Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'македонија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру View full Странице
  2. Није ми познато да је до сада код нас објављено ово писмо нашег Патријарха бугарском Патријарху поводом бугарског мешања у македонски раскол. Према томе ево га, додуше за сада само на енглеском језику. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  3. Version 1.0.0

    6 downloads

    Стара Србија - Српска Македонија.
  4. RYLAH

    Криза у Македонији

    "Građani nisu glasali za Tiransku platformu" Makedonska partija VMRO-DPMNE pozvala je Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM) i lidera te stranke Zorana Zaeva da prihvate raspisivanje novih izbora. IZVOR: TANJUG SUBOTA, 4.03.2017. | 12:07 Lider VMRO-DPMNE Nikola Gruevski (Getty Images) Oni su naveli da bi ti izbori, kako kažu, predstavljali i glasanje o Tiranskoj platformi. "Građani nisu glasali za Tiransku platformu na decembarskim izborima. Ta ili bilo koja druga platforma izrađena u nekoj drugoj zemlji ne može i ne sme biti uslov za formiranje vlade u Makedoniji", saopštila je VMRO-DPMNE, prenosi MIA. Važno je, ističe se u saopštenju, sprečiti posledice ucene i primene platforme, što bi "rezultiralo redefinisanjem Makedonije i donelo opasnost od tenzija", navodi makedonska agencija. "Ukoliko Zoran Zaev nije siguran u svoj rejting i podršku, verujemo da bi SDSM trebalo da odbaci platformu i sve elemente koji vode ka binacionalnoj državi. U tom slučaju, VMRO-DPMNE pružiće podršku SDSM-u u vezi sa formiranjem vlade", zaključuje se u saopštenju. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=03&dd=04&nav_category=167&nav_id=1236525
  5. Тема је нестала , а далеко је од безначајне .. па ко велим, да је наставимо .. А ја сам сачувао одговор на два поста, тако да у наредном га постављам
  6. Иначе, за вашу информацију додајем да он није могао обећати трампу „аутокефалност расколничкој Цркви за слободу архиепископу Јовану”, како је то, изгледа, схваћено – или бар представљено – у македонским медијима. За ово тврђење имам много разлога, а навешћу само оне које сматрам најважнијима: - председник Николић, као искусан политичар, деценијама активан у јавном животу Србије, а још више као верник Српске Православне Цркве, одлично зна ко је надлежан за решавање канонских питања, па и проблема вишедеценијског црквеног раскола у Македонији; - он исто тако одлично зна да би оваква „трампа” била неприхватљива за обе стране: за Српску Православну Цркву стога што би то заправо била награда гонитељима архиепископа Јована и Охридске Архиепископије, без икаквог реалног уступка са њихове стране осим одустајања од ионако вапијућег безакоња и државно-полицијског терора, чији стварни инспиратори и наручиоци јесу управо расколнички епископи, који то не само што не крију него се тиме и хвале; за такозвану МПЦ, опет, то би, психолошки, био њихов пораз пред човеком који је њој већи трн у оку него читава јерархија Српске Православне Цркве јер је он неућутни живи деманти свих расколничких пропагандних лажи и бесмислица, попут оне о опасности од „посрбљавања” или, у другој варијанти, од „погрчавања” у случају прихватања нормалног канонског решења, а пре свега – непорециви доказ истине да бити у јединству са Црквом значи живот, а бити у расколу са њом значи духовну смрт. Због свега тога, изјаву Председника Србије треба схватити као добронамерну понуду стварања амбијента за договор заинтересованих страна, без интервенцијâ споља (као што је било уплитање македонске државе и политике после потписивања Нишког споразума), али и као недвосмислену поруку да Србија убудуће неће ћутати нити бити пасивна пред чињеницом бруталног угрожавања слободе и људских права епископата, свештенства, монаштва и верникâ Охридске Архиепископије као аутономне Цркве у канонском окриљу Српске Патријаршије. Нема, нити може бити, разговора и договора без престанка незаслуженог страдања архиепископа Јована, без одустајања од сталних претњи осталим епископима, монасима и монахињама (подсећам на догађаје када је полиција храбро била упала у женски манастир и малтретирала монахиње, док истовремено није имала храбрости ни да уђе у насеља под контролом познатих терористичких група) и без признавања грађанима Македоније права да – у складу са међународним конвенцијама, обавезним и за Македонију (као, уосталом, и за Србију и за све земље потписнице) – сами слободно бирају којој и каквој Цркви ће припадати. Није требало чекати изјаве председника Србије да би се размишљало о свему овоме. Месецима раније став о овој мучној проблематици изнео је јасно, гласно, часно, а изнад свега крајње добронамерно, митрополит Амфилохије усред Скопља, пред вођама црквеног раскола и пред представницима „седме силе”. А ни то није требало чекати. Минимум црквене свести и савести и елементарно осећање одговорности пред стварним големим изазовима данашњице треба да буде увек присутно у нама и међу нама да бисмо могли узрастати до зреле свести, чисте савести и истинске одговорности. Нови Сад, 24.10.2012 - Информативна служба Епархије бачке
  7. Сви оптужени су се уредно и на време појавили у судници, која је била претесна за све, тако да је део оптужених стајао све време; но, на рочишту није био присутан једино Архиепископ Јован, који се већ 10 месеци налази у притвору! По уласку у судницу, Судија Ивица Стефановски је прочитао извештај из истражног затвора, у коме се Архиепископ Јован налази у притвору, да Архиепископ Јован неће бити довежен у суд из разлога што су сва затворска возила покварена и налазе се на сервисирању, те следствено томе, затвор не поседује возило којим би Архиепископ Јован био спроведен до суда! Потсећамо да је управо редовно појављиање Архиепископа Јована на судска рочишта и био разлог због кога му је досуђенa мера притвора. Већ дуже време нико нема право да посети Архиепископа Јована у истражном затвору, и никоме није познато какво је његово здравствено стање! Нико није преузео одговорност за неиспуњавање законских обавеза затвора, што је још једна у низу чињеница које показују појачан степен тортуре над Архиепископом Јованом, као и повећање притиска на остале Епископе, монаштво и припаднике Православне Охридске Архиепископије у целини! Данашњем рочишту присуствовала је и делегација Светог Синода Српске Православне Цркве, састављена од Епископа шумадијског г. Јована и нишког г. Јована, са пратњом. Извор. Православна Охридска Архиепископија Превод: Поуке.орг
  8. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јул-август/2011 Литургијске интеграције Светла седмица, лета Господњег 2011. Благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, мала богољубива чета, „Светосавска омладина при Храму Светога Саве“, како нас неформално називају, упутила се на једно интересантно путовање. Предвођена свештенством Храма Светога Саве на Врачару, оцима Данилом и Мирољубом и ојачана присуством архимандрита Нектарија Татарина, игумана манастира Средиште и сестринством манастира Месић, из богоспасаване нам Епархије банатске, богољубива чета дала се на пут према Црквама Христовим у Црној Гори, Албанији и Македонији. Пут дуг преко 1500 км. Добра дела почињу молитвом. Тако беше и овога пута. Петак вече и молитва у цркви Светога Саве, благослов оца Миодрага пред пут. На шоферци аутобуса икона Светога Саве, да благослови путнике и сву земљу којом будемо пролазили и, наравно, да се зна чији смо. Можда су неки и мислили да није најмудрије стављати Светога Саву на прво место. Шофер је помињао да су стакла на аутобусу јако скупа, а ми идемо у не баш претерано гостољубиве крајеве за нас Србе и хришћане. Ипак, остависмо Светога Саву напред да благосиља пут испред нас и да нам буде амбасадор у туђини. Ваљда ће Бог, његовим молитвама, дати да успутно камење остане мирно. Са зором се сретосмо у балканској лепотици Црној Гори. Накратко се окреписмо јутарњом молитвом у манастиру Морача. Око нас је права божанска поезија. Облаци, небеса помешана са околним црногорским брдима. Лагано се дижу горе као покривач, откривајући балканску лепотицу која се лагано буди. Крећемо даље, чекају нас у цетињском манастиру. Нисмо још имали осећај да смо напустили своју домовину, јер смо у Црној Гори заиста били своји међу својима. Тако нас и дочекаше, братски и са пуно љубави. Где да се осетиш туђином пред Светим Петром Цетињским, руком Светог Јована Крститеља, епитрахиљом Светога Саве, гробом Митрофана Бана, капом краља Николе са оцилима „само слога Србина спасава“. Као да је Цетиње била та граница која нас је делила од онога што смо сви доживљавали као туђину. У земљу Албанију испрати нас благослов Светог Петра Цетињског и Васкршњи тропар...на албанском језику. Тај тропар је помало у глави помутио појмове „наши“ и „туђи“. Отело се питање, која је то сила која људе уједињује у „наше“ и разликује их од „туђих“? Ко су „наши“ а ко ли „туђи“? Ко је ближњи мој? (Лк 10, 29) Прострујале су ове мисли кроз ум потресајући свест да је пред нама туђина, једна тако радикална другост и туђина као што је Албанија. На путу смо били да искусимо Силу која уједињује, која чини да „нема више Јудејца ни Јелина“ већ да су сви „један“ (Гал 3, 28). Васкршњи тропар на албанском језику, покрај моштију Светога Петра Цетињског, ослободио нас је страха од другости и туђине и припремио нас за изненађење које нас је чекало са друге стране Скадарског језера. Кренусмо. Поглед Светога Саве и његов благослов, са шоферке нашег аутобуса, управише се према „земљи орлова“. Скадар на Бојани. Древна престоница чувене српске династије Балшић. У граду нас дочекаше тамошњи Срби. Има их, хвала Богу. Организовани су, знају ко су, чувају свој језик, културу и веру. Градом врве мерцедеси. Из једног црвеног чује се веома гласно Тозовац, „А ја сам негде рујно вино пио...“ Срби, свуда су исти. Наш домаћин Павле води нас у обилазак чувеног Скадра на Бојани. Највећа тврђава на Балкану, средњовековни престони град Балшића. „Много је наших костију овде“, говори нам Павле. „Многи се отимају о овај камен, о ову тврђаву, присвајају је. Али, не брините, ми смо овде и чувамо је да се не заборави чија је, ко ју је градио.“ Павле улази у остатке једне богомоље. Прекрсти се. Рече да је ту била црква коју су касније Турци претворили у џамију. Видесмо и место где је према епској песми узидана Гојковица. Наш домаћин нам рече да и Албанци имају своју верзију исте легенде. На зидовима је бели кречњак. Када је киша, са зидова се слива бела течност, као млеко. Павле рече да се ту моле и Срби и Албанци, бездетни брачници, тражећи благодат родитељства. Мука и нада која спаја људске судбине. У граду Скадру, у храму Христовог Васкрсења одслужисмо Свету Литургију на Томину недељу. Као некада апостол Тома, гледасмо и додиривасмо оно у шта нисмо могли веровати. Албанци – народ Божији! Српски и албански свештеник служе Свету Литургију! Албанци и Срби око Једнога Господа! Туђина? Не. Остало је да само као и некада апостол Тома узвикнемо: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20, 28). Христос васкрсе, браћо Албанци! И беху две појнице. На једној српски, на другој албански језик. И беху два свештеника. Један служи на српском, други на албанском. И нити смо ми знали албански, нити су Албанци знали српски. Али, гле чуда, разумесмо се. (Дап 2, 4). И умеше наши појци да одговоре њиховом свештенику, а и њихова појница нашем. Језик је био различит, али нам је мелодија била иста. Један је био Дух Утешитељ који нас је сјединио у Једно Тело. Света Литургија је интегрисала све наше разлике. Не би више Албанца ни Србина. Причестисмо се и сви бејасмо један човек у Исусу Христу (Гал 3, 28). Настависмо даље да упознајемо интересантну земљу Албанију. Дознасмо да је међу Албанцима готово половина оних који Христа признају за Бога и Спаситеља (Православних и Римокатолика), а само Православних је 27%. Многи од нас то нису знали. Стигосмо и у главни град, у Тирану. Обиђосмо Саборни храм посвећен Благовестима. У овом велелепном храму чувају се мошти нашег српског краља, Светог Јована Владимира, као и мошти Светог Козме Етолског. Љубазни свештеник изнео нам је делове моштију двојице Светитеља, које целивасмо. Опет и опет бејасмо своји међу својима. Христос посреди нас! Ваистину, Сила која уједињује! Упутисмо се даље, према Елбасану и манастиру Светог Јована Владимира. Албанци га зову „Шин Ђон“ (Свети Јован). Нађосмо мало тужну слику, манастир без монаха, прилично запуштене околине. Ипак, тугу су нам развејали весели албански младићи из оближњег села. Рекоше да су православни и да овде долазе на Свету Литургију. Манастирска црква је ипак жива, служе се Свете Литургије, слава Богу. Божијим промислом, српски Светитељ у албанској земљи, сведочи васкрслога Господа. Но, светитељство и јесте та литургијска димензија постојања, где нестају све наше смртне поделе и где се пројављује васељенство, свечовечанство, возглављење свих и свега у Христу – наиме, Црква. Од Елбасана се Светоме Сави на шоферци нашег аутобуса придружио и Свети Јован Владимир, „Шин Ђон“. Остатак пута кроз Албанију ка Македонији, ка нашој следећој одредници, Светом Науму и Клименту Охридском, благосиљала су сада двојица наших Светитеља. А забринути возач и камење? Ех, камење никада није било мирније. Заиста, у Албанији се не сретосмо чак ни са непријатним погледом. „Све је свето и честито било.“ Обиђосмо и бисерни Охрид, молитвено осењени и обрадовани трећим Светитељем, чије присуство осетисмо. Налазили смо се у Епископији Светог Николаја Охридског и Жичког. Још један Свети Србин који нам је посведочио свечоваченство, васељенство, литургијски етос – Цркву. Опет и опет, своји међу својима. Поново је Васкршњи тропар био сила која је рушила језичке и националне баријере. Испред једног од велелепних цркава у Охриду отпевасмо „Христос воскресе“. Људи су нас знатижељно посматрали. Прилази човек и након нашег певања почиње и он, на француском језику „Христос воскресе“. Не зна српски, нити црквенословенски али нас је разумео шта смо певали. Не знамо ни ми француски, али смо и ми њега разумели. Убрзо затим уследило је и на енглеском језику „Христос воскресе“. На крају и на грчком. Беху то, заиста, литургијске интеграције. Осећај туђине је нестао. Остали су само „наши“, „туђих“ више није било. Био је већ увелико смирај дана када смо се упутили кући. Негде међу македонским брдима стадосмо и покрај неке речице, на једном камену, са оцима Нектаријем и Миодрагом преломисмо славски колач. Сутра је Слава. Свети Николај Охридски и Жички. Са Славом се, ето, сретосмо ту у некадашњој његовој Епископији. Пред нама је била ноћ и пут за Београд. Рано ујутро, испред храма Светога Саве дочекала нас је киша. Они ревноснији остали су на Светој Литургији. Они слабији, међу којима и писац ових редова, одјурили су кући, пробијајући се кроз пљусак. Киша, али некако пријатно хладна, сливала се низ лице. Хладила је главу којом је струјала мисао: „Боже, ко ли су „наши“ а ко ли „туђи“? Александар Милојков
×
×
  • Креирај ново...