Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'максима'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. У ове пречасне дане Свете и Велике Четрдесетнице редовно се молимо, између осталог, и да нас Господ сачува од духа празнословља, а да нам подари дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих. Зато се, већ данима, нисам одлучивао да прокоментаришем „Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019. године”, које је потписао Преосвећени епископ западноамерички Максим, а које је у међувремену објављено на сајтовима (например Поуке.орг од 15. марта 2019) и од стране Информативне службе Српске Православне Цркве (16. марта 2019). Ипак сам напослетку решио да се огласим, и то само са једним циљем – да скренем пажњу на неке нетачности и погрешне поруке тога саопштења. Најмање су ту важни портпароли, било они убоги било пак они опасни, али је итекако важно да се постојећи огромни проблеми у животу светског Православља, чији виновници нису непознати, не прећуткују или минимизирају, а највећи кривци и грешници да испадну портпароли „чудноватих ставова” који „негде тврде, а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу” и да тако, на неприхватљив начин, заступају „скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско- -јерархијском јединству са осталим Православним Црквама...” Нека ми буде опроштена прејака реч, али мој је неодољиви утисак да Преосвећени аутор ових исказа свесно замагљује и изврће ствари. Слика коју ствара јесте слика идиле коју, ето, угрожавају неки чудаци, из чиста мира пропагирајући прекидање општења, неканонско отцепљивање и кидање јединства. Горка стварност је, међутим, потпуно другачија. Портпароли само саоштавају јавности – или виспрено или неспретно – ставове и одлуке оних установа које су им њихову дужност и повериле. У нашем конкретном случају то су ставови и одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве из маја и новембра прошле године (саборско писмо Васељенском Патријарху Вартоломеју, Син. бр. 1163 од 13. августа 2018, и саборска саопштења од 10. маја и 12. новембра 2018), као и њихова потоња разрада и примена од стране Светог Архијерејског Синода (синодско писмо истом бр. 4 од 6. фебруара 2019. и саопштење синодске канцеларије од 13. марта 2019). Све те ставове и одлуке диктирао је развој „ситуације на терену”, тојест већ прекинуто општење међу неким помесним Православним Црквама и, самим тим, разорено пуно јединство, што је иначе прва nota Ecclesiae. Напомињем да је по питању црквене кризе у Украјини Сабор био једнодушан: није било ни гласања ни издвојених мишљења која се службено уносе у саборски записник. Исто тако, све синодске одлуке и оцене догађајâ и њихових актера биле су једногласне. Просто-напросто, портпаролских неодговорних тврђења и субјективних сугестија, које уочава владика Максим, није било, а не може их ни бити. Толико о „чудноватим ставовима” неименованог, али подразумеваног портпарола, а сада да пређем на ставове самога владике Максима. Он каже да пртпарол приписује нашој Цркви да се клони општења „са онима са којима смо до сада били у општењу”. То уопште није тачно. Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална. Синод уједно подсећа и на елементарно канонско начело да се са таквима не може ступати у општење и да они који то чине сами себе поистовећују са изопштенима. Треба ли да цитирам каноне који о томе говоре? Немогуће је да владика Максим није чуо за њих, могуће је једино то да неће да чује за њих. Питам га директно: да ли би он, идући за примером неких (не свих!) представника Велике Христове Цркве у Цариграду, саслуживао са грађанима Денисенком, Думенком и Малетичем који се одазивају на имена Филарет, Епифаније и Макарије? Да ли он и њихове присталице очекује на „свеправославном саслуживању”? Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац? Ако би се изјаснио да више држи до акцијâ Светејшег патријарха Вартоломеја него до става помесних Православних Цркава, од којих још ниједна није признала новоформирану „црквену” структуру у Украјини, нити саслужује са њеним коловођама, нити на светој Литургији помиње Епифанијево име, онда му постављам следеће братско питање: зашто не би саслуживао и са Мирашем Дедеићем, самопроглашеним „поглаваром” фантомске „Црногорске Православне Цркве”? Јер, његов канонски статус је исти као и статус његове украјинске браће по расколу: он је рашчињени свештеник, рукоположен од стране рашчињеног епископа. Уосталом, њега признају и са њим саслужују управо Денисенко и Думенко и нико други на свету. Ако су прихватљиви они, онда је и он! Даље, наш Свети Синод не захтева да „прекинемо општење са онима са којима смо до сада били у општењу” него да не прихватимо општење са лажним епископима и клирицима, са непокајаним, али зато богато награђеним расколницима (и то је историјски преседан), а препоручује да се клонимо општења са онима који их признају. Притом препоручује и расуђивање, стрпљење, нехитање – једном речју, препоручује црквену икономију, што у суштини заступа и сâм владика Максим. Али, за разлику од њега, Синод нити пренебрегава нити може да пренебрегне канонску акривију, тојест право свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа. Сâм Господ наш учи нас да треба „и ово чинити и оно не остављати”. Акривија и икономија су два метода са истим циљем, а то је спасење, које увек представља саборну, црквену реалност, а не индивидуално достигнуће, што владика Максим зна јер је имао од кога да научи (наравно, од врхунских теолога, а не од тамо неког портпарола). Где је ту, дакле, „скретање у неканонско отцепљење од општења”? Управо обрнуто: посреди је напор да се такво скретање на сваки начин избегне. Даље: набрајајући Цркве са којима смо у општењу, Преосвећени теолог мудро прећуткује Порошенкову „Православну Цркву Украјине”. Шта он сматра – да ли она заиста постоји или не постоји? Да ли може постојати Црква коју признаје и са којом литургијски и канонски општи само једна помесна Црква, па ма то била и Цариградска илити Васељенска Патријаршија, а осталих тринаест аутокефалних Цркава је de facto не признају самим тим што са њом нису у општењу? И где је ту канонска Украјинска Православна Црква? Да ли она за Фанар постоји или не постоји? Да ли на истом простору могу паралелно да постоје две Цркве, обе законите и признате? Да ли о статусу неке помесне Цркве, посебно о њеној аутокефалији, одлучује само једна Црква или битан предуслов представља и свеправославна рецепција? Да ли владика Максим зна за свеправославно усвојени став о начину стицања и проглашавања аутокефалије? Тај став је поодавно објављен у Шамбезију као званични материјал за сабор на Криту, али је на време вешто склоњен са дневног реда тога сабора, и то једнострано, без упућивања питања осталим на сабору присутним Црквама шта оне мисле и желе. Сада, после украјинског сценарија, можемо да изведемо и закључак зашто је та тема унапред скинута са дневног реда Критског сабора. Сва ова питања своде се на једно питање: да ли у Православљу, осим васељенског сабора, постоји чинилац са надјурисдикцијском или надаутокефалном влашћу? Да ли је Православна Црква монархијска, по угледу на папски систем, или је саборна и саборска, о чему нам сведоче Нови Завет и сва њена историја до данас? Елем, ко је заправо изазвао раскол? Један који ради по своме или сви остали који то не одобравају? Да ли су се у 11. веку четири Патријаршије одвојиле од Рима или се Рим одвојио од њих? Украјински раскол не само да није превазиђен него је еволуирао – да употребим владици Максиму близак и драг термин – у велики раскол између Москве и Фанара. Али и пре тога су постојала слична искушења. Две најстарије, апостолске Цркве, Јерусалимска и Антиохијска, већ годинама су у прекиду општења. Српска Црква, укључујући и њеног јадног портпарола, чинила је и тада све што је могла да се спор изглади и јединство поново успостави. Разлоге за неуспех треба тражити на некој другој адреси. Слично је наша Црква – уз скромно учешће и њеног убогог портпарола – поступала и приликом решавања проблема црквене јурисдикције у Естонији и раскола у Цркви суседне Бугарске. Српска Црква је и пре једног века, у време када је Фанар признао неправославне совјетске творевине, „Живу Цркву” и „обновљенце”, била на страни канонског поретка, на страни патријарха Тихона, данас од свих, па и од Фанара, слављеног као светитеља и исповедника вере. Никада Српска Црква није била за Москву против Цариграда ни за Цариград против Москве, али је вазда била – а и данас је – за православну еклисиологију и за вековни канонски поредак Цркве. Никада није подржала етнофилетизам, односно патолошки псеудоцрквени шовинизам. Није га признала у случају бугарског раскола у 19. веку, ни у случају такозваног македонског раскола у 20. веку, а не признаје га ни данас када лично патријарх Вартоломеј изговара екстремно етнофилетистичку реченицу да православни Словени завиде ромејском (јелинском, грчком) роду због његовог првенства у Православљу и да због тога пружају отпор подухватима Фанара на тлу Украјине. Он, нажалост, превиђа да, по светом апостолу Павлу, у Цркви нема ни Јелина ни Јеврејина, ни Скита (Словенина) ни варварина, него да смо сви једно – или један човек – у Христу Богочовеку и да смо сви ми православни један род хришћански, „свети род” и „народ изабрани”. Има, уосталом, и не мало ауторâ грчког матерњег језика који критикују, понекад и оштрије него аутори словенског говорног подручја, сав овај експеримент и сву ову авантуру Васељенскога Трона. (Питам се: по којем мерилу само православни грчког порекла јесу Ромеји, а ја и мени слични нисмо чак ни ако владамо грчким језиком? Већ у ери пре Христа знало се да јелинство није етничка већ духовна и културна категорија.) И још једно, сасвим лично питање: да ли мој брат у епископској служби, владика Максим, заиста верује да он нашу Мајку Цркву, мученичку Велику Христову Цркву у Цариграду, поштује и воли више од осталих српских, руских и било којих православних епископа, нарочито од оних који критикују делатност њених представника на тлу многострадалне Украјине? Да ли му може пасти на памет да се поштовање и љубав понекад аутентичније пројављују кроз критику него кроз повлађивање у стилу „евет-ефендијâ” (српски: „такојевићâ” илити „аминашâ”)? Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање. У праву је био Преосвећени српски православни епископ западноамерички што је на молитвено сабрање на Недељу Православља позвао представнике свих канонских православних јурисдикција у САД, – укључујући, не знам зашто, и своју, СрпскуЦркву, – али је жалосна чињеница да се неће сви одазвати или, ако се случајно одазову, неће сви служити заједно, саборно. Можемо рећи да „свеправославно саслуживање” није друго до pia desideria (побожна жеља) владике Максима. Без обзира на његов хвале вредан љубазни позив свима (уколико апстрахујемо његово ћутање о томе како мисли да убеди представнике Јерусалима и Антиохије или представнике Цариграда и Москве да саслужују), саслуживање о којем је реч биће међуправославно, а не свеправославно. Епископ западноамерички – убеђени заговорник заједнице као плода еволуције индивидуâ у личности, и обрнуто, и ватрени поборник јединства Цркве, као и свејединства свега рода људског и све творевине – не може, дакле, препреку за остварење тог идеала препознати у тамо неким портпаролима, односно у њиховим „чудноватим ставовима”, произвољним тврђењима и неодговорним сугестијама. Истини за вољу, зна он добро где је и у чему препрека, али, из својих разлога, неће да каже. На све ово смо, ето, спали у свом сведочењу јединства и саборне природе наше Цркве пред инославним хришћанима. То стање, понављам, није ни жеља ни „заслуга” Српске Православне Цркве, која је на богоугодан и канонски начин, а не онако како то на другом месту представља епископ Максим, стекла аутокефалију пре тачно осам векова и која од тада потврђује своје духовно пунолетство. Томе стању нису допринели ни разни „портпароли чудноватих ставова”. На крају, не могу, а да се не упитам: чији – или чега, пре свега – гласноговорник или портпарол јесте мој млађи саепископ и саслужитељ, владика Максим? Изворник: Епархија бачка View full Странице
  2. О ПИТАЊИМА ПАСТИРСКИМ И „ПОРТПАРОЛСКИМ“ „Оне који ти противрече изобличи силом својих врлина,а не својим острашћеним речима“ (Ава Исаак Сирин) Као епископ и пастир верника Западноамеричке епархије, објавили смо током прве недеље Свете и Велике Четрдесетнице Саопштење које је имало за циљ да разјасни недоумице наших клирика и верника по питању свеправославног саслуживања у дијаспори, а конкретно у Сједињеним Америчким Државама. На нашу адресу, наиме, јавили су се наши свештеници и верници са питањем да ли смеју да саслужују са свештенством и народом из других православних јурисдикција, с обзиром на то да су били збуњени приспелим противречним информацијама око тог питања. Разни весници (а не један) са збуњујућим порукама били су повод објављеном Саопштењу. Објавивши Саопштење, одмах смо добили недвосмислену подршку са разних страна будући да смо објаснили да се канонско-јерархијско и благодатно-евхаристијско општење не прекида када је Српска Православна Црква у питању. Од свештенства из поверене нам епархије, као и из других епархија и од сабраће епископа, укључујући и руске, добили смо само речи подршке и захвалности због настојања да се спречи „скретање у неканонско отцепљење од општења“ и саслуживања Оваплоћеном Логосу „Који приноси и Који се приноси“ у Светој Литургији васцелог света. Иако је ово саопштење наишло на свесрдно одобравање и похвале, у нашој свести је остало уверење да нисмо учинили ништа више од оног што нам је сами Господ заповедио као каквом-таквом епископу и пастиру. Једини који се нашао да се осврне на наше Саопштење, додуше запањујуће негативно, био је један српски епископ, владика бачки Иринеј са текстом „Опасни портпароли“ (http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli). У нади да је његово реаговање било резултат врло жалосног неспоразума, а не свесног извртања чињеница, пожелели смо да дотичном сабрату у епископству појаснимо своје ставове. Прво и најважније: наше Саопштење је написано да би у тренутку збуњености око једног питања помогло нашим верницима у западној Aмерици. Стога изазива чуђење што на њега реагује неко коме, као што ће се јасно видети у наставку, овдашња ситуација није ни блиска ни разумљива. У том смислу, истичем да наше Саопштење садржи у суштини само један став и он се тиче поглавито канонског стања у америчкој дијаспори а заснован је на следећим чињеницама: И поред текућег великог и болног проблема у односима између двеју Патријаршија, Васељенске и Московске, поводом тзв. украјинске кризе, ми православни Срби општимо и са једном и са другом, непромењено, као и до сада, као што то, уосталом, чине и све Православне Цркве по свету. У Саопштењу се та сушта чињеница констатује. Ниједна од постојећих православних канонских јурисдикција у Америци (укупно их има осам) нити њихове канонске епархије нису у расколу са Српском Православном Црквом. То је радосна вест за све доброжелатељне Србе, били они део јерархије или лаоса Божијег. Сабрање канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава постоји и успешно дела на овдашњем простору већ девет година на основу одлуке Предсаборске свеправославне конференције од 6-12. јуна 2009. године. У међувремену је сва православна Сабрања по свету потврдио Свети и Велики Сабор одржан на Криту 2016. године. Ако обратимо пажњу, видећемо да су у свим званичним документима, као и на званичној веб страни Епископског сабрања (http://www.assemblyofbishops.org/about/canonical-jurisdictions), тачно набројане канонске јурисдикције које према свеправославном консензусу делају на тлу Сједињених Америчких Држава, о чему се свако добронамеран и недобронамеран може обавестити. Све те јурисдикције (укључујући и српску) набројали смо у Саопштењу да не би било конфузије ко је ту канонски а ко није (не заборавимо да српска јурисдикција у Америци обухвата више парохија са обраћеницима ради којих је нашу српску јурисдикцију требало поменути). Српска Црква никада није саопштила да са неком од побројаних јурисдикција не треба општити. Према томе, пошто ниједна ранија или недавна синодска (или саборска) одлука Српске Православне Цркве ништа не мења по питању канонског свеправославног општења у Сједињеним Америчким Државама, ми смо наше вернике подсетили на ту чињеницу. Додајмо као важно и то да је, знајући шта је став нашег Сабора, и Епископски савет Српске Цркве у Америци ове године по питању свеправославних саслуживања закључио да српски јерарси наставе са сарадњом и саслуживањем са свима у Америци као и до сада. Дакле, ништа самовољно ни произвољно нисмо тврдили, па је далеко од истине тврдња Преосвећеног теолога да смо наступали као „слободни стрелац“. Узевши речено у обзир, нетачна је тврдња епископа бачког да се нашим Саопштењем препоручује саслуживање са било којом црквеном заједницом непризнатом од стране Српске Православне Цркве (видети и наш коментар ниже). Напротив, Саопштење, чији је циљ да охрабри вернике да не мењају столетњу праксу, нигде, ни имплицитно ни експлицитно, не заговара општење са „аутокефалном Православном Црквом Украјине“ (непризнатом од Српске Цркве), као ни са њеном јерархијом. Између којих редова је баш то чега нема (а не оно што ми, супротно томе, тврдимо) могао да прочита видовити бачки епископ остаје енигма. Свако тенденциозно повезивање „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ и некаквих „грађана“ из те земље са нашим Саопштењем (а управо ту немогућу мисаону акробатику изводи бачки епископ у тексту „Опасни портпароли“) јесте недобронамерно и апсолутнонеосновано. Као што је познато, јурисдикција Васељенске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама укључује и Украјинце али они нису део поменуте новоосноване „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ него су одавно у саставу Васељенске патријаршије (много пре ове наше 2019. године). Са њима су српски јерарси деценијама саслуживали, и дан-данас то чине, не игноришући ту еклисиолошку датост, док сасвим одбацују дневнополитички контекст у који жели да их прокрустовски смести епископ бачки када изнова инсинуира у свом тексту да ми, набрајајући Цркве са којима смо у општењу, „мудро прећуткујемо“ Порошенкову „Православну Цркву Украјине“. Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеј у свом тексту поменуо и Мираша Дедеића). Сасвим је нетачно да је епископ Максим, како инсинуира аутор текста „Опасни портпароли“, позвао све на „свеправославно саслуживање“ на Недељу Православља. Напротив, као што стоји у Саопштењу, тај епископ је само охрабрио своје свештенство и вернике да у својим местима наставе са досадашњом праксом. Он, осим тога, није мислио да „убеђује“ оне који међусобно не саслужују да то чине – опет епископ бачки врши учитавање у поменуто Саопштење! – него је своје вернике једноставно подстакао да опште са онима са којима су и до сада општили. Уистину, био је то позив и подстицај који је донео радост добронамернима (сходно „праву свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа“, да цитирам аутора текста „Опасни портпароли“). Како је пак бачки владика успео да у амерички контекст трансплантира проблем несаслуживања представника Јерусалима и Антиохије (у Америци) нама заиста није јасно. А проблем је буквално непостојећи будући да парохије из некадашњег Јерусалимског викаријата у Америци већ скоро десет година постоје као делови већ постојећих разних јурисдикција и, самим тим саслужују са представницима Антиохије (једна од таквих бивших јерусалимских парохија је драговољно дошла под омофор епископа западноамеричког). Колико сазнајемо, православни Срби по целој дијаспори су и ове године, премда у датим околностима, саборовали са Јелинима, Русима, Румунима, Бугарима и осталима. Чујемо да су недавно руски и цариградски свештеник у Бечу заједно служили! Да опет поновимо: Срби у Америци настављају да се молитвено сабирају са онима које су обухваћени нашим Саопштењем. Можда због тога што не познаје довољно канонску ситуацију у дијаспори или зато што је непажљиво читао наше Саопштење епископ бачки није схватио да ми уопште не позивамо на општење са некаквим „грађанима“ (Филаретом, Епифанијем и Макаријем). Тако нас, уосталом, није схватио нико осим њега, што је, признаћете, само по себи симптоматично. Понесен жаром, он нам поставља директно, али суштински непотребно и бесмислено питање: да ли бих саслуживао са поменутим епископима и да ли њихове присталице очекујем на „свеправославном саслуживању“? Но, свако ко пажљиво чита наше Саопштење види prima facie да је одговор негативан. Ми нити то хоћемо (без одлуке Сабора Српске Цркве), нити можемо (јер у Америци њих нема). У свом обраћању, епископ бачки нам је (питамо се, у којој улози?) отворено поставио и низ других директних питања на која нам не би тешко било да одговоримо када би она имала иоле везе са нама. Али, срећом, немају! Заиста нам је несхватљиво да се један стари јерарх и бивши професор универзитета у своме писму није успео фокусирати на једину тему-питање иначе врло кратког Саопштења: да ли православни Срби у Америци могу или не могу да учествују у заједничком богослужењу са свим осталим православнима (испоставља се да могу!), него је одлучио да изнесе низ оптужби, клевета и инсинуација, држећи нам при том лекције (по мало из канонског права, дипломатије, еклисиологије, а помало из етике, схватања аутокефалности итд.). Да је наше Саопштење било јасно и плодотворно како за нашу паству тако и за друге, говори и податак да је у Недељу Православља широм наше Епархије (а како видесмо и у многим парохијама Епархија Српске Цркве у дијаспори) било црквено општење са свим канонским јурисдикцијама. У неким градовима до свеправославног (или, како је неком милије: „међуправославног“) саслуживања не би ни дошло да није било нашег Саопштења. Осим тога, за неке наше парохије и мисије би погубна била препорука „да се клонимо општења“, попут мисије у Бојзију (држава Ајдахо), у којој наш народ опслужује осведочени пријатељ наше Цркве и народа и гостољубиви домаћин Јелин архимандрит Нектарије Серфес. Јесмо ли заиста доспели дотле да нам се узима за зло то што се боримо за елементарнуцрквеност? Можда би могао помоћи податак да чак и Синод Руске Заграничне Цркве у Њујорку допушта својим верницима да одлазе у храмове Васељенске патријаршије у дијаспори, не уважавајући у потпуности одлуке Москве око потпуног прекидања заједништва будући свестан шта то у пракси значи. Тако, сазнајемо, многи руски пастири у дијаспори не бране своме народу „да прима причешће у грчким храмовима и грчким верницима у руским црквама“. И закључује један руски јерарх: „то је различито од одлуке Московске Патријаршије“ (видети: https://www.synod.com/synod/engdocuments/enart_bpgeorgeinterviewaus.html). Да завршимо овај осврт. Истина је да епископи у отаџбини понекад нису свесни изазова са којима се сусреће наша паства у расејању. То им се не може замерити. Али остаје тужан и горак осећај када се једном искључиво пастирски надахнутом реаговању, какво је било наше, припишу неке сасвим друге намере и учитају непримерене конотације („неке нетачности и погрешне поруке“). Док је мотив нашег Саопштења искључиво пастирски, питамо се који су мотиви обраћања које обилује ad hominem заједљивим провокацијама!? У нашем Саопштењу се не може ни наслутити (осим ако се машти пусти на вољу) држање било чије стране, сем једино брига за Цркву Христову која је у историји пројава Тројичног Божанства. Ту исту бригу не негирамо Преосвећеном епископу бачком, али му овим текстом показујемо да он, а не ми, „свесно замагљује и изврће ствари“. Овај преосвећени сабрат је у свом осврту на наше Саопштење искривљено представио наше еклисиолошке (а и неке теолошке) ставове. Разумемо га делимично: свакоме се може десити да у брзини или у стању премора изнесе погрешно тумачење чињеница (у овом случају низ неистинитих тврдњи!). Међутим, исти епископ Српске Цркве је српској јавности допустио себи нешто много горе: једног свог брата у епископству је без иједног ваљаног аргумента представио као особу која манипулише истином прећуткујући чињенице и инсинуирајући при том да је тај епископ нечији „портпарол“. Преко такве клевете у овом нашем одговору нисмо могли прећи. Све остало му, као и много пута до сада, опраштамо. За коју му је сврху требао тај жалосни (ис)пад, знано је, вероватно, само њему. Напослетку, служба епископа у Цркви има изнад свега евхаристијско-жртвени карактер. Благодарни Господу на дару епископства који одговорно делимо са нашом браћом у Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, верујемо да испуњавамо обавезу чувања јединства Цркве Божије, жудећи за Царством Божијим у коме нема деоба него где ће сви бити „једно“ (уп. Јн. 17, 21). Остаје нам да се молимо да Господ у нашим међуљудским односима још сада, у историји, очисти све оно што са Његовим Царством нема ништа заједничко. А свима нека дарује „дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих“. Епископ западноамерички Максим View full Странице
  3. О ПИТАЊИМА ПАСТИРСКИМ И „ПОРТПАРОЛСКИМ“ „Оне који ти противрече изобличи силом својих врлина,а не својим острашћеним речима“ (Ава Исаак Сирин) Као епископ и пастир верника Западноамеричке епархије, објавили смо током прве недеље Свете и Велике Четрдесетнице Саопштење које је имало за циљ да разјасни недоумице наших клирика и верника по питању свеправославног саслуживања у дијаспори, а конкретно у Сједињеним Америчким Државама. На нашу адресу, наиме, јавили су се наши свештеници и верници са питањем да ли смеју да саслужују са свештенством и народом из других православних јурисдикција, с обзиром на то да су били збуњени приспелим противречним информацијама око тог питања. Разни весници (а не један) са збуњујућим порукама били су повод објављеном Саопштењу. Објавивши Саопштење, одмах смо добили недвосмислену подршку са разних страна будући да смо објаснили да се канонско-јерархијско и благодатно-евхаристијско општење не прекида када је Српска Православна Црква у питању. Од свештенства из поверене нам епархије, као и из других епархија и од сабраће епископа, укључујући и руске, добили смо само речи подршке и захвалности због настојања да се спречи „скретање у неканонско отцепљење од општења“ и саслуживања Оваплоћеном Логосу „Који приноси и Који се приноси“ у Светој Литургији васцелог света. Иако је ово саопштење наишло на свесрдно одобравање и похвале, у нашој свести је остало уверење да нисмо учинили ништа више од оног што нам је сами Господ заповедио као каквом-таквом епископу и пастиру. Једини који се нашао да се осврне на наше Саопштење, додуше запањујуће негативно, био је један српски епископ, владика бачки Иринеј са текстом „Опасни портпароли“ (http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli). У нади да је његово реаговање било резултат врло жалосног неспоразума, а не свесног извртања чињеница, пожелели смо да дотичном сабрату у епископству појаснимо своје ставове. Прво и најважније: наше Саопштење је написано да би у тренутку збуњености око једног питања помогло нашим верницима у западној Aмерици. Стога изазива чуђење што на њега реагује неко коме, као што ће се јасно видети у наставку, овдашња ситуација није ни блиска ни разумљива. У том смислу, истичем да наше Саопштење садржи у суштини само један став и он се тиче поглавито канонског стања у америчкој дијаспори а заснован је на следећим чињеницама: И поред текућег великог и болног проблема у односима између двеју Патријаршија, Васељенске и Московске, поводом тзв. украјинске кризе, ми православни Срби општимо и са једном и са другом, непромењено, као и до сада, као што то, уосталом, чине и све Православне Цркве по свету. У Саопштењу се та сушта чињеница констатује. Ниједна од постојећих православних канонских јурисдикција у Америци (укупно их има осам) нити њихове канонске епархије нису у расколу са Српском Православном Црквом. То је радосна вест за све доброжелатељне Србе, били они део јерархије или лаоса Божијег. Сабрање канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава постоји и успешно дела на овдашњем простору већ девет година на основу одлуке Предсаборске свеправославне конференције од 6-12. јуна 2009. године. У међувремену је сва православна Сабрања по свету потврдио Свети и Велики Сабор одржан на Криту 2016. године. Ако обратимо пажњу, видећемо да су у свим званичним документима, као и на званичној веб страни Епископског сабрања (http://www.assemblyofbishops.org/about/canonical-jurisdictions), тачно набројане канонске јурисдикције које према свеправославном консензусу делају на тлу Сједињених Америчких Држава, о чему се свако добронамеран и недобронамеран може обавестити. Све те јурисдикције (укључујући и српску) набројали смо у Саопштењу да не би било конфузије ко је ту канонски а ко није (не заборавимо да српска јурисдикција у Америци обухвата више парохија са обраћеницима ради којих је нашу српску јурисдикцију требало поменути). Српска Црква никада није саопштила да са неком од побројаних јурисдикција не треба општити. Према томе, пошто ниједна ранија или недавна синодска (или саборска) одлука Српске Православне Цркве ништа не мења по питању канонског свеправославног општења у Сједињеним Америчким Државама, ми смо наше вернике подсетили на ту чињеницу. Додајмо као важно и то да је, знајући шта је став нашег Сабора, и Епископски савет Српске Цркве у Америци ове године по питању свеправославних саслуживања закључио да српски јерарси наставе са сарадњом и саслуживањем са свима у Америци као и до сада. Дакле, ништа самовољно ни произвољно нисмо тврдили, па је далеко од истине тврдња Преосвећеног теолога да смо наступали као „слободни стрелац“. Узевши речено у обзир, нетачна је тврдња епископа бачког да се нашим Саопштењем препоручује саслуживање са било којом црквеном заједницом непризнатом од стране Српске Православне Цркве (видети и наш коментар ниже). Напротив, Саопштење, чији је циљ да охрабри вернике да не мењају столетњу праксу, нигде, ни имплицитно ни експлицитно, не заговара општење са „аутокефалном Православном Црквом Украјине“ (непризнатом од Српске Цркве), као ни са њеном јерархијом. Између којих редова је баш то чега нема (а не оно што ми, супротно томе, тврдимо) могао да прочита видовити бачки епископ остаје енигма. Свако тенденциозно повезивање „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ и некаквих „грађана“ из те земље са нашим Саопштењем (а управо ту немогућу мисаону акробатику изводи бачки епископ у тексту „Опасни портпароли“) јесте недобронамерно и апсолутнонеосновано. Као што је познато, јурисдикција Васељенске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама укључује и Украјинце али они нису део поменуте новоосноване „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ него су одавно у саставу Васељенске патријаршије (много пре ове наше 2019. године). Са њима су српски јерарси деценијама саслуживали, и дан-данас то чине, не игноришући ту еклисиолошку датост, док сасвим одбацују дневнополитички контекст у који жели да их прокрустовски смести епископ бачки када изнова инсинуира у свом тексту да ми, набрајајући Цркве са којима смо у општењу, „мудро прећуткујемо“ Порошенкову „Православну Цркву Украјине“. Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеј у свом тексту поменуо и Мираша Дедеића). Сасвим је нетачно да је епископ Максим, како инсинуира аутор текста „Опасни портпароли“, позвао све на „свеправославно саслуживање“ на Недељу Православља. Напротив, као што стоји у Саопштењу, тај епископ је само охрабрио своје свештенство и вернике да у својим местима наставе са досадашњом праксом. Он, осим тога, није мислио да „убеђује“ оне који међусобно не саслужују да то чине – опет епископ бачки врши учитавање у поменуто Саопштење! – него је своје вернике једноставно подстакао да опште са онима са којима су и до сада општили. Уистину, био је то позив и подстицај који је донео радост добронамернима (сходно „праву свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа“, да цитирам аутора текста „Опасни портпароли“). Како је пак бачки владика успео да у амерички контекст трансплантира проблем несаслуживања представника Јерусалима и Антиохије (у Америци) нама заиста није јасно. А проблем је буквално непостојећи будући да парохије из некадашњег Јерусалимског викаријата у Америци већ скоро десет година постоје као делови већ постојећих разних јурисдикција и, самим тим саслужују са представницима Антиохије (једна од таквих бивших јерусалимских парохија је драговољно дошла под омофор епископа западноамеричког). Колико сазнајемо, православни Срби по целој дијаспори су и ове године, премда у датим околностима, саборовали са Јелинима, Русима, Румунима, Бугарима и осталима. Чујемо да су недавно руски и цариградски свештеник у Бечу заједно служили! Да опет поновимо: Срби у Америци настављају да се молитвено сабирају са онима које су обухваћени нашим Саопштењем. Можда због тога што не познаје довољно канонску ситуацију у дијаспори или зато што је непажљиво читао наше Саопштење епископ бачки није схватио да ми уопште не позивамо на општење са некаквим „грађанима“ (Филаретом, Епифанијем и Макаријем). Тако нас, уосталом, није схватио нико осим њега, што је, признаћете, само по себи симптоматично. Понесен жаром, он нам поставља директно, али суштински непотребно и бесмислено питање: да ли бих саслуживао са поменутим епископима и да ли њихове присталице очекујем на „свеправославном саслуживању“? Но, свако ко пажљиво чита наше Саопштење види prima facie да је одговор негативан. Ми нити то хоћемо (без одлуке Сабора Српске Цркве), нити можемо (јер у Америци њих нема). У свом обраћању, епископ бачки нам је (питамо се, у којој улози?) отворено поставио и низ других директних питања на која нам не би тешко било да одговоримо када би она имала иоле везе са нама. Али, срећом, немају! Заиста нам је несхватљиво да се један стари јерарх и бивши професор универзитета у своме писму није успео фокусирати на једину тему-питање иначе врло кратког Саопштења: да ли православни Срби у Америци могу или не могу да учествују у заједничком богослужењу са свим осталим православнима (испоставља се да могу!), него је одлучио да изнесе низ оптужби, клевета и инсинуација, држећи нам при том лекције (по мало из канонског права, дипломатије, еклисиологије, а помало из етике, схватања аутокефалности итд.). Да је наше Саопштење било јасно и плодотворно како за нашу паству тако и за друге, говори и податак да је у Недељу Православља широм наше Епархије (а како видесмо и у многим парохијама Епархија Српске Цркве у дијаспори) било црквено општење са свим канонским јурисдикцијама. У неким градовима до свеправославног (или, како је неком милије: „међуправославног“) саслуживања не би ни дошло да није било нашег Саопштења. Осим тога, за неке наше парохије и мисије би погубна била препорука „да се клонимо општења“, попут мисије у Бојзију (држава Ајдахо), у којој наш народ опслужује осведочени пријатељ наше Цркве и народа и гостољубиви домаћин Јелин архимандрит Нектарије Серфес. Јесмо ли заиста доспели дотле да нам се узима за зло то што се боримо за елементарнуцрквеност? Можда би могао помоћи податак да чак и Синод Руске Заграничне Цркве у Њујорку допушта својим верницима да одлазе у храмове Васељенске патријаршије у дијаспори, не уважавајући у потпуности одлуке Москве око потпуног прекидања заједништва будући свестан шта то у пракси значи. Тако, сазнајемо, многи руски пастири у дијаспори не бране своме народу „да прима причешће у грчким храмовима и грчким верницима у руским црквама“. И закључује један руски јерарх: „то је различито од одлуке Московске Патријаршије“ (видети: https://www.synod.com/synod/engdocuments/enart_bpgeorgeinterviewaus.html). Да завршимо овај осврт. Истина је да епископи у отаџбини понекад нису свесни изазова са којима се сусреће наша паства у расејању. То им се не може замерити. Али остаје тужан и горак осећај када се једном искључиво пастирски надахнутом реаговању, какво је било наше, припишу неке сасвим друге намере и учитају непримерене конотације („неке нетачности и погрешне поруке“). Док је мотив нашег Саопштења искључиво пастирски, питамо се који су мотиви обраћања које обилује ad hominem заједљивим провокацијама!? У нашем Саопштењу се не може ни наслутити (осим ако се машти пусти на вољу) држање било чије стране, сем једино брига за Цркву Христову која је у историји пројава Тројичног Божанства. Ту исту бригу не негирамо Преосвећеном епископу бачком, али му овим текстом показујемо да он, а не ми, „свесно замагљује и изврће ствари“. Овај преосвећени сабрат је у свом осврту на наше Саопштење искривљено представио наше еклисиолошке (а и неке теолошке) ставове. Разумемо га делимично: свакоме се може десити да у брзини или у стању премора изнесе погрешно тумачење чињеница (у овом случају низ неистинитих тврдњи!). Међутим, исти епископ Српске Цркве је српској јавности допустио себи нешто много горе: једног свог брата у епископству је без иједног ваљаног аргумента представио као особу која манипулише истином прећуткујући чињенице и инсинуирајући при том да је тај епископ нечији „портпарол“. Преко такве клевете у овом нашем одговору нисмо могли прећи. Све остало му, као и много пута до сада, опраштамо. За коју му је сврху требао тај жалосни (ис)пад, знано је, вероватно, само њему. Напослетку, служба епископа у Цркви има изнад свега евхаристијско-жртвени карактер. Благодарни Господу на дару епископства који одговорно делимо са нашом браћом у Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, верујемо да испуњавамо обавезу чувања јединства Цркве Божије, жудећи за Царством Божијим у коме нема деоба него где ће сви бити „једно“ (уп. Јн. 17, 21). Остаје нам да се молимо да Господ у нашим међуљудским односима још сада, у историји, очисти све оно што са Његовим Царством нема ништа заједничко. А свима нека дарује „дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих“. Епископ западноамерички Максим
  4. У ове пречасне дане Свете и Велике Четрдесетнице редовно се молимо, између осталог, и да нас Господ сачува од духа празнословља, а да нам подари дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих. Зато се, већ данима, нисам одлучивао да прокоментаришем „Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019. године”, које је потписао Преосвећени епископ западноамерички Максим, а које је у међувремену објављено на сајтовима (например Поуке.орг од 15. марта 2019) и од стране Информативне службе Српске Православне Цркве (16. марта 2019). Ипак сам напослетку решио да се огласим, и то само са једним циљем – да скренем пажњу на неке нетачности и погрешне поруке тога саопштења. Најмање су ту важни портпароли, било они убоги било пак они опасни, али је итекако важно да се постојећи огромни проблеми у животу светског Православља, чији виновници нису непознати, не прећуткују или минимизирају, а највећи кривци и грешници да испадну портпароли „чудноватих ставова” који „негде тврде, а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу” и да тако, на неприхватљив начин, заступају „скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско- -јерархијском јединству са осталим Православним Црквама...” Нека ми буде опроштена прејака реч, али мој је неодољиви утисак да Преосвећени аутор ових исказа свесно замагљује и изврће ствари. Слика коју ствара јесте слика идиле коју, ето, угрожавају неки чудаци, из чиста мира пропагирајући прекидање општења, неканонско отцепљивање и кидање јединства. Горка стварност је, међутим, потпуно другачија. Портпароли само саоштавају јавности – или виспрено или неспретно – ставове и одлуке оних установа које су им њихову дужност и повериле. У нашем конкретном случају то су ставови и одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве из маја и новембра прошле године (саборско писмо Васељенском Патријарху Вартоломеју, Син. бр. 1163 од 13. августа 2018, и саборска саопштења од 10. маја и 12. новембра 2018), као и њихова потоња разрада и примена од стране Светог Архијерејског Синода (синодско писмо истом бр. 4 од 6. фебруара 2019. и саопштење синодске канцеларије од 13. марта 2019). Све те ставове и одлуке диктирао је развој „ситуације на терену”, тојест већ прекинуто општење међу неким помесним Православним Црквама и, самим тим, разорено пуно јединство, што је иначе прва nota Ecclesiae. Напомињем да је по питању црквене кризе у Украјини Сабор био једнодушан: није било ни гласања ни издвојених мишљења која се службено уносе у саборски записник. Исто тако, све синодске одлуке и оцене догађајâ и њихових актера биле су једногласне. Просто-напросто, портпаролских неодговорних тврђења и субјективних сугестија, које уочава владика Максим, није било, а не може их ни бити. Толико о „чудноватим ставовима” неименованог, али подразумеваног портпарола, а сада да пређем на ставове самога владике Максима. Он каже да пртпарол приписује нашој Цркви да се клони општења „са онима са којима смо до сада били у општењу”. То уопште није тачно. Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална. Синод уједно подсећа и на елементарно канонско начело да се са таквима не може ступати у општење и да они који то чине сами себе поистовећују са изопштенима. Треба ли да цитирам каноне који о томе говоре? Немогуће је да владика Максим није чуо за њих, могуће је једино то да неће да чује за њих. Питам га директно: да ли би он, идући за примером неких (не свих!) представника Велике Христове Цркве у Цариграду, саслуживао са грађанима Денисенком, Думенком и Малетичем који се одазивају на имена Филарет, Епифаније и Макарије? Да ли он и њихове присталице очекује на „свеправославном саслуживању”? Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац? Ако би се изјаснио да више држи до акцијâ Светејшег патријарха Вартоломеја него до става помесних Православних Цркава, од којих још ниједна није признала новоформирану „црквену” структуру у Украјини, нити саслужује са њеним коловођама, нити на светој Литургији помиње Епифанијево име, онда му постављам следеће братско питање: зашто не би саслуживао и са Мирашем Дедеићем, самопроглашеним „поглаваром” фантомске „Црногорске Православне Цркве”? Јер, његов канонски статус је исти као и статус његове украјинске браће по расколу: он је рашчињени свештеник, рукоположен од стране рашчињеног епископа. Уосталом, њега признају и са њим саслужују управо Денисенко и Думенко и нико други на свету. Ако су прихватљиви они, онда је и он! Даље, наш Свети Синод не захтева да „прекинемо општење са онима са којима смо до сада били у општењу” него да не прихватимо општење са лажним епископима и клирицима, са непокајаним, али зато богато награђеним расколницима (и то је историјски преседан), а препоручује да се клонимо општења са онима који их признају. Притом препоручује и расуђивање, стрпљење, нехитање – једном речју, препоручује црквену икономију, што у суштини заступа и сâм владика Максим. Али, за разлику од њега, Синод нити пренебрегава нити може да пренебрегне канонску акривију, тојест право свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа. Сâм Господ наш учи нас да треба „и ово чинити и оно не остављати”. Акривија и икономија су два метода са истим циљем, а то је спасење, које увек представља саборну, црквену реалност, а не индивидуално достигнуће, што владика Максим зна јер је имао од кога да научи (наравно, од врхунских теолога, а не од тамо неког портпарола). Где је ту, дакле, „скретање у неканонско отцепљење од општења”? Управо обрнуто: посреди је напор да се такво скретање на сваки начин избегне. Даље: набрајајући Цркве са којима смо у општењу, Преосвећени теолог мудро прећуткује Порошенкову „Православну Цркву Украјине”. Шта он сматра – да ли она заиста постоји или не постоји? Да ли може постојати Црква коју признаје и са којом литургијски и канонски општи само једна помесна Црква, па ма то била и Цариградска илити Васељенска Патријаршија, а осталих тринаест аутокефалних Цркава је de facto не признају самим тим што са њом нису у општењу? И где је ту канонска Украјинска Православна Црква? Да ли она за Фанар постоји или не постоји? Да ли на истом простору могу паралелно да постоје две Цркве, обе законите и признате? Да ли о статусу неке помесне Цркве, посебно о њеној аутокефалији, одлучује само једна Црква или битан предуслов представља и свеправославна рецепција? Да ли владика Максим зна за свеправославно усвојени став о начину стицања и проглашавања аутокефалије? Тај став је поодавно објављен у Шамбезију као званични материјал за сабор на Криту, али је на време вешто склоњен са дневног реда тога сабора, и то једнострано, без упућивања питања осталим на сабору присутним Црквама шта оне мисле и желе. Сада, после украјинског сценарија, можемо да изведемо и закључак зашто је та тема унапред скинута са дневног реда Критског сабора. Сва ова питања своде се на једно питање: да ли у Православљу, осим васељенског сабора, постоји чинилац са надјурисдикцијском или надаутокефалном влашћу? Да ли је Православна Црква монархијска, по угледу на папски систем, или је саборна и саборска, о чему нам сведоче Нови Завет и сва њена историја до данас? Елем, ко је заправо изазвао раскол? Један који ради по своме или сви остали који то не одобравају? Да ли су се у 11. веку четири Патријаршије одвојиле од Рима или се Рим одвојио од њих? Украјински раскол не само да није превазиђен него је еволуирао – да употребим владици Максиму близак и драг термин – у велики раскол између Москве и Фанара. Али и пре тога су постојала слична искушења. Две најстарије, апостолске Цркве, Јерусалимска и Антиохијска, већ годинама су у прекиду општења. Српска Црква, укључујући и њеног јадног портпарола, чинила је и тада све што је могла да се спор изглади и јединство поново успостави. Разлоге за неуспех треба тражити на некој другој адреси. Слично је наша Црква – уз скромно учешће и њеног убогог портпарола – поступала и приликом решавања проблема црквене јурисдикције у Естонији и раскола у Цркви суседне Бугарске. Српска Црква је и пре једног века, у време када је Фанар признао неправославне совјетске творевине, „Живу Цркву” и „обновљенце”, била на страни канонског поретка, на страни патријарха Тихона, данас од свих, па и од Фанара, слављеног као светитеља и исповедника вере. Никада Српска Црква није била за Москву против Цариграда ни за Цариград против Москве, али је вазда била – а и данас је – за православну еклисиологију и за вековни канонски поредак Цркве. Никада није подржала етнофилетизам, односно патолошки псеудоцрквени шовинизам. Није га признала у случају бугарског раскола у 19. веку, ни у случају такозваног македонског раскола у 20. веку, а не признаје га ни данас када лично патријарх Вартоломеј изговара екстремно етнофилетистичку реченицу да православни Словени завиде ромејском (јелинском, грчком) роду због његовог првенства у Православљу и да због тога пружају отпор подухватима Фанара на тлу Украјине. Он, нажалост, превиђа да, по светом апостолу Павлу, у Цркви нема ни Јелина ни Јеврејина, ни Скита (Словенина) ни варварина, него да смо сви једно – или један човек – у Христу Богочовеку и да смо сви ми православни један род хришћански, „свети род” и „народ изабрани”. Има, уосталом, и не мало ауторâ грчког матерњег језика који критикују, понекад и оштрије него аутори словенског говорног подручја, сав овај експеримент и сву ову авантуру Васељенскога Трона. (Питам се: по којем мерилу само православни грчког порекла јесу Ромеји, а ја и мени слични нисмо чак ни ако владамо грчким језиком? Већ у ери пре Христа знало се да јелинство није етничка већ духовна и културна категорија.) И још једно, сасвим лично питање: да ли мој брат у епископској служби, владика Максим, заиста верује да он нашу Мајку Цркву, мученичку Велику Христову Цркву у Цариграду, поштује и воли више од осталих српских, руских и било којих православних епископа, нарочито од оних који критикују делатност њених представника на тлу многострадалне Украјине? Да ли му може пасти на памет да се поштовање и љубав понекад аутентичније пројављују кроз критику него кроз повлађивање у стилу „евет-ефендијâ” (српски: „такојевићâ” илити „аминашâ”)? Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање. У праву је био Преосвећени српски православни епископ западноамерички што је на молитвено сабрање на Недељу Православља позвао представнике свих канонских православних јурисдикција у САД, – укључујући, не знам зашто, и своју, СрпскуЦркву, – али је жалосна чињеница да се неће сви одазвати или, ако се случајно одазову, неће сви служити заједно, саборно. Можемо рећи да „свеправославно саслуживање” није друго до pia desideria (побожна жеља) владике Максима. Без обзира на његов хвале вредан љубазни позив свима (уколико апстрахујемо његово ћутање о томе како мисли да убеди представнике Јерусалима и Антиохије или представнике Цариграда и Москве да саслужују), саслуживање о којем је реч биће међуправославно, а не свеправославно. Епископ западноамерички – убеђени заговорник заједнице као плода еволуције индивидуâ у личности, и обрнуто, и ватрени поборник јединства Цркве, као и свејединства свега рода људског и све творевине – не може, дакле, препреку за остварење тог идеала препознати у тамо неким портпаролима, односно у њиховим „чудноватим ставовима”, произвољним тврђењима и неодговорним сугестијама. Истини за вољу, зна он добро где је и у чему препрека, али, из својих разлога, неће да каже. На све ово смо, ето, спали у свом сведочењу јединства и саборне природе наше Цркве пред инославним хришћанима. То стање, понављам, није ни жеља ни „заслуга” Српске Православне Цркве, која је на богоугодан и канонски начин, а не онако како то на другом месту представља епископ Максим, стекла аутокефалију пре тачно осам векова и која од тада потврђује своје духовно пунолетство. Томе стању нису допринели ни разни „портпароли чудноватих ставова”. На крају, не могу, а да се не упитам: чији – или чега, пре свега – гласноговорник или портпарол јесте мој млађи саепископ и саслужитељ, владика Максим? Изворник: Епархија бачка
  5. У храму Светог прорка Илије на Палићу, на спомен преподобног Максима Исповедника, а у недељу 36. По Духовима, сабрао се велики број верника да прославе Господа, служењем Свеноћног бденије и божанствене Литургије. Богослужење је почело у 21 час. Вечерње богослужење је служио протонамесник Драган Стокин, парох суботички, уз саслужење ђакона Станка Лакетића, професора богословије у Сремским Карловцима и суботичког ђакона Дарка Ивковића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Јутрење је служио отац Срђан Нешић, парох сомборски, док је за појање за десном певницом приносио Господу Хор школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, предвођени јеромонахом Јеротејем Ковиљцем, а за левом певницом студенти Православног богословског факултета, предвођени доцентом др Владимиром Антићем. Светом Литургијом је началствовао јеромонах Јеротеј, уз саслуживање поменутих свештенослужитеља и верног народа. По отпусту, заједничарење је настављено у просторијама Црквене општине уз кратко послужење. Извор: Радио Славословље
  6. Његово Преосвештенство Епископ Г. Јован (Пурић), некадашњи дугогодишњи игуман острошке светиње, служио је на празник Преподобног Максима Исповиједника, у недјељу 3. фебруара, Свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Роман и Зосима и свештенођакон Славко Обрадовић из Ваљевске епархије. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бејседећи о Светом Максиму Исповиједнику поучавао Владика Јован који је између осталог истакао да је био велики светитељ и учитељ цркве. – Био је обичан монах. Није био уздигнут на трон ни патријарашки, а знамо колико је предивних светила било прије њега и колико је отаца Цркве себе уградило у темеље Цркве исповиједајући најсветије име Господа нашег Исуса Христа. Највише су се ови људи Божији учили имену Божијем и ревновали за Њега када је то име било нападнуто. Тако је било и у вријеме Максима Исповиједника, а тако је било и прије њега и послије њега. Данас је важно да се сјетимо његове личности и његовог дјела зато што и у наше вријеме и увијек ће бити искушење да неко подведе под знак питања православну вјеру или да је поистовјети са било којом вјером или било којим учењем религијским, хришћанским, али није баш тако – казао је Владика Јован и додао да је дјело Светог Саве Српског управо велико зато што је следовао монаштво управо у примјеру Максима Исповиједника и других великих монаха које ових дана славимо Антонија Великог, Макарија Великог, великих отаца и пустињака који се подвизаваху по пустињама, горама и пећинама. Преосвећени Владика Јован је истакао да је Максим Исповиједник када је било најтеже да си исповиједи православна вјера, не само ријечју и посланицом припремио Шести васељенски сабор 681. године у Цариграду, него је цијелим својим дјелом и личношћу уградио себе у овај Васељенски сабор, тако да су свети оци прихватили његово учење о енергијама и вољи Божијој и божанској и човјечанској, о личности Богочовјека Исуса Христа. – То је један јединствени човјек , једна појава, коме су разбојници, непријатељи Цркве одсјекли језик. Одсјекли су му и руку као Јовану Дамаскину који је исповиједао о иконописању. Максим Исповиједник је као личност заитересовао многе људе, многе мислиоце, не само у Цркви него и у философији и уопште у хришћанској мисли и култури хришћанства. Током мучеништва за вјеру био је истрајан да не води са собом присталице и оног тренутка када је страдао, није водио за собом Цркву, него је узео свој крст – казао је Владика Јован и додао да је он један од отаца који се борио за човјека, да се човјекова воља покрене, обожи и спасе. Владика Јован је такође рекао да је Свети Василије Острошки био један од истинских следбеника Преподобног Максима Исповиједника по својој јакој вољи у издржљивости и страдању као прави исповиједник, зато што је и он за вјеру страдао као овај светитељ кога данас прослављамо. – Свети Василије није правио компромисе ни са муслиманима, ни са католицима. Кад је најтеже било није правио унију. Узео је крст свој и понио га и изнио га до краја. Кад му је било најтеже и кад га нико није разумио, дошао је у острошку испосницу да кали вољу своју и да издржи у пећини задобијајући топлину Божију, да би сад том Божијом топлином нас гријао. Угријао је пећину љубављу својом, енергијама Божијим, јер заиста је велико учење отачко да Бог који је невидљив, по суштини несазнајан, да се својим енергијама, својим вољним дејствима јавља у свијету, да је Бог вољом својом створио свијет, призвао све нас из небића у биће, да је Бог својом вољом стоврио човјека као вољно и слободно биће – казао је, између осталог, Владика Јован. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Преосвећени Владика Јован на крају Литургије заблагодарио је Господу и Светом Василију Острошком што су га удостојили да служи у острошкој светињи на овај велики празник посвећен Преподобном Максиму Исповиједнику, благословом Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Заједничарење свештенства, монаштва и вјерног народа са Владиком Јованом настављено је у манстирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  7. О великодушју и савету Орао надмашује све птице тиме што се изузетном снагом својих крила подиже на недостижну висину. Од свих владара на земљи најпоштованији је онај цар који управља својим царством уз посредство мудрих саветника и великодушних војвода и који се њима наоружава против непријатеља. О зеленаштву Клони се богомрског зла зеленаштва, за којим следи страшан злочин против заповести Божијих и правде Његове; дрско је приговарање, и злочинство и ласкања стално освајају градске зидине, ради чега ће језици раздељени бити (Пс.54:10.), будући да ће свише бити исечени божанским мачем. Бегај од зла лихварства, који чини антихристом, то јест, противником јеванђељских заповести, свакога ко се овим злом теши. Јер је Христос Господ, као што је написано, дошао да разреши душе убогих, да ослободи потлачене (Пс.71:14; Лк. 4:18); зеленаш, пак, беснећи у гневу среброљубља, опет их везује каматним оковима. Бегај од зла зеленаштва, које претвара своје следбенике у неверне служитеље богомрских идола (Еф. 5:5.). Ако је зеленаштво потпуно служење идолима, као што чујемо од божанског проповедника, тада свим силама избегавај злобу зеленаштва. Ако желиш неповратно да се настаниш на божанској гори заједно са светитељима који су угодили Богу, и да се са њима да вечно веселиш у светлости, онда се клони ове гадости... * * * Хранећи се крвљу оних који живе оскудно и тешећи се погубним зеленаштвом, уподобљаваш се некој звери-крвопији, и из сувих костију се трудиш да исисаш хрскавицу, слично псима и вранама. Теби је заповеђено, о бесмислена душо, да својим трудом храниш убоге, а да не пијеш крв других посредством лихварства, – да служиш свима, а не да владаш над другима. Зашто оштриш нож на своје срце? Христос Господ је до краја љубио сиромаштво, толико да није имао где спустити свету главу Своју. Ти, душо проклета, немој се страшити погубним лихварством и немој непрестано морити бедне сељаке. О,какав ужасан бес! * * * Или мислиш да ћеш се неким мрвама, које каткад бацаш убогима док прилазе твојим вратима, да ћеш се њима, по смрти избавити од својих нељудских казни и мука огњених? Безуман си, обмањујеш се; стојиш далеко од пута који води праведнике у Царство Небеско. Јер тврдица неће имати дела у царству Христа Бога,– вапи божанствени Павле, ова искрена уста Христова. (Еф.5:5). Ако се усрдно не уподобиш ономе који је четвороструко дао пониженим, и не разделиш, слично њему, пола свог имања сиромашнима, онда ни у свој дом нећеш примити на преноћиште Христа-Цара, и немој се надати да чујеш од Њега: Данас дође спасење дому овоме (Лк. 19:9). * * * А злато, окружујући те опет са свих страна погубним старањима, држи те попут страшне змије, услед чега се ум постепено одваја од небеског и анђеоског пралика и божанских жеља. Јер се плот, стално гојена слатким јелима, уводи у дуготрајан сан, производећи бестидне плотске жеље и оскрнављење, често, авај, не само у сну, него и на јави; очи таквог човека гледају одозго, пошто се срце његово уздигло сујетним надама на богатсво и стицање, и он сматра себе нечим великим, а не, као некада, кад је сматрао себе последњим од свих. Зато је свако његово дело усмерено на добијање овоземаљских похвала. Затим, када достигне жељено, одмах, ако се пре показивао у њему неки траг лицемерног смирења, одбацује ово и бестидно пројављује мрску гордост. * * * Православни хришћани који имају изобиље богатсва и сваког имања, ако уз то добију и неку привремену власт, требало би да је употребе, уколико имају искру страха Божијег, на стицање, посредством сваке правде и милосрђа, непресушног богатсва на небесима; они пак, будући загрљени највећим бесом незаситног среброљубља, љуте се, подмићују, грабе имања и заоставштину удовица и сиротих, измишљајући свакакву кривицу против невиних, не стидећи се људи и не бојећи се Бога, тог страшног заштитника понижених, који осуђује подмитљивце на вечне муке... О молитви нераскајаних грешника Да буде познато, нама, благочестивима, да док пребивамо у греху, то јест, док преступамо божанске заповести Христа-Бога, макар и све молитве преподобних, тропаре, кондаке, и молитвене каноне свакодневно и у све сате ишчитавали, – ништа нисмо постигли. Јер је Сам Владика Христос, прекоревајући и грдећи, рекао: А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? (Лк. 6:46), то јест: док живите и преступате Моје заповести, дотле ћете Ме напрасно призивати многим и дуготрајним молитвама. Само је једна пријатна Њему и богоугодна молитва, а то је молитва делатељна, која се састоји и томе да се свом душом занавек оставе сва преступања Његових светих заповести, и да се утврђујемо у Његовом страху, чинећи сваку правду, са духовном радошћу и нелицемерном љубављу. О астрологији Представницима сваке бесовске и астролошке прелести веома су били покорни и говорници, и филозофи, и моћни цареви. Њихови ученици су чаробњаци и мудраци, и они што прате лет птица, или што полажу судбину људску на рођење под утицајем једне или друге звезде, које подобно змији уливају у душе људске отров своје злобе и прелест астрологије. Над свима њима смо добили власт, ако благоверно служимо Создатељу свих, Цару и Богу, испуњавајући свагда Његове свете заповести. Ако их преступимо, упадамо њихове у многобројне прелести; али то се са нама дешава по промислу Божјем, а не по дејству слепе несреће и не под утицајем звезда, како лажно тумачи астролошко безумље. О онима који се предају содомским гресима И ако их је у овом животу Бог предао страсти безчашћа и нечистоти, јасно је да ће их и у будућем Он затворити у муке вечне и неиздржљиво изнуривање заједно са њиховим древним саучесницима- содомистима. О какак проклети злочин, какав безумни и непримерени разврат! Познајте себе, грешници, каквим одвратним насладама сте се препустили! Оканите се што пре тога, док вам још благост Божија даје време на покајање! Добровољно пребивати у безћашћу - зар не разумете, да копате сточну јаму, узимате смрдљиво блато који избија одатле, и храните се њиме, гутате га? * * * Чињећи један над другим такво гнусно безакоње, какво не раде ни бесловесни скотови, постали сте бесловеснији од самих бесловесних. Познајте себе, проклети , познајте да сте били саздани по образу и подобију Божијем за добра дела, да би Бог који вас је створио био прослављен кроз вас, и да бисте сте ви узајамно прослављали Њиме, посредством духовних дарова које добијате од Њега. Ви, будући ослепљени и саблазнути вашом богомрском плотском похотом, не само да се лишавате тог достојанства и лепоте образа Божјег, којим сте били обдарени, но и постајете неразумнији и бесловеснији од самих бесловесних скотова, пошто се усуђујете да бестидно пред пречистим очима Ствараоца вашег на богомрско скрнављење, какво не чине ни бесловесни скотови. Чини ми се, да ће они који се бестидно усуђују на такво богомрско скрнављење, бити предани на теже муке, него древни содомисти: јер су ови грешили пред Богом из незнања, пре закона и пре него што је дата заповест која забрањује овај гнусни грех. Који сад, подобно овима, чине то гнусно дело, греше не по незнању, већ из разлога највеће безосећајности и безумља, при пуном сазнању да ће изаћи пред суд Божји. Извор: Православие.ру
  8. Самољубље О, душо, страшна, веома страшна болест је самољубље. Ова зла нарав, која је кроз време очврсла у нашим душама тражи велики труд и подвиг, док не буде изгнана из нас. О великодушју и савету Орао надмашује све птице тиме што се изузетном снагом својих крила подиже на недостижну висину. Од свих владара на земљи најпоштованији је онај цар који управља својим царством уз посредство мудрих саветника и великодушних војвода и који се њима наоружава против непријатеља. О зеленаштву Клони се богомрског зла зеленаштва, за којим следи страшан злочин против заповести Божијих и правде Његове; дрско је приговарање, и злочинство и ласкања стално освајају градске зидине, ради чега ће језици раздељени бити (Пс.54:10.), будући да ће свише бити исечени божанским мачем. Бегај од зла лихварства, који чини антихристом, то јест, противником јеванђељских заповести, свакога ко се овим злом теши. Јер је Христос Господ, као што је написано, дошао да разреши душе убогих, да ослободи потлачене (Пс.71:14; Лк. 4:18); зеленаш, пак, беснећи у гневу среброљубља, опет их везује каматним оковима. Бегај од зла зеленаштва, које претвара своје следбенике у неверне служитеље богомрских идола (Еф. 5:5.). Ако је зеленаштво потпуно служење идолима, као што чујемо од божанског проповедника, тада свим силама избегавај злобу зеленаштва. Ако желиш неповратно да се настаниш на божанској гори заједно са светитељима који су угодили Богу, и да се са њима да вечно веселиш у светлости, онда се клони ове гадости... * * * Хранећи се крвљу оних који живе оскудно и тешећи се погубним зеленаштвом, уподобљаваш се некој звери-крвопији, и из сувих костију се трудиш да исисаш хрскавицу, слично псима и вранама. Теби је заповеђено, о бесмислена душо, да својим трудом храниш убоге, а да не пијеш крв других посредством лихварства, – да служиш свима, а не да владаш над другима. Зашто оштриш нож на своје срце? Христос Господ је до краја љубио сиромаштво, толико да није имао где спустити свету главу Своју. Ти, душо проклета, немој се страшити погубним лихварством и немој непрестано морити бедне сељаке. О,какав ужасан бес! * * * Или мислиш да ћеш се неким мрвама, које каткад бацаш убогима док прилазе твојим вратима, да ћеш се њима, по смрти избавити од својих нељудских казни и мука огњених? Безуман си, обмањујеш се; стојиш далеко од пута који води праведнике у Царство Небеско. Јер тврдица неће имати дела у царству Христа Бога,– вапи божанствени Павле, ова искрена уста Христова. (Еф.5:5). Ако се усрдно не уподобиш ономе који је четвороструко дао пониженим, и не разделиш, слично њему, пола свог имања сиромашнима, онда ни у свој дом нећеш примити на преноћиште Христа-Цара, и немој се надати да чујеш од Њега: Данас дође спасење дому овоме (Лк. 19:9). * * * А злато, окружујући те опет са свих страна погубним старањима, држи те попут страшне змије, услед чега се ум постепено одваја од небеског и анђеоског пралика и божанских жеља. Јер се плот, стално гојена слатким јелима, уводи у дуготрајан сан, производећи бестидне плотске жеље и оскрнављење, често, авај, не само у сну, него и на јави; очи таквог човека гледају одозго, пошто се срце његово уздигло сујетним надама на богатсво и стицање, и он сматра себе нечим великим, а не, као некада, кад је сматрао себе последњим од свих. Зато је свако његово дело усмерено на добијање овоземаљских похвала. Затим, када достигне жељено, одмах, ако се пре показивао у њему неки траг лицемерног смирења, одбацује ово и бестидно пројављује мрску гордост. * * * Православни хришћани који имају изобиље богатсва и сваког имања, ако уз то добију и неку привремену власт, требало би да је употребе, уколико имају искру страха Божијег, на стицање, посредством сваке правде и милосрђа, непресушног богатсва на небесима; они пак, будући загрљени највећим бесом незаситног среброљубља, љуте се, подмићују, грабе имања и заоставштину удовица и сиротих, измишљајући свакакву кривицу против невиних, не стидећи се људи и не бојећи се Бога, тог страшног заштитника понижених, који осуђује подмитљивце на вечне муке... О молитви нераскајаних грешника Да буде познато, нама, благочестивима, да док пребивамо у греху, то јест, док преступамо божанске заповести Христа-Бога, макар и све молитве преподобних, тропаре, кондаке, и молитвене каноне свакодневно и у све сате ишчитавали, – ништа нисмо постигли. Јер је Сам Владика Христос, прекоревајући и грдећи, рекао: А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? (Лк. 6:46), то јест: док живите и преступате Моје заповести, дотле ћете Ме напрасно призивати многим и дуготрајним молитвама. Само је једна пријатна Њему и богоугодна молитва, а то је молитва делатељна, која се састоји и томе да се свом душом занавек оставе сва преступања Његових светих заповести, и да се утврђујемо у Његовом страху, чинећи сваку правду, са духовном радошћу и нелицемерном љубављу. О астрологији Представницима сваке бесовске и астролошке прелести веома су били покорни и говорници, и филозофи, и моћни цареви. Њихови ученици су чаробњаци и мудраци, и они што прате лет птица, или што полажу судбину људску на рођење под утицајем једне или друге звезде, које подобно змији уливају у душе људске отров своје злобе и прелест астрологије. Над свима њима смо добили власт, ако благоверно служимо Создатељу свих, Цару и Богу, испуњавајући свагда Његове свете заповести. Ако их преступимо, упадамо њихове у многобројне прелести; али то се са нама дешава по промислу Божјем, а не по дејству слепе несреће и не под утицајем звезда, како лажно тумачи астролошко безумље. О онима који се предају содомским гресима И ако их је у овом животу Бог предао страсти безчашћа и нечистоти, јасно је да ће их и у будућем Он затворити у муке вечне и неиздржљиво изнуривање заједно са њиховим древним саучесницима- содомистима. О какак проклети злочин, какав безумни и непримерени разврат! Познајте себе, грешници, каквим одвратним насладама сте се препустили! Оканите се што пре тога, док вам још благост Божија даје време на покајање! Добровољно пребивати у безћашћу - зар не разумете, да копате сточну јаму, узимате смрдљиво блато који избија одатле, и храните се њиме, гутате га? * * * Чињећи један над другим такво гнусно безакоње, какво не раде ни бесловесни скотови, постали сте бесловеснији од самих бесловесних. Познајте себе, проклети , познајте да сте били саздани по образу и подобију Божијем за добра дела, да би Бог који вас је створио био прослављен кроз вас, и да бисте сте ви узајамно прослављали Њиме, посредством духовних дарова које добијате од Њега. Ви, будући ослепљени и саблазнути вашом богомрском плотском похотом, не само да се лишавате тог достојанства и лепоте образа Божјег, којим сте били обдарени, но и постајете неразумнији и бесловеснији од самих бесловесних скотова, пошто се усуђујете да бестидно пред пречистим очима Ствараоца вашег на богомрско скрнављење, какво не чине ни бесловесни скотови. Чини ми се, да ће они који се бестидно усуђују на такво богомрско скрнављење, бити предани на теже муке, него древни содомисти: јер су ови грешили пред Богом из незнања, пре закона и пре него што је дата заповест која забрањује овај гнусни грех. Који сад, подобно овима, чине то гнусно дело, греше не по незнању, већ из разлога највеће безосећајности и безумља, при пуном сазнању да ће изаћи пред суд Божји. Извор: Православие.ру View full Странице
  9. Непосредно након што се у појединим штампаним медијима и на интернету појавио критички осврт на Апел наставника и сарадника ПБФ против потписника Иницијативе групе грађана у вези с „ревизијом изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“, појавила се потреба за разјашњењем одређених дилема и давањем одговора на додатна питања верника наше Цркве у вези с теоријом еволуције и хришћанским ставом који у вези с њом треба заузети. Како у краткој форми првобитног текста, под насловом Апел на апел, коју је одредило јавно обраћање широј јавности, није био могућ детаљнији осврт на кључне разлоге против ставова теолога дарвиниста, овом приликом ћу, у циљу оповргавања истих, указати на одређена места из богословља светог Максима Исповедника. Овај велики отац и учитељ Цркве је, наиме, дао одговоре на кључне проблеме на плану космологије и антропологије и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених питања. Група професора и сарадника ПБФ у петој тачки Апела заступа став да „хришћанска вера у тројичног Бога, који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Свети Максим, пак, каже да је о Богу, иако је уз­ви­ше­ни­ји од свих ство­ре­ња, мо­гу­ће го­во­ри­ти на осно­ву на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа:„Не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“.[1] Надаље, Светитељ нас подсећа да: „Бо­га по­зна­је­мо не по Ње­го­вој су­шти­ни, не­го по Ње­го­вим ве­ли­чан­стве­ним де­ли­ма и про­ми­слу о би­ћи­ма. Кроз њих, као у огле­да­лу, раз­у­ме­мо Ње­го­ву бес­крај­ну до­бро­ту, пре­му­дрост и си­лу“.[2] Сходно учењу светог Максима „сва би­ћа по­сто­је на три на­чи­на: по су­шти­ни, ра­зно­ли­ко­сти и жи­во­ту“.[3] О на­чи­ну на ко­ји је Све­та Тро­ји­ца из­о­бра­же­на у тво­ре­ви­ни свети Мак­сим го­во­ри још од­ре­ђе­ни­је: „Као што на осно­ву по­сто­ја­ња би­ћа ве­ру­је­мо да по­сто­ји и сам над­су­шта­стве­ни Бог, та­ко на осно­ву раз­ли­ке су­шти­на ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма, са­зна­је­мо да по­сто­ји Прему­дрост ко­ја је уро­ђе­на Ње­го­вој су­шти­ни, ко­ја одр­жа­ва би­ћа. И опет, на осно­ву су­штин­ског кре­та­ња би­ћа по вр­ста­ма, схва­та­мо да по­сто­ји Жи­вот ко­ји је уро­ђен Ње­го­вој су­шти­ни и ко­ји до­пу­њу­је би­ћа, сти­чу­ћи и по­јам о Све­тој Тро­ји­ци – о Оцу и Си­ну и Све­том Ду­ху – кроз це­ло­му­дре­но по­сма­тра­ње тво­ре­ви­не. Јер, веч­на Бо­жи­ја Си­ла је­сте Ло­гос, као јед­но­су­штан Ње­му, а веч­но Бо­же­ство је­сте савечни (Оцу) Све­ти Дух“.[4] Недвосмислен је Светитељ у исказу да је постојање света на основу раз­ли­ке су­шти­на (природа) ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма темељ вере у Сина – Премудрост и да су­штин­ско (природно) кре­та­ње би­ћа по вр­ста­ма представља основ вере у Светог Духа. На основу овако исказаног учења о односу између Божијег начина постојања и постојања света јасно је да неприхватање разлике међу врстама представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а да неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Немогуће је исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати веру у Сина и Светог Духа који заједно са Оцем стварају свет, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огле­да­ју се „у одр­жа­њу стал­но­сти сва­ке по­је­ди­не вр­сте“.[5] То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Бог је, по хришћанском схватању, дао ипо­стас це­ло­куп­ној при­ро­ди ко­ју ви­ди­мо и није је оста­вио да се кре­ће сти­хиј­ски, не­го је „у сва­ку од вр­ста ко­ји је обра­зу­ју по­се­јао ду­хов­не ло­го­се му­дро­сти и на­чи­не бла­го­род­ног по­на­ша­ња, та­ко да би (сва створења), не са­мо не­му­шта, мо­гла да про­по­ве­да­ју ве­ле­гла­сно свог Твор­ца, об­ја­вље­ног ло­го­си­ма ства­ра­ња, не­го да би и чо­век, ру­ко­во­ђен за­ко­ни­ма при­ро­де и на­чи­ни­ма (њи­хо­ве) об­ја­ве, мо­гао ла­ко да на­ђе пут прав­де ко­ји во­ди ка Ње­му“.[6] Свети Мак­си­м подвлачи да се постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте“.[7] Ло­го­се би­ћа, дакле, не тре­ба по­сма­тра­ти ми­мо за­ко­на при­ро­де, јер и јед­ни и дру­ги пред­ста­вља­ју основ­не претпоставке по­сто­ја­ња тва­ри. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону. Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да наспри­род­ни за­ко­ни по­у­ча­ва­ју ко­јој вр­сти при­па­да сва­ко од би­ћа, с ци­љем да „чо­век на­у­чи да не ме­ња при­род­ни са не­ким дру­гим – не­при­род­ним за­ко­ном“.[8] Тво­ре­ви­на ло­го­си­ма према којима се управља об­ја­вљу­је сво­га Твор­ца, а при­род­ним за­ко­ни­ма, ко­ји про­жи­ма­ју сва­ко би­ће, усмерава чо­ве­ка у вр­ли­ни. Ис­пу­ње­њем за­ко­на при­ро­де, ко­ји се от­кри­ва­ју у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте, чо­век се вас­пи­та­ва за вр­ли­не. Сва­ка при­ро­да мо­же има­ти са­мо јед­ну при­род­ну енер­ги­ју, те се не мо­же до­зво­ли­ти по­де­ље­ност у де­ло­ва­њу при­ро­де.[9] Деј­ство у су­прот­ном прав­цу од при­род­ног пред­ста­вља грех, јер је по­сре­ди за­о­крет од бо­го­у­ста­но­вље­ног на­чи­на упо­тре­бе енер­ги­је. По­гре­шно усмер­ење при­род­не енер­ги­је или ње­на зло­у­по­тре­ба је­су раз­ло­зи за­што вр­ли­не, иако при­па­да­ју при­ро­ди сло­ве­сних би­ћа, ни­су јед­на­ко при­сут­не и делатне код свих љу­ди. Свети Мак­сим го­во­ри и о „нео­ства­ре­њу оно­га што при­па­да при­ро­ди“.[10] Зато, следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дарују онима који ће задобити вечно добробитије, треба рећи да поред тога што „не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине. Имајући ово у виду, шта рећи онима који немарно приступају тајнама вере? За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи светог Максима: „Мно­го нас је ко­ји го­во­ри­мо, а ма­ло ко­ји де­ла­мо. Али, ни­ко не тре­ба да кри­во­тво­ри реч Бо­жи­ју због сво­је не­мар­но­сти, не­го сва­ко да ис­по­ве­да сво­ју не­моћ и да не кри­је исти­ну Бо­жи­ју, ка­ко не би са пре­сту­па­њем за­по­ве­сти би­ли оп­ту­же­ни и за по­гре­шно ту­ма­че­ње ре­чи Бо­жи­је“.[11] У Литургији, у молитви Приношења, свештеник се моли за своје грехе и незнања народа, јер он нема право и не може да буде у незнању или да остане „необавештен“ о узвишености своје службе, док могућност незнања, али до одређеног степена и времена, припада само верницима. Исто тако, у обраћању јавности нико не сме да иступа у име Цркве, а да не познаје њено учење, нити да у име Цркве износи своје личне ставове. Недопустиво је, дакле, износити партикуларно мишљење у име Цркве поводом тако осетљивог питања као што је теорија еволуције, без елементарне „обавештености“ о Дарвиновом учењу о врстама и пореклу човека. Потписници Апела су били у обавези да прочитају бар његово кључно дело Порекло човека, и да не пренебегну ћутке следећи његов исказ: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“,[12] тј. о засебном стварању врста. Уколико су, пак, све ово знали и упркос томе одлучили да стану на страну еволуциониста, њихова одговорност је заиста велика. Вољни грех и јавна саблазан подразумевају добровољно покајање и јавно исповедање вере. Недопустива је, напослетку, и инфериорност потписника Апела пред научним круговима, тако да се питање стварања света и човека препушта, без остатка, биолозима. Наука иде својим током и православно богословље се никада није мешало у њен развитак, као што је то много пута у историји био случај на Западу. То, међутим, не значи да ће православни теолози, без критичког односа, прихватати ставове оних научника који у објашњењу појава у свету примењују начела онтолошког натурализма, а не просто методолошког натурализма. Следећи логику онтолошког натурализма, неки генетичари се не заустављају на познању бића и њихове структуре, него, спроводећи интервенције у геному, вршећи трансмисију гена из једне врсте у другу, чине корак даље у настојању да промене структуру бића. Никако није довољно рећи „Бог је створио човека“, а биолозима препустити одговор на питање како га је створио. У библијској перикопи о стварању се јасно каже да је човек створен од праха земаљског и да му је Бог дао Дух те је човјек постао душа жива (Пост. 2, 7). Да ли ћемо биологе питати како ће Бог поново човека васкрснути из земље у коју је сахрањен? Или ћемо их питати како постоје свете мошти (моћи или енергије) великих светитеља (као нпр. св. Василија Острошког)? Или ћемо од њих тражити појашњење појаве невештаственог огња на Велику Суботу (који се даје само на молитву православног јерусалимског патријарха) или некварљивости богојављенске воде? Биологија заиста јесте наука којој, по свим релевантним предвиђањима, припада блистава будућност, али она има своје домете као и свака област људског духа. Биолозима не можемо дати удео у ономе што им објективно не припада, а то је тумачење питања порекла и крајњег назначења човека, зато што они, по правилу, или не виде даље од смрти или теже природној бесмртности. Вера у Христа као Победитеља смрти је неодвојива од вере у Њега истог који је постао Син Човечији. То је вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам. Свака друга антропологија, супротстављена истини Божијег Откривења, а посебно мајмунообразна антропологија, не само што је неприхватљива, него је и осуде вредна. То је грех неверовања, то је, према учењу светог Максима Исповедника, хула на Духа Светога.[13] Нетачна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи светог Теофила Антиохијског: „По­ка­жи ми твог чо­ве­ка, па ћу ти ја по­ка­за­ти свог Бо­га“,[14] онда је јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим више, немогуће је показати Христа, јер Он се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову(Јевр. 2, 16), коме је предак био Адам, први човек и носилац Христове генеалогије по телу, као уосталом и наше. Христос се, дакле, није присајединио ни анђелима, тј. није узео њихову природу, да би примио људску природу и обожио је. Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је пострадао. У Оваплоћењу Логос је испунио логос промисла, а у Страдању је испунио логос суда људске природе. Логос промисла и логос суда су, према светом Мак­симу, „кри­ла, ко­ји­ма Ло­гос на тај­но­вит на­чин до­ле­ће – до­ла­зи би­ћи­ма у њи­хо­вом по­сто­ја­њу“.[15] Када је реч о ве­зи из­ме­ђу ло­го­са про­ми­сла и ло­го­са су­да са Ло­го­сом, треба нагласити да се про­ми­сао про­ја­вљу­је у не­тру­ле­жном на­чи­ну ипо­ста­сног сје­ди­ње­ња Ло­го­са са сло­ве­сним те­лом, а суд се са­сто­ји у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња ра­ди нас ова­пло­ће­ног Бо­га. Логос се, другим речима, сједињује са словесним, а не са бесловесним телом. На овај на­чин про­ту­ма­че­ни про­ми­сао и суд има­ју чи­сто он­то­ло­шки ка­рак­тер, јер је њи­хов циљ очу­ва­ње при­род­ног (κατάφύσιν) на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа и задобијање благодатног обожења. За­јед­но са до­га­ђа­јем ства­ра­ња све­та ни из че­га, они пред­ста­вља­ју из­раз ства­ра­лач­ке љу­ба­ви Ло­го­са пре­ма ство­ре­њи­ма.Уза­јам­на по­ве­за­ност ло­го­са би­ћа са ло­го­си­ма про­ми­сла и су­да ука­зу­је на ди­на­мич­но по­сто­ја­ње би­ћа и на крајњи циљ– Будући век ка ко­ме су усме­ре­на. Отуда, одбацивање посебности човека доводи под сумњу смисао Христовог Оваплоћења и Страдања, а тиме и Васкрсења. Учењу о логосима промисла и суда свети Мак­сим Ис­по­вед­ник је дао ев­ха­ри­стиј­ско ту­ма­че­ње. Пре­му­дра Ико­но­ми­ја Бо­жи­ја, тј. Бо­жи­ји про­ми­сао, про­ја­вљу­је се у личном сје­ди­ње­њу чо­ве­ка и предвечног Ло­го­са у БогочовекуХри­сту, а Бо­жи­ји суд се по­ка­зу­је у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња. Бо­жан­ски про­ми­сао се испуњавау при­че­шћу Те­лом Го­спод­њим, а суд се оства­ру­је у при­че­шћу Кр­вљу Го­спод­њом. Све­та Ев­ха­ри­сти­ја, сходно учењу светог Мак­си­ма, је­сте сре­ди­ште ис­пу­ње­ња Бо­жи­јег про­ми­сла и су­да, бу­ду­ћи да је она до­га­ђај у ко­ме се од­ви­ја во­згла­вље­ње це­ло­куп­не Бо­жи­је Ико­но­ми­је, у чијем су средишту Ова­пло­ће­ње и Стра­да­ње Го­спо­да Ису­са Хри­ста. На свакој Литургији се испуњава Божији промисао о Оваплоћењу Христа у животима верних и испуњавају се Христове речи: Сада је суд овоме свијету (Јн. 12, 31), јер по мери састрадавања са Христом, верник који се причешћује Њиме, не ступа на Суд на крају историје, него је већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24). Питање порекла човека и његове иконичности тиче се, да закључимо, нашег спасења, живота или смрти, а не испразне академске полемике. Недопустива је неодговорност потписника Апела пред Црквом, као и заклањање иза институција образовног система државе. Искрен однос према проблему дарвинизма подразумева или потпуно прихватање вере Цркве у стварање света по врстама и стварање човека по икони и подобију Божијем, или, пак, остајање на позицијама дарвинизма, што подразумева отворену борбу за сопствене ставове. Свако скривање иза свог или нечијег прста, не само да је знак лицемерја, које Господ Христос посебно осуђује, него, уколико се ништа не промени, представља опасност по будуће нараштаје студената и свих чланова црквене заједнице, који би могли и надаље бити изложени дарвинистичко-атеистичкој пропаганди. Господ Христос упозорава на потребу непрестаног стражења у вери, тако да немарним у вери говори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Свима нама су потребна дела достојна истинске вере и покајања, али је тешко после јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10). У Београду, 07. 06. 2017. године Проф. др Здравко Пено редовни професор Богословког факултета Универзитета у Источном Сарајеву [1] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Μυσταγωγία, 23, PG91, 697 C. [2] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης, 1, 96, PG90, 981 C. [3] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐρωταποκρίσεις,105, ЕПЕ, 14А΄, Θεσσαλονίκη1992,198. [4] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,13, PG 90, 296 B. [5] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [6] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51,PG 90,476 С. [7]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [8] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG90, 488 A. [9] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐγχειρίδιαθεολογικάκαὶπολεμικά,16, PG91, 201C. [10] ΜαξίμουὉμολογητοῦ, ΔιάλογοςμετὰΠύρρου,PG 91, 309 B. [11]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης,4, 85, PG 90, 1069Α. [12]Чарлс Дарвин, Човеково порекло и сполно одабирање, Матица Српска, Нови Сад 1977, 63. [13]„Све оно у чему неко греши према људима има многе мотиве (разлоге) опраштања – јер неко, грешећи према (једном) човеку, а другом човеку добро чинећи, природи којој је сагрешио њој се и оправдава, а хула на Духа – која је неверовање, које нема други повод за праштање него да неко постане верник – с разлогом, ономе који у неверју оконча живот, не допушта да му се опрости грех неверовања и безбожности, ни овде ни у будућем (веку)“. ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Πέυσειςκαὶἀποκρίσεις,189, ЕПЕ 1992, 14 Α΄, 260. [14] ΘεοφίλουἈντιοχείας, ΠρὸςΑὐτόλυκον,1, 2,PG6, 1025 B. [15] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,54, PG90, 517 D.
  10. Др Здравко Пено, редовни професор на Богословском факултету "Свети Василије Острошки" Универзитета у Источном Сарајеву, управо је објавио (http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/stav/930-2017-07-27-06-38-00) наставак своје аргументације против Дарвинове теорије еволуције и њеног "усаглашавања" са црквеним учењем. Поштујући заинтересованост читалаца Поука за ову тему, доносимо прилог професора Пена у целини, при чему сматрамо да нисмо позвани да судимо ни њему, ни карактеру првобитног Апела наставника и сарадника Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који професор Пено критички процењује. Непосредно након што се у појединим штампаним медијима и на интернету појавио критички осврт на Апел наставника и сарадника ПБФ против потписника Иницијативе групе грађана у вези с „ревизијом изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“, појавила се потреба за разјашњењем одређених дилема и давањем одговора на додатна питања верника наше Цркве у вези с теоријом еволуције и хришћанским ставом који у вези с њом треба заузети. Како у краткој форми првобитног текста, под насловом Апел на апел, коју је одредило јавно обраћање широј јавности, није био могућ детаљнији осврт на кључне разлоге против ставова теолога дарвиниста, овом приликом ћу, у циљу оповргавања истих, указати на одређена места из богословља светог Максима Исповедника. Овај велики отац и учитељ Цркве је, наиме, дао одговоре на кључне проблеме на плану космологије и антропологије и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених питања. Група професора и сарадника ПБФ у петој тачки Апела заступа став да „хришћанска вера у тројичног Бога, који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Свети Максим, пак, каже да је о Богу, иако је уз­ви­ше­ни­ји од свих ство­ре­ња, мо­гу­ће го­во­ри­ти на осно­ву на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа:„Не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“.[1] Надаље, Светитељ нас подсећа да: „Бо­га по­зна­је­мо не по Ње­го­вој су­шти­ни, не­го по Ње­го­вим ве­ли­чан­стве­ним де­ли­ма и про­ми­слу о би­ћи­ма. Кроз њих, као у огле­да­лу, раз­у­ме­мо Ње­го­ву бес­крај­ну до­бро­ту, пре­му­дрост и си­лу“.[2] Сходно учењу светог Максима „сва би­ћа по­сто­је на три на­чи­на: по су­шти­ни, ра­зно­ли­ко­сти и жи­во­ту“.[3] О на­чи­ну на ко­ји је Све­та Тро­ји­ца из­о­бра­же­на у тво­ре­ви­ни свети Мак­сим го­во­ри још од­ре­ђе­ни­је: „Као што на осно­ву по­сто­ја­ња би­ћа ве­ру­је­мо да по­сто­ји и сам над­су­шта­стве­ни Бог, та­ко на осно­ву раз­ли­ке су­шти­на ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма, са­зна­је­мо да по­сто­ји Прему­дрост ко­ја је уро­ђе­на Ње­го­вој су­шти­ни, ко­ја одр­жа­ва би­ћа. И опет, на осно­ву су­штин­ског кре­та­ња би­ћа по вр­ста­ма, схва­та­мо да по­сто­ји Жи­вот ко­ји је уро­ђен Ње­го­вој су­шти­ни и ко­ји до­пу­њу­је би­ћа, сти­чу­ћи и по­јам о Све­тој Тро­ји­ци – о Оцу и Си­ну и Све­том Ду­ху – кроз це­ло­му­дре­но по­сма­тра­ње тво­ре­ви­не. Јер, веч­на Бо­жи­ја Си­ла је­сте Ло­гос, као јед­но­су­штан Ње­му, а веч­но Бо­же­ство је­сте савечни (Оцу) Све­ти Дух“.[4] Недвосмислен је Светитељ у исказу да је постојање света на основу раз­ли­ке су­шти­на (природа) ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма темељ вере у Сина – Премудрост и да су­штин­ско (природно) кре­та­ње би­ћа по вр­ста­ма представља основ вере у Светог Духа. На основу овако исказаног учења о односу између Божијег начина постојања и постојања света јасно је да неприхватање разлике међу врстама представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а да неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Немогуће је исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати веру у Сина и Светог Духа који заједно са Оцем стварају свет, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огле­да­ју се „у одр­жа­њу стал­но­сти сва­ке по­је­ди­не вр­сте“.[5] То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Бог је, по хришћанском схватању, дао ипо­стас це­ло­куп­ној при­ро­ди ко­ју ви­ди­мо и није је оста­вио да се кре­ће сти­хиј­ски, не­го је „у сва­ку од вр­ста ко­ји је обра­зу­ју по­се­јао ду­хов­не ло­го­се му­дро­сти и на­чи­не бла­го­род­ног по­на­ша­ња, та­ко да би (сва створења), не са­мо не­му­шта, мо­гла да про­по­ве­да­ју ве­ле­гла­сно свог Твор­ца, об­ја­вље­ног ло­го­си­ма ства­ра­ња, не­го да би и чо­век, ру­ко­во­ђен за­ко­ни­ма при­ро­де и на­чи­ни­ма (њи­хо­ве) об­ја­ве, мо­гао ла­ко да на­ђе пут прав­де ко­ји во­ди ка Ње­му“.[6] Свети Мак­си­м подвлачи да се постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте“.[7] Ло­го­се би­ћа, дакле, не тре­ба по­сма­тра­ти ми­мо за­ко­на при­ро­де, јер и јед­ни и дру­ги пред­ста­вља­ју основ­не претпоставке по­сто­ја­ња тва­ри. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону. Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да наспри­род­ни за­ко­ни по­у­ча­ва­ју ко­јој вр­сти при­па­да сва­ко од би­ћа, с ци­љем да „чо­век на­у­чи да не ме­ња при­род­ни са не­ким дру­гим – не­при­род­ним за­ко­ном“.[8] Тво­ре­ви­на ло­го­си­ма према којима се управља об­ја­вљу­је сво­га Твор­ца, а при­род­ним за­ко­ни­ма, ко­ји про­жи­ма­ју сва­ко би­ће, усмерава чо­ве­ка у вр­ли­ни. Ис­пу­ње­њем за­ко­на при­ро­де, ко­ји се от­кри­ва­ју у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте, чо­век се вас­пи­та­ва за вр­ли­не. Сва­ка при­ро­да мо­же има­ти са­мо јед­ну при­род­ну енер­ги­ју, те се не мо­же до­зво­ли­ти по­де­ље­ност у де­ло­ва­њу при­ро­де.[9] Деј­ство у су­прот­ном прав­цу од при­род­ног пред­ста­вља грех, јер је по­сре­ди за­о­крет од бо­го­у­ста­но­вље­ног на­чи­на упо­тре­бе енер­ги­је. По­гре­шно усмер­ење при­род­не енер­ги­је или ње­на зло­у­по­тре­ба је­су раз­ло­зи за­што вр­ли­не, иако при­па­да­ју при­ро­ди сло­ве­сних би­ћа, ни­су јед­на­ко при­сут­не и делатне код свих љу­ди. Свети Мак­сим го­во­ри и о „нео­ства­ре­њу оно­га што при­па­да при­ро­ди“.[10] Зато, следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дарују онима који ће задобити вечно добробитије, треба рећи да поред тога што „не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине. Имајући ово у виду, шта рећи онима који немарно приступају тајнама вере? За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи светог Максима: „Мно­го нас је ко­ји го­во­ри­мо, а ма­ло ко­ји де­ла­мо. Али, ни­ко не тре­ба да кри­во­тво­ри реч Бо­жи­ју због сво­је не­мар­но­сти, не­го сва­ко да ис­по­ве­да сво­ју не­моћ и да не кри­је исти­ну Бо­жи­ју, ка­ко не би са пре­сту­па­њем за­по­ве­сти би­ли оп­ту­же­ни и за по­гре­шно ту­ма­че­ње ре­чи Бо­жи­је“.[11] У Литургији, у молитви Приношења, свештеник се моли за своје грехе и незнања народа, јер он нема право и не може да буде у незнању или да остане „необавештен“ о узвишености своје службе, док могућност незнања, али до одређеног степена и времена, припада само верницима. Исто тако, у обраћању јавности нико не сме да иступа у име Цркве, а да не познаје њено учење, нити да у име Цркве износи своје личне ставове. Недопустиво је, дакле, износити партикуларно мишљење у име Цркве поводом тако осетљивог питања као што је теорија еволуције, без елементарне „обавештености“ о Дарвиновом учењу о врстама и пореклу човека. Потписници Апела су били у обавези да прочитају бар његово кључно дело Порекло човека, и да не пренебегну ћутке следећи његов исказ: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“,[12] тј. о засебном стварању врста. Уколико су, пак, све ово знали и упркос томе одлучили да стану на страну еволуциониста, њихова одговорност је заиста велика. Вољни грех и јавна саблазан подразумевају добровољно покајање и јавно исповедање вере. Недопустива је, напослетку, и инфериорност потписника Апела пред научним круговима, тако да се питање стварања света и човека препушта, без остатка, биолозима. Наука иде својим током и православно богословље се никада није мешало у њен развитак, као што је то много пута у историји био случај на Западу. То, међутим, не значи да ће православни теолози, без критичког односа, прихватати ставове оних научника који у објашњењу појава у свету примењују начела онтолошког натурализма, а не просто методолошког натурализма. Следећи логику онтолошког натурализма, неки генетичари се не заустављају на познању бића и њихове структуре, него, спроводећи интервенције у геному, вршећи трансмисију гена из једне врсте у другу, чине корак даље у настојању да промене структуру бића. Никако није довољно рећи „Бог је створио човека“, а биолозима препустити одговор на питање како га је створио. У библијској перикопи о стварању се јасно каже да је човек створен од праха земаљског и да му је Бог дао Дух те је човјек постао душа жива (Пост. 2, 7). Да ли ћемо биологе питати како ће Бог поново човека васкрснути из земље у коју је сахрањен? Или ћемо их питати како постоје свете мошти (моћи или енергије) великих светитеља (као нпр. св. Василија Острошког)? Или ћемо од њих тражити појашњење појаве невештаственог огња на Велику Суботу (који се даје само на молитву православног јерусалимског патријарха) или некварљивости богојављенске воде? Биологија заиста јесте наука којој, по свим релевантним предвиђањима, припада блистава будућност, али она има своје домете као и свака област људског духа. Биолозима не можемо дати удео у ономе што им објективно не припада, а то је тумачење питања порекла и крајњег назначења човека, зато што они, по правилу, или не виде даље од смрти или теже природној бесмртности. Вера у Христа као Победитеља смрти је неодвојива од вере у Њега истог који је постао Син Човечији. То је вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам. Свака друга антропологија, супротстављена истини Божијег Откривења, а посебно мајмунообразна антропологија, не само што је неприхватљива, него је и осуде вредна. То је грех неверовања, то је, према учењу светог Максима Исповедника, хула на Духа Светога.[13] Нетачна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи светог Теофила Антиохијског: „По­ка­жи ми твог чо­ве­ка, па ћу ти ја по­ка­за­ти свог Бо­га“,[14] онда је јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим више, немогуће је показати Христа, јер Он се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову(Јевр. 2, 16), коме је предак био Адам, први човек и носилац Христове генеалогије по телу, као уосталом и наше. Христос се, дакле, није присајединио ни анђелима, тј. није узео њихову природу, да би примио људску природу и обожио је. Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је пострадао. У Оваплоћењу Логос је испунио логос промисла, а у Страдању је испунио логос суда људске природе. Логос промисла и логос суда су, према светом Мак­симу, „кри­ла, ко­ји­ма Ло­гос на тај­но­вит на­чин до­ле­ће – до­ла­зи би­ћи­ма у њи­хо­вом по­сто­ја­њу“.[15] Када је реч о ве­зи из­ме­ђу ло­го­са про­ми­сла и ло­го­са су­да са Ло­го­сом, треба нагласити да се про­ми­сао про­ја­вљу­је у не­тру­ле­жном на­чи­ну ипо­ста­сног сје­ди­ње­ња Ло­го­са са сло­ве­сним те­лом, а суд се са­сто­ји у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња ра­ди нас ова­пло­ће­ног Бо­га. Логос се, другим речима, сједињује са словесним, а не са бесловесним телом. На овај на­чин про­ту­ма­че­ни про­ми­сао и суд има­ју чи­сто он­то­ло­шки ка­рак­тер, јер је њи­хов циљ очу­ва­ње при­род­ног (κατάφύσιν) на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа и задобијање благодатног обожења. За­јед­но са до­га­ђа­јем ства­ра­ња све­та ни из че­га, они пред­ста­вља­ју из­раз ства­ра­лач­ке љу­ба­ви Ло­го­са пре­ма ство­ре­њи­ма.Уза­јам­на по­ве­за­ност ло­го­са би­ћа са ло­го­си­ма про­ми­сла и су­да ука­зу­је на ди­на­мич­но по­сто­ја­ње би­ћа и на крајњи циљ– Будући век ка ко­ме су усме­ре­на. Отуда, одбацивање посебности човека доводи под сумњу смисао Христовог Оваплоћења и Страдања, а тиме и Васкрсења. Учењу о логосима промисла и суда свети Мак­сим Ис­по­вед­ник је дао ев­ха­ри­стиј­ско ту­ма­че­ње. Пре­му­дра Ико­но­ми­ја Бо­жи­ја, тј. Бо­жи­ји про­ми­сао, про­ја­вљу­је се у личном сје­ди­ње­њу чо­ве­ка и предвечног Ло­го­са у БогочовекуХри­сту, а Бо­жи­ји суд се по­ка­зу­је у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња. Бо­жан­ски про­ми­сао се испуњавау при­че­шћу Те­лом Го­спод­њим, а суд се оства­ру­је у при­че­шћу Кр­вљу Го­спод­њом. Све­та Ев­ха­ри­сти­ја, сходно учењу светог Мак­си­ма, је­сте сре­ди­ште ис­пу­ње­ња Бо­жи­јег про­ми­сла и су­да, бу­ду­ћи да је она до­га­ђај у ко­ме се од­ви­ја во­згла­вље­ње це­ло­куп­не Бо­жи­је Ико­но­ми­је, у чијем су средишту Ова­пло­ће­ње и Стра­да­ње Го­спо­да Ису­са Хри­ста. На свакој Литургији се испуњава Божији промисао о Оваплоћењу Христа у животима верних и испуњавају се Христове речи: Сада је суд овоме свијету (Јн. 12, 31), јер по мери састрадавања са Христом, верник који се причешћује Њиме, не ступа на Суд на крају историје, него је већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24). Питање порекла човека и његове иконичности тиче се, да закључимо, нашег спасења, живота или смрти, а не испразне академске полемике. Недопустива је неодговорност потписника Апела пред Црквом, као и заклањање иза институција образовног система државе. Искрен однос према проблему дарвинизма подразумева или потпуно прихватање вере Цркве у стварање света по врстама и стварање човека по икони и подобију Божијем, или, пак, остајање на позицијама дарвинизма, што подразумева отворену борбу за сопствене ставове. Свако скривање иза свог или нечијег прста, не само да је знак лицемерја, које Господ Христос посебно осуђује, него, уколико се ништа не промени, представља опасност по будуће нараштаје студената и свих чланова црквене заједнице, који би могли и надаље бити изложени дарвинистичко-атеистичкој пропаганди. Господ Христос упозорава на потребу непрестаног стражења у вери, тако да немарним у вери говори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Свима нама су потребна дела достојна истинске вере и покајања, али је тешко после јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10). У Београду, 07. 06. 2017. године Проф. др Здравко Пено редовни професор Богословког факултета Универзитета у Источном Сарајеву [1] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Μυσταγωγία, 23, PG91, 697 C. [2] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης, 1, 96, PG90, 981 C. [3] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐρωταποκρίσεις,105, ЕПЕ, 14А΄, Θεσσαλονίκη1992,198. [4] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,13, PG 90, 296 B. [5] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [6] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51,PG 90,476 С. [7]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [8] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG90, 488 A. [9] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐγχειρίδιαθεολογικάκαὶπολεμικά,16, PG91, 201C. [10] ΜαξίμουὉμολογητοῦ, ΔιάλογοςμετὰΠύρρου,PG 91, 309 B. [11]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης,4, 85, PG 90, 1069Α. [12]Чарлс Дарвин, Човеково порекло и сполно одабирање, Матица Српска, Нови Сад 1977, 63. [13]„Све оно у чему неко греши према људима има многе мотиве (разлоге) опраштања – јер неко, грешећи према (једном) човеку, а другом човеку добро чинећи, природи којој је сагрешио њој се и оправдава, а хула на Духа – која је неверовање, које нема други повод за праштање него да неко постане верник – с разлогом, ономе који у неверју оконча живот, не допушта да му се опрости грех неверовања и безбожности, ни овде ни у будућем (веку)“. ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Πέυσειςκαὶἀποκρίσεις,189, ЕПЕ 1992, 14 Α΄, 260. [14] ΘεοφίλουἈντιοχείας, ΠρὸςΑὐτόλυκον,1, 2,PG6, 1025 B. [15] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,54, PG90, 517 D. View full Странице
  11. Милан Николић Осврт на критику (о апелима у вези дарвинизма позивајући се на Максима Исповедника) коју је дао професор Здравко Пено Професор Пено у критици користи учење о логосима бића светог Максима Исповедника, што је изузетно корисно и незаобилазно у решавању оваквих и сличних актуелних проблема. Међутим, потребно је разликовати карактеристике између стања пре и после ,,пада''. Наиме, не треба заборављати на промену стања из првобитног у пало. Шта се то дешава са логосима бића услед палог стања је велика мистерија у сваком научном погледу. Треба разумети Максима Исповедника кад каже да се логоси бића могу ,,из непажње уништити'' од стране ,,анђела и људи'', у Амбигва 7: Тумачење XIV беседе Св. Григорија Богослова. У модерном свету превише се заборавља на пало стање, што се на више места види и у овој професоровој критици. Било би лакше да је тако просто - упоредити ,,истоветност сваке врсте'' са човековим врлинама, као што чини професор Пено. Тако треба да буде, али природа је у палом стању. Професор наводи Максима где критикује многе због говорења а мало деловања у врлинама, да не треба кривотворити реч Божију због своје немарности, него да свако исповеда своју немоћ и да не крије истину Божију. Наравно да тако треба. Међутим, то је позив за хришћане али не и природно стремљење. Напротив, хришћани треба да савладају овакву природу. У професоровој критици види се сукоб између еволуциониста и антиеволуциониста. Свега овог не би било да не заборављамо на разлику између првобитне и пале творевине. У палој творевини могуће је управо оно што не припада првобитној. Тако да научна еволуција није некакво божанско благовољење, али јесте начин на који је Бог допустио да постојимо и стекнемо путем подвига вечни живот. Професор Пено наглашава да биолозима не можемо дати удео у тумачењу питања порекла и крајњег назначења човека. Ово је потпуно тачно и важно напомињати. Данас постоје многи љубитељи еволуције као смртног постојања а намећу то хришћанству. Као да хришћани треба да обожавају и славе научну еволуцију. У циљу разумевања и помирења супротстављених ставова, потребно је направити један битни искорак у научним погледима. У научним круговима се већ озбиљно говори о постојању космоса пре класичног Великог праска, а управо у тој перспективи теологија може да протумачи првобитно постојање и стварање Адама и Еве.
  12. Канон божанственом и поклоњења достојном Пресветоме Духу Утешитељу преподобног Максима Грка (српски превод) објављен је у најновијем броју часописа Каленић, који можете скинути преко следећег линка: http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Kalenic/kalenic3,2017.pdf
  13. Sećanje Ekskluzivna ispovest jednog od glavnih organizatora studentske pobune 1992: Sve tajne protesta koje su vodila dvojica današnjih vladika U sećanjima Mlađana Đorđevića, jednog od glavnih organizatora Studentskih protesta 1992, pročitajte kako su Mihiz i Mića Popović otvorili proteste, kako je stvorena slobodna studentska teritorija, kako je Dragan Đilas zaista postao prvo lice tih protesta, šta su na protestima radili pripadnici Državne bezbednosti, kako su mladi socijalisti dobili suzavac 9. marta, šta je studentima govorio Milošević, a šta oni njemu, kako su nastale prve šetnje, šta je Dobrica Ćosić uveravao studente, zašto studenti nisu popili Mirinu kafu na Dedinju... Datum: 19/04/2017 Foto Latif Adrović Dvadeset i pet godina kasnije, samo koji mesec pre nego što će se obeležiti "srebrni jubilej" velikih studentskih demonstracija, studenti ponovo nose parole po ulicama Beograda. Zoran Panović je u tekstu u prošlom broju Nedeljnika podsetio na ulogu u tim protestima Mlađana Đorđevića. "Protesti 1992. jedini su protesti koji su rođeni na univerzitetu, kao reakcija na stanje u društvu. Oni iz marta 1991. bili su posledica 9. marta, oni 1996. neposredna posledica izborne krađe", kaže Đorđević za Nedeljnik. Mlađan Đorđević u ekskluzivnoj ispovesti za Nedeljnik, prvi put posle 25 godina, otkriva nepoznate detalje iz leta 1992. On je ispričao malo poznatu priču o učešću dvojice današnjih vladika u organizaciji tih protesta. "Sve vreme najuže jezgro protesta pripremalo se na Bogoslovskom fakultetu u staroj zgradi u Ulici kralja Petra, u maloj knjižari koju je držao u to vreme student Bogoslovskog fakulteta, a danas sveštenik, otac Radivoj Panić. Častan, hrabar čovek koji je i 9. marta hapšen. Protest je dobio završnu formu upravo na Bogoslovskom fakultetu. To je bilo jedno od retkih mesta slobodne misli u to vreme", rekao je Đorđević. Jedan od članova Organizacionog odbora protesta bio je i Mladen Durić, u to vreme student Bogoslovije. "On je 15. juna, kada smo zvanično otpočeli proteste, trebalo da govori u ime fakulteta, ali se nije pojavio. Na naše pitanje gde je Mladen, odgovorili su da je prethodne noći otišao u manastir Tvrdoš da se zamonaši. Taj nekadašnji student je danas vladika zahumsko-hercegovački Grigorije. Umesto njega je na protest došao da govori u ime studenata Bogoslovskog fakulteta Milan Vasiljević. On je danas episkop zapadnoamerički Maksim. Eto, taj protest je dao dvojicu uglednih vladika SPC", ispričao je Đorđević. U sećanjima Mlađana Đorđevića, jednog od glavnih organizatora Studentskih protesta 1992, pročitajte i kako su Mihiz i Mića Popović otvorili proteste, kako je stvorena slobodna studentska teritorija, kako je Dragan Đilas zaista postao prvo lice tih protesta, šta su na protestima radili pripadnici Državne bezbednosti, kako su mladi socijalisti dobili suzavac 9. marta, šta je studentima govorio Milošević, a šta oni njemu, kako su nastale prve šetnje, šta je Dobrica Ćosić uveravao studente, zašto studenti nisu popili Mirinu kafu na Dedinju...
×
×
  • Create New...