Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'личности:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. Језик као огледало личности: писанија епископа Давида Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’, ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи? Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не… Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи. Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки). Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести. Канцеларија Епископа ЗХиП https://eparhija-zahumskohercegovacka.com
  2. Светозар Поштић је постао истинско откриће наше хришћански оријентисане хуманистике, најпре захваљујући двојезичком „интернет часопису за уметност, културу и православну духовност“ под називом „Стражњи дућан“, односно „The Backshop Journal“ (https://backshopjournal.com/). Ради се, међутим, о врло озбиљном аутору, чија књига „Бахтин и хришћанство“ (Академска књига, Нови Сад, 2012) представља сегмент његове докторске дисертације о Монтењу, одбрањене на Универзитету Јужне Каролине у САД. Бахтин је послужио Поштићу као пут ка Монтењу, у чијем га је есеју под бројем II:12, једином посвећеном искључиво религијским питањима, интересовало питање дијалогизма и перихорезе, као прожимања две Христове природе. Поштић открива великог руског аутора као пре свега философа, чије је бављење социолингвистиком и књижевном теоријом било донекле изнуђено, односно условљено историјским околностима револуције и живота у Совјетском Савезу, а отворено говорећи променом културне климе и политичком репресијом. Бахтин није философ само, како је сам одређивао сопствену позицију, у „негативном смислу“, по ком је философија истраживање које се „креће се у пограничним сферама, то јест на границама признатих дисциплина, на њиховим спојевима и пресецима“, већ и због своје укорењености како у философији немачког идеалима тако и у руском религијском мислилаштву, са великим упливом православног богословља и свешћу о припадности источно-хришћанском културно-цивилизацијском наслеђу. Бахтин је, стога, за Поштића узоран пример културације хришћанства, односно успешног превођења источно-хришћанског религијског и културног искуства на савремени теоријски дискурс у домену хуманистике. Поштић представља досадашње резултате истраживања хришћанских основа Бахтинов дела, али даје и значајне прилоге у систематичном и заокруженом излагању његове утемељености на традицији православне теологије, по ком се „бахтиновски дијалогизам може посматрати и као другачији поглед на основни смисао православног хришћанства, саборност Христове цркве на земљи кроз заједницу Евхаристије“. Инсистирање руског аутора на дијалогу као основи људског постојања, конкретности и телесности, стога се не доводи само у везу са европским традицијама егзистенцијализма и феноменологије, као својеврсног „обрта ка конкретности“ и повратка бићу као сопству после декартовског и потоњег просветитељског онтолошког и епистемолошког апстракционизма, већ и са темељним основама православне ипостасне теологије, а самим тим и христолошке догматике. Бахтин се код Поштића показује као интеркултурално комуникативан аутор који општеевропском тренду „повратка бићу“ нуди на источно-хришћанском религијском и културном искуству утемељене теолошке и философске основе, које „повратак бићу“ заправо преводе у „повратак личности“. „Свака процена јесте заузимање индивидуалног положаја у бићу: чак је и Бог морао да се отелотвори да би помиловао, страдао и опростио, да се спусти са апстрактног гледишта правде“, наводи Поштић Бахтинове речи. „Само религија одређује ничим неограничену слободу мисли, јер човек апсолутно не може да постоји без икакве вере, и одсуство вере у Бога неизбежно се претвара у идолопоклонство, то јест у веру у нешто намерно ограничено временским и просторним оквирима који не дозвољавају стварну, потпуну слободу мисли“, пре чему је истинска мисао „мисао о Богу и присуству Бога, дијалог, опроштење, молитва“, а „душа нам слободно говори о својој бесмртности, али доказати је не можемо“. Мисао је стога увек и пре свега општење, општење личности, при чему, како закључује Поштић, „да би уопште постојало ‘ја’, неопходно је да постоји и ‘ти’. Двоје су нераскидиви део заједнице у Христу, а њихово општење Бахтин назива дијалогом“, због чега управо руски аутор и јесте „истински пропагатор ове (саборне и ипостасне – прим. В.К.) љубави и црквеног јединства међу људима“. Да, управо тако – црквеног а не било каквог јединства, свакако не јединства „Великог Инквизитора“. Бахтин стога, јасно нам представља наш аутор, није само значајан тумач него и истински настављач Достојевског у мисији социјализације и културације Христове откровењске речи, увек новог и стваралачког изрицања оној „јединог новог у свету“ и јединог новог у свим световима у којима учествујемо и присуствујемо, и у којима би могли да учествујемо и присуствујемо. Књига „Бахтин и хришћанство“ је, као и друга Поштићева књига, „Апологија земаљског живота: Монтењ и заокрет к себи“ (2016), прегледно, прецизно и лепо писана књига, која није намењена само стручњацима, него и широј заинтересованој публици. Она нам враћа великог руског аутора у облику који нам је преко потребан.
  3. На насловној фотографији: професор др Светозар Поштић. Светозар Поштић је постао истинско откриће наше хришћански оријентисане хуманистике, најпре захваљујући двојезичком „интернет часопису за уметност, културу и православну духовност“ под називом „Стражњи дућан“, односно „The Backshop Journal“ (https://backshopjournal.com/). Ради се, међутим, о врло озбиљном аутору, чија књига „Бахтин и хришћанство“ (Академска књига, Нови Сад, 2012) представља сегмент његове докторске дисертације о Монтењу, одбрањене на Универзитету Јужне Каролине у САД. Бахтин је послужио Поштићу као пут ка Монтењу, у чијем га је есеју под бројем II:12, једином посвећеном искључиво религијским питањима, интересовало питање дијалогизма и перихорезе, као прожимања две Христове природе. Поштић открива великог руског аутора као пре свега философа, чије је бављење социолингвистиком и књижевном теоријом било донекле изнуђено, односно условљено историјским околностима револуције и живота у Совјетском Савезу, а отворено говорећи променом културне климе и политичком репресијом. Бахтин није философ само, како је сам одређивао сопствену позицију, у „негативном смислу“, по ком је философија истраживање које се „креће се у пограничним сферама, то јест на границама признатих дисциплина, на њиховим спојевима и пресецима“, већ и због своје укорењености како у философији немачког идеалима тако и у руском религијском мислилаштву, са великим упливом православног богословља и свешћу о припадности источно-хришћанском културно-цивилизацијском наслеђу. Бахтин је, стога, за Поштића узоран пример културације хришћанства, односно успешног превођења источно-хришћанског религијског и културног искуства на савремени теоријски дискурс у домену хуманистике. Поштић представља досадашње резултате истраживања хришћанских основа Бахтинов дела, али даје и значајне прилоге у систематичном и заокруженом излагању његове утемељености на традицији православне теологије, по ком се „бахтиновски дијалогизам може посматрати и као другачији поглед на основни смисао православног хришћанства, саборност Христове цркве на земљи кроз заједницу Евхаристије“. Инсистирање руског аутора на дијалогу као основи људског постојања, конкретности и телесности, стога се не доводи само у везу са европским традицијама егзистенцијализма и феноменологије, као својеврсног „обрта ка конкретности“ и повратка бићу као сопству после декартовског и потоњег просветитељског онтолошког и епистемолошког апстракционизма, већ и са темељним основама православне ипостасне теологије, а самим тим и христолошке догматике. Бахтин се код Поштића показује као интеркултурално комуникативан аутор који општеевропском тренду „повратка бићу“ нуди на источно-хришћанском религијском и културном искуству утемељене теолошке и философске основе, које „повратак бићу“ заправо преводе у „повратак личности“. „Свака процена јесте заузимање индивидуалног положаја у бићу: чак је и Бог морао да се отелотвори да би помиловао, страдао и опростио, да се спусти са апстрактног гледишта правде“, наводи Поштић Бахтинове речи. „Само религија одређује ничим неограничену слободу мисли, јер човек апсолутно не може да постоји без икакве вере, и одсуство вере у Бога неизбежно се претвара у идолопоклонство, то јест у веру у нешто намерно ограничено временским и просторним оквирима који не дозвољавају стварну, потпуну слободу мисли“, пре чему је истинска мисао „мисао о Богу и присуству Бога, дијалог, опроштење, молитва“, а „душа нам слободно говори о својој бесмртности, али доказати је не можемо“. Мисао је стога увек и пре свега општење, општење личности, при чему, како закључује Поштић, „да би уопште постојало ‘ја’, неопходно је да постоји и ‘ти’. Двоје су нераскидиви део заједнице у Христу, а њихово општење Бахтин назива дијалогом“, због чега управо руски аутор и јесте „истински пропагатор ове (саборне и ипостасне – прим. В.К.) љубави и црквеног јединства међу људима“. Да, управо тако – црквеног а не било каквог јединства, свакако не јединства „Великог Инквизитора“. Бахтин стога, јасно нам представља наш аутор, није само значајан тумач него и истински настављач Достојевског у мисији социјализације и културације Христове откровењске речи, увек новог и стваралачког изрицања оној „јединог новог у свету“ и јединог новог у свим световима у којима учествујемо и присуствујемо, и у којима би могли да учествујемо и присуствујемо. Књига „Бахтин и хришћанство“ је, као и друга Поштићева књига, „Апологија земаљског живота: Монтењ и заокрет к себи“ (2016), прегледно, прецизно и лепо писана књига, која није намењена само стручњацима, него и широј заинтересованој публици. Она нам враћа великог руског аутора у облику који нам је преко потребан. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...