Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'максим'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 62 results

  1. Док се полако крећемо у сусрет Божићу и витлејемској пећини, мисли нас данашњих хришћана су често усмерене ка фолклорним сценама, сентименталним песмама, поклонима и сл. Ипак, актуелна мигрантска криза подстиче да се присетимо мигрантске димензије Божића. Превечни Син, не емигрирајући из Очевог загрљаја, био је принуђен, још у Дјевиној утроби, да са Богородицом и Јосифом хита за уточиштем, најпре у околини Витлејема, а онда и у Египту. Сећање на те дирљиве сцене највећег Мигранта, а кроз Њега нашег стварног статуса у свету, помаже нам да дубље схватимо проблем миграната и избеглица у данашњем времену. Поред драматичне кризе самог људског идентитета и проблема односа са животном средином, мигрантска криза је можда најозбиљнији проблем човечанства данас. Тај проблем поново спаја Запад и Исток; овај пут на драматичан начин. Он је подстакао на хитну и дубоку рефлексију о питању човекове одговорности у свету. Тако и хришћани обједињују снаге ради решења овог проблема. Тужно је да се у највећем броју случајева на (и)мигранте гледа као на „сувишне људе“; пошто за њих нема места онда су и непотребни. Погођен вестима о избеглицама који се третирају као „сувишак“, иконограф Стаматис Склирис је на тамном платну започео слику „Сувишни људи“. Овим се он придружио оном ретком броју православних сликара који су доживели појаву миграната као позив на наше покајање због занемаривања њихових потресних судбина. На Стаматисовој слици мноштву миграната на препуном броду у Средоземном мору придружује се Христос као њихов сапутник јер Он учествује у избеглиштву свакога без изузетка кроз своју избегличку судбину и мученичку смрт на Крсту. Они који су већ потонули насликани су са светлим лицима како плутају морем, спокојно изражавајући истину да су превазишли смрт и страх. У годинама које долазе, композиција „Сувишни људи“ ће, по свој прилици, добити још тамнијих тонова. Да ли ће православни хришћани успети да јој додају светлије нијансе? Где је гостољубље данас? На напуљској конференцији о теологији и Медитерану јуна месеца 2019. године, Васељенски патријарх Вартоломеј је алармантним тоном изјавио да се „Господња заповест о прихватању странаца налази у опасности“, алудирајући на поједине владе и земље које очајне мигранте спречавају да пронађу какво-такво уточиште. Проблем имиграције, као и други проблеми данас, морали би да зближе хришћане. Постоје неке нејасноће око појма „избеглица“ или мигрант. Њихова масовна појава је постала системска одлика глобализованог света. Фигура мигранта се, како рекосмо, посматра као „људски сувишак“ који – самим својим карактером сувишка – манифестује ароганцију оних који не спадају у те „сувишне“. Међутим, теолошка димензија „ближњег“ итекако може да помогне у контексту савремене хуманитарне кризе и карактера глобализације. Прихватање оних најслабијих, изложених социјалним и економским притисцима, јесте императив. За ово су, несумњиво, потребни теолошки критеријуми: без теолошког сензибилитета одговор на кризу може бити погрешан. У овом историјском часу, у светлу начина на који се развија избегличка криза, људи од утицаја треба да делају у духу Јеванђеља. Још је у Посланици Диогнету истакнуто да, парадоксално, хришћани сваку земљу доживљавају (и ниједну не доживљавају) као своју „отаџбину“. Апостол Павле је у Фил 3,20 говорио о есхатолошком грађанству које тек треба да дође. Платон је у Републици изнео идеју да су земаљски градови у којима обитавамо једна слика — и то изобличена — унутрашњег човека (IX, 592b). Изазов дијаспоре је подсетио православне на путнички и крсни статус Цркве у свету, пошто „у свету смо али нисмо од света“. Због тога се Православље опире идолопоклоничком односу према појмовима „домовине“ и „отаџбине“. Библијски поглед на дошљаке Постоје мишљења да је целокупна библијска повест у ствари мигрантска прича. И Стари и Нови Завет казују потресне историје прогнаника који су принуђени да беже или напусте свој завичај. Иако појам „избеглица“ није заступљен у Библији, постоји мноштво одељака који говоре о „странцима“, „дошљацима“ или „туђинцима“. Књига Изласка приповеда о изабраном Народу, Израиљу, који је био жртва горког ропства у Египту. Крајње безнадежни, уз Божију моћну руку, успели су да побегну и нађу уточиште у пустињи. Током четрдесет година живели су лутајући, без своје домовине. Коначно, Бог је испунио своје древно обећање и настанио их на земљи коју су коначно могли да назову домом. Пошто је Израиљево искуство бескућништва, измештености и странстовања било до те мере болно, Бог је заповедио свом народу да увек показује посебну бригу за странце: „Ако се странац настани с вама у вашој земљи, немојте га злостављати. Странац који се настани с вама нека вам буде као домаћи. Волите га као саме себе, јер сте и ви били странци у Египту“ (Изл 19,33-34). Гостопримство представља конкретан пример љубави према овим „странцима“ као и указање како народ Божији треба да живи: наступајуће гостопримство увек налази места за странца. Скоро на самом почетку Новог Завета стоји Матејева прича о томе како Јосиф и Марија беже у Египат са својим новорођеним сином, Исусом, због зависти параноичног цара Ирода. Наш Спаситељ је рано детињство провео као избеглица, јер његова земља није била безбедна. Занимљиво, у Јеванђељу по Луки Христос је представљен као „странац“ и „туђинац“ у овом свету (2,4, 39; 8,1; 13,22; 17,11; 4,29–30; 9,53, 58; 24,18), што још више наглашава његову ипостасну повезаност са светом. „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити“ (Мт 8,20). На трагу Израиљевог искуства, Христос истиче управо старозаветну заповест о љубави према странцима (Ис 58, 7) као критеријум на основу кога ће свима бити суђено: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме“ (Мт 25,35). Крштење као прихватање статуса мигранта Библија нам упућује изазов позивом да волимо оне који су другачији од нас, а не да се кријемо у безбедној зони своје интиме, окружујући се људима сличног мишљења „Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате?… И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?“ (Mт 5,46–47). Једна од темељних последица Крштења јесте истина да „нови човек“ нема оца на земљи него на „небу“ (Mт 23,9) те да су његова „браћа и сестре“ чланови Цркве. Слично томе, „нови човек“ нема грађанство на земљи него на небу (Фил. 3,11), пошто његов „град“ јесте онај „будући“ (Јевр. 13,14: ἀλλὰ τὴν μέλλουσαν ἐπιζητοῦμεν), будуће Царство. На тај начин, хришћанин и јесте и није странац у овом животу. Ово је био егзистенцијални смисао Крштења као „смрти“ „старог човека“ и рођења „нове“, есхатолошке личности. На основу овог, нико није имигрант и сви смо (у једном или другом смислу), имигранти. Христос је велики Странац у Историји, тај милостиви Самарјанин Који потреса темеље постојећих монолитних друштава тако што прихвата грешнике у заједницу свог есхатолошког обеда. Тиме је Исус увео другачији етос и логику пошто другачијим односом одређује свој народ, своје пријатеље, своју обитељ, своју мајку и своју браћу. Оно што их одсада дефинише није крвна веза, нити заједнички циљеви (национални, политички или економски), него љубав која ствара и обнавља човека. „Јер ко изврши вољу Божију онај је брат мој и сестра моја и мати моја“ (Мк 3,35). Јеванђеље сугерише да уколико Христа не препознамо у личности странца, болесника, страдалника и затвореника, тада га уопште нисмо познали. Странац је скривени Христос. Св. Григорије Богослов је саветовао свог савременика: „нећеш се изложити опасности ако ово будеш радио… притекни му у помоћ, понуди му храну, одени га, обезбеди лек, превиј му ране, упитај га како му је, дај мудар савет о трепљењу, охрабри, буди подршка“ (Беседа 14,27). Баш као што Бог шаље „кишу на праведне и на неправедне“ (Мт. 5,45), тако и светитељи Цркве гледају на све као да су праведни и чисти. За њих нема странаца и дошљака: штавише, њима су најближи они који су изгубљени и намучени због тога што светитељи себе виде као недостојне и изгубљене. Историјске прилике и ризици Можемо рећи да се особита гравитација једне културе открива у начину на који се бави проблемом странаца (дошљака, имиграната и незнанаца). Слике распетог Христа су данас свуда око нас: на бродовима који превозе мигранте и избеглице, међу жртвама трговине људима, имигрантима које туку на улицама европских престоница, у личностима заробљеника у концентрационим логорима. Тако, данашњи „библијски” незнанци су азиланти, измештене особе, избеглице, мигранти (они који трајно напуштају земљу због сиромаштва), емигранти (који одлазе у другу земљу тражећи бољи живот), они који трагају за азилом, особе без државе…Поменути патријарх је апеловао да се у Европи престане са одвајањем економских миграната и оних који траже азил. Ипак, озбиљна питања навиру из глобалних превирања нашег времена. Поједини подсећају на неке сурове историјске примере. У развоју европске цивилизације, од краја четвртог до седмог века, већи део западне Европе је доживео културни преврат који је нарушио грчко-римско наслеђе. Нова племена селећи се у Европу где су се и настанила – Готи, Хуни, Франци, Вандали, Бургунди, Нормани – била су на врло ниском културном нивоу. „Велика сеоба народа“ је тако еуфемистички названа, али се радило о насилној и масовној миграцији са трагичним исходом: уништена је, рецимо, стварност града. У том смислу, хришћанска обавеза прихватања странаца не сме да уклони моралну обавезу да се адресују корени и узроци масовне миграције људи данас. Иако свако има право да трага за безбедним и хуманим животом, ниједна земља није обавезна да прихвати све оне који желе да се у њој настане. Криза миграната не престаје да буде једна од политичких поларизујућих тема како у западној Европи тако и у Америци. Одговор из дијаспоре Св. Николај Жички у Новим беседама под гором је поставио занимљиво питање: „Зашто се Христова наука ширила доцније безмало искључиво ка западу? Зашто васкрсли Господ није упутио војску својих апостола ка истоку, куда је водио лакши и утрвенији пут, него ка западу, куда је водио пут узак и опасан?“ Николај одговор налази у изазову дијаспоре: „На западу је Он био странац, и ка западу се Он упутио преко слугу својих, путем уским и опасним“. Пут ка Западу је Господња заповест. Чини ми се да теологија новијих времена није дала одговарајући значај имигрантском статусу Цркве. То се одразило и на погрешно разумевање многих тема хришћанског живота. Многи верници кључни значај придају нацији, у духовности се акценат ставља на првобитно стање човека, у академској теологији на историјске парадигме, а у богослужењу се готово изгубило кретање „према Крају“. Као да понекад сами хришћани успоравају путовање овог света ка Царству Божијем. Међутим, нимало случајно, управо је такозвана дијаспора изнова открила ту заборављену димензију. Током седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века православни богослови у Америци су кренули да се удубљују у постимигрантски идентитет Цркве и поставили основе за друштвену етику и мисиологију у тој демократској, религиозно плуралистичкој, а сада све наглашеније секуларној земљи. Нови трендови у православном богословљу плод су деловања у расејању, посебно руских имиграната у Европи после совјетске револуције. Иако је дијаспора (као неизбежни изазов за стари и нови Израиљ) један од најсложенијих проблема свега Православља, она је велики благослов: управо нас она подсећа на спасоносну истину о путничком, привременом и крсном статусу Цркве у свету. Путовање ка Царству предодређује земаљске изборе. „Православна дијаспора” је једина поуздана спона са данашњом oikoumenē. Задатак православног богословља данас је у томе да „богословље ближњега“ стави у заједнички миље живота и промишљања. Наше богословље није протолошко него есхатолошко. Носталгија за Земљом Живих је носталгија надахнута будућношћу. Есхатолошка носталгија није романтичарска жудња хеленистичке или индиј(ан)ске религије које су биле „заточеници својих архетипских интуиција“, како је то рекао Елијаде. Стога не чуди да су православне парохије у дијаспори биле истински азил и евхаристијска прихватилишта за новодошле. У целокупној историји Српске Цркве у дијаспори, од првих српских имиграната до најновијих таласа имиграције, парохија (parikoia) је била то средиште живота, па је организовање парохије било највећи корак у верском и друштвеном животу имиграната. Дељење евхаристијског хлеба открива енергичну обнову друштвеног саосећања које проистиче из литургијског преображаја. Када је Апостол Павле писао Јеврејима (13,2) подсећајући да гостољубље не заборављају, „јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле“ (мислећи пре свега на јављање Свете Тројице Аврааму), тада је указао да је права и једина основа за хришћанску хуманитарност иста основа која води разумевању Бога: личност. Извор: Теологија.нет
  2. Док се полако крећемо у сусрет Божићу и витлејемској пећини, мисли нас данашњих хришћана су често усмерене ка фолклорним сценама, сентименталним песмама, поклонима и сл. Ипак, актуелна мигрантска криза подстиче да се присетимо мигрантске димензије Божића. Превечни Син, не емигрирајући из Очевог загрљаја, био је принуђен, још у Дјевиној утроби, да са Богородицом и Јосифом хита за уточиштем, најпре у околини Витлејема, а онда и у Египту. Сећање на те дирљиве сцене највећег Мигранта, а кроз Њега нашег стварног статуса у свету, помаже нам да дубље схватимо проблем миграната и избеглица у данашњем времену. Поред драматичне кризе самог људског идентитета и проблема односа са животном средином, мигрантска криза је можда најозбиљнији проблем човечанства данас. Тај проблем поново спаја Запад и Исток; овај пут на драматичан начин. Он је подстакао на хитну и дубоку рефлексију о питању човекове одговорности у свету. Тако и хришћани обједињују снаге ради решења овог проблема. Тужно је да се у највећем броју случајева на (и)мигранте гледа као на „сувишне људе“; пошто за њих нема места онда су и непотребни. Погођен вестима о избеглицама који се третирају као „сувишак“, иконограф Стаматис Склирис је на тамном платну започео слику „Сувишни људи“. Овим се он придружио оном ретком броју православних сликара који су доживели појаву миграната као позив на наше покајање због занемаривања њихових потресних судбина. На Стаматисовој слици мноштву миграната на препуном броду у Средоземном мору придружује се Христос као њихов сапутник јер Он учествује у избеглиштву свакога без изузетка кроз своју избегличку судбину и мученичку смрт на Крсту. Они који су већ потонули насликани су са светлим лицима како плутају морем, спокојно изражавајући истину да су превазишли смрт и страх. У годинама које долазе, композиција „Сувишни људи“ ће, по свој прилици, добити још тамнијих тонова. Да ли ће православни хришћани успети да јој додају светлије нијансе? Где је гостољубље данас? На напуљској конференцији о теологији и Медитерану јуна месеца 2019. године, Васељенски патријарх Вартоломеј је алармантним тоном изјавио да се „Господња заповест о прихватању странаца налази у опасности“, алудирајући на поједине владе и земље које очајне мигранте спречавају да пронађу какво-такво уточиште. Проблем имиграције, као и други проблеми данас, морали би да зближе хришћане. Постоје неке нејасноће око појма „избеглица“ или мигрант. Њихова масовна појава је постала системска одлика глобализованог света. Фигура мигранта се, како рекосмо, посматра као „људски сувишак“ који – самим својим карактером сувишка – манифестује ароганцију оних који не спадају у те „сувишне“. Међутим, теолошка димензија „ближњег“ итекако може да помогне у контексту савремене хуманитарне кризе и карактера глобализације. Прихватање оних најслабијих, изложених социјалним и економским притисцима, јесте императив. За ово су, несумњиво, потребни теолошки критеријуми: без теолошког сензибилитета одговор на кризу може бити погрешан. У овом историјском часу, у светлу начина на који се развија избегличка криза, људи од утицаја треба да делају у духу Јеванђеља. Још је у Посланици Диогнету истакнуто да, парадоксално, хришћани сваку земљу доживљавају (и ниједну не доживљавају) као своју „отаџбину“. Апостол Павле је у Фил 3,20 говорио о есхатолошком грађанству које тек треба да дође. Платон је у Републици изнео идеју да су земаљски градови у којима обитавамо једна слика — и то изобличена — унутрашњег човека (IX, 592b). Изазов дијаспоре је подсетио православне на путнички и крсни статус Цркве у свету, пошто „у свету смо али нисмо од света“. Због тога се Православље опире идолопоклоничком односу према појмовима „домовине“ и „отаџбине“. Библијски поглед на дошљаке Постоје мишљења да је целокупна библијска повест у ствари мигрантска прича. И Стари и Нови Завет казују потресне историје прогнаника који су принуђени да беже или напусте свој завичај. Иако појам „избеглица“ није заступљен у Библији, постоји мноштво одељака који говоре о „странцима“, „дошљацима“ или „туђинцима“. Књига Изласка приповеда о изабраном Народу, Израиљу, који је био жртва горког ропства у Египту. Крајње безнадежни, уз Божију моћну руку, успели су да побегну и нађу уточиште у пустињи. Током четрдесет година живели су лутајући, без своје домовине. Коначно, Бог је испунио своје древно обећање и настанио их на земљи коју су коначно могли да назову домом. Пошто је Израиљево искуство бескућништва, измештености и странстовања било до те мере болно, Бог је заповедио свом народу да увек показује посебну бригу за странце: „Ако се странац настани с вама у вашој земљи, немојте га злостављати. Странац који се настани с вама нека вам буде као домаћи. Волите га као саме себе, јер сте и ви били странци у Египту“ (Изл 19,33-34). Гостопримство представља конкретан пример љубави према овим „странцима“ као и указање како народ Божији треба да живи: наступајуће гостопримство увек налази места за странца. Скоро на самом почетку Новог Завета стоји Матејева прича о томе како Јосиф и Марија беже у Египат са својим новорођеним сином, Исусом, због зависти параноичног цара Ирода. Наш Спаситељ је рано детињство провео као избеглица, јер његова земља није била безбедна. Занимљиво, у Јеванђељу по Луки Христос је представљен као „странац“ и „туђинац“ у овом свету (2,4, 39; 8,1; 13,22; 17,11; 4,29–30; 9,53, 58; 24,18), што још више наглашава његову ипостасну повезаност са светом. „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити“ (Мт 8,20). На трагу Израиљевог искуства, Христос истиче управо старозаветну заповест о љубави према странцима (Ис 58, 7) као критеријум на основу кога ће свима бити суђено: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме“ (Мт 25,35). Крштење као прихватање статуса мигранта Библија нам упућује изазов позивом да волимо оне који су другачији од нас, а не да се кријемо у безбедној зони своје интиме, окружујући се људима сличног мишљења „Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате?… И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?“ (Mт 5,46–47). Једна од темељних последица Крштења јесте истина да „нови човек“ нема оца на земљи него на „небу“ (Mт 23,9) те да су његова „браћа и сестре“ чланови Цркве. Слично томе, „нови човек“ нема грађанство на земљи него на небу (Фил. 3,11), пошто његов „град“ јесте онај „будући“ (Јевр. 13,14: ἀλλὰ τὴν μέλλουσαν ἐπιζητοῦμεν), будуће Царство. На тај начин, хришћанин и јесте и није странац у овом животу. Ово је био егзистенцијални смисао Крштења као „смрти“ „старог човека“ и рођења „нове“, есхатолошке личности. На основу овог, нико није имигрант и сви смо (у једном или другом смислу), имигранти. Христос је велики Странац у Историји, тај милостиви Самарјанин Који потреса темеље постојећих монолитних друштава тако што прихвата грешнике у заједницу свог есхатолошког обеда. Тиме је Исус увео другачији етос и логику пошто другачијим односом одређује свој народ, своје пријатеље, своју обитељ, своју мајку и своју браћу. Оно што их одсада дефинише није крвна веза, нити заједнички циљеви (национални, политички или економски), него љубав која ствара и обнавља човека. „Јер ко изврши вољу Божију онај је брат мој и сестра моја и мати моја“ (Мк 3,35). Јеванђеље сугерише да уколико Христа не препознамо у личности странца, болесника, страдалника и затвореника, тада га уопште нисмо познали. Странац је скривени Христос. Св. Григорије Богослов је саветовао свог савременика: „нећеш се изложити опасности ако ово будеш радио… притекни му у помоћ, понуди му храну, одени га, обезбеди лек, превиј му ране, упитај га како му је, дај мудар савет о трепљењу, охрабри, буди подршка“ (Беседа 14,27). Баш као што Бог шаље „кишу на праведне и на неправедне“ (Мт. 5,45), тако и светитељи Цркве гледају на све као да су праведни и чисти. За њих нема странаца и дошљака: штавише, њима су најближи они који су изгубљени и намучени због тога што светитељи себе виде као недостојне и изгубљене. Историјске прилике и ризици Можемо рећи да се особита гравитација једне културе открива у начину на који се бави проблемом странаца (дошљака, имиграната и незнанаца). Слике распетог Христа су данас свуда око нас: на бродовима који превозе мигранте и избеглице, међу жртвама трговине људима, имигрантима које туку на улицама европских престоница, у личностима заробљеника у концентрационим логорима. Тако, данашњи „библијски” незнанци су азиланти, измештене особе, избеглице, мигранти (они који трајно напуштају земљу због сиромаштва), емигранти (који одлазе у другу земљу тражећи бољи живот), они који трагају за азилом, особе без државе…Поменути патријарх је апеловао да се у Европи престане са одвајањем економских миграната и оних који траже азил. Ипак, озбиљна питања навиру из глобалних превирања нашег времена. Поједини подсећају на неке сурове историјске примере. У развоју европске цивилизације, од краја четвртог до седмог века, већи део западне Европе је доживео културни преврат који је нарушио грчко-римско наслеђе. Нова племена селећи се у Европу где су се и настанила – Готи, Хуни, Франци, Вандали, Бургунди, Нормани – била су на врло ниском културном нивоу. „Велика сеоба народа“ је тако еуфемистички названа, али се радило о насилној и масовној миграцији са трагичним исходом: уништена је, рецимо, стварност града. У том смислу, хришћанска обавеза прихватања странаца не сме да уклони моралну обавезу да се адресују корени и узроци масовне миграције људи данас. Иако свако има право да трага за безбедним и хуманим животом, ниједна земља није обавезна да прихвати све оне који желе да се у њој настане. Криза миграната не престаје да буде једна од политичких поларизујућих тема како у западној Европи тако и у Америци. Одговор из дијаспоре Св. Николај Жички у Новим беседама под гором је поставио занимљиво питање: „Зашто се Христова наука ширила доцније безмало искључиво ка западу? Зашто васкрсли Господ није упутио војску својих апостола ка истоку, куда је водио лакши и утрвенији пут, него ка западу, куда је водио пут узак и опасан?“ Николај одговор налази у изазову дијаспоре: „На западу је Он био странац, и ка западу се Он упутио преко слугу својих, путем уским и опасним“. Пут ка Западу је Господња заповест. Чини ми се да теологија новијих времена није дала одговарајући значај имигрантском статусу Цркве. То се одразило и на погрешно разумевање многих тема хришћанског живота. Многи верници кључни значај придају нацији, у духовности се акценат ставља на првобитно стање човека, у академској теологији на историјске парадигме, а у богослужењу се готово изгубило кретање „према Крају“. Као да понекад сами хришћани успоравају путовање овог света ка Царству Божијем. Међутим, нимало случајно, управо је такозвана дијаспора изнова открила ту заборављену димензију. Током седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века православни богослови у Америци су кренули да се удубљују у постимигрантски идентитет Цркве и поставили основе за друштвену етику и мисиологију у тој демократској, религиозно плуралистичкој, а сада све наглашеније секуларној земљи. Нови трендови у православном богословљу плод су деловања у расејању, посебно руских имиграната у Европи после совјетске револуције. Иако је дијаспора (као неизбежни изазов за стари и нови Израиљ) један од најсложенијих проблема свега Православља, она је велики благослов: управо нас она подсећа на спасоносну истину о путничком, привременом и крсном статусу Цркве у свету. Путовање ка Царству предодређује земаљске изборе. „Православна дијаспора” је једина поуздана спона са данашњом oikoumenē. Задатак православног богословља данас је у томе да „богословље ближњега“ стави у заједнички миље живота и промишљања. Наше богословље није протолошко него есхатолошко. Носталгија за Земљом Живих је носталгија надахнута будућношћу. Есхатолошка носталгија није романтичарска жудња хеленистичке или индиј(ан)ске религије које су биле „заточеници својих архетипских интуиција“, како је то рекао Елијаде. Стога не чуди да су православне парохије у дијаспори биле истински азил и евхаристијска прихватилишта за новодошле. У целокупној историји Српске Цркве у дијаспори, од првих српских имиграната до најновијих таласа имиграције, парохија (parikoia) је била то средиште живота, па је организовање парохије било највећи корак у верском и друштвеном животу имиграната. Дељење евхаристијског хлеба открива енергичну обнову друштвеног саосећања које проистиче из литургијског преображаја. Када је Апостол Павле писао Јеврејима (13,2) подсећајући да гостољубље не заборављају, „јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле“ (мислећи пре свега на јављање Свете Тројице Аврааму), тада је указао да је права и једина основа за хришћанску хуманитарност иста основа која води разумевању Бога: личност. Извор: Теологија.нет View full Странице
  3. „Који љуби Бога, не може а да и свакога човека не воли као самога себе, мада и негодује због страсти оних који се још нису очистили. Зато видећи њихово обраћање и исправљање, радује се неизмерном и неизрецивом радошћу”. 13. Глава о љубави, Светог Максима Исповедника. Овај светитељ из VI века надахнуће је и извор духовних поука Драгани Машић, вероучитељу и теологу. За радио Беседу говорила је о овом великом светитељу и значају његовог дела. Ово изузетно надахнуто излагање, које доносимо из архиве нашег Портала, топло препоручујемо! Звучни запис разговора Извор: Радио Беседа
  4. Зоран Ђуровић: Шта (не)исповеда епископ Максим Васиљевић? Српски православни епископ у Западној Америци, Максим Васиљевић од „покајања“ на мајском Сабору СПЦ текуће године, није престао да обавештава српску црквену, али и политичку, јавност о позицијама које заступа. Даћу глосе на његов интервју у Нину (24. 10. 2019, стр. 18-23). Комодитета ради опширно ћу пренети тај интервју, иако не у целости, да би читалац могао лако да прати о чему се ради. Пошто је ово електронска верзија, моје глосе ће ићи у браон боји. Нећу пак преносити in extensionem његова друга два интервјуа: 1) Нема говора о отцепљењу америчких епархија и припајању неком другом, неће нас зауставити медијски манипуланти, којих има и међу свештеницима! (ИНТ1);[1] 2) Патријарх нам је на Сабору рекао да му Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову! (ИНТ2)[2] Ваља напоменути да ови текстови су названи интервјуима, и тако личе по форми, али нису и заиста интервјуи него текстови које је у целости написао владика Максим. То се види из тога што он нашироко цитира одређене текстове, нема непријатних питања итд. Но, да кренемо у читање. Испада да би декан, да је спровео одлуку Синода, прекршио законе о високом школству, о универзитету, о раду... Како гледате на то да су вас од одлуке „црквене владе“ заштитили световни закони? Треба пре свега имати у виду да ни у животу Цркве реч Синода није коначна. Свети архијерејски Сабор (САСа), сходно Уставу наше свете Цркве, има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице између архијереја и Синода. Лично се не слажем са овом, али и неким другим одлукама Синода, и знам да међу епископима у томе нисам усамљен. Зато сам, заједно са многобројним другим архијерејима, сматрао да би било врло корисно за целину наше Цркве да се ове јесени одржи редовно заседање САСа... Видећемо да ли ће до одржавања Сабора доћи. Неслагање са одлуком овог црквеног тела ипак не значи да је не поштујем. Међутим, у складу са уредбама и животном праксом наше Цркве, очекујем да ова и друге одлуке Синода буду преиспитане на Сабору чију ћу коначну одлуку као и увек до сада, поштовати... Што се тиче „световних закона“, могу да изразим задовољство што су чланови Синода своју одлуку у мом и случају колеге Вилотића образложили претежно позивањем на Статут Универзитета у Београду. То ми даје за право да очекујем да ће поштовати званично мишљење руководства Универзитета које најбоље зна чиме се поштује, а чиме крши његов Статут. Тачно је да Сабор има коначну реч. Нетачно је пак да контролише рад Синода, јер би то значило да је неко константно тело. Сабор може само да преиначи одлуку Синода или Патријарха ако их нађе за погрешне. То пак у пракси тешко може да се деси, а Максим протура шизофрену слику о СПЦ јер је Синод изабран од Сабора. Сабора неће бити, а шта би тек било да Максим не поштује одлуке Синода и Сабора? Ако је ово поштовање, онда не знам шта је непоштовање. Наиме, сведоци смо свакодневне харанге коју воде Максим, Добријевић, Дурић, Амфилохије, Атанасије и још неколицина епископа у „благонаклоним“ (плаћеним) медијима. Зато је издато саопштење: Осврт на антицрквену харангу у појединим овдашњим медијима.[3] Крајње је смешно што очекује да ова и друге одлуке Синода буду преиспитане на Сабору чију ћу коначну одлуку као и увек до сада, поштовати. Сабор је осудио дарвинисте са ПБФ, а сам Максим је написао један покајни псалам, а све време је наставио да се залаже за дарвинизам, па је чак и публиковао књигу Gayle E. Woloschak, која је заступница ТЕ (теорија еволуције). Из редова овог клана се спиновало да по захтеву одређеног броја епископа може да се сазове ванредни сабор. То није тачно, јер по чл. 59 Устава СПЦ: „САСи одлучује, под председништвом Патријарха, о редовном и ванредном сазиву СА Сабора“. Најопасније и подмукло је вештачко изазивање сукоба БУ и ПБФ, јер и у крагујевачкој афери индекса, као и необарања лажних диплома и доктората, види се да је БУ неспособан и немоћан, а Максим је за сада добио подршку само од проф. Беговића; Беговићев и Максимов заједнички пријатељ је о. Владан Перишић. Једним текстом се обратио и др Радомир Саичић (боље да није, јер је текст Плач Мајке Божије! Тамо оптужи Инквизицију да се борила против науке, а она је бранила тада важећи научни птоломејевски модел заснован на Аристотеловој физици). Ерго, само неко ко је лишен смисла за стварност може очекивати неки сукоб на релацији ПБФ- БФ или Држава-Црква. Максим, као и свако добар расколник, игра на ту очајничку карту. Он кипи од оптимизма када говори о ректору БУ, Иванки Поповић, а ту прикључује и декана ПБФ, као оне који се боре за очувању аутономије. Вели: „Невероватно је каквој прљавој кампањи је она изложена само зато што је дала обећање да ће један мучан процес преиспитивања плагијата у случају спорне докторске дисертације довести до (скорог) краја“. Одговарајући на питање који је прави разлог за захтев Синода за његовим разрешењем, вели: „Мој професорски ангажман је, чини ми се, био складно избалансиран са епископском службом, тако да га до сада нико није доводио у питање. Поврх свега, мој ангажман је одувек имао подршку и одобрење Наставно-научног већа ПБФ, а тиме и двојице епископа садашњих чланова Синода који су донедавно били чланови овог већа, као и надлежних тела Универзитета у Београду... моја епископска служба није никада (до сада) била схваћена као препрека за обављање професорских дужности. Блок-настава коју држим је уобичајена пракса на нашем, али и другим универзитетима у свету, и у складу је са Статутом БУ. Томе у прилог говори и званично мишљење које је по овом питању правна служба Универзитета недавно доставила секретару ПБФ... Поред тога, Синод је навео и одређене теолошке разлоге за своју одлуку, сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично. Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се врло лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору. Одбијам да верујем да поред свих наведених постоје и неки други разлози за овакву одлуку Синода. Уколико ипак постоје, волео бих да ми они буду предочени, тако да имам прилику на њих да одговорим. Максимово резоновање и поступање је у дијаметралној супротности са модерним стандардима. Наима у Католичкој Цркви немамо епископе предаваче, јер само Супермен може да ради 2 посла (новинарски и суперменовски), а блок настава је и статутом БУ предвиђена као ванредна опција, а не редован начин одржавања наставе. Ни на другим реномираним светским универзитетима нема овога о чему Максим говори. Позивање на погрешну праксу, која је ко зна којим мотивима била одређена, не значи ништа. Грешењу се увек треба стати на крај кад се увиди. Супротно се назива срљање. Има ли тај случај везе и са тим што сте један од архијереја који су јавно, на мајском Сабору критиковали политику председника Србије Александра Вучића за Косово и Метохију? Приметио сам да је у одређеним медијима та веза успостављена. Надам се и верујем, међутим, да је та веза сасвим неоснована. Уколико би било тачно да постоји веза између те две ствари, то би онда био велики проблем како за нашу Цркву, тако и за Универзитет, државу и друштво у целини. Ваља знати да Максим нема никакве предисторије у рату против Вучића. Григорије има, а све уредно подржавају Амфилохије и Атанасије. АВ им добро дође као страшило за сваку потребу, као жличица вегете. Једноставно рачунају на АВ омраженост у једном делу народа. Прича да је Максим у сукобу са АВ је кренула тек после мајског сабора. У ИНТ2 наводи „био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике... Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски“. Тако се Максим није солидарисао са Амфилохијем, Григоријем и другима који не подносе АВ, и још је пласирао спин како је АВ иза његовог уклањања са ПБФ, а Селаковић потврди да АВ у животу није чуо за Максима. Интересантно је да је у то време Тасићка писала како је „јужни клан“ тражио оставку патријарха Иринеја, а после, када су се карте на столу промениле, спиновали су како они око Бачког у ствари раде на смени Патријарха! Због чега сте са још неким епископима потписали допис патријарху Иринеју да се са званичног сајта СПЦ уклони нетачно и измењено саопштење о том Сабору, па и дела који се односи на пријем председника Вучића? Саопштење је, по мишљењу немалог броја епископа, имало значајне слабости укључујући и нетачности, о којима се могло прочитати и у медијима. Овај акт је био почетак званичног покушаја пуча у СПЦ. Владика Буловић је објаснио да га је Максим позвао и да је он извршио модификацију у извештају о његовом покајању. Погрешио је из наивности и добродушности. После су га развлачили по медијима како је фалсификовао извештај (који је остао на сајту СПЦ) и како Максим није писао никакво покајничко писмо, а јесте. То бљутаво и бескичмењачко писмо се појавило у медијима. Да ли је јавни иступ владике Григорија бар мало допринео да се на списку „непожељних“ предавача на Богословском факултету, раме уз раме са вама, нађе још само професор Марко Вилотић, секретар владике Григорија? Надам се да није. У случају доцента Вилотића, Синод је своју одлуку образложио искључиво позивањем на Статут Универзитета... Пошто је тако, сигуран сам да ће и у овом случају Синод у свему поштовати мишљење руководства Универзитета о томе да ли је колега Вилотић у нечему прекршио Статут или неки од законских прописа. Њему се замера то што је узео једногодишње плаћено, а потом и двогодишње неплаћено одсуство, на шта је имао законско право. А чак и да на то није имао право (а јесте), ни једно ни друго одсуство колега Вилотић није доделио сам себи... Не знам шта је Синод образложио у случају Вилотића, но он као наставник (доцент) од 2016. не испуњава услов по члану 94 статута ПБФ: „Ради стручног и научног усавршавања... наставнику се може одобрити плаћено одсуство... у трајању до једне школске године, уколико је остварио најмање пет година рада у настави на високошколској установи“. Нема 5 година рада у својству наставника. Максим није слагао, али је прећутао да је Вилотић добио и 2 године неплаћеног. Максим и Григорије, који су највероватнији „извори из врха СПЦ“ за Данас, Блиц итд., су преко њих спиновали да је Вилотић узео неплаћену годину, што јесте лаж. Такође, он није ни на каквом научном усавршавању него обнаша функцију секретара владике Григорија. Да ли је, по вашем мишљењу, „непослушност“ била главни разлог за прекоманду владике Григорија из Требиња у Диселдорф? И ко је тиме више изгубио - Григорије, верници или сама СПЦ? Владику Григорија нико није могао да постави за диселдорфског владику без његове воље. Он је из спремности на жртву одлучио да остави херцеговачку епархију у којој је уживао изузетан углед. Из ових речи се показује истинитом Атанасијева: „Максим нема појма историју“. Најпре, премештање епископа са једна катедре на другу је неканонско (не постоји ниједан канон који то допушта). Највише су доношени канони око тог прекршаја и симоније, а они остали до данас. Но, како се ова пракса у СПЦ одомаћила, иако неканонска, ми се владамо по њој. Слобода о којој говоре зизјуласовци је толико ударила Максиму у главу да су помислили да могу да раде шта хоће, и да им ни Сабор не може ништа – иако се малопре клео како ће поштовати одлуку Сабора. Овакве бесмислене изјаве потире наша пракса. Наиме, св. владика Николај је после осамнаест месеци пошто је изабран и устоличен за епископа Жичког, 17.11.1920. одлуком САСа пребачен на Охридску епархију. До данас је остало нејасно зашто се Сабор одлучио на овакав корак и ко је био главни инспиратор, али оно што је сигурно јесте удео патријарха Димитрија. Између ове двојице епископа је владао већ дуго анимозитет. Синовац владике Николаја, епископ шабачко-ваљевски Јован ће у својим забелешкама инсинуирати да је премештај са жичке на охридску катедру била казна. Остаје чињеница да је један епископ СПЦ пребачен на другу епархију противно својој вољи, а све то у брк Пергамском и његовом ученику Максиму. Даље, из канона сазнајемо да нема речи о подношењу жртве, иако је Максим све у жртвеном етосу (на неукусан начин покушава да представи свој случај по моделу св. Максима Исповедника), па тако и Григорија, нама познатог као српског Клунија, представља. То може неукима да прича, јер на Сардичком сабору канон 1. читамо да је Осија Кордобски тражио, што је и прихваћено, да епископ не може прећи из мањег града у већи, јер је томе узрок жеље за већом влашћу и богатством, што доказује чињеница, да се никада не нађе епископ који је тражио да оде из већег града у мањи. – Реч је, дакле, о најобичнијој демагогији. Због чега се Синод у одлуци о вашој смени позива и на „неопходност наставе у духу верности Светом писму и светом предању Цркве“? Замерено ми је то што сам пре две године дао подршку јавном Ставу групе наставника и асистената ПБФ који су иступили против петиције која је за циљ имала релативизацију изучавања теорије еволуције у школском систему Србије и увођење „библијске теорије стварања“ као њене научне алтернативе. Међутим, по овом питању САСа је већ расправљао и све што је закључио јесте да је овај наш иступ био „беспотребан“... Радује ме што су у свом писаном обраћању Синоду несумњиву православност мог учења потврдили двојица водећих теолога међу нашим архијерејима - митрополит Амфилохије и владика Атанасије. Цела прича о ТЕ је најобичнији спин који има за циљ да јужњачки клан представи као младе, напредне, модерне, отворене за изазове савременог света, а синодалце као назадњаке, реакционаре, мрачњаке, затуцане и сл. Користи се само као помоћно средство за освајање власти у Цркви. Амфилохијевом одбраном се не бих хвалио, јер је он на Сабору изјавио: Максим је добар, барем није хомосексуалац! Атанасијева пак одбрана је била неморална, најблаже речено, - он је Максима спасио и у првом случају, па је Патријарху слао писмо за Јужну Африку где је овај био. Сада, пред мај, он је читао свој текст о аутокефалији СПЦ, и ту нигде немамо нападе на патријарха Вартоломеја, а када се Максим у мају провукао кроз иглене уши, он је у Видослову објавио исти тај текст са додацима у којима напада Вартоломеја. То пре маја није урадио да се не би видело да је његова позиција дијаметрално супротна Максимовој, и то би овога могло да увуче у незавидну ситуацију. Неки од ваших колега нису нимало благонаклоно гледали на апел групе професора са Богословског факултета након петиције групе грађана везане за место Дарвинове теорије еволуције у српском школском систему? Због чега сте се огласили? Огласили смо се првенствено како бисмо заштитили интегритет православне теологије од погубног утицаја (не)развијених облика протестантског и исламског креационизма. Ово бих и ја могао да потпишем, јер кретардизам није креационизам. Но, и ова теза се појавила пост фестум, тј. пошто сам ја писао на овим темама. Све ми је познато из прве руке, јер је у једном моменту Максим скочио од радости, када сам превео кратак интервју са Хаџиниколауом, и повикао: И Ава је прешао на нашу страну! Рекао сам заједничком пријатељу да му поручи да се смири, да ништа није укачио. Дакле, цела ова реченица је само понављање моје разлике између кретардизма и креационизма. Из наведених разлога ми је јасно зашто су бројне владике погрешно разумеле или имале велики отпор према прихватању основне идеје нашег Става - а то је да се хришћанска вера и наука међусобно не потиру. Као што рекох, међутим, Сабор је одлучио да овај проблем и није проблем. Хришћанска доктрина и наука се нужно не искључују. Реч нужно Максим заборавља. Јер наука може да буде антихришћанска. Максим гаји наивни научни фидеизам, који опет сведочи о његовом примитивном религијском схватању ствари, где би се један систем заменио другим, а forma mentis остала иста. Страст је иста. Жудња за моћи. Зато је и учитавају Буловићу, јер пате од пројекције. Наука и оно очигледно треба сада да замене догмате. И на том таласу извесности и очигледности ће јахати на челу Цркве. Догмати ће бити алегоризовани, постати неки корпус симболичких порука које на крају немају никакве везе са хришћанским историзмом. Наиме, Логос је постао месо, тело. Томе неће имати места у неком будућем „модерном и правом православљу“. У том „православљу“ ће бити само празни симболи, а симболи ако не повезују са другим су перверзија самих себе јер реч симбол значи повезивање са другим. Избачај и веза са другим. Доласком патријарха Иринеја на чело СПЦ деловало је да је он успео да смири несугласице између екумениста и антиекумениста унутар Синода и да је, пензионисањем владика Пахомија и Качавенде, ублажио негодовање јавности због среброљубља и оптужби за педофилију, али је заиста кажњен само бивши владика Артемије. Зашто? Мислим да је патријарх велики допринос дао у том погледу. Иначе, Артемије... је заиста канонски санкционисан због сукоба са целом Црквом. Од осталих поменутих архијереја један је пензионисан од стране Сабора, док сте о случају другог направили превид, јер о њему Сабор никада није расправљао, него Синод, и он није пензионисан. Максим замишља, што би млади рекли, да смо веверице. У овом монологу или нарученом интервјуу у најмању руку, „саговорник“ у резанца зна све о функционисању црквене бурокрације и наједном прави грешку и помиње Пахомија! Њега извлаче свако мало као Мандрак зеца из цилиндра! Но, то је механизам спиновања, и не можемо да се љутимо. Васиљевић подмукло то помиње јер где Сабор суди ту је правда, а где Синод, то је сумњиво! Провидно. Но, наивчине ће се повести за тиме. Питам: А зашто Сабор као врховна институција није процесуирао Пахомија? И зашто се Максим нада да ће његов случај бити на Сабору? – Случај ће бити али и са извештајем инспекције која ће изанализирати и проверити послове северноамеричких епископа. Тада се надам да ће напокон овај сејач смутњи у СПЦ и шире бити рашчињен. Ако се јавно прокламује одвојеност државе и цркве, шта је мотив за све чвршћу везу између извршне власти и поглавара и епископа СПЦ, са друге стране? У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенити због садашњег односа према власти. Ово је црквено-политички манихеизам. Лично не познајем ниједног владику који заступа теорију симфоније. Можда је то Максим чуо од Никодима Равноземљаша?... Да ли се та веза учвршћује и гестовима као што је додела Ордена Светог Саве првог степена председнику Вучићу? Орден има симболичну функцију, а када симбол функционише на прави начин тада он има моћ да обједињује, а не да раздељује. Бојим се да је овде дошло до превида. И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира на томе да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве. АВ је очигледно неспособан. Више од деценију покушава да изда Косово и никако да му то пође за руком! На овај списак издајника in pectore треба додати и Путина, јер и он одликова АВ. Мада је то сада мој слаб аргумент, јер Максим и они око њега не воле Русију, тако да им је ово само додатни разлог да покуде АВ и одлуку Синода. Мада, кад треба, Максим пева руске песме. Као и Амфилохије. Мада их Амфилохије више не може певати у Русији. Сви ктитори и добротвори Цркве су у Средњем веку бивали одликовани, односно то им је било препознавано. Преко Државе Србије добили смо огромна средства не само за Храм, него и за свештеничке пензије, плате вероучитеља, помоћи епархијама итд. Како се не може свим службеницима дати орден, то иде Председнику. Не заборавимо, исти он може и да ратује против Цркве. И не би био први. Мало је неморално од Амфилохија да приговара око ордена АВ, а сам га је дао Филипу Вујановићу који је признао независност Косова. Над живим АВ је вршио опело (то сам само у Власији видео!), док никакву анатему није бацио на Ђукановића који је одвојио ЦГ од Србије и увео је у Нато. Максим нека настави да се гађа бројкама, на те бесмислице нећу одговарати. То је област његовог духовног оца, Атанасија, који одмах види дупло, а није пијан. Наиме, тактика овог клана је да представе да су у већини, а неки Гаргамел Синод их кињи. Желе да дођу до имагинарне бројке од 22, што би значило да су у већини. Зато Атанасије у пеписци са Патријархом покушава овога да безочно превари како су потписници 22 епископа, а њих је 8! Све је то демонстрирао чтец Ведран Гагић у Чаробни бројеви.[4] Да ли сте присуствовали и свечаној академији у Сава центру, на којој су додељени ордени Вучићу и Милораду Додику? Тој академији нисам присуствовао јер сам суштинску димензију прославе... препознао у Жичи и Пећкој патријаршији. Сагледавши, заједно са већином епископата, да је београдска прослава донекле исполитизована, нисам се премишљао да ли да одем на њу. Свакако, имам разумевања за оне који су јој присуствовали. Уосталом, више од трећине активних владика је и писменим путем изразило незадовољство због чињенице да су Синод и организациони одбор за прославу..., одлучили да на такву историјску прославу не позову ниједног православног поглавара, ниједног угледног страног госта итд... Мислим да је то супротно духу и завештању Светога Саве. Максим и они око њега су способни да кажу све и све супротно. Тако је потписао да је прослава у Жичи била мизерна: „Одлука САСи да на крајње скроман начин обележи јубилеј аутокефалности наше Цркве оставила је тужан утисак на све јер није испунила очекивања јерархије и нашег верног народа, а жалостан утисак је оставило и одустајање од прославе са пуноћом Православне Цркве, чиме је потцењено завештање које нам је оставио Свети Сава“. Мало се наш Епископ раслојио: Препознаје у Жичкој прослави праву ствар, а онда је назива мизерном! Требало би да се договори сам са собом, да нас не ставља пред апорије. Без икаквог зазора вређа свечаност у Сава центру као београдску фешту. Онда се још чуди како нису позвани православни поглавари иако је објашњење већ дато: Да се не продубљује раскол. Ко ће, нормалан, да позове заједно Кирила и Вартоломеја који заједно ни чашу воде неће да попију? Вартоломеј се чак плашио да ће да га Руси отрују, како видесмо у документарцу. Зашто је део владика, укључујући и вашег духовног оца, пензионисаног владику Атанасија, био против одлуке Синода да се Вучићу додели Орден Светог Саве? Мислим да на првом месту треба да буде духовни интегритет особе којој се додељује орден - и отуда реакција владике Атанасија, митрополита Амфилохија и многих других. Како је приметио један од владика, Синод има право да додели орден коме жели, али када зна да то није жеља саборске већине - тада треба да одустане од поступка који ће саблазнити јавност и поделити епископат и Цркву... У овој години орден је требало дати правим чуварима наше свете косовскометохијске земље, а то су људи који тамо живе. Опет смо пред демагогијом: на моралу инсистира заступник онтологије без етике, а заборавља наше средњовековне владаре који су у календару, а нису били баш „слатки“. Но, Максим извлачи из шешира по потреби. Прича о „већини“ је фантазам који гањају. Нико није гласао па да би било егзактне основе за овакву тврдњу. Заборавио је да је у првом интервјуу у коме је узнемирио црквену јавност навео: знам да је моје мишљење мањинско. Сада је на волшебан начин већинско! Додељивање „ордења“ деци и монахињама у Пећи од Амфилохија је била дегутантна представа. Свакако да су они носиоци ордена и без ордена, али је ово било ругање ордену. Јер орден диверсификује особе, иначе девалвира. Тако Црква препознаје као свеце одређене особе, иако их има милијарду пута више. То не значи да убрајам АВ у свеце. Орден му можда послужи да се освести и учврсти на светосавском путу. Како у том смислу гледате на одлуку академика Матије Бећковића да, управо због ордена Вучићу, не одржи говор на централној свечаности у Сава центру? Мислим да је та одлука била оправдана и да неки треба да се запитају шта су то учинили да тако знамените личности, попут Бећковића и Ломпара, одлуче да не дођу и заједнички се радују великом јубилеју. Овде смо дошли до врхунца лицемерја. Експлодирао је Кракатау! Дан пре почетка прославе у Жичи Бећковић се отказује беседе због планираног одликовања АВ. Владика Јевтић се месецима жалио и пренемагао како га „свемоћни портпалор“ СПЦ спречава да учествује у јавном животу Цркве, да је цензурисан (пројекција: Атанасије је онемогућио Дејану Мачковићу и мени да објавимо наше одговоре на његове нападе на нас у Видослову). Епархија ЗХ објављује да Атанасије није позван на јубилеј. А јесте. И прима панагију од Патријарха као и сви други епископи. Знао је за Матијин и Милов потез унапред, и то пре мене, и отишао је тамо. Онда, после неколико дана узима да прави скандал и враћа панагију! Могуће да он то није планирао, али су га ови, који га воде као додолу, убедили како је то сада супер потез иако је крајње недоследан и неморалан. Превише је лажи овде, друштво. Данас хвали ова геста, а Тасићка још пише како Ломпар не даје никакве изјаве из принципа за њих, нити су од Матије добили изјаву из прве руке! Овде није посреди никаква апсурдна ситуација него се ради о привременој интересној коалицији која је као заједничког непријатеља препознала Синод СПЦ. Тај је интерес помирио непомирљиво. Објашњава се и како то да хронични критичари СПЦ и избацивачи у први план свих могућих скандала у СПЦ постају наједном бранитељи „модерне“ СПЦ. Како је неумесно да износим, овде су сви испреплетени и то по крвно-племенској вези: Бећковићи, Радовићи, Илићи, а онда и Максим и Григорије потпомогнути Перишићем и Шијаковићем, нећу се упуштати у детаље, а имају и много сателита. Док прославља 800 година аутокефалности СПЦ, Синод се оштро противи аутокефалности македонске, црногорске и украјинске православне цркве. Може ли се, уопште, повући паралела између та три случаја и како ви гледате на њих? Не мислим да се ту могу повући јасне паралеле пошто је свака од поменутих области случај за себе. У канонском праву стоји да за добијање аутокефалности треба да буде испуњено барем пет услова, а ти услови се не поклапају код поменутих цркава, при чему спољашњи услови нису увек довољни. Садашњи украјински поглавар митрополит Онуфрије је својевремено био потписник званичног захтева украјинске јерархије да Украјина добије аутокефалну цркву. Очигледно да је феномен аутокефалије данас у озбиљној кризи и тај проблем, по мени, може да разреши једино свеправославни сабор. Нажалост, и ово је тлапња. Цркве су вековима уназад добијале аутокефалност по канонима. Максим би, ако би требало да се сазове нови Васионски сабор око овог питања, сугерисао да су досадашње аутокефалије неканонске. Лукаво мути неупућене и помиње Онуфрија јер је тај захтев био у сасвим другим околностима и пре 30 година, а када се ситуација промени, онда се мења и црквена политика. Ја бих пак питао Владику: Које се сједињење сада десило у Украјини? Ниједно. Филарет није признао Сабор уједињења, већинска украјинска Црква је остала под Онуфријем, и она нема општење са Фанаром. Шта се ујединило? Епифаније са самим собом. Овај потез Фанара се већ показао катастрофалном грешком. Максим је у потпуности на новојављеној линији профанарских теолога који негирају да је Свети Сава добио аутокефалију 1219. Наиме, у ИНТ1 ће рећи: „'Независност' није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији“. Најпре, аутокефалија није независност него самостална управа, а црквени је термин по употреби. Као што би неки јехова данас могао да каже како омоусиос није црквени него философски термин. Он је сада црквени. Такође ће казати у истом инт.: „Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве“. Максим се хвалио да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И он је лично надгледао тај посао. Но када се погледа фреска свега тога нема. Ведран Гагић је надахнуто писао: „За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св. Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“. Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске... Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже: „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“. Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима. Даље, Владика Макисим каже да је „Савин избор за архиепископа […] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија...) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св. Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија“. Шта вам је као архијереју највећи проблем у западној Америци? Православни народ на западноамеричкој обали има привилегију да је удаљен од разних српских подела. Имамо сложно свештенство и духовни унутрашњи простор верног и оцрквењеног народа, што је знак уређеног епархијског живота. Стога се код нас отвара поље за мисију међу инославнима. Ни ово не стоји. Српске поделе су се иселиле за Америку са нашом емиграцијом. Зато је и био могућ дионисијевски раскол, јер се у САД инсистирало да Београд не може да им инсталира „црвене“ владике. Ако за тај раскол се могу разумети разлози, за овај на коме раде Максим, Добријевић и Крчо, они су неприхватљиви. Максим шаље оне подсвесне поруке да из Београда иде иницијатива за расколом. Какво мисионарење међу католицима помиње Максим кад признаје Папу? Жели да хришћане обраћа на хришћанство? Као што Амфилохије прекрштава католике, а ту праксу осуђује код Степинца, мада Степинац није покрштавао крштене, него их је само примао у католичку Цркву. Зашто Синод није прихватио измене Устав View full Странице
  5. Зоран Ђуровић: Шта (не)исповеда епископ Максим Васиљевић? Српски православни епископ у Западној Америци, Максим Васиљевић од „покајања“ на мајском Сабору СПЦ текуће године, није престао да обавештава српску црквену, али и политичку, јавност о позицијама које заступа. Даћу глосе на његов интервју у Нину (24. 10. 2019, стр. 18-23). Комодитета ради опширно ћу пренети тај интервју, иако не у целости, да би читалац могао лако да прати о чему се ради. Пошто је ово електронска верзија, моје глосе ће ићи у браон боји. Нећу пак преносити in extensionem његова друга два интервјуа: 1) Нема говора о отцепљењу америчких епархија и припајању неком другом, неће нас зауставити медијски манипуланти, којих има и међу свештеницима! (ИНТ1);[1] 2) Патријарх нам је на Сабору рекао да му Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову! (ИНТ2)[2] Ваља напоменути да ови текстови су названи интервјуима, и тако личе по форми, али нису и заиста интервјуи него текстови које је у целости написао владика Максим. То се види из тога што он нашироко цитира одређене текстове, нема непријатних питања итд. Но, да кренемо у читање. Испада да би декан, да је спровео одлуку Синода, прекршио законе о високом школству, о универзитету, о раду... Како гледате на то да су вас од одлуке „црквене владе“ заштитили световни закони? Треба пре свега имати у виду да ни у животу Цркве реч Синода није коначна. Свети архијерејски Сабор (САСа), сходно Уставу наше свете Цркве, има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице између архијереја и Синода. Лично се не слажем са овом, али и неким другим одлукама Синода, и знам да међу епископима у томе нисам усамљен. Зато сам, заједно са многобројним другим архијерејима, сматрао да би било врло корисно за целину наше Цркве да се ове јесени одржи редовно заседање САСа... Видећемо да ли ће до одржавања Сабора доћи. Неслагање са одлуком овог црквеног тела ипак не значи да је не поштујем. Међутим, у складу са уредбама и животном праксом наше Цркве, очекујем да ова и друге одлуке Синода буду преиспитане на Сабору чију ћу коначну одлуку као и увек до сада, поштовати... Што се тиче „световних закона“, могу да изразим задовољство што су чланови Синода своју одлуку у мом и случају колеге Вилотића образложили претежно позивањем на Статут Универзитета у Београду. То ми даје за право да очекујем да ће поштовати званично мишљење руководства Универзитета које најбоље зна чиме се поштује, а чиме крши његов Статут. Тачно је да Сабор има коначну реч. Нетачно је пак да контролише рад Синода, јер би то значило да је неко константно тело. Сабор може само да преиначи одлуку Синода или Патријарха ако их нађе за погрешне. То пак у пракси тешко може да се деси, а Максим протура шизофрену слику о СПЦ јер је Синод изабран од Сабора. Сабора неће бити, а шта би тек било да Максим не поштује одлуке Синода и Сабора? Ако је ово поштовање, онда не знам шта је непоштовање. Наиме, сведоци смо свакодневне харанге коју воде Максим, Добријевић, Дурић, Амфилохије, Атанасије и још неколицина епископа у „благонаклоним“ (плаћеним) медијима. Зато је издато саопштење: Осврт на антицрквену харангу у појединим овдашњим медијима.[3] Крајње је смешно што очекује да ова и друге одлуке Синода буду преиспитане на Сабору чију ћу коначну одлуку као и увек до сада, поштовати. Сабор је осудио дарвинисте са ПБФ, а сам Максим је написао један покајни псалам, а све време је наставио да се залаже за дарвинизам, па је чак и публиковао књигу Gayle E. Woloschak, која је заступница ТЕ (теорија еволуције). Из редова овог клана се спиновало да по захтеву одређеног броја епископа може да се сазове ванредни сабор. То није тачно, јер по чл. 59 Устава СПЦ: „САСи одлучује, под председништвом Патријарха, о редовном и ванредном сазиву СА Сабора“. Најопасније и подмукло је вештачко изазивање сукоба БУ и ПБФ, јер и у крагујевачкој афери индекса, као и необарања лажних диплома и доктората, види се да је БУ неспособан и немоћан, а Максим је за сада добио подршку само од проф. Беговића; Беговићев и Максимов заједнички пријатељ је о. Владан Перишић. Једним текстом се обратио и др Радомир Саичић (боље да није, јер је текст Плач Мајке Божије! Тамо оптужи Инквизицију да се борила против науке, а она је бранила тада важећи научни птоломејевски модел заснован на Аристотеловој физици). Ерго, само неко ко је лишен смисла за стварност може очекивати неки сукоб на релацији ПБФ- БФ или Држава-Црква. Максим, као и свако добар расколник, игра на ту очајничку карту. Он кипи од оптимизма када говори о ректору БУ, Иванки Поповић, а ту прикључује и декана ПБФ, као оне који се боре за очувању аутономије. Вели: „Невероватно је каквој прљавој кампањи је она изложена само зато што је дала обећање да ће један мучан процес преиспитивања плагијата у случају спорне докторске дисертације довести до (скорог) краја“. Одговарајући на питање који је прави разлог за захтев Синода за његовим разрешењем, вели: „Мој професорски ангажман је, чини ми се, био складно избалансиран са епископском службом, тако да га до сада нико није доводио у питање. Поврх свега, мој ангажман је одувек имао подршку и одобрење Наставно-научног већа ПБФ, а тиме и двојице епископа садашњих чланова Синода који су донедавно били чланови овог већа, као и надлежних тела Универзитета у Београду... моја епископска служба није никада (до сада) била схваћена као препрека за обављање професорских дужности. Блок-настава коју држим је уобичајена пракса на нашем, али и другим универзитетима у свету, и у складу је са Статутом БУ. Томе у прилог говори и званично мишљење које је по овом питању правна служба Универзитета недавно доставила секретару ПБФ... Поред тога, Синод је навео и одређене теолошке разлоге за своју одлуку, сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично. Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се врло лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору. Одбијам да верујем да поред свих наведених постоје и неки други разлози за овакву одлуку Синода. Уколико ипак постоје, волео бих да ми они буду предочени, тако да имам прилику на њих да одговорим. Максимово резоновање и поступање је у дијаметралној супротности са модерним стандардима. Наима у Католичкој Цркви немамо епископе предаваче, јер само Супермен може да ради 2 посла (новинарски и суперменовски), а блок настава је и статутом БУ предвиђена као ванредна опција, а не редован начин одржавања наставе. Ни на другим реномираним светским универзитетима нема овога о чему Максим говори. Позивање на погрешну праксу, која је ко зна којим мотивима била одређена, не значи ништа. Грешењу се увек треба стати на крај кад се увиди. Супротно се назива срљање. Има ли тај случај везе и са тим што сте један од архијереја који су јавно, на мајском Сабору критиковали политику председника Србије Александра Вучића за Косово и Метохију? Приметио сам да је у одређеним медијима та веза успостављена. Надам се и верујем, међутим, да је та веза сасвим неоснована. Уколико би било тачно да постоји веза између те две ствари, то би онда био велики проблем како за нашу Цркву, тако и за Универзитет, државу и друштво у целини. Ваља знати да Максим нема никакве предисторије у рату против Вучића. Григорије има, а све уредно подржавају Амфилохије и Атанасије. АВ им добро дође као страшило за сваку потребу, као жличица вегете. Једноставно рачунају на АВ омраженост у једном делу народа. Прича да је Максим у сукобу са АВ је кренула тек после мајског сабора. У ИНТ2 наводи „био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике... Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски“. Тако се Максим није солидарисао са Амфилохијем, Григоријем и другима који не подносе АВ, и још је пласирао спин како је АВ иза његовог уклањања са ПБФ, а Селаковић потврди да АВ у животу није чуо за Максима. Интересантно је да је у то време Тасићка писала како је „јужни клан“ тражио оставку патријарха Иринеја, а после, када су се карте на столу промениле, спиновали су како они око Бачког у ствари раде на смени Патријарха! Због чега сте са још неким епископима потписали допис патријарху Иринеју да се са званичног сајта СПЦ уклони нетачно и измењено саопштење о том Сабору, па и дела који се односи на пријем председника Вучића? Саопштење је, по мишљењу немалог броја епископа, имало значајне слабости укључујући и нетачности, о којима се могло прочитати и у медијима. Овај акт је био почетак званичног покушаја пуча у СПЦ. Владика Буловић је објаснио да га је Максим позвао и да је он извршио модификацију у извештају о његовом покајању. Погрешио је из наивности и добродушности. После су га развлачили по медијима како је фалсификовао извештај (који је остао на сајту СПЦ) и како Максим није писао никакво покајничко писмо, а јесте. То бљутаво и бескичмењачко писмо се појавило у медијима. Да ли је јавни иступ владике Григорија бар мало допринео да се на списку „непожељних“ предавача на Богословском факултету, раме уз раме са вама, нађе још само професор Марко Вилотић, секретар владике Григорија? Надам се да није. У случају доцента Вилотића, Синод је своју одлуку образложио искључиво позивањем на Статут Универзитета... Пошто је тако, сигуран сам да ће и у овом случају Синод у свему поштовати мишљење руководства Универзитета о томе да ли је колега Вилотић у нечему прекршио Статут или неки од законских прописа. Њему се замера то што је узео једногодишње плаћено, а потом и двогодишње неплаћено одсуство, на шта је имао законско право. А чак и да на то није имао право (а јесте), ни једно ни друго одсуство колега Вилотић није доделио сам себи... Не знам шта је Синод образложио у случају Вилотића, но он као наставник (доцент) од 2016. не испуњава услов по члану 94 статута ПБФ: „Ради стручног и научног усавршавања... наставнику се може одобрити плаћено одсуство... у трајању до једне школске године, уколико је остварио најмање пет година рада у настави на високошколској установи“. Нема 5 година рада у својству наставника. Максим није слагао, али је прећутао да је Вилотић добио и 2 године неплаћеног. Максим и Григорије, који су највероватнији „извори из врха СПЦ“ за Данас, Блиц итд., су преко њих спиновали да је Вилотић узео неплаћену годину, што јесте лаж. Такође, он није ни на каквом научном усавршавању него обнаша функцију секретара владике Григорија. Да ли је, по вашем мишљењу, „непослушност“ била главни разлог за прекоманду владике Григорија из Требиња у Диселдорф? И ко је тиме више изгубио - Григорије, верници или сама СПЦ? Владику Григорија нико није могао да постави за диселдорфског владику без његове воље. Он је из спремности на жртву одлучио да остави херцеговачку епархију у којој је уживао изузетан углед. Из ових речи се показује истинитом Атанасијева: „Максим нема појма историју“. Најпре, премештање епископа са једна катедре на другу је неканонско (не постоји ниједан канон који то допушта). Највише су доношени канони око тог прекршаја и симоније, а они остали до данас. Но, како се ова пракса у СПЦ одомаћила, иако неканонска, ми се владамо по њој. Слобода о којој говоре зизјуласовци је толико ударила Максиму у главу да су помислили да могу да раде шта хоће, и да им ни Сабор не може ништа – иако се малопре клео како ће поштовати одлуку Сабора. Овакве бесмислене изјаве потире наша пракса. Наиме, св. владика Николај је после осамнаест месеци пошто је изабран и устоличен за епископа Жичког, 17.11.1920. одлуком САСа пребачен на Охридску епархију. До данас је остало нејасно зашто се Сабор одлучио на овакав корак и ко је био главни инспиратор, али оно што је сигурно јесте удео патријарха Димитрија. Између ове двојице епископа је владао већ дуго анимозитет. Синовац владике Николаја, епископ шабачко-ваљевски Јован ће у својим забелешкама инсинуирати да је премештај са жичке на охридску катедру била казна. Остаје чињеница да је један епископ СПЦ пребачен на другу епархију противно својој вољи, а све то у брк Пергамском и његовом ученику Максиму. Даље, из канона сазнајемо да нема речи о подношењу жртве, иако је Максим све у жртвеном етосу (на неукусан начин покушава да представи свој случај по моделу св. Максима Исповедника), па тако и Григорија, нама познатог као српског Клунија, представља. То може неукима да прича, јер на Сардичком сабору канон 1. читамо да је Осија Кордобски тражио, што је и прихваћено, да епископ не може прећи из мањег града у већи, јер је томе узрок жеље за већом влашћу и богатством, што доказује чињеница, да се никада не нађе епископ који је тражио да оде из већег града у мањи. – Реч је, дакле, о најобичнијој демагогији. Због чега се Синод у одлуци о вашој смени позива и на „неопходност наставе у духу верности Светом писму и светом предању Цркве“? Замерено ми је то што сам пре две године дао подршку јавном Ставу групе наставника и асистената ПБФ који су иступили против петиције која је за циљ имала релативизацију изучавања теорије еволуције у школском систему Србије и увођење „библијске теорије стварања“ као њене научне алтернативе. Међутим, по овом питању САСа је већ расправљао и све што је закључио јесте да је овај наш иступ био „беспотребан“... Радује ме што су у свом писаном обраћању Синоду несумњиву православност мог учења потврдили двојица водећих теолога међу нашим архијерејима - митрополит Амфилохије и владика Атанасије. Цела прича о ТЕ је најобичнији спин који има за циљ да јужњачки клан представи као младе, напредне, модерне, отворене за изазове савременог света, а синодалце као назадњаке, реакционаре, мрачњаке, затуцане и сл. Користи се само као помоћно средство за освајање власти у Цркви. Амфилохијевом одбраном се не бих хвалио, јер је он на Сабору изјавио: Максим је добар, барем није хомосексуалац! Атанасијева пак одбрана је била неморална, најблаже речено, - он је Максима спасио и у првом случају, па је Патријарху слао писмо за Јужну Африку где је овај био. Сада, пред мај, он је читао свој текст о аутокефалији СПЦ, и ту нигде немамо нападе на патријарха Вартоломеја, а када се Максим у мају провукао кроз иглене уши, он је у Видослову објавио исти тај текст са додацима у којима напада Вартоломеја. То пре маја није урадио да се не би видело да је његова позиција дијаметрално супротна Максимовој, и то би овога могло да увуче у незавидну ситуацију. Неки од ваших колега нису нимало благонаклоно гледали на апел групе професора са Богословског факултета након петиције групе грађана везане за место Дарвинове теорије еволуције у српском школском систему? Због чега сте се огласили? Огласили смо се првенствено како бисмо заштитили интегритет православне теологије од погубног утицаја (не)развијених облика протестантског и исламског креационизма. Ово бих и ја могао да потпишем, јер кретардизам није креационизам. Но, и ова теза се појавила пост фестум, тј. пошто сам ја писао на овим темама. Све ми је познато из прве руке, јер је у једном моменту Максим скочио од радости, када сам превео кратак интервју са Хаџиниколауом, и повикао: И Ава је прешао на нашу страну! Рекао сам заједничком пријатељу да му поручи да се смири, да ништа није укачио. Дакле, цела ова реченица је само понављање моје разлике између кретардизма и креационизма. Из наведених разлога ми је јасно зашто су бројне владике погрешно разумеле или имале велики отпор према прихватању основне идеје нашег Става - а то је да се хришћанска вера и наука међусобно не потиру. Као што рекох, међутим, Сабор је одлучио да овај проблем и није проблем. Хришћанска доктрина и наука се нужно не искључују. Реч нужно Максим заборавља. Јер наука може да буде антихришћанска. Максим гаји наивни научни фидеизам, који опет сведочи о његовом примитивном религијском схватању ствари, где би се један систем заменио другим, а forma mentis остала иста. Страст је иста. Жудња за моћи. Зато је и учитавају Буловићу, јер пате од пројекције. Наука и оно очигледно треба сада да замене догмате. И на том таласу извесности и очигледности ће јахати на челу Цркве. Догмати ће бити алегоризовани, постати неки корпус симболичких порука које на крају немају никакве везе са хришћанским историзмом. Наиме, Логос је постао месо, тело. Томе неће имати места у неком будућем „модерном и правом православљу“. У том „православљу“ ће бити само празни симболи, а симболи ако не повезују са другим су перверзија самих себе јер реч симбол значи повезивање са другим. Избачај и веза са другим. Доласком патријарха Иринеја на чело СПЦ деловало је да је он успео да смири несугласице између екумениста и антиекумениста унутар Синода и да је, пензионисањем владика Пахомија и Качавенде, ублажио негодовање јавности због среброљубља и оптужби за педофилију, али је заиста кажњен само бивши владика Артемије. Зашто? Мислим да је патријарх велики допринос дао у том погледу. Иначе, Артемије... је заиста канонски санкционисан због сукоба са целом Црквом. Од осталих поменутих архијереја један је пензионисан од стране Сабора, док сте о случају другог направили превид, јер о њему Сабор никада није расправљао, него Синод, и он није пензионисан. Максим замишља, што би млади рекли, да смо веверице. У овом монологу или нарученом интервјуу у најмању руку, „саговорник“ у резанца зна све о функционисању црквене бурокрације и наједном прави грешку и помиње Пахомија! Њега извлаче свако мало као Мандрак зеца из цилиндра! Но, то је механизам спиновања, и не можемо да се љутимо. Васиљевић подмукло то помиње јер где Сабор суди ту је правда, а где Синод, то је сумњиво! Провидно. Но, наивчине ће се повести за тиме. Питам: А зашто Сабор као врховна институција није процесуирао Пахомија? И зашто се Максим нада да ће његов случај бити на Сабору? – Случај ће бити али и са извештајем инспекције која ће изанализирати и проверити послове северноамеричких епископа. Тада се надам да ће напокон овај сејач смутњи у СПЦ и шире бити рашчињен. Ако се јавно прокламује одвојеност државе и цркве, шта је мотив за све чвршћу везу између извршне власти и поглавара и епископа СПЦ, са друге стране? У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенити због садашњег односа према власти. Ово је црквено-политички манихеизам. Лично не познајем ниједног владику који заступа теорију симфоније. Можда је то Максим чуо од Никодима Равноземљаша?... Да ли се та веза учвршћује и гестовима као што је додела Ордена Светог Саве првог степена председнику Вучићу? Орден има симболичну функцију, а када симбол функционише на прави начин тада он има моћ да обједињује, а не да раздељује. Бојим се да је овде дошло до превида. И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира на томе да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве. АВ је очигледно неспособан. Више од деценију покушава да изда Косово и никако да му то пође за руком! На овај списак издајника in pectore треба додати и Путина, јер и он одликова АВ. Мада је то сада мој слаб аргумент, јер Максим и они око њега не воле Русију, тако да им је ово само додатни разлог да покуде АВ и одлуку Синода. Мада, кад треба, Максим пева руске песме. Као и Амфилохије. Мада их Амфилохије више не може певати у Русији. Сви ктитори и добротвори Цркве су у Средњем веку бивали одликовани, односно то им је било препознавано. Преко Државе Србије добили смо огромна средства не само за Храм, него и за свештеничке пензије, плате вероучитеља, помоћи епархијама итд. Како се не може свим службеницима дати орден, то иде Председнику. Не заборавимо, исти он може и да ратује против Цркве. И не би био први. Мало је неморално од Амфилохија да приговара око ордена АВ, а сам га је дао Филипу Вујановићу који је признао независност Косова. Над живим АВ је вршио опело (то сам само у Власији видео!), док никакву анатему није бацио на Ђукановића који је одвојио ЦГ од Србије и увео је у Нато. Максим нека настави да се гађа бројкама, на те бесмислице нећу одговарати. То је област његовог духовног оца, Атанасија, који одмах види дупло, а није пијан. Наиме, тактика овог клана је да представе да су у већини, а неки Гаргамел Синод их кињи. Желе да дођу до имагинарне бројке од 22, што би значило да су у већини. Зато Атанасије у пеписци са Патријархом покушава овога да безочно превари како су потписници 22 епископа, а њих је 8! Све је то демонстрирао чтец Ведран Гагић у Чаробни бројеви.[4] Да ли сте присуствовали и свечаној академији у Сава центру, на којој су додељени ордени Вучићу и Милораду Додику? Тој академији нисам присуствовао јер сам суштинску димензију прославе... препознао у Жичи и Пећкој патријаршији. Сагледавши, заједно са већином епископата, да је београдска прослава донекле исполитизована, нисам се премишљао да ли да одем на њу. Свакако, имам разумевања за оне који су јој присуствовали. Уосталом, више од трећине активних владика је и писменим путем изразило незадовољство због чињенице да су Синод и организациони одбор за прославу..., одлучили да на такву историјску прославу не позову ниједног православног поглавара, ниједног угледног страног госта итд... Мислим да је то супротно духу и завештању Светога Саве. Максим и они око њега су способни да кажу све и све супротно. Тако је потписао да је прослава у Жичи била мизерна: „Одлука САСи да на крајње скроман начин обележи јубилеј аутокефалности наше Цркве оставила је тужан утисак на све јер није испунила очекивања јерархије и нашег верног народа, а жалостан утисак је оставило и одустајање од прославе са пуноћом Православне Цркве, чиме је потцењено завештање које нам је оставио Свети Сава“. Мало се наш Епископ раслојио: Препознаје у Жичкој прослави праву ствар, а онда је назива мизерном! Требало би да се договори сам са собом, да нас не ставља пред апорије. Без икаквог зазора вређа свечаност у Сава центру као београдску фешту. Онда се још чуди како нису позвани православни поглавари иако је објашњење већ дато: Да се не продубљује раскол. Ко ће, нормалан, да позове заједно Кирила и Вартоломеја који заједно ни чашу воде неће да попију? Вартоломеј се чак плашио да ће да га Руси отрују, како видесмо у документарцу. Зашто је део владика, укључујући и вашег духовног оца, пензионисаног владику Атанасија, био против одлуке Синода да се Вучићу додели Орден Светог Саве? Мислим да на првом месту треба да буде духовни интегритет особе којој се додељује орден - и отуда реакција владике Атанасија, митрополита Амфилохија и многих других. Како је приметио један од владика, Синод има право да додели орден коме жели, али када зна да то није жеља саборске већине - тада треба да одустане од поступка који ће саблазнити јавност и поделити епископат и Цркву... У овој години орден је требало дати правим чуварима наше свете косовскометохијске земље, а то су људи који тамо живе. Опет смо пред демагогијом: на моралу инсистира заступник онтологије без етике, а заборавља наше средњовековне владаре који су у календару, а нису били баш „слатки“. Но, Максим извлачи из шешира по потреби. Прича о „већини“ је фантазам који гањају. Нико није гласао па да би било егзактне основе за овакву тврдњу. Заборавио је да је у првом интервјуу у коме је узнемирио црквену јавност навео: знам да је моје мишљење мањинско. Сада је на волшебан начин већинско! Додељивање „ордења“ деци и монахињама у Пећи од Амфилохија је била дегутантна представа. Свакако да су они носиоци ордена и без ордена, али је ово било ругање ордену. Јер орден диверсификује особе, иначе девалвира. Тако Црква препознаје као свеце одређене особе, иако их има милијарду пута више. То не значи да убрајам АВ у свеце. Орден му можда послужи да се освести и учврсти на светосавском путу. Како у том смислу гледате на одлуку академика Матије Бећковића да, управо због ордена Вучићу, не одржи говор на централној свечаности у Сава центру? Мислим да је та одлука била оправдана и да неки треба да се запитају шта су то учинили да тако знамените личности, попут Бећковића и Ломпара, одлуче да не дођу и заједнички се радују великом јубилеју. Овде смо дошли до врхунца лицемерја. Експлодирао је Кракатау! Дан пре почетка прославе у Жичи Бећковић се отказује беседе због планираног одликовања АВ. Владика Јевтић се месецима жалио и пренемагао како га „свемоћни портпалор“ СПЦ спречава да учествује у јавном животу Цркве, да је цензурисан (пројекција: Атанасије је онемогућио Дејану Мачковићу и мени да објавимо наше одговоре на његове нападе на нас у Видослову). Епархија ЗХ објављује да Атанасије није позван на јубилеј. А јесте. И прима панагију од Патријарха као и сви други епископи. Знао је за Матијин и Милов потез унапред, и то пре мене, и отишао је тамо. Онда, после неколико дана узима да прави скандал и враћа панагију! Могуће да он то није планирао, али су га ови, који га воде као додолу, убедили како је то сада супер потез иако је крајње недоследан и неморалан. Превише је лажи овде, друштво. Данас хвали ова геста, а Тасићка још пише како Ломпар не даје никакве изјаве из принципа за њих, нити су од Матије добили изјаву из прве руке! Овде није посреди никаква апсурдна ситуација него се ради о привременој интересној коалицији која је као заједничког непријатеља препознала Синод СПЦ. Тај је интерес помирио непомирљиво. Објашњава се и како то да хронични критичари СПЦ и избацивачи у први план свих могућих скандала у СПЦ постају наједном бранитељи „модерне“ СПЦ. Како је неумесно да износим, овде су сви испреплетени и то по крвно-племенској вези: Бећковићи, Радовићи, Илићи, а онда и Максим и Григорије потпомогнути Перишићем и Шијаковићем, нећу се упуштати у детаље, а имају и много сателита. Док прославља 800 година аутокефалности СПЦ, Синод се оштро противи аутокефалности македонске, црногорске и украјинске православне цркве. Може ли се, уопште, повући паралела између та три случаја и како ви гледате на њих? Не мислим да се ту могу повући јасне паралеле пошто је свака од поменутих области случај за себе. У канонском праву стоји да за добијање аутокефалности треба да буде испуњено барем пет услова, а ти услови се не поклапају код поменутих цркава, при чему спољашњи услови нису увек довољни. Садашњи украјински поглавар митрополит Онуфрије је својевремено био потписник званичног захтева украјинске јерархије да Украјина добије аутокефалну цркву. Очигледно да је феномен аутокефалије данас у озбиљној кризи и тај проблем, по мени, може да разреши једино свеправославни сабор. Нажалост, и ово је тлапња. Цркве су вековима уназад добијале аутокефалност по канонима. Максим би, ако би требало да се сазове нови Васионски сабор око овог питања, сугерисао да су досадашње аутокефалије неканонске. Лукаво мути неупућене и помиње Онуфрија јер је тај захтев био у сасвим другим околностима и пре 30 година, а када се ситуација промени, онда се мења и црквена политика. Ја бих пак питао Владику: Које се сједињење сада десило у Украјини? Ниједно. Филарет није признао Сабор уједињења, већинска украјинска Црква је остала под Онуфријем, и она нема општење са Фанаром. Шта се ујединило? Епифаније са самим собом. Овај потез Фанара се већ показао катастрофалном грешком. Максим је у потпуности на новојављеној линији профанарских теолога који негирају да је Свети Сава добио аутокефалију 1219. Наиме, у ИНТ1 ће рећи: „'Независност' није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији“. Најпре, аутокефалија није независност него самостална управа, а црквени је термин по употреби. Као што би неки јехова данас могао да каже како омоусиос није црквени него философски термин. Он је сада црквени. Такође ће казати у истом инт.: „Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве“. Максим се хвалио да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И он је лично надгледао тај посао. Но када се погледа фреска свега тога нема. Ведран Гагић је надахнуто писао: „За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св. Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“. Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске... Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже: „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“. Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима. Даље, Владика Макисим каже да је „Савин избор за архиепископа […] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија...) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св. Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија“. Шта вам је као архијереју највећи проблем у западној Америци? Православни народ на западноамеричкој обали има привилегију да је удаљен од разних српских подела. Имамо сложно свештенство и духовни унутрашњи простор верног и оцрквењеног народа, што је знак уређеног епархијског живота. Стога се код нас отвара поље за мисију међу инославнима. Ни ово не стоји. Српске поделе су се иселиле за Америку са нашом емиграцијом. Зато је и био могућ дионисијевски раскол, јер се у САД инсистирало да Београд не може да им инсталира „црвене“ владике. Ако за тај раскол се могу разумети разлози, за овај на коме раде Максим, Добријевић и Крчо, они су неприхватљиви. Максим шаље оне подсвесне поруке да из Београда иде иницијатива за расколом. Какво мисионарење међу католицима помиње Максим кад признаје Папу? Жели да хришћане обраћа на хришћанство? Као што Амфилохије прекрштава католике, а ту праксу осуђује код Степинца, мада Степинац није покрштавао крштене, него их је само примао у католичку Цркву. Зашто Синод није прихватио измене Устав
  6. Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина. На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду." Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора. Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати. Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору." На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење. На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти." Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве". Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције. Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора. Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну. У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд. Цео интервју епископа Максима за НИН - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG View full Странице
  7. Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина. На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду." Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора. Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати. Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору." На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење. На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти." Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве". Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције. Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора. Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну. У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд.
  8. „Треба да делате, не само док не угледате плод, него сте дужни до исхода (тј. упокојења) да се борите. Јер изненадни грäд често обара зрели плод“ – писао је почетком VII века, негде близу данашњег Катара у Персијском заливу, велики Сиријац Исаак, епископ који се повукао са катедре због, како каже сиријски историчар Ишоднах (9. век), „зависти житеља унутрашњих области“. Исаакова поетска реченица метафорички упућује на потребу будности и расуђивања као кључних реквизита за досезање циља сваког подвига. Преурањено ликовање може да буде кобно: видели смо као то изгледа у спорту, политичким или црквеним изборима, разноразним кампањама итд. У време трансхумане технологије коју карактерише запажено одсуство расуђивања, а онда и наглашена расејаност, осврт на отачке увиде (Старечник, Лествица и др.) нуди важне савете за савременог човека. Осим што нас данас одликује расејаност (на коју не треба бити нимало поносан), ми људи смо склони и да губимо пред собом хоризонт очекивања јер нам је замагљен циљ. То доводи до духовне, политичке и сваке друге дезоријентисаности. Ова тема постаје још занимљивија ако се узме у обзир да су Оци Цркве по правилу припадали периоду интензивних теолошких, философских и политичких дебата, па је дар расуђивања био пресудан за одређивање духовног правца и за јасно изражавање истина вере. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, монах-перипатетик и плодни богослов, Св. Максим Исповедник (580-662) је током целог живота трпео оптужбе и клевете, како по питању вере, тако и живота. Током седам година двапут му је суђено у Константинопољу (655 и 662), трипут је прогањан, потом и мучен, због посвећености учењу о двема вољама и енергијама у Христу. Ипак, упркос свим тим нападима, Максим је одолео искушењу да узврати истом мером (=да се свети) онима који су га клеветали. Шта је то што је учитељима Цркве помогло да у времену кризе превазиђу осуђивање, а да наставе борбу? Постоје три учестала а међусобно повезана појма којe су они користили у вези са овом темом: „крисис“ (суд), „дијакрисис“ (расуђивање) и „критеријум“ (мера, гномон). За суочавање са сваком кризом помоћу расуђивања неопходно је поседовање богословских и духовних критеријума на основу којих се може просудити шта сачињава теолошки легитимну перспективу, а шта не, и шта је неопходно за само esse црквеног живота. Напоредо са тим, за процену критичних момената ваља имати и визију будућности, тј. Божије воље. Управо на овој тачки – однос између будућности и историјског просуђивања – лежи срж отачке теорије и праксе расуђивања. Мноштво је аспеката отачке мисли који показују да за њих само оно што је позитивно – попут љубави, добра, правде и сл. – има есхатолошку перспективу, док оно што је негативно – попут поделе, мржње, зла и сл. – припада садашњем веку и не опстаје у вечности. Та једноставна истина помагала је хришћанима (простом народу, монасима, свештенству) да заузму став по коме неће чинити ништа што не одсликава будући живот или му је супротно. Ако у вечности са Христом нема мржње, размишљали су они, онда ћу све учинити да никог не мрзим. Слично томе, чињеница да нема компромиса између живота и смрти, водила је хришћане ка одбацивању смрти као последњег непријатеља. Просто, зар не? Вероватно, али ствар се не завршава тиме. Наиме, док не не наступи тај помињани Крај ми не можемо бити сигурни ни у шта. Предстоји нам озбиљни подвиг и борба. Пресудна за наше разумевање расуђивања јесте премиса да су сва бића обдарена једним „телосом“ – циљем или задатком – и док се „телос“ не оствари ми не можемо говорити о „истини“ ниједног бића. Последично, расуђивање се тиче „краја“. У то је укључено и питање воље (слободе, самоодређења) и драме (коју повлачи људска историја). У том смислу, треба истаћи да је Крст као „суд“ и провера посвећености тај пресудни критеријум сваке процене; светитељи нису избегавали крст у виду подвижништва. Иако је широка лепеза појмова који описују аскетски живот, Оци и њих стављају у перспективу будућности. На пример, за Максима Исповедника злопамћење је окрутни вид одвајања и као такво спречава нас да волимо браћу, док опроштај води љубави чак и према непријатељима, а тиме у натприродно превазилажење „садашњег века“. Личним примером праштања и незлопамтивости, овај Исповедник је показао да је будућност (љубав) уградио у свој живот и расуђивање. Љубав „приволева вољу да прати природу и да не одступа од свог (есхатолошког) закона природе“. Слично је поступао и Симеон Нови Богослов који није имао мржњу ни злобу на митрополита Стефана Никомидијског. Напротив, говорио му је: „Владико, ја те волим, а верујем да и ти мене волиш. Из љубави си ме послао у прогонство… и видим сада плодове тога, јер сам се утврдио на Стени (тј. Христу), и ум мој је утврђен на Камену вере, и не колеба се! – Хвала ти на том доброчинству“! Из овакве визије произилази једно расуђивање које прераста у „ерминевтику надахнуту будућношћу“. То расуђујуће оверавање садашњих и прошлих догађаја на основу будућности јесте важно оруђе у рукама теологије и Цркве и данас када се суочава са модерном кризом смисла. Расуђивање, дакле, не може да заобиђе животне потребе модерног човека. О. Георгије Флоровски је то формулисао следећим отрежњујућим речима: „Савремени човек може и треба да инсистира на предањској вери и Цркви Отацâ. То, међутим, не тражи жртвовање слободе његовог мишљења, као ни издају у односу на потребе и захтеве савременог света“. Ова перспектива је далеко шира од уског следовања крутом magisterium-у или тзв. missio canonica Цркве, који missio, уосталом, и не постоји у православном Предању. Флоровски ће без устручавања рећи да је „сервилност (δουλικότητα) страна како Библији тако и Оцима. Они сами су били смели, одважни и авантуристички (adventurous) трагаоци за божанском истином“. Отпор је увек духовно исправнији пут од апатије. Само из те смелости и безграничне слободе у Христу могла је да се роди теологија која преображава читаве културе тако што их „крштава“ у процесу усвајања. На нивоу философије, важни аристотеловски појмови (попут τέλος, δύναμις, ἐνέργεια), усвојени су и смештени у специфични амалгам у коме јелинствујућа аристотеловска метафизика налази смисао у библијској есхатолошкој теологији. Платонски појам душе је уз озбиљне корекције и дужну пажњу усвојен, под условом, како је то формулисао апологета Атинагора, да се „ни душа ни тело не могу замислити по себи него само као човек који се састоји од душе и тела“ (другим речима, нема човека уколико је ова пуноћа нарушена). Штавише, веровање у природну бесмртност душе је сматрано за јерес, озбиљнију од јереси тнитопсихизма (веровање у смрт душе и тела до васкрсења). Обратимо пажњу: управо је расуђивање на основу будућег стања („чекам васкрсење мртвих“ – јер само целовит, а не парцијалан човек представља истину о човеку) избило аргумент да хришћанска вера почива на бесмртности душе. У богослужењу, пак, многи пагански обичаји су преузети и христијанизовани (попут урођених празника, „слава“ и ритуала). Слично је учињено на плану уметности где су велика хеленистичка достигнућа вреднована и утеловљена у хришћанско уметничко наслеђе, што се огледа у богатству и разноликости форми, боја и израза. У неким случајевима је ова симбиоза деловала као „тензија“ (попут статуса философских појмова у теологији), али она је потицала из намере да се сачувају вредни елементи (попут аристотеловске телеологије и метафизике), али и да буду спојени са јудеохришћанском есхатологијом васкрсења. Верност овом поступку није довела до „хеленизације хришћанства“ него до „христијанизације хеленства“. Све то заједно данас представља Предање које су генерације хришћана слагале у биће Цркве. Један савремени отац Цркве каже да речи из Јеванђеља да све што је било везано за Христа Богородица „слагаше у срцу свом“ јесте управо – Предање. (уп. Лк 2, 19; Лк 2, 51). На тај начин су у историји стварана сасвим нова дела која није диктирала природа него слобода. Флоровскијевски казано, слобода је у стању да победи нужност, па чак и да преиначи законе природе у светлости долазећег Царства – као што сведоче мученици и подвижници Цркве. На тај начин, хришћани нису своју будућност црпели из вере у бесмртност душе (што је било ready–made, платонско решење оног времена) него из вере у „заједницу светих“, у Цркву као Тело Христово које се непрекидно опитује у Евхаристији. На тај начин христологија васкрсења решава загонетку живота. То, међутим, није очигледно ни предсказиво, него долази као изненађење из будућности, као откривење или благодатни дар. Расуђивање без откривења би било чиста људска домишљатост. Стога, речима Лествичника, „човек који има дар расуђивања, нашао је здравље и уништио болест“. Неукост (ἀμάθεια) и острашћеност (ἐμπάθεια) су две главне одлике данашње сцене. Када своју метафизичку неписменост спојиш са острашћеном жељом за уклањањем неистомишљеника тада око себе производиш збуњеност и тугу. Јер, мислиш у себи, само моја уска перспектива је исправна и она треба да доминира стварношћу. Једна перспектива која не допушта алтернативу. Заборављаш тада да нема нужне супротности између Јерусалима (просте јеванђелске вере) и Атине (јелинске философске синтезе), између Истока (на коме се уврежила западна култура) и Запада (на чијем тлу православни живе и делају), између теологије (реч о Богу) и науке (проучавање закона постојања природе): напротив, схваташ да само њихов стваралачки сусрет и прожимање може да оплемени свет у коме заједно живимо. Јер, молитва Цркве не престаје да буде за мирно сапостојање на Божијој земљи народâ, племенâ, језикâ, културâ – за јединство у једном телу Црквe по свој васељени. Да је римска инквизиција 1615. године, користила расуђивање надахнуто будућношћу (или да је макар мало промућурнија била), тада би донела други закључак а не онај по коме је Галилејев хелиоцентризам „безуман и апсурдан за философију, и формално јеретички [за Цркву], пошто на многим местима експлицитно противречи смислу Светога Писма“. Тада би потоњи развој односа теологије и науке у средњем веку највероватније имао другачију путању. Господ се оваплоћењем зацарио и „обукао се у лепоту“ људске и космичке природе (која је била контаминирана грехом, пропадљивошћу, страдањем и смртношћу). Исповедајући ову истину, верујемо да теологија 21. века неће упасти у замку средњевековне инквизиције. Под условом да теолози живе на начин вере, самопредавања и самоприношења, пратећи савет Аве Исаака са почетка овог текста. Извор: Теологија.нет
  9. Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса. – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим. Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци? Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава. Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор? Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу. Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа. Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту? Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури. У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити. Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД? Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Политика View full Странице
  10. Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса. – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим. Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци? Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава. Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор? Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу. Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа. Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту? Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури. У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити. Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД? Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Политика
  11. Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим. Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш. Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору. Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима. Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина. Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим). Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија. Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ. Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију. Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан. Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи. А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио. Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина. View full Странице
  12. У смислу облика, крст се може посматрати онда када означава силу која обухвата све: и оно што је горе и оно што је доле, са свим њиховим крајевима. У смислу састава, (може се посматрати) онда када (крст) собом открива суштину, Промисао и суд, односно њихова пројављивања, као и мудрост, знање и врлину силе која свиме управља; суштину и мудрост, као творачку силу, (открива) линијом на горе, Промисао и знање, као силу одржавања (открива) попречном линијом, а суд и врлину, као силу која одгони злобу и која, посредством свега овога, све што је створено и што се одржава, повезује са њиховим почетком и узроком, а (открива) посредством целога (крста). У смислу засебних делова, крст (се може посматрати) тако што линијом нагоре указује на Бога, Који је увек исти и никада не иступа из Своје постојаности јер је чврсто и непомериво установљен, и тако што попречном линијом показује да свеукупна творевина потпуно зависи од Бога и да нема другога начела и друге основе осим у Богу. У смислу енергије, крст (се може посматрати) тако што показује немогућност делања и умртвљеност оних који су на њега приковани. Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Једна од првих ствари коју научите на часовима иконописа јесте да постоји „покајање“: увек можете да поправите начињену грешку (потез четкицом или нанос боје). Та интервенција, на неки начин, исправља прошлост. Но, на људском плану гледано, може ли се заиста променити нешто што се већ десило у прошлости, или је могуће само (иако ни то није мало) избрисати његове негативне последице на садашњост? О овој дилеми (тзв. quantum eraser) на пољу квантне физике пише амерички теоријски физичар Брајан Грин у књизи Ткиво свемира. Пошто је констатовао да се „прошлост не може ни на који начин изменити данашњим акцијама“, Грин поставља наизглед „теолошко“ питање: „Ако не можете променити нешто што се већ догодило, да ли можете учинити следећу најбољу ствар: избрисати утицај истог на садашњост?“ Осим што је интригантно, ово питање је и пример како се космологија приближава философији и чак куца на врата теологије. Поједини покајање описују као највећи реализам: сагледавши свој промашај у светлу циља који нам је Бог поставио, спознајемо свој положај у односу на Бога, ближње, време, простор, космос… Тада уочавамо какав застор нас је заклонио и какве мрље су прекриле белину изворног лика. Чисто бело сликарско платно пружа сличну аналогију – када је украшено усхићује, а када је замрљано смућује. Није познато ко је био први сликар који је почео да делове канваса (платна за сликање) оставља неосликаним. Наиме, композиција се може још више осветлити малим триком: неке делове платна оставите просто нетакнутим. Едгар Дега је тим маниром неке делове белог платна штедљиво чувао код наношења четкице да би постигао осећај величине хаљине свог модела или столице на којој она седи. Сезан је, слично њему, остављао белину платна нетакнутом да би нас учинио свеснијим потеза четкицом по белини који дају ефекат површине, док тонови и колори стварају дубину. Када сам једанпут, следећи тај сликарски поступак, покушао да сувишак нанете светложуте боје поправим белом, то ми, на моју жалост, није успело. Понекад личи на Сизифов посао покушај враћања исконској чистоти. Али, постоји нада: ако чистоту схватимо не као повратак уназад (што је, као што знамо, немогуће) него као сјај назначеног циља, тада је могуће чистоту задобити и то још чистије заблистати него у почетку („тако ће онај који победи бити обучен у хаљине беле“ – Откр. 3,5; уп. 7,9). Велика препрека овом сазнању је наш пали ум који радије замишља оно архетипско неголи будуће стање. Покајање је питање истинског постојања коме, верујем, сви теже. Један графит на улицама велеграда гласио је, просто, „Постојим“. Шта је његов аутор хтео да каже? Да ли се епископ или свештеник тога града запитао о тој личности; какву поруку је желео да пренесе? Колико нас уопште боли патња многих, „паштећих“ се око нас. Хришћанска вера није занесеност само духовним стварностима. Верујем да када би нам се на тренутак дало целовито прозрење у бол измученог човечанства – не бисмо престали да се молимо за његов спас. Но, ми често нисмо свесни колики је благослов и радост бити створен, бити створење „Онога који створио и саздао човека“. Пошто постоји Творац, ми нисмо напуштени. Спознаја да си Његово створење чини те благодарним. Истовремено, када бисмо на трен били свесни последица Христовог васкрсења – наш живот би постао трајно славословље. Један грчки старац је, са таквим увидима, младом сликару саветовао да увек слика радосне ликове. Уколико само присуство Цркве у свету не представља знак суда и позив на покајање и крштење света – тада она не испуњава своју сврху. То је оно што садашња генерација, било да су клирици и хришћани, треба да схвати као велику одговорност пред Богом: да манифестује једну Цркву која није од света али је у свету. Уколико се мисија данашње Цркве сведе на идеолошки обрачун са неистомишљеницима и прогон због другачијег фокуса, због неспретно срочене мисли и сл., последице могу бити штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. Наш неуспех да се друштво дубље христијанизује повод је за наше покајање и искање опроштаја. Искрени епископ је позван да макар једном изговори реченицу: „Иштем опроштај од Бога и људи што нисам увек на висини задатка“. Звучи утопистично? Можда. Но, ако су то чинили хришћани минулих епоха, зашто би наша била изузетак! При догађају силаска Светог Духа на Апостоле и прву Цркву, дошло је до двоструког чуда (емфатички наглашеног у другој глави Дела Апостолских): присутни људи су најпре окусили начин живота Будућег века (2,1-4) и потом су се покајали (2, 38-39), после чега је уследило њихово крштење (2,41). Догађај Педесетнице показује да када имамо харизматично присуство Есхатона у свету – свет се тада разбуђује за покајање и укључење (утеловљење) у Нови Израиљ – Цркву. Стога Црква не може проповедати веру која се не тиче егзистенцијалних потреба света. Ту се показује да Црква није супротстављена свету. Та заједница, хвалећи Бога, беше омиљена код целог народа. И стога: „Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“. (2,47) Може ли се, дакле, избрисати лош утицај прошлости на садашњост? Тема покајања доводи нас на праг одговора. Данашње колебање око исповести модерни човек може да превазиђе уколико, у духу наведеног догађаја, схвати да га Црква унапред прихвата. Задивљујући је пример чина исповести описаног у једном старијем Молитвослову. Покајник прилази свештенику који га са епитрахиљoм дочекује и најпре му чита опроштајну молитву. Милосрђе и разумевање трагике греха могуће је једино с обзиром на Оног који долази. Једино увидом у будућност можете опростити и добити опроштај. Будућност ослобађа прошлост и очишћује је од њене негативне димензије. Биће да нам изворни смисао покајања може постати доступан тек уколико изнова анализирамо грчку реч metanoia. С обзиром на њену библијску употребу, реч неминовно упућује на нешто долазеће, с оне стране, после (уп. meta-ta–physika). Ако кроз покајање идемо даље (meta) од палог ума (nous), тада нас оно ослобађа од бремена прошлости (сагрешења, пороци). У сваком случају, појам μετάνοια је најтешње повезан са будућношћу: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт. 3,2). Metanoia води ка новом налажењу изгубљеног компаса. У озарености покајања схваташ да Бог не тражи природни jus talionis, закон награде или казне (узвратни закон из Изл. 21,24). Покајањем проничеш у сазнање да је темељ на коме се одржава свет пре слободанеголи судбина. О томе је писао Г. Флоровски у „Метафизичким предусловима утопизма“. „И ми о томе опиту и искуству говоримо када опит вере противстављамо натуралистичком опиту, а не о неком ‘природном богопознању’ које је заувек замењено и одстрањено кроз оснивање Цркве“. Због тога у хришћанству бела боја није просто реминисценција „природне“ чистоте. (Иначе, идеја белог сликарства може се препознати код руског супрематиста Казимира Малевича који је 1918. године насликао White on White. Његова теорија гласи да слика треба код гледалаца да створи „чисти осећај“ који се може постићи кроз огољивање уметности до њене суштине). Дакле, историја човека није у природном развијању наследно-урођених задатака, него у подвигу или, речима Флоровског, у „безбројном низу слободно-чудесних дотицаја Божанске Славе, чудесних сусрета са Богом“. Да не будем погрешно схваћен: l’art pour l’art је залудна ствар, чиста таштина. Не упућујемо на њу овде због тога. Поента са уметношћу је много суштинскија, будући да се у њој слобода пројављује на изузетан начин, те због те слободе уметност треба повезивати са истином живота који нуди Црква. У уметности као истинском стваралаштву (ту не мислим само на сликаре и музичаре) одвија се благодатно знаменовање и освећење света. Када Црква поседује уметнички (и друштвени) инстинкт за човека тада је и други препознају не као ауторитарну институцију него као духовни дом. У грчкој поезији 20. века, где се згуснутост речи (λόγος) налази у најскладнијем ритму са животним сликама, откривамо првородну лирику. Тако, у песми Марије Полидури, стих који гласи: „родила сам се само зато што си ме заволео“ (μόνο γιατὶ μ’ ἀγάπησες γεννήθηκα), доводи до освешћења после којег обрнута перспектива постаје закон оптике. Поезија (и уметност уопште) налази raison d’être само када се обраћа једном Ти. То доводи до тога да у другом нађемо своју сврху (реч несебичан у грчком значи да неко нема сврху у самоме себи – ἀνιδιοτέλεια). Тада схваташ да су огромни размери заборава другог: „Плачем зато што сам те заборавио а не зато што те немам више“ (κλαίω ποὺ σὲ ξέχασα καὶ ὄχι ποὺ δὲν σὲ ἔχω), бележи песник Михаил Ганас. То је стање у коме, према стиховима Одисеја Елитија, препознајеш као да је неко други уместо тебе корачао кроз живот (σὰ νά ‘μουν ἄλλος κι ὄχι ἐγώ / μὲς στὴ ζωὴ πορεύτηκα). Из таквих опита искрсава истина да се лепота нашег путовања не састоји из лепих предела него из тога како ће се наше очи изменити од виђеног. У прустовском маниру, нису пејзажи то што чини једно путовање него начин на који их гледамо. Или, како каже Андрић за мостове, највреднији су „они који су највише задржали и занели моју пажњу и мој дух“. Покајањем омивених очију гледамо у будућност и, милошћу Васкрслог Богочовека и васкрсавајућег нас из свакодневних и сваковрсних смрти, корачамо кроз историју до Дана онога – најсветлијег. Покајање тако постаје симптом низа слободно-чудесних дотицаја Цара Славе долазећег на великом, белом престолу (уп. Откр. 20,11). http://teologija.net/bela-boja/?fbclid=IwAR27_bHiquRpgzV1HfB_gRewqATmhsx93wVpQIu9tlpQ7o07ezXvsmcu4hA
  14. Свако, дакле, од умних и словесних бића, односно анђелȃ и људи, тиме што је саздано логосом који је у Богу, јесте и назива се честицом Бога због тога што његов логос, као што је речено, прапостоји у Богу. Стога је несумњиво да ће се, буде ли се кретао у складу са собом, обрести у Богу, у Коме логос његовога бића прапостоји као његово начело и разлог; сходно томе, ако своју жељу не усхте да усмери ка било чему другом већ ка свом начелу, онда се неће одвојити од Бога; напротив, сврставањем уз Њега, сȃм постаје бог и назива се честицом Божијом, зато што, саобразно својој природи, мудро и разумно, односно прикладним кретањем, доспева до сопственог начела и узрока. А после свога начела и усхођења и васпостављања у логосу по којему је саздан, он нема више куда да се креће или како да се креће, јер његово кретање ка божанскоме циљу, као што је очито, окончано је у самом том божанском циљу. Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Једна од првих ствари коју научите на часовима иконописа јесте да постоји „покајање“: увек можете да поправите начињену грешку (потез четкицом или нанос боје). Та интервенција, на неки начин, исправља прошлост. Но, на људском плану гледано, може ли се заиста променити нешто што се већ десило у прошлости, или је могуће само (иако ни то није мало) избрисати његове негативне последице на садашњост? О овој дилеми (тзв. quantum eraser) на пољу квантне физике пише амерички теоријски физичар Брајан Грин у књизи Ткиво свемира. Пошто је констатовао да се „прошлост не може ни на који начин изменити данашњим акцијама“, Грин поставља наизглед „теолошко“ питање: „Ако не можете променити нешто што се већ догодило, да ли можете учинити следећу најбољу ствар: избрисати утицај истог на садашњост?“ Осим што је интригантно, ово питање је и пример како се космологија приближава философији и чак куца на врата теологије. Поједини покајање описују као највећи реализам: сагледавши свој промашај у светлу циља који нам је Бог поставио, спознајемо свој положај у односу на Бога, ближње, време, простор, космос… Тада уочавамо какав застор нас је заклонио и какве мрље су прекриле белину изворног лика. Чисто бело сликарско платно пружа сличну аналогију – када је украшено усхићује, а када је замрљано смућује. Није познато ко је био први сликар који је почео да делове канваса (платна за сликање) оставља неосликаним. Наиме, композиција се може још више осветлити малим триком: неке делове платна оставите просто нетакнутим. Едгар Дега је тим маниром неке делове белог платна штедљиво чувао код наношења четкице да би постигао осећај величине хаљине свог модела или столице на којој она седи. Сезан је, слично њему, остављао белину платна нетакнутом да би нас учинио свеснијим потеза четкицом по белини који дају ефекат површине, док тонови и колори стварају дубину. Када сам једанпут, следећи тај сликарски поступак, покушао да сувишак нанете светложуте боје поправим белом, то ми, на моју жалост, није успело. Понекад личи на Сизифов посао покушај враћања исконској чистоти. Али, постоји нада: ако чистоту схватимо не као повратак уназад (што је, као што знамо, немогуће) него као сјај назначеног циља, тада је могуће чистоту задобити и то још чистије заблистати него у почетку („тако ће онај који победи бити обучен у хаљине беле“ – Откр. 3,5; уп. 7,9). Велика препрека овом сазнању је наш пали ум који радије замишља оно архетипско неголи будуће стање. Покајање је питање истинског постојања коме, верујем, сви теже. Један графит на улицама велеграда гласио је, просто, „Постојим“. Шта је његов аутор хтео да каже? Да ли се епископ или свештеник тога града запитао о тој личности; какву поруку је желео да пренесе? Колико нас уопште боли патња многих, „паштећих“ се око нас. Хришћанска вера није занесеност само духовним стварностима. Верујем да када би нам се на тренутак дало целовито прозрење у бол измученог човечанства – не бисмо престали да се молимо за његов спас. Но, ми често нисмо свесни колики је благослов и радост бити створен, бити створење „Онога који створио и саздао човека“. Пошто постоји Творац, ми нисмо напуштени. Спознаја да си Његово створење чини те благодарним. Истовремено, када бисмо на трен били свесни последица Христовог васкрсења – наш живот би постао трајно славословље. Један грчки старац је, са таквим увидима, младом сликару саветовао да увек слика радосне ликове. Уколико само присуство Цркве у свету не представља знак суда и позив на покајање и крштење света – тада она не испуњава своју сврху. То је оно што садашња генерација, било да су клирици и хришћани, треба да схвати као велику одговорност пред Богом: да манифестује једну Цркву која није од света али је у свету. Уколико се мисија данашње Цркве сведе на идеолошки обрачун са неистомишљеницима и прогон због другачијег фокуса, због неспретно срочене мисли и сл., последице могу бити штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. Наш неуспех да се друштво дубље христијанизује повод је за наше покајање и искање опроштаја. Искрени епископ је позван да макар једном изговори реченицу: „Иштем опроштај од Бога и људи што нисам увек на висини задатка“. Звучи утопистично? Можда. Но, ако су то чинили хришћани минулих епоха, зашто би наша била изузетак! При догађају силаска Светог Духа на Апостоле и прву Цркву, дошло је до двоструког чуда (емфатички наглашеног у другој глави Дела Апостолских): присутни људи су најпре окусили начин живота Будућег века (2,1-4) и потом су се покајали (2, 38-39), после чега је уследило њихово крштење (2,41). Догађај Педесетнице показује да када имамо харизматично присуство Есхатона у свету – свет се тада разбуђује за покајање и укључење (утеловљење) у Нови Израиљ – Цркву. Стога Црква не може проповедати веру која се не тиче егзистенцијалних потреба света. Ту се показује да Црква није супротстављена свету. Та заједница, хвалећи Бога, беше омиљена код целог народа. И стога: „Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“. (2,47) Може ли се, дакле, избрисати лош утицај прошлости на садашњост? Тема покајања доводи нас на праг одговора. Данашње колебање око исповести модерни човек може да превазиђе уколико, у духу наведеног догађаја, схвати да га Црква унапред прихвата. Задивљујући је пример чина исповести описаног у једном старијем Молитвослову. Покајник прилази свештенику који га са епитрахиљoм дочекује и најпре му чита опроштајну молитву. Милосрђе и разумевање трагике греха могуће је једино с обзиром на Оног који долази. Једино увидом у будућност можете опростити и добити опроштај. Будућност ослобађа прошлост и очишћује је од њене негативне димензије. Биће да нам изворни смисао покајања може постати доступан тек уколико изнова анализирамо грчку реч metanoia. С обзиром на њену библијску употребу, реч неминовно упућује на нешто долазеће, с оне стране, после (уп. meta-ta–physika). Ако кроз покајање идемо даље (meta) од палог ума (nous), тада нас оно ослобађа од бремена прошлости (сагрешења, пороци). У сваком случају, појам μετάνοια је најтешње повезан са будућношћу: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт. 3,2). Metanoia води ка новом налажењу изгубљеног компаса. У озарености покајања схваташ да Бог не тражи природни jus talionis, закон награде или казне (узвратни закон из Изл. 21,24). Покајањем проничеш у сазнање да је темељ на коме се одржава свет пре слобода неголи судбина. О томе је писао Г. Флоровски у „Метафизичким предусловима утопизма“. „И ми о томе опиту и искуству говоримо када опит вере противстављамо натуралистичком опиту, а не о неком ‘природном богопознању’ које је заувек замењено и одстрањено кроз оснивање Цркве“. Због тога у хришћанству бела боја није просто реминисценција „природне“ чистоте. (Иначе, идеја белог сликарства може се препознати код руског супрематиста Казимира Малевича који је 1918. године насликао White on White. Његова теорија гласи да слика треба код гледалаца да створи „чисти осећај“ који се може постићи кроз огољивање уметности до њене суштине). Дакле, историја човека није у природном развијању наследно-урођених задатака, него у подвигу или, речима Флоровског, у „безбројном низу слободно-чудесних дотицаја Божанске Славе, чудесних сусрета са Богом“. Да не будем погрешно схваћен: l’art pour l’art је залудна ствар, чиста таштина. Не упућујемо на њу овде због тога. Поента са уметношћу је много суштинскија, будући да се у њој слобода пројављује на изузетан начин, те због те слободе уметност треба повезивати са истином живота који нуди Црква. У уметности као истинском стваралаштву (ту не мислим само на сликаре и музичаре) одвија се благодатно знаменовање и освећење света. Када Црква поседује уметнички (и друштвени) инстинкт за човека тада је и други препознају не као ауторитарну институцију него као духовни дом. У грчкој поезији 20. века, где се згуснутост речи (λόγος) налази у најскладнијем ритму са животним сликама, откривамо првородну лирику. Тако, у песми Марије Полидури, стих који гласи: „родила сам се само зато што си ме заволео“ (μόνο γιατὶ μ’ ἀγάπησες γεννήθηκα), доводи до освешћења после којег обрнута перспектива постаје закон оптике. Поезија (и уметност уопште) налази raison d’être само када се обраћа једном Ти. То доводи до тога да у другом нађемо своју сврху (реч несебичан у грчком значи да неко нема сврху у самоме себи – ἀνιδιοτέλεια). Тада схваташ да су огромни размери заборава другог: „Плачем зато што сам те заборавио а не зато што те немам више“ (κλαίω ποὺ σὲ ξέχασα καὶ ὄχι ποὺ δὲν σὲ ἔχω), бележи песник Михаил Ганас. То је стање у коме, према стиховима Одисеја Елитија, препознајеш као да је неко други уместо тебе корачао кроз живот (σὰ νά ‘μουν ἄλλος κι ὄχι ἐγώ / μὲς στὴ ζωὴ πορεύτηκα). Из таквих опита искрсава истина да се лепота нашег путовања не састоји из лепих предела него из тога како ће се наше очи изменити од виђеног. У прустовском маниру, нису пејзажи то што чини једно путовање него начин на који их гледамо. Или, како каже Андрић за мостове, највреднији су „они који су највише задржали и занели моју пажњу и мој дух“. Покајањем омивених очију гледамо у будућност и, милошћу Васкрслог Богочовека и васкрсавајућег нас из свакодневних и сваковрсних смрти, корачамо кроз историју до Дана онога – најсветлијег. Покајање тако постаје симптом низа слободно-чудесних дотицаја Цара Славе долазећег на великом, белом престолу (уп. Откр. 20,11). Извор: Теологија.нет
  16. Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда. Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења. Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз. За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе. И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness). У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду. О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло. Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца. Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству. Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“… Извор: Теологија.нет View full Странице
  17. Поуке духовника 20. века човеку савременог доба своде се на три савета: не очајавај, не буди сентименталан и не присиљавај себе. Све три поуке дају путоказ и меру узрастања јер омогућавају откривање аутентичног човека кроз троједино искуство очараности, реализма и слободе (што су антиподи за три, горе наведена, духовна стања). Када смо ослобођени од оформљених укуса или пуританства, када нам не смета друго и другачије (у било ком виду), када смо y себи на неком музичком наступу рекли „није важно што је промашио ноту“, или кад нас не нервира што је свештеник погрешио возглас; када смо радосни што и себи и другима можемо да опростимо одступање од властитог „начела“, кад не маримо што су нас издали инстинкти, тада смо на прагу другачијег знања и… естетике. Истинско умозрење и право виђење лепоте долази тек када се напусте себични интереси. Естетско прозрење не зна шта га чека на путу стварања. Штефан Цвајг је то лепо осетио док је писао „Тајну уметничког стваралаштва“, па је констатовао да једино што можемо јесте да реконструишемо чин који се одиграо, али и то „само у одређеној мери“. Наравно, не треба се заносити људским достигнућима, славом и тријумфом цивилизације, поготово јер је „остало мало времена… и који овај свет употребљавају нека то чине као да га не употребљавају; јер пролази обличје (τὸ σχῆμα) овога света“ (1Кор 7,29.31). Шта је то што нас спутава да познати бибијски одељак, раније прочитани мудри теолошки или философски текст, или славни музички опус доживимо тако да нас њихови домети доведу до нових и непознатих опита? Да ли је то због огреховљеног ума? Или отупелих чула? Биће да је по среди и једно и друго, а ту треба додати и привезаност за обличје овога света. Спутава нас и властита претензија. Често се служимо разним триковима да покажемо да можемо више но што знамо. Желимо да докажемо да други није у праву па развијамо префињену аргументацију. Толико тежимо да убедимо другог у нашу љубав, да му и она сама дојади. Спремни смо да осудимо чтеца што је изговорио ђаконску јектенију, или свештеника што је, у импровизованом храму каубојског салуна неке америчка савезне државе, немајући где друго, предложење евхаристијских дарова вршио на концертном клавиру. Све су то примери спутаности егоистичном жељом да се други усрећи нашом визијом живота, уместо да из њега извлачимо оно најбоље. Нисмо спремни да код других похвалимо чудесну способност да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње. Завидимо, јер нисмо слободни и не волимо. Иза наше углађене спољашњости не крије се дух апостолске авантуре у Духу Светоме. Међутим, када – не занемарујући труд – одустанемо од императива, тада долази до познања „дара“. Благодатни упад кроз небески процеп у круту овостраност од ње чини да буде твар прозрачна за виђење Творца и Његове љубави. То је моменат када Богу признате да је неумољиво милосрдан. Руски тежàк силнога духа по имену Силуан дуго се молио плачући и сричући „Помилуј ме!“, али га Бог није слушао. Његов ученик Софроније Сахаров, познати подвижник, естета и учитељ начела „ипостасне молитве“, у модерном хагиографском делу описује Силуана аскету како је, после много месеци молитве при чему су му се душевне снаге истрошиле, дошао до очајања и ускликнуо: „Ти си неумољив!“ „И када се са тим речима у његовој од очајања изнемоглој души нешто распукло, он је одједном за тренутак угледао живог Христа. Огањ је испунио његово срце и све тело толиком силином да би умро да је виђење још који тренутак потрајало. После тога више никад није могао да заборави неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов, кроз многе године свога живота непрестано сведочећи да је Бог љубав, љубав бескрајна и несхватљива“. Десило се то у храму, током богослужења. У овом опису не сусрећемо типичну „синергију“. Људски напор који тражи Господа не наилази на инстант-одговор који би упућивао на некакав реципроцитет (мало ја, мало ти). Напротив, постоји „инхерентна антиномија у истинској аскези“, како је луцидно приметио о. Георгије Флоровски, будући да зрно пшенице не може плода донети ако не умре (уп. Јн 12,24). Старац Софроније из Есекса, истанчаношћу психолошког чула и уметношћу портретисања равним Јустину Ћелијском, приказује једног сведока божанске љубави – и искуственика адских понора – који у потрази за Богом-личношћу не допушта да безнађе загосподари његовим срцем (можеш мисао да држиш у аду, али ниси богоостављен). Та спасоносна порука је завет нашем и будућим нараштајима. Са таквом свешћу, крајње наивно и патетично изгледа намера појединих да спутају бујање богословских исказа. А наше време је по томе уникатно. Својевремено је млади јеромонах Николај Велимировић заносно веровао у идеје панхуманизма и свечовека и дивио се неким „хиндуистичким идејама“, али није било надлежних „цензора“ да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова). Занимљиво је да тада нико није кратковидо инсистирао на проблематичности ставова тог младог теолога, јер у то време није постојала теолошка цензура: генерална клима је акценат стављала на смисао интенцију (σκοπός) да се други народи и вере приведу у Христов тор крштавањем (охристовљавањем, преображајем) културних образаца. Николајеве смеле исказе и неортодоксне екскурсе су више доживљавали као благу парафонију а не као скретање у јерес. (Николајева παραφωνία је, музички посматрано, била звук који хармонијски није сасвим био усклађен са осталим тоновима, али је ипак доприносила мелодијском јединству). Данас поједини чак и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес. Другу поуку нам даје један Херцеговац који разобличава сентиментализам. Његов људски лик је асиметричан, не само споља гледано, него и изнутра. И поред тога, он осваја нелицемерним односом према свему постојећем. Иза његове неуглађене спољашњости крије се дух слободе и… лепоте! Још од детињства су ме посебно привлачили они озбиљни ликови иза чијег мргудног лица се врло добро заклањала христолика љупкост. Скандинавски писац Фредрик Бакман је европске читаоце заробио сличним ликовима у свом роману „Човек по имену Уве“. Та психолошка асиметричност ме је очаравала, посебно када би се касније, у датом тренутку, на таквом лицу појавио анђелски осмех будућег века. Једанпут у манастиру током рата, радили смо у башти не слутећи да ће она једног дана бити виноград. Старац-епископ, који је са нама копао, поздрављао је долазеће посетиоце са (ако се то тако може назвати) нежном грубошћу, не поклањајући им упадљиву пажњу. Није било ни најмање сладуњаве сентименталности у његовом понашању. То није она љубав која те држи спутана, него која ти каже да можеш слободно да „излазиш и улазиш“ (уп. Јн 10,9). Из привидне одбојности овог човека, напротив, зрачила је топлина љубави. Један од посетилаца је после признао: „Заувек ме је освојио када је на мој ласкави комплимент узвратио одсечним одговором да га нећу придобити јефтином похвалом“. Заиста, када се слободно крећете, задобијате непатвореност која све око вас ставља на своје место. То се надовезује на трећу поуку, коју нам је оставио старац Порфирије Кавсокаливит, а која гласи да се благодат Божија ничим не може присилити. Његове савет да се „не силимо док се молимо“ подсећају нас на Спаситељеве речи: „Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду“ (Мт. 6,28). Довољно је да иштемо Царство Божије и правду његову (уп. 6,33). Полако јача и степен смирења опозиције у Србији упркос томе што код многих у владајућој елити надменост носи маску моралности. Медијски линч који се у Србији води против опозиције тешко да има пандан у било којој европској политичкој арени. Ипак, јавља се битан отпор нестручности, раскринкава се плагијаторство, подаништво итд. Можда се Србија напослетку ослободи политичара који су спутани френетичним „газдама“ пуним илузија и обмана које шире путем медија. И можда тада „лов на вештице“ не буде свеопшта парадигма српског контекста. У међувремену, нико се не чуди зашто Србију напуштају не само доктори, инжењери и информатичари него и уметници. Карактеришући ту српску политичку сцену, глумац Никола Ђуричко сматра да ако данашњој власти неко дирне у привилегије, моћ и новац, она ће наћи начина да му запали кућу. И закључује, „то није фер утакмица, није утакмица где ти сучељаваш идеје“. Уистину, много је лицемерја иза затворених врата. У провокативној новели (сада већ и филмској серији) Велике мале лажи, писац Лијана Мориарти вешто истражује стварност савременог родитељства и свођење политике на игралиште. Она описује судбине више бивших супружника и разбијених породица и на вешт начин показује нам шта се стварно збива из затворених врата у градским срединама. Наше време није много различито у односу на минуле епохе, што показују и неки примери из X века. Дубљи увид у историју открива како идеал Цркве није био само континуитет (ставова и стандарда), него су за предање од суштинског значаја биле иновативност и реакција. Преподобни Атанасије Атонски је марта месеца 961. године започео градњу Велике општежитијне лавре, на месту где је дотад била његова келија. На то су реаговали многи светогорски подвижници, бојећи се да ће тако бити измењен дотадашњи исхистачки аскетски карактер Свете Горе. Пребацивали су му за „новине“ (читај: новотарски модернизам), као што је „градња скупоцених храмова“, „прављење пристаништа“ (читај: асфалтирање путева), „довођење водених извора“ (читај: увођење струје и интернета), набавку „јармова волова“ (читај: возни парк), и да „Свету Гору претвара у свет“! Међутим, таквом градњом Свети Атанасије је остварио и организовао многољудни манастир, и створио прво општежитељно братство које је Свету Гору начинило монашком републиком. Очигледно, Атанасије Атонски није био у идиличним односима са тадашњим јавним мњењем. Уистину, не може се угодити истовремено и Богу и људима. Писао је Николај Жички, да се „Богу још може и угодити истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином и лажју, ни правдом ни неправдом“. И додао је овај великан у свом Љубостињском стослову да је то због тога што је Бог вечан и непроменљив, док је обличје света пролазно и променљиво. Модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак затворила је врата за горућа питања. А није увек било тако. Године 1920. разговарало се у Српској Цркви о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге. Чињеница да је то питање доспело на Свети Архијерејски Сабор говори много о човекољубивом настројењу тадашњих архијереја. Као наставак исте дискусије те далеке 1920. године, обратимо пажњу да Жички Епископ Николај као изасланик Српске Цркве долази у Константинопољ да умоли Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника (како је писала Црквена истина [Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια] 40, 16. маја 1920). Синод ове Цркве је питање узео у разматрање и касније одлучио да проблем захтева свестранију анализу и, шта више, виши форум одлучивања (неку врсту васељенског сабора). Епилог овог настојања био је 15. децембра 1920. године када је Сабор Српске Цркве званично одлучивао о могућности благослова другог брака удовим свештеницима који су остали сами са децом. Из црквене периодике сазнајемо да по том питању уследило гласање, те да су Патријарх Димитрије, Гаврило Црногорски, Николај Жички и још неки гласали да се икономијски и човекољубиво одобри други брак за поменуте случајеве свештеника. Били су надгласани, и то од благе већине која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“. Mера човекољубља је у његовом безмерју. Када je једном монаху на његовом постригу Херцеговачки владика препоручио Силуана Атонског за узор, верујем да је желео да тај грешни инок никада не заборави „неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов“. И да му сваки пут кад се сети Силуановог „Ти си неумољив!“, крене суза из ока. Извор: Теологија.нет
  18. Када се горућа истина манифестује на јасан начин, тада јој нимало не може наудити ни најновија condition humaine. Док Призренски семинаристи певају химну, вртећи се око Нотрдама као око мајчине сукње, у потрази сам (à la recherche) за… оловком, како бих забележио свештени трептај тог тренутка. Химна „Богородице Дјево“, у било којој мелодији, тоналитету и скали, никада није монотона. Не заборављајући српске „идентитетске приче“ (или, пак, остављајући их за тренутак за собом као тешку тему), ови млади семинаристи из Метохије цртају свој будући карактер учећи и о француској традицији и култури. Тај курс им приређује најбољи могући водич, г. Љуба Михаиловић, чија је животна прича достојна романа, ако не и новог филма, у маниру његовог деде Светозара Боторића, првог филмског продуцента на Балкану. Љуба им препоручује црно-бели филм „Is Paris burning?” из 1963. године, један од најбољих ратних филмова који показује француски отпор немачким снагама, у коме се на крају Нотрдам и околина појављује у колору (завршетак који се и Тарковском свидео). Ни у једном се сазиву Владе Србије нису сетили да Љубу поставе за амбасадора у Француској, вероватно због тога што оне који врше тај избор он својим квалитетима, знањем и родољубљем превазилази и ставља у други план. Брзином светлости је сваки пут осетио шта Српском народу треба (за време рата у бившој Југославији, косовске драме, пожара у Хиландару…), те је писао француским званичницима и на елегантни француски преводио низ историјских, теолошких и других књижевних дела српских писаца. Призренским богословима показује оно најбоље (није Париз узор за све врлине, а у оку посматрача се не налази само лепота). А они срамежљиво постављају питања, без претеране љубопитљивости (curiosity killed the cat), добијајући духовите и проницљиве одговоре. О Љубомиру, доктору економских наука, том нашем незваничном дипломати–амбасадору и ходајућој енциклопедији српско-француских односа, много више него данас говориће се и писати једног дана. (А и ми ћемо се вратити теми дипломатије нешто ниже). Постоји нешто „стеретипно“ код великана људског духа. Ретко који је био популаран за живота. Велики Фотије Цариградски (820-893) је последње године живота провео у прогонству. Моцарта су тек после смрти прослављали. Ван Гог је само једно платно успео за живота да прода. Сви се сећамо Теслине судбине у Њујорку или Владике Николаја у Пенсилванији. Једна генерација не може пророка да прихвати лако, па ипак признање дође у виду утехе која капље свежином на уморно човечанство. „Бах је толико велики да је он готово изван човечанства, а при том доноси највећу утеху“, рекао је Бобен. Можда за све великане важе речи које је Бен Џонсон наменио Шекспиру: „Он није припадао једној генерацији, него свим временима“. Додуше, Шекспир (1564-1616) је био донекле и уважаван за живота, премда нема савременог физичког описа његове појаве, нити постоји податак да му је урађен портрет. Неки су га осуђивали да меша комично са трагичним. Критичари су тек у 18. веку почели да цене његов геније, док је модернистичка револуција у уметности током раног 20. века његово дело сврстала у авангарду. Нико није као он проширио драмски потенцијал карактера, радње, језика и жанра. Данашњи човек може разумети величину Шекспира ако га упоредимо са Мартиновом фантастичном књигом „Игра престола“. Глумица Наоми Вотс тврди да је Џорџ Мартин постигао успех сличан Шекспиру. Вилијамове представе, писане крајем 16. и почетком 17. века за мало реперторно позориште, сада се изводе по свој земаљској кугли. Шекспир своја блистава духовна прозрења није применио на езотеричне или удаљене предмете, него на људска бића и њихов најшири спектар емоција и конфликата. Зато је Жички светитељ Николај рекао: „Ja не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему“. Да ли нам наведени примери говоре о томе да Омега предодређује Алфу (па, тиме, и остала слова алфабета)? Како год да верујете на ту тему (стари сарајевски прота Војо би рекао: „Ја сам ти атеиста по том питању“), чињеница је да тек следећа генерација валоризује и потврђује истинитост нечега из претходне. Када су Јосифова браћа – која су га раније продала у ропство – почела да му се извињавају при сусрету у Египту, он их је поучио: не мислите да сте то ви учинили, него ме је сами Бог овде послао испред вас да вам преостане остатак на земљи (уп. Пост. 45,5). Једну неоспориву чињеницу из трагичне прошлости праведни Јосиф је представио у потпуно другом, позитивном светлу и тиме браћу ослободио неподносиве тегобе. Зато је радост одлика будућег века јер ће осмех олакшања избрисати сваку нелагоду и сузу покајања. Можда је зато у Нигерији, име за Бога – „Отац смеха“! У сваком случају, de consolatione theologiae (о утеси теологије, њеном смислу и улози), може се говорити онда када постоји и Омега, a не само Алфа. Љуба Михаиловић упозорава да ми Срби почињемо да личимо на модерне Французе. Наиме, новији уџбеници историје Француске описују њену историју кроз призму светске историје, тако да се данас не учи оно што је заиста француско. Верујући да је Француска мултикултурална, Макрон се осмелио да каже да француска култура не постоји; заборавио је овај владар шта милиони посетилаца долазе да виде у његовој земљи. Захваљујући лошој историји која се учи у француским школама, њихови политичари о Србији знају врло мало. Макрон је скептичан према новом проширењу Европске уније у ситуацији када 28 чланица не могу да се међусобно сложе. Да ли то значи да треба напустити наивна надања да ће Србима помоћи она крута апаратура који је управо сада подбацила у самој ЕУ? Она која, попут многих, не мари за глад на северу Косова лета Господњег 2019. У својој књизи, Нови путеви свиле, коју су неки описали као брилијантни водич за terra incognita, Петар Франкопан објашњава неке заокрете у светском центру теже. Подсећа нас све на значај Далеког и Блиског Истока за равнотежу светских односа и значај исте за будућност човечанства. Верујем да овакве књиге помажу да боље разумемо културу комплексности. Несумњиво, што је свет комплекснији то је мање схватљив од стране шире јавности. Примера ради, у доба Хладног рата, лични став и изналажење решења кретали су се унутар дилеме исток-запад. Та дилема спутава и данашњи српски дискурс: појединац се осећа несигурно јер не може да схвати шта се тачно дешава око њега, а ту му не помажу ни просвета, ни медији, ни духовне институције. Због тога код Срба цветају теорије завере. Шта је друштвено знање мање то је већа ауторитарност, а тиме и отуђеност власти. Јунска политичка збивања у Турској могу да буду опомена аутократама на Балкану, као и другде у свету. У тренутку када видимо како један владар полако губи политичку подршку, добро би било подсетити се не само тога шта значи неодговорна послушност маса (послушност без личне одговорности) него и тога како је један константинопољски патријарх својевремено подучавао једног владара. Негде око 865. године свети Фотије Велики је писао Писмо Борису-Михаилу, игемону Бугарске (спис је познат као „Хегемон“, Ὁ Ἡγεμών, Владар), дело које, између осталог, садржи моралне и државничке поуке од ширег значаја. Фотије није имао у виду неки прозаични циљ пошто је, као што ће се видети, сврха „владара“ или државника у нечем много трајнијем и дубљем. Према светом Фотију, владар треба да буде изнад страначких антагонизама и да проблеме свих поданика сучељава са саосећањем и разумевањем. За владара који чини неправду нема оправдања, ни олакшавајућих околности (док сиромашан човек за своје неправедно поступање може да пронађе макар неки изговор због чињенице да је сиромашан). Владар који поступа супротно врлини греши троструко: себи шкоди, озлојеђује оне које то виде и хули на Бога који му је поверио власт. Владар може да буде судија другима уколико и сам савесно полаже рачун за своје поступке и настоји да исправи своје грешке. Биће достојан похвале уколико одлучно разобличава неправду, делајући врлином и правичношћу. Разуман владар треба да избегава претерана обећања и да не одступа од задатог (програма) јер ће заслужити осуду ако га не испуни. Постојан у својим ставовима, треба да бира речи и да влада својим језиком. За министре око себе треба да поставља људе богате врлинама, јер ће корумпирани политичари и на њега бацити сенку. Владар треба да пази да се традиције и обичаји његове отаџбине не укидају. Увођење новина на неумешан начин изазваће страх и пометњу и раздражиће народ. Тешко да оваква слика владара одговара иједном данашњем државнику. Прилично је идеалистичка, али то не значи да Фотијев владар не треба да буде пример и данашњег државника. Савети патријарха Фотија бугарском владару надахнути су јелинохришћанским духом и антиподи су за утилитаристичка и аморална схватања власти, каква су изражена у познатој књизи Никола Макијавелија „Владалац“ и примењена како на Западу, тако касније и на Истоку. Свакако, обрасци из прошлости нису једино мерило. „Таленат да се прати пут од јуче није довољан за побољшање света данас“, рекао је цар области у југоисточној Кини. Да ли овај текст Фотија Великог може да служи као граница која раздваја древно јелинско од данас доминантног схватања реалполитике? У сваком случају, он показује да се здрава политичка свест гради и другим, неполитичким моментима. Заснива се на начину на који се слободна личност (од детета до старца) васпитава и образује да би представљала део саборне личности. У том случају, грађанин са духовном слободом размишља стваралачки, а не одбрамбено. Он ће гласати о будућности имајући реалистичну слику комплексних нијанси садашњег света. Како год узели, Фотијев спис бугарском архонту Михаилу – као алтернативни против-предлог „Владаоцу“ Макијавелија – можда би могао да послужи (мање као приручник а више као упозорење) савременим црквеним поглаварима да схвате да је њихова улога и у томе да владаре подсећају на оно шта је њихов суштински посао. Данас, кад се увелико говори о односу државе и цркве, можда би добро било подсетити се начела „слободна црква у слободном друштву“ као мере међусобних односа. Томе треба додати и потребу профетског става према било којој власти, поготово данас када је систем српске државе Цркву чини небитном. Међутим, не постоји само у држави интерес да Црква буде маргинална и провинцијална; подједнако je присутан и код појединих црквених вођа. Цена коју ће епископ платити за смело подсећање државника на смисао власти не може да буде мала. Свети Фотије је успешно саветовао бугарског владара, али није имао среће са византијским царевима. Пошто се по смрти цара Василија зацарио његов син Лав, исти је 896. године осионо збацио Фотија са патријарашког престола. У пустом манастиру крај Цариграда он је провео последње године старачког живота. „Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2Тим.3,12). Црква, та икона Царства Божијег на земљи, у историји се често показује немоћном. Ипак, када је сабрана „у Духу у дан недељни“ (Откр.1,10), она види „ново небо и нову земљу“ (21,1). Како показује „Фотијев случај“, Црква није ту да би побољшала услове живота нудећи бољи економски или политички систем (или методе за психофизичко благостање). Уколико истински сведочи да је Христос победио смрт и донео Вечни живот тада може и укупном друштву да послужи као нада, јер је она другачији полис, „град који на гори стоји“ (Мт. 5,14). „Патрон свих рецензената“, како је светог Фотија назвао Х. Чедвик, отвара нам собе своје Библиотеке и подстиче да класичне (античке и хришћанске) писце помно читамо и од њих учимо. Истовремено, његов Владар може нашој дипломатији, државној и црквеној, да отвори и оне допунске очи (διπλό-μάτι) еда би пажљивије гледала како на истински духовни телос тако и на народни карактер (начертаније), с оне стране тренутних (гео)политичких интереса. Уистину, које је српско начертаније за 21. век? Можда ће нам га ускоро саставити неки призренски семинариста. Извор: Теологија.нет
  19. Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда. Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења. Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз. За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе. И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness). У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду. О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло. Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца. Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству. Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“… Извор: Теологија.нет
  20. Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим. Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш. Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору. Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима. Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина. Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим). Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија. Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ. Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију. Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан. Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи. А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио. Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.
  21. Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе. Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017. Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво). Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори? Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце. Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо. Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици. Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх. Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума. А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви. Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе… и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи. https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/ View full Странице
  22. Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе. Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017. Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво). Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори? Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце. Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо. Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици. Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх. Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума. А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви. Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе… и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи. https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/
  23. Када је Апостол Павле подсећао хришћане у Галатији да су постали синови Божији кроз Христа (јер су познали Бога, или боље, Бог је прво њих познао), упутио им је и прекор због њихових порока: „А сада, како се опет враћате на слабе и бедне стихије (τά ἀσθενῆ καί πτωχά στοιχεῖα), којима опет поново хоћете да робујете?“ (уп. Гал. 4, 9). Има нешто дубоко и потресно у људском паду: попут адикције, грех је понављање неког доживљаја. Pathos као привезаност за ужитак уводи у зачарани круг понављања (једног чина) по устаљеном обрасцу. Зависност, кажу психолози, долази од потребе да се задовољство понови. Давно је уочен механизам греха као палог-природног стања у троструком виду: задовољство-бол-казна. (Можда због тога Оци Цркве светим канонима налажу епитимију чак и тада када човек прихвати своју кривицу: сама природа налаже период опоравка кроз испаштање). Због препознатљивог обрасца, аскетски оци су генеалогију страсти и греха до те мере егзактно описали као чин понављања и готово је сасвим декодирали, да им савремена психологија може само да позавиди. Насупрот томе, стање благодати и светости нико није „дешифровао“, будући да за божанско деловање нема утврђеног реда ни шаблонског стереотипа (за благодат је довољно да човек вером, покајањем, пројави љубав и слободу). „Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки ко је рођен од Духа“ (Јн 3, 8). Тумачећи тај одломак, Ава Јустин Ћелијски бележи лаконски: „неизмерљивост, некатегорисаност Духа“. Сваки благодатни сусрет је уникатан, отворен за будућност. Грех је стереотипан и у њему нема ничег непредвидивог. Често се запитам да ли је верно „понављање“ истих форми нека врста адиктивног понашања? Понављање није нужно грех, али грех је, по правилу, понављање. Код Дон Жуана, грех се готово компулсивно понавља. Тема је толико изазовна да је у својој философској новели под карактеристичним називом „Понављање“ (1843) Кјеркегор од те речи начинио философски концепт. Казано је да религије представљају културе понављања (cultures of repetition). У њима, оригиналност (или новина) је non grata. Лојола, Мухамед, Лутер и други су до претераности били обузети правилима. Новина је везана са слободом: хришћански Бог ствара апсолутно ново јер је слободан од образаца или идеја. Христос све новим чини (уп. Откр. 21, 5). Mutatis mutandis, хришћанин уноси новину само онда када је слободан. Схематичност води у схизму, па је Ава Јустин у личним белешкама упозоравао: „Свако формулисање живота значи шизматичност /=шематичност/, сецкање, парцијалност, усеченост, исечак…“ Свакако, има нечег непорочног у верном опонашању, рецимо, стила сликања иконе, или појања црквене песме, док се следи одређени „канон“. Слобода да се не импровизује такође може бити врлина, док жеља да се буде оригиналан по сваку цену одликује незреле духове. Међутим, иконе које изузетно поштујемо, попут Владимирске, Хиландарске, Чајничке Богородице – потпуно су различите једна од друге. Зар нам то не говори о нечем необичном? Узор је, по себи, непоновљиви оригинал. И онај који се угледа на оригинал треба да зна да га не може поновити ма колико се трудио да до танчина копира сваку црту. Феномен копирања и/или оригиналости покреће ништа мање него питање фундаменталног права на машту и креативност. Од кописта у популарној до имитатора у црквеној култури понавља се исти поступак: неслободно опонашање које некад доводи до карикатуре. Холивуд је, постајући нова „религија“, од исте преузео и културу понављања: безбројни фанови се труде да личе на звезде, али нису друго до лоше копије извештачених оригинала. Козметика и технологија омогућавају безграничне реплике, чак и у области генетике. Обратимо пажњу да на Истоку никада није развијен психолошки модел imitatio Christi. (Код Ап. Павла угледање на Христа повлачи спремност да буде обликован Духом, попут у Рим. 8, 4 и 8, 11, или пак самодавање у служењу љубави другима 1Кор. 13 и Гал. 5,13; уп. и Еф. 5, 1). Наравно, Предања нема без прошлости (древно је у Цркви живо као и ново) али, када је аутентично, предање је и авангарда, претходница. У успелим случајевима не можеш да одлучиш да ли је ново „класичније“ од старог. Ослањање искључиво на прошлост не одаје само болећиви романтизам него води и сушењу стваралачких порива. Поменути Ава Јустин Ћелијски је за „сваког рођеног од Духа“ смело користио речи: неизмерљив, надлогичан, надзнан, недосежан, надформулан, јуродив. Заиста, „где је Дух тамо је слобода“ (2Кор. 3, 17). Да ли је данас – у нашој дигиталној ери где се оригинали умножавају до бескраја – могуће бити оригиналан? У полицентричном свету изгледа да личне харизме више немају будућност управо зато што у њему нема места за прави дијалог. Ако се нешто не промени, заборавите на неког новог појединачног генија (попут некада Платона, Шекспира, Хегела, Анјштајна, Теслу…)! Уместо њих, у игри је тзв. collective brain: свако са своје стране нешто доприноси општем знању, али се лична оригиналност губи пред колективним мозгом. Зашто је то тако? Рекао бих, због помањкања времена? Данашњи, супербрзи проток информација не даје времена за контемплацију и вредновање идеје. О молитви да не говоримо. За идеје је потребно време, а времена више нема. Тако, индивидуе окупљене око виртуелних форума функционишу као collective brains, селективно преносећи и учећи информације, најчешће независно од њихове свести. Некада су читаоци нестрпљиво чекали да изађе наставак неке новеле Достојевског или да се појави нова књига Жана Данијелуа, нагађајући барем нешто од њеног садржаја. Владала је грозница. Данас мало ко очекује тако нешто: чујеш неку вредну ствар али сутра си је већ заборавио јер си чуо нешто ново. Све то доводи до тога да оно јединствено оде у други план. Да се Месија данас појавио у историјском облику ко би га прихватио и за колико дуго? Како би била прихваћена Беседа на гори? На који начин би Дух Свети створио претпоставке прихватања? Интернет као да је постао можда и последњи (?) израз колективне природе људске интелигенције. Истовремено, незаситива презасићеност информацијама је потисла и знање и мудрост, како је пророчки предвидео Томас Елиот. Данас су језички софтвери у стању да пишу боље писмене саставе од наших „вуковаца“. Самостални језички софтвер система AI (вештачке интелигенције) кадар је да генерише смислене пасусе текста, да достигне најиновативније саставе на стандардима многих језика, да понуди рудиментарно разумевање читања, да преводи, одговара на питања и да даје резимее — на сваки специфични задатак. Ипак, творци револуционарног AI система који може да пише нове приче и романе, предузели су, пише британски Гардијан, необичан корак да своје истраживање из страха од могуће злоупотребе не учине јавним. OpenAI, непрофитна истраживачка компанија, коју подржавају Елон Маск, Рид Хофман, Сам Алтман и други, истиче да је нови AI model, назван GPT2, толико добар да је ризик злоупотребе огроман па су затражили више времена за расправу о исходу овог последњег технолошког крика. Због разних злоупотреба, глумица Скарлет Јохансон јер интернет описала као „огромну црну рупу која сама себе гута“. Међутим, питање гласи како ће OpenAI да пружи нови угао посматрања? Да нас поведе до тачке на којој нисмо били и каже нам: погледајте из овог угла! И да унесе изненађење! Веза између „времена“ и „изненађења“ стварно је узбудљива. Писац Ареопагитских списа у трећем Писму говори о „изненађењу“ објашњавајући шта тачно значи библијски израз ἐξαίφνης. „Неочекивано значи да је реч о ономе што је изнад очекивања и одједном се учини очевидним, будући да је дотле било скривено“. Наравно, он ту има у виду Христа као Богочовека који и после оваплоћења скривен остаје – чак и у самом свом откривању („та скривена тајанственост Исуса сама по себи није исказива речју, нити разумом објашњива“). Да би се препознало оно оригинално, потребно је узети дистанцу у односу на оно знано, текуће. У тренутку „изненадног“ (exaiphnes), пише Манусакис, „ствари које ме окружују морају да се повуку, и заиста ‘ишчезну’ како би дозволиле оном-што-није-виђено да се покаже“. Дакле, „изненађење“ ће доћи на оне који нису везани за „ствари“ (отуда: „сваку животну бригу оставимо”), на оне који стрпљиво подносе крст историје, прихватају невоље као благослов и не осуђују никог; дуго трпе, не завиде, не горде се, не чине што не пристоји, не траже своје, не раздражују се, не радују се неправди, а радују се истини, све сносе, све верују, свему се надају (уп. 1Кор. 13, 5-7). Тада, неочекивано и без спољашњег узрока, како каже Ава Исаак, наилази благодат Божија. Зар вера није отвореност за то несвакидашње? Можда је због тога Литургија (а и молитва, када није само монолог) једини аутентични моменат изненађења. Само када се отвори место за Бога, тек тада, рецимо, појање исте, старе, безброј пута у храму отпеване „Херувике“ (слично хиљаду пута одсвираној Моцартовој малој ноћној музици) може да буде изненађујуће ново. У духу начела nove, sed non nova, начин је нови али не и садржај. Исте стварности доживљавамо и о истим стварима говоримо, али на нов, другачији начин – освежен познањем Циља у трајном сабатикалу-Евхаристији Цркве. Треба да имамо поверење у динамику вере Цркве. Евхаристија која се савршава у модерном времену може да откључа закључана срца и можда проговори другим и изненађујућим језиком. Језици који човек може да употреби да би изразио нашег „надреалног“ Бога су бесконачни и нису везани само за један стил. Зашто су данас у нашим црквеним срединама „друго“, „другачије“ и „ново“ на тапету као некаква претња? Зашто су „просечност“ и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник… често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност. „Човек који себе прихвата таквим, да би у наставку себе пројектовао на Бога и после имао таквог Бога, јесте медиокритет. Такав себе узима за веома ниског, веома униженог, у ништавности недостојној боголиког човека“, упозорава владика Атанасије Херцеговачки. Недостаје нам истинска непатвореност дечијег лица којом ћемо скидати око себе маске озбиљности и извештачености и освајати светове, садашње и будуће. Ту је предуслов за изненадну посету Духа, који ће на младе нараштаје („и прорицаће синови ваши и кћери ваше“ – ДАп. 2, 17) излити слободу и изворност Последњег дана. Извор: Теологија.нет
  24. Париз није просто град него већма „начин живота“, рекао је атински теолог и философ Христо Јанарас. А начин живота је увек плод оног како нешто јесте. Почетком овог миленијума, проф. Катрин Долез ми је на часовима језика у Alliance Française упорно доказивала како je појам laïcité постао неопходни додатак девизи liberté, égalité, fraternité, док сам ја настојао да је наведем на размишљање о неопходности koinos logos-а (Хераклитовог „општег, заједничког разлога“) за суштински идентитет полиса. Како један град може да постоји ако нема постојану референцу која све обједињује? Као одговор на то написала је читав есеј на полеђини странице мог домаћег задатка рекавши да је идентитет Париза у немању постојаног логоса. Петнаестог априла 2019. године показало се да овај град ипак има важну референцу која га обједињује: везаност за Notre-Damme de Paris. То се испољило ненадано, макар и на трен, али сасвим довољно снажно да укаже на онај заборављени начин, un véritable mode d’existence. Французи су ужаснуто посматрали како пред њиховим очима гори величанствена и емблематична катедрала париске Богородице. Уплашили су се губитка сопства. Срећом, ватра је захватила косу Богородице али је није сагорела. Но, та ватра је дошла у прави час. Необјашњива је вредност и значај који је она имала за сваког Француза и за целу Француску. Председник Макрон је, без експликације исповедио: „Изгубили смо нешто од нашег живота, од наше судбе“. Виктор Иго је сматрао да је Нотр Дам место азила и желео је да је као такву сачува, inviolable. Богородичина црква у овом велеграду била је симбол минулих епоха које је овековечио Иго пратећи несрећну судбину „Звонара Богородичине цркве“ Квазимода, Есмералде, корумпираног архиђакона Клода Фролоа и других јунака. (Генерацији која мање чита препоручујем анимирани филм компаније Волт Дизни из 1996. године снимљен по мотивима Игоовог романа). На неки начин, Париз је Богородичин град, као што је то изворно и Лос Анђелес (Nuestra Señora Reina de los Ángeles, основан 1784), Призрен са Мајчицом Елеусом (Љевишком) или Цариград на Босфору. Као ремек дело грађено у 12. веку, Нотр Дам одузима дах посматрачу због својих лебдећих потпорних стубова, красних витража и клесаних карикатурних скулптура гаргола и химера, а у унутрашњости са непроцењивим реликвијама и уметничким предметима. Спољашњост цркве је инспирисала безбројне слике и цртеже, као и литерарна дела. У својој колумни у недељном издању новине „Катимерини“ посвећеној Нотр Даму, Христо Јанарас лапидарно показује да је пожар на крову катедрале драматично изазвао необјашњиво дивљење према архитектонским чудима и код оних који о њима знају врло мало. Знамо да су Французи друштво које је некада (под одређеним околностима) изабрало да себе окарактерише као „атеистичко“ (Долезова је изричито тврдила да laïcité значи „без религије“). Како је могуће да Нотр Дам – тај саборни храм хришћанске Цркве на обали Сене – припада самом „бићу“ Французâ када им је колективно биће ”атеистичко”? Јанарас каже да, уместо што је рекао да је Нотр Дам „наша историја, наша књижевност, наша машта“, зар није било умесније и доследније да Макрон призна да је то духовна материца која их је родила а коју су они потом одбацили? Јер, ми Французи, „створили смо другу културу, други начин живота, носили смо наочаре које не препознају зашто нас се најдубље дотиче грађевина Нотр Дам“. Водећи хришћански философ Европе, како Јанараса зове Рован Вилијамс, додаје проницљиво: „Посматрамо површно, те тамо где су клесачи камена утискивали славослов Богу, ми се дивимо естетици и монументалности, а пренебрегавамо жарку љубав која је родила ту лепоту“. Својевремено, пишући о византијској и готској архитектури, Јанарас је истицао да је и једне и друге храмове градила вера. „Исти људи који су саградили готске катедралне храмове, конструисали су и теолошке Summae“, рекао је Шени. По Јанарасу, несумњиво, „појава величанствених катедралних храмова у готском стилу који материјализују технику схоластике, показатељи су технолошког односа према природној грађи, задивљујући уметнички изрази аутаркичног и сентименталног наметања црквене моћи и величанствености“. Уистину, историја архитектуре је историја писања. Пре штампе, човечанство је комуницирало помоћу ње, од Стоунхенџа до Партенона. Алфабет је био исписан на „књигама од камена“, тако што је низ каменова формирао реченице, на шта је подсећао и Иго, док су хеленски стубови били „хијероглифи“ бременити значењем. Древни клесари су љубили камен док су га уграђивали. Француски сенат је баш у протекли понедељак изгласао да Notre Dame мора бити васпостављен у стање пре пожара. Јанарас уочава парадокс који следи из решености да изнова саградимо Нотр Дам „помоћу технологије која омогућава импресивне имитације, док се наша данашња култура заснива на импресијама, а не на реализму односâ“. Разлог зашто ћемо је саградити изнова је у томе што тај „споменик“ наставља да сваке године импресионира 13 милиона посетилаца. „Немамо мајсторе, ту душу Уметности, али имамо новац и машине које конструишу, безгранично… само реплике!“ Зашто наш атински заљубљеник мудрости ламентира над хипокризијом нашег времена? Због тога што је од „полиса“ античке демократије, као и од хришћанске еклисије, у многим срединама остао само одсјај. „Људи неописмењени за суштинске ствари културе никада се нису запитали која је метафизика породила Партенон, трагедију, демократију, Ају Софију, евхаристијску драматургију, демос као друштво које собом управља без спољашњих притисака“. Ко се данас не пита за узрок и циљ постојања не може да препозна Уметност као плод вере и стваралаштва. „За Уметност данас се узима само естетски (потрошачки) ужитак или директна дидактична утилитарност“. Можемо са Јанарасом да тугујемо што је ова растужујућа „метафизичка неписменост“ одлика и српске укупне друштвене декаденције, индивидуализма, аморализма, неопштења (спремност да се други тако олако екскомуницира), који саморазумљиво доминирају и најмањим делићима наше јадне неорганизованости. Чак и црквени догађај, еклисијалне матице какве су парохија и епископија, престају да се тичу равни постојања него су постале по правилу ствар понашања (пази како се држиш, шта причаш, куда гледаш итд). Нашом друштвеном свакодневицом доминирају апсолутизовани искази, саопштења, морализми и доцирања. Да ли је црквени догађај, у данашњој Србији, причасно заједничарење у „телу“ односа љубавне узајамности, о којој потресно говори Апостол Павле? Или се и он претворио у форму, у идеолошка саопштења и позив на корисну ортопраксију? Приступ истини је или разумски или сентименталан, тј. индивидуалистичан, а „спасење“ уско правно-законско, егоцентрично. Богородица „која гори а не сагорева“ позива нас све да изађемо из заводљиве самодовољности ауторитета и саморазумљиве власти која тражи поклоне, кађење, аплаузе, слаткоречиво додворавање. Власти црквене и власти политичке. Скривено, испод пепела спаљених идеолошких рушевина, исијава пасхална благовест да је смрћу смрт згажена. Дешифровање те благовести не подлеже логици проповеди и ставова. Нечујним гласом она већ потреса ноћ која подрхтава од јецаја пред свитање тајанственога Дана. Ту благовест не може ништа поразити. Хемингвеј је у уста Старца ставио речи као поуку једном дечаку: „Видиш, они те могу поништити, али те не могу поразити.“ Исти онај Хемингвеј који је једном написао: „Ако си довољно срећан да живиш у Паризу као младић, тада где год пођеш у даљем животу, он ће остати са тобом, јер Париз је покретни празник“. А Нотр Дам? Њен богоматерински празник у Цркви је непрестано бдење, покретни празник као животно усхођење или пак спуштање до сâмог дана Пасхе. Јер она је „у времену Невременог неизрециво зачела“. Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...