Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мало'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. отворивши тему нисам мислила на нашу личну хигијену ( мада се може и о томе разговарати)... волела бих да мало попричамо о комуналној хигијени, хигијени непосредног простора где живимо... ја стварно не могу да се начудим колико људима не смета смеће, прљавштина... да кренем прво од зграда у којима живимо...велику већину људи не интересује шта се налази изван њихових врата...дакле, они остављају кесе са ђубретом испред својих врата јер им је тешко да га однесу до оближњег контејнера...када и реше да га изнесу, по ходницима целе зграде из кеса цури, рецимо расол од киселог купуса, испадају неки ситни отпатци, јер су кесе ,претпостављам, бушне... само што чистачица очисти и опере степениште, на истом се могу наћи опушци од цигарета, омоти бомбона и оно најстрашније, испљувци...неки пак чисте своје ципеле од блата на степеницама... такође се на ходницима остављају старе машине и делови намештаја... врло брзо након кречења зидова ходника могу се видети разне огреботине, флеке и шкрабања...чак ни то што су платили кречење, њих не обавезује да воде рачуна да што дуже остану чисти... испред зграда је тек ругло...разни отпатци, неке старе непотребне ствари...на жалост, неки и кроз прозоре стана бацају опушке, истресају пепељаре...сломљени делови дрвећа, дивље растиње и сл. затим кренете тротоаром и морате пажљиво гледати где ходате да не би стали на кору од банане, на пљувачку и још страшније на измете кућних љубимаца...е, то је тек посебна прича...на њих наилазимо на сваком кораку...нема шансе пустити децу да се играју у трави...значи, свакодневно се могу видети разне расе паса, који се мало, мало заустављају испред капија и улазних врата приватних кућа и зграда да би обавили малу или велику нужду...недавно сам чула власницу како се обрадовала јер је њена куца лепо как.ла... има још пуно тога што бих могла написати, али за почетак је и ово сасвим довољно... шта ви мислите о свему овоме и каква су ваша искуства ...?
  2. Недавно сам прочитао у дневној штампи да је индијска влада одлучила да пошаље космонауте у свемир. Тиме би ова многољудна земља била четврта у свету – после Русије, САД и Кине – која је успела да изведе овакав подухват. Одобрен је буџет од 1,4 милијарде долара у ове сврхе, што значи да ће у питању бити најјефтинија мисија те врсте, уколико се упореди са кинеских 2,3 милијарде, те потом са „задивљујућих“ 110 милијарди долара (по данашњем обрачуну), колико су САД потрошиле на слање првих људи на месец. Индијски премијер је – што је за расправу која следи занимљивије – нагласио како је овај подухват врло важан за напредак науке, престиж његове земље у свету, а и – донеће много нових радних места. Испод овог информативног текста репродукована је, данас већ готово архетипска, фотографија ракете која полеће са земље, бљујући пламен и ширећи неописиво велик облак дима око себе. Та „архетипска“ слика ме је подсетила на једну другу групу информација, коју сам недавно изнова усвајао обнављајући са сином градиво из Географије. Наиме, по површини, индијски потконтинент заправо и није претерано велики. Другим речима, милијарда људи је смештена на површину која је значајно мања од површине Кине, што Индију претвара у једну од најгушће насељених земаља на планети, са невероватних 362 становника по квадратном километру, чиме значајно превазилази густо насељену Велику Британију [257] и почиње да наликује, на пример, хипер-насељеној, од мора отетој, Холандији [398]. Укрштање слике индијске пренасељености – која нам је свима више него препознатљива по фотографијама возова и аутобуса из којих људи готово испадају – са сликом ракете која бљује пламен и шири облаке дима око себе ствара непријатан укус у устима. Колико ће заиста коштати тај свемирски програм? Коме и чему тако нешто заиста треба? Наиме, Американци су одавно редуковали своје свемирске програме. Зашто би се они гушили у облацима дима и слали своје високо обучене (=скупо плаћене) астронауте у неизвесност. Ракете које носе прêко потребне сателите се углавном лансирају из Русије, Казахстана или Кине, па и из – Индије. Ако се настави овај тренд, вероватно ће и Русима дотична улога ускоро досадити. Као што је преузео индустријски напредак, други/трећи свет ће преузети и свемирске програме. Нек се гуше. Кога, уосталом, више брига за тај свемир, боље да сачувамо нашу планету, а нарочито оне њене области у којима ми живимо – одлучили су људи који управљају капиталом. Ово нас најзад доводи до занимљивијих тема. Када сам, пре неких четрдесетак година, био дечак, сваки други међу дечацима је желео да буде пилот а свака друга међу девојчицама је желела да буде стјуардеса. Да путују, брате, и – што је још лепше – да лете. Наравно, елитна верзија пилота био је космонаут [астронаут], што је било резервисано за одважније сањаре међу нама. Али, времена су се променила. Пошто се публика заситила безбројних телевизијских преноса из орбите, неко се ваљда досетио да се запита шта уопште раде ти космонаути, осим што „уживају“ у лебдењу по свемирском броду? Елем, није било тешко схватити да они тамо углавном заливају експерименталне биљке или укључују и искључују неке прекидаче, по прецизним инструкцијама неких људи који седе удобно заваљени у земаљским фотељама, типкајући по рачунарима и „уживајући“ у свим благодетима гравитације (на коју смо се ипак тако добро навикли). Па ко ће онда да се мучи, непрекидно вежба, контролише здравље и врти се на оним бизарним вртешкама – само да би мало летуцкао по свемиру? Боље је да ми останемо у својим кућама, за компјутером, и уз кафу (која не лебди по свемирском броду) притискамо дугмиће – одлучили су људи који насељавају малопре поменуте области (у којима се води рачуна о екологији и окреће велики капитал). Ово је не само помогло описану миграцију свемирских програма ка другом и трећем свету, већ је довело до крупне смене на архетипском плану, која ће нас овде превасходно интересовати. Данас сваки други дечак жели да буде ИТ стручњак и свака друга девојчица жели да буде – ИТ стручњак. Осим очигледног напретка по питању родне равноправности, запитаћемо се о неким другим значењским слојевима ове смене на архетипском „трону“. Зашто је некада човек толико желео да лети и зашто то данас много мање жели? Процес претварања детета-које-сања-да-лети у дете-које-сања-да-седи-(за-рачунаром) подразумевао је, како се чини, огромну промену у архетипском „поретку“. Но да ли је та промена тако радикална како се на први поглед чини? Ако знамо да се човек ипак не мења тако лако, запитаћемо са каква се то заиста промена догодила када је визија homo-astronauticus-а замењена визијом homo-informaticus-а? У контексту у коме се намећу, ова питања – по мом мишљењу – имају дубоко религиозну димензију. Да бисмо до ове димензије дошли, запутићемо се у неке мање популарне сазнајне сфере. Савремена теорија се већ одавно замислила над догматским конвенционализмом, који је хуманистиком суверено владао током већег дела ХХ века. Другим речима, иако има мноштво таквих, није баш свака човекова мисаона активност ствар социјалног договора. Неке су, на пример, последица телесне датости. Једна од ових датости се може препознати у такозваној семантичкој категорији „вертикалности“, у којој су примарна телесна искуства лако и спонтано пронашла пут до језичких структура. Наиме, дубоко у нашим језицима је похрањен, не само начин да човек представи (вертикалну) оријентацију ка горе или ка доле, већ и универзало препознатљиви доживљај да је усмерење ка горе нешто позитивно а усмерење ка доле нешто негативно. Када кажемо да нас је нешто подигло, или да нам расположење расте, мислимо на добро, позитивно расположење. Као што нам расположење расте или пада, тако нам могу расти и падати углед, самопоуздање, друштвени статус, примања, привреда… Ако не говоримо о негативним стварима – као што је на пример морталитет, чији пад логично доводи до двоструке негације – падање на доле је увек негативно, а раст ка горе увек позитиван. Тако је, негде од искона – од кад смо добили тело какво имамо, рекло би се – спрам ове теме подешен важећи симболичко-метафорички поредак. Напослетку, падамо у сан и устајемо из сна, падамо мртви и, уз Христову помоћ, потенцијално из мртвих устајемо. Очигледно је да се овај дубоко похрањени, подразумевани метафоричко-концептуални сазнајни склоп заснива на природном, Богом-даном положају човековог тела. Спуштање ка доле вуче човека земљи, из које је настао, али у коју ипак не жели да се врати, а подизање ка горе га вуче… где, ваљало би се запитати? Одговор је, наравно, једноставан: ка небу. Међутим, једноставни одговори обично отварају безброј нових питања. Шта је, где је и каква је та узвишена, горња област ка којој тежимо? Ако знамо да (је) у различитим културним оквирима ова тежња поприма(ла) различите облике, онда се морамо запитати шта она нама данас значи? У трагању за одговором на оваква питања врло се лако, готово неизбежно, прелази из архетипских у религиозне сазнајне оквире, у којима помињане људске свемирске авантуре – како се чини – носе посебно занимљиве симболичке потенцијале. Из ове се перспективе, пак, први летови у свемир могу сагледати као својеврсни екстатички покрет човечанства које жели да се ослободи сопствених физикалних датости. Вертикални, ка горе, ка архетипском добру, усмерени покрет човечанства, које бежи од себе самог као смртног и од планете која га неумољивом гравитацијом вуче ка својој тамној и злокобној утроби – у којој злурадо чува место за свакога појединца. Тамо на висини, лебдећи у свемирском модулу као у топлој мајчиној постељици, окружен бескрајним хоризонтом који тек треба откривати, човек се најзад могао изнова пронаћи у (архетипском) стању детињег, ембрионалног незнања – незнања смрти. Тамо је, гледајући планету како се весело шарени и смањује, био толико далеко од свог гроба, да се макар на тренутак могао осетити слободним. Како поједини летач, тако – наравно – и човечанство које се у њега инвестирало. И због тога је цео људски род тако радосно и еуфорично правио „велике кораке“ за својим свемирским херојима, који су се са месијанским доживљајем јављали из својих у бело обојених и блиставом, неземаљском светлошћу окупаних свемирских станишта. Сада више не треба објашњавати због чега су деца желела да лете. Због чега су они успешнији међу нама стизали до виших слојева атмосфере, а они најуспешнији до стратосфере, па чак и даље. Али је такође јасно због чега ова врста еуфорије није могла дуго трајати. Ти изабрани надљуди, којима нити један зуб није смео бити кваран – претворени у идеале са којима је ваљало идентификовати се – нису могли остати да живе у свемирској постељици, већ су – гле чуда – остарили као и сви други. Штавише, неке од мисија нису ни успеле, а неки од неуспеха су резултовали страдањем посаде. Буквалним, не симболичким. И тамо горе се попело древно проклетство – борба живота и смрти. Снимљени су високо-буџетски филмови о овој борби, шатлови бачени на ђубриште, а космонаути достојанствено изашли из моде. Часне старине и славни дани, наравно, нису заборављени, али је месијанска нада ове врсте ипак морала исхлапити. Међутим, као што нам је сама ова свемирска авантура лепо показала, месијанска нада није склона да нестане, већ радије да промени облик. Запитаћемо се, стога, где се она преселила данас, када је стратосфера изашла из моде? Природно је претпоставити да се, пошто више немамо шта да питамо дете-које-је-желело-да-лети, за одговор на ово питање морамо обратити детету-које-жели-да-седи(-за-рачунаром). Пошто се прималне, у телесности укорењене сазнајне матрице, које су наше небо учиниле тако пожељним, међутим, не могу избрисати попут неког софтвера, то објашњава због чега ће чак и дух људи-који-седе тежити ка томе да се креће по – виртуелном додуше – облаку. Зашто, наиме, није имало смисла назвати област у којој се на најбезбеднији начин похрањују подаци, дакле оно што је homo-informaticus-у најважније, на пример – земљом, складиштем или сефом? Док се злато, драго камење и слична „материјална добра“ и дан данас на најбезбеднији начин чувају под земљом – из које су уосталом и потекли – подаци се чувају на другачијем месту. Подаци су нематеријални и бестелесни и било би ружно рећи да се чувају под земљом или на земљи, тамо где се њихови банални физички носиоци морају налазити. Могло би се рећи да је њихово порекло суштински другачије од порекла традиционалних, хтонских блага. По много чему, дакле, свет електронских података ће имати разлога да се уклопи у вечито актуелну сазнајну схему: горе је добро а доле лошије. Стога савременом човеку није било нимало тешко да прихвати термин облак као конвенционалну ознаку за мистично место где се чува његово бесцен-благо. Може ли се, на основу овога закључити да је истинско порекло наших драгоцених података у неким – макар и симболичким – небеским сферама? Одговор је, поново, једноставан: може. Но да бисмо до њега дошли на коректан начин, морамо – како што је то и до сада бивало – одговорити на нека друга питања: зашто су подаци благо и, ако јесу, какво је то благо? Ако није реч о (контра)обавештајним подацима, који заиста „злата-вреде“ и не чувају се у облаку о каквом је овде било речи, благо савременог човека су најчешће његове фотографије, текстови, музика, филмови… Спрам неких од ових дигиталних ентитета он/она се односи као аутор, спрам неких као конзумент, али сви они заједно представљају својеврсне трагове његовог/њеног индивидуалног постојања у ширим културним оквирима. Другим речима, оно што нас је учинило субјектом који јесмо сада може остати забележено и негде изван нас. Када су ови трагови „подигнути“ на један озбиљнији медијски ниво, уласком у динамичне комуникацијске структуре какве чине (електронске) друштвене мреже, на пример, наша виртуелна, електронска слика је дефинитивно створена. Та слика може бити тако прецизна и детаљна да је у стању – као што нас уверавају стручњаци који су научили да манипулишу овим садржајима – да нас представи „боље од нас самих“. За нашу даљу расправу ће, пак, ова врста слике бити важна превасходно због својих двеју особености. [1] Иако може бити врло детаљна, слика је неумитно и идеализована, пошто настаје кроз селекцију података – пре свега од стране самог субјекта, али и од стране „безличног“ медија (који, на пример, графички филтрира фотографије или не допушта постављање непристојних садржаја). [2] Из перспективе субјекта, његова медијска слика има бескрајне потенцијале по питању трајања, пошто – попут неке речи у језику – теоријски може да остане запретена у мрежи неограничено дуго. Наше идеално и трајно „ја“ је најзад постало „стварност“. Подједнако је важно, међутим, то што није само наше ја задобило идеалну форму у овом подигнутом свету. Треба бити искрен: све што је нашло место на мрежи изгледа лепше и прочишћеније него у стварности. Не само филмови, фотографије, музика или текстови које је неко уметничким, имагинативним поступком смишљено обликовао као „улепшану“ стварност: родбина на слави, излазак у град, пут на море, наш кућни љубимац, наше мисли, кухињски рецепти, туђе мисли, па чак и наше грешке [fails] – све то добија једну прочишћенију, трајнију и узвишенију димензију када је подигнуто „тамо горе“. Да ли је, најзад, случајно што је незамисливо рећи да се ти драгоцени подаци „спуштају“ на интернет, већ се искључиво – а ко би се сад томе надао – на мрежу „подижу“, а са мреже „спуштају“. Мрежа је напросто горе, у најчистијем архетипском значењу речи. Сан о летењу не само да је добио једну сасвим другу димензију, већ је – што је много важније – постао стварност која је свакоме, буквално свакоме, доступна. Штавише, сваки лет, сваки боравак на висини, остаје похрањен у вечном памћењу мреже која не спава и у чијој топлој, гостољубивој меморији за свакога има довољно места. Тиме је, како се чини, незаменљива Платонова архетипско-утопијска визија не само изнова добила на актуелности, већ и – заживела. Идеални, етерични, нематеријални свет заиста постоји, и – што је још важније – нема никаквих ограничења његовом приступу. Не треба нам ни Платон ни учитељ, не треба ни филозофија ни теологија, ни иницијација нити аскеза… Ако нисмо међу оном (горе помињаном) „срећном“ половином, која је остварила своје дечачке/девојачке снове и запослила се на самом изворишту ове врсте (ИТ) благодати, онда не можемо дочекати да завршимо своје баналне свакодневне послове и дограбимо драгоцену направу која нас „подиже“ у овај идеализовани, нематеријални свет. Нек половина нас ради на његовом одржавању а друга половина на његовом конзумирању, али важно је да сви будемо тамо, горе. Све и да смо се вратили са космичког лêта, нећемо часити часа да усмеримо свој поглед ка нечему што се данас, на најдрагоценијој скали човековог вертикалног сазнајног успона, сматра за узвишеније. Чак и онда када морамо да улазимо на нежељена места као што су институционалне чекаонице или градаски превоз, блажени осмех са нашега лица ипак неће спасти, докле год постоји приступ мрежи. Ако пак одемо на нека дивља и неприступачна места, на којима мреже нема, овај одлазак нема никаквог смисла уколико потом није објављен на мрежи. На крају крајева, наши доживљаји више уопште нису ни битни ако нису нашли место на мрежи. Не знамо да ли би се мудри Атињанин обрадовао или уплашио када би могао да види ову врсту утопијског остварења свога интелектуалног пројекта, али је сасвим јасно да његова (такође) вертикално подешена сазнајна схема није случајно компатибилна са оним што је управо описано. Штавише, још један од архетипских сазнајних дуализама ове врсте, које су и Платон и различити религијски системи подједнако радо користили, нашао је своје место на нашим ИТ небесима: опозиција светлости и таме. Подједнако стабилно као и архетипска опозиција високог и ниског, опозиција светлог (као позитивног) и тамног (као негативног) похрањена је у прималним, предрефлексивним слојевима наше човечности. Стога не треба да изненади још један занимљив податак, до кога сам пре више година дошао у дневној штампи. Наиме, неки марљиви електро-енергетичари су прорачунали колико би се у том тренутку (у оптицају су још увек били катодни екрани) енергије уштедело уколико би Гугл заменио своју белу насловну страницу црном, те милијарде екрана смањиле своју потрошњу. Не памтим конкретне бројке, али се сећам да су размере хипотетичке уштеде биле запањујуће, и еквивалентне – на пример – затварању неког броја нуклеарних електрана. И поред све еколошке харизме која га прати, свезнајући ИТ гигант није могао ни помислити да учини овако нешто. Не само да није ни покушао да узме у обзир ову племениту могућност, у недавном пројекту редизајнирања своје насловне странице „светски ум“ ће је чак додатно прочистити, учинивши је још бељом и етеричнијом него што је била, те доводећи до крајњих консеквенци моду белих сајтова, која још увек влада индустријом ИТ дизајна. Па зар да људи гледају у таму уместо у светлост? Па зар би нас до наших идеалних слика могла водити тама? Гуглова насловна страница, која представља симболичко срце и душу глобалне мреже, напросто мора бити окупана „небеском“ светлошћу. Нема те екологије која се може носити са овом врстом архетипа: енергија је потрошна, планета је пролазна, али мрежа је вечна – наставиће да одзвања реконтекстуализована архетипска порука на светлуцавом сазнајном хоризонту homo-informaticus-а. Ако их сагледамо из овакве перспективе, најзад, подаци заиста јесу наше бесцен-благо, а место на коме се они налазе заиста јесте нека врста (симболичких) небеса. Наше идеалне слике су, наравно, много боље, важније и трајније од нас самих, те – по древним пререфлексивним сазнајним схемама – морају бити и изнад нас… у облацима окупаним светлошћу. Оно што, међутим, ипак остаје као загонетка на коју не можемо сасвим јасно одговорити је онај блажени осмех, који почиње да лебди над нашим лицима када се укључимо у идеализовани поредак. Тачније, један његов аспект. Ти минимални надражаји, који нас непрекидно одржавају у „подигнутом“ расположењу ипак не долазе само од свести о постојању нашег бољег ја у свету „идеалних форми“. Они долазе и из података који подразумевају додир наше идеалне форме са идеалним формама других људи. Треба и овде бити сасвим искрен: да нема те врсте размене, осмех би ипак свенуо. Идеални свет ипак није само идеалан. Иза, или испод, њега ипак стоје неки други људи. То што су нам они можда дражи у својим идеалним него у стварним формама не чини их мање људима и не чини их (сасвим) одсутнима. У крајњој линији, блаженство које нам медиј омогућује ипак не би постојало без њих, а њихово присуство изгледа ипак није тек пуки колатерални медијски сувишак. Штавише, чини се да је све време реч о потреби за идеалном заједницом, која неће бити условљена пропадљивошћу и смртношћу. А, може ли се ишта религиозније од овога замислити? Не беше ли, најзад, управо облак – једини старозаветни епифанијски знак/ентитет који ће се појавити и у новозаветним епифанијама? (… гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени...) [Мт 17, 5; упореди и: Мк 9, 7; Лк 9, 34-35] Не беху ли, штавише, облаци небески један од препознатљивих знакова есхатолошког Христовог доласка? (… и угледаће Сина Човјечијега гдје долази на облацима небеским са силом и славом великом.) [Мт 24, 30; уп. Мк 13, 26; Мк 14, 62; Лк 21, 27; Откр 1, 7] Шта ако пристанемо на претпоставку да су подаци тако високо-цењени управо зато што су међу нама и ми међу њима? Шта ако су узвишеност и бљесак које мрежа свима и свему додељује, заправо последица потребе за једном посебном врстом сусрета(ња) – сусрета(ња) на висинама, у светлости? Можемо ли, напослетку, можда ипак говорити о дубокој религиозности и специфичној месијанској нади, расплинутим али чврсто запретеним у мистериозним чворовима и етеричним облацима мреже која живот значи? Извор: Теологија.нет
  3. Немањићка задужбина у Тавни данас је била посебно почаствована посјетом нашег Архијереја Господина Фотија. На дан када празнујемо Преподобну Меланију Римљанку и Светог Доситеја Загребачког Исповедника, Свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије уз саслуживање умировљеног Епископа Константина(Ђокића), архимандрита Лазара(Кршића) духовника свете обитељи манастира Тавна, протојерејâ-ставрофорâ Драгана Пејчића, архијерејског намјесника угљевичко-јањског, Цвике Мојића и Љубомира Ђокића, свештеникâ, протођакона Богдана Стјепановића и ђакона Младена Јовића. Звучни запис беседе На крају Свете Литургије Преосвећени Владика,поучио је присутне о потреби свих да приступају Светим тајнама исповијести и причешћа. Такође је говорио и о чудесном спасењу Богомладенца Христа и Светог Јована Крститеља у Иродово вријеме, када је страдало 14000 младенаца Витлејемских. ''Избеглиштвом у Египат као мало дете, почиње Христов пут страдања, али не само Христов него и свих оних који су са Њим и уз Њега.'' После евхаристијског славља, Игуманија Марта са сестринством ове свете обитељи, уприличила је заједничку трпезу љубави за све присутне, када је Епископ Фотије добио дар од високопреподобне мати Марте и сестринства на молитвено сјећање данашњег светог дана. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  4. Поводом празника Светог Арсенија другог Архиепископа Српског, наследника Светог Саве наш саговорник био је монах др Павле Кондић црквени историчар. Отац Павле нам је говорио о једном мало познатом периоду изгнанства Светог Арсенија током Првог свјетског рата када је и Светитељ, преко својих моштију, учествовао у страдању свога народа али и доносио благодат и уливао снагу за опстанак и борбу за коначно ослобођење и уједињење, чију стогодишњицу обиљежавамо управо ових дана. Отац Павле се осврнуо на страдање и осталих Ћивота светитеља у Црној Гори током Другог свјетског рата. Звучни запис разговора
  5. Поводом празника Светог Арсенија другог Архиепископа Српског, наследника Светог Саве наш саговорник био је монах др Павле Кондић црквени историчар. Отац Павле нам је говорио о једном мало познатом периоду изгнанства Светог Арсенија током Првог свјетског рата када је и Светитељ, преко својих моштију, учествовао у страдању свога народа али и доносио благодат и уливао снагу за опстанак и борбу за коначно ослобођење и уједињење, чију стогодишњицу обиљежавамо управо ових дана. Отац Павле се осврнуо на страдање и осталих Ћивота светитеља у Црној Гори током Другог свјетског рата. Звучни запис разговора View full Странице
  6. Verujem da smo se svi nekada susreli sa osobama pasivno-agresivnih obrazaca ponašanja. Verujem da su nas svaki put manje ili više izbacili iz takta. Verujem da bi bilo korisno naučiti da ih prepoznamo. Ipak, dozvolite sebi da prepoznate i pojedine obrasce vašeg ponašanja. Pa, da počnemo. Da, ali… ; Zaboravio sam pitanje… ; Zar nisi malopre rekao da… ; Nemoj da se ljutiš, ali iskreno … ; Pasivna agresija je oblik (ne)izražavanja emocija, koji se sreće mnogo češće od aktivne agresije. Aktivna je i formalno i neformalno, socijalno i krivično sankcionisana, te smo mi, civilizovani ljudi, morali pronaći način kojim ćemo izraziti svoje agresivne nagone. Nešto kao loša sublimacija. Pasivna agresija ispoljava se kao kontinuirana autoagresija, sprečavajući pasivno-agresivnog pojedinca da zacrta a onda i ostvari neke svoje ciljeve. Verovatno se pitate zašto bi neko sam sebe sputavao? Pa… počnimo od pitanja kako nastaje. Pasivna agresija (PA) je normalna „odbrana“ kod dece i adolescenata, dok se oni uče suprotstavljanju odraslima i postavljanju granica. Ako dete odrasta uz suviše dominantnog (da ne kažem aktivno agresivnog roditelja), ono neće imati prilike da se bori za sebe i da tim putem ostvaruje svoju nezavisnost. Zato ono mora pronaći neki „put ispod žita“, kojim bi moglo postati samostalnije, a koji ne bi ugrozio odnose sa njemu značajnim ljudima. Na razvoj PA snažan uticaj imaju i kontradiktorne poruke koje šalje uža socijalna sredina (prvenstveno roditelji), kada se pravila ponašanja i vrednosti (ali i načini izražavanja ljubavi) menjaju u zavisnosti od raspoloženja ili slobodnog vremena roditelja. Bez jasno postavljenih vaspitnih granica, dete se oseća nesigurnim, i ne razvija mogućnost integracije validnih poruka u svoj sistem vrednosti i ponašanja. U adolescenciji PA obrasci ponašanja su zapravo razvojna stepenica, koja bi trebalo da, kroz ispitivanje roditeljskih granica, dovede do aktivnog zalaganja za sebe, napuštanja zavisnog položaja u odnosu na roditelje i ličnu autonomiju. Nadalje, ovakve obrasce ponašanja održavaju strogi zahtevi školskih sistema, autoritarni mentalitet socijalne sredine (koji ne dozvoljava individualistički pristup i minimizira lične izbore). Ukoliko su ovakvi uticaji (koji često dovode do osećaja zavisnosti, bezvrednosti i bespomoćnosti) snažni i kontinuirani, pasivno agresivna ponašanja postaju sistemska. U osnovi sabotiranja ličnih i tuđih inicijativa i uspeha stoji uverenje da je saradnja sa drugima vraćanje u zavistan položaj. Kada se ukloni otrovni uticaj prenaglašenog autoriteta, uz veliku (stručnu i neformalnu) pomoć – pojedinac sa pasivno-agresivnim ponašanjem može se navići na nove, zdravije i zrelije obrasce ponašanja – asertivosti. PA postaje nezreli odbrambeni mehanizam (donosi više štete nego koristi) ulaskom u odraslo doba, tj. početkom treće decenije života. PA osobe se ne sukobljavaju sa drugima, jer veruju da će time samo gubiti (pošto su druge osobe uvek jače, pametnije i sposobnije od njih). Zato misle da je bolje složiti se sa drugima zbog „mira u kući“, a kako je njihovo mišljenje suprotno – manifestuju PA ponašanje. PA osobe često imaju nisko samopouzdranje i pesimistične su prirode. Emotivne veze im skoro nikada nisu mirne i srećne, jer imaju tendenciju da se vežu za situacije povređenosti umesto zadovoljstva. Od drugih očekuju da im zadovoljavaju potrebe i ispunjavaju njihove dužnosti. Često se nalaze na klackalici, gde je jedno sedište na strani servilnog ponašanja, a drugo na strani hostilnog. Pasivno agresivni pojedinci za svoj život najviše krive one od kojih (na bilo koji način) zavise, a ipak odbijaju da se oslobode ovakvih odnosa. Nikada direktno ne govore o svojim potrebama i željama, a kada ih na slično primorate postaju vidno anksiozni. Uz pasivnu agresiju (kao poremećaj ličnosti, a ne uz izdvojene simptome) često se sreću depresija i alkoholizam, psihosomatske bolesti, kao i pokušaji samoubistva. Pasivna agresivnost je, neretko, usmerena i prema samom sebi. Okolina to opaža kroz odsustvo volje, lenjost, depresivnost, odugovlačenje, nisko samopoštovanje, adiktivno ponašanje ili upuštanje u rizik. Tipični pasivno-agresivni obrasci ponašanja: Negiranje – poricanje (skrivanje pravih osećanja): osoba negira da oseća, uopšte ali naročito negativne emocije, odbija da govori o tome, uverava da je sve u redu i menja temu („Ne ljutim se.“ , „Nije mi ništa.“ , „Sve je u redu.“) Okrivljavanje i izazivanje osećaja krivice: PA pojedinac ne prihvata odgovornost ni za šta, a inicijacija svađe ogleda se u tipičnoj rečenici „Ti bi samo da se svađaš.“ Ovim često uspeva da izazove osećaj krivice kod sagovornika, i optuži ga za manjak tolerancije. Ukoliko to nije dovoljno, repertoar „žrtve“ može se proširiti navođenjem svih dobrih stvari koje je uradila, a čime je sebe degradirala, zbog čega bi svi trebalo da joj budu zahvalni (emocionalno iznuđivanje). Osvetoljubivost: Koriste se izjave koje će namenski povrediti drugu osobu, ukazujući upravo na njene slabosti, njoj neprijatne teme i sl. Osvetoljubivost se može manifestovati kroz davanje lažnih komplimenata, ili kroz skretanje pažnje na neko ponašanje ispred drugih ljudi, na nepogodnim mestima, u namerno odabranom lošem trenutku, i sl. Ogovaranja su takođe česta, pri čemu se uglavnom odvijaju kroz prizmu zabrinutosti. Humor, ironija, sarkazam: Ekscesivno korišćenje ovih tehnika komunikacije, uz konstantno zadirkivanje, doprinose izbegavanju tema i namernom nerviranju sagovornika („Šalio/la sam se, šta ti je…“) Zaboravljanje, odugovlačenje, sabotaža: PA pojedinac se postavlja tako da će maksimalno ispuniti vaša očekivanja (nekada i ona sama veruje u to), uz priličan entuzijazam, a zatim će se desiti „iznenađenja“, „preopterećenosti“ i sl („Evo sad ću..“ , „Ajde sutra.“) Strah od samoće / zavisnost: pasivni agresivci ponašaju se po principu „nerviraš me, ali ne mogu bez tebe“. Strategije za prevladavanje PA osoba Kada ste duže i češće okruženi pasivno-agresivnim osobama, verujem da osećate da je potrebno nešto uraditi, a ne ignorisati. Iako je vrlo verovatno da ćete sebi najviše energije uštedeti upravo ignorisanjem, evo nekih od strategija za prevladavanje PA osoba: Za početak, potrudite se ne doživeti njihovu PA lično – ljudi se na određeni način ponašaju zbog njih samih više nego zbog vas. Pokušajte posmatrati širu sliku. Ipak, ukoliko se njihovo PA ponašanje nastavi, i još deluje kao da je usmereno ka vama… Prvi korak jeste prepoznati ovakav tip ponašanja, i nazvati ga pravim imenom – neprijateljsko ponašanje. Pokušaji ukazivanja na PA uglavnom ne budu uspešni, jer oni imaju razrađen sistem manipulacija komunikacijom (pokušavajući da održe svoju – iovako nestabilnu –ravnotežu). Nakon toga važno je postaviti granice – stavite jasno do znanja da ne mislite tolerisati takvo ponašanje (ali dajte konkretan razlog i primer, jer generalizacijom ne možete ništa postići). Izbegavajte jezik koji optužuje i aktivno agresivne postupke. Mnogi ljudi se ponašaju pasivno-agresivno jer ne veruju da iko sluša ili razume šta imaju da kažu. Kada je to moguće, uključite ih u diskusiju o pronalaženju rešenja za neku situaciju, kako bi im dali na značaju – moguće je da će time umanjiti svoje štrajkačke aktivnosti. Možemo pokušati insistirati na razgovoru o tome šta osobu muči, bez ikakvih osuđivanja i pozivanja na odgovornost i krivicu. Možemo pokušati da ohrabrimo i podržimo autentičnost i slobodu izražavanja različitih emocija. Kažem – možemo pokušati – jer najčešće ne uspevamo. Trening asertivnosti je dobar način kanalisanja agresivnosti, i smatra se da ima efekta kod aktivno i kod pasivno agresivnih osoba. Asertivnost je oblik komunikacije, koji podrazumeva aktivno i dosledno zastupanje svojih potreba i želja, ispoljavanje osećanja bez obzira na to da li su ona pozitivna ili negativna i na koga su usmerena, a na način koji je primeren drugim ljudima, odnosno za njih nije ni napadan ni uvredljiv. Pristanak na psihoterapijski tretman je često rezultat prisile od strane neke bliske osobe. PA pojedinac tada prihvata terapiju kao prinudu, i na sve načine pokušava ostati pasivno agresivan i kroz odnos sa terapeutom. Zbog toga se dešava terapijski neuspeh, potkrepljen idejom pasivnog agresivca da je ona pokušala ali je neko drugi kriv, nisu je dovoljno slušali, razumeli… (prebacivanje odgovornosti). Mnogo je veća verovatnoća da će terapija biti uspešna ukoliko PA osoba samostalno krene na lični razvoj, uvidevši da ima problem (u toj situaciju vrlo verovatno podrška bliskih neće izostati, a to je ono čemu se ona izrazito nada). Podrazumevani početak rada sa PA osobama jeste prepoznavanje trenutaka kad je pasivno – agresivna i pokušaj povezivanja takvog ponašanja za nekim okolnostima iz prošlosti, uz ohrabrivanje izražavanja različitih emocija. Rad sa PA pojedincima odvija se uz podrazumevanu kontinuiranu podršku, ali na nekoliko različitih frontova: potpuno odbijanje tuđih zahteva menja se prihvatanjem zahteva koji su nužni za napredak na bilo kom polju, uz davanje ličnog pečata; umesto indirektnog vređanja autoriteta i uopšte ljudi koje opaža uspešnijima, vremenom se razvija sposobnost konstruktivnog suprotstavljanja i rasprave (uz želju da i on postane uspešniji); umesto konstantnog žaljenja na nesreću i sudbinske faktore, razvija se odgovorni pristup životu uz prihvatanje njegovih negativnih aspekata i inicijativa za promenu istih, itd. Na kraju bih želela da naglasim ono što mislim da je važno imati u vidu u odnosima sa svim ljudima. Mi skoro nikada nismo povređeni samo zbog onoga što nas sada boli – već u sebi (na skoro uvek nesvestan način) doživljaje povezujemo sa starim povredama. Da bismo osvestili taj proces, potrebno je dugo raditi na tome, uz prethodno donetu odluku da ćemo istrajati u onome što smo započeli. Preporučujem kratak, šaljiv video o pasivno agresivnoj šefici. Malo iskarikiran ali verujem da će pomoći u prepoznavanju različitih obrazaca ponašanja. Nikolić Sandra, OLI psihoterapeut u edukaciji
  7. Поздрав, пошто ме сестре @ana čarnojević i @Svetlana Pecin-Saraguda прозваше да сам крив због закључавања теме "Коме смета отац Арсеније Јовановић ???" налазим за сходно да се, ето, оправдам и затражим канонски опрост. Да имам толику моћ и утицај на администрацију да мени испуњавају жеље и реагују на сваки мој миг, нисам до сада знао, ако је тако, лијепо. Да сам предложио да се тема затвори - јесам. (и сам постављач теме, прије мене захтијевао исто.) Кренуо сам читати од посљедњих па страница и ево на шта сам наилазио: Јесу ли ово ријечи утјехе? Мени личи на лично препуцавање. И да, јесте ми мучно на православном форуму читати како једни друге називамо глупим, безобразним, незналицама, сљедбеницима гуруа, и слично... (На крају испаде да је највише цитиран ВСБ, иако се са њим највише слажем, само што из поштовања према саговорнику не бих то тако експлицитнио рекао. Ето извињавам се, прво њему па онда осталима цитиранима) На крају, шлаг на торту је самозвани "ватрени апостол": Ако је и од трола - превише је. И још ја испадох рогат што указујем да на православном форуму не може тамо неки тањир да одређује кога треба искључити из Цркве и одвојити од чаше Спасења? Јесте, указао сам на све ово што је резултовало закључавањем теме. И опет бих. Као што сам и неколико пута указивао на сличне ствари на другим темама и раније. Да се не брукамо, без потребе. Ја сам у поукама тражио отприлике исто оно што је недавно и Катарина 1976, неку заједницу и дружење, мјесто гдје бих са људима сличним себи подијелио нека запажања, искуства, страхове радости... буквално ријечи утјехе. Ако су Поуке мјесто препуцавања и доказивања сопствене супериорности, извињавам се, погрешно сам схватио. Администрацији сугеришем да откључа спорну тему, како би се форумаши и даље могли овако фино "тјешити". Ја ћу се (још једном, као и сваки пут када ме нешто изнервира) мало повући са форума, да се мало дурим и глумим увријеђену даму, па се видимо за неко (краће или дуже) вријеме, кад ме прође. Знам, тежак је то ударац да форум остане без једног сошл медиа инфлуенсера какав сам ја, али преживјећете. Чуо сам да на интернету има и других садржаја па одох то мало да истражујем. Живјели, веселили се
  8. У недељу, пре празника Рождества Христовог Патријарх је служио Литургију са београдским намесницима протојерејом Бранком Митровићем и протојерејом Божидаром Бакајлићем, протојерејом - ставрофором Стојадином Павловићем, протојерејом – ставрофором др Саво Јовићем и свештенослужитељима храма, и том приликом у чин ђакона рукоположио вероучитеља Дарка Радовановића, а у чин свештеника Игора Грацуна. Пред великим бројем верника Патријарх је у празничном слову говорио о прочитаним зачалима Светог Јеванђеља, о припремама за велики празник Рођења Господа и како да сачувамо пост у дане празника: „Добро је мало се почастити, али никако то не сме бити главни циљ празника, и да о празнику не знамо ништа, да не знамо ко су наши свети које прослављамо, шта су учинили и зашто их је Црква уврстила у календар.“ Рукоположеним свештенослужитељима Његова Светост Патријарх је пожелео да наставе мисију наше Цркве и да, пре свега, Богу приведу себе, а онда и народ да би били прави мисионари и наследници апостола. Извор: Радио Слово љубве
  9. „Највећа новост, највећа љубав Божија и милосрђе према роду људском јесте долазак у свет Господа Исуса Христа Сина Божијег, другог Лица Свете Тројице. Да је Господ дошао у својој светлости божанској ко би могао поднети близину Његову, зато је нашао начин и дошао нам као човек“, поручио је Његова Светост Патријарх Иринеј на светој архијерејској Литургији у Храму Св. Василија Острошког на Бежанијској коси. Звучни запис патријархове беседе У недељу, пре празника Рождества Христовог Патријарх је служио Литургију са београдским намесницима протојерејом Бранком Митровићем и протојерејом Божидаром Бакајлићем, протојерејом - ставрофором Стојадином Павловићем, протојерејом – ставрофором др Саво Јовићем и свештенослужитељима храма, и том приликом у чин ђакона рукоположио вероучитеља Дарка Радовановића, а у чин свештеника Игора Грацуна. Пред великим бројем верника Патријарх је у празничном слову говорио о прочитаним зачалима Светог Јеванђеља, о припремама за велики празник Рођења Господа и како да сачувамо пост у дане празника: „Добро је мало се почастити, али никако то не сме бити главни циљ празника, и да о празнику не знамо ништа, да не знамо ко су наши свети које прослављамо, шта су учинили и зашто их је Црква уврстила у календар.“ Рукоположеним свештенослужитељима Његова Светост Патријарх је пожелео да наставе мисију наше Цркве и да, пре свега, Богу приведу себе, а онда и народ да би били прави мисионари и наследници апостола. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
×
×
  • Create New...