Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'личност'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 83 results

  1. Колику улогу у одрастању живота има мајка и како данашње мајке да спознају да ли су пружили детету све што је потребно? У емисији „Живети по Јеванђељу“ на ову тему говорио је презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Емисија је емитована 17. октобра 2019. године. Водитељ емисије: Ђакон Владо Поповић. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. "Православни пост, могућност и нада савременог човека и света" тема је нове емисије личност и заједница на Телевизији Храм у којој је гост био пречасни презвитер Арсеније Арсенијевић, настојатељ Световазнесенског храма у Београду. Аутор емисије је Дејан Стојадиновић. Извор: Телевизија Храм
  3. У суботу 23. новембра 2019.г. Свјатјејши је дословно казао: „Грузијски и грчки народ имају снажне историјске везе. Имамо различиту културу и обичаје, различит језик, али имамо заједничку православну веру, која нас уједињује. Католикос-патријарх Илија је изузетна личност не само за своју Цркву и земљу, већ и за сав православни свет. Не само да му изражавам братску љубав, већ га поштујем и дивим као националном хероју. Желимо да развијемо блиске односе између двеју Цркава како бисмо се међусобно подржавали и помагали.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. E ja sam tek sada procitala svoj post i uvidela da nije dobro iskuckan..i da su mi neki delovi teksta pobegli,napred..nazad...nebitno... Htela sam da kazem da sam tek u trinaestoj nedelji trudnoce saznala da sam trudna...a pre nego sto sam saznala, po principu svojih nahodjena sam se ponasala bahato prema bebi...izlasci,alkohol,cigare...a po pitanju nekih fizioloskih potreba, kao npr. ishrana, savrseno sam funkcionisala...jela sam namirnice za koje sam tek kasnije saznala da su super za konzumiranje u trudnoci...limunasto voce, puno mleka, riba... I mislim da nisam ja svesno na to uticala...nego malo bice u meni...jer neke od namirnica nikada nisam volela da jedem a pogotovo ne u tolikim koicinama...ovoaj primer je jedna bnalnost,ali mislim da je dovoljna da uhvatis poentu... Hriscanka sam i ne bih izvrsila abortus u bilo kom slucaju iako su moji uslovi zivljenja trenutno skrnavi..iako sam mogla da nadjem sto opravdanja do sada da tako nesto uradim...prvenstveno zdravlje, pa nisam udata...raskinula sam sa momkom sa kojim sam trudna pre nekoliko meseci i ostala trudna..trudnoca je neplanirana...bla,bla,bla... Iskreno ja sam jako srecna zbog ovog blagoslova...i znam da je sve ostalo nebitno, do zivota... Posto ja verujem u eshaton,kao sto ti ne verujes..verujem i da u tom slucaju moja bebica za mene ne bi bila mrtva, nego bi bila u raju, ali pitanje je da li bi ja to sebi ikada mogla da oprostim... A uzasna mi je i sama pomisao, veruj mi... Tako da, zivele bebe... A ti bi mogao da osmislis, kao buduci pravnik, eto uz moju sugestiju kao buduce majke..Neko pravo za zastitu meska....Kao pravo potencijala coveka, da postane covek... Na osnovu signala koje salje majci vezanim za svoje postojanje...
  5. У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је протопрезвитер Сретен Лазаревић, архијерејски намесник румски. Аутор емисије: Дејан Стојадиновић. Извор: Телевизија Храм
  6. У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је пречасни презвитер Станко Лакетић, професор и главни васпитач Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, настојатељ храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла (познатији као доња црква) у Сремским Карловцима. Аутор и водитељ емисије: Дејан Стојадиновић. Извор: Телевизија Храм
  7. Гости новог издања емисије "Лилност и заједница" на ТВ Храм били су протопрезвитер-ставрофор Сергиос (Срђан) Јаношевић и његова протиница, дипломирани филолог и филмски редитељ Весна Јаношевић. Аутор и водитељ емисије Дејан Стојадиновић. Извор: Телевизија Храм
  8. Питање човекових захвата у природи путем генетског инжињеринга директно је повезано с људском слободом. Сагласно православном богословљу, Бог је човека створио слободним. Човекова слобода пројављује се у два правца: према Богу и према творевини. Човек има могућност да своме Творцу каже да или не, да позитивно прихвати, или да прекине везу с Њим. Али, и што се тиче творевине, човек поседује могућност да интервенише у природи, било прихватајући природу као нешто чему се потчињава, било одбацујући је и настојећи да вештачки створи свој свет. Што се тиче односа с Богом, човек је изабрао негацију. Значи, остварио је и остварује своју слободу као једно не према Богу. Што се тиче природе, нашао се у тешком положају, не само због односа с природом као таквом, него и због њене узрочне повезаности с човековим негирањем Бога. Не признавши Бога као Бога, и обоготворивши себе, човек се нашао пред природом гледајући на њу као на нешто што надомешта Бога у његовом животу. Зато је природа и постала нека врста бога за човека идолопоклоника који се са страхом и респектом сучељавао с природним окружењем. Човеково обожавање природе, пошто је претходно одбацио Бога, одводи га томе да саму природу сматра његовом највишом тачком ослонца. Природа скрива снаге које човек може употребљавати, наравно не за Бога, него за себе као бога у творевини. Тако се дешава да само идолопоклонство изазове потчињење природе човеку. Човек је првобитно сматрао природу богом и потчинио јој се. Међутим, како је и сам део природе, уверио се да природа може имати неограничене снаге које може сам користити. Тако човек улази у један специфичан однос с природом који је однос господара према слузи, али слузи који, на крају, влада својим господарем. На тај начин се успоставља једно узајамно супарништво између природе и човека. Та чињеница је човека одвела до таквих захвата у природи који показују како он влада природом и како јој се истовремено потчињава. Један показатељ таквог односа између човека и природе, као резултат менталитета по коме човек пошто је господар природе може да ради шта жели, представља и еколошки проблем. Исти менталитет има за последицу то да се природа свети човеку, а човек се пред њом показује немоћан. Унутар ових оквира постављамо и проблем човековог интервенисања на структури материје, али и у структуралном устројству биолошке материје бића. Иако је покушај продора у ове механизме одавно почео, његови практични резултати, коначно су постали видљиви са задивљујућим достигнућем клонирања, значи са јавном производњом једне истоветне биолошке копије. Наравно, клонирање једне животиње је уздрмало свет, не само због тога што то представља нешто узнемирујуће, него поглавито зато што сад већ постоји могућност и опасност да се пренесе и на случај човека. Дакле, ако се пренесе на човека, клонирање ће тада створити озбиљне проблеме, и Црква са одговарајућом озбиљношћу треба да се суочи с њима. С овим изазовима биоинжињеринга удаљавамо се од времена проблема и проблематика етике класичног типа и улазимо у једну нову врсту етичких проблема. На жалост, Црква још увек живи и креће се унутар проблема етике класичног типа, док се одвећ поставља питање много радикалнијих тема које се односе на саму ипостас човека и природе. Према томе, не поставља се питање да ли ћемо имати једног доброг или лошег човека, као што се интересује класична етика, него да ли имамо човека или не. Управо као што с еколошким проблемом на површину излазе коренити проблеми који оповргавају класичну етику. Више није питање да ли је природа добра или лоша, него да ли ће преживети или не. Генетика се интересује за животињско царство у које се сврстава и човек. Остављајући делимично општи еколошки проблем, ограничићемо проблематику и наша размишљања на питање генетских захвата. Какав може бити став богословља према овом проблему? Ово питање се засигурно не разрешава кроз етику којој смо обично прибегавали. Размишљања и идеје које су већ почеле да се изражавају на ту тему, крећу се на нивоу једне ограничавајуће етике. То значи позив на правну интервенцију и формирање законодавних уредби које треба да одобравају или да забрањују. Међутим, бојим се да се на овај начин не разрешава проблем. Кад једна ствар постоји као могућност, њена забрана правном интервенцијом не може нужно да уроди плодом. Уколико постоје и круже наркотици, ма колико закона донела једна складна држава, није могуће прекинути њихов проток и растурање. Уколико је атомска бомба чињеница, било који међудржавни споразум или међународна конвенција који ,забрањују нуклеарно наоружање, не спречава неког да је крадом ствара и поседује ускладиштену. Према томе, зависи одвећ од доброг расположења онога који поседује ова средства то да ли ће их употребити. Проблем се не решава етиком. Ако претпоставимо да се клонирање забрани законом, чињеница да је оно одвећ могуће, не спречава да га некад изврши неко ко може чак и живот свој жртвовати да би то спровео у дело. Ништа не може поништити илегално остварење клонирања или чак његову употребу од стране неког диктаторског режима који би га озаконио. Дакле, налазимо се пред кључним и критичним појавама. Човекова слобода се клати на ивици амбиса, а његово знање постаје оружје самоубиства. Знање се обично представља као шанса за служење човеку. Сви научни напреци садрже прелест резултатске користи за човека. У расправама стручњака се наглашавају позитивни резултати који могу прошићи из клонирања или испитивања човековог генетског кода. Технологија, са својим позитивним доприносом, улази у наш живот и контролише га. Усваја се електронски досије, јер он садржи позитивне елементе који нам олакшавају живот, и зарад тога жртвујемо нашу слободу и ауторитет. Уопште, закључујемо да човек, због своје слободе, има такве могућности које се ничим не могу обуздати. А ове могућности су двоструке и парадоксалне, јер истовремено комбинују могућност добра и зла. Човек је раније, управо бојећи се оваквог развоја ствари, био поставио граничник на знање. Од просветитељства па наовамо остављен је шта више слободним, и без икаквих ограничења на знање, како ништа не би могло пресећи истраживање и проналажење. Дакле, Црква је приморана да живи са таквим стањем ствари. То шта Црква може или треба да учини, покушаћемо да докучимо на крају. Погледајмо претходно шта се заправо, по мишљењу Цркве, ризикује с овим развојем биоинжињеринга. Већ смо нагласили да је човекова могућност интервенисања у природи нераздељиво повезана с његовом слободом. Ради се о једном темељном и својеврсном сазнању, које од човека не можемо одузети, а да га при том не лишимо самог његовог смисла. Слобода није зло, него воља и дар Божији човеку, како би овај интервенисао у природи, да би је приводио Богу и чинио је способном да се сједини с Богом, да би и сама превазишла своје границе створености и пролазности. Природа, остављена без интервенције човека, осуђена је да буде изгубљена и да ишчезне. Бог је човека поставио у рај „да га чува и одржава“ (Пост. 1, 15). Природа је као једна њива која треба да се обрађује. Ако из поштовања према природи напустимо природно окружење и природу ускратимо ове човекове интервенције, тада не само да ће она подивљати, него у суштини неће моћи ни да преживи. Дакле, човекова интервенција у природи неопходна је и за природу и за човека. Човек се служи природом узимајући и умножавајући храну, суочавајући се са различитим претњама самог живота и природе. Али и природа, ако буде остављена сама, без човекове интервенције, нити се може осетно развити нити преживети. Проблем који притом настаје, гледано с богословског становишта јесте: до које тачке можемо интервенисати у природи, будући да је научно гледиште да можемо интервенисати неограничено? С богословског становишта гледано, можемо интервенисати само у мери у којој се наша интервенција не коси с намером и вољом Божијом. Можемо, дакле, бити сатворци, под условом да Бог не престаје бити Творац света. Али, како се уверавамо у то шта је воља Божија? Наравно, сваки научник, са свим својим неограниченим захватима, може тврдити да спроводи вољу Божију. На пример, будући да Бог жели да се сузбију болести, научни напредак не чини ништа друго него изражава вољу Божију. Што се тиче стварања света, мислим да се на вољу Божију односе две основне ствари. Прва је стварање врста. Бог није просто Творац света у целини, него и Творац конкретних врста које образују свет. То представља основни закључак који изводимо из проучавања Библијског приповедања о стварању света. Бог није просто желео да настане свет, него је заповедио једног „дана“: „Нека буде светлост и би светлост“; „нека пусти земља из себе траву(...) по врстама“... „И створи Бог(...) све душе живе(...) по врстама њиховим(...) и би тако(...) и видје Бог да је добро“(...) „И рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми“ (уп. Пост.1, 1-31)... Разноликост врста очигледно је воља Божија. Разлика између богословског приступа и Дарвинизма не састоји се у догађају еволуције, него у (дарвинистичком) схватању разноликости врста као производа и простог резултата њихове борбе, једног случајног симптома целе еволуције. Не одбацујући еволуцију саму по себи, оно што је у нашем богословском приступу од значаја, јесте то што су појединачне врсте дошле у постојање као израз воље Божије. Дакле, ако човек интервенише у погледу разлика врста, у том случају подређује творачку вољу Божију својој стваралачкој вољи. Ово јасно изводимо из библијског приповедања о стварању света. Уосталом, у оквиру ових врста, и нарочито у врсти која се назива човек, разноликост и уникатност сваког појединог бића представља стваралачку вољу Божију. Димензија јединствености по преимућству важи за човека. Дакле, ако човек интервенише у овом - а овде се поставља жаришни проблем који настаје клонирањем - и поништи различитост и другачијост, у том случају интервенише творачки запостављајући вољу Божију. Што се тиче укрштања и укидања разлика код врста, проблем се рађа углавном са пресађивањима која, у мери у којој се врше, са телесним а не генетским материјалом, не представљају никакав проблем. Јер прималац, телесну материју коју добија, усваја као своју. Ако, на пример, поставимо човеку срце свиње, то не значи да он постаје свиња пошто телесна материја, која то срце прима, претвара исто у људску материју. Према томе, не укидају се ни људска ни животињска врста. Међутим, ако се изврши пресађивање генетске материје са врсте на врсту, која је с правом законом забрањена, тада се ради о интервенцији против творачке воље Божије која налаже биолошко разликовање између свиње и човека. Бојим се не само да су ове могућности реалне, него да ће у будућности можда бити незадрживе и, шта више, необуздане. Трансплатације су један простор врло опасан, уколико се не постави овај граничник. Митолошка бића, сирене, кентауруси итд., могу се показати као стварност ако се успе с укрштањем врсте на врсту трансплатацијом генетске материје. Укрштање унутар исте врсте је и дозвољено и корисно, оно се употребљава и у пољопривреди и у сточној исхрани итд. Према томе, неопходно је да одржимо границу разликовања врста. Проблем клонирања састоји се у томе што не представља интервенцију на разликама врста, него удар на различитост и другојачијост унутар исте врсте. Значи, не ради се о мешању овце и рибе, него о стварању једне друге овце, потпуно истоветне. У чему ово може да се коси са богословљем о стварању света? Неко би, у први мах, рекао да се не коси нигде. Тамо где почиње да се појављује проблем јесте кад се уникатност једне конкретне врсте као апсолутно и незаменљиво постојање укида стварањем истоветних копија. Код животиња мислим да то не важи до у мери у којој човек прихвата једну конкретну животињу личним и посебним односом. Али, поново, то није апсолутно пошто животиње немају душу, наравно не у психолошком смислу у ком је свакако имају, него у значењу душе као апсолутног личног идентитета, који се ни са смрћу не губи. Лични идентитет се тумачи као апсолутно, јединствено и неизменљиво битисање. Дакле, ако схватимо да животиње немају такву апсолутну јединственост, зато их и кољемо и трошимо у исхрани, неко би могао закључити да клонирање, што се животиња тиче, не представља богословски проблем. Свакако, ово није сигурно и апсолутно, будући да се још увек налазимо у стадијуму размишљања, постављања питања и отварања проблематике. Међутим, опасност се појављује кад дођемо до човека. Ако се клонирање примени на човека, онда се аутоматски укида апсолутно, уникатно, јединствено и непоновљиво постојање људске личности. Црква мора нагласити да је сваки човек јединствен, непоновљив и незаменљив, али и слободан. Ово, уосталом, значи: „Начинимо човека по икони и подобију нашем“(Пост. 1,26). Човек није слободан онда када није незаменљив. Као копија, он постаје један међу многима, постаје један број, једна ствар, престаје да буде личност. Али личност, а не природа, представља за човека питање егзистенцијалног примата. Природа, што се човека тиче, може да претрпи неограничене интервенције, у оној мери у којој се не уништава не само врста него и личност. Дакле, треба јасно да одредимо значење личности. Осећам да могућност клонирања оправдава све што сам током времена констатовао о онтолошком садржају личности. Личност није једна биолошка категорија која може да се укине биолошки, него овај јединствени, апсолутни и незаменљиви идентитет. Питање је да ли се укида и личност кад се биолошки укине јединственост једног човека. Наша проблематика прелама се тачно у тој тачки. Постоји велика збуњеност која се ствара и међу научницима око овог питања. Један професор генетике, заступајући клонирање човека, озбиљно је изнео следећи случај: „Замислите, како би било добро за једну мајку која је изгубила десетогодишње дете да јој можемо дати друго, истоветно том које је изгубила“! Биолошки, она ће имати исто дете. Али, да ли ће моћи да се замени јединствена и незаменљива личност детета које је умрло? Сумњам да ће мајка моћи да се утеши копијом. Јер, свакако ће желети оно дете с којим је имала један љубавни и лични однос. Овај однос чини личности јединственим и незаменљивим. Ако се мајка не утеши копијом, значи да клонирање коначно уништава личност. Један други аргумент за или против клонирања јесте то што, везано за појам личности, не можемо унапред одредити значај који ће имати окружење за развој копије, која је друго од значења личности. Окружење заиста пружа друге особине. Два бића онтолошки могу бити истоветна, али, будући да се развијају у различитом окружењу, могу развити другачије особине. Међутим, не мислим да ово има великог значаја за богословски приступ, будући да нас не занимају особине личности, него личност сама по себи. Да ли је личност апсолутна или није? Може ли бити жртвована или замењена? Наравно, кад се замени тад престаје бити личност. Постоје још и други, чисто психолошки проблеми. Шта ће бити с клонираним копијама које ће сад већ познавати своје генетске недостатке, болести итд. Али, ово је другостепено у поређењу са питањем јединствености личности која је доведена у опасност. Према томе, закључујемо да богословље Цркве по сваку цену треба да очува јединственост сваке личности, да се не би претворила у број или ствар потчињену копији. Ако генетски захвати успеју да биолошки избришу јединственост, то нема аутоматски за последицу укидање јединствености и личног. Могуће је да имамо идентичне близанце који, за оне који их воле, не престају бити два различита и јединствена идентитета. Дакле, поставља се питање колико треба бити узнемирен клонирањем? Не сежући за неким коначним решењем, закључак овог низа размишљања треба да нас доведе до утврђивања извесних богословских критеријума. Постоје, по мом мишљењу, два критеријума. Прво, треба очувати разлику врста, која није толико у опасности од клонирања колико од пресађивања генетског материјала са врсте на врсту. Друго, не сме бити нарушена апсолутна јединственост личности. Можда ће развој биоинжињеринга допринети томе да боље схватимо нешто што сасвим конкретно имамо на уму: да је друго личност, а друго (људска) природа. Јединственост једног човека не зависи од његових природних особина. Јер, ако зависи од њих, онда се не ради о личном идентитету. Ако се неко сматра јединственим зато што је интелигентан, леп, белац, образован итд. - особине које су одређене генима или окружењем - ако се од њих састоји јединственост, то онда не представља личну јединственост. Насупрот томе, ако се неко сматра јединственим не узимајући у обзир сва ова природна својства, у том случају говоримо о личном идентитету. Будући да у животу и размишљању мешамо ово двоје, можда ће нам развој биологије помоћи да схватимо како можемо заволети и сматрати јединственим људске личности које се са природног становишта не разликују. Ради се управо о ономе што постоји код Свете Тројице где се Лица не разликују на основу природних својстава, будући да су она заједничка. Разлика Лица састоји се у разлици односа које имају међу собом. То што се збива унутар Свете Тројице засигурно не бива лако у животу људи. А уобичајно је да одбацујемо једну личност на основу њених физичких особина, онда кад нас оне на задовољавају. Сад се, дакле, налазимо у сржи проблема. Кад поседујемо менталитет који сам покушао да опишем, значи да одлучујемо шта је јединствено на основу његових природних својстава, тада ћемо имати велики проблем са клонирањем. Захвати до којих ће доћи, имаће за циљ прилагођавање конкретног човека нашим захтевима и жељама које се тичу физичких особина. А наука, на жалост, иде у том правцу. Ако неко зажели паметно дете, моћи ће добити копију једног другог паметног детета. Међутим, ако волиш своје дете и сматраш га јединственим, независно од његових физичких особина, памети итд., онда ствари стоје другачије. Опасност се не састоји у клонирању самом по себи, него у менталитету који даје предност физичким особинама и види у њима одлучујући критеријум. Дакле, како променити људски менталитет? Црква је управо простор унутар кога учимо да подједнако волимо оне који, што се тиче њихових физичких особина, нису онакви каквим би смо их желели. То што Црква прихвата у своје наручје постојање другачијости и разлика које се тичу физичких особина, логички води у релативизацију физичких особина. С друге стране, чинећи примарним питање физичких особина, наука нас одводи у сасвим супротном правцу, како интервенцијом за њихово исправљање, тако и стварањем њихове клониране копије. Црква не може зауставити биолошка истраживања. Међутим, може и треба у свим правцима да живи, сведочи и остварује схватање да физичке особине нису од пресудног значаја за јединственост људске личности. Производња људи уз помоћ генетског инжињеринга, људи истоветних по физичким особинама, угрожава јединственост сваког човека, за коју Црква, ако не жели да изда сам циљ свога постојања, не може бити равнодушна. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Предавањем Његовог високопресвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог пресвештенства уморовљеног Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија на тему „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“ синоћ, 3. августа, у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару настављена је културна манифестација Трг од ћирилице која се ове године по први пут, осим у Херцег Новом, одржава и у другим градовима Црне Горе. Трг од ћирилице наредних дана, до 10 августа, одвијаће се у Бару, казао је Желидраг Никчевић подсјетивши да је значај ове манифестације оданост српском писму (ћирилици) и српском језику, који су нас одржали, утврдили у православној вјери, нашој умјетности, култури и науци. Појаснио је да је идеја Трга од ћирилице суштински једноставна и да се описује ријечима нашега Митрополита да онај ко затире своје памћење и живу стваралачку везаност за претке, тај се као сасушена грана лишава животнога сока и соја и на крају откида од племенитог коријена српстевног . „Као народ можемо опстати достојанствени у великој породици земаљских народа само чувањем успомене и свог наслеђа, буђењем и оживотворењем те успомене на наше наслеђе светокирило- методијевско, светосавско, Немањићко, Петровићевско до данашњих дана.“ Желидраг Никчевић је подсјетио да се овогодишњи Трг од ћирилице одржава у знаку великих јубилеја из наше историје, а да је вечерашњи програм посвећен управо једном таквом великом датуму који је од огромног значаја за нашу вјеру и духовно наслеђе, као и за наш национални идентитет: 40 година од земаљске кончине Аве Јустина, 125 година од његовог рођења. Након тога су духовна чеда Светог Јустина Ћелијског, владике Амфилохије Радовић и Епископ Атанасије Јевтић говорили о томе „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“. На почетку свог излагања Епископ Атанасије се осврнуо на Трг од ћирилице и казао да је ова манифестација знак православља. Томе у прилог је додао да је познати слависта Емилиос Тахиаос од Солуна, добар познавалац историје и књижевности словенских цркава од Кирила и Методија до наших дана, рекао је да је ћирилица граница између Истока и Запада, између православља и латинства, римокатоличког и протестантског свијета: „Ћирилица је тамо где је православље“, казао је владика и додао да је у његовању ћирилице велика заслуга Митрополије црногорске приморске која је у саставу Светосавске аутокефалне цркве друга послије Жиче. Говорећи о оцу Јустину са присутнима је подијелио сјећање са једног пута у Русији када су га браћа Руси питала какав смо ми то ви народ да нм је Бог дао такве величине као што су Николај и Јустин, заједно у тако кратко вријеме. „Ја сам слегао раменима и рекао нисмо криви. Слично је у Грчкој. Знате колико се штампа, цитира на сајтовима, у књигама, часописима час Свети Јустина час Свети Николај. Њихове ријечи постале су симбол православља. И заиста велики дар Божји.“ Испричао је да је отац Јустин први ишао на гробове Николајевих родитеља у Лелић и тамо се, како је говорио сам отац Јустин, када је Николај преминуо само три дана молио за њега, а онда се молио њему. „Он је био жив ходећи светитељ и тако је Јустин растао уз Николаја“, казао је, између осталог, уморовљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије се присјетио да је први пут имао дар од Бога да види старца Јустина 1959. године на Новом гробљу у Београду, а до тада је само слушао и читао његове књиге. Када је своју одлуку да се замонаши подијелио са о. Јустином он му је одговорио: Радујем се што си сагледао себе са тачке гледишта вјечности. То је уједно и реченица коју Митрополит често говори на монашењу. Говорећи о оцу Јустину, владика Амфилохије је казао да је он превео и написао 12 томова Житија светих, што је једно од најзначајнијих дјела код нас. Такође, код нас не само да се издају његова дјела него се и штампају нова. По његовим ријечима владика Атанасије је урадио огроман посао, списе о. Јустина, писма сабира те су изашла 22 тома Дјела оца Јустина. На грчки језик је превео и књигу: Човјек и Богочовјек која је доживјела већ 9 издања у Грчкој. „Упоредо са тим Житијама штампане су и његове три Догматике Православне цркве, од којих су други и трећи том јединствене догматике, како их он назива православна философија истине“, рекао је владика и додао да су његова дјела превођена на руски, француски, њемачки, енглески језик. Казао је да његова дјела остају као једно богатсво непроцјењиве вриједности и да је Свети Јустин Ћелијски једна изузетна личност, не само у савременом православљу, већ и у савременом хришћанству. „Када је говорио о Светом Сави, говорио је о Западу. Није био, како га тумаче, антизападни човјек, него човјек који је осјетио сву трагику Запада и усмјерења хришћанства на Западу, а послије и западне цивилизације која се одрицала Бога, првенствено Христа. За оца Јустина, као и за изворну Цркву Божију, без Христа нема ни човјека, ни хришћанства, ни решења људске судбине.“ Отац Јустин је написао да постоје три пада у историји човјечанства: Адамов пад, Јудин пад и одпад од Бога, и пад римског папе. „Ти падови су одрицања од Бога у суштини и обоготворење човјека коме је дах у носу. Адам је то учинио погазивши заповјест Божију, Јуда је за 30 сребреника продао Небеско за земаљско царство и Христа као носиоца Небеског царства, а римски епископ је себе прогласио за викара Христовог, за непогрешивог, за земаљску славу и част.“ Отац Јустин је написао ако је један непогрешив у Риму зашто да није и онај у Берлину и Њујорку непогрешив. „Ако је један човјек непогрешив, онда сваки човјек може себе да прогласи непогрешивим.“ Даље је објаснио да је унијаћења било и овдје кроз историју, а да је мишљења да је оно што се догађа у Украјини плод унијаћења од 16. вијека, насиља које је извршила Пољска држава: „То је плод таквога духа римске надмености, обоготворења човјека, што православље никада није могло да прихвати, иако нијесмо безгрешни. То су искушења људска, али тамо је то постала догма. На Истоку је то искушење које се пројављује сада кроз ова збивања у Украјини.“ Високопреосвећени владика је казао да је и латиница постала догма, те је добро да имамо манифестације као што је Трг од ћирилице у Црној Гори гдје је на снази уништење ћирилице : „У свим установама ове државе латиница је насилно наметнута. Њој свака част, али се зна на ком писму смо ми постали зрели историјски народи и ко су наши учитељи и просветитељи.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је нагласио да се нада да ће се вратити црква на Ловћену, јер нема спаса Црној Гори док се то не догоди: „Црна Гора се обурдава, иде у потпуну пропаст, губи своју савјест, свијест, сазнање, истински идентитет, свим оним што се догађа са овом садашњом Црном Гором, која никада није била зависнија, ропскија него данас, за онога који зна шта је робовање а шта слобода.“ Појаснио је да то робовање значи да робује страстима, властољубљу и частољубљу. Отац Јустин је бринуо о Косову и Метохији јер је знао шта оно значи не само за нас, него за Европу. „Као што је 1389. године на Косову Пољу решавана судбина Европе и преко наших костију заустављена тоталитарна најезда султана, исто се догађа и данас. Судбина савремног свијета се прелама преко КиМ. “ Поручио је да ми знамо ко смо и шта смо, и зато и даље носимо крст Светога Јована и градимо цркву Свете Тројице – Бога љубави, која грли све без обзира како се опредјељују: „Обнављамо Ловћенску цркву, себе и своју душу, градимо на ономе на чему је саграђено свешто јесмо, по чему смо били, јесмо и остаћемо присутни у овоме свијету“, поручио је на крају свог излагања Његово високопресвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Синоћњи програм својим наступом је уљепшао и Хор Светог Јована Владимира. Трг ћирилице у Бару се наставља вечерас предавањем на тему „Насиље над Србима“ о којој ће говорити: проф. др Милош Ковић, проф. др Ранко Поповић, Мирјана Лолић Мочевић, новинар. Дани Трга од ћирилице се ће се одржавати у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару са почетком у 21 час. Ове године манифестација је у знаку јубилеја: 800 година аутокефалности Српске православне цркве и и живота њене Зетске епархије – Митрополије црногорско-приморске, 630 година од Косовског боја, 690 година од рођења Светог великомученика косовског цара Лазара, као и 500 година од печатања служабника Божидара Вуковића. Организатори Трга од ћирилице су: Митрополија црногорско-приморска, Издавачка установа Светигора, архијерејска намјесништва херцегновско и барско, Удружење књижевника Црне Горе и Удружење издавача и књижара Црне Горе и Српски културно-спортски центар Карађорђе из Херцег Новог. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. @Александар Милојков @farisejski.bukvojed Мислио сам да је ова ствар апсолвирана, да су истоветни појмови, како је то Зизјулас објаснио. Оци су дали ново значење појму личност, поистоветивши га са ипостаси. Волео бих да чујем буквоједа у чему види неки проблем, али и замолио бих Милојкова за стрпљење, јер иако мислимо да је реч о нечему утврђеном, може бити да ми сами нисмо у потпуности све разумели. Имам дилему због тога што неки савременици употребљавају ове појмове као да апсолутно владају знањем о њима, а користе се филозофијом и неретко занесењачким причама. Мислио сам да је личност или ипостас биће од главе до пете, и да нема ту шта сувише филозофирати. Зато ме интересује у чему буквојед види проблем, макар и био неоснован, јер не може се рећи да је баш све у реду са општим разумевањем тих појмова.
  11. У трећу недељу по Духовима, на Празник Рођења Светога Јована Претече и Крститеља Господњег, 24. јуна/7. јула 2019. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, јеромонаха Поликарпа (Трајковића), сабрата манастира Свете Тројице у Љубовији, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: У данашњем дану прослављамо два Празника у једном, двоједини празник, недељу, Васкрс у малом, и Празник рођења Светог Јована Крститеља. Наш народ тај празник назива Ивањдан. Спаситељ нас учи да не бринемо шта ћемо јести и у шта ћемо се оденути. Животни идеал који нам изгледа неостварљив и скоро утопијски, испунио се у животу светих Божјих угодника, а посебно у животу Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Спаситељ света Га назива ,,највећим рођеним од жене", а његова Личност управо јесте слика долазећег Спаситеља света. Он није сам себи циљ, он је непрекидно најављивање доласка Господа Исуса Христа. Свети Јован Крститељ то потврђује када говори: ,, Ја нисам Христос, него глас вапијућег у пустињи, и нисам достојан одрешити ни ремена на обући Његовој." Живећи најскромније у пустињи, хранећи се дивљим медом и биљкама, доказао је да је итекако могуће, и преко потребно да човек најпре тражи Царство Божје и правду његову, а да му се све остало Љубављу Божјом, придодаје... Извор: Епархија бачка
  12. На Православном богословском факултету, који студенте школује од 1920, докторску дисертацију о старозаветној Књизи пророка Данила недавно је одбранила Љиљана Јовановић, прва жена доктор библијског богословља. Докторат на тему „Књига пророка Данила 7-12; Текстологија и Теологија" одбранила је крајем марта. Ментор јој је био професор др Родољуб Кубат, са катедре за Свето писмо Старог завета. У научном раду, који обухвата 552 стране, бавила се детаљном анализом пет поглавља старозаветне Књиге пророка Данила, поредећи различите верзије старогрчких превода и Масоретског текста, изучавајући како наизглед мале разлике, а некада је у питању само другачији везник у два различита превода, утичу на различите рецепције библијског текста и колико мењају његово тумачење. Такође, Осим што је прва жена доктор библистике на ПБФ, Љиљана је у великом тиму професора који преводе Септуагинту са старогрчког на српски језик. Тема разговора са др. Љиљаном Јовановић у новом издању емисије „ Личност и заједница " била је између осталог и њена одлука да свој живот посвети Теологији, Цркви и Светом Писму као и положају Писма у односу на савремену Теологију и савременог човека. Иначе, треба истаћи да Љиљана потиче из хришћанске, свештеничке породице из Пожаревца. Аутори: Стојадиновић Дејан Стојадиновић Ивана.
  13. 1. Обично се каже да су ‘људска права’ само други, новији израз за оно што се раније називало човековим ‘природним правима’. Стога изгледа готово саморазумљиво рећи да ова права припадају човеку самим тим што је он људско биће, тј. да је људска природа и нужан и довољан услов за њихово поседовање. Тако се чини да је захтев за пружањем одговора на неизбежно питање о ‘извору права’[1] испуњен без много муке. У том случају највећи проблем се налази тек у другом кораку – како остварити сва та права која су неотуђива од људске природе? Ни најмање не желећи да оспоравам важност, неопходност и неодложност сваког напора предузетог у том правцу, у овом тексту ја се ипак нећу бавити тиме, него ћу се, уместо тога, позабавити теоријским разматрањем тзв. ‘људских права’, и то из угла православне теологије. Речено је да се под ‘људским правима’ подразумевају она права која човек има по самој својој природи. Међутим, није само по себи јасно шта то у ствари значи. Постоји, додуше, један вид одговора на ову нејасноћу који би је отклонио релативно лако. Да су та права ‘природна’ значило би, у овом случају, то да она човеку припадају по његовој природи, а не, рецимо, по томе што је он члан друштва и државе. ‘Природно’ овде, дакле, значи оно што стоји насупрот ‘државном’ или ‘правном’. Отуда, пошто је држава не-природна творевина, и пошто тзв. ‘људска права’ не почивају на државно-правном уређењу, него се често потврђују тек насупрот њему[2] онда су таква права, будући да афирмишу оно што једна неприродна институција брани, по логици ствари – природна. Ако реч ‘природна’ треба да значи само то, онда је релативно лако прихватити да „…људска права постоје пре државе“[3] и да та права, тиме што су за представнике државних власти „забрањене зоне“,[4] „чувају достојанство човека од државе и друштва…“[5] Међутим, баш када се чини да је све јасно, јавља се оно што је са философско-теолошке тачке гледишта најзанимљивије. А то је питање: постоје ли права која јесу људска, а ипак нису ни законска ни природна. Људска, а ипак не од људске природе – може ли то бити? Православни одговор је – да, може. Нису, дакле, сва ‘људска права’ – ‘природна права’. Размотримо ову ‘необичност’ мало подробније. Теорија 2. Човек има право да постане бог. То је његово прво и највише право. Право човека да постане бог јесте људско, а ипак није природно право. На чему, онда, ово право почива? Где је његов извор? Право човека да постане бог темељи се на човековој могућности да превазиђе своју природу, а ова могућност почива на томе (а) што Бог превазилази своју природу, и (б) што је човек слика Божија. Размотримо прву тачку. (а) Шта уопште значи рећи да Бог превазилази своју сопствену природу? Значи ли то да он излази изван себе, и, даље, на чему се уопште заснива ова његова способност себепревазилажења? Да бисмо могли да одговоримо на ова питања морамо се вратити у прве векове хришћанства у којима је Црква учинила напор да, између осталог, формулише своје веровање у Бога који је, prima facie парадоксално, у исто време и један и три. Изгледа да је Тертулијан био први који је о Богу говорио као о „једном суштаству, а три лица“ (una substantia, tres personae).[6] У Богу се, дакле, може ако не одвојити, а оно разликовати суштаство или природа од лица или личности (Оца, Сина и Св. Духа). Међутим, када се ова синтагма преведе на јелински, онда се јављају следећи проблеми. Ако се реч persona преведе дословно речју πρόσωπον, онда такав превод повлачи за собом уверење да се ту ради о такве три Божије личности које су без онтолошке тежине и које су само три привремене улоге једнога Бога, будући да реч πρόσωπον (као и προσωπεῖον) означава маску коју су глумци користили у позоришту (а то је, такође, било и првобитно значење латинске речи persona). С друге стране, дослован превод латинске речи substantia био је ὑπόστασις, што је имало онтолошку тежину, али је у овој синтагми само још више учвршћивало уверење да је хришћански Бог налик на оно биће о коме је говорио Савелије: Бог је једно биће у трима привременим или наизменичним улогама. Дослован јелински превод овог израза (μία ὑπόστασις, τρία πρόσωπα) наводио би источне хришћане на помисао да је савелијанизам узео маха и на Западу, и стога су се они у почетку односили према овој синтагми са резервом. Да термин πρόσωπον не би звучао савелијански, тј. да не би означавао само маску или улогу, него да би добио на онтолошкој тежини, источни оци (пре свега Кападокијци: Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Григорије Ниски и Св. Амфилохије Иконијски) су овај термин изједначили са термином ὑπόστασις који је одувек означавао неко стварно (насупрот ефемерном) и самостално (насупрот акциденталном) биће. Испоставило се, међутим, да и ово решење има своје недостатке: у јелинској философији и у раној хришћанској теологији термин ὑπόστασις је био близак (и скоро истоветан) са термином οὐσία који је код Платона бно синоним за самостално постојеће идеје, а код Аристотела је οὐσία означавала темељну стварност без које, као без ὑπό-στασις не би могла постојати ни једна од осталих категорија. Дакле, и οὐσία и ὑπόστασις означавали су оно што може постојати самостално и што има онтолошку тежину. Међутим, рећи „једна ὑπόστασις, три ὑποστάσεις“ било би бесмислено, те су стога Кападокијци почели да употребљавају израз „једна οὐσία, три ὑποστάσεις“. Али, ако ове термине схватимо као синониме (што су на Истоку углавном и чинили), онда ни овај израз није много смисленији од оног првог. Због тога су кападокијски оци схватили термин οὐσία као неку врсту општости (слично Аристотеловој δευτέρα οὐσία али ипак не у потпуности идентичну са њом).[7] Тако су сада и Божија суштина или природа и његове три личности добиле на онтолошкој тежини у изразу μία οὐσία, τρεῖς ὑποστάσεις или τρία πρόσωπα и звучале су стварно, самостално и објективно.[8] Сада се можемо вратити нашој главној теми разматрајући у каквом су међусобном односу божанска οὐσία и три божанске ὑποστάσεις. Према Св. Јовану Дамаскину, Бог је бесконачно удаљен од целокупне творевине (па отуда и од човека) „не простором, него природом“ (οὐ τόπῳ ἀλλά φύσει).[9] Због тога, према Св. Атанасију Великом, „ништа од створеног својом суштином ни најмање не наликује свом творцу, него је изван њега“.[10] Стога је Св. Макарије Египатски у праву када тврди да „њихове природе немају ничег заједничког“ οὐδέν κοινόν.[11] Бог је, дакле, у односу на своју творевину апсолутна другост. Отуда, када би Бог био одређен (ограничен, заробљен, подвлашћен) својом суштином/природом која је апсолутно различита од свега другог (и која му каже: Бог си и ништа друго до Бог), онда он никада не би могао постати нешто што Бог није (тј. човек). Али, ако се сада присетимо оне разлике између Божије суштине/природе, с једне, и његових трију личности, с друге стране, онда ћемо оно што нас овде највише интересује наћи у чињеници да ранохришћански теолози (посебно Кападокијци) нису ‘утемељење’ Божије или његов raison d’ etre видели у његовој природи = суштини, него у његовом личносном начину постојања, и то пре свега у личности Бога Оца који је извор других двеју божанских личности. Ј. Д. Зизиулас с правом пише: „Кападокијски оци су, по први пут у историји, у биће Бога увели појам узрока (αἴτιον) и значајно га приписали не једној природи Бога, већ личности, Оцу. Брижљиво и постојано правећи разлику између природе Божије и Бога као Оца, они су учили да оно што узрокује да Бог постоји јесте личност Оца, а не једна божанска природа или суштина. На тај начин они су личности дали онтолошко првенство над суштином, и поступајући тако они су ослободили егзистенцију од нужности.“[12] Према томе, у Богу личност не почива на суштини, него суштина почива на личности. Ако се тако уопште може рећи, према овој концепцији, Бог себи слободно даје своју суштину/природу. И баш зато што је она у његовој власти, он је може превазићи, може изаћи из ње и (нпр.) постати човек[13] – у овоме је тајна Богочовека Христа. Да личност (читај: слобода) у Богу није изнад његове природе (читај: нужности), Бог никада не би могао постати Бого-човек.[14] (б) Размотримо сада и другу тачку – да је човек слика Божија, и упитајмо се чиме је то човек слика Божија. Свакако не својом природом/суштином, јер као што смо већ видели, човек је баш својом природом бесконачно удаљен, бесконачно различит од Бога. Стога је човек слика Божија својом личношћу. Другим речима, тиме што је слика Божија човек је личност. Човеков начин постојања (τρόπος ύπάρξεως) као личности даје му могућност да превазиђе ограничења која му намеће његова природа (која му каже: човек си и само човек). Да је до човекове природе (која код човека, за разлику од Бога, ‘претходи’ личности), човек би (њоме) био осуђен да довека остане само човек, а то значи (својом природом и оним што она подразумева) ограничено и смртно биће. Другим речима, да је само до човекове природе, човек не би имао право на бесмртност. Али будући да је он слика Бога у коме личност има првенство над природом, онда и човекова личност такође, иако га нема онтолошки, може ипак задобити ово првенство личног (= божанског) начина постојања над природом онога што постоји. Речима отаца древне Цркве, човек може од слике (εἰκών) Божије постати подобије (ὁμοίωσις) Божије, тј. може постати бог (ако и не природом, а онда Божијом обожујућом благодаћу). Човеково подвижништво се и састоји у ослобађању себе, уз помоћ Божије благодати, од нужности (= закона) своје природе, од онтолошког првенства његове природе над његовом личношћу. Укратко, иако човекова природа има првенство над његовом личношћу, човек је од Бога позван да овај однос преокрене и да ову спутаност својом природом поништи. Ако ово престане да чини, човек престаје да личи на свога Бога и утапа се у своју природу. Из оног што је до сада речено јасно је да се не може рећи – „Она [права човека] су његова ‘по природи’, пошто је он личност“,[15] зато што бити личност значи бити слободан од природе. Стога је човеково право да постане бог право личности, а не право његове природе. Човек је позван да постане бог не зато што му је природа таква каква је (уосталом, он то ни не може постати природом – присетимо се: човек је баш својом природом бесконачно удаљен/различит од Бога), него зато што његова природа, одсликавајући божанску, постоји на начин личности. Пошто је однос између човека и Бога слободан однос између личности (не: индивидуа), човек не може од Бога захтевати ово даровано му право на обожење (θέωσις). Он не може приморати благодат да се излије на њега, али је зато може приволети, баш као што не може ни другог човека приморати да га воли, али га може при-волети, може га освојити љубављу. Резимирајући досадашње разматрање можемо рећи да човек има права и као личност и као индивидуа. Као индивидуа он има права која проистичу из његове природе и која га, по замисли, штите (као индивидуу) од државе и друштва. То су ‘људска права’ у уобичајеном смислу тзв. ‘природних права’. Као личност човек има право (ако је могуће у држави и захваљујући држави, а ако није могуће онда мимо ње и чак упркос њој, а такође и упркос својој сопственој природи) да постигне обожење и да оствари хришћански ‘категорички императив’: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48). Када се говори о људским правима онда се обично каже још и то да она представљају, ако не довољне, а оно барем нужне услове без којих човек не може остварити себе као људско биће, без којих он не може бити оно што би требало да буде. Но, да ли је то заиста тако? Упркос томе што на први поглед то може изгледати чудно, чини се да ствари не стоје тако. Наиме, могуће је чак и без остварења ових тзв. ‘људских права’ остварити оно темељно људско право у којем се огледа човеково последње назначење. (Кажем: могуће је, из чега не следи да је то неопходно или пожељно.) Ово произлази из две, већ установљене, ствари: (1) сва тзв. ‘људска права’ заснивају се на потребама људске природе, и (2) право човека да постане бог заснива се на човековој могућности да превазиђе ову своју природу. Историја 3. Рана Црква је од државе била одвојена само ‘духовно’. Хришћани нису оснивали засебне градове, него су живели тамо „где су се задесили“.[16] Они нису били ‘политички противници’ постојећег царства иако их је ово понекад видело као такве. То не значи да су они спремно одобравали status quo, али значи да нису ковали превратничке завере, него су се чак молили за државу, мир и саме цареве. Попут свих народа Старог (и не само Старог) века и хришћани су држали да држава има извесно ‘божанско’ порекло. „У хришћанским круговима била је опште призната позитивна вредност и функција државе. Чак ни жестока погрда у књизи Откривења није била изузетак. Оно што је ту било оптуживано била је исквареност и неправедност тадашњег Рима, а не начело политичког поретка. Хришћани су, потпуно искрено и нелицемерно, могли да у римским судовима изјаве да су политички невини и да се правдају да су лојални према Царству“.[17] С друге стране, Црква је себе видела као заједницу која је додуше у овом свету, али која није од овог света. Одговарајући на Келсову оптужбу да су хришћани равнодушни према грађанским (тј. државним) пословима, Ориген то не жели да порекне, него само да објасни због чега је то тако, те пише да у сваком граду „ми [хришћани] имамо једну друкчију заједницу отаџбине“ (ἄλλο σύστημα τῆς πατρίδος).[18] Другим речима, поред сваке грађанске заједнице, у истом граду, на истом месту и у исто време, постоји још једна заједница – помесна Црква. Пошто је ову последњу – хришћанску заједницу – држава схватала као status in statu, било је нормално да на њу гледа са подозрењем. Да су хришћани били незаинтересовани за сваку врсту друштвених активности, држава би на њих можда гледала само као на чудаке, и као безопасне би их, можда, оставила на миру. Међутим, они нису били незаинтересовани за сваку, већ само за државну активност.[19] Када је у питању била црквена заједница, они су били веома активни. И баш то запостављање и чак потцењивање државне на рачун црквене заједнице учинило је да царство црквену заједницу схвати као страно тело у свом организму. Ако су хришћани желели да увере државу да је њима „свака отаџбина туђа земља“,[20] онда су у томе успели – држава је према њима почела да се понаша као према туђинцима. Као што смо већ рекли, иако су се осећали ‘странцима’ у овом свету, па самим тим и у овој (тј. у било којој овосветској) држави, и баш због тога, хришћани нису били политички противници световних власти. Али из овога уопште не следи да су они увек били спремни да поштују и беспоговорно следе све државне одлуке. Напротив, лојалност према државним властима ишла је само дотле док одлуке ових нису битно задирале у ‘чисто црквене ствари’. У случајевима када јесу, држава је, по правилу, наилазила на снажан отпор, и то не само у ‘периодима гоњења’, него и у познијим временима када је држава већ почела да признаје и прихвата хришћанску веру.[21] Но, чини се да је главна потешкоћа произлазила из чињенице да за Римско царство (као и за мање-више свако друго) ‘чисто црквене ствари’ нису у ствари ни постојале (а изгледа да је и дан-данас тако). Римско царство није себе схватало као надлежно само за ‘државне’ или световне послове, него исто тако и за верске. „Римско царство је, у ствари, било једна политичко-црквена установа. Оно је било ‘црква’ исто колико и ‘држава’; да није било и једно и друго, оно би било туђе схватањима Старог света.“[22] Ова идеја о ‘Вечном Риму’ као једној јединственој политичко-религиозној заједници чији је крајњи циљ добробит људи и чак њихово ‘спасење’, пренеће се из Старога у Средњи век, како на Истоку тако и на Западу. 4. После готово две хиљаде година у источном хришћанству стање је у многоме слично ономе из првих хришћанских векова. Све новонастале социјалистичке државе са комунистичком идеологијом себе су виделе као надлежне не само за ‘државне’ него и за ‘верске’ послове исто тако. Њихово решење ‘верског’ питања, проглашавањем званичног (и, наравно, ‘научног’) атеизма, само је један екстремни облик ‘решења’ овог проблема који показује да и ове државе, као некада Рим, сматрају да је и овај, духовни, домен у њиховој надлежности, те да ‘чисто црквене ствари’ у ствари и не постоје. Ово ‘коначно решење хришћанског питања’ ставило је Цркву у многим од ових држава у положај сличан оном из ‘периода гоњења’ (конфискација црквене имовине, хапшења, губитак посла, па чак и живота). Као и у самом почетку тако и данас Православна црква даје предност непосредном, присном и топлом људском односу над сваким prima facie савршеним програмом чије би по сваку цену остварење наводно водило људском благостању. Све и да такви савршени програми постоје, и да су намере њихових твораца и извршитеља часне, православни хришћани ипак не верују да се свет може променити набоље променом његовог спољашњег поретка. Стога је Црква, пре свега, заокупљена бригом да измени људско срце и ум (‘покајање’ је изворно ‘промена ума’ = μετάνοια), не би ли свет променила ‘изнутра’ а не ‘споља’. Другим речима, Православна црква држи да се на друштво и људску заједницу може и треба суштински утицати изван политике. То не значи да су православни равнодушни према политици и да им је свеједно у каквом политичком систему живе, али значи да они углавном држе да Црква не треба да учествује у политичкој борби и да не треба да улази у коалиције са политичким странкама. Нажалост, не задовољава ни оно решење по коме су држава и Црква потпуно одвојене и по коме се од Цркве очекује да води бригу само о (апстрактној) трансценденцији (‘оностраности’), док би држава требало да брине о овоземаљским проблемима. Тачно је да Црква својим пореклом, својим бићем и својим назначењем ‘није од овога света’, али је такође тачно да је њена главна мисија ‘у овом свету’, и то баш зато што је сам свет несавршен (искварен, зао, на странпутици).[23] Хришћанин мора бити целовито, а не шизофрено биће подељено на тзв. ‘духовну’ и ‘световну’ област. Не може се седети на две столице и служити и Цркви и свету. Суптилна хришћанска истина о Цркви која је „у овом свету, али није од овог света“ није успела да до данас нађе своје позитивно историјско остварење. То морамо отворено признати. Но, да ли је то разлог да се престане са трагањем за њим? Закључак 6. Закључујући ову расправу можемо рећи да чак и ако тзв. ‘људска права’ имају велик значај, она ипак нису ни довољни ни нужни услови без којих се човек не може остварити као људско биће, без којих он не може постићи свој највиши циљ. Човеково право да постане бог (= да постигне обожење) може се остварити у свакој држави и у сваком друштву, баш зато што не зависи ни од државе ни од друштва. Остварити своје истинско Ја могуће је (не кажем да је нужно или пожељно) чак и у ситуацијама у којима човек нема тзв. ‘људска права’. Даћу само један пример: мученици су били мученици баш зато што нису имали људских права – често чак ни право на живот. (Може се рећи и овако: лишавање људских права пружило им је могућност да буду мученици). Свет без људских права заиста је ужасан, али чак и у таквом свету човек може бити истински човек. Штавише, prima facie парадоксално, свет лишен људских права често је био шанса да човек у свакодневном животу са другим људима докаже да је заиста човек. Ипак, свесна људске слабости и огромног значаја људских права која човек има не само као личност него и као индивидуа, Православна црква се борила за људска права током целе своје историје, и наставиће да то чини и убудуће. Протојереј Владан Перишић Извор: Теологија.нет
  14. Презвитер епархије Бачке, отац Велимир Врућинић, речима љубави и радости о великим данима и догађајима из живота Господа и Спаса нашега Исуса Христа, о Васкрсењу Лазара из Витаније и уласку Господа у Јерусалим, говорио је у новом издању емисије Личност и Заједница. Колико су ови догађаји,најпре историјски догађаји , из живота Господа и Спаса нашега Исуса Христа, заправо директно повезани са нашим животима у данашњици. Тајна ових великих догађаја, дубоко је урезана у животу свакога човека и као предокушај највећег и најзначајнијег догађаја, Васкрсења Сина Божијега, Сина Човечијег, Господа Исуса Христа, припрема свакога од нас за свеопште васкрсење. Аутори: Стојадиновић Дејан Стојадиновић Ивана. Извор: Телевизија Храм
  15. У новом издању емисије Личност и заједница, говорили смо са истакнутим филозоф, проф.др. Александром Фатићем о љубомори и зависти, који заправо јесу и смртни греси у хришћанству. Поред тога, у нашем друштву, у нашим друштвеним заједницама, суочени смо са поражавајућим статистикама, да се у средствима информисања готово свакодневно говори о убиствима најближих, а као разлог се најчешће наводи љубомора. Шта је љубомора а шта завист, када љубомора наступа а када завист, да ли постоје нивои ових феномена, да ли нам филозофија може помоћи да разрешимо ове дилеме и уопште да пронађемо смисао живота у том погледу. Аутори емисије: Стојадиновић Дејан Стојадиновић Ивана.
  16. О својој новој књизи, о значају молитве и о данашњем времену, као и о изазовима овог времена, у новом издању емисије "Личност и Заједница" на Телевизији Храм говори Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). Доносимо други део разговора. Први део разговора погледајте ОВДЕ Извор: Телевизија Храм
  17. О својој новој књизи, о значају молитве и о данашњем времену, као и о изазовима овог времена, у новом издању емисије "Личност и Заједница" на Телевизији Храм говори Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). Извор: Телевизија Храм
  18. О својој новој књизи, о значају молитве и о данашњем времену, као и о изазовима овог времена, у новом издању емисије "Личност и Заједница" на Телевизији Храм говори Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). Извор: Телевизија Храм View full Странице
  19. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, поводом празника Светог Спиридона Чудотворца – храмовске славе цркве у Ђеновићима са свештенством Свету службу Божију у овој цркви. Звучни запис беседе У литургијској бесједни након читања Јеванђеља Владика је рекао да је у ријечима молитве да нам Бог у овом вијеку подари познање истине, а у будућем вјечни живот садржано све што је најбитније за људски живот, за човјека као биће створено по лику и по подобију Божјем. „Много је оних који нуде своје истине, али вријеме покаже да су то биле лажи. Много је оних који своје идеологије, лажне и пролазне, прогласе за истине. Одувијек је то тако било, а чини ми се да је то тако данас више него икада у пролим временима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да познање истине значи познање смисла свога живота, познање најдубљих тајни свијета у коме се рађамо и живимо. „Изнад свега то значи познање Онога који јесте Истина и који даје истинитост свему што постоји, познање Онога кроз кога је све постало што је постало и без кога ништа не постоји што постоји, Онога који је једини с правом могао да каже да је Он истина, пут и живот – Христа Бога нашега“, објаснио је Владика. Владика Амфилохије је објаснио да се пуноћа Божанске истине открила у личности Христовој. „Ми се постом и молитвом припремамо да се сретнемо са том вјечно истином Божјом, са Богом који је истина, са Богом који чини човјека бићем истинитим јер му дарује, не просто пролазни живот него вјечни и непролазни живот. Оно за што се молимо да нам Бог подари у будућем вијеку вјечни живот – то је оно што је подарио сам Господ роду људскоме тиме што је примио на себе људску природу, постао као један од нас. Људску природу, која је пролазна, која је смртна у овоме смртном свијету, он је обесмртио својом силом Божанском и својом бесмртношћу“, нагласио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је казао да се тој Истини клањао Свети Спиридон Чудотворац, чији празник данас прослављамо. „Он је познао ту истину и живио том истином и постао живи свједок Божје истине, не само у временима када је на Кипру чувао своја стада и када је био тамошњи епископ него и својим упокојењем и својим светим моштима. Он свједочи ту истину, постао је истинит том истином“, истакао је Владика. Митрополит Амфилохије је казао да ту Свету истину, личност Христа Бога у себи чува Црква Божија. „Она садржи у себи ту истину, свједок је те истине на свим земаљским језицима и међу свим земаљским народима. Много је значајно да ми исповиједамо, не некакве цркве овакве или онакве, него једну, свету, католичанску, саборну и апостолску Цркву. Ми овдје на земљи је називамо другим именима, зависно од тога која већина народа припада некој од Цркава, као што већина народа која припада нашој Цркви је већина народа српскога, па се зато зове српска, или у Русији већина рускога народа припада тој Цркви па се зове руска или већина Бугара припада Цркви па се зове бугарска. То су називи који су новији, који су условни, привремени земаљски називи, али прави назив је овај кога ми исповиједамо: Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква Божија. И то је велики Божји дар да ми припадамо као народ тој Светој Божјој Цркви“, истакао је Владика Амфилохије. Владика је посебно истакао да се у наше вријеме догађа нешто што није здраво и добро, а то је да васпитаници оних који су свој живот утемељили и покушавали да живот народа утемеље на лажним идејама и идеологијама, на братоубилаштву и револуцијама, стварају своју цркву. „Видим у новинама да је такозвана ЦПЦ овдје у Херцег Новом створила неку своју заједницу. Свак има право да се опредјељује у животу, слободно је људско биће, Бог му је подарио слободу. Али нико нема право да манипулише са истином Божјом, са Црквом Божјом. Ко су они који стварају ту такозвану цркву и како је стварају у Боки? Откуд ту да је стварају, кад Црква овдје у Боки није никада ни припадала Црној Гори до 1946, односно до 2006. године? Какве, дакле, везе имају Бокељи са својом Савином са таквом неком заједницом насталом од безбожника“, казао је Владика. Након причешћа вјерних храм је опходила славска Литија, а онда је Владика са свештенством благосиљао славски колач. На крају је Митрополит честитао славу сабранима на Литургију. Поменуо је да су вјерници данас у храму цјеливали икону свештеномученика Васа Вучедолскога. „Када је ова група Брозових следбеника, покренула стварање аутокефалне ЦПЦ деведесетих година, питалу једнога од њих: Зашто ви то нијесте уради четрдесет и пете, шесте године? А овај ће рећи како су они рачунали да су уништили Цркву, да више ње неће бити. Али, пошто су видјели да је Црква неуништива, онда су покушали да стварају своју лажну безбожну цркву. И да уништавају себе, уствари. Па ево видите – они које су убијали, као Васо Вучелски, Митрополит Јоаникије, Михаило Бардић, Саво Пејовић и сви остали које памти Црква Божија, они остају неизбрисивим словима записани у људском памћењу, не само својих сродника. Јер, преко њиховог мучеништва сви смо ми њихови сродници. Сви земаљски народи постају њихови сродници“, казао је он. Рекао је да од онога што ниче са братоубичког ђубрета не може да узрасте ништа до коров. „А оно што расте и израста из мученичке крви Васа Вучедолског, Светога Спиридона, свештеномученика Јоаникија и осталих свештеномученика и новомученика и мученика царских и сверосијских, то постаје неизбрисиво. Ни врата пакла не могу Цркву надвладати. Ево, свједочи то и Васо Вучедолски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Наш колега и форумаш Александар Милојков је завршио своју дисертацију, коју је Комисија прегледала и након тога констатовала да "дисертација представља оригинално и самостално научно дело. Овај рад испуњава научне нормативе докторске дисертације и предлаже Наставно-научном већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду да одобри јавну одбрану овог рада." Реферат о урађеној докторској дисертацији Александра Милојкова А кога рад интересује, може га прочитати на следећем линку: http://www.bfspc.bg.ac.rs/inc/Aleksandar_Milojkov_Disertacija.pdf
×
×
  • Креирај ново...