Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'лукић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 21 results

  1. Основна проповијед Христовог Јеванђеља и Цркве јесте проповијед о долазећем, есхатолошком Царству Божијем. Древни хришћани су напрегнуто ишчекивали други долазак Месије па отуда есхатолошко исповиједање вјере којим се завршава Никејски Символ вјере – Чекам васкрсење мртвих и живот будућег вијека – јесте изнутра повезано са Личношћу Христовом и своју основу налази у Господу славе Који ће опет доћи… Како се раскривао историјски пут између првог и другог доласка Месије, то је хришћанство почело да се прилагођава историјским условима. Ријечима Берђајева, “настала је објективација хришћанства, – појавило се историјско хришћанство.“ У тим условима Црква је често стајала пред два искушења. С једне стране, пријетила је опасност да приближавајући се сувише свијету, тј. свјетовном, Црква изгуби своје есхатолошко назначење, а с друге стране, удаљавајући се од свијета, да постане неосјетљива за проблеме човјека и човјечанства. Царски, спасоносни пут је изражен исказом: у свијету, али не од свијета. Црква је предукус и пројава Царства Божијег, али у историји живи у царству ћесара, преображавајући свијет који сав у злу лежи (1 Јн. 5,19). Црква се родила и расла у ондашњој римској империји, у царству ћесара које је често било сурово према Цркви, прогањајући хришћане и забрањујући слободно исповиједање хришћанске вјере. Данашњим рјечником речено, Црква је посматрана као “реметилачки фактор“ и опозиција многобожачкој религији Империје. И заиста, у питањима вјере никада није могло бити компромиса, али у другим питањима која су се тицала односа према властима и властодршцима хришћани су слиједили Христову заповијест: Подајте Богу Божије, ћесару ћесарево (Лк 20, 25). На камену Петровог исповиједања вјере Христос је рекао да ће сазидати Цркву којој ни врата адова неће одољети (Мт 16,18). Упоредо са обећањем коначне побједе Цркве, Христос је ученицима рекао да ће у свијету имати жалост, да ће Црква бити гоњена, јер ако мене гонише и вас ће гонити (Јн 15,20). Човјечанство је веома често издавало Христову истину. Неоспорно је да је Христова аксиологија нешто најузвишеније, међутим и међу хришћанима често у животу тријумфује порок и изопачење. У Христовим заповијестима препознајемо призив љубави, кротости, жртвовања за ближње, очишћење срца – једном ријечју, све што је најузвишеније и најдрагоцјеније. У Христовом учењу немогуће је наћи позив на освету, на злобу, на мржњу, на користољубље. Међутим, чињеница је да се људска природа често противи и ратује против хришћанске узвишености. „Хришћанство се супротставља људској природи, али има потребу да је преобрази и просвијетли, као што се и људска природа супротставља хришћанству покушавајући да га изопачи. Борба која настаје између божанског и људског је стална, у којој оно божанско просвјетљује људско, а оно људско изопачава божанско.“ (Н. Берђајев). Када је у питању однос Цркве и државе, у наше вријеме преовладава начело секуларног друштва по којем су Црква и држава (као систем и институција) раздвојене. Међутим, оне су у бројним тачкама упућене једна на другу, јер државу чине и људи који су истовремено и чланови Тијела Христовог, тј. конкретне црквене заједнице. Иако наше друштво није непријатељски настројено према Цркви, као што је то био случај у првим вијековима хришћанства или у новије вријеме у периоду богоборног атеизма, ипак се у јагњећој кожи толерантности често крију грабљиви вукови. Тако се може десити, на примјер, да један “ћесар“, који је при томе јавно декларисани атеиста, жели да створи “нову цркву“ или да обнови “цркву“ која никада није постојала. Да ли су ту посриједи филантропски мотиви, из љубави и бриге за спасење оних сународника који су вјерујући и којима је потребна Црква и спасење кроз њу? Не! Јер, овдје Црква живи већ осам вијекова у континуитету. И та Црква јесте истинска Црква ма како да се неко не обзирао на историју и каноне и заузимао ревизионистичи став. Јер, та Црква је рађала и рађа Светитеље. И сваки истински вјерујући човјек жели да буде у њеном окриљу, да буде “окупиран“ њоме и Духом Светим који је надахњује. Има ли ичег љепшег него припадати истој Цркви којој припадју Св. Василије Острошки, Св. Петар Цетињски, Св. Симеон Дајбабски и бројни други светите љи у којима је прослављен Васкрсли Бог, који су истински амбасадори неба на земљи. Црква којој они припадају надилази сваку идеологију, сваку овоземаљску подјелу и призивајући све на јединство чува “инфраструктуру“ Царства Божијег на земљи. Превазићи ће Црква и данашња искушења као у увијек до сад јер је њен угаони камен Христос. Неизбјежно је да искушења и саблазни дођу, али тешко ономе преко којих долазе, јер је тешко против бодила праћати се (Дап 9,5). И зато је и у свим искушењима Црква остајала на путу истинске мисије свједочећи у овом свијету који сав у злу лежи, истину будућег Царства, подсјећајући нас, своју дјецу, да овдје немамо постојана града већ да очекујемо онај који ће доћи (Јевр 13,14). Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Свештенство Покровске цркве предвођено старешином цркве протојерејем-ставрофором Зораном Јаковљевићем служило је Свету Литургију у Недељу раслабљеног 19. маја, на празник Преноса моштију Светог Саве. Поред певнице, појао је Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“, а сабрао се велики број верника. Беседио је протонамесник Невен Лукић који је говорио о јеванђељском одељку у којем човек оздравља након 38 година страдања и боловања захваљујући Господу. „Страшна сила људског егоизма огледа се у речима раслабљеног – немам човека!“, каже отац Невен Лукић који додаје да Господ човеков живот прихвата као свој, човеково страдање као своје и жртву и моћ да оздрави и помогне сваком човеку који жели да оздрави. У наставкуи проповеди отац Невен је рекао да је Црква Христова Бања Витезда у којој су се догодила безбројна исцељења. „Заблагодаримо Господу који нас из сваке узетости подиже“, закључио је отац Невен. Извор: Радио Источник
  3. Литургија пређеосвећених дарова, или Литургија раније освећених дарова (грч. Λειτουργία των προηγιασμένων), богослужење на коме се не врши чин приношења и освећења Часних дарова, него су Часни дарови (Тело и Крв Христова) освећени на претходној Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог (од Сиропусне до Цветне недеље). О значају ове Свете службе Божије, њеном иторијату и поретку саме службе за наш Радио говорио је свештеник Слободан Лукић парох црмнички. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  4. У последњих неколико мјесеци, од интензивирања украјинске црквене драме, на сајту Tеологија.нет објављено је неколико текстова посвећених овом проблему. Последњи у низу је текст г. Владимира Вељковића О размерама идеолошке пошасти, који представља својеврсни осврт на текст о. Дарка Ђога Апологије једне идеологије. Пошто су коментари на дешавања у Украјини од стране наших телога заиста ријетки, оба ова текста заслужују пажњу. Дарко Ђого у свом тексту указује на реторику и недосљедности у аргументовању про-цариградских теолога којим бране неканонске потезе Цариграда. Полазећи од тренутних и будућих погубних посљедица ових потеза, Ђого изводи закључак који је сасвим оправдан: „Бранити Цариград значи бранити притисак којим су Митрополит Онуфрије и цијела УПЦ изложени.“ Аргументовање теолога засновано на површном и тенденциозном тумачењу канона, у циљу оправдања поступака Фанара, Ђого карактерише као „саучесништво у насиљу“ засновано на једној идеологији заодјенутој у теолошке ставове и аргументе. Оно што Вељковић види као недостатак Ђоговог текста јесте изостанак критичке анализе друге стране, тј. РПЦ. И заиста, одсуство такве критике би било неоправдано уколико би се прихватило да је РПЦ неким својим (неканонским) чињењем допринијела датом исходу у Украјини. Осим ако се за узрок потезима Цариграда узме „идеологија РПЦ о руском духовном простору и Светој Русији“, о којој Вељковић пише. То би значило да је признавање расколничких групација у Украјини ништа друго него револт на „великоруску идеологију РПЦ“. До каквих би закључака дошли уколико бисмо овакав вид расуђивања примијенили на тренутно стање Цркве у Црној Гори. Намјерно помињем Црну Гору јер, као парохијски свештеник МЦП имам непосредан увид у ситуацију. Наиме, невладина организација „ЦПЦ“ тежи да јој се призна, тј. васпостави аутокефалност која јој је наводно укинута 1920. године. Што је, наравно, црквено-канонски нонсенс, (као и уосталом све што ова псевдо-црквена организација говори и чини). Но, ако се узме у обзир систематски етнички инжињеринг и притисак који се врши над становништвом које припада канонској, тј. јединој Православној Цркви у овој држави, а такође и недавне изјаве појединих викоких државника о „агресивном светосављу“ које пријети државности и темељима модерне Црне Горе, онда је оправдана бојазан да би се у будућности – не дај Боже! – могао десити потез Цариграда сличан овом у Украјини. И у том случају би се могли употријебити аргументи о „анафори у Царство Божије“ припадника ЦПЦ (свих неколико стотина) а који би потез био подстакнут светосваско-косовском идеологијом Свете Србије. Ако се узму и имовинске претензије ЦПЦ на имовину СПЦ у Црној Гори, онда би посљедице такве евентуалне одлуке биле много драстичније. Да ли је исправно критику Цариграда због поступака у Украјини схватити искључиво као прагматично довијање у циљу задобијања Русије и њене помоћи у вези Косова и Метохије и других српских националних интереса? Наравно да би такви мотиви били за осуду као израз лицемјерја и лажне бриге за православну браћу. Али, реално сагледавање ствари не оставља простора за оправдавање цариградских неканонских поступака. Фанар је, признавањем расколника (без икаквог претходног покајања) погазио канонске норме, нанијевши велики ударац јединству Православља уопште и сва „објектвиност“ која би превиђала те чињенице, била би необјективност. И сваки покушај релативизовања украјинске драме накнадним учитавањем смисла и „објективним“ сагледавањем кривице и једних и других јесте превиђање главног узрока проблема. Извор: Теологија.нет
  5. Свака расправа између вјерника и невјерника по питању (не) оправданости вјере је бесмислена и у суштини беспредметна. Јер нико никада није повјеровао захваљујући доказима или аргументима па чак ни захваљујући неком чуду. Вјера је искључиво благодатни дар који је понуђен свакоме. Али, тај дар често остаје занемарен и замагљен, без правог одговора и примања. Невјерје, односно атеизам у суштини и јесте неприхватање дара вјере и заустављање на некој пронађеној “догми“, ма које облике и називе тој догми приписали. Ако је рађање вјере одговор на благодатни дар свише, онда она подразумијева кретање, двиг, одговор на позив са чиме је повезан и дар слободе. Атеизам, будући да одриче покрет и усхођење, а самим тим и слободу, није ништа друго него – ропство. Једина дефиниција вјере коју налазимо у Светом писму садржана је у ријечима апостола Павла: Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1). Вјера, схваћена као очекивање и потврда будућих, невидљивих ствари подразумијева слободу. Вјера у Бога јесте највећа слобода, али која се стиче не ван и без Бога него у заједници с Њим; не као отмица, већ као љубав и сарадња (Атанасије Јевтић). Према томе, основна слобода човјекова је слобода вјере коју нам је даровао Бог. Вјерник не нуди доказе и аргументе, он исијава искуством живота са Богом и у Богу. Одсуство вјере онемогућава сагледавање било каквог смисла живота. Зато једина тачка у којој би расправа између вјерника и невјерујућег могла да буде иоле смислена јесте питање односа према крајњем циљу и смислу живота. Христос нам није обећао благостање и уживање на земљи већ напротив, непрестано одрицање и борбу са злом овог свијета: У свијету ћете имати жалост…(Јн. 16, 33). Другим ријечима, Христос нам је обећао све оно што је и сам искусио, обећао нам је Крст. Одбијање Крста значи одбијање Христа а то је крајњи израз невјерја. Истински вјерник не тражи и не потребује чудо. Они који траже чудо (знак) зли су род и прељуботворни. Савршени знак је знак Јоне Пророка – праобраза Васкрслог из мртвих (Мт. 12, 38-40). Дакле, суштина хришћанске вјере је чудо над чудима – Васкрсли Богочовјек. У тринаестој глави Јеванђеља по Матеју казује се како Христос дође у постојбину своју и не могаше учинити ниједно чудо ондје због невјеровања народа (Мт. 13, 38-40). Свемогући не може да учини ниједно чудо због невјерја! Чудо потребује вјеру, оно долази послије вјере и као плод вјере. Оно се у хришћанској свијести поима не као нешто “ванредно“ и што нарушава границе природног. Будући да је свијет створен и одржава се Божијим енергијама, он је отворен за сва дејства Божија па је зато погрешно чудо посматрати као некакву “ванредну“ интервенцију Божију (у свијету који је независан од Бога). Не треба и не може се чудо посматрати издвојено од цјелокупне Икономије спасења нити индивидуално као да се тиче само једног човјека. Чудо, и када се дешава у животу једног човјека, треба посматрати у контексту црквене заједнице јер се у чуду не прославља појединац него Бог који дјелује у Цркви; оно је, дакле, пројава божанске славе и плод вјере у Бога засноване на дару слободе. Аврам и Сара су вјеровали Богу и Он им је подарио дијете упркос њиховим позним годинама. Христос пита слијепце који му приступише: Вјерујете ли да могу то учинити? А они рекоше: Да, Господе…и отворише им се очи (Мт. 9, 28-30). Деси им чудо по вјери њиховој! Жена Хананејка приступа Господу молећи Га да Својом ријечју исцијели њену бјесомучну кћерку, а Он најприје испробава њену вјеру. И када се задивио снази њене вјере рече јој: Нека ти буде како хоћеш и оздрави кћи њезина од онога часа (Мт. 15, 28). Дакле, вјера рађа чудо: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пријеђи одавде тамо, и пријећи ће, и ништа неће вам бити немогуће (Мт. 17, 20). Сва ова чуда милости, љубави и саосјећања која је чинио Христос показују да чудо за Њега није било нешто што је довољно само по себи, да би га употријебио као аргумент и средство за привођење људи вјери, већ је чудо било пројава Његове љубави према човјеку и одговор на човјекову вјеру и исповиједање Њега као Сина Божијег. Вјера се не своди само на индивидуалну раван, не можемо рећи да вјерујемо а при томе не узимати у обзир наш однос према другима. У заједници се потврђује или пада наша вјера. Управо ту се показује, према Сергију Булгакову, својеврсни парадокс вјере: иако је вјера лични акт, лично доживљен и условљен, он је истовремено и најуниверзалнији. Јер истина се не може посједовати индивидуално. Истина може да буде дата, тј. откривена само одређеном броју лица или једном лицу, али ни тада то лице не посједује истину као своју већ као свеопшту, сааборну. Ту се потврђују оне ријечи да је вјера без дјела (љубави према ближњим) мртва: Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих (Јак. 2, 17-18). У старозавјетној Књизи о царевима имамо свједочанство о Божијем јављању пророку Илији. Најприје дође јак вјетар који разваљиваше брда и стијене, али Бог није био у вјетру. Онда дође земљотрес и у њему не бјеше Бог. Затим дође огањ и њему такође не бјеше Бог. На крају дође глас тих и танак у коме бјеше Бог (1Цар. 19, 11-12). Бог се Илији јавио не споља, него у равни личног сусрета. И Син Божији не долази у овај свијет да нас спасе силом, спољашњим дејством него стоји на вратима и куца (Откр. 3, 19-20). Христос се обраћа конкретној личности и хришћанство је, управо тиме што је развило учење о личности, изнутра измијенило психологију друштва и државе (А. Шмеман). Зато и суштина хришћанског учења није у одређеним догматима већ у томе што је оно објављено и откривено у лику конкретног човјека и реалног живота – у Христу. Сергије Булгаков каже да изван осјећања реалности и објективности онога што се доживљава нема мјеста вјери. Посматрано с друге стране може се рећи да невјерник не мрзи Бога, јер је апсурдно и немогуће мрзити оно што (за њега) не постоји, па зато он мрзи конкретног човјека вјерника. Наша епоха се, по ријечима А. Шмемана, одликује скепсом невјерног Томе. У лику невјерног Томе је изражена најстрашнија трагедија човјечанства, трагедија сумње, маловјерја, неповјерења и разочарења. Наше вријеме прогласило је Томино невјеровање као принцип и једини исправни однос према животу: “Ако не видим, нећу вјеровати!“ Иако су остали апостоли посвједочили да су видјели Бога, Тома је остао у својој индивидуалности и невјерју. И дан данас, док Црква и хришћани свједоче о Васкрслом Господу, милиони људи остају у сумњи, у свом егоизму, служећи својој гордости која заслепљује. И то сљепило се проглашава као побједа разума. Вјера у Бога може да започне само из повјерења у свједочанство људи који су Га упознали, тј. из повјерења у свједочанство отаца, светитеља, пророка и апостола о њиховом искуству (Х. Јанарас). Но, Човјекољубац и даље куца, никад није касно за обраћење, као што није било ни за Тому. Јер, кад се увјерио да је пред њим Васкрсли Господ, ускликнуо је: Господ мој и Бог мој!. Зато вјера и јесте покрет, двиг, надвладавање сумње и скепсе. “Моја осана је прошла кроз пакао сумње“, писао је Достојевски. По Шмеману, свијет се не дијели на вјернике и невјернике, него на вјернике које искушава невјерје и невјернике које стално искушава вјера. Управо зато што вјеру често подрива невјерје, вјерник понекад тражи доказе за своју вјеру: Вјерујем Господе, помози мојему невјерју! (Мк. 9, 24). На јеванђелском свједочанству да је чудо плод вјере а не обратно, могуће је испитати властиту вјеру. Црква је чудо Божије, Литургија која оприсутњује Царство, на којој заједничаримо са Христом јесте чудо и тајна. У молитви пред Причешће изражавамо вјеру и исповиједамо да су хљеб и вино пред нама Пречисто Тијело Христово и часна Крв Његова, а одмах потом вјеру у посљедицу тог евхаристијског чуда “да нам причешће Светим тајнама Твојим, Господе, буде на исцјељење душе и тијела, на отпуштење гријехова и на живот вјечни“. Наше сједињење са Христом који је невидљиво присутан јесте чудо над чудима. По ријечима Св. Јована Дамаскина, евхаристијска епиклеза објављује оно што је доступно само вјери. Гледајући очима вјере, хљеб и вино су Тијело и Крв Господња, иако нашим тјелесним очима нисмо у стању да видимо истинско чудо, небеску ставрност (П. Евдокимов). Према томе, сваки доживљај Цркве и њеног мистиријског живота као средства за досезање “нечег вишег“ јесте сврставање у род зли и прељуботворни. Ми у Цркви живимо чудо, на сваком евхаристијском сабрању ми “видјехом свјет истиниј“…, окусисмо Господа. Осјетимо ли истинитост ових ријечи, рећи ћемо заједно са (увјереним) Томом: Господ мој и Бог мој! Таква вјера је предуслов нашег учешћа у животу Цркве, јер спасење нам је понуђено као дар, али потребује и нашу сарадњу и причастије. Није довољно само вјеровати, јер и демони вјерују и дрхте (Јк. 2, 19). Потребно је да се вјера, иако понекад изгледа као потпуна, непрекидно умножава и сазријева. Вјера се од повјерења у свједочанство оних који су упознали Бога преображава у лично прихватање и предавање Божијој љубави. Сусрет с Богом рађа јединствено увјерење и спознају због чега светоотачко богословље поистовјећује вјеру и знање: “Онај који вјерује такође познаје; од оног што вјерује од тога управо познаје: или супротно, од оног што познаје од тога управо и вјерује“ (Св. Василије Велики). Вјера се не заснива на очигледности и на спољашњем знању него је она знање о Богу, тј. познање Бога, благодатни дар Светога Духа који се прима у Цркви Христовој. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Свештенство Покровске цркве у Ваљеву је служило Свету Литургију у недељу 2. септембра, а беседио је јереј Невен Лукић на тему јеванђељске приче о царевом сину. Отац Невен је подвукао да је нама пуно дато, али и да се пуно тражи од нас. „Важно је да колико је у нашој моћи, живимо хришћански“, рекао је отац Невен који је закључио да је Љубав основ живота у Цркви. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  7. На питање слушаоца како мирјанин да говори Исусову молитву, која је дар Божји и јако оружје, отац Слободан каже да када човјек крене да се бави њоме треба да буде опрезан. Да би човјек кренуо монашким путем треба да осјети призив Божји а све остало ће доћи само по себи. Колико је битно црквено вјенчање објашњава отац Слободан. На ова и још многа питања наше вјере добићете одговоре у овој нашој емисији коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  8. На почетку емисије отац Слободан тумачио је Светој јеванђеље на Преображењску недјељу и говорио о значају празника Преображења Господњег за православни род хришћански. Говорећи о Успењском посту, који је у току, отац Слободан подсјећа на правила поста, и значај светих тајни Причешћа и исповијести у току њега. Звучни запис емисије На питање слушаоца како мирјанин да говори Исусову молитву, која је дар Божји и јако оружје, отац Слободан каже да када човјек крене да се бави њоме треба да буде опрезан. Да би човјек кренуо монашким путем треба да осјети призив Божји а све остало ће доћи само по себи. Колико је битно црквено вјенчање објашњава отац Слободан. На ова и још многа питања наше вјере добићете одговоре у овој нашој емисији коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице
  9. Јеванђелист казује да је Господ повео ученике на гору у осми дан послије казивања о предстојећем страдању које се имало збити. Осми дан јесте невечерњи дан будућег вијека у којем ће Христос сијати као сунце, и сијаће они који се удостоје да буду сa Њим. Овај свијет у којем влада пропадљивост и смрт ће се преобразити, пројавити се у другом обличју, засијаће оном свјетлошћу којом Син Божији сија од вјечности и којом је Син Човјечији засијао на Тавору. Преображење Господа на Тавору било је док се мољаше (Лк. 9, 29). То значи да је молитва тај пут који, праћен врлинским, јеванђелским животом, узводи из пролазности житејског мора на гору, пред Господа Славе. Нестворену Божанску свјетлост могуће је видјети само у преображеном стању – стању духа. Господ ученицима на гори открива Ко је Он и Чији је Он Син (Св. Јефрем Сирин). Они су Га до тада знали као човјека, сина Марије и Јосифа дрводјеље, као човјека који живи са њима у свијету, који се умара, једе и пије, радује се и тугује. На гори Га, пак, виде и упознају као Бога, Сина Божијег. Због тога их Он и изводи на гору да би Га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог (Св. Јефрем Сирин). Преображење Господње је и наше преображење, Господ нам на Тавору открива не само Ко је Он већ и то ко смо ми, тј. какви можемо и треба да будемо. Зато на Голготи не заборавимо Тавор, и на Тавору се сјетимо Голготе. Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У свјетлу празника Преображења Господњег открива се смисао Његовог јављања у тијелу и доласка у овај свијет. На Тавору се Христос појављује и објављује као Син Божији, Цар Славе и ту објаву испуњава у Свом човјечијем тијелу. Бити Христов значи бити у сталном покрету између Голготе и Тавора. Обремењени гријехом и искушењима овог свијета понекад осјећамо страшне тренутке богоостављености и са Христом дијелимо искуство Голготе. Насупрот томе, очишћујући свој ум и срце, живјећи јеванђелски, успињемо се ка гори високој на којој нас чека Преображени. Заједно са Петром, Јованом и Јаковом Господ нас изводи на гору, изнад ништавности наше природе (Св. Григорије Палама), гдје је довољно да нас обасја један зрак божанске славе, да бисмо заједно са Петром узвикнули: Добро нам је овдје бити (Лк. 9,33). Ове ријечи, толико једноставне а толико дубоке, јесу једина природна реакција онога ко је осјетио присуство Божије, коме се Бог јавио. Јер, гдје би другдје човјек који једном осјети близину Божију пожелио да буде него у присуству Божијем. Такав човјек жели да начини сјенице у којима би вјечно обитавао са Богом и Пророцима Божијим. Но, човјек је у стању да начини само пролазну, пропадљиву сјеницу, а једино Бог гради непролазну, вјечну сјеницу – Цркву и отвара човјеку њена врата. Јеванђелист казује да је Господ повео ученике на гору у осми дан послије казивања о предстојећем страдању које се имало збити. Осми дан јесте невечерњи дан будућег вијека у којем ће Христос сијати као сунце, и сијаће они који се удостоје да буду сa Њим. Овај свијет у којем влада пропадљивост и смрт ће се преобразити, пројавити се у другом обличју, засијаће оном свјетлошћу којом Син Божији сија од вјечности и којом је Син Човјечији засијао на Тавору. Преображење Господа на Тавору било је док се мољаше (Лк. 9, 29). То значи да је молитва тај пут који, праћен врлинским, јеванђелским животом, узводи из пролазности житејског мора на гору, пред Господа Славе. Нестворену Божанску свјетлост могуће је видјети само у преображеном стању – стању духа. Господ ученицима на гори открива Ко је Он и Чији је Он Син (Св. Јефрем Сирин). Они су Га до тада знали као човјека, сина Марије и Јосифа дрводјеље, као човјека који живи са њима у свијету, који се умара, једе и пије, радује се и тугује. На гори Га, пак, виде и упознају као Бога, Сина Божијег. Због тога их Он и изводи на гору да би Га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог (Св. Јефрем Сирин). Преображење Господње је и наше преображење, Господ нам на Тавору открива не само Ко је Он већ и то ко смо ми, тј. какви можемо и треба да будемо. Зато на Голготи не заборавимо Тавор, и на Тавору се сјетимо Голготе. Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. У недељу 11. по Духовима, на празник Свете мајке Ангелине Српске, свештенство Покровске цркве је служило Свету Литургију а беседио је јереј Невен Лукић. Подсетивши на јеванђељско зачало о праштању, отац Невен је рекао да је Царство Божје човеку јављено кроз Христа, а да је Бог створио човека као икону своју да би био сличан Господу. „Исус отвара врата раја свакоме ко га следи“, каже отац Невен који додаје да је опраштање веома важан услов за учешће на Светој Литургији. „Опраштање је добијање Царства Божјег, иако није увек лако опростити“, закључио је јереј Невен Лукић на служби у Покровској цркви. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Источник. View full Странице
  12. Пред сваког човјека који се суочи са болешћу неминовно искрсавају питања која се тичу основа и оквира његове егзистенције. Будући да болести изазивају патњу, како тјелесну тако и душевну (духовну), оне опомињу на несигурност нашег живота и потврђују то да живот и здравље нису вриједности које трајно посједујемо. Услијед великог страха од биолошке смрти која се узима као апсолутни крај живота, долази до прецјењивања билошког живота као јединог облика живота и отуда се психосоматско здравље сматра највећим благостањем. Тако долази до уздизања “аналгезије“ у цивилизацијску вриједност и друштвени циљ (Ж. К. Ларше). У човјеку је дубоко укоријењена тежња да савлада смрт и да оствари живот без недостатка и несавршености. Та тежња је усађена у људску природу самим актом стварања човјека. Јер, човјек је створен по образу Божијем, са даром слободе помоћу које је могао да оствари бесмртност по благодати. Пошто је слободу употријебио на погрешан начин он је, насупрот томе, постао (остао) смртан и трулежан. Према томе, само у личној вољи човјека и погрешној употреби његове слободе лежи главни извор смрти, патње и болести. То значи да Бог није творац и извор болести и патње него је то гријех човјеков. Читава природа се због Адамове непослушности разбољела од трулежности (Св. Кирило Александријски). Посљедице Адамовог гријеха – болест, трулежност и смрт – преносе се биолошки на читав људски род. Отуда, болести од којих људи оболијевају нису превасходно посљедица личног гријеха него учешћа у заједничкој (обољелој) људској природи. Христос нас учи да не постоји непосредна веза између болести и гријеха неког човјека или гријеха његових сродника: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему (Јн. 9,1-3). Једино је Христос могао да ослободи људе посљедица Адамовог преступа. Христос-Нови Адам је исцијелио и обновио људску природу и као што се у Адаму људска природа разбољела од нетрулежности тако у Христу она добија оздрављење. Но, потребно је да човјек слободно прихвати плодове Христовог исцјелитељског дјела. Христос је укинуо закон гријеха и савладао смрт али они и даље постоје у свијету. Човјек и даље умире али смрт више не влада њиме (Римљ. 6,9). Над човјеком који живи Христом и у Христу, гријех више нема власти. Болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом. Уколико на такав начин сагледамо болест, онда она неће бити извор апсурда и моралне патње. Потребно је, како казује Св. Григорије Назијанзин, да “од болести створимо философију“ и да откријемо њено значење у нашем односу с Богом и у погледу нашег спасења. Болест чини да наша привезаност за земљу и овај свијет слаби и да почнемо да поимамао један други, виши, духовни свијет. Тако се болест показује као Божанска педагогија, као укор због гријеха, који има за циљ да човјека приближи Богу и да га поново сједини с Њим. “Бог доноси болести за здравље душе“, учи Св. Исак Сиријски. Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски). Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме нема болести, патње ни уздисања. Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом. презвитер Слободан Лукић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. А када би вече, доведоше к њему бјесомучних много, и изагна духове ријечју, и све болеснике исцијели, да се испуни што је казао Исаија пророк говорећи: Он немоћи наше узе и болести понесе. (Мт. 8, 16-17) Пред сваког човјека који се суочи са болешћу неминовно искрсавају питања која се тичу основа и оквира његове егзистенције. Будући да болести изазивају патњу, како тјелесну тако и душевну (духовну), оне опомињу на несигурност нашег живота и потврђују то да живот и здравље нису вриједности које трајно посједујемо. Услијед великог страха од биолошке смрти која се узима као апсолутни крај живота, долази до прецјењивања билошког живота као јединог облика живота и отуда се психосоматско здравље сматра највећим благостањем. Тако долази до уздизања “аналгезије“ у цивилизацијску вриједност и друштвени циљ (Ж. К. Ларше). У човјеку је дубоко укоријењена тежња да савлада смрт и да оствари живот без недостатка и несавршености. Та тежња је усађена у људску природу самим актом стварања човјека. Јер, човјек је створен по образу Божијем, са даром слободе помоћу које је могао да оствари бесмртност по благодати. Пошто је слободу употријебио на погрешан начин он је, насупрот томе, постао (остао) смртан и трулежан. Према томе, само у личној вољи човјека и погрешној употреби његове слободе лежи главни извор смрти, патње и болести. То значи да Бог није творац и извор болести и патње него је то гријех човјеков. Читава природа се због Адамове непослушности разбољела од трулежности (Св. Кирило Александријски). Посљедице Адамовог гријеха – болест, трулежност и смрт – преносе се биолошки на читав људски род. Отуда, болести од којих људи оболијевају нису превасходно посљедица личног гријеха него учешћа у заједничкој (обољелој) људској природи. Христос нас учи да не постоји непосредна веза између болести и гријеха неког човјека или гријеха његових сродника: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему (Јн. 9,1-3). Једино је Христос могао да ослободи људе посљедица Адамовог преступа. Христос-Нови Адам је исцијелио и обновио људску природу и као што се у Адаму људска природа разбољела од нетрулежности тако у Христу она добија оздрављење. Но, потребно је да човјек слободно прихвати плодове Христовог исцјелитељског дјела. Христос је укинуо закон гријеха и савладао смрт али они и даље постоје у свијету. Човјек и даље умире али смрт више не влада њиме (Римљ. 6,9). Над човјеком који живи Христом и у Христу, гријех више нема власти. Болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом. Уколико на такав начин сагледамо болест, онда она неће бити извор апсурда и моралне патње. Потребно је, како казује Св. Григорије Назијанзин, да “од болести створимо философију“ и да откријемо њено значење у нашем односу с Богом и у погледу нашег спасења. Болест чини да наша привезаност за земљу и овај свијет слаби и да почнемо да поимамао један други, виши, духовни свијет. Тако се болест показује као Божанска педагогија, као укор због гријеха, који има за циљ да човјека приближи Богу и да га поново сједини с Њим. “Бог доноси болести за здравље душе“, учи Св. Исак Сиријски. Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски). Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме нема болести, патње ни уздисања. Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом. презвитер Слободан Лукић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Оног тренутка када је човјек злоупотријебио слободу, постао је заробљеник гријеха и смрти. Зато Син Божији и долази у овај свијет, да ослободи човјека, да га учини бесмртним и да га обожи. То значи да човјек једино у Христу постиже истинску слободу – слободу од смрти, гријеха и зла. Зато хришћанин треба да цијени такву слободу и да свагда у њој стоји (Гал. 5,1). Савремени свијет слободу схвата углавном као могућност избора. Такав тип слободе који се савременом човјеку нуди – било да је то кроз избор одређеног модела понашања или кроз избор одређене идеологије или политичке партије – нема ничег заједничког са правом, истинском слободом. Јер, ако је слобода само могућност избора, онда се тиме претпоставља и могућност гријеха као избора. А гдје постоји гријех – као отуђење од Бога и сопствене, боголике природе – ту не постоји слобода. Таква слобода, која би водила гријеху, јесте само привид слободе. Само она слобода која искључује гријех и која човјекову вољу саображава вољи Божијој јесте истинска и благодатна слобода. Примјер такве слободе је Личност Богочовјека Христа што је изражено у Његовим ријечима Оцу: нека буде воља Твоја (Мт. 26,42). Дакле, права слобода је вјечно да Богу, она је остваривање иконе Божије у човјеку, тј. остваривање истинске човјечности. Као таква, она је нераздвојна од љубави, јер је саглашавање са Богом Који је љубав. Љубав Божија јесте љубав која ослобађа. Другим ријечима, ако истински волимо онда смо истински слободни. Јер љубав тражи другог, није затворена у себе, не тражи своје (1Кор. 13,5). У данашње вријеме су све гласнији и борци за “равноправност.“ У првом плану је борба за родну равноправност при чему је преовлађујући наратив да су жене подређене мушкарцима. Отуда тежња да се жене “изједначе“ са мушкарцима, да им се да мјесто које “заслужују“. При свему томе, традиционални поглед на ово питање (који не значи шовинизам, него на хришћанству утемељен поглед на свијет и човјека) се карактерише као ретроградан и погрешан. Тако се ствара једна догма и свако ко не вјерује у ту догму се предаје “инквизицији“ савременог, демократксо-либералног друштва. А у чему је разлика између такве “равноправности“ и хришћанске равноправности? Као што нас Црква, кроз уста Апостола Павла учи: у Христу нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског (Гал. 3, 28). Сви смо једно у Христу Исусу. Сам Христос, на питање Садукеја о стању људи након Васкрсења, каже да се у Царству Божијем људи неће удавати ни женити, него ће бити као анђели на небу (Мт. 22,30). Дакле, свака раздвојеност која је одлика данашњег стања свијета и човјека јесте посљедица грјехопада. И управо је те раздвојености Христос превазишао и укинуо. Говорећи од односима мужа и жене, Апостол Павла наглашава дужну љубав као обавезу: Мужеви нека указују жени дужну љубав (1Кор. 7,3). Тиме показује како ни муж, ни жена нису своји сопствени господари, но су слуге једно другом. Овдје нема ни спомена о већој или мањој власти. Хришћански и литургијски етос нас учи да нисмо ту да би нам неко служио него да бисмо служили (Мт. 20,28). Разни савремени покрети за “права жена“ нагласак стављају на равноправност у смислу неке “уравниловке“, код њих одсуствује моменат жртве и жртвене љубави. А управо одсуство жртвене љубави и хришћанског служења у љубави, јесте одузимање човјеку и жени оне слободе и “права“ које им је Бог дао. Љубав и спремност на жртву јесте оно због чега Црква и Христос гледају на жену као на узвишено биће. Пресвета Богородица је због њеног смирења, љубави и жртве била удостојена да се од Ње роди Спаситељ. Жене Мироносице су први свједоци Христовог Васкрсења, управо због тога што Га нису никад напустиле, ни при Његовој крсној смрти кад су се апостоли разбјежали. Једнакост мушког и женског, коју проповиједа апостол Павле не значи да не постоји никаква разлика између полова. Разлика постоји а огледа се у различитости дарова и служења у Цркви: Дарови су различни, али Дух је исти. И различне су службе, али Господ је исти. И различне су силе, али Бог је исти, који чини све у свима (1Кор. 12,4-6). Сви смо пред Богом у Христу једнаки и равноправни али нисмо сви исти, свако је засебна и непоновљива личност. Нити је муж без жене нити жена без мужа (Гал. 3,28). Стварање и човјека и жене у потпуности припадају Богу. Они су једнаки у Божјим очима и жена је на истом нивоу као и човјек. Прије стварања жене, човјек у створеном свијету није имао никога с ким би општио на истом нивоу. Због тога му је Бог и створио жену наспрам њега, лицем к лицу. У Христу не постоји никаква хијерархија, јер је Он један. Он је глава а ми смо сви Његово Тијело, удови Његовог тијела. Различитости које постоје међу удовима не значи да је један уд мање или више важан од другог: Овако је много удова, а тијело је једно. Не може око рећи руци: „Не требаш ми“, или опет глава ногама: „Не требате ми“… да не буде неслоге у тијелу, него да се уди сложно брину један за другога (1Кор. 12,21-22,25). И само у сагласју удова Тијела Христовог остварује се истинска слобода и истинска равноправност. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Борба за слободу и равноправност представља главни садржај “проповиједи“ савременог, либерално-демократског друштва. Тако имамо борбу за слободу говора, слободу медија, слободу кретања итд. На први поглед, у томе нема ништа лоше. Човјек и јесте слободно биће, одузмемо ли му слободу он већ неће бити потпуни човјек (Св. Никола Кавасила). Али, да ли је слобода о којој савремени свијет говори заправо истинска слобода. Једна од основних истина наше, хришћанске вјере јесте да је човјек створен по образу, икони Божијој. А основно обиљежје те иконичности јесте управо – слобода. Слобода је Божији дар човјеку и остваривање тог дара значи узрастање у савршенству, сходно Христовом позиву: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5, 48). Оног тренутка када је човјек злоупотријебио слободу, постао је заробљеник гријеха и смрти. Зато Син Божији и долази у овај свијет, да ослободи човјека, да га учини бесмртним и да га обожи. То значи да човјек једино у Христу постиже истинску слободу – слободу од смрти, гријеха и зла. Зато хришћанин треба да цијени такву слободу и да свагда у њој стоји (Гал. 5,1). Савремени свијет слободу схвата углавном као могућност избора. Такав тип слободе који се савременом човјеку нуди – било да је то кроз избор одређеног модела понашања или кроз избор одређене идеологије или политичке партије – нема ничег заједничког са правом, истинском слободом. Јер, ако је слобода само могућност избора, онда се тиме претпоставља и могућност гријеха као избора. А гдје постоји гријех – као отуђење од Бога и сопствене, боголике природе – ту не постоји слобода. Таква слобода, која би водила гријеху, јесте само привид слободе. Само она слобода која искључује гријех и која човјекову вољу саображава вољи Божијој јесте истинска и благодатна слобода. Примјер такве слободе је Личност Богочовјека Христа што је изражено у Његовим ријечима Оцу: нека буде воља Твоја (Мт. 26,42). Дакле, права слобода је вјечно да Богу, она је остваривање иконе Божије у човјеку, тј. остваривање истинске човјечности. Као таква, она је нераздвојна од љубави, јер је саглашавање са Богом Који је љубав. Љубав Божија јесте љубав која ослобађа. Другим ријечима, ако истински волимо онда смо истински слободни. Јер љубав тражи другог, није затворена у себе, не тражи своје (1Кор. 13,5). У данашње вријеме су све гласнији и борци за “равноправност.“ У првом плану је борба за родну равноправност при чему је преовлађујући наратив да су жене подређене мушкарцима. Отуда тежња да се жене “изједначе“ са мушкарцима, да им се да мјесто које “заслужују“. При свему томе, традиционални поглед на ово питање (који не значи шовинизам, него на хришћанству утемељен поглед на свијет и човјека) се карактерише као ретроградан и погрешан. Тако се ствара једна догма и свако ко не вјерује у ту догму се предаје “инквизицији“ савременог, демократксо-либералног друштва. А у чему је разлика између такве “равноправности“ и хришћанске равноправности? Као што нас Црква, кроз уста Апостола Павла учи: у Христу нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског (Гал. 3, 28). Сви смо једно у Христу Исусу. Сам Христос, на питање Садукеја о стању људи након Васкрсења, каже да се у Царству Божијем људи неће удавати ни женити, него ће бити као анђели на небу (Мт. 22,30). Дакле, свака раздвојеност која је одлика данашњег стања свијета и човјека јесте посљедица грјехопада. И управо је те раздвојености Христос превазишао и укинуо. Говорећи од односима мужа и жене, Апостол Павла наглашава дужну љубав као обавезу: Мужеви нека указују жени дужну љубав (1Кор. 7,3). Тиме показује како ни муж, ни жена нису своји сопствени господари, но су слуге једно другом. Овдје нема ни спомена о већој или мањој власти. Хришћански и литургијски етос нас учи да нисмо ту да би нам неко служио него да бисмо служили (Мт. 20,28). Разни савремени покрети за “права жена“ нагласак стављају на равноправност у смислу неке “уравниловке“, код њих одсуствује моменат жртве и жртвене љубави. А управо одсуство жртвене љубави и хришћанског служења у љубави, јесте одузимање човјеку и жени оне слободе и “права“ које им је Бог дао. Љубав и спремност на жртву јесте оно због чега Црква и Христос гледају на жену као на узвишено биће. Пресвета Богородица је због њеног смирења, љубави и жртве била удостојена да се од Ње роди Спаситељ. Жене Мироносице су први свједоци Христовог Васкрсења, управо због тога што Га нису никад напустиле, ни при Његовој крсној смрти кад су се апостоли разбјежали. Једнакост мушког и женског, коју проповиједа апостол Павле не значи да не постоји никаква разлика између полова. Разлика постоји а огледа се у различитости дарова и служења у Цркви: Дарови су различни, али Дух је исти. И различне су службе, али Господ је исти. И различне су силе, али Бог је исти, који чини све у свима (1Кор. 12,4-6). Сви смо пред Богом у Христу једнаки и равноправни али нисмо сви исти, свако је засебна и непоновљива личност. Нити је муж без жене нити жена без мужа (Гал. 3,28). Стварање и човјека и жене у потпуности припадају Богу. Они су једнаки у Божјим очима и жена је на истом нивоу као и човјек. Прије стварања жене, човјек у створеном свијету није имао никога с ким би општио на истом нивоу. Због тога му је Бог и створио жену наспрам њега, лицем к лицу. У Христу не постоји никаква хијерархија, јер је Он један. Он је глава а ми смо сви Његово Тијело, удови Његовог тијела. Различитости које постоје међу удовима не значи да је један уд мање или више важан од другог: Овако је много удова, а тијело је једно. Не може око рећи руци: „Не требаш ми“, или опет глава ногама: „Не требате ми“… да не буде неслоге у тијелу, него да се уди сложно брину један за другога (1Кор. 12,21-22,25). И само у сагласју удова Тијела Христовог остварује се истинска слобода и истинска равноправност. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Почео је Петровски, апостолски пост, који нас уводи у празник Светих, првоврховних апостола Петра и Павла, који наша Света Црква слави 12. јула. Тим поводом, у нашем јутарњем програму, разговарали смо са свештеником Слободаном Лукићем парохом црмничким, који је покушао да нам приближио смисао и значај апостолског поста, а колико је сам пост важна тема свједоче нам оне ријечи Светих отаца “да су пост и молитва крила душе”. Прилог смо преузели са интернет странце Радија Светигоре! Звучни запис разговора View full Странице
  17. У недељу, 25. марта 2018, у оквиру циклуса предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке, Никола Лукић, асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, говорио је о Литургији пређеосвећених дарова. View full Странице
×
×
  • Create New...