Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'личност'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 71 results

  1. На Православном богословском факултету, који студенте школује од 1920, докторску дисертацију о старозаветној Књизи пророка Данила недавно је одбранила Љиљана Јовановић, прва жена доктор библијског богословља. Докторат на тему „Књига пророка Данила 7-12; Текстологија и Теологија" одбранила је крајем марта. Ментор јој је био професор др Родољуб Кубат, са катедре за Свето писмо Старог завета. У научном раду, који обухвата 552 стране, бавила се детаљном анализом пет поглавља старозаветне Књиге пророка Данила, поредећи различите верзије старогрчких превода и Масоретског текста, изучавајући како наизглед мале разлике, а некада је у питању само другачији везник у два различита превода, утичу на различите рецепције библијског текста и колико мењају његово тумачење. Такође, Осим што је прва жена доктор библистике на ПБФ, Љиљана је у великом тиму професора који преводе Септуагинту са старогрчког на српски језик. Тема разговора са др. Љиљаном Јовановић у новом издању емисије „ Личност и заједница " била је између осталог и њена одлука да свој живот посвети Теологији, Цркви и Светом Писму као и положају Писма у односу на савремену Теологију и савременог човека. Иначе, треба истаћи да Љиљана потиче из хришћанске, свештеничке породице из Пожаревца. Аутори: Стојадиновић Дејан Стојадиновић Ивана.
  2. 1. Обично се каже да су ‘људска права’ само други, новији израз за оно што се раније називало човековим ‘природним правима’. Стога изгледа готово саморазумљиво рећи да ова права припадају човеку самим тим што је он људско биће, тј. да је људска природа и нужан и довољан услов за њихово поседовање. Тако се чини да је захтев за пружањем одговора на неизбежно питање о ‘извору права’[1] испуњен без много муке. У том случају највећи проблем се налази тек у другом кораку – како остварити сва та права која су неотуђива од људске природе? Ни најмање не желећи да оспоравам важност, неопходност и неодложност сваког напора предузетог у том правцу, у овом тексту ја се ипак нећу бавити тиме, него ћу се, уместо тога, позабавити теоријским разматрањем тзв. ‘људских права’, и то из угла православне теологије. Речено је да се под ‘људским правима’ подразумевају она права која човек има по самој својој природи. Међутим, није само по себи јасно шта то у ствари значи. Постоји, додуше, један вид одговора на ову нејасноћу који би је отклонио релативно лако. Да су та права ‘природна’ значило би, у овом случају, то да она човеку припадају по његовој природи, а не, рецимо, по томе што је он члан друштва и државе. ‘Природно’ овде, дакле, значи оно што стоји насупрот ‘државном’ или ‘правном’. Отуда, пошто је држава не-природна творевина, и пошто тзв. ‘људска права’ не почивају на државно-правном уређењу, него се често потврђују тек насупрот њему[2] онда су таква права, будући да афирмишу оно што једна неприродна институција брани, по логици ствари – природна. Ако реч ‘природна’ треба да значи само то, онда је релативно лако прихватити да „…људска права постоје пре државе“[3] и да та права, тиме што су за представнике државних власти „забрањене зоне“,[4] „чувају достојанство човека од државе и друштва…“[5] Међутим, баш када се чини да је све јасно, јавља се оно што је са философско-теолошке тачке гледишта најзанимљивије. А то је питање: постоје ли права која јесу људска, а ипак нису ни законска ни природна. Људска, а ипак не од људске природе – може ли то бити? Православни одговор је – да, може. Нису, дакле, сва ‘људска права’ – ‘природна права’. Размотримо ову ‘необичност’ мало подробније. Теорија 2. Човек има право да постане бог. То је његово прво и највише право. Право човека да постане бог јесте људско, а ипак није природно право. На чему, онда, ово право почива? Где је његов извор? Право човека да постане бог темељи се на човековој могућности да превазиђе своју природу, а ова могућност почива на томе (а) што Бог превазилази своју природу, и (б) што је човек слика Божија. Размотримо прву тачку. (а) Шта уопште значи рећи да Бог превазилази своју сопствену природу? Значи ли то да он излази изван себе, и, даље, на чему се уопште заснива ова његова способност себепревазилажења? Да бисмо могли да одговоримо на ова питања морамо се вратити у прве векове хришћанства у којима је Црква учинила напор да, између осталог, формулише своје веровање у Бога који је, prima facie парадоксално, у исто време и један и три. Изгледа да је Тертулијан био први који је о Богу говорио као о „једном суштаству, а три лица“ (una substantia, tres personae).[6] У Богу се, дакле, може ако не одвојити, а оно разликовати суштаство или природа од лица или личности (Оца, Сина и Св. Духа). Међутим, када се ова синтагма преведе на јелински, онда се јављају следећи проблеми. Ако се реч persona преведе дословно речју πρόσωπον, онда такав превод повлачи за собом уверење да се ту ради о такве три Божије личности које су без онтолошке тежине и које су само три привремене улоге једнога Бога, будући да реч πρόσωπον (као и προσωπεῖον) означава маску коју су глумци користили у позоришту (а то је, такође, било и првобитно значење латинске речи persona). С друге стране, дослован превод латинске речи substantia био је ὑπόστασις, што је имало онтолошку тежину, али је у овој синтагми само још више учвршћивало уверење да је хришћански Бог налик на оно биће о коме је говорио Савелије: Бог је једно биће у трима привременим или наизменичним улогама. Дослован јелински превод овог израза (μία ὑπόστασις, τρία πρόσωπα) наводио би источне хришћане на помисао да је савелијанизам узео маха и на Западу, и стога су се они у почетку односили према овој синтагми са резервом. Да термин πρόσωπον не би звучао савелијански, тј. да не би означавао само маску или улогу, него да би добио на онтолошкој тежини, источни оци (пре свега Кападокијци: Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Григорије Ниски и Св. Амфилохије Иконијски) су овај термин изједначили са термином ὑπόστασις који је одувек означавао неко стварно (насупрот ефемерном) и самостално (насупрот акциденталном) биће. Испоставило се, међутим, да и ово решење има своје недостатке: у јелинској философији и у раној хришћанској теологији термин ὑπόστασις је био близак (и скоро истоветан) са термином οὐσία који је код Платона бно синоним за самостално постојеће идеје, а код Аристотела је οὐσία означавала темељну стварност без које, као без ὑπό-στασις не би могла постојати ни једна од осталих категорија. Дакле, и οὐσία и ὑπόστασις означавали су оно што може постојати самостално и што има онтолошку тежину. Међутим, рећи „једна ὑπόστασις, три ὑποστάσεις“ било би бесмислено, те су стога Кападокијци почели да употребљавају израз „једна οὐσία, три ὑποστάσεις“. Али, ако ове термине схватимо као синониме (што су на Истоку углавном и чинили), онда ни овај израз није много смисленији од оног првог. Због тога су кападокијски оци схватили термин οὐσία као неку врсту општости (слично Аристотеловој δευτέρα οὐσία али ипак не у потпуности идентичну са њом).[7] Тако су сада и Божија суштина или природа и његове три личности добиле на онтолошкој тежини у изразу μία οὐσία, τρεῖς ὑποστάσεις или τρία πρόσωπα и звучале су стварно, самостално и објективно.[8] Сада се можемо вратити нашој главној теми разматрајући у каквом су међусобном односу божанска οὐσία и три божанске ὑποστάσεις. Према Св. Јовану Дамаскину, Бог је бесконачно удаљен од целокупне творевине (па отуда и од човека) „не простором, него природом“ (οὐ τόπῳ ἀλλά φύσει).[9] Због тога, према Св. Атанасију Великом, „ништа од створеног својом суштином ни најмање не наликује свом творцу, него је изван њега“.[10] Стога је Св. Макарије Египатски у праву када тврди да „њихове природе немају ничег заједничког“ οὐδέν κοινόν.[11] Бог је, дакле, у односу на своју творевину апсолутна другост. Отуда, када би Бог био одређен (ограничен, заробљен, подвлашћен) својом суштином/природом која је апсолутно различита од свега другог (и која му каже: Бог си и ништа друго до Бог), онда он никада не би могао постати нешто што Бог није (тј. човек). Али, ако се сада присетимо оне разлике између Божије суштине/природе, с једне, и његових трију личности, с друге стране, онда ћемо оно што нас овде највише интересује наћи у чињеници да ранохришћански теолози (посебно Кападокијци) нису ‘утемељење’ Божије или његов raison d’ etre видели у његовој природи = суштини, него у његовом личносном начину постојања, и то пре свега у личности Бога Оца који је извор других двеју божанских личности. Ј. Д. Зизиулас с правом пише: „Кападокијски оци су, по први пут у историји, у биће Бога увели појам узрока (αἴτιον) и значајно га приписали не једној природи Бога, већ личности, Оцу. Брижљиво и постојано правећи разлику између природе Божије и Бога као Оца, они су учили да оно што узрокује да Бог постоји јесте личност Оца, а не једна божанска природа или суштина. На тај начин они су личности дали онтолошко првенство над суштином, и поступајући тако они су ослободили егзистенцију од нужности.“[12] Према томе, у Богу личност не почива на суштини, него суштина почива на личности. Ако се тако уопште може рећи, према овој концепцији, Бог себи слободно даје своју суштину/природу. И баш зато што је она у његовој власти, он је може превазићи, може изаћи из ње и (нпр.) постати човек[13] – у овоме је тајна Богочовека Христа. Да личност (читај: слобода) у Богу није изнад његове природе (читај: нужности), Бог никада не би могао постати Бого-човек.[14] (б) Размотримо сада и другу тачку – да је човек слика Божија, и упитајмо се чиме је то човек слика Божија. Свакако не својом природом/суштином, јер као што смо већ видели, човек је баш својом природом бесконачно удаљен, бесконачно различит од Бога. Стога је човек слика Божија својом личношћу. Другим речима, тиме што је слика Божија човек је личност. Човеков начин постојања (τρόπος ύπάρξεως) као личности даје му могућност да превазиђе ограничења која му намеће његова природа (која му каже: човек си и само човек). Да је до човекове природе (која код човека, за разлику од Бога, ‘претходи’ личности), човек би (њоме) био осуђен да довека остане само човек, а то значи (својом природом и оним што она подразумева) ограничено и смртно биће. Другим речима, да је само до човекове природе, човек не би имао право на бесмртност. Али будући да је он слика Бога у коме личност има првенство над природом, онда и човекова личност такође, иако га нема онтолошки, може ипак задобити ово првенство личног (= божанског) начина постојања над природом онога што постоји. Речима отаца древне Цркве, човек може од слике (εἰκών) Божије постати подобије (ὁμοίωσις) Божије, тј. може постати бог (ако и не природом, а онда Божијом обожујућом благодаћу). Човеково подвижништво се и састоји у ослобађању себе, уз помоћ Божије благодати, од нужности (= закона) своје природе, од онтолошког првенства његове природе над његовом личношћу. Укратко, иако човекова природа има првенство над његовом личношћу, човек је од Бога позван да овај однос преокрене и да ову спутаност својом природом поништи. Ако ово престане да чини, човек престаје да личи на свога Бога и утапа се у своју природу. Из оног што је до сада речено јасно је да се не може рећи – „Она [права човека] су његова ‘по природи’, пошто је он личност“,[15] зато што бити личност значи бити слободан од природе. Стога је човеково право да постане бог право личности, а не право његове природе. Човек је позван да постане бог не зато што му је природа таква каква је (уосталом, он то ни не може постати природом – присетимо се: човек је баш својом природом бесконачно удаљен/различит од Бога), него зато што његова природа, одсликавајући божанску, постоји на начин личности. Пошто је однос између човека и Бога слободан однос између личности (не: индивидуа), човек не може од Бога захтевати ово даровано му право на обожење (θέωσις). Он не може приморати благодат да се излије на њега, али је зато може приволети, баш као што не може ни другог човека приморати да га воли, али га може при-волети, може га освојити љубављу. Резимирајући досадашње разматрање можемо рећи да човек има права и као личност и као индивидуа. Као индивидуа он има права која проистичу из његове природе и која га, по замисли, штите (као индивидуу) од државе и друштва. То су ‘људска права’ у уобичајеном смислу тзв. ‘природних права’. Као личност човек има право (ако је могуће у држави и захваљујући држави, а ако није могуће онда мимо ње и чак упркос њој, а такође и упркос својој сопственој природи) да постигне обожење и да оствари хришћански ‘категорички императив’: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48). Када се говори о људским правима онда се обично каже још и то да она представљају, ако не довољне, а оно барем нужне услове без којих човек не може остварити себе као људско биће, без којих он не може бити оно што би требало да буде. Но, да ли је то заиста тако? Упркос томе што на први поглед то може изгледати чудно, чини се да ствари не стоје тако. Наиме, могуће је чак и без остварења ових тзв. ‘људских права’ остварити оно темељно људско право у којем се огледа човеково последње назначење. (Кажем: могуће је, из чега не следи да је то неопходно или пожељно.) Ово произлази из две, већ установљене, ствари: (1) сва тзв. ‘људска права’ заснивају се на потребама људске природе, и (2) право човека да постане бог заснива се на човековој могућности да превазиђе ову своју природу. Историја 3. Рана Црква је од државе била одвојена само ‘духовно’. Хришћани нису оснивали засебне градове, него су живели тамо „где су се задесили“.[16] Они нису били ‘политички противници’ постојећег царства иако их је ово понекад видело као такве. То не значи да су они спремно одобравали status quo, али значи да нису ковали превратничке завере, него су се чак молили за државу, мир и саме цареве. Попут свих народа Старог (и не само Старог) века и хришћани су држали да држава има извесно ‘божанско’ порекло. „У хришћанским круговима била је опште призната позитивна вредност и функција државе. Чак ни жестока погрда у књизи Откривења није била изузетак. Оно што је ту било оптуживано била је исквареност и неправедност тадашњег Рима, а не начело политичког поретка. Хришћани су, потпуно искрено и нелицемерно, могли да у римским судовима изјаве да су политички невини и да се правдају да су лојални према Царству“.[17] С друге стране, Црква је себе видела као заједницу која је додуше у овом свету, али која није од овог света. Одговарајући на Келсову оптужбу да су хришћани равнодушни према грађанским (тј. државним) пословима, Ориген то не жели да порекне, него само да објасни због чега је то тако, те пише да у сваком граду „ми [хришћани] имамо једну друкчију заједницу отаџбине“ (ἄλλο σύστημα τῆς πατρίδος).[18] Другим речима, поред сваке грађанске заједнице, у истом граду, на истом месту и у исто време, постоји још једна заједница – помесна Црква. Пошто је ову последњу – хришћанску заједницу – држава схватала као status in statu, било је нормално да на њу гледа са подозрењем. Да су хришћани били незаинтересовани за сваку врсту друштвених активности, држава би на њих можда гледала само као на чудаке, и као безопасне би их, можда, оставила на миру. Међутим, они нису били незаинтересовани за сваку, већ само за државну активност.[19] Када је у питању била црквена заједница, они су били веома активни. И баш то запостављање и чак потцењивање државне на рачун црквене заједнице учинило је да царство црквену заједницу схвати као страно тело у свом организму. Ако су хришћани желели да увере државу да је њима „свака отаџбина туђа земља“,[20] онда су у томе успели – држава је према њима почела да се понаша као према туђинцима. Као што смо већ рекли, иако су се осећали ‘странцима’ у овом свету, па самим тим и у овој (тј. у било којој овосветској) држави, и баш због тога, хришћани нису били политички противници световних власти. Али из овога уопште не следи да су они увек били спремни да поштују и беспоговорно следе све државне одлуке. Напротив, лојалност према државним властима ишла је само дотле док одлуке ових нису битно задирале у ‘чисто црквене ствари’. У случајевима када јесу, држава је, по правилу, наилазила на снажан отпор, и то не само у ‘периодима гоњења’, него и у познијим временима када је држава већ почела да признаје и прихвата хришћанску веру.[21] Но, чини се да је главна потешкоћа произлазила из чињенице да за Римско царство (као и за мање-више свако друго) ‘чисто црквене ствари’ нису у ствари ни постојале (а изгледа да је и дан-данас тако). Римско царство није себе схватало као надлежно само за ‘државне’ или световне послове, него исто тако и за верске. „Римско царство је, у ствари, било једна политичко-црквена установа. Оно је било ‘црква’ исто колико и ‘држава’; да није било и једно и друго, оно би било туђе схватањима Старог света.“[22] Ова идеја о ‘Вечном Риму’ као једној јединственој политичко-религиозној заједници чији је крајњи циљ добробит људи и чак њихово ‘спасење’, пренеће се из Старога у Средњи век, како на Истоку тако и на Западу. 4. После готово две хиљаде година у источном хришћанству стање је у многоме слично ономе из првих хришћанских векова. Све новонастале социјалистичке државе са комунистичком идеологијом себе су виделе као надлежне не само за ‘државне’ него и за ‘верске’ послове исто тако. Њихово решење ‘верског’ питања, проглашавањем званичног (и, наравно, ‘научног’) атеизма, само је један екстремни облик ‘решења’ овог проблема који показује да и ове државе, као некада Рим, сматрају да је и овај, духовни, домен у њиховој надлежности, те да ‘чисто црквене ствари’ у ствари и не постоје. Ово ‘коначно решење хришћанског питања’ ставило је Цркву у многим од ових држава у положај сличан оном из ‘периода гоњења’ (конфискација црквене имовине, хапшења, губитак посла, па чак и живота). Као и у самом почетку тако и данас Православна црква даје предност непосредном, присном и топлом људском односу над сваким prima facie савршеним програмом чије би по сваку цену остварење наводно водило људском благостању. Све и да такви савршени програми постоје, и да су намере њихових твораца и извршитеља часне, православни хришћани ипак не верују да се свет може променити набоље променом његовог спољашњег поретка. Стога је Црква, пре свега, заокупљена бригом да измени људско срце и ум (‘покајање’ је изворно ‘промена ума’ = μετάνοια), не би ли свет променила ‘изнутра’ а не ‘споља’. Другим речима, Православна црква држи да се на друштво и људску заједницу може и треба суштински утицати изван политике. То не значи да су православни равнодушни према политици и да им је свеједно у каквом политичком систему живе, али значи да они углавном држе да Црква не треба да учествује у политичкој борби и да не треба да улази у коалиције са политичким странкама. Нажалост, не задовољава ни оно решење по коме су држава и Црква потпуно одвојене и по коме се од Цркве очекује да води бригу само о (апстрактној) трансценденцији (‘оностраности’), док би држава требало да брине о овоземаљским проблемима. Тачно је да Црква својим пореклом, својим бићем и својим назначењем ‘није од овога света’, али је такође тачно да је њена главна мисија ‘у овом свету’, и то баш зато што је сам свет несавршен (искварен, зао, на странпутици).[23] Хришћанин мора бити целовито, а не шизофрено биће подељено на тзв. ‘духовну’ и ‘световну’ област. Не може се седети на две столице и служити и Цркви и свету. Суптилна хришћанска истина о Цркви која је „у овом свету, али није од овог света“ није успела да до данас нађе своје позитивно историјско остварење. То морамо отворено признати. Но, да ли је то разлог да се престане са трагањем за њим? Закључак 6. Закључујући ову расправу можемо рећи да чак и ако тзв. ‘људска права’ имају велик значај, она ипак нису ни довољни ни нужни услови без којих се човек не може остварити као људско биће, без којих он не може постићи свој највиши циљ. Човеково право да постане бог (= да постигне обожење) може се остварити у свакој држави и у сваком друштву, баш зато што не зависи ни од државе ни од друштва. Остварити своје истинско Ја могуће је (не кажем да је нужно или пожељно) чак и у ситуацијама у којима човек нема тзв. ‘људска права’. Даћу само један пример: мученици су били мученици баш зато што нису имали људских права – често чак ни право на живот. (Може се рећи и овако: лишавање људских права пружило им је могућност да буду мученици). Свет без људских права заиста је ужасан, али чак и у таквом свету човек може бити истински човек. Штавише, prima facie парадоксално, свет лишен људских права често је био шанса да човек у свакодневном животу са другим људима докаже да је заиста човек. Ипак, свесна људске слабости и огромног значаја људских права која човек има не само као личност него и као индивидуа, Православна црква се борила за људска права током целе своје историје, и наставиће да то чини и убудуће. Протојереј Владан Перишић Извор: Теологија.нет
  3. Презвитер епархије Бачке, отац Велимир Врућинић, речима љубави и радости о великим данима и догађајима из живота Господа и Спаса нашега Исуса Христа, о Васкрсењу Лазара из Витаније и уласку Господа у Јерусалим, говорио је у новом издању емисије Личност и Заједница. Колико су ови догађаји,најпре историјски догађаји , из живота Господа и Спаса нашега Исуса Христа, заправо директно повезани са нашим животима у данашњици. Тајна ових великих догађаја, дубоко је урезана у животу свакога човека и као предокушај највећег и најзначајнијег догађаја, Васкрсења Сина Божијега, Сина Човечијег, Господа Исуса Христа, припрема свакога од нас за свеопште васкрсење. Аутори: Стојадиновић Дејан Стојадиновић Ивана. Извор: Телевизија Храм
  4. У новом издању емисије Личност и заједница, говорили смо са истакнутим филозоф, проф.др. Александром Фатићем о љубомори и зависти, који заправо јесу и смртни греси у хришћанству. Поред тога, у нашем друштву, у нашим друштвеним заједницама, суочени смо са поражавајућим статистикама, да се у средствима информисања готово свакодневно говори о убиствима најближих, а као разлог се најчешће наводи љубомора. Шта је љубомора а шта завист, када љубомора наступа а када завист, да ли постоје нивои ових феномена, да ли нам филозофија може помоћи да разрешимо ове дилеме и уопште да пронађемо смисао живота у том погледу. Аутори емисије: Стојадиновић Дејан Стојадиновић Ивана.
  5. О својој новој књизи, о значају молитве и о данашњем времену, као и о изазовима овог времена, у новом издању емисије "Личност и Заједница" на Телевизији Храм говори Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). Доносимо други део разговора. Први део разговора погледајте ОВДЕ Извор: Телевизија Храм
  6. О својој новој књизи, о значају молитве и о данашњем времену, као и о изазовима овог времена, у новом издању емисије "Личност и Заједница" на Телевизији Храм говори Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). Извор: Телевизија Храм
  7. О својој новој књизи, о значају молитве и о данашњем времену, као и о изазовима овог времена, у новом издању емисије "Личност и Заједница" на Телевизији Храм говори Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). Извор: Телевизија Храм View full Странице
  8. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, поводом празника Светог Спиридона Чудотворца – храмовске славе цркве у Ђеновићима са свештенством Свету службу Божију у овој цркви. Звучни запис беседе У литургијској бесједни након читања Јеванђеља Владика је рекао да је у ријечима молитве да нам Бог у овом вијеку подари познање истине, а у будућем вјечни живот садржано све што је најбитније за људски живот, за човјека као биће створено по лику и по подобију Божјем. „Много је оних који нуде своје истине, али вријеме покаже да су то биле лажи. Много је оних који своје идеологије, лажне и пролазне, прогласе за истине. Одувијек је то тако било, а чини ми се да је то тако данас више него икада у пролим временима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да познање истине значи познање смисла свога живота, познање најдубљих тајни свијета у коме се рађамо и живимо. „Изнад свега то значи познање Онога који јесте Истина и који даје истинитост свему што постоји, познање Онога кроз кога је све постало што је постало и без кога ништа не постоји што постоји, Онога који је једини с правом могао да каже да је Он истина, пут и живот – Христа Бога нашега“, објаснио је Владика. Владика Амфилохије је објаснио да се пуноћа Божанске истине открила у личности Христовој. „Ми се постом и молитвом припремамо да се сретнемо са том вјечно истином Божјом, са Богом који је истина, са Богом који чини човјека бићем истинитим јер му дарује, не просто пролазни живот него вјечни и непролазни живот. Оно за што се молимо да нам Бог подари у будућем вијеку вјечни живот – то је оно што је подарио сам Господ роду људскоме тиме што је примио на себе људску природу, постао као један од нас. Људску природу, која је пролазна, која је смртна у овоме смртном свијету, он је обесмртио својом силом Божанском и својом бесмртношћу“, нагласио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је казао да се тој Истини клањао Свети Спиридон Чудотворац, чији празник данас прослављамо. „Он је познао ту истину и живио том истином и постао живи свједок Божје истине, не само у временима када је на Кипру чувао своја стада и када је био тамошњи епископ него и својим упокојењем и својим светим моштима. Он свједочи ту истину, постао је истинит том истином“, истакао је Владика. Митрополит Амфилохије је казао да ту Свету истину, личност Христа Бога у себи чува Црква Божија. „Она садржи у себи ту истину, свједок је те истине на свим земаљским језицима и међу свим земаљским народима. Много је значајно да ми исповиједамо, не некакве цркве овакве или онакве, него једну, свету, католичанску, саборну и апостолску Цркву. Ми овдје на земљи је називамо другим именима, зависно од тога која већина народа припада некој од Цркава, као што већина народа која припада нашој Цркви је већина народа српскога, па се зато зове српска, или у Русији већина рускога народа припада тој Цркви па се зове руска или већина Бугара припада Цркви па се зове бугарска. То су називи који су новији, који су условни, привремени земаљски називи, али прави назив је овај кога ми исповиједамо: Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква Божија. И то је велики Божји дар да ми припадамо као народ тој Светој Божјој Цркви“, истакао је Владика Амфилохије. Владика је посебно истакао да се у наше вријеме догађа нешто што није здраво и добро, а то је да васпитаници оних који су свој живот утемељили и покушавали да живот народа утемеље на лажним идејама и идеологијама, на братоубилаштву и револуцијама, стварају своју цркву. „Видим у новинама да је такозвана ЦПЦ овдје у Херцег Новом створила неку своју заједницу. Свак има право да се опредјељује у животу, слободно је људско биће, Бог му је подарио слободу. Али нико нема право да манипулише са истином Божјом, са Црквом Божјом. Ко су они који стварају ту такозвану цркву и како је стварају у Боки? Откуд ту да је стварају, кад Црква овдје у Боки није никада ни припадала Црној Гори до 1946, односно до 2006. године? Какве, дакле, везе имају Бокељи са својом Савином са таквом неком заједницом насталом од безбожника“, казао је Владика. Након причешћа вјерних храм је опходила славска Литија, а онда је Владика са свештенством благосиљао славски колач. На крају је Митрополит честитао славу сабранима на Литургију. Поменуо је да су вјерници данас у храму цјеливали икону свештеномученика Васа Вучедолскога. „Када је ова група Брозових следбеника, покренула стварање аутокефалне ЦПЦ деведесетих година, питалу једнога од њих: Зашто ви то нијесте уради четрдесет и пете, шесте године? А овај ће рећи како су они рачунали да су уништили Цркву, да више ње неће бити. Али, пошто су видјели да је Црква неуништива, онда су покушали да стварају своју лажну безбожну цркву. И да уништавају себе, уствари. Па ево видите – они које су убијали, као Васо Вучелски, Митрополит Јоаникије, Михаило Бардић, Саво Пејовић и сви остали које памти Црква Божија, они остају неизбрисивим словима записани у људском памћењу, не само својих сродника. Јер, преко њиховог мучеништва сви смо ми њихови сродници. Сви земаљски народи постају њихови сродници“, казао је он. Рекао је да од онога што ниче са братоубичког ђубрета не може да узрасте ништа до коров. „А оно што расте и израста из мученичке крви Васа Вучедолског, Светога Спиридона, свештеномученика Јоаникија и осталих свештеномученика и новомученика и мученика царских и сверосијских, то постаје неизбрисиво. Ни врата пакла не могу Цркву надвладати. Ево, свједочи то и Васо Вучедолски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Наш колега и форумаш Александар Милојков је завршио своју дисертацију, коју је Комисија прегледала и након тога констатовала да "дисертација представља оригинално и самостално научно дело. Овај рад испуњава научне нормативе докторске дисертације и предлаже Наставно-научном већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду да одобри јавну одбрану овог рада." Реферат о урађеној докторској дисертацији Александра Милојкова А кога рад интересује, може га прочитати на следећем линку: http://www.bfspc.bg.ac.rs/inc/Aleksandar_Milojkov_Disertacija.pdf
  10. Свест о технологији је механизам који омогућава разуман, свестан и здрав однос према изазовима. То је превентива и прва линија одбране. Породица са технолошком свешћу је супротност и тежи раслојавању. Подложна је најразличитијим утицајима зависности. У тим породицама су приметни непожељни ставови у васпитању, а здраворазумни однос код свих њених чланова је одсутан. Уколико се као такав гаји, годинама прераста о озбиљан проблем изазивајући незадовољства и неспремност за изазове. Извор: Телевизија Храм
  11. У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је теолог Стеван Јовановић, један од рецезената у новој књизи презвитера Оливера Суботића под називом „ О камену одбаченом" ( и онима који га одбцише). У току разговора од стране поменутог рецезента, извршена је кратка анализа поменутог дела и указано на његов значај за данашњег човека.
  12. У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је теолог Стеван Јовановић, један од рецезената у новој књизи презвитера Оливера Суботића под називом „ О камену одбаченом" ( и онима који га одбцише). У току разговора од стране поменутог рецезента, извршена је кратка анализа поменутог дела и указано на његов значај за данашњег човека. View full Странице
  13. Поздрављајући верни народ радосним поздравом Христос васкрсе, игуман је рекао да смо позвани да будемо сведоци Христовог Васкрсења. Светиња којом се причешћујемо је заиста светиња Живота, заиста Његово Тело и заиста Његова Крв. Христос нас причешћује и даје нам здрави Живот, даје нам здраву Крв, то је литургијска инфузија. Он уноси Своју светлост у нас, Своју мудрост и силу, благодат усиновљења. То вам је мерило црквености и православности - ако се ми осећамо као деца Божја, казао је отац Рафаило. Храм и порта су били испуњени до последњег места, а по завршетку предавања, присутнима су, као благослов манастира Подмаине, дариване две књиге: Добровољци и Од црви до богова, аутора светог владике Николаја Жичког, и иконица Пресвете Богородице, којој је посвећен храм у Новом Саду. Извор: Радио Беседа
  14. Дивним поводом, јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Успења Пресвете Богородице - Подмаине код Будве, са делом братства ове свете обитељи, допутовао је у Епархију бачку. Отац Рафаило је у суботу, 15. септембра, служио бденије у Успенском храму, а потом је одржао предавање током којег је присутне поучио о Личности Пресвете Богородице у домостроју спасења. Звучни запис предавања Поздрављајући верни народ радосним поздравом Христос васкрсе, игуман је рекао да смо позвани да будемо сведоци Христовог Васкрсења. Светиња којом се причешћујемо је заиста светиња Живота, заиста Његово Тело и заиста Његова Крв. Христос нас причешћује и даје нам здрави Живот, даје нам здраву Крв, то је литургијска инфузија. Он уноси Своју светлост у нас, Своју мудрост и силу, благодат усиновљења. То вам је мерило црквености и православности - ако се ми осећамо као деца Божја, казао је отац Рафаило. Храм и порта су били испуњени до последњег места, а по завршетку предавања, присутнима су, као благослов манастира Подмаине, дариване две књиге: Добровољци и Од црви до богова, аутора светог владике Николаја Жичког, и иконица Пресвете Богородице, којој је посвећен храм у Новом Саду. Извор: Радио Беседа View full Странице
  15. Гост новог издања емисије "Личност и заједница" био је протопрезвитер-ставрофор Виталиј Тарасјев који је говорио о преподобном Серафиму Саровском од чије канонизације је прошло 115. година. На видео запису емисије благодаримо Телевизији Храм. View full Странице
  16. У суботу 1. септембра 2018. године, после бденија које је служио протојереј Жељко Латиновић, уз саслужење ђаконâ Ивана Васиљевића и Владе Поповића, у Успенском храму у Новом Саду, уприличен је округли сто на тему – Личност Пресвете Богородице у богослужбеној и духовној поезији Цркве. На ову тему су надахнуто и поучно говорили протојереј-ставрофор Миливој Мијатов и протојереј Владан Симић. Стихове је читао ђакон Иван Васиљевић. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  17. О Исидори Секулић навикли смо да говоримо као о познатој и цењеној књижевници, првој жени која је постала члан Акадамије наука и уметности, а мање као о јавном раднику, која је била позната у школским круговима, а школски Савет је имао високо мишљење о њеном стручном и педагошком раду. Као наставница у Другој женској гимназији у Београду написала је важан есеј под називом ”Личност наставнице у школи” који је читан на првој јавној седици Удружења наставника средњих и стручних школа. Доносимо вам један одломак из поменутог есеја који је написан 1919. године: ”Дете мора поћи и мора се дати, јер живот тако заповеда. Али, ко је та наставница, и колико јој је висока и слободна и јака личност да велики дар прими, и да првим и најскупљим пријатељем постане? Како родитељи траже и рекламују ту личност наставнице? Како је храбре и негују, и за своје дете придобијају? Када удајете девојку, ви се узбуђујете, плачете, записујете датуме, с кумом се везујете дугом светијим од свих дугова. Цените све оне којима дете своје кроз удадбу дајете, блиским рођацима сматрате те људи од тога часа па до смрти. А да ли вам је кадгод пало на ум да увођење девојчице у школу значи акт један у коме има исто толико потреса и садржине, можда и више. Јер зету и његовој породици дајете готову жену, зрелу, себе свесну, одређену, довољно стару и очврслу и у костима и у мозгу. А нама доводите и дајете нежно, осетљиво, савитљиво, недорањено, недоваспитано, као мехурић празно створенце, према којем једна готова личност и снага наставничка стоји као оракул пред верујућим, као чудо пред немоћним. Дете трепти, доживљује, памти утиске од наставника за цео живот, боље их памти од свих својих авантура. ” (Исидора Секулић, Служба, Матица српска, 1966, 156. стр.) Извор: Радио Беседа
  18. Овог понедељка, 3. септембра, почиње нова школска година, успешну школску годину желимо ученицима, наставницима и родитељима, а то је био повод да се присетимо и Исидоре Секулић. О Исидори Секулић навикли смо да говоримо као о познатој и цењеној књижевници, првој жени која је постала члан Акадамије наука и уметности, а мање као о јавном раднику, која је била позната у школским круговима, а школски Савет је имао високо мишљење о њеном стручном и педагошком раду. Као наставница у Другој женској гимназији у Београду написала је важан есеј под називом ”Личност наставнице у школи” који је читан на првој јавној седици Удружења наставника средњих и стручних школа. Доносимо вам један одломак из поменутог есеја који је написан 1919. године: ”Дете мора поћи и мора се дати, јер живот тако заповеда. Али, ко је та наставница, и колико јој је висока и слободна и јака личност да велики дар прими, и да првим и најскупљим пријатељем постане? Како родитељи траже и рекламују ту личност наставнице? Како је храбре и негују, и за своје дете придобијају? Када удајете девојку, ви се узбуђујете, плачете, записујете датуме, с кумом се везујете дугом светијим од свих дугова. Цените све оне којима дете своје кроз удадбу дајете, блиским рођацима сматрате те људи од тога часа па до смрти. А да ли вам је кадгод пало на ум да увођење девојчице у школу значи акт један у коме има исто толико потреса и садржине, можда и више. Јер зету и његовој породици дајете готову жену, зрелу, себе свесну, одређену, довољно стару и очврслу и у костима и у мозгу. А нама доводите и дајете нежно, осетљиво, савитљиво, недорањено, недоваспитано, као мехурић празно створенце, према којем једна готова личност и снага наставничка стоји као оракул пред верујућим, као чудо пред немоћним. Дете трепти, доживљује, памти утиске од наставника за цео живот, боље их памти од свих својих авантура. ” (Исидора Секулић, Служба, Матица српска, 1966, 156. стр.) Извор: Радио Беседа View full Странице
  19. На празник Светих Зосима и Јакова, 21. августа 2018. године, било је изузетно торжествено у манастиру Тумане. Пре свете Литургије извршен је свечани чин освећења новог манастирског конака. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ браничевски г. Игнатије уз саслужење Епископа тимочког г. Илариона, многобројног свештенства, монаштва и неколико хиљада верника. Епископ Игнатије је у беседи нагласио значај подвига као стремљења ка царству Божијем, посебно поменувши Свете туманске чудотворце Зосима и Јакова које деле векови али обједињава Христос. После свечаног ручка подељене су грамате захвалности. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис са овог молитвеног сабрања. View full Странице
×
×
  • Create New...