Претражи Живе Речи Утехе

У раним јутарњим часовима, 1. маја 1995. године, извршиле су снаге Републике Хрватске агресију на Републику Српску Крајину на простору Западне Славоније. Напад је изведен са свих страна уз учешће три пута јачих снага (15.000 „зенги“) уз садејство тенкова, артиљерије па чак и авијације. Наши су имали 2 тенка и 4 топа. Изненађење је било тим веће, јер су снаге РХ преузеле пунктове УН и одатле напале, осим тога, влада РСК је испоштовала све одлуке УН, онако како је наредио председник Србије Слободан Милошевић, који је стајао иза свих тих одлука. Што се тиче спремности за рат, Западна Славонија, као најистуренији део РСК, окружен са три стране Хрватима, била је тешко одбранива. Од врха РСК је поручено да у случају ратних сукоба наше јединице приме први налет, а да ће затим кроз два часа доћи комплетна техника и помоћ у људству. Часови су пролазили али нико није дошао. Наши су се лавовски борили, јер су очеви бранили своју дечицу, или одрасли синови своје остареле родитеље. Негде око 10 часова отишао сам да видим како се држи Пакрац. Наши су вратили Хрвате на полазне положаје и чак ушли и ослободили већи део града. Водиле су се уличне борбе. Хрвати су се повлачили. Наши су очекивали помоћ у артиљерији. Заиста, у повратку из Пакраца срео сам два топа, али на жалост они нису стигли до циља, јер је већ иза тога био просечан пут Окучани-Пакрац са 11 села а 7.000 људи, жена и деце остао у обручу. Исто се десило и са селом Пакленица код Новске. Наши су дуго одолевали, али помоћ није стизала ни из осталих делова РСК, ни из РС, ни из Југославије. Браниоци су гинули нежалећи своје животе за своје најмилије. Али узалуд. ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ПОПУШТА Око 17 часова, видело се да од помоћи нема ништа те је почела евакуација жена и деце, према Босни (РС) јер је линија одбране почела попуштати. Ја сам трчао до радија, да охрабрим бранитеље и спречим панику, до команде да видим хоће ли доћи помоћ, у Дом здравља где је стизало много рањеника, у подруме-склоништа да умирим мајке и децу. За то време су моји свештеници спасавали цивилно становништво а пре свега децу и жене из својих парохија. Приликом евакуације, једини пут је био кроз шуму Прашник путем који су Хрвати држали под својом ватром. Свештеник из Окучана је на том месту за длаку избегао смрт задобивши шест рана. Село за селом је падало, а народ се повлачио према Окучанима па према Босни. Помоћ, видели смо, неће доћи. Усташе су улазиле у Окучане. Негде око 22 часа рекао нам је командант последње одбране да ја и особље Дома здравља потврдило можемо поћи за Босну јер више неће бити рањеника. То је значило да ће они држати одступницу борећи се док не изгину. Кренули смо. Чим смо изашли из Окучана опазили смо по путу мноштво испревртаних трактора које су возили жене или дечаци. Тела измасакрираних жена и деце лежала су свуд около, на стотине. По нама је отворена бесомучна паљба. Смрт и пакао. Стигосмо до моста на Сави и сместили се код тамошњег свештеника у Градишку. Сву ноћ су се чуле детонације из правца Окучана, да би тек сутрадан замукнуле. Знало се шта то значи. Наши су се борили до последњег. Хрвати су још увек тукли избеглице према мосту чак и авионима. Још само по неки ретки срећник је до 14 часова, 2. маја, прешао мост, а онда су се појавили хрватски тенкови и мост затворили. Путем од Градишке до Бања Луке збегови. Народ очајан. Око 8.000 избеглих, углавном жена и деце, 7.000 остало у Пакрацу одакле се још чују детонације јер се наши не предају, него се још надају помоћи. Око 6.000 људи нема. Још 10 дана иза тога чуле су се борбе са Псуња. A Croatian soldier watches 06 May 1995 two Serbian women walking on a street of Pakrac some 100 km southeast of Zagreb Ја сам са Његовом Светошћу и Епископом бачким отишао још једино где сам могао: код Милошевића, желећи да он помогне да се Западна Славонија прогласи заштићеном зоном УН. СВЕ ТЕЧЕ ПО ПЛАНУ?! Одговор је био да је то дугачка процедура и да нема потребе за бригом, јер је, рече, „аутопут отворен и народ се евакуише уз пратњу снага УН“ и „све тече по плану“. Док је Западна Славонија доживљавала своју агонију, Београд је свечано прослављао 1. мај. Две недеље иза тога нико још није прешао мост нити је иједна међународна организација успела проћи путем Градишка-Окучани-Пакрац. Јер „лов“ на рењене, жену и децу, који су се још крили по шумама и мичварама још траје. За то време, Хрвати водом и шампонима перу пут кроз шуму Прашник да би уклонили трагове крви и масакра тј. трагове свог злочина. Ту слику су пренеле чак и ТВ станице. Тако је Славонија доживела свој највећи полом. Овде су, још у 9. веку, мисионарили Ћирило и Методије, ово је била једна од епархија коју је основао Макарије Соколовић. Почетком овог века ту је живело око пола милиона Срба од којих је 250.000 завршило у Јасеновцу. Остали су (1991.) били „етнички очишћени“ из 286 села а последњих 65 српских села умрло је, 1. маја 1995. године. Над Јасеновцем се опет вије усташка застава. Док је Западна Славонија нестајала у крви своје деце, Београд се забављао првомајским програмом и спортским утакмицама. „Све иде по плану“ како рече председник Србије поводом масакра и полома у Западној Славонији, где живи завиде мртвима, а завидим им и ја. Статистика о Западној Славонији На седници Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Његово Преосвештенство Епископ славонски Лукијан, изнео је следеће податке: – До 1. маја 1995. године на тој територији живело је 21.000 Срба, а до 1991. године око 150.000; – 1. маја избегло је 8.000, остало у Пакрацу и околини 7.000, а страдало 6.000; – 450 бораца је погинуло, 2.850 жена и деце убијено у масакру, а 1.500 нестало; – Од последица тортуре умро је свештеник Лазар Дејанац, а свештеник Саво Почуча задобио је шест тешких рана приликом помоћи око евакуације жена и деце; манастир Света Ана је порушен, а четири сестре су нестале. Епископ славонски Лукијан, Извештај Светом Архијерејском Сабору СПЦ http://jadovno.com/episkop-slavonski-lukijan-izvestaj-sa-saboru-spc-o-bljesku-1995/?fbclid=IwAR0dAlNsgVZhHm7NW9enKpY16u1PXuejMtkkO2zvERhc4T6han3PBnk1B1o#.XMm8vFUzbGh

Владика Лукијан Пантелић – Све ме ране мога рода боле Наташа Јовановић 26/04/2019 ПечатИнтервју, БРОЈ 567 Кад нисмо сви у истој држави и када нема симфоније између власти и Цркве, ту је Христос да нас уједини, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе Наш народ је крстоносан и ако погледамо уназад, видимо да нема генерације која на својим плећима није понела крст. Али зато нема ни народа са два завета, оним Лазаревим и оним Светог Саве, који нас окрећу ка вечности, а не ка времену. Ми живимо у времену и сналазимо се у њему како можемо, али смо увек окренути ка вечности. То је дар – каже у разговору за „Печат“ владика будимски и темишварски Лукијан Пантелић.На шта нас Васкрс опомиње, те можемо ли направити преглед историјског пута од старозаветног греха до страдања и васкрса? У Старом завету ропство изабраног народа у Египту трајало је више од четиристо година. Мојсије их је превео преко Црвеног мора из ропства у слободу и тај празник се назива Пасха или Песах. Поређење с тим старозаветним празником говори да је наша пасха исто то, прелазак из ропства, смрти, вечне смрти која је владала још од Адама па све до Христовог времена, у светло васкрсења. Христос је као Богочовек узео наше тело, и човечјим телом је пострадао. Ако је због старог Адама људски род постао смртан, онда су због новог, васкрслог Исуса Христа многи осетили вечни живот. То није на силу већ како стоји у Јеванђељу: Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој. Срби су га понели, носили га и дан-данас га носе. Васкрсење је отуда за нас један заиста велики догађај у којем учествујемо само ми који смо крштени и који се трудимо да живимо у православљу. А у ове дане пред Пасху идем ја тако по селима Баната и Мађарске и гледам како људи наши крече и спремају куће, очекујући празник над празницима. И не само да се природа буди и васкрсава оно што је наизглед било мртво него се и ми обнављамо кроз пасху и пре празника кроз пост који је и телесни и духовни, кроз исповест и причешће. И не само паства наша. И ми свештеници смо пре неколико дана ишли на исповест и причест како бисмо овај празник дочекали чисти. Човек је грешан, шта да радимо. Зато нам је Бог и установио све ове тајне, сједињење са Исусом Христом кроз свето причешће за које је мој владика Данило, мој претходник у будимској епархији говорио: Дође Господ у наше тело и нађе се под непцем. То је као да је тело небо у нама и ми се охристовљујемо. Јер и тело се, не само душа, освештава. То је најбитнија ствар у нашем евхаристијском животу и мене као попа и вас као верника.Ове године обележавамо највећи национални јубилеј – осам векова стицања аутокефалности СПЦ. Да ли је то повод за националну смотру, и проверу где је сада национална свест Срба? Ово је веома важан догађај и благодарим Богу да сам, ево, у овоме веку и овоме роду када се, захваљујући великом сину нашег народа Светом Сави, обележава 800 година од стицања аутокефалности наше помесне цркве. А ми и сада и увек морамо тако да се понашамо као да смо пред нашим небоземним царем, увек на смотри, и увек спремни. Посебно у овоме веку. Сада када бисмо подвукли црту и покушали да сагледамо шта се све догађало с нашим народом и нашом помесном црквом за ових 800 година, видели бисмо како нас је у свим тим падовима и поновним устајањима светлост васкрсења обасјавала и народ и нашу цркву и да су дух Светог Саве и Лазарев, косовски дух, били, јесу и биће у нама. И ја се осећам увек као војник. Морам бити спреман. Нисам потписао уговор с Богом колико ћу бити на овом свету. Можда ми је ово последње што разговарам а можда има још посла за мене. Сетите се само нашег почившег патријарха Павла који је говорио да радимо као да ћемо живети ко зна колико, а да се молимо Богу као да нам је ово последњи дан живота. Замислите каква је молитва човека који живи свој последњи дан живота. Из перспективе моје будимске и темишварске епархије сагледавам духовне вредности и мој народ и моје пастире који их воде, и благодарим Богу. Нас нема много и многи кажу да смо последњи на табели, али то су бројке за овај свет, па није важно. Када би ми патријарх сада казао: „Лукијане, ево ти милион мојих“, не бих се мењао. Мени су моји најбољи. И попови, и народ. И могу да кажем нисам то ни чим заслужио. Бог ми је то дао.Колико је тешко у западној цивилизацији проповедати православље, те како с духовне позиције тумачите творевину каква је ЕУ а чије су чланице и земље у којима обављате епископску дужност? ЕУ је конгломерат у коме живе и православни и инославни. Мађарска је за разлику од других чланица ЕУ дубоко хришћанска земља која је примила хришћанство пре поделе између Рима и Цариграда. Иако је народ кроз векове некад био ближи, некад даљи вери, хришћанство на овим просторима никада није било потрвено и вера није нестала. У сваком режиму, па и бившем, било је људи који су имали свест о томе које су хришћанске вредности и како их треба неговати. Као епископ мојега народа морам рећи да је овај режим од свих вера које су признате као законите, њих око 17, издвојио четири историјске, а међу њима је и наша епархија која има право на школе и болнице. Друго, седам министара у мађарској влади је завршило теологију и када разговарам с њима, не могу да се отмем утиску да разговарам са свештеницима. У њиховим канцеларијама у Будимпешти стоји молитвеник. И морам рећи да размирице између источног православног хришћанства и западног овде нису толико уочљиве, иако смо свесни да се једним потезом не може избрисати разлог за разлаз стар хиљаду година.Колико је савременом човеку на Западу теже да поверује у Бога? Некада сам живео у Немачкој, учио школе и видео оно што је владика Николај Велимировић видео кроз тамнички прозор, а и касније приликом његовог боравка у Америци. Увек и свугде има христоносних људи, оних који живе и доживљавају рано хришћанство. Погледајте Свету Гору. Колико је тамо људи који су дошли из Западне Европе и ЕУ. Код мене је био отац Пантелејмон из Хиландара, Немац. Он је рецимо веома дубоко примио православље и мисионарио је тако да је, иако му Бог није дао дуг живот, оставио иза себе велика дела. Пре свега духовну децу.Преосвећени, поменули сте Лазарев завет. Да ли се ишта у косовском поимању и опредељењу Срба о том питању променило од оне видовданске поставке – завет, подвиг, издаја? Носимо гене својих предака. Не морам да будем у сваком тренутку онакав у какве ме неке прилике доведу. Трудим се да у таквим ситуацијама, у каквој је данас наш мученички народ на Косову, имам у виду да је на овом свету све пролазно и да ће све отићи, а на мени је да увек будем човек и никад нечовек. У свакој прилици. Људи које познајем у мађарској власти одлазе на Косово. Они кажу Косово више није у Европи. Ми одлазимо на Косово колико можемо и увек са собом водимо и наше пријатеље одавде да виде тај народ који је опстао, да виде ту децу, монаштво. Па замислите када мени у Девичу кажу: Дођите да и ови око нас виде да и ми неког имамо.Мајски сабор је издао саопштење о Косову из главе цијела народа. Уколико Влада не послуша препоруке СПЦ, да ли улазимо у време несагласја које може имати тешке и дубоке последице? Моји баба и деда су рођени у једној држави, моји родитељи су били у другој, а ја живим у трећој, а да никада нисам изашао из своје авлије. Ове силе које данас дејствују су негативне силе, отпале од Бога, и нису немоћне. Оне су увек преобучене, увек под плаштом хуманитарних идеја и демократских начела, па делају како стоји у Библији: Поклони ми се, па ћу ти дати сва царства овог света, рече ђаво Христу, а камоли неће овим нашим земаљским људима. Моје је, и твоје, и сваког од нас да чувамо веру, било шта да се догоди. То је камен на којем ће Христос сазидати цркву. Видим и жао ми је и све ме ране мога рода боле. Ако не може доћи до симфоније, оно бар Црква, односно Христос нас мора ујединити, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе. Слушам излагање посланика Страхиње Булајића овде, на конференцији Фонда јединства православних народа из Москве, и размишљам, Боже наш, колике су димензије нашег, српског страдања.Какве последице по светско православље може имати разлаз између Москве и Цариграда? Ни сто година после 1054. савременици великог разлаза нису били свесни раскола мислећи да је само у питању спор два Рима. Битно је знати. Власт је изазов. Владика будимски Данило је говорио да постоје људи који носе власт као терет, али и људи који се опијају влашћу. View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски господин Лукијан за радио Светигору говорио о посјети Митропoлији Црногорско-приморској. Доносимо звучни запис овог занимљивог и надахнутог разговора. Звучни запис разговора View full Странице

На празник Преноса моштију Светог оца Николаја Мирликијског, 22. маја 2018. године, у присуству многобројног вернога народа, у месту Светозар Милетић пободен је Крст и освећени су темељи за нови храм Рођења Пресвете Богородице. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, чином освећења темеља је началствовао Епископ будимски и администратор Епархије темишварске господин Лукијан, уз саслужење двадесетак свештеника углавном из сомборског намесништва. На почетку богослужења, обраћајући се верном народу владика Лукијан је заблагодарио Епископу бачком господину Иринеју на позиву да учествује у овој великој радости у насељу Светозар Милетић. Звучни запис беседе Епископа Лукијана пре освећења темеља Звучни запис беседе Епископа Лукијана након освећења темеља Звучни запис протонамесника Славољуба Лугонића -ФОТОГАЛЕРИЈА- У пригодној беседи, Епископ Лукијан је нагласио да је потребно, поред будуће цркве која ће бити подигнута на овом месту, обратити пажњу и на домаћу цркву, односно породицу која је основна ћелија нашег друштва. Владика је позвао присутне да, по узору на наше чувене ктиторе, краљеве и претке, сви узму учешћа у изградњи храма. Захваљујући члановима грађевинског одбора Богородичиног храма у Светозару Милетићу, Епископ будимски је заблагодарио на труду око подизања храма. После освећења темеља, све присутне је поздравио протонамесник Славољуб Лугоњић, надлежни парох, поклонивши Епископу Лукијану икону Господа нашег Исуса Христа, на молитвено сећање на овај велики догађај. Извор: Радио Беседа View full Странице

Житељи богоспасаваног места Сивца, у уторак, 22. маја 2018. године, торжествено су прославили престони празник храма - Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског. Ове године, прославља се 150 година од освећења темеља наведеног храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, светом Литургијом началствовао је Епископ будимски и администратор Епархије темишварске господин Лукијан, а саслуживали су протопрезвитери-ставрофори Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први и Мирко Шипка, многобројно свештенство и ђаконство Епархије бачке. Честитајући празник присутнима, владика Лукијан је нагласио важност сећања на старешине које су проповедале реч Божју. Данас обележавамо 150 година постојања овог храма, а неопходно је да се сетимо и свих оних који су, стремећи Богу, подигли овај храм са три торња, све у славу великога бранитеља вере православне - Светог оца нашег Николаја Мирликијског. Градећи овај храм, ваши преци су градили и себе. И данас, овде поред нас су душе свих оних који су некада стајали овде где ми данас стојимо, и радују се јер виде да њихово потомство није занемарило њихов труд и дело. Данас смо осетили укус вечности, јер у вечности света Литургија не траје сат и по, него непрестано, навео је Епископ будимски у својој беседи. После отпуста Литургије, презвитер Стојан Марић, парох сивачки је захвалио владици Лукијану на началствовању Евхаристијским сабрањем, уз молбу Његовом Преосвештенству да, у својим молитвама, помене верни народ Епархије бачке, из које је Епископ будимски и потекао. Након свете Литургије, владика Лукијан је освештао обновљени Светосавски дом у Сивцу. Извор: Радио Беседа View full Странице

Дана 24. маја 2017. године, у поподневним часовима, у Клиничком болничком центру Осијек, уснуо је у Господу Његово Преосвештенство Епископ осјечкопољски и барањски Лукијан. Време служења заупокојене Литургије и опела новопрестављеном владици Лукијану биће накнадно саопштено. Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Лукијане! Животопис блаженопочившег Епископа Лукијана Преосвећени Епископ Лукијан ( Владулов), рођен је 9. маја 1933. године у Хајфелту (данашњи Нови Козарци у Банату), од родитеља Мирка Мачкића и мајке Јелене. Основну школу започео је у Српској Црњи а завршио у Ковиљу. Петоразредну Боroсловију са матуром завршио је у Сремским Карловиима, а Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду. Монашки постриг примио је у манастиру Ковиљу из руку игумана Леонида, 1958. године. Рукоположен је за јерођакона 1959. а за јеромонаха 1963. године. Од његовог доласка у манастир Ковиљ ова светиња генерално је обновљена, како црква тако и манастирскн конаци. Ценећи рад оца Лукијана, Преосвеhени Епископ бачки Никанор премешта га из манастира Ковиља у манастир Бођани, 1. фебруара 1964. године. Манастир Бођани до тада је био осиромашен и запуштен у сваком погледу. За време његове управе покренуте су бројне активности за развој и подизање ове светиње, као и за њену рестаурацију н конзервацију. Паралелно са стварањем једног од најсређенијих манастира наше Свете цркве у то време, у селу Вајска, која је тада била манастирска парохија, отац Лукијан подигао је врло лепу цркву која је посвећена Светом Василију Острошком Чудотворцу. Ценећи његов примеран вишедеценијски рад на њиви Господњој, Свети Архијерејски Сабор СПЦ-е, 23. маја 1991. године, изабрао је Архимандрита Лукијан за Епископа нововаспоставњене Осјечкопољске и барањске епархије. Хиротонија је обавњена у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, 14. јула 1991. године. Преосвећени Епископ Лукијан устоличен је у Даљу, у Саборном храму Светог великомученика Димитрија, 18. августа 1991. године. Хиротонију за епископа и устоличење извршио је Његова светост Патријарх Српски Господин Павле са више Архијереја Српске православне цркве. Преосвећени Лукијан преузео је нововаспоставњену Епархију осјечкопољску и барањску у време рата. Поред осталог архипастирског старања, његова огромна улога у видању свакојаких рана у тешком поратном периоду нешто је што је посебно обележило двадесетшест година архијерејске службе. View full Странице