Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'личности'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 37 results

  1. Док истраживање америчких научника указује да заштитну опрему не носе мање интелигентне особе, други сматрају да су у питању особе којима управља мрачна тријада: нарцисизам, психопатија и макијавелизам Иако статистички ређе него мушкарци имају теже облике болести, жене су спремније да се заштите од ковида 19 (Фото EPA-EFE/Jerome Favre) Вест да је у авиону холандске компаније КЛМ избила туча када су два путника одбила да ставе заштитне маске облетела је планету много пре него што је тај авион слетео на Ибицу, а силеџије ухапшене од стране шпанске полиције. Нажалост, иако се вирусом корона заразило више од 18 милиона људи у свету, стиче се утисак да са порастом броја оболелих расте и број особа које одбијају да носе маску, због чега научници широм света покушавају да скицирају профил особе која девет месеци након почетка борбе са короном не разуме да је то једина заштита од смртоносног вируса. Велика бура подигла се средином јула када је Гордан Лауц, професор биохемије и молекуларне биологије на Универзитету у Загребу, пренео резултате студије групе америчких научника који су истраживали везу између капацитета радне меморије и индивидуалних разлика у заштитном понашању за време епидемије ковида 19. Коментаришући главне налазе истраживања, објављене у престижном научном часопису „Proceedings of the National Academy of Sciences”, Лауц је нагласио: „Ово можда није у потпуности политички коректно, али је истинито. Ако се у ситуацији глобалне пандемије не придржавате мера друштвеног удаљавања, то напросто значи да сте глупи. Дакле, ако од сутра видите некога у продавници или јавном превозу да не носи маску, слободно му кажите: ’Глупане, стави маску’, јер се то више не може сматрати увредом, већ научном чињеницом.” И док једни научници тврде да је ношење маски за време пандемије ковида 19 синоним за тест интелигенције, други сматрају да маске не носе особе чију личност карактерише мрачна тријада – нарцисизам, психопатија и макијавелизам. Резултати две студије недавно објављене у Пољској, о којима је писао и угледни магазин „Њузвик” говоре да маску не носе особе са озбиљним поремећајем личности. Пандемија ковида 19 огољава и родни јаз када је у питању став према ношењу заштитних маски – иако је стопа смртности виша међу мушкарцима, истраживања говоре да су припадници јачег пола мање склони да носе заштитну опрему, а такво понашање примећено је и током претходних епидемија. Једну од најновијих и најпубликованијих анализа спровели су Валерио Капраро, виши предавач економије на Универзитету у Мидлсексу и канадска математичарка Хелена Барсело. Они су анкетирали скоро 2.500 људи који живе у САД и открили да су мушкарци не само мање склони ношењу маски од жена већ сматрају да је њихово ношење „срамотно, није кул и представља знак слабости”. Жене су биле два пута склоније да носе маску изван свог дома, „што је посебно иронично ако се има на уму да званичне статистике сведоче да вирус корона заправо погађа мушкарце много озбиљније него жене”, истиче Капраро. И бихевиорална научница Кристина Граверт са Универзитета у Копенхагену оцењује да велики број академских радова указује да мушкарци и жене различито приступају ризику: жене више поштују правила понашања и слушају препоруке лекара. Др Јасна Вељковић, психолог и клинички психотерапеут, нема дилему да маске не носе они људи који немају одговорност: ни према себи, ни према другима. – То осећање импотенције, које препознајемо у ставу „неће то мене”, представља један незрео и регресиван начин размишљања, који је налик на магијско мишљење. Ако ви негирате реалност у којој оболевају и млади и стари, и деца и спортисти, они који су најздравији део популације јер имају сјајан имунски систем, хране се квалитетно и уносе гомилу витамина и верујете да ћете само ви бити поштеђени заразе, то значи да размишљате на екстремно нарцистичан и егоцентричан начин. Међутим, није само нарцисизам, из кога проистиче уверење да смо имуни на болест, разлог због којег одбијамо да носимо заштиту. Особе са психопатским и социопатским цртама личности такође неће да носе маску и слушају савете лекара. Оне су те које представљају опасност и за себе и за друге. Ове особе иначе карактерише антисоцијално понашање и одступање од уобичајених социјалних норми, склони су свађама, тучама и инцидентима различите врсте, независно од пандемије ковида 19 – објашњава наша саговорница. Јасна Вељковић додаје да неке врло религиозне особе, које верују да је бог тај који даје и узима живот и здравље, мисле да је питање заражавања „божја воља” и одбијају да носе маске. – Та врста религиозне заслепљености је веома опасна у ситуацији пандемије, јер смо били сведоци да су приликом васкршњих богослужења, верници у великом броју улазили у цркве, целивали иконе и руке свештеника и узимали причешће из исте кашичице. Ако у свом дому не једете са истим кашикама и виљушкама и не користите четкице за зубе осталих чланова породице, то не радите ни са кашичицом коју је пре употребљавао неко пре вас у цркви. У ситуацији пандемије, здравље мора бити приоритет – закључује наша саговорница. Политика Online - (Не)ношење заштитне маске говори и о карактеру личности WWW.POLITIKA.RS Вест да је у авиону холандске компаније КЛМ избила туча када су два путника одбила да ставе заштитне маске облетела је планету много пре него што је тај авион слетео на Ибицу, а силеџије ухапшене од стране...
  2. У храму у насељу Коловрат код Пријепоља у недељу 3. маја 2020. прослављена је храмовна слава – Свети Николај Охридски, Жички и Свесрпски. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је у коловратској светињи Свету архијерејску Литургију уз саслужење пароха жупског протојереја-ставрофора Богдана Кувеље, јереја Горана Крстића и протођакона Николе Перковића. За певницом су били архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић и старешина Светониколајевског храма јереј Небојша Јовановић. Звучни запис беседе Ова Трећа недеља по Васкрсењу посвећена је женама Мироносицама, стога је Епископ Атанасије указао пре свега на њих и њихово дело: – Ми православни размишљамо о ономе што је најбоље, што је најсветлије, што је најјаче у нашем животу. А нема ништа светлије од личности Господа Христа и Његових дела, и Његовог највећег дела, Његовог Васкрсења из мртвих, и плодова Његовог Васкрсења из мртвих. О томе ми размишљамо, о томе размишља цела Црква Христова. На то нас Црква позива, баш да то имамо у своме уму и своме срцу, и то ми и чинимо. Ево, кад отворите календар наше Свете Цркве видећете да је сва пажња Цркве усмерена и даље на то славно дело Христовог Васкрсења из мртвих. Наша пажња усмерена је и прати оне који су такође били загледани и загледани су у то славно Христово дело. А то значи да и даље имамо у виду Апостоле Христове, све оне који су Њега пратили, слушали Његову реч и гледали Његова дела, што значи да у виду имамо и жене Мироносице којима је посвећена ова недеља, овај данашњи дан. – Најпре им је Анђео објавио Христово Васкрсење на самом Гробу, празном Гробу Васкрслога Христа, а онда им се и сам Христос јавио на путу куда им је рекао да иду, и пошто их је тиме обрадовао, послао их је да јаве и Апостолима и другима. Оне су онда биле први весници другима. Онда се Господ јављао, не само тим својим пратиљама које су Га највише волеле, него се јављао и појединачно Апостолима, па онда свима Апостолима заједно, њима једанаесторици, јер један, као што знамо, беше отпао, и онда се јављао и другима. Васкрсли Христос Победитељ, обрадовао је све оне који су Њега пратили, који су Њега слушали, снабдео их, ово морамо запамтити, снабдео их оним што је најважније, снабдео их најпре знањем, и то најважнијим знањем које постоји, знањем о Себи, о Њему, Христу Васкрсломе, Христу Живоме, Христу који је чинио чудеса, који је беседио, Христу Учитељу, Христу Победитељу. Победитељу сатане, Победитељу болести, Победитељу смрти. То је најдрагоценије знање којим је Господ снабдео своје пратиоце… И још их је снабдео силом Духа Светога. Знањем и Силом. И снабдео их радошћу Живота. И као такве, задужио их да то знање преносе другима, да ту силу примењују на другима, и да радошћу Божијег присуства, радошћу Духа Светога испуњавају срца других. – Све се ово дивно уклапа и даље у наставак нашег слављења, нашег славља данас, ове недеље, у храму посвећеном Светом Николају Српском овде у Коловрату. Уклапа се зато што се Свети Николај потпуно угледао на свете Апостоле Христове, наставио њихово дело у нашем времену. Наставио да проповеда Живог Васкрслог Христа, и то исто онако успешно. И исто онако је Господ потврђивао његово дело, његову проповед, његове речи, знацима, јер Свети Николај Српски, Жички, светски Николај, Свеправославни, успешан је исто тако био у проповедању Васкрслога Христа, указао је Епископ Атанасије, па је затим укратко изложио животни пут и дело овог дивног великог српског светитеља – Светог Николаја Свесрпског. Након заамвоне молитве Епископ Атанасије је освештао славско жито и преломио славски колач које су припремили чланови црквеног одбора заједно са својим свештеником. Извор: Епархија милешевска
  3. О сваком појединачном делу Светог Владике Николаја, од књижевно-философског првенца Ниче и Достојевски до његове „лабудове песме“ Једини Човекуљубац, написани су многобројни прикази, коментари, критике и студије. Међутим, најистинитију и најубедљивију реч о свима њима рекао је онај због кога су она настала и за кога су написана: Народ Божји у Цркви Христовој – широм Србије и хришћанског православног света. Само Небо зна у колико издања и у ком тиражу су ове књиге штампане у протеклих, већ више од 100 година. Нема издавача у Србији и широм српске дијаспоре који није штампао бар једну од ових књига. Њихов тираж до сада зацело премашује десетине милиона примерака. Превођене су и преводе се на све језике хришћанског света, особито православне васељене. Ове свете Владичине књиге више су учиниле у мисији Цркве у протеклом периоду него све свештенство и монаштво Српске Цркве заједно. А тек колико су христочежњивих душа утешиле и колико духовно гладних и жедних нахраниле и напојиле! Особито то важи за ове књиге које су настале у његовом Oхридском периоду – од Молитава на језеру преко Омилија и Пролога до Духовне лире. Нека ова чињеница буде одговор онима који су уочи Владичине канонизације тражили његова чуда. Духовно писмено и предањско завештање Светог Владике Николаја – највеће је Божје чудо и непрекинуто чудотворење у животу наше Цркве у њеној историји. Нарочито се то односи на његово охридско и постохридско духовно стваралаштво. У Охриду се Владика Николај више и непосредније окреће Јеванђељу Христовом као извору и надахнућу свога књижевно-богословског дела. Од Охрида па убудуће Христос и Његово Јеванђеље постали су једини програм његовог личног живота и рада. Окренувши се од заводљивих овосветских идеја и идеологија, он јасно дефинише и прокламује свој нови животни и стваралачки правац и програм: „Наш програм – Јеванђеље“. Спустио је глас и упростио (не упростачио) беседнички и књижевни стил. Говорио је и писао да га народ разуме, а не да му се диви. Николајево доохридско стваралаштво било је као и његово образовање – општекултурно, философско и општерелигијско. Желео је на тај начин да придобије српску интелигенцију и шире интелектуалне слојеве српског друштва. Рачунао је да ће, потом, обичан свет следити своју елиту и да ће сви заједно, сав српски народ, бити верски просвећен и поучен. Временом је увидео и схватио да његова почетна дела код читалаца изазивају само површна дивљења и усхићења, и да не успевају да покрену на следовање Христу и на истински живот у Цркви Божјој. Доживевши горко разочарење у српску интелигенцију и у њен духовни сензибилитет, он је доцније умањивао и значај својих дела која су била њој намењена. Ту горку судбину остављености доживело је незаслужено и његово, бесумње, најбоље и најоригиналније поетско-философско дело Речи о Свечовеку, које је штампано непотписано, као Ничеов Заратустра. „Охридски пустињак“ се окренуо библијским и светооачким изворима и моделима у стваралаштву, ка библијском „тихом гласу“ који једини у себи поседује чудесну снагу и експлозивност Јеванђеља. На почетку Омилија он недвосмислено указује на будући свој стваралачки и животни мото: „Као што су четири реке напајале рајску земљу, тако четири божанствена Јеванђеља напајају живот људски у овоме веку. Јеванђеље није књига него сила, сила животворна и радостотворна, сила што храни и поји, сила што мртве васкрсава.“ Од побожног и смерног народа Охрида Владика Николај се искуствено почео учити живој и активној вери и свакодневној умној и срдачној молитви. У атмосфери те и такве молитвености испевао је најискреније псалме своје велике хришћанске душе, ненадмашне Молитве на језеру (1922). Као мото за ово своје бесмртно дело, препуно радосних кликтаја животу у Христу, узео је познати стих једне песме из опела: „Ти си Бог који је сишао у ад и ослободио окова сужње“. Молитвени и исповеднички тон који доминира кроз ову чудесну књигу указује на то да је она аутобиографског значења и садржине. Радикални преокрет У духовном животу Владике Николаја догодио се дубоки прелом и радикални преокрет. Попут древних православних отаца, молитвеника и подвижника, искуствено је доживео и засведочио да „свака права молитва јесте борба са смрћу и победа над смрћу. И опет, свака права молитва јесте борба за живот и утврђивање живота.“ У непосредном и живом сусрету са Васкрслим Христом, задивљен Његовом победом и лепотом, тих охридских дана (1923), исповеднички искрено, Владика Николај пише: „Христос је васкрсао – значи: живот је јачи од смрти. Христос је васкрсао – значи: зло је слабије од добра. Христос је васкрсао – значи: све добре наде човека и човечанства су оправдане. Христос је васкрсао – значи: сви проблеми живота су потврдно решени, главне и мучне загонетке су одгонетнуте, ланци таме, жалости и смрти су раскинути, јер је – Христос васкрсао!“ Дошавши у Охриду у непосредни додир са светим Оцима Цркве и са њиховим богословским делима и животима, почео је да одгонета и решава многа „проклета питања“ о која се до тада драматично саплитао у свом унутарњем животу и бићу, немоћан да их сам реши. Отворено је признавао да је раније налазио да постоје многи нерешени и нерешиви проблеми духа и живота људског. Са њима се рвао и носио целог живота, као библијски праотац Јаков. Али, када је доживео сусрет са светим Оцима Православне Цркве, увидео је да су они све те проблеме решили одавно, и то благодарећи Богочовеку Христу, чијим су путем ходили и чији су живот проживљавали. Бог изнад свега, човек пре свега Светоотачко духовно искуство, подвижнички живот и умовање у Духу Светоме били су кључ кога се Охридски пустињак домогао и њиме отворио све скривнице и тамнице „уклетих тајни” људског живота. Од тада његово животно гесло гласи: – Бог изнад свега, а човек пре свега. То је основна тема Христовог Јеванђеља. Цело откривење Господа Христа своди се на ово двоје: на Бога и на човека. Христос је показао свету правога Бога и правога човека. Својом личношћу Он је јавно и јасно показао и какав је прави Бог и какав је прави човек. Владика је био члан многих црквених и државних мисија које су радиле за ствар српског народа и српске државе широм Европе и света. Међутим, њему је увек у првом плану био човек, хришћанин, грађанин, Србин... припадник било које вере или националности. Његово право на живот достојан човека и његова слобода. После Бога човек је за Владику Николаја био највећа вредност и светиња. Он се увек, као члан разних мисија и делегација, борио за човека, а не за државу. Борио се и трудио да прошири границе људског духа, а не границе државе. У Расуђивању за 16. фебруар (по старом календару), у Охридском прологу, Владика каже: „Нису људи ради државе, но држава ради људи. Христос није дошао да спасава државе него људе. Од добрих грађана држава добија цену. А шта добијају зли људи од велике државе? Трње у пространој њиви!” Говорили су за њега да је био наклоњен југословенској идеји и да је својим радом у Енглеској и Америци у току Првог светског рата дао значајан допринос у стварању велике државе Југославије. Комунисти су га оптуживали да је био заговорник стварања велике Србије. Он није био ни за велику Југославију нити за велику Србију, он је сав свој живот посветио стварању великих људи и у Југославији и у Србији, коначно великих људи у целом свету. Великих у Богу, стасалих и узраслих „у меру раста висине Христове“. Главни циљ живота Без Господа Христа који је Глава Цркве и Духа Светога који у Цркви обитава, својим личним напором и подвигом сам човек, макар поседовао надчовечанске духовне могућности и способности, не може постати велики и исправно решити кључне загонетке људског живота. Сви покушаји, највећих умова и генија човечантва кроз историју били су безуспешни и углавном су имали трагичан крај. Зато Владика Николај из охридске осаме, наднет над тајном смисла људског бића и живота, за главни циљ хришћанског живљења проглашава: „Стицање Духа Светога!“ У Поговору свом бесмртном Охридском прологу Владика Николај то нарочито подвлачи и наглашава: – Велики Оци Цркве молили су се Богу да им дарује Духа Свога Светога, па су то и за нас прописали. Стога ми и обично почињемо свакодневна богослужења и молитве просећи Духа Божјег Утешитеља: да дође и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спасе душе наше. Јасно је да се сама душа без Духа Светога не може спасти... Из овога следује да је Дух Божји највећи дар за који треба да се молимо Богу. И сва наука Господња своди се на давање и примање Духа Божјега Светога. Где је Дух Божји, ту је слобода, ту мудрост, ту чистота, ту сила, ту светлост, ту нада и љубав и радост. Зато Васкрсли Христос и удахну Духа Светога у апостоле Своје и рече: Примите Духа Светога! Зато се и ми, и лично и црквено, молимо поврх свега и изнад свега: да нам Бог даде Духа Свога Светога. Владика Николај је својим подвижничким и молитвеним животом у Охриду стекао и имао Духа Светога, који га је надахнуо да напише поменуте књиге у охридском периоду. Када се њима додају Символи и сигнали, Касијана и Љубостињски стослов, онда се може рећи да је у тим делима изложена истинска „философија по Христу“, односно, његово православно светоотачко богословље. Богословље владике Николаја Владика Николај, мисионар и апостол по вокацији, никада није имао намеру нити се трудио да изгради и створи некакав свој посебан богословски систем. Ипак, свеукупно његово богословско и књижевно стваралаштво оцртава главне линије и концепте светоотачког богословља, проживљеног и прерађеног у његовој великој и широкој хришћанској души и генијалном уму. Своје православно богословље Владика Николај почиње Христовим позивом: – Покајте се и верујте у Евангелије. Покајање у православном искуству значи: потпун обрт своје душе – и свог живота – од таме ка светлости, од земље ка небу, од себе ка Богу. Веровати у Евангелије значи: веровати у Радосну Вест, коју је Небески Весник, Бог Син Божји, донео роду човечјем – да човека црва обрати у човека бога и сина Божјег. Тако нешто узвишено нису човеку могле дати све вере и философије пре Христа, јер су све суморне и песимистичне, колебљиве и расплинуте. – Православна Црква, пише даље Николај, од почетка је једина Христова Црква у свету која је држала од самог почетка истиниту веру у Евангелије без обзирања на лево или на десно... Ту истиниту веру су нама предали Свети Оци и Учитељи Цркве... Зато је Православна Црква једина у свету која је одржала веру у Евангелије, као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке. Отуда, кад читамо девети члан Вјерују: „У једну свету саборну и апостолску Цркву“ – ми под једином Црквом подразумевамо Православну Цркву... Носиоци православне свести и савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство. – Православни народи верују и исповедају да је Христос једини и јединствени Месија, Спаситељ света, оваплоћени Син Божји, Бог од Бога, пуноћа истине, извор Живота, победитељ смрти, узрочник васкрсења, Судија живих и мртвих, Дародавац живота вечног... Христос нам је оставио Свој завет да никако не прекидамо додир и општење са Њиме. То је Нови завет тела и крви Његове. Да се причешћујемо Њиме да би били чланови Његови, живи удови Цркве Његове. Да се приопштавамо Њему, да бисмо били слични Њему, управо као и Он (Јн. 3,2). Бићемо као и Он, као Христос Бог, вечни Син Божји; то јест бићемо мали христоси, мали богови и синови Божји, обесмрћени и обожени, благодарећи Њему, Његовом оваплоћењу и очовечењу, Његовом додиру и општењу кроз тело и крв са нама, грешним и нечистим, благодарећи Његовој недомисливој љубави и жртви... Он нас учини цареве и свештенике Богу и Оцу Своме (Откр. 1, 6), и показа децом светлости, а не таме, саучесницима Његове вечне славе и анђелске песме у Небеском Царству. Црква је мајка Истичући значај Цркве за спасење човека, Владика Николај излаже своју православну еклесиологију: – Црква је мајка! Тако православни називају своју Цркву. Држава се не назива мајком, нити се иједно друго друштво људско именује тим именом. То име приличи само Цркви. И с правом се Црква назива Мајком, јер она рађа Божје синове и кћери, сједињене на земљи и на небу... Љубављу а не посредништвом објашњава Православна Црква везу између народа Божјег на земљи и народа Божјег на небу, вишњег Јерусалима... Православна Црква има огромно сакупљено искуство: да су Светитељи Божји живи, да нас виде и чују, и да нам помажу. Они су близу нас, и ми осећамо њихову близину, и њихову помоћ. Ми смо заиста „приступили Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, и многим хиљадама Анђела, Сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу човекољубивом дародавцу Новога завета (Јевр. 12, 22-24). – Ето, то је Евангелије, додаје Николај, то је Радосна Вест за све људе на овој планети, коју је Господ Христос објавио свету. Та Радосна Вест је управо Он – Христос Богочовек. А Православна Црква је једина очувала у потпуности веру у Његову Радосну Вест, у Њега. Очувала је то највеће благо не ради славе своје, него Христове, и не ради спасења само својих народа, него свих будућих поколења у свима народима на земљи, ако ови хтедну отворити своје срце и свој ум. Заиста, будућност човечанства је у неизбежној вези са Православљем, поручује Владика у Љубостињском стослову. У Охридском прологу поједини пасажи из Расуђивања и Беседа обилују дирљивим и потресним поетским записима о Цркви Христовој: – Црква Христова – слава је Христова. Благословена Црква Његова Света – плод трудова Његових, венац понижења Његових, дело руку Његових, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом, то јест делом Његовим, славом његовом, сва земља. Речима во веки и во веки пророк прориче бесмртност дела Христовог, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена, и показаће се цела у вечности... Два највећа дела Божја досад пројављена јесу стварање света и стварање Цркве. И у једном и у другом делу човек је главни предмет Божје љубави. Исповедајући саборну димензију Невесте Христове, са обала Охридског језера, Свети Владика кличе: – Слава Богу! Слава Богу и Цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва век века! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као Црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; Црква је најчистије Тело Христово испуњено силом, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из Цркве – из светиње Светоме, и чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из Цркве још и због тога што је у Цркви много душа и много гласова, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико, дакле, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли да је његово слављење Бога у одвојености и засебности боље неголи слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина да се један члан губи у множини, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у Цркви и са Црквом, ма и у пустињи био, он се може молити са Црквом и у Цркви; не особећи себе од Цркве, он се боље и чује и види пред Богом. Његова душа налази многократног одјека у душама осталих верних, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом Цркве неголи ван ове везе... Ово би, укратко, била духовна срчика „богословствовања“ Владике Николаја на коме се темеље сва његова охридска и поохридска дела. Христос у Владици Николају – то је основна карактеристика његове личности и његовог књижевно-богословског стваралаштва. Догматика и етика На крају треба додати и ово: За Владику Николаја богословље није спекулација и схоластичко цепидлачење. Није гимнастика речи и појмова, компилативна акробатика и жонглирање туђим мислима и идејама, цитатима и наводима. Николајево стваралаштво поседује гранитну чврстину и целовитост, савременост и свевременост. Нигде оплазе, празнога хода, фразеологије и „шлајфовања у месту“... Све тече и славопојно жубори као бистри планински поток. На његовој „лири Духа Светога“ ниједна мелодија није поновљена. Све је ново, оригинално и аутентично. Богословље за Владику Николаја је, пре свега и изнад свега, живи живот у Цркви Божјој, у жртви и служењу ближњему своме из љубави према Богу своме. Богословље као богоживље и богосведочење, до последње капи крви и зноја. Живот у Христу и са Христом. И све то прожето и надахнуто снагом силне вере и наде у Бога, у љубави према свима и свему, према васцелој творевини Божјој која слави и прославља свога Творца. Често је говорио: „Ја бих Догматику писао на последњој страници Етике”, поручивао је свима који богословствују само пером и мастилом. Порука је јасна: – У Христу живети, па богословствовати. Као своје богословско завештање при крају живота написао је и ово: – Живот, живот, живот – најчешће понављана реч у Новом завету – јесте високи тенор Новог завета, главна струна на хришћанској харфи (Псалтиру). Све друге вредности ништавне су према животу. Али животу квалификовано добром: јер грешан живот јесте највећа мрља на свеколикој твари Божјој. Владици Николају је био стран сваки догматизам. Догматизам спутава, ограничава, сужава, поробљава, дави и гуши. Он је, превасходно, слободан човек и биће слободе, са даром еруптивне стваралачке имагинације и маште. Ко ће лава везати у синџире и орла држати у кавезу? У појединим својим раним делима, нарочито у Молитвама на језеру, у поетском стваралачком заносу и разиграности надлеће и прелеће бедеме и тврђаве неприкосновених догмата и попут радозналог детета, не хајући за знаке забране и опасности, додирује недодирљиво, раскривајући завесе које вековима скривају „светињу над светињама“ вере и живота, приближавајући их човеку. Дрво познања и дрво живота У области догматике и систематског богословља потребан је искључиво интелектуални напор и спекулативни капацитет. У вези са тим, у једном писму свом пријатељу Џорџу Белу Николај пише: – За систематско богословље, потребан је оштар интелект, и само интелект. Што се мене тиче, ја страхујем од онога што се чини само интелектом, јер интелект превише жури ка Дрвету Познања. А ја волим Дрво Живота. А да би човек стигао до Дрвета Живота потребне су три ноге: интелект, срце, душа. У својим Молитвама на језеру, покушавам да ходам на све три ноге, што је, наравно, за људе нашег поколења, навикнуте да ходају само на једној нози – нози интелекта, веома тешко. Па ипак, ако се траже оне најдоње дубине, онај најнижи слој или сами праизвор Владичине теолошке и философске мисли, онда треба сићи у дубину златних хришћанских векова до великих Отаца и мужева Цркве, неуморних мисионара и просветитеља, посебно Светог Јована Златоуста, Василија Великог и Григорија Богослова у старини, а у новије време до наше светосавске традиције, до православног и светосавског Христа, односно до Христоликог Светог Саве као српског оваплоћења Његовог. Кључ свега је, дакле, Владичина укорењеност у дубокој хришћанској традицији и православној духовности свога народа, који се темеље првенствено на проживљеним духовним искуствима и подвизима живота у Христу. Завештање Додајмо на крају и ово! Попут свог великог учитеља Достојевског, презирao je сваку притворност, лажну црквеност и отрове клерикализма у Цркви Божјој. Две Велике Стварности за Владику Николаја били су Бог и Божји народ. Пред крај земног живота у свом постдахаушком делу Жетве Господње Владика се пита: – Када Господ поново дође, да ли ће наћи вере на земљи?, и у пророчком надахнућу одговара: Наћи ће је, али не у велелепним храмовима, у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шапутању људског језика... Као своје животно завештање написао је и ово: – Волео бих да ме Господ избрише из књиге Живота него да ме неко слави и поштује, а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела! Протођакон др Љубомир Ранковић *Објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне цркве, бр 1/2020. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Протојереј-ставрофор Дарко Ђого, професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи казао је да су многе паралеле између актуелне ситуације у Црној Гори и украјинског сценарија. Звучни запис разговора “А можда је највећа та затрованост шовинизмом политичког дискурса“, казао је отац Дарко у разговору за Радио-Светигору уприличеном поводом предстојеће посјете Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине господина Онуфрија вјернима у Црној Гори. Отац Дарко, који је био гостујући професор на Кијевској духовној академији, говорио је и о личности Митрополита Онуфрија. ,,Митрополит Онуфрије, поглавар моћне и силне, мученичке Украјинске цркве је човјек који живи Светом гором и животом подвижника“, казао је он. Блажењејши Митрополит г. Онуфрије служиће са Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем и више архијереја Украјинске православне цркве Московске патријаршије и Српске православне цркве Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у суботу 29. фебруара, са почетком у 9 часова. Након Литургије, у 11 часова Митрополит Онуфрије ће предводити крсни вход до манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду, мјеста рођења родоначелника светородне лозе Немањића, гдје ће бити одржана и духовна академија на којој ће светосимеоновску бесједу оржати управо отац Дарко Ђого. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. “Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности (персоналности) у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави из које израњају, појављују се, јединствени, незаменљиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Тиме се хтело рећи, тј. подразумевало се, да је човек „слика“ оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности. Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности, персоналитета, мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност“, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са мислећом, самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Из проучавања њихове мисли излази да је пре обратно. Јер, према њој, истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубави и односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној интроспективној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито учење о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано“ слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „слика Божија“. У наше време западни философи су чинили различите покушаје да би кориговали традиционално западно изједначавање „личности“ са „индивидуом“. Сусрет Хришћанства са другим религијама, као што је будизам, приморао је људе да поново размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање личности, персоналитета. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем проучавању и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумњиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.“ Митрополит Јован (Зизјулас) Извор: Епархија жичка
  6. “Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности (персоналности) у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави из које израњају, појављују се, јединствени, незаменљиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Тиме се хтело рећи, тј. подразумевало се, да је човек „слика“ оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности. Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности, персоналитета, мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност“, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са мислећом, самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Из проучавања њихове мисли излази да је пре обратно. Јер, према њој, истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубави и односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној интроспективној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито учење о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано“ слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „слика Божија“. У наше време западни философи су чинили различите покушаје да би кориговали традиционално западно изједначавање „личности“ са „индивидуом“. Сусрет Хришћанства са другим религијама, као што је будизам, приморао је људе да поново размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање личности, персоналитета. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем проучавању и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумњиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.“ Митрополит Јован (Зизјулас) Извор: Епархија жичка View full Странице
  7. Па почните...које су то личности из наше и светске књижевности у којима проналазимо себе ?
  8. Ово је рекао Његово Блаженство архиепископ атински и све Грчке Јероним на освећењу нових просторија основне школе при цркви Преображења Господњег у месту Дрилисија (Варимпомпи), у присуству двојице митрополита. Једном другом приликом Архиепископ је нагласио да премудрост Божју треба доводити у везу са књишком мудрошћу како би се изграђивали талентовани људи, при чему је позвао присутне да негују своје таленте и да их не задрже за себе, јер то би била јерес, него да их понуде другим људима. Архиепископ је изразио наду да и друге парохије треба да установе сличне просветне центре. Извор: Инфо служба СПЦ
  9. На празник Рођења светог Јована Претече – Ивањдан, дана 07. јула 2019. када капела у Негославцима прославља своју храмовну славу, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Драгомир Живанић, парох негославачки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Владика Херувим је после заамвоне молитве изговорио следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи дан у који прослављамо Рођење Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Велика се Тајна налази у личности светог Јована о чијем смо чудесном рођењу могли чути у данашњем Јеванђељу. Свети Пророк Јован позивао је људе на покајање реченицом која је свима нама добро позната: ”Покајте се јер се приближи Царство Небеско”. Нема ништа лепше од тога када се човек покаје и тиме спаси своју душу. Покајање је дато човеку да обнови себе, да једним другим очима гледа Христа. Покајањем се човек обожује, Христос се усељава у онога који срцем и душом затражи опроштај и благослов Божји. Често пута се окрећемо од Цркве, окрећемо се од покајања које нас усмерава ка Царству Божјем. Ако су наше духовне очи замрачене утолико оне не препознају Христа који нам се даје. Тада страда и тело, настаје тескоба и униније које спречава човеку да уђе у заједницу са Господом. Заједницу са Господом остварујемо на светој Литургији кроз Тело и Крв Христову. У овом свету нема лепшег цвета од покајања које нам се открива кроз Тајну данашњег празника и личност светог Јована Претече. Али иде за мном јачи од мене, коме ја нисам достојан одријешити ремена на обући његовој” – пророковао је свети Јован о доласку Спаситеља света. У нашем целокупном домостроју спасења све је устројено тако да би човек могао да буде спашен. Све у Цркви води човека да стане са десне стране при другом Христовом доласку. Као народ требамо да се трудимо, да преображавамо своју душу и да примимо Христа у своје срце. Тада стварност која је пред нама гледамо духовним очима. Стварност није нимало лака и одвраћа нас од Тајне побожности, Тајне покајања и благодатног живота у Цркви Божјој. Морамо бити спремни на та искушења која се човеку намећу. Ако се на том путу и спотакнемо могуће нам је да се кроз покајање вратимо на пут нашега спасења. Свет нас води оним широким путем који нам обећава лагодан живот. Тим путем не треба да идемо. У духовном и аскетском погледу на живот, као народ смо позвани да идемо уским путем који са собом носи недаће и немоћи. Али на том путу се срећемо са Христом којим преображавамо себе. Радујем сам што сам данас у овом светом храму у Негославцима. Храм плени својом лепотом, али је још лепше видети народ сабран у храму. Узалуд су зидине и грађевине ако нема народа који собом чини пуноћу и украс светог храма. Узалуд су нам храмови и зидине ако ви нисте ту. Радујем се што овде у Негославима видим народ у овом броју, народ који се причестио – а то је суштина нашега живота у Цркви. У срцу сам осетио да ова заједница заиста живи животом у Христу. Нека сте живи и благословени и нека наш народ опстане на овим благородним просторима чије њиве и ливаде могу хранити и целу Европу. Лако се тога одричемо и напуштамо огњишта мислећи да ће нам живот бити бољи тамо где одлазимо. Често пута чујем да није тамо лако живети и опстати. Народ својим бићем увек жели да се врати на просторе где је рођен. Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  10. Прошлог лета, када сам посетила један од манастира Српске Свете горе (Овчарско-кабларска клисура), чијег имена се сада не сећам, пошто сам тада обишла све манастире, па су ми се помешали њихови називи, разговарала сам са игуманом. Између осталог, веома поучног, испричао је и нешто о себи. Наиме, рекао је да је био веома успешан архитекта, да је путовао и живео свугде по свету, упознао и дружио се са неким светски познатим личностима (поменуо је Анђелину Џоли, Б. Пита, Џ. Клунија), био је веома имућан... Додао је и то да у том манастиру има њих четворица монаха који су факултетски образовани. Рекао је да нам то све прича из разлога што народ мисли како се за монаштво одлучују само јако сиромашни људи и/или они који немају никакву школу, нити другу перспективу у животу, па у монаштву виде сигуран кров над главом и хлеб у тањиру. Нагласио је да то, наравно, није истина. Нека ова тема буде место на којем ћемо писати о монасима за које знамо да су пре ступања у монаштво били познате или на било који начин успешне личности. П.С. Име поменутог манастира и игумана ћу додати накнадно када то сазнам, а сазнаћу, па нека овај мој увод буде први пример.
  11. Pade mi na um da otvorim i ovakvu temu kad malocas naidjoh na jedan fb post jednog naseg starog clana.
  12. Без обзира на то шта он о томе каже, људи слушају савете оца Анреја Ткачова, чак и када не ласкају њиховим ушима. Постоји нека законитост у томе да је један интелектуалац, мислилац, реторичар, особа која промишља о, појединачним, и глобалним појавама, услед нарочите потребе јавности да чује добру поуку, у центру пажње. Овог пута нас интересује само књижевност. Оче Андреје, ваш однос према савременој књижевности је ”нормалан”, ако имамо на уму ”нормалног” интелектуалца на међи старог и новог столећа. Као норма се, у датом случају, узима низ разумљивих симпатија, у којима просијава смисао прошлих времена. Ваше мисли о Бродском (хипотетично стављање његовог стваралачког опуса у период православне ренесансе) у овом светлу изгледа сасвим здраво. Зар није најпримамљивије у песничком занату својим очима посматрати борбу усамљене људске душе са неверјем, и што би се крило, са вером? Пред припремљеним читаоцем отвара се не само лирски дневник, колико – са тачке гледишта православног свештенослужитеља – епска слика борбе са искушењима свих врста и праваца. Према Вашем мишљењу, ко је од песника двадесетог века изашао као победник из овог окршаја? Да ли је уопште било таквих, или смисао поезије може објаснити следећи принцип – губитак на том пољу? - Мислим да је поезија борба личности за истински живот. Личност је стога и личност, јер не личи ни на кога. Она није ”једна од многих”, већ ”једна једина”. Та ”једна једина” покушава да победи оно, са чиме се сви сусрећу. У тој борби личност задобија јединствени глас, и глас се одједном може чути и препознати. То је поезија. У овој драми победа није ни унапред решена, нити загарантована. Пре ће бити да је пораз реалнији. Али сама чињеница борбе, чињеница да човек дрхти попут уловљене рибице у мачијим канџама ствара и биграфију, и историју. Поезија извире из ужарених кратера. Тако је много песника је у руској историји, да без њих не можеш никако. Мени је важно да су прегажени генији, који се нису везивали за вечност. На пример, Мајаковски и Цветајева. А они који су свој пут ка Богу пронашли, живе даље, постхумно су много више су урадили. Оставили су следбенике, одмотали су нит континуитета. То су, примера ради, Пастернак и Ахматова. Тако да, историја руске поезије оправдава фразу Чехова, у којој велики писац каже да човек мора или да верује, или да тражи веру. У супротном је празан човек. - Како бисте дефинисали смисао песничког мајсторства? Данас, захваљујући напорима многих, и многим труковима ”у закону”, разговор о мајсторству је померен на најудаљенију полицу, и већ је успела да падне прашина на њега. Онима који оперишу мњењем не одговара разговор о мајсторству: тада би њихови инстант идоли (по правилу њихови блиски пријатељи којима они много дугују) могли да се нађу у ситуацији, у којој никако не би смели смели – без премије на коју су се намерачили. Да ли је за поезију важан стил? Зар није најважнији позив једног песника да створи стил, а потом све остало? Или је ”препознатљивост” категорија блиска домаћем ”шоу-бизнису”, у којем један ”таленат” од другог разликује само боја мараме око врата? - Бродски кога ја јако волим, а волим га између осталог и због тога што у ”Писму једној песникињи” каже за себе: Заражен сам здравим класицизмом, а ви, друже мој, заражени сте сарказмом. Овде, без губитака по риму, могло би се рећи, ”формалним класицизмом”, али Јосиф Александрович пише ”здравим”. ”Здрави класицизам” је близак песнику. Песник треба да овлада (у мери својих снага) свиме, што је створено у поезији пре њега. Треба да се опроба у сонати, елегији, епитафима. У супротном, од њега ће постати Оскар Бендер. Онај самопроглашени уметник, који је намаљао Сејача који сеје обвезнице државног осигурања. И када су га због те мазарије бацали са пароброда, викао је: ”Хајде да расправљамо! Ја тако видим свет!” Да, постоји саблазан да се, услед одсуства талента, уметник сакрије иза ”концептуалности”. Тако је и у сликарству. И у поезији. Право на одрицање старих форми може имати само вешти мајстор, мајстор тих истих форми. У супротном, дело има призвук шарлатанства. - Сећам се ваших речи, које су многе изненадиле, у вези са класичном руском књижевношћу. Поменули сте да она поседује неку манијакалну усмереност ка ”сувишним људима”. Признајем да сам и сам био задивљен: исти они оњегини, и печорини, базарови и инсарови, рудини, и тако даље, видели су совјетски историчари књижевности као квалитетни ензим, које је разлагао тле императорског једногласја, и према томе, потпомогао надолазећи социјални преврат. Данас можемо да видимо њихово очајање, њихову раздражујућу беспомоћност, али, могу ли се , овако, са прага осуђивати они који су одредили руску књижевност – индивидуе, личности које су рефлектовале празнину и незнање? Зар је њихова главна функција слабост? - Видите, човек увек треба да тражи себе и своје место у свету. Успех зависи од тога да ли ће човек благосиљати свет, или ће га проклети. Људи који нису пронашли себе, проклињали су себе. Али не само себе, него и цео свет. Они који осећају своју болест, желе да се сада, овог тренутка, цео свет запали са све четири стране, или да се распадне у парам-парчад. У томе се крије психолошка тајна свих револуција, а значи и тајна наше националне трагедије. Стога ја, заједно са Розановим, сматрам да је Русију ослабила, обескрвила, и докрајчила управо књижевност са својим култом незадовољних лењиваца. Љесков је исмејао свештенство, Островски је исмејао трговце, Шчедрин је полио отровом сву историју, и потом је остало само да ”Аурора” испали. То сам и по Украјини видео. Гнусни бунт, бесмислени и жестоки је, попут ђубрета на улици, усисавао у себе, све оне који су размишљали категоријом ”потрошачке корпе” и нису пронашли себе. А одозго се одомаћила гомила радозналих негативаца. И то је све. Тако је увек. - Покушаји да се формира слој људи са јасним циљевима, који верују у своје предназначење (Штолц, Костанжонгло), у општем духу XIX века, несрећно су се завршавали. Критика их је у најмању руку видела као извештачене, несрећно извајане, али и сасвим идеолошке. Један Пушкинов Петруша Грињов је јак, млад и румен. Срећа па је богат, иначе га не би заобишла судбина Макара Девушкина. Мишкин је болестан, Акакиј Акакијевич је некако сасвим отворено убог... ”Позитивни” су се представљали час ”ловци на главе”, час младићи израсли од Достојевског, који се нису растали са илузијама да ће створити нешто на некој засебној својини. Пример је исти онај смртно позитивни Толстојев антагонист Левин – зашто класици нису успели да створе образац понашања? - Интелегенција која је писала, није имала ”дохрану” са другог света. Заробљени у социјалној проблематику, вечно трчкарајући у круг око истих питања, били су осуђени на неуспех. А човек је оно ”што треба победити”. Неопходно је имати везу са Богочовеком. Киријевски, Леонтјев, и Гогољ су нашли свој мир у Оптини. И то је био прави пут. Како се Павле васпитавао код ногу Гамалијела, тако би и наши књижевници и филозофи требало да се васпитавају и сазревају код ногу Амвросија и Серафима. Није им се отворило. Показао се јаз између образованог слоја, и народне вере, која је била карактеристична за епоху после Петра I. Писци су морали, макар ретко, да удишу кисеоник Светог Духа. Али многи једноставно нису знали, где је та ”маска са кисеоником”, па су се некако глупо удавили. Удавили су се у тешкој атмосфери ”досадних песама земље”. - Рођење совјетског пантеона хероја такође није обиловало повећаним благостањем. Ране смрти Јесењина и Мајаковског су друга тема. ”Нису изашли на крај са надлежнима, ухватила их је турбуленција”- рекла би за њих ортодоксна особа. Али, апсолутно антисовјетски Мелихов, сентиментални Левинсон Фадејева, и скоро библијски Соколов Шолохова, сигурно да нису били комунисти-лењинци, ако ништа друго, онда у партијско-номенклатурном смислу. Друга половина XX века је престала да даје нешто херојско, као да мирне домаће драме, без обзира на призиве партије да у малом виде велико (нпр: ”соцреализам”) нису у стању да створе нешто изван егзистенцијалне рефлексије. По вама шта чини основу совјетске књижевности, како радикали воле да је ословљавају – књижевности ”безбожништва”? - Совјетска књижевност је попут неког копна, сведочанство о животу народа, које би, у случају да умукне, изнутра експлодирало услед свега оног што га испуњава. Совјетска књижевност је врло разнолика. На основу којих критеријума можемо упоредити рецимо Булгакова, и Шукшина? Или А. Платонова, и Твардовског? То су звезде које обајсјавају небо. Међу њима су огромне дистанце. Али ми их посматрамо као једнаке, и они радују наше очи. Совјетска књижевност у најпоштенијим, крвљу срца исписаним, примерима наставља традицију велике Руске књижевности. И жеђ за Богом у њој звучи тако дубоко и искрено, да јој назив ”безбожничка књижевност”, у целини, не одговара. - На тренутак ћемо се осврнути на ”одвојену тему” – због чега је, по вашем мишљењу, насилна, и самоубилачка смрт постала карактеристика песничке судбине? Страсти, одсуство кочница, лакомисленост, лоше навике? - Нуспојава материјализма, у који се, као у реку, слило европско човечанство крајем XIX века. Ниче је рекао да је ”Бог умро”. Људи су поверовали, и сами су умрли. Одбацили су од себе вечну димензију, као што човек одбацује од себе стид, када жели да се упусти у најжешће страсти. Одатле и жестина XX века. Људе нису штедели, јер су људи били идеолошки убијени. А тамо где је убиство, има места и за самоубиство. Самоубиство је појединачни пример убиства генерално. И често самоубиство учине они који су пре тога неког убили. Убио, спознао, није издржао, и подигао руку на себе. Има смисла размишљати на следећи начин: можда све те познате самоубице нису издржале јер су убили нешто вредно? Љубав, на пример, или веру, или су ставили талант у службу неким ”згодним” приликама. Има о чему да се размишља. А сваки случај је посебан. - Ако бисмо сумирали наслеђе Златног, Сребрног, и не знам којим металом да означим совјетских осамдесет и четири године, – века, да ли је књижевност пред људима испунила своје назначење? Или се колебала, мучила, али на крају ипак дала со земљи? - Свакако не бих рекао да су ове реке суза, и расипање мудрости со земље. Ево Шукшин описује мушкарца, који слуша како му син учи напамет Гогољев одељак о птици тројки. И одједном бива просветљењ: А ко је у колима? Није ли ваљда Чичиков? Зар то грми и звецкају звона, док народ избезумљено бежи, а тројка носи лопова подбулих образа? Разумете? То је засенило ово простог мушкарца код Шукшина. И он је почео да трчи по селу: Кога то птица тројка носи? Ето како може да утиче књижевност. То значи да је човек оживео. Зато код Некрасова у ”У рововима Стаљинграда” између ада и вечног ишчекивања смрти, војници читају књиге. Пронађу у разрушеној кући сачувани том Толстоја или Чехова, и читају између битака. Зар то не вреди много? - А просвећени Запад? Да ли је он створио довољну платформу да би се метафизичке кризе народа Западне Европе и Северне Америке дешавале што ређе? Или ћемо једноставно очекивати да ангажована књижевност помогне човеку, чија је обавеза да о смислу живота свакодневно не пита ни класике, ни савременике, већ самог Творца? - Човек је осуђен на метафизичку кризу. Њега не треба штитити од те кризе – треба му показивати излаз из ње. И књижевност може да буде такав ”знак крај пута”. Само, са Богом не може свако да разговара. Човек мора и другог човека да саслуша. Књижевност пружа такву могућност. -Јосиф Александрович скоро да је први поново увео у употребу термин ”постхришћанства” као епохе, у којој све оно пређашње, за шта се мислило да се ни за хиљаду година не може променити, развејава, или отпада, као протуберанце од сунчане површине, и изнова открива сав вакумски ужас пред бићем, у којем се скоро сасвим не виде трагови Творца. - Апсолутно тачно. Тако живимо. Само фудбалска утакмица или омиљени серијал не дозвољавају да јасно осетимо ту космичку хладноћу која нам је за вратом. Распало се Царство, Црква је једва преживела, скоро да се распала породица. Дошао је ред на експерименте са човеком, са личношћу. Ево само што је, помоћу технологије, нису искидали. На неким местима можемо Апокалипсу да читамо као новине. Само неће сви да признају шта се дешава, већ мисле: нас скоро неће савладати. - Савремени човек страда још и стога, јер је затрован прелепим илузијама од пре триста година – слобода, Просветитељство, хуманизам. Вратити га у духовну реалност прошлих векова је проблематично, имајући на уму ко (шта) се супротставља Цркви. Прети јој насиље. Постоји ли излаз, и постоји ли особа способна на то, ако да, ко би то могао бити? Какве особине би требало да поседује да би имала, макар и најмању, шансу да се провуче кроз иглене уши? - Лепо сте рекли: ”затрован прелепим илузијама”. Наравно, Просветитељство се разоткрило још када су звечале француске гиљотине. А доброћудни хуманизам се није завршио са појавом атомске бомбе, него са изумом митраљеза и гаса. Дакле, оно што имамо, то је Литургија! Царица Литургија, рекао бих. Литургијски преображај и обнова представљају органску обнову свег живота, и такву могућност ми чувамо. Узгред, управо је Гогољ први увидео, да људи не једу једни друге, само због тога јер се још служи Света Литургија. - У времену када је у сваком од нас пољуљана индивидуа, и када је национални дух, који се некада хранио црквеним јединством облика и садржаја, измучен дугим државним безбожништвом, шта бисте посаветовали онима, који настављају да продубљују стихове, и стварају их? - Прво бих им посаветовао да постану ”његово Величанство – благородни читалац”. Читалац је подједнако важан, као и писац. Некад и важнији. Читалац је скоро коаутор, извиђач, ловац на бисере, познавалац, и власник блага које већини није потребно. Читалац је ауторов најбољи пријатељ. Невидљиви. Укратко, посаветовао бих да сви постану благородни читаоци. - Вама не могу да одоле десетине, ако не и стотине жедних, међу којима су сигурно и књижевници, како они успешни, тако и они мање. Шта Ви из тога можете да научите? У каквом стадијуму се налази сазнање књижевника? Да ли је оно камен крајеугаони, да ли неко међу тим залуталим и несрећним, случајно, открива у себи, поред светског образовања, зачетак духовног познања, искуства? Да ли сте мислено примењивали на себи ако не судбину, онда макар једну од ипостаси владике Филарета, који уразумљивао генија Пушкина? Да ли подучавате неког од угледних књижевника, и ако подучавате, онда како, како вам се чини, да ли тај процес има успеха? - Лош сам критичар. Код читања сам пристрасан, нејасан и избирљив. Али људе, непотребно, не волим да љутим. Сажаљив сам. Са таквим особинама, тешко да неко може да буде наставник. Што се духовног искуства тиче, оно је, несумњиво, ту. И са те тачке, наш народ је још жив, упркос историјском процесу. - Делује очигледно, али, из неког разлога, појављује се лишавајућа слободе и воље мисао о томе, да је Библија псотавила матрицу бесконачне будућности, и да је немогуће”искочити” из библијских тема. Прво – да ли је потребно искакати? Друго – по вама, зар се неће десити нешто лоше са онима који искоче? - Не треба искакати из библијских парадигми. Ево ”Буратино и златни кључ” – типично прекомпоновање приче о блудном сину на језик бајке. Али зар је неко изгубио због тога? Сви су добили. Било који роман, било која повест, прича су само проширено ауторско тумачење негок библијског цитата. Одатле и епиграфи уз приче, преузети из Писма. ”Моја је освета, ја ћу вратити” – код Толстоја у ”Ани Карењиној”, на пример. Из Библије не треба искакати, треба урањати у њу. Посебно ми, који смо преживели период насилног одвајања од Библије. - Како се односите према терминима ”православна литература”, ”духовна литература”, који се користе у савременој историји књижевности? Да ли постоје верници, савремени писци, песници, који нас као читаоце привлаче? - Схватање ”православна литература” је много шире од асортимана у црквеној продавници. Старац Амвросије Оптински је испод кревета држао басне Крилова. И са љубављу их је читао. А “Браћа Карамазови” су спасили од очајања, и привели исповести више руских душа него најуспешнији проповедник. И, завршићемо овом фразом. С Богом Светим. Извор: Православие.ру
  13. Василиј Кандински, Празник Свих светих I, 1911. Уколико погледамо репресивне системе кроз историју уочавамо да их одликује транспарентно истицање кроз другачији језик, начин облачења, униформисаност, инсистирање на статусу. Данашњи хришћани сматрају да је и за њих овакво издвајање неопходно, као да је препознатљивост по спољашњим знацима нужна. Таквом једном инверзијом долазимо у парадоксалну ситуацију у којој се суштинска обележја хришћанства занемарују у име препознатљиве хришћанскеспољашности. Наивно је веровати да је довољно додати префикс православни или хришћански па да једна ствар већ по себи заиста и уистину буде хришћанска. Убеђеност да ће нас начин облачења или везаност за једну културу, која је давно прошла, истински заштитити и учинити препознатљивим и бољим православним хришћанима делује незрело. Силазак Светог Духа на Aпостоле, педесет дана по Христовом васкрсењу, донео је различите језике. Колективни идентитет Апостола постао је децентрализован. Они преузимају идентитет оних локалитета које посећују и људи којима се обраћају кроз своју мисију. Мисија хришћанства тако не постаје афирмација једног идентитета него потврђивање свих идентитета кроз које су хришћани позвани да преносе Христа. У таквим околностима, рано-хришћански идентитет је динамичан, изражен кроз различите народе и различите језике. Кроз ову истину се открива Бог, Бог који говори кроз све народе, културе и језике. Ни један језик није постао апсолутна норма, него су сви равноправно могли бити носиоци хришћанске мисије. Ни једна култура није преузела примат, него је свака култура у сваком добу била подесна да успостави дијалог са Богом. Као хришћани верујемо, али често заборављамо, да Дух Свети делује у историји. Свет није само простор мрака где владају овосветске силе зла без активног присуства Божијег Духа у њему. Бог не напушта своју творевину, него својом љубављу наставља да одржава свет. „Сваки нови развој у историји јесте одвијање будућности коју је Бог припремио у својој љубави за свет. У исто време, будућност садржи елементе зла који воде свет у нове форме репресије, неправде, корупције и отуђења.” Урођена амбивалентност која је положена у основе историје не дозвољава нам некритичко прихватање, нити одбијање долазеће историјске и културне стварности. Свака епоха јесте прилика за хришћанску теологију да осмисли како вера у Свету Тројицу може да пружа преображавајућу основу за савремени живот у његовој целости. Освешћени, црквени субјект је позван да своје хришћанство изграђује кроз епоху у којој живи, јер му бекство у прошлост ту неће ништа помоћи. Истовремено се тиме и показује највредније што хришћанство нуди, а то је одговорност и креативност субјекта за своје време, за своју културу и своје доба. „Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе“ (Рим 14,12). Нажалост, како су хришћани губили свој идентитет прихватајући добровољно да се сведу на раван послушног објекта, тако су губили свест о својој личној одговорности и креативности у контексту своје сопствене вере. Губитак идентитета субјекта – еклисијалног идентитета– довео је до имитације хришћанства, па се отуда идентитет стваралачког рада унутар сопственог времена пребацио на спољашње знаке хришћанског идентитета. Имитација се своди на преузимање старих културолошких или интелектуалних образаца којима се подражава хришћански идентитет и следствено томе, завршава у сурогатима, пародији, а неретко и кичу. Покорни објекти вере, верници, тако исказују суштинско неверовање у Бога и Његово живо присуство у времену у којем живе, него Га траже у идеализованој прошлости. Освешћени субјекат верује у живог Бога, и кроз ту веру прихвата одговорност за своје деловање сада и овде. Због тога је питање рађања субјекта и његовог еклисијалног идентитета суштинско питање саме вере у живог Бога. Односи унутар Цркве често се генеришу у атмосфери изразите подвојености између јерархије и лаика, у којој изостаје допуњавање, а не ретко ови други су препознати као непрестани извор могуће дивергентности претеће по црквени и богословски живот. Расцеп који је бременит не само изазовом успостављања односа, него и увек новим проверавањем осетљивости Цркве и њених званичних представника за плуралитет више или мање аутентичних гласова који долазе из народа, тест је наше способности да изађемо једни другима у сусрет. Односи љубави и поштовања, парадоксално, не остварују се у довољној мери у овом простору егзистенцијалне зависности, баш зато што се лаици доживљавају као очекивани, статичан модел предвидљивог, најчешће покорног, пристајања на унапред дата правила и истине, а не као стваралачки потенцијал који је позван увек изнова да у свом животу, на дубоко лични начин, препозна и усвоји хришћанске вредности. Када се поведе разговор о богослужењу и причешћу, често се може чути да је све било онако како треба, док то неки лаици нису нарушили и покварили. Сличном логиком бисмо могли закључити и да је за појединце нејасна улога Цркве у друштву у вези са неподобним лаицима који нису довољно свесни своје улоге. Постоје очигледно романтичарски идеализовани лаици прошлости и увек мање вредни лаици садашњости. Да ли то значи да Црква пристаје да изграђује себе као заједницу лаика са комплексом ниже вредности? Идеја да је, уместо сарадње и прожимања, нужна извесна дистанца од лаика, како би се сама Црква заштитила, спречава и Њено откривање у свој својој пуноћи. Бојазан и зазирање није само случајна, повремена емисија (ослобађање) страха од актуелних изазова, што би резултирало селективним урушавањем односа. Напротив, она се протеже од литургијског учествовања до партиципирања у доношењу битних црквених одлука. Тако је Литургија са малим бројем или без иједног причасника, нажалост, потпуно прихватљива. Верници се у питањима која се тичу црквеног живота не консултују, нити се њихов глас уважава. Није претерано рећи да у оваквој констелацији односа, лаици, иако су sine qua non за саму јерархију, бивају сведени на објекте црквених власти и у опасности су да представљају пре свега извор капитала. Ова опасност, колико се може ставити на терет Цркви, не престаје да буде и одговорност самих лаика, па се уз прећутну сагласност деперсонализација и небрига и једних и других бира као лакши и безболнији начин којим се живот Цркве одржава. Осврт на традицију овде нема улогу доброг, надахњујућег примера, колико прекоревајућег – судимо вам јер нисте као они пре вас. Све су то изазови пред којима се данас налазимо у настојању да сачувамо и изграђујемо личности, а не да их поричемо у име славне прошлости. Страх од индивидуализације верника и разумевања Цркве као слободне заједнице личности у пракси се правда самим страхом јерархије да ће вера можда изгубити на значају. Судбина вере и религиозности се при томе везује са институционалну еклисијалну заједницу. Са зебњом се гледа на могућност да уместо „јаке Цркве“ која је строго хијерархијски устројена будемо измењени у „слабу Цркву“, тј. заједницу слободних личности које нису подложне јерархијском дисциплиновању. Хабермас пак указује, користећи се анализама Хозеа Казанове, да тренд ка индивидуализацији не води неминовно ка губитку утицаја и значаја религије нити у јавној сфери и култури било ког друштва нити у личном понашању и животу. Религија није нестала, али су очекивања људи од саме Цркве сада другачија: „Људи више не желе моћну Цркву, Цркву која ће земаљском славом и моћи сведочити силу Царства Небеског.“ Ваљда би већ само ово било довољно да размислимо какву заједницу желимо и каквој тежимо у нашим промишљањима о улози религије данас. Однос према лаицима не сме да се исказује кроз њихово негирање и небригу, јер је могући исход таквих релација оно на шта нас Павле Евдокимов упозорава, тј. да је од агресивног атеизма за Цркву једино опаснији „латентни атеизам верника.“ View full Странице
  14. Василиј Кандински, Празник Свих светих I, 1911. Уколико погледамо репресивне системе кроз историју уочавамо да их одликује транспарентно истицање кроз другачији језик, начин облачења, униформисаност, инсистирање на статусу. Данашњи хришћани сматрају да је и за њих овакво издвајање неопходно, као да је препознатљивост по спољашњим знацима нужна. Таквом једном инверзијом долазимо у парадоксалну ситуацију у којој се суштинска обележја хришћанства занемарују у име препознатљиве хришћанскеспољашности. Наивно је веровати да је довољно додати префикс православни или хришћански па да једна ствар већ по себи заиста и уистину буде хришћанска. Убеђеност да ће нас начин облачења или везаност за једну културу, која је давно прошла, истински заштитити и учинити препознатљивим и бољим православним хришћанима делује незрело. Силазак Светог Духа на Aпостоле, педесет дана по Христовом васкрсењу, донео је различите језике. Колективни идентитет Апостола постао је децентрализован. Они преузимају идентитет оних локалитета које посећују и људи којима се обраћају кроз своју мисију. Мисија хришћанства тако не постаје афирмација једног идентитета него потврђивање свих идентитета кроз које су хришћани позвани да преносе Христа. У таквим околностима, рано-хришћански идентитет је динамичан, изражен кроз различите народе и различите језике. Кроз ову истину се открива Бог, Бог који говори кроз све народе, културе и језике. Ни један језик није постао апсолутна норма, него су сви равноправно могли бити носиоци хришћанске мисије. Ни једна култура није преузела примат, него је свака култура у сваком добу била подесна да успостави дијалог са Богом. Као хришћани верујемо, али често заборављамо, да Дух Свети делује у историји. Свет није само простор мрака где владају овосветске силе зла без активног присуства Божијег Духа у њему. Бог не напушта своју творевину, него својом љубављу наставља да одржава свет. „Сваки нови развој у историји јесте одвијање будућности коју је Бог припремио у својој љубави за свет. У исто време, будућност садржи елементе зла који воде свет у нове форме репресије, неправде, корупције и отуђења.” Урођена амбивалентност која је положена у основе историје не дозвољава нам некритичко прихватање, нити одбијање долазеће историјске и културне стварности. Свака епоха јесте прилика за хришћанску теологију да осмисли како вера у Свету Тројицу може да пружа преображавајућу основу за савремени живот у његовој целости. Освешћени, црквени субјект је позван да своје хришћанство изграђује кроз епоху у којој живи, јер му бекство у прошлост ту неће ништа помоћи. Истовремено се тиме и показује највредније што хришћанство нуди, а то је одговорност и креативност субјекта за своје време, за своју културу и своје доба. „Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе“ (Рим 14,12). Нажалост, како су хришћани губили свој идентитет прихватајући добровољно да се сведу на раван послушног објекта, тако су губили свест о својој личној одговорности и креативности у контексту своје сопствене вере. Губитак идентитета субјекта – еклисијалног идентитета– довео је до имитације хришћанства, па се отуда идентитет стваралачког рада унутар сопственог времена пребацио на спољашње знаке хришћанског идентитета. Имитација се своди на преузимање старих културолошких или интелектуалних образаца којима се подражава хришћански идентитет и следствено томе, завршава у сурогатима, пародији, а неретко и кичу. Покорни објекти вере, верници, тако исказују суштинско неверовање у Бога и Његово живо присуство у времену у којем живе, него Га траже у идеализованој прошлости. Освешћени субјекат верује у живог Бога, и кроз ту веру прихвата одговорност за своје деловање сада и овде. Због тога је питање рађања субјекта и његовог еклисијалног идентитета суштинско питање саме вере у живог Бога. Односи унутар Цркве често се генеришу у атмосфери изразите подвојености између јерархије и лаика, у којој изостаје допуњавање, а не ретко ови други су препознати као непрестани извор могуће дивергентности претеће по црквени и богословски живот. Расцеп који је бременит не само изазовом успостављања односа, него и увек новим проверавањем осетљивости Цркве и њених званичних представника за плуралитет више или мање аутентичних гласова који долазе из народа, тест је наше способности да изађемо једни другима у сусрет. Односи љубави и поштовања, парадоксално, не остварују се у довољној мери у овом простору егзистенцијалне зависности, баш зато што се лаици доживљавају као очекивани, статичан модел предвидљивог, најчешће покорног, пристајања на унапред дата правила и истине, а не као стваралачки потенцијал који је позван увек изнова да у свом животу, на дубоко лични начин, препозна и усвоји хришћанске вредности. Када се поведе разговор о богослужењу и причешћу, често се може чути да је све било онако како треба, док то неки лаици нису нарушили и покварили. Сличном логиком бисмо могли закључити и да је за појединце нејасна улога Цркве у друштву у вези са неподобним лаицима који нису довољно свесни своје улоге. Постоје очигледно романтичарски идеализовани лаици прошлости и увек мање вредни лаици садашњости. Да ли то значи да Црква пристаје да изграђује себе као заједницу лаика са комплексом ниже вредности? Идеја да је, уместо сарадње и прожимања, нужна извесна дистанца од лаика, како би се сама Црква заштитила, спречава и Њено откривање у свој својој пуноћи. Бојазан и зазирање није само случајна, повремена емисија (ослобађање) страха од актуелних изазова, што би резултирало селективним урушавањем односа. Напротив, она се протеже од литургијског учествовања до партиципирања у доношењу битних црквених одлука. Тако је Литургија са малим бројем или без иједног причасника, нажалост, потпуно прихватљива. Верници се у питањима која се тичу црквеног живота не консултују, нити се њихов глас уважава. Није претерано рећи да у оваквој констелацији односа, лаици, иако су sine qua non за саму јерархију, бивају сведени на објекте црквених власти и у опасности су да представљају пре свега извор капитала. Ова опасност, колико се може ставити на терет Цркви, не престаје да буде и одговорност самих лаика, па се уз прећутну сагласност деперсонализација и небрига и једних и других бира као лакши и безболнији начин којим се живот Цркве одржава. Осврт на традицију овде нема улогу доброг, надахњујућег примера, колико прекоревајућег – судимо вам јер нисте као они пре вас. Све су то изазови пред којима се данас налазимо у настојању да сачувамо и изграђујемо личности, а не да их поричемо у име славне прошлости. Страх од индивидуализације верника и разумевања Цркве као слободне заједнице личности у пракси се правда самим страхом јерархије да ће вера можда изгубити на значају. Судбина вере и религиозности се при томе везује са институционалну еклисијалну заједницу. Са зебњом се гледа на могућност да уместо „јаке Цркве“ која је строго хијерархијски устројена будемо измењени у „слабу Цркву“, тј. заједницу слободних личности које нису подложне јерархијском дисциплиновању. Хабермас пак указује, користећи се анализама Хозеа Казанове, да тренд ка индивидуализацији не води неминовно ка губитку утицаја и значаја религије нити у јавној сфери и култури било ког друштва нити у личном понашању и животу. Религија није нестала, али су очекивања људи од саме Цркве сада другачија: „Људи више не желе моћну Цркву, Цркву која ће земаљском славом и моћи сведочити силу Царства Небеског.“ Ваљда би већ само ово било довољно да размислимо какву заједницу желимо и каквој тежимо у нашим промишљањима о улози религије данас. Однос према лаицима не сме да се исказује кроз њихово негирање и небригу, јер је могући исход таквих релација оно на шта нас Павле Евдокимов упозорава, тј. да је од агресивног атеизма за Цркву једино опаснији „латентни атеизам верника.“
  15. Исав је психопата? Испитивање психологије личности Исава сина Исакова Младен Цимеша Апстракт У старозавјетом тексту проналазимо причу о праоцу Исаку и његовим дизиготским близанцима Исаву и Јакову. Како по конструкцији тјелесној тако и по самој психологији личности су се веома разликовали о чему свиједочи старозавјетни текст. Будући да су дизиготски (фратернални) неидентични близанци који имају веома малу шансу да наследе исти хромозомни профил. Они наслеђују од 15% до 25 % гена од сваког родитеља док они сами дијеле у просјеку од 30 % до 50% гена, тако да постоје јасне варијације између њих. Запажамо да је основна карактерна особина Исава агресивност и алфа понашање, док је Јаков био тих и повучен младић у шатору. Касније пратећи текст сазнајемо да Исав продаје своје првенство које му по праву припада и по ријечима апостола тражи покајање са сузама али га не налази. Имајући увид у неуроендокринологију и саму неуронауку покушавамо хипотетички објаснити да је Исав заправо психопатска структура личности са повишеним нивоом тестостерона, те да је његово понашање и немогућност покајања оправдава неурогенеза и синаптогенеза профила особа које имају повишен ниво МАО (моноамино-оксадоза), односно сама његова неуробиологија је оправдање. Кључне ријечи: Психопатија,Неуронаука, Стари Завјет, Исав, Јаков. Увод Главни фокус овог рада се састоји у хипотетичкој експликацији неуробиологије којa је детерминисала психологију личности Исава сина праоца Исака. Поставља се питање самог покајаља Исава и његове интерпретације у хришћанској Павловској традицији. Морамо нагласити да сама јеврејска традиција није такође наклоњена Исаву, нарочито у Талмуду се говори о пет страшних гријехова које учини Исав кад је имао 15 година (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra). Апостол нас обавјештава да Иасав није имао покајање иако га је са сузама тражио (Библија, Глас Цркве, 2007). Нас занима сама психопатологија личности Иасава, те да ли ту има простора за тврдњу о психопатској евентуално социопатској структури личности датог субјекта. Треба узети у обзир наследност и понашање родитеља, као основи тригер за формирање таквог фенотипа, као и само окружење(Hicks et al. 2012). Само опхођење једног родитеља у овом случају мајке у дјетињству према близанцима можда је утицало на касније понашање Исава као дјечака без јасног атачмента за мајку(Fonagy, Steele, and Steele 1991). Одсуство мајчинске љубави и фаворизација једног дјетета у односу на друго повлачи за собом последице агресије али и несигурности(Hofer 2006). Одбаченост од мајке због длакавости и неуобичајене црвене боје косе и коже ( ген меланокортин 1- MC1R) на младу особу је доприњело сигурно већој фрекфенцији са оцем и једностраној фаворизацији по патрилинеарном модулу. Сам меланокортин 1 рецептор (MC1R) је рецесивни ген који ја заступљен код популације људи који имају црвену боју косе и одговоран је за меланогенезу, али и јако осјећање физичког бола(Lalueza-Fox et al. 2007), те јако је мало присутан данас, a и у оно врјеме је вјероватно био слабије заступљен. Свега 2% становника на планети земљи данас има црвену боју косе(Han et al. 2006). Сама потреба за сензацијама и узимање ризика која је евидентна код Исава ( јер он иде константно да лови, доказујући мушкост и првенаштво ) слови за допаминску дисрупцију(Zuckerman and Kuhlman 2000) односно генетски полиморфизам у допаминском систему(Eisenberg et al. 2007). Сам Исав је судећи по предању био отворен, јак и снажан па га можемо класивиковати као екстраверта док је повученији и миљеник мајке био Јаков који по свему судећи је имао особине интроверта. Психопатија као могућа анамнеза По Талмудској традицији Исав је представљен као велики грешник, гдје је наведено да је још у адолесценцији се истакао недјелима тачније у 15 години живота, неко би то дефинисао као понашање са великим удјелом ризика јер мозак адолесцента још се развија ( развијање фронталног кортекса траје до 25 године живота ) (Johnson, Blum, and Giedd 2009) (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra),док неки извори говоре о томе да је Ребека током трудноће пролазила поред куће идола осјетила у стомаку како Исав хоће да изађе напоље, односно да тјера мајку на порођај , док је Јаков радио супротно (Bereshit Rabbah 63:6) само његово име שָׁוְא (Шав) на језику јевреја означава нешто безвриједо (Anderson, 2011). Касније по старозавјетној традицији од Исава настају Едомци који су у потоњим нараштајима словили за непријатеље Израиља (Ackroyd, 1968) Сама разлика између Исава и Јакова је присутна од рођења овог првог, будући да су дизиготски фратенални близанци који су и фенотипски различити. Ако узмемо у обзир Павлосвку традицију интерпретације СЗ и Јеврејску (Талмудску) долазиму до закључка да се оне у многим погледима поклапају, тако да Исав слови за субјекта који је представљен у негативној конотацији и који по павловској традицији није имао покајање, односно није могао(сиц!) да се покаје. Код њега је евидентна агресија, незадовољство, нарцизам (непоштовање родитељаког ауторитета = продавање провородста) као и одређене карактеристике кримогеног ума које налазимо у Талмудској рецензији. Сам недостатак покајања ( иако га је желио?) можемо експликовати као психопатију, односно недостатак емпатије (Soderstrom 2003)(Decety, Skelly, and Kiehl 2013)(Domes et al. 2013). Запажамо такође да је од ране младости био ловац, што нас наводи на закључак да је можда условоно речено мучио животиње, што је једна од основних карактеристика серијски убица(Allely et al. 2014)(Miller 2014) За дато понашање је одговорна неуробиологија мозга која диктира у овом случају класификацију личности.(Jalava, Griffiths, and Maraun 2015) Да ли је /Зашто је Исав психопата? Неуронаука Етиологија ријечи психопатија налази мјесто у грчком изворнику гдје ψυχή означава душу, а πάθος у овом случају патњу. Саму психопатију експликују интерперсоналне и емоционалне абнормалности, манипулативност недостатак и одсуство емпатије и кривице, а присутно је и антисоцијално понашање и агресија која је рецидивна (Hare and Neumann 2009). Психопатија је повезана са абнормланостима мозга нарочито у орбиталним фронталним (ofPFC) и антериорним / медијалним темпоралним регионима који су одговорни за когнитивно бихејворијалне и емоционалне регулације понашања (Ly et al. 2012). Саме психопате на другачији начин процесуирају и имају импаримент респонзивности на афективну информацију, односно имају селективну пажњу што можемо убријати у когнитивне дефекте (Ribeiro da Silva, Rijo, and Salekin 2015). Структурални налази мозга подржавају ове моделе абнормалности које се примећују у запремини или кортикалној дебљини хипокампуса, амигдале (стах, агресивност), префронталном кортексу (дорсомедиални префронтални кортикални регион, гдје је смањивана активност, значајно је повезана са социјалном спознајом, што укључује емпатију, морал и теорију ума), инсули, темпоралним лобовима, стриатуму и антериор цингулату. Дакле овде имамо присутну одређену дисфункциу у кортикалној гирификацији у широј паралимбичкој мрежи (Konicar et al. 2015) која има своју кључну улогу у психопатији и позитивној анамнези исте. Треба указати да само оштећење орбито фронталног кортекса и вентромедилалних региона има за последицу псеудопсихопатско понашање, тако да сама неуробиологија мозга, а и њена оштећења диктирају понашање(Müller et al. 2008). Психопате се рађају са мозгом који има одређену дисфукционалност коју смо раније навели јер сама неурогенеза и синаптогенеза свиједочи о томе, али и генетска предиспозиција је основа психопатске структуре личности (Моноамино Оксидаза МАО-A ген)(Sadeh, Javdani, and Verona 2013). Закључак Да ли је Исав заиста психопата? Судећи по хришћанској и јеврејској традицији и информацијама које располажу те двије традиције можемо бар условно реконтруисати психологију личности Иасава сина Исакова и дати неуробиолошке смјернице његовог понашања. Оно што је наупечатљивије у хришћанској традицији је управо његово не покајање, односно одсуство емпатије и кривице што га може сврстати у ред особа које посједују психопатску структуру личности, сад да ли је заиста и његова онтологија таква остаје да се види јер ово истраживање је лимитирано само на неуроаспекте датог субјекта тако да овај рад са те стране лимитиран. Исав по јеврејској традицији касније бива убијен од потомака Јаковљевих тако да је донекле он и трагичан лик. Референце Anderson, Bradford A. (2011). Brotherhood and Inheritance: A Canonical Reading of the Esau and Edom Traditions. T&T Clark International. p. 35. ISBN 9780567368256. Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra (PDF). halakhah.com. p. 16b (Soncino English translation). Bereshit Rabbah 63:6 Peter Ackroyd, Exile and Restoration: A Study in Hebrew Thought of the Sixth Century B.C., 1968, p. 224. Allely, Clare S., Helen Minnis, Lucy Thompson, Philip Wilson, and Christopher Gillberg. 2014. “Neurodevelopmental and Psychosocial Risk Factors in Serial Killers and Mass Murderers.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2014.04.004. Decety, Jean, Laurie R. Skelly, and Kent A. Kiehl. 2013. “Brain Response to Empathy-Eliciting Scenarios Involving Pain in Incarcerated Individuals with Psychopathy.” JAMA Psychiatry. https://doi.org/10.1001/jamapsychiatry.2013.27. Domes, Gregor, Pia Hollerbach, Knut Vohs, Andreas Mokros, and Elmar Habermeyer. 2013. “Emotional Empathy and Psychopathy in Offenders: An Experimental Study.” Journal of Personality Disorders. https://doi.org/10.1112/S0025579300010226. Eisenberg, Dan T A, Benjamin Campbell, James MacKillop, J. Koji Lum, and David S. Wilson. 2007. “Season of Birth and Dopamine Receptor Gene Associations with Impulsivity, Sensation Seeking and Reproductive Behaviors.” PLoS ONE. https://doi.org/10.1371/journal.pone.0001216. Fonagy, Peter, Howard Steele, and Miriam Steele. 1991. “Maternal Representations of Attachment during Pregnancy Predict the Organization of Infant‐Mother Attachment at One Year of Age.” Child Development. https://doi.org/10.1111/j.1467-8624.1991.tb01578.x. Han, Jiali, Peter Kraft, Graham A. Colditz, Jason Wong, and David J. Hunter. 2006. “Melanocortin 1 Receptor Variants and Skin Cancer Risk.” International Journal of Cancer. https://doi.org/10.1002/ijc.22074. Hare, Robert D., and Craig S. Neumann. 2009. “Psychopathy: Assessment and Forensic Implications.” Canadian Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1177/070674370905401202. Hicks, Brian M., Marie D. Carlson, Daniel M. Blonigen, Christopher J. Patrick, William G. Iacono, and Matt Mgue. 2012. “Psychopathic Personality Traits and Environmental Contexts: Differential Correlates, Gender Differences, and Genetic Mediation.” Personality Disorders: Theory, Research, and Treatment. https://doi.org/10.1037/a0025084. Hofer, Myron A. 2006. “Psychobiological Roots of Early Attachment.” Current Directions in Psychological Science. https://doi.org/10.1111/j.0963-7214.2006.00412.x. Jalava, J, S Griffiths, and M Maraun. 2015. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. Johnson, Sara B., Robert W. Blum, and Jay N. Giedd. 2009. “Adolescent Maturity and the Brain: The Promise and Pitfalls of Neuroscience Research in Adolescent Health Policy.” Journal of Adolescent Health. https://doi.org/10.1016/j.jadohealth.2009.05.016. Konicar, Lilian, Ralf Veit, Hedwig Eisenbarth, Beatrix Barth, Paolo Tonin, Ute Strehl, and Niels Birbaumer. 2015. “Brain Self-Regulation in Criminal Psychopaths.” Scientific Reports. https://doi.org/10.1038/srep09426. Lalueza-Fox, Carles, Holger Römpler, David Caramelli, Claudia Stäubert, Giulio Catalano, David Hughes, Nadin Rohland, et al. 2007. “A Melanocortin 1 Receptor Allele Suggests Varying Pigmentation among Neanderthals.” Science. https://doi.org/10.1126/science.1147417. Ly, Martina, Julian C. Motzkin, Carissa L. Philippi, Gregory R. Kirk, Joseph P. Newman, Kent A. Kiehl, and Michael Koenigs. 2012. “Cortical Thinning in Psychopathy.” American Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1176/appi.ajp.2012.11111627. Miller, Laurence. 2014. “Serial Killers: I. Subtypes, Patterns, and Motives.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2013.11.002. Müller, Jürgen L., Susanne Gänßbauer, Monika Sommer, Katrin Döhnel, Tatjana Weber, Tobias Schmidt-Wilcke, and Göran Hajak. 2008. “Gray Matter Changes in Right Superior Temporal Gyrus in Criminal Psychopaths. Evidence from Voxel-Based Morphometry.” Psychiatry Research - Neuroimaging. https://doi.org/10.1016/j.pscychresns.2007.08.010. Ribeiro da Silva, Diana, Daniel Rijo, and Randall T. Salekin. 2015. “The Evolutionary Roots of Psychopathy.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2015.01.006. Sadeh, Naomi, Shabnam Javdani, and Edelyn Verona. 2013. “Analysis of Monoaminergic Genes, Childhood Abuse, and Dimensions of Psychopathy.” Journal of Abnormal Psychology. https://doi.org/10.1037/a0029866. Soderstrom, Henrik. 2003. “Psychopathy as a Disorder of Empathy.” European Child and Adolescent Psychiatry. https://doi.org/10.1007/s00787-003-0338-y. Zuckerman, Marvin, and D. Michael Kuhlman. 2000. “Personality and Risk-Taking: Common Biosocial Factors.” Journal of Personality. https://doi.org/10.1111/1467-6494.00124.
  16. Исав је психопата? Испитивање психологије личности Исава сина Исакова Младен Цимеша Апстракт У старозавјетом тексту проналазимо причу о праоцу Исаку и његовим дизиготским близанцима Исаву и Јакову. Како по конструкцији тјелесној тако и по самој психологији личности су се веома разликовали о чему свиједочи старозавјетни текст. Будући да су дизиготски (фратернални) неидентични близанци који имају веома малу шансу да наследе исти хромозомни профил. Они наслеђују од 15% до 25 % гена од сваког родитеља док они сами дијеле у просјеку од 30 % до 50% гена, тако да постоје јасне варијације између њих. Запажамо да је основна карактерна особина Исава агресивност и алфа понашање, док је Јаков био тих и повучен младић у шатору. Касније пратећи текст сазнајемо да Исав продаје своје првенство које му по праву припада и по ријечима апостола тражи покајање са сузама али га не налази. Имајући увид у неуроендокринологију и саму неуронауку покушавамо хипотетички објаснити да је Исав заправо психопатска структура личности са повишеним нивоом тестостерона, те да је његово понашање и немогућност покајања оправдава неурогенеза и синаптогенеза профила особа које имају повишен ниво МАО (моноамино-оксадоза), односно сама његова неуробиологија је оправдање. Кључне ријечи: Психопатија,Неуронаука, Стари Завјет, Исав, Јаков. Увод Главни фокус овог рада се састоји у хипотетичкој експликацији неуробиологије којa је детерминисала психологију личности Исава сина праоца Исака. Поставља се питање самог покајаља Исава и његове интерпретације у хришћанској Павловској традицији. Морамо нагласити да сама јеврејска традиција није такође наклоњена Исаву, нарочито у Талмуду се говори о пет страшних гријехова које учини Исав кад је имао 15 година (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra). Апостол нас обавјештава да Иасав није имао покајање иако га је са сузама тражио (Библија, Глас Цркве, 2007). Нас занима сама психопатологија личности Иасава, те да ли ту има простора за тврдњу о психопатској евентуално социопатској структури личности датог субјекта. Треба узети у обзир наследност и понашање родитеља, као основи тригер за формирање таквог фенотипа, као и само окружење(Hicks et al. 2012). Само опхођење једног родитеља у овом случају мајке у дјетињству према близанцима можда је утицало на касније понашање Исава као дјечака без јасног атачмента за мајку(Fonagy, Steele, and Steele 1991). Одсуство мајчинске љубави и фаворизација једног дјетета у односу на друго повлачи за собом последице агресије али и несигурности(Hofer 2006). Одбаченост од мајке због длакавости и неуобичајене црвене боје косе и коже ( ген меланокортин 1- MC1R) на младу особу је доприњело сигурно већој фрекфенцији са оцем и једностраној фаворизацији по патрилинеарном модулу. Сам меланокортин 1 рецептор (MC1R) је рецесивни ген који ја заступљен код популације људи који имају црвену боју косе и одговоран је за меланогенезу, али и јако осјећање физичког бола(Lalueza-Fox et al. 2007), те јако је мало присутан данас, a и у оно врјеме је вјероватно био слабије заступљен. Свега 2% становника на планети земљи данас има црвену боју косе(Han et al. 2006). Сама потреба за сензацијама и узимање ризика која је евидентна код Исава ( јер он иде константно да лови, доказујући мушкост и првенаштво ) слови за допаминску дисрупцију(Zuckerman and Kuhlman 2000) односно генетски полиморфизам у допаминском систему(Eisenberg et al. 2007). Сам Исав је судећи по предању био отворен, јак и снажан па га можемо класивиковати као екстраверта док је повученији и миљеник мајке био Јаков који по свему судећи је имао особине интроверта. Психопатија као могућа анамнеза По Талмудској традицији Исав је представљен као велики грешник, гдје је наведено да је још у адолесценцији се истакао недјелима тачније у 15 години живота, неко би то дефинисао као понашање са великим удјелом ризика јер мозак адолесцента још се развија ( развијање фронталног кортекса траје до 25 године живота ) (Johnson, Blum, and Giedd 2009) (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra),док неки извори говоре о томе да је Ребека током трудноће пролазила поред куће идола осјетила у стомаку како Исав хоће да изађе напоље, односно да тјера мајку на порођај , док је Јаков радио супротно (Bereshit Rabbah 63:6) само његово име שָׁוְא (Шав) на језику јевреја означава нешто безвриједо (Anderson, 2011). Касније по старозавјетној традицији од Исава настају Едомци који су у потоњим нараштајима словили за непријатеље Израиља (Ackroyd, 1968) Сама разлика између Исава и Јакова је присутна од рођења овог првог, будући да су дизиготски фратенални близанци који су и фенотипски различити. Ако узмемо у обзир Павлосвку традицију интерпретације СЗ и Јеврејску (Талмудску) долазиму до закључка да се оне у многим погледима поклапају, тако да Исав слови за субјекта који је представљен у негативној конотацији и који по павловској традицији није имао покајање, односно није могао(сиц!) да се покаје. Код њега је евидентна агресија, незадовољство, нарцизам (непоштовање родитељаког ауторитета = продавање провородста) као и одређене карактеристике кримогеног ума које налазимо у Талмудској рецензији. Сам недостатак покајања ( иако га је желио?) можемо експликовати као психопатију, односно недостатак емпатије (Soderstrom 2003)(Decety, Skelly, and Kiehl 2013)(Domes et al. 2013). Запажамо такође да је од ране младости био ловац, што нас наводи на закључак да је можда условоно речено мучио животиње, што је једна од основних карактеристика серијски убица(Allely et al. 2014)(Miller 2014) За дато понашање је одговорна неуробиологија мозга која диктира у овом случају класификацију личности.(Jalava, Griffiths, and Maraun 2015) Да ли је /Зашто је Исав психопата? Неуронаука Етиологија ријечи психопатија налази мјесто у грчком изворнику гдје ψυχή означава душу, а πάθος у овом случају патњу. Саму психопатију експликују интерперсоналне и емоционалне абнормалности, манипулативност недостатак и одсуство емпатије и кривице, а присутно је и антисоцијално понашање и агресија која је рецидивна (Hare and Neumann 2009). Психопатија је повезана са абнормланостима мозга нарочито у орбиталним фронталним (ofPFC) и антериорним / медијалним темпоралним регионима који су одговорни за когнитивно бихејворијалне и емоционалне регулације понашања (Ly et al. 2012). Саме психопате на другачији начин процесуирају и имају импаримент респонзивности на афективну информацију, односно имају селективну пажњу што можемо убријати у когнитивне дефекте (Ribeiro da Silva, Rijo, and Salekin 2015). Структурални налази мозга подржавају ове моделе абнормалности које се примећују у запремини или кортикалној дебљини хипокампуса, амигдале (стах, агресивност), префронталном кортексу (дорсомедиални префронтални кортикални регион, гдје је смањивана активност, значајно је повезана са социјалном спознајом, што укључује емпатију, морал и теорију ума), инсули, темпоралним лобовима, стриатуму и антериор цингулату. Дакле овде имамо присутну одређену дисфункциу у кортикалној гирификацији у широј паралимбичкој мрежи (Konicar et al. 2015) која има своју кључну улогу у психопатији и позитивној анамнези исте. Треба указати да само оштећење орбито фронталног кортекса и вентромедилалних региона има за последицу псеудопсихопатско понашање, тако да сама неуробиологија мозга, а и њена оштећења диктирају понашање(Müller et al. 2008). Психопате се рађају са мозгом који има одређену дисфукционалност коју смо раније навели јер сама неурогенеза и синаптогенеза свиједочи о томе, али и генетска предиспозиција је основа психопатске структуре личности (Моноамино Оксидаза МАО-A ген)(Sadeh, Javdani, and Verona 2013). Закључак Да ли је Исав заиста психопата? Судећи по хришћанској и јеврејској традицији и информацијама које располажу те двије традиције можемо бар условно реконтруисати психологију личности Иасава сина Исакова и дати неуробиолошке смјернице његовог понашања. Оно што је наупечатљивије у хришћанској традицији је управо његово не покајање, односно одсуство емпатије и кривице што га може сврстати у ред особа које посједују психопатску структуру личности, сад да ли је заиста и његова онтологија таква остаје да се види јер ово истраживање је лимитирано само на неуроаспекте датог субјекта тако да овај рад са те стране лимитиран. Исав по јеврејској традицији касније бива убијен од потомака Јаковљевих тако да је донекле он и трагичан лик. Референце Anderson, Bradford A. (2011). Brotherhood and Inheritance: A Canonical Reading of the Esau and Edom Traditions. T&T Clark International. p. 35. ISBN 9780567368256. Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra (PDF). halakhah.com. p. 16b (Soncino English translation). Bereshit Rabbah 63:6 Peter Ackroyd, Exile and Restoration: A Study in Hebrew Thought of the Sixth Century B.C., 1968, p. 224. Allely, Clare S., Helen Minnis, Lucy Thompson, Philip Wilson, and Christopher Gillberg. 2014. “Neurodevelopmental and Psychosocial Risk Factors in Serial Killers and Mass Murderers.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2014.04.004. Decety, Jean, Laurie R. Skelly, and Kent A. Kiehl. 2013. “Brain Response to Empathy-Eliciting Scenarios Involving Pain in Incarcerated Individuals with Psychopathy.” JAMA Psychiatry. https://doi.org/10.1001/jamapsychiatry.2013.27. Domes, Gregor, Pia Hollerbach, Knut Vohs, Andreas Mokros, and Elmar Habermeyer. 2013. “Emotional Empathy and Psychopathy in Offenders: An Experimental Study.” Journal of Personality Disorders. https://doi.org/10.1112/S0025579300010226. Eisenberg, Dan T A, Benjamin Campbell, James MacKillop, J. Koji Lum, and David S. Wilson. 2007. “Season of Birth and Dopamine Receptor Gene Associations with Impulsivity, Sensation Seeking and Reproductive Behaviors.” PLoS ONE. https://doi.org/10.1371/journal.pone.0001216. Fonagy, Peter, Howard Steele, and Miriam Steele. 1991. “Maternal Representations of Attachment during Pregnancy Predict the Organization of Infant‐Mother Attachment at One Year of Age.” Child Development. https://doi.org/10.1111/j.1467-8624.1991.tb01578.x. Han, Jiali, Peter Kraft, Graham A. Colditz, Jason Wong, and David J. Hunter. 2006. “Melanocortin 1 Receptor Variants and Skin Cancer Risk.” International Journal of Cancer. https://doi.org/10.1002/ijc.22074. Hare, Robert D., and Craig S. Neumann. 2009. “Psychopathy: Assessment and Forensic Implications.” Canadian Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1177/070674370905401202. Hicks, Brian M., Marie D. Carlson, Daniel M. Blonigen, Christopher J. Patrick, William G. Iacono, and Matt Mgue. 2012. “Psychopathic Personality Traits and Environmental Contexts: Differential Correlates, Gender Differences, and Genetic Mediation.” Personality Disorders: Theory, Research, and Treatment. https://doi.org/10.1037/a0025084. Hofer, Myron A. 2006. “Psychobiological Roots of Early Attachment.” Current Directions in Psychological Science. https://doi.org/10.1111/j.0963-7214.2006.00412.x. Jalava, J, S Griffiths, and M Maraun. 2015. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. Johnson, Sara B., Robert W. Blum, and Jay N. Giedd. 2009. “Adolescent Maturity and the Brain: The Promise and Pitfalls of Neuroscience Research in Adolescent Health Policy.” Journal of Adolescent Health. https://doi.org/10.1016/j.jadohealth.2009.05.016. Konicar, Lilian, Ralf Veit, Hedwig Eisenbarth, Beatrix Barth, Paolo Tonin, Ute Strehl, and Niels Birbaumer. 2015. “Brain Self-Regulation in Criminal Psychopaths.” Scientific Reports. https://doi.org/10.1038/srep09426. Lalueza-Fox, Carles, Holger Römpler, David Caramelli, Claudia Stäubert, Giulio Catalano, David Hughes, Nadin Rohland, et al. 2007. “A Melanocortin 1 Receptor Allele Suggests Varying Pigmentation among Neanderthals.” Science. https://doi.org/10.1126/science.1147417. Ly, Martina, Julian C. Motzkin, Carissa L. Philippi, Gregory R. Kirk, Joseph P. Newman, Kent A. Kiehl, and Michael Koenigs. 2012. “Cortical Thinning in Psychopathy.” American Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1176/appi.ajp.2012.11111627. Miller, Laurence. 2014. “Serial Killers: I. Subtypes, Patterns, and Motives.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2013.11.002. Müller, Jürgen L., Susanne Gänßbauer, Monika Sommer, Katrin Döhnel, Tatjana Weber, Tobias Schmidt-Wilcke, and Göran Hajak. 2008. “Gray Matter Changes in Right Superior Temporal Gyrus in Criminal Psychopaths. Evidence from Voxel-Based Morphometry.” Psychiatry Research - Neuroimaging. https://doi.org/10.1016/j.pscychresns.2007.08.010. Ribeiro da Silva, Diana, Daniel Rijo, and Randall T. Salekin. 2015. “The Evolutionary Roots of Psychopathy.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2015.01.006. Sadeh, Naomi, Shabnam Javdani, and Edelyn Verona. 2013. “Analysis of Monoaminergic Genes, Childhood Abuse, and Dimensions of Psychopathy.” Journal of Abnormal Psychology. https://doi.org/10.1037/a0029866. Soderstrom, Henrik. 2003. “Psychopathy as a Disorder of Empathy.” European Child and Adolescent Psychiatry. https://doi.org/10.1007/s00787-003-0338-y. Zuckerman, Marvin, and D. Michael Kuhlman. 2000. “Personality and Risk-Taking: Common Biosocial Factors.” Journal of Personality. https://doi.org/10.1111/1467-6494.00124. View full Странице
  17. Библијска и хришћанско предање говоре о томе да је човек створен по икони и подобију Божијем (Пост. 1, 26; 5, 1), при чему се икона поима као нешто што му је дато од почетка, а подобије као известан потенцијал који мора да оствари. Свети Јован Дамаскин види икону Божију у умној природи личности и у постојању слободне воље, док подобије схвата као „сједињење са Богом кроз врлину колико год је то могуће“. [Тачно изложење православне вере II, 12] У самој сржи источне хришћанске антропологије налази се учење о обожењу (theosis) – потпуно уподобљење Богу, у којој личност благодаћу постаје оно што је Бог по природи. Обожење је циљ хришћанског живота и достиже се заједничким творачким напорима, сарадњом и синергијом између Бога и човека. Ово потребује својевољно и свесно одбацивање греха и усмерење слободне воље ка врлини. На путу уподобљења Богу човек није лишен слободе, већ његова слободна воља ступа у хармонично јединство са вољом Божијом. Према хришћанском учењу, највеће достојанство човека лежи у слободној реализацији сопственог потенцијала уподобљења Богу. Учење о првородном греху, према којем је првобитна богостворена природа човекова прошла кроз тотално извитоперење, што је последица пада, значајно је у хришћанској антропологији. Првостворени човек није имао склоности ка греху: његова слободна воља била је у послушности и хармонији са божанском вољом. Међутим, након што је човек окусио „са дрвета познања добра и зла“, тј. заправо узео учешће у злу и греху, његова слободна воља се нашла пред сталним избором између добра и зла. У сваком тренутку у животу човек мора да врши овакав избор, и да би исправно одабрао, мора свесно да управља своју вољу ка добру. Свети Максим Исповедник говори о присуству „слободне воље“ у човеку, која је у његовом првоствореном стању увек стремила ка добру, али која у палом човеку може бити усмерена ка неприродном – злу, греху и пороку. Истовремено, према Максиму, постоји и „воља разликовања“ која је својствена личности и може правилно да усмери природну вољу, окрећући је ка добру и чистећи је од греха. У Исусу Христу, који је био савршен Бог и савршен човек, слободна воља човекова је увек била у хармоничном јединству са Божијом вољом, док је код обичних људи који нису достигли светост слободна воља често у конфликту са божанском вољом. Зато хришћанство, као и секуларни хуманизам, говоре о достојанству и слободи личности, али за разлику од потоњег, хришћанство инсистира на томе да принцип слободе мора да буде добро избалансиран са принципом личне духовне и моралне одговорности пред Богом и другим људима. Свакако да је идеја одговорности, такође, присутна у хуманизму, међутим, са одсуством апсолутних моралних норми овај принцип једноставно указује на ограничења слободе једне личности, слободом других људи. Са становишта атеистичког хуманизма, остварење потенцијалне слободе није ништа друго до неометана реализација личности у свим њеним жељама и настојањима, изузев оних које оматају остварење сличних жеља других људи, као и испуњење оних права човекових која не угрожавају права других. То доводи до релативистичког тумачења свих моралних норми и духовних вредности. Ништа није норма и вредност само по себи, ако је једини критеријум човекова слободна воља. Свака личност може да дефинише сопствене вредности према којима се управља у зависности од сопственог погледа на свет, жељâ, тежњи, навика, усмерења, и свака личност има право да установи сопствене норме понашања засноване на личном поимању добра и зла. Постоје правне норме које омогућавају усклађивање и садејство слободâ појединаца у савременом секуларном друштву и оне гарантују свакој личности да оствари своје слободе без угрожавања слободâ других људи. Међутим, крајњи циљ атеистичког хуманизма је ослобођење личности од свих спољашњих ограничења слобода, укључујући оне моралне норме које јој намећу друштво и држава. Захтеви за успостављање такозваног „планетарног хуманизма“ унутар овог контекста уопште нису случајни. Ова идеологија пропагира постепено ослобођење човечанства да би могло да се „ослободи од метафизике или теологије“ [Хуманистички манифест 2000, погл. III], као и од повезаности са вредностима карактеристичним за појединачне земље, нације и државе. Идеју формирања света без државних, културних и цивилизацијских ограничења су већ заговарали поједини философи просветитељства, но сада, за време периода глобализације, ова идеја коначно бива остварена у пракси. Лидери глобализације и активисти „планетарног хуманизма“ се заједнички старају о њеном остварењу: претходни највероватније због политичких и економских разлога, потоњи због својих погледа на свет. Корени савременог секуларног хуманизма се могу наћи у антрополошком учењу философа просветитељства, који су први у савременој историји отворено поставили изазов хришћанској антропологији. Тежиште важности су у потпуности пренели на људски разум који би, како им се чинило, могао свету да донесе духовни и материјални просперитет. Уздање у тријумф здравог разума, позитивни карактер научних и техничких достигнућа и апсолутно вредновање научних открића постали су камен темељац философије просветитељства. Током тог периода дошло је до неприродног супротстављања између науке и религије: наука се сматрала водећом прогресивном силом, док је религија била препрека на путу свесветског просперитета. Најрадикалнији просветитељи су у потпуности одбацили религију и настојали да је искорене, док су они мање радикални признали њену неопходност инсистирајући на искључивању из социјалних, политичких и образовних сфера. Расправа између просветитеља и Цркве није у толикој мери била дискусија о Богу колико о човеку, његовој природи и сврси, слободи и достојанству. Антрополошке премисе теорија просветитељства су се са хришћанског становишта смaтрале изузетно погрешним, што је онемогућило било какве покушаје да се ова теорија имплементира у стваран живот. Одбацивши хришћанско учење о грешној и несавршеној људској природи, просветитељи су са великом оптимизмом усвојили, у основи нереалистично и утопијско становиште о могућностима људског ума. Апсолутизујући људску слободу, потценили су њен негативан и деструктиван потенцијал, који долази до изражаја када људска делања нису одређена апсолутним моралним нормама и њихове аспирације и инстинкти нису виши духовни идеал. Погрешно поимање људске слободе и њених могућности исказано у становишту које је заступано у добу просветитељства и разрађено од стране философског материјализма деветнаестог века, послужило је као основа за неколико значајних социјално-политичких пројеката због којих је човечанство платило високу цену. Први такав пројекат била је Француска револуција као директна инкарнација просветитељског учења, од којег су револуционари наследили не само идеале слободе, братства и јединства, већ и негативан став према религији. Просветитељи су хришћанству поставили интелектуалан изазов, док је револуција покушавала да га уништи физички: Волтер је потписивао своја писма са: Écrasez l’infame! [„Згњечите срамно (Цркву)!“] „Човечанство неће бити слободно све док последњи краљ не буде задављен цревима последњег свештеника“, тврдио је Дидро. „Човечанство је рођено слободно, али је свуда у оковима“, говорио је Русо. Француска се подигла и кренула за пискаралима. Монархија се урушава. Луј XVI, Марија Антоанета и аристократе су одведени на гиљотину. Црква је похарана и опљачкана. Разум је тријумфовао над вером и створио септембарске масакре, терор, Робеспјера и диктатуру, Бонапарту и царство и пола века европских ратова из којих Француска никада није повратила своје јединство и примат. [Patrick J. Buchanan, The Death of the West, New York: St. Martin’s Press, 2002, p. 264.] Ове кратке описе револуционарних догађања у деветнаестом веку у Француској изнео је конзервативан амерички политичар. Несумњиво да се многи Французи неће сложити с њим, будући да потичу из земље у којој је паљење Бастиље национални празник. Међутим, немогуће је одбацити историјску чињеницу да револуција нити је водила ослобођењу од окова, о чему су просветитељи маштали, нити до јединства или братства. Сасвим супротно, достојанство личности о којој је толико говорено током периода просветитељства је окрутно погажено репресијом и гиљотином. Други на широкој социјалној скали пројеката је Октобарска револуција. Њену идеолошки основу чини немачки материјализам, који је генетски повезан са просветитељством и Француском револуцијом. Овај пројекат је светском пролетеријату поставио задатак саздања бескласног друштва у коме ће бити искључена експлоатација од стране другог људског бића. Маркс је тврдио да је пут до достизања таквог друштва социјална револуција, која би у цивилизованим друштвима требала спонтано да се одвија. Револуција би најпре требала да доведе до свргавања постојећих режима и успостављања диктатуре пролетеријата, а затим до стварања бездржавне структуре широм света која се зове комунизам. Заиста, у оваквој структури нема места за религију коју је Маркс називао „опијумом народа“. [Karl Marx, Zur Kritik der hegelschen Rechtsphilosophie, in: Karl Marx und Friedrich Engels, Werke, Band 1, Berlin: Dietz Verlag, 1976, S. 378.] Социјална револуција се заиста догодила, али не у свим земљама истовремено. Десила се само у једној, и, као што нам је добро познато, није довела до стварања комунизма, већ до милиона жртава и деценија најсуровијег терора. Трећи социјално-политички пројекат који би требало да поменемо је немачки национал-социјализам. Његове идеолошке основе су формиране под утицајем ничеанског учења о смрти Бога: човек је преузео место „убијеног“ Бога у овом систему. Оба идеолога, и Ниче и Хитлер, дубоко су у својој суштини били антихришћански. Хитлер је намеравао да створи нову религију у којој су као највише вредности требале да буду постављење раса и крв. Још 1933. године је говорио о свом покушају да „искорени хришћанство у Немачкој, потпуно га уништи до најситнијих детаља“ и замени га „богом природе, богом тог народа, богом његове судбине и крви“. „Доста расправе – Стари Завет, Нови Завет чак и помињања Христа… све је то исто, јеврејска обмана. Све је то иста ствар и неће нас ослободити“, писао је Хитлер. [Г. Раушнинг, Говорит Гитлер. Зверь из бездны, Москва 1993, стр. 51–54] Нацисти нису имали довољно времена да искорене хришћанство у потпуности или створе нову религију и усаде је у масе. Па ипак, током дванаест година њихове владавине у Немачкој било је довољно да отпочну Други светски рат, униште милионе људи и почине зверства без преседана у историји човечанства. Иако се несумњиво суочавамо са три веома различита социјално-политичка пројекта, много тога им је заједничко. Најпре, посматрано из хришћанске перспективе, они извиру из лажне антрополошке премисе и изопачених претпоставки о слободи и достојанству личности. Друго, одбацивање традиционалног система вредности и замењивање различитим утопистичким идејама. Треће, доведени су до крајности, неразумном и нељудском мржњом према хришћанству. Као последица, сва три пројекта су се катастрофално одразила на човечанство и нанела му неизрециве патње. Савремени секуларни хуманистички пројекат се, доиста, у многим аспектима разликује од горе поменутих. Поређење са национал-социјализмом и комунизмом би несумњиво дубоко увредило савремене хуманисте. Хуманизам друге половине двадесетог века изражен у „Универзалној декларацији о људским правима“, јавља се као реакција на „варварска дела која савест човечанства пуне гађењем“ [Универзална декларација о људским правима, Преамбула.], тј. као реакција на нацистичке злочине. Међутим, хуманисти одбијају да сагледају везу између ових злочина и антрополошких теорија које су формиране у уму атеиста и француских просветитеља осамнаестог века и које су развили материјалисти деветнаестог века. Хуманисти не признају да је „хуманизација“ морала кроз одбацивање религиозних норми бити главни разлог монструозности француских револуционара и касније комуниста и нациста. Савремени хуманисти не одбацују генетску везу свог погледа на свет са философијом просветитеља, нити са резултатима до којих су такви погледи довели током историје. Савремени хуманисти се, такође, нису дистанцирали од антихришћанског патоса просветитељства. Напротив, они и даље инсистирају на некомпатибилности хришћанства са прогресом, вере са разумом, религије и науке. „Вера у молитви коју Бог услишује, подразумева живот и старање о људима, да чујемо и разумно њихове молитве, и да можемо да им у томе помогнемо, побољшана је и осавремљена вера,“ прокламовали су аутори Хуманистички манифест из 1973. године. [Хуманистички манифест II, Увод, изд. American Humanist Association] „Обећања о бесмртном спасењу или страх од вечног проклетства су илузорна и штетна. Они одвраћају људе од савремених брига, од самоактуелизације, од сређивања социјалних неприлагођености… Традиционалне религије су… препреке људском напретку“. [Ibid., погл. Религија] Историја човечанства је још једном показала утопијски карактер и деструктивност хуманистичких теорија изграђених на извитопереним антрополошким парадигмама, на одбацивању традиционалних вредности и религијских идеала, као и на одбацивању божански установљеним моралним нормама. Међутим, све до недавно су се такве идеје могле реализовати у појединим земљама. Идеја „планетарног хуманизма“ је опасна јер полаже право на светску доминацију, називајући се нормом коју сви људи морају да прихвате и усвоје независно од свог националног, културног и цивилизацијског идентитета. Усађене секуларне хуманистичке идеологије на планетарном нивоу би могло да доведу до колапса не само на нивоу једне или неколико земаља, већ читавог света. Николај Берђајев је 1946. написао: „Хуманизам, и сходно томе достојанство човека се поново може успоставити само из религиозних дубина… Достојанство личности претпоставља постојање Бога.“ [Николай А. Бердяев, „Пути гуманизма“, Истина и откровение, Санкт-Петербург, 1996, стр. 194.] Ове речи великог руског философа, које је изрекао мало пред крај Другог светског рата, одражавају поимање хуманистичких карактеристика од стране традиционалног хришћанства. Црква атеистима одбија право да монополизују идеју „хуманизма“ и изједначава га са милитантним атеизмом. Црква се противи дискредитовању традиционалних вредности, наводно, у име установљења слободе и достојанства човека. Црква одолева покушајима да религију назове реликтом прошлости и да је избаце из друштва, наводно, у име тријумфа хуманизма. Црква одбацује мит да је наука, наводно, доказала погрешност основних постулата религијских учења. Црква своје разумевање достојанства и слободе личности сматра највишим обликом хуманизма, не мање „специфичним“ и „прогресивним“ од антрополошких теорија савремених агностика и атеиста. Извор: Теологија.нет
  18. Хришћанство и секуларни хуманизам углавном приписују различито значење идеји достојанства и слободе личности. У религијској традицији појмови достојанства и слободе личности директно произилази из концепта њеног божанског исходишта. Библијска и хришћанско предање говоре о томе да је човек створен по икони и подобију Божијем (Пост. 1, 26; 5, 1), при чему се икона поима као нешто што му је дато од почетка, а подобије као известан потенцијал који мора да оствари. Свети Јован Дамаскин види икону Божију у умној природи личности и у постојању слободне воље, док подобије схвата као „сједињење са Богом кроз врлину колико год је то могуће“. [Тачно изложење православне вере II, 12] У самој сржи источне хришћанске антропологије налази се учење о обожењу (theosis) – потпуно уподобљење Богу, у којој личност благодаћу постаје оно што је Бог по природи. Обожење је циљ хришћанског живота и достиже се заједничким творачким напорима, сарадњом и синергијом између Бога и човека. Ово потребује својевољно и свесно одбацивање греха и усмерење слободне воље ка врлини. На путу уподобљења Богу човек није лишен слободе, већ његова слободна воља ступа у хармонично јединство са вољом Божијом. Према хришћанском учењу, највеће достојанство човека лежи у слободној реализацији сопственог потенцијала уподобљења Богу. Учење о првородном греху, према којем је првобитна богостворена природа човекова прошла кроз тотално извитоперење, што је последица пада, значајно је у хришћанској антропологији. Првостворени човек није имао склоности ка греху: његова слободна воља била је у послушности и хармонији са божанском вољом. Међутим, након што је човек окусио „са дрвета познања добра и зла“, тј. заправо узео учешће у злу и греху, његова слободна воља се нашла пред сталним избором између добра и зла. У сваком тренутку у животу човек мора да врши овакав избор, и да би исправно одабрао, мора свесно да управља своју вољу ка добру. Свети Максим Исповедник говори о присуству „слободне воље“ у човеку, која је у његовом првоствореном стању увек стремила ка добру, али која у палом човеку може бити усмерена ка неприродном – злу, греху и пороку. Истовремено, према Максиму, постоји и „воља разликовања“ која је својствена личности и може правилно да усмери природну вољу, окрећући је ка добру и чистећи је од греха. У Исусу Христу, који је био савршен Бог и савршен човек, слободна воља човекова је увек била у хармоничном јединству са Божијом вољом, док је код обичних људи који нису достигли светост слободна воља често у конфликту са божанском вољом. Зато хришћанство, као и секуларни хуманизам, говоре о достојанству и слободи личности, али за разлику од потоњег, хришћанство инсистира на томе да принцип слободе мора да буде добро избалансиран са принципом личне духовне и моралне одговорности пред Богом и другим људима. Свакако да је идеја одговорности, такође, присутна у хуманизму, међутим, са одсуством апсолутних моралних норми овај принцип једноставно указује на ограничења слободе једне личности, слободом других људи. Са становишта атеистичког хуманизма, остварење потенцијалне слободе није ништа друго до неометана реализација личности у свим њеним жељама и настојањима, изузев оних које оматају остварење сличних жеља других људи, као и испуњење оних права човекових која не угрожавају права других. То доводи до релативистичког тумачења свих моралних норми и духовних вредности. Ништа није норма и вредност само по себи, ако је једини критеријум човекова слободна воља. Свака личност може да дефинише сопствене вредности према којима се управља у зависности од сопственог погледа на свет, жељâ, тежњи, навика, усмерења, и свака личност има право да установи сопствене норме понашања засноване на личном поимању добра и зла. Постоје правне норме које омогућавају усклађивање и садејство слободâ појединаца у савременом секуларном друштву и оне гарантују свакој личности да оствари своје слободе без угрожавања слободâ других људи. Међутим, крајњи циљ атеистичког хуманизма је ослобођење личности од свих спољашњих ограничења слобода, укључујући оне моралне норме које јој намећу друштво и држава. Захтеви за успостављање такозваног „планетарног хуманизма“ унутар овог контекста уопште нису случајни. Ова идеологија пропагира постепено ослобођење човечанства да би могло да се „ослободи од метафизике или теологије“ [Хуманистички манифест 2000, погл. III], као и од повезаности са вредностима карактеристичним за појединачне земље, нације и државе. Идеју формирања света без државних, културних и цивилизацијских ограничења су већ заговарали поједини философи просветитељства, но сада, за време периода глобализације, ова идеја коначно бива остварена у пракси. Лидери глобализације и активисти „планетарног хуманизма“ се заједнички старају о њеном остварењу: претходни највероватније због политичких и економских разлога, потоњи због својих погледа на свет. Корени савременог секуларног хуманизма се могу наћи у антрополошком учењу философа просветитељства, који су први у савременој историји отворено поставили изазов хришћанској антропологији. Тежиште важности су у потпуности пренели на људски разум који би, како им се чинило, могао свету да донесе духовни и материјални просперитет. Уздање у тријумф здравог разума, позитивни карактер научних и техничких достигнућа и апсолутно вредновање научних открића постали су камен темељац философије просветитељства. Током тог периода дошло је до неприродног супротстављања између науке и религије: наука се сматрала водећом прогресивном силом, док је религија била препрека на путу свесветског просперитета. Најрадикалнији просветитељи су у потпуности одбацили религију и настојали да је искорене, док су они мање радикални признали њену неопходност инсистирајући на искључивању из социјалних, политичких и образовних сфера. Расправа између просветитеља и Цркве није у толикој мери била дискусија о Богу колико о човеку, његовој природи и сврси, слободи и достојанству. Антрополошке премисе теорија просветитељства су се са хришћанског становишта смaтрале изузетно погрешним, што је онемогућило било какве покушаје да се ова теорија имплементира у стваран живот. Одбацивши хришћанско учење о грешној и несавршеној људској природи, просветитељи су са великом оптимизмом усвојили, у основи нереалистично и утопијско становиште о могућностима људског ума. Апсолутизујући људску слободу, потценили су њен негативан и деструктиван потенцијал, који долази до изражаја када људска делања нису одређена апсолутним моралним нормама и њихове аспирације и инстинкти нису виши духовни идеал. Погрешно поимање људске слободе и њених могућности исказано у становишту које је заступано у добу просветитељства и разрађено од стране философског материјализма деветнаестог века, послужило је као основа за неколико значајних социјално-политичких пројеката због којих је човечанство платило високу цену. Први такав пројекат била је Француска револуција као директна инкарнација просветитељског учења, од којег су револуционари наследили не само идеале слободе, братства и јединства, већ и негативан став према религији. Просветитељи су хришћанству поставили интелектуалан изазов, док је револуција покушавала да га уништи физички: Волтер је потписивао своја писма са: Écrasez l’infame! [„Згњечите срамно (Цркву)!“] „Човечанство неће бити слободно све док последњи краљ не буде задављен цревима последњег свештеника“, тврдио је Дидро. „Човечанство је рођено слободно, али је свуда у оковима“, говорио је Русо. Француска се подигла и кренула за пискаралима. Монархија се урушава. Луј XVI, Марија Антоанета и аристократе су одведени на гиљотину. Црква је похарана и опљачкана. Разум је тријумфовао над вером и створио септембарске масакре, терор, Робеспјера и диктатуру, Бонапарту и царство и пола века европских ратова из којих Француска никада није повратила своје јединство и примат. [Patrick J. Buchanan, The Death of the West, New York: St. Martin’s Press, 2002, p. 264.] Ове кратке описе револуционарних догађања у деветнаестом веку у Француској изнео је конзервативан амерички политичар. Несумњиво да се многи Французи неће сложити с њим, будући да потичу из земље у којој је паљење Бастиље национални празник. Међутим, немогуће је одбацити историјску чињеницу да револуција нити је водила ослобођењу од окова, о чему су просветитељи маштали, нити до јединства или братства. Сасвим супротно, достојанство личности о којој је толико говорено током периода просветитељства је окрутно погажено репресијом и гиљотином. Други на широкој социјалној скали пројеката је Октобарска револуција. Њену идеолошки основу чини немачки материјализам, који је генетски повезан са просветитељством и Француском револуцијом. Овај пројекат је светском пролетеријату поставио задатак саздања бескласног друштва у коме ће бити искључена експлоатација од стране другог људског бића. Маркс је тврдио да је пут до достизања таквог друштва социјална револуција, која би у цивилизованим друштвима требала спонтано да се одвија. Револуција би најпре требала да доведе до свргавања постојећих режима и успостављања диктатуре пролетеријата, а затим до стварања бездржавне структуре широм света која се зове комунизам. Заиста, у оваквој структури нема места за религију коју је Маркс називао „опијумом народа“. [Karl Marx, Zur Kritik der hegelschen Rechtsphilosophie, in: Karl Marx und Friedrich Engels, Werke, Band 1, Berlin: Dietz Verlag, 1976, S. 378.] Социјална револуција се заиста догодила, али не у свим земљама истовремено. Десила се само у једној, и, као што нам је добро познато, није довела до стварања комунизма, већ до милиона жртава и деценија најсуровијег терора. Трећи социјално-политички пројекат који би требало да поменемо је немачки национал-социјализам. Његове идеолошке основе су формиране под утицајем ничеанског учења о смрти Бога: човек је преузео место „убијеног“ Бога у овом систему. Оба идеолога, и Ниче и Хитлер, дубоко су у својој суштини били антихришћански. Хитлер је намеравао да створи нову религију у којој су као највише вредности требале да буду постављење раса и крв. Још 1933. године је говорио о свом покушају да „искорени хришћанство у Немачкој, потпуно га уништи до најситнијих детаља“ и замени га „богом природе, богом тог народа, богом његове судбине и крви“. „Доста расправе – Стари Завет, Нови Завет чак и помињања Христа… све је то исто, јеврејска обмана. Све је то иста ствар и неће нас ослободити“, писао је Хитлер. [Г. Раушнинг, Говорит Гитлер. Зверь из бездны, Москва 1993, стр. 51–54] Нацисти нису имали довољно времена да искорене хришћанство у потпуности или створе нову религију и усаде је у масе. Па ипак, током дванаест година њихове владавине у Немачкој било је довољно да отпочну Други светски рат, униште милионе људи и почине зверства без преседана у историји човечанства. Иако се несумњиво суочавамо са три веома различита социјално-политичка пројекта, много тога им је заједничко. Најпре, посматрано из хришћанске перспективе, они извиру из лажне антрополошке премисе и изопачених претпоставки о слободи и достојанству личности. Друго, одбацивање традиционалног система вредности и замењивање различитим утопистичким идејама. Треће, доведени су до крајности, неразумном и нељудском мржњом према хришћанству. Као последица, сва три пројекта су се катастрофално одразила на човечанство и нанела му неизрециве патње. Савремени секуларни хуманистички пројекат се, доиста, у многим аспектима разликује од горе поменутих. Поређење са национал-социјализмом и комунизмом би несумњиво дубоко увредило савремене хуманисте. Хуманизам друге половине двадесетог века изражен у „Универзалној декларацији о људским правима“, јавља се као реакција на „варварска дела која савест човечанства пуне гађењем“ [Универзална декларација о људским правима, Преамбула.], тј. као реакција на нацистичке злочине. Међутим, хуманисти одбијају да сагледају везу између ових злочина и антрополошких теорија које су формиране у уму атеиста и француских просветитеља осамнаестог века и које су развили материјалисти деветнаестог века. Хуманисти не признају да је „хуманизација“ морала кроз одбацивање религиозних норми бити главни разлог монструозности француских револуционара и касније комуниста и нациста. Савремени хуманисти не одбацују генетску везу свог погледа на свет са философијом просветитеља, нити са резултатима до којих су такви погледи довели током историје. Савремени хуманисти се, такође, нису дистанцирали од антихришћанског патоса просветитељства. Напротив, они и даље инсистирају на некомпатибилности хришћанства са прогресом, вере са разумом, религије и науке. „Вера у молитви коју Бог услишује, подразумева живот и старање о људима, да чујемо и разумно њихове молитве, и да можемо да им у томе помогнемо, побољшана је и осавремљена вера,“ прокламовали су аутори Хуманистички манифест из 1973. године. [Хуманистички манифест II, Увод, изд. American Humanist Association] „Обећања о бесмртном спасењу или страх од вечног проклетства су илузорна и штетна. Они одвраћају људе од савремених брига, од самоактуелизације, од сређивања социјалних неприлагођености… Традиционалне религије су… препреке људском напретку“. [Ibid., погл. Религија] Историја човечанства је још једном показала утопијски карактер и деструктивност хуманистичких теорија изграђених на извитопереним антрополошким парадигмама, на одбацивању традиционалних вредности и религијских идеала, као и на одбацивању божански установљеним моралним нормама. Међутим, све до недавно су се такве идеје могле реализовати у појединим земљама. Идеја „планетарног хуманизма“ је опасна јер полаже право на светску доминацију, називајући се нормом коју сви људи морају да прихвате и усвоје независно од свог националног, културног и цивилизацијског идентитета. Усађене секуларне хуманистичке идеологије на планетарном нивоу би могло да доведу до колапса не само на нивоу једне или неколико земаља, већ читавог света. Николај Берђајев је 1946. написао: „Хуманизам, и сходно томе достојанство човека се поново може успоставити само из религиозних дубина… Достојанство личности претпоставља постојање Бога.“ [Николай А. Бердяев, „Пути гуманизма“, Истина и откровение, Санкт-Петербург, 1996, стр. 194.] Ове речи великог руског философа, које је изрекао мало пред крај Другог светског рата, одражавају поимање хуманистичких карактеристика од стране традиционалног хришћанства. Црква атеистима одбија право да монополизују идеју „хуманизма“ и изједначава га са милитантним атеизмом. Црква се противи дискредитовању традиционалних вредности, наводно, у име установљења слободе и достојанства човека. Црква одолева покушајима да религију назове реликтом прошлости и да је избаце из друштва, наводно, у име тријумфа хуманизма. Црква одбацује мит да је наука, наводно, доказала погрешност основних постулата религијских учења. Црква своје разумевање достојанства и слободе личности сматра највишим обликом хуманизма, не мање „специфичним“ и „прогресивним“ од антрополошких теорија савремених агностика и атеиста. Извор: Теологија.нет View full Странице
  19. Син Утехе

    Од маске до Личности

    ОД МАСКЕ ДО ЛИЧНОСТИ Када сам кренуо у цркву,некако паралелно сам почео и да радим као продавац свећа,тако да сам хтео-не хтео, " морао" да будем на свим Богослужењима. На јутрењу и вечерњу је било мало људи,па сам могао да станем за певницу и да учим појање. Старији свештеници су ме одмах "бацили у ватру"( неки да ме што брже науче,а неки да ме виде како се мучим и презнојавам, покушавајући да погодим глас који је требао да се отпева), све у свему, хвала и једнима и другима. Када је било више људи у цркви,а ред дошао на мене да отпевам,настајао је терор фалша,а ја сам се знојио као да сам на десетобоју а не за певницом! Када сам био сам,или када је било мало људи, могао сам солидно да отпевам,али чим је "публика" присутна, "десетобојац" наступа у великом стилу, а заборављао сам и оно што сам знао када би ме пробудили у пола ноћи! Због чега се то дешавало? Због тога што тада нисам схватао,а нисам био ни зрео да схватим,да не певам да би се себи дивио како певам тачно, у ноту, или да би ме други хвалили,тапшали по рамену,а ја мислио да сам Богом дан! Због чега сав овај увод? Због тога што смо се као народ довели до тога, да већину ствари које радимо, чинимо да би нахранили его лажним самозадовољством или лицемерним похвалама других.У оба случаја,то су чекови без покрића Ми желимо да будемо посебни,само своји,али требали би да схватимо да посебност даје Бог, и да је свако од нас рођен да буде јединствена и посебна личност. Од жеље за посебношћу,дошли смо до тога да сви изгледамо исто, фризуре,аутфит, понашање,тако да то изгледа трагикомично. Сви имају исте,безличне гримасе на лицу, од осмеха ни трага. Жене,празнину и незадовољство покушавају да маскирају гомилама шминке,голотиње и силикона, покушавајући тако да скрену пажњу са своје безличности. А мушкарци, набилдовани и истетовирани, као штанцовани, раде то исто глумећи кул типове. Толико смо се заробили у то, КАКО ЋЕМО СЕ ДРУГИМА ПРИКАЗАТИ И ПОКАЗАТИ И ШТА ЋЕ ДРУГИ РЕЋИ, И МИСЛИТИ О НАМА, да се бојимо , више не знајући како да будемо посебни, и шта уствари то значи, и прибегавамо сигурици- копи-пејст варијанти, која нас претвара у неку врсту Кинеске хиперпродукције,која се рекламира као уникат,и што је најгоре,пролази као такав. Што се више удаљавамо од Бога, удаљавамо се и од самих себе,постајемо несигурни,уплашени,агресивни,глуматамо, шалтајући се из фазе у фазу, губимо се, а мислећи, и варајући се, да ће мо тако бити у фазону и тренду. Лажемо сами себе, а време иде… Колико сам само талентованих људи срео, који су подлегли несигурности и притиску споља и изнутра, и блокирали себе и дарове које имају,а дозволили су да због " блокаде" дарова,на површину изађу крајности, које су се управо и пројавиле због незадовољства проузрокованог неостварењем личности. Из таквог стања је природно да се појављују, незадовољство, несигурност, глума.. А то није најгоре од свега. Највећа несрећа је то што иако осећамо да смо промашили,да смо лажни, да нам је тесно у себи самима, ништа не чинимо да то променимо, него идемо све дубље и дубље и појачавамо незадовољство. Бог тражи СРЦЕ, Он жели да све што радимо, радимо од срца, и да њему принесемо, а Он ће нам стоструко узвратити својим богатим даровима. А ти дарови су мир, радост, пројављивање дарова за које нисмо ни свесни да их имамо, и да уопште постоје, а кроз све те дарове,формира се јединствена и непоновљива личност, свесна себе, и врлина и мана, а увек радосна и отворена према Богу и људима, нестрпљиво ишчекујући ново чудо Божије које ће се пројавити на њој! Јер сваки добри дар, и сваки савршени поклон, одозго је, силази од Тебе,Оца Светлости ,и теби славу, благодарење, и поклоњење узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу,сада и увек и у векове, векова! (Литургија Св. Јована Златоустог,заамвона молитва)
  20. Хоћу да се поздравимо идем у мировину, не требају поклони. Мали трик да уђете и одпоздравите. Од понедељка вас ослобађам моје маленкости, ту сам још два дана, па ред је да се поздравимо, онако разбибришки...
  21. Апостол Петар нас учи како треба да се одвија служење душебрижништва: Чувајте стадо Божије,… не као да господарите наследством Божијим, него будите углед стаду (1 Пет. 5: 2-3). Светитељ Григорије Богослов позивајући се на речи апостола Петра (Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити: чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца (1 Петр. 5: 1-2) и наводи: „[Нешто] принудно је попут растиња које се насилно савија рукама: чим буде препуштено себи, оно се обично враћа у свој претходни положај. Насупрот томе, оно што се ради по слободној вољи, врло је законито и врло је поуздано, пошто је утврђено везама наклоности срца. Стога наш закон и Сам Оснивач закона заповедају: чувајте стадо Божије <…> не принудно, него добровољно.[1] Суштину духовне власти открива нам свети праведни Јован Кронштатски: „Само Бог може да обнови човека развраћеног грехом, или то могу учинити они људи којима Сам Бог даје Своју благодат и власт и силу да се сами обнове, и просвете, и учврсте у новом животу, и да друге обнављају, да их освећују и да руководе њима влашћу Божијом, духовном влашћу.“[2] Светитељ Димитрије Ростовски се обраћа пастирима: „Духовништво је јерејима од Бога даровано како би послужили људском спасењу, а не ради таштине, гордости, сујетног надимања и прекомерног господарења духовном децом. Премда је Бог дао јереју власт да веже и разрешава грехове, ова власт делује само док се обавља Тајна Исповести и покајања, а после исповедања грехова духовник не треба да се сећа исповеђеног, као што му не доликује ни да има власт господарења над духовном децом.“[3] Свештеник увек треба да има на уму због чега га је Бог призвао и да у складу с тим обавља своје духовно служење: „Ми, свештенослужитељи, немамо власт у дому Божијем. Нисмо ми господари Цркве, већ само њени послушници; не командујемо, већ само са свештеним и Божијим страхом располажемо по свом разуму благодаћу која нам је дата одозго.“[4]
  22. Ако вас питају да ли желите да неко поседује ваше личне податке, продаје их и складишти – вероватно је да ће одговор бити не. С друге стране, наше личне информације налазе се широм Интернета, у масовним базама података телеком оператера, банака, друштвених мрежа и других предузећа којима је њихово складиштење и обрада посао. И тим подацима се врло лако може приступити. То је био разлог због чега је донета једна од најконтраверзнијих законских регулатива – Општа уредба о заштити података о личности, која из корена мења начин пословања свих субјеката који се баве прикупљањем и обрадом личних информација. О овој уредби, њеним предностима и значају, говорио је Александар Арсенин, стални стручни сарадник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве – ЦЕПИС. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе, Епархије бачке View full Странице
  23. У новом издању емисије Хришћански траг у продукцији Телевизије Храм, монах Игнатије (Марковић) говори о знаменитом проти Мирку Павловићу, који је са правом нашао своје заслужно место међу знаменитим личностима београдске Богословије Светог Саве. На видео запису благодаримо Телевизији Храм. Повезане вести: Знамените личности Богословије Светог Саве: Протојереј Стеван Димитријевић Знамените личности Богословије Светог Саве: Свети Свештеномученик Доситеј Загребачки Знамените личности Богословије Светог Саве: Преподобни Јустин ћелијски Знамените личности Богословије Светог Саве : Свети владика Николај (Велимировић) View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...