Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'личности'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. Василиј Кандински, Празник Свих светих I, 1911. Уколико погледамо репресивне системе кроз историју уочавамо да их одликује транспарентно истицање кроз другачији језик, начин облачења, униформисаност, инсистирање на статусу. Данашњи хришћани сматрају да је и за њих овакво издвајање неопходно, као да је препознатљивост по спољашњим знацима нужна. Таквом једном инверзијом долазимо у парадоксалну ситуацију у којој се суштинска обележја хришћанства занемарују у име препознатљиве хришћанскеспољашности. Наивно је веровати да је довољно додати префикс православни или хришћански па да једна ствар већ по себи заиста и уистину буде хришћанска. Убеђеност да ће нас начин облачења или везаност за једну културу, која је давно прошла, истински заштитити и учинити препознатљивим и бољим православним хришћанима делује незрело. Силазак Светог Духа на Aпостоле, педесет дана по Христовом васкрсењу, донео је различите језике. Колективни идентитет Апостола постао је децентрализован. Они преузимају идентитет оних локалитета које посећују и људи којима се обраћају кроз своју мисију. Мисија хришћанства тако не постаје афирмација једног идентитета него потврђивање свих идентитета кроз које су хришћани позвани да преносе Христа. У таквим околностима, рано-хришћански идентитет је динамичан, изражен кроз различите народе и различите језике. Кроз ову истину се открива Бог, Бог који говори кроз све народе, културе и језике. Ни један језик није постао апсолутна норма, него су сви равноправно могли бити носиоци хришћанске мисије. Ни једна култура није преузела примат, него је свака култура у сваком добу била подесна да успостави дијалог са Богом. Као хришћани верујемо, али често заборављамо, да Дух Свети делује у историји. Свет није само простор мрака где владају овосветске силе зла без активног присуства Божијег Духа у њему. Бог не напушта своју творевину, него својом љубављу наставља да одржава свет. „Сваки нови развој у историји јесте одвијање будућности коју је Бог припремио у својој љубави за свет. У исто време, будућност садржи елементе зла који воде свет у нове форме репресије, неправде, корупције и отуђења.” Урођена амбивалентност која је положена у основе историје не дозвољава нам некритичко прихватање, нити одбијање долазеће историјске и културне стварности. Свака епоха јесте прилика за хришћанску теологију да осмисли како вера у Свету Тројицу може да пружа преображавајућу основу за савремени живот у његовој целости. Освешћени, црквени субјект је позван да своје хришћанство изграђује кроз епоху у којој живи, јер му бекство у прошлост ту неће ништа помоћи. Истовремено се тиме и показује највредније што хришћанство нуди, а то је одговорност и креативност субјекта за своје време, за своју културу и своје доба. „Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе“ (Рим 14,12). Нажалост, како су хришћани губили свој идентитет прихватајући добровољно да се сведу на раван послушног објекта, тако су губили свест о својој личној одговорности и креативности у контексту своје сопствене вере. Губитак идентитета субјекта – еклисијалног идентитета– довео је до имитације хришћанства, па се отуда идентитет стваралачког рада унутар сопственог времена пребацио на спољашње знаке хришћанског идентитета. Имитација се своди на преузимање старих културолошких или интелектуалних образаца којима се подражава хришћански идентитет и следствено томе, завршава у сурогатима, пародији, а неретко и кичу. Покорни објекти вере, верници, тако исказују суштинско неверовање у Бога и Његово живо присуство у времену у којем живе, него Га траже у идеализованој прошлости. Освешћени субјекат верује у живог Бога, и кроз ту веру прихвата одговорност за своје деловање сада и овде. Због тога је питање рађања субјекта и његовог еклисијалног идентитета суштинско питање саме вере у живог Бога. Односи унутар Цркве често се генеришу у атмосфери изразите подвојености између јерархије и лаика, у којој изостаје допуњавање, а не ретко ови други су препознати као непрестани извор могуће дивергентности претеће по црквени и богословски живот. Расцеп који је бременит не само изазовом успостављања односа, него и увек новим проверавањем осетљивости Цркве и њених званичних представника за плуралитет више или мање аутентичних гласова који долазе из народа, тест је наше способности да изађемо једни другима у сусрет. Односи љубави и поштовања, парадоксално, не остварују се у довољној мери у овом простору егзистенцијалне зависности, баш зато што се лаици доживљавају као очекивани, статичан модел предвидљивог, најчешће покорног, пристајања на унапред дата правила и истине, а не као стваралачки потенцијал који је позван увек изнова да у свом животу, на дубоко лични начин, препозна и усвоји хришћанске вредности. Када се поведе разговор о богослужењу и причешћу, често се може чути да је све било онако како треба, док то неки лаици нису нарушили и покварили. Сличном логиком бисмо могли закључити и да је за појединце нејасна улога Цркве у друштву у вези са неподобним лаицима који нису довољно свесни своје улоге. Постоје очигледно романтичарски идеализовани лаици прошлости и увек мање вредни лаици садашњости. Да ли то значи да Црква пристаје да изграђује себе као заједницу лаика са комплексом ниже вредности? Идеја да је, уместо сарадње и прожимања, нужна извесна дистанца од лаика, како би се сама Црква заштитила, спречава и Њено откривање у свој својој пуноћи. Бојазан и зазирање није само случајна, повремена емисија (ослобађање) страха од актуелних изазова, што би резултирало селективним урушавањем односа. Напротив, она се протеже од литургијског учествовања до партиципирања у доношењу битних црквених одлука. Тако је Литургија са малим бројем или без иједног причасника, нажалост, потпуно прихватљива. Верници се у питањима која се тичу црквеног живота не консултују, нити се њихов глас уважава. Није претерано рећи да у оваквој констелацији односа, лаици, иако су sine qua non за саму јерархију, бивају сведени на објекте црквених власти и у опасности су да представљају пре свега извор капитала. Ова опасност, колико се може ставити на терет Цркви, не престаје да буде и одговорност самих лаика, па се уз прећутну сагласност деперсонализација и небрига и једних и других бира као лакши и безболнији начин којим се живот Цркве одржава. Осврт на традицију овде нема улогу доброг, надахњујућег примера, колико прекоревајућег – судимо вам јер нисте као они пре вас. Све су то изазови пред којима се данас налазимо у настојању да сачувамо и изграђујемо личности, а не да их поричемо у име славне прошлости. Страх од индивидуализације верника и разумевања Цркве као слободне заједнице личности у пракси се правда самим страхом јерархије да ће вера можда изгубити на значају. Судбина вере и религиозности се при томе везује са институционалну еклисијалну заједницу. Са зебњом се гледа на могућност да уместо „јаке Цркве“ која је строго хијерархијски устројена будемо измењени у „слабу Цркву“, тј. заједницу слободних личности које нису подложне јерархијском дисциплиновању. Хабермас пак указује, користећи се анализама Хозеа Казанове, да тренд ка индивидуализацији не води неминовно ка губитку утицаја и значаја религије нити у јавној сфери и култури било ког друштва нити у личном понашању и животу. Религија није нестала, али су очекивања људи од саме Цркве сада другачија: „Људи више не желе моћну Цркву, Цркву која ће земаљском славом и моћи сведочити силу Царства Небеског.“ Ваљда би већ само ово било довољно да размислимо какву заједницу желимо и каквој тежимо у нашим промишљањима о улози религије данас. Однос према лаицима не сме да се исказује кроз њихово негирање и небригу, јер је могући исход таквих релација оно на шта нас Павле Евдокимов упозорава, тј. да је од агресивног атеизма за Цркву једино опаснији „латентни атеизам верника.“ View full Странице
  2. Василиј Кандински, Празник Свих светих I, 1911. Уколико погледамо репресивне системе кроз историју уочавамо да их одликује транспарентно истицање кроз другачији језик, начин облачења, униформисаност, инсистирање на статусу. Данашњи хришћани сматрају да је и за њих овакво издвајање неопходно, као да је препознатљивост по спољашњим знацима нужна. Таквом једном инверзијом долазимо у парадоксалну ситуацију у којој се суштинска обележја хришћанства занемарују у име препознатљиве хришћанскеспољашности. Наивно је веровати да је довољно додати префикс православни или хришћански па да једна ствар већ по себи заиста и уистину буде хришћанска. Убеђеност да ће нас начин облачења или везаност за једну културу, која је давно прошла, истински заштитити и учинити препознатљивим и бољим православним хришћанима делује незрело. Силазак Светог Духа на Aпостоле, педесет дана по Христовом васкрсењу, донео је различите језике. Колективни идентитет Апостола постао је децентрализован. Они преузимају идентитет оних локалитета које посећују и људи којима се обраћају кроз своју мисију. Мисија хришћанства тако не постаје афирмација једног идентитета него потврђивање свих идентитета кроз које су хришћани позвани да преносе Христа. У таквим околностима, рано-хришћански идентитет је динамичан, изражен кроз различите народе и различите језике. Кроз ову истину се открива Бог, Бог који говори кроз све народе, културе и језике. Ни један језик није постао апсолутна норма, него су сви равноправно могли бити носиоци хришћанске мисије. Ни једна култура није преузела примат, него је свака култура у сваком добу била подесна да успостави дијалог са Богом. Као хришћани верујемо, али често заборављамо, да Дух Свети делује у историји. Свет није само простор мрака где владају овосветске силе зла без активног присуства Божијег Духа у њему. Бог не напушта своју творевину, него својом љубављу наставља да одржава свет. „Сваки нови развој у историји јесте одвијање будућности коју је Бог припремио у својој љубави за свет. У исто време, будућност садржи елементе зла који воде свет у нове форме репресије, неправде, корупције и отуђења.” Урођена амбивалентност која је положена у основе историје не дозвољава нам некритичко прихватање, нити одбијање долазеће историјске и културне стварности. Свака епоха јесте прилика за хришћанску теологију да осмисли како вера у Свету Тројицу може да пружа преображавајућу основу за савремени живот у његовој целости. Освешћени, црквени субјект је позван да своје хришћанство изграђује кроз епоху у којој живи, јер му бекство у прошлост ту неће ништа помоћи. Истовремено се тиме и показује највредније што хришћанство нуди, а то је одговорност и креативност субјекта за своје време, за своју културу и своје доба. „Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе“ (Рим 14,12). Нажалост, како су хришћани губили свој идентитет прихватајући добровољно да се сведу на раван послушног објекта, тако су губили свест о својој личној одговорности и креативности у контексту своје сопствене вере. Губитак идентитета субјекта – еклисијалног идентитета– довео је до имитације хришћанства, па се отуда идентитет стваралачког рада унутар сопственог времена пребацио на спољашње знаке хришћанског идентитета. Имитација се своди на преузимање старих културолошких или интелектуалних образаца којима се подражава хришћански идентитет и следствено томе, завршава у сурогатима, пародији, а неретко и кичу. Покорни објекти вере, верници, тако исказују суштинско неверовање у Бога и Његово живо присуство у времену у којем живе, него Га траже у идеализованој прошлости. Освешћени субјекат верује у живог Бога, и кроз ту веру прихвата одговорност за своје деловање сада и овде. Због тога је питање рађања субјекта и његовог еклисијалног идентитета суштинско питање саме вере у живог Бога. Односи унутар Цркве често се генеришу у атмосфери изразите подвојености између јерархије и лаика, у којој изостаје допуњавање, а не ретко ови други су препознати као непрестани извор могуће дивергентности претеће по црквени и богословски живот. Расцеп који је бременит не само изазовом успостављања односа, него и увек новим проверавањем осетљивости Цркве и њених званичних представника за плуралитет више или мање аутентичних гласова који долазе из народа, тест је наше способности да изађемо једни другима у сусрет. Односи љубави и поштовања, парадоксално, не остварују се у довољној мери у овом простору егзистенцијалне зависности, баш зато што се лаици доживљавају као очекивани, статичан модел предвидљивог, најчешће покорног, пристајања на унапред дата правила и истине, а не као стваралачки потенцијал који је позван увек изнова да у свом животу, на дубоко лични начин, препозна и усвоји хришћанске вредности. Када се поведе разговор о богослужењу и причешћу, често се може чути да је све било онако како треба, док то неки лаици нису нарушили и покварили. Сличном логиком бисмо могли закључити и да је за појединце нејасна улога Цркве у друштву у вези са неподобним лаицима који нису довољно свесни своје улоге. Постоје очигледно романтичарски идеализовани лаици прошлости и увек мање вредни лаици садашњости. Да ли то значи да Црква пристаје да изграђује себе као заједницу лаика са комплексом ниже вредности? Идеја да је, уместо сарадње и прожимања, нужна извесна дистанца од лаика, како би се сама Црква заштитила, спречава и Њено откривање у свој својој пуноћи. Бојазан и зазирање није само случајна, повремена емисија (ослобађање) страха од актуелних изазова, што би резултирало селективним урушавањем односа. Напротив, она се протеже од литургијског учествовања до партиципирања у доношењу битних црквених одлука. Тако је Литургија са малим бројем или без иједног причасника, нажалост, потпуно прихватљива. Верници се у питањима која се тичу црквеног живота не консултују, нити се њихов глас уважава. Није претерано рећи да у оваквој констелацији односа, лаици, иако су sine qua non за саму јерархију, бивају сведени на објекте црквених власти и у опасности су да представљају пре свега извор капитала. Ова опасност, колико се може ставити на терет Цркви, не престаје да буде и одговорност самих лаика, па се уз прећутну сагласност деперсонализација и небрига и једних и других бира као лакши и безболнији начин којим се живот Цркве одржава. Осврт на традицију овде нема улогу доброг, надахњујућег примера, колико прекоревајућег – судимо вам јер нисте као они пре вас. Све су то изазови пред којима се данас налазимо у настојању да сачувамо и изграђујемо личности, а не да их поричемо у име славне прошлости. Страх од индивидуализације верника и разумевања Цркве као слободне заједнице личности у пракси се правда самим страхом јерархије да ће вера можда изгубити на значају. Судбина вере и религиозности се при томе везује са институционалну еклисијалну заједницу. Са зебњом се гледа на могућност да уместо „јаке Цркве“ која је строго хијерархијски устројена будемо измењени у „слабу Цркву“, тј. заједницу слободних личности које нису подложне јерархијском дисциплиновању. Хабермас пак указује, користећи се анализама Хозеа Казанове, да тренд ка индивидуализацији не води неминовно ка губитку утицаја и значаја религије нити у јавној сфери и култури било ког друштва нити у личном понашању и животу. Религија није нестала, али су очекивања људи од саме Цркве сада другачија: „Људи више не желе моћну Цркву, Цркву која ће земаљском славом и моћи сведочити силу Царства Небеског.“ Ваљда би већ само ово било довољно да размислимо какву заједницу желимо и каквој тежимо у нашим промишљањима о улози религије данас. Однос према лаицима не сме да се исказује кроз њихово негирање и небригу, јер је могући исход таквих релација оно на шта нас Павле Евдокимов упозорава, тј. да је од агресивног атеизма за Цркву једино опаснији „латентни атеизам верника.“
  3. Исав је психопата? Испитивање психологије личности Исава сина Исакова Младен Цимеша Апстракт У старозавјетом тексту проналазимо причу о праоцу Исаку и његовим дизиготским близанцима Исаву и Јакову. Како по конструкцији тјелесној тако и по самој психологији личности су се веома разликовали о чему свиједочи старозавјетни текст. Будући да су дизиготски (фратернални) неидентични близанци који имају веома малу шансу да наследе исти хромозомни профил. Они наслеђују од 15% до 25 % гена од сваког родитеља док они сами дијеле у просјеку од 30 % до 50% гена, тако да постоје јасне варијације између њих. Запажамо да је основна карактерна особина Исава агресивност и алфа понашање, док је Јаков био тих и повучен младић у шатору. Касније пратећи текст сазнајемо да Исав продаје своје првенство које му по праву припада и по ријечима апостола тражи покајање са сузама али га не налази. Имајући увид у неуроендокринологију и саму неуронауку покушавамо хипотетички објаснити да је Исав заправо психопатска структура личности са повишеним нивоом тестостерона, те да је његово понашање и немогућност покајања оправдава неурогенеза и синаптогенеза профила особа које имају повишен ниво МАО (моноамино-оксадоза), односно сама његова неуробиологија је оправдање. Кључне ријечи: Психопатија,Неуронаука, Стари Завјет, Исав, Јаков. Увод Главни фокус овог рада се састоји у хипотетичкој експликацији неуробиологије којa је детерминисала психологију личности Исава сина праоца Исака. Поставља се питање самог покајаља Исава и његове интерпретације у хришћанској Павловској традицији. Морамо нагласити да сама јеврејска традиција није такође наклоњена Исаву, нарочито у Талмуду се говори о пет страшних гријехова које учини Исав кад је имао 15 година (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra). Апостол нас обавјештава да Иасав није имао покајање иако га је са сузама тражио (Библија, Глас Цркве, 2007). Нас занима сама психопатологија личности Иасава, те да ли ту има простора за тврдњу о психопатској евентуално социопатској структури личности датог субјекта. Треба узети у обзир наследност и понашање родитеља, као основи тригер за формирање таквог фенотипа, као и само окружење(Hicks et al. 2012). Само опхођење једног родитеља у овом случају мајке у дјетињству према близанцима можда је утицало на касније понашање Исава као дјечака без јасног атачмента за мајку(Fonagy, Steele, and Steele 1991). Одсуство мајчинске љубави и фаворизација једног дјетета у односу на друго повлачи за собом последице агресије али и несигурности(Hofer 2006). Одбаченост од мајке због длакавости и неуобичајене црвене боје косе и коже ( ген меланокортин 1- MC1R) на младу особу је доприњело сигурно већој фрекфенцији са оцем и једностраној фаворизацији по патрилинеарном модулу. Сам меланокортин 1 рецептор (MC1R) је рецесивни ген који ја заступљен код популације људи који имају црвену боју косе и одговоран је за меланогенезу, али и јако осјећање физичког бола(Lalueza-Fox et al. 2007), те јако је мало присутан данас, a и у оно врјеме је вјероватно био слабије заступљен. Свега 2% становника на планети земљи данас има црвену боју косе(Han et al. 2006). Сама потреба за сензацијама и узимање ризика која је евидентна код Исава ( јер он иде константно да лови, доказујући мушкост и првенаштво ) слови за допаминску дисрупцију(Zuckerman and Kuhlman 2000) односно генетски полиморфизам у допаминском систему(Eisenberg et al. 2007). Сам Исав је судећи по предању био отворен, јак и снажан па га можемо класивиковати као екстраверта док је повученији и миљеник мајке био Јаков који по свему судећи је имао особине интроверта. Психопатија као могућа анамнеза По Талмудској традицији Исав је представљен као велики грешник, гдје је наведено да је још у адолесценцији се истакао недјелима тачније у 15 години живота, неко би то дефинисао као понашање са великим удјелом ризика јер мозак адолесцента још се развија ( развијање фронталног кортекса траје до 25 године живота ) (Johnson, Blum, and Giedd 2009) (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra),док неки извори говоре о томе да је Ребека током трудноће пролазила поред куће идола осјетила у стомаку како Исав хоће да изађе напоље, односно да тјера мајку на порођај , док је Јаков радио супротно (Bereshit Rabbah 63:6) само његово име שָׁוְא (Шав) на језику јевреја означава нешто безвриједо (Anderson, 2011). Касније по старозавјетној традицији од Исава настају Едомци који су у потоњим нараштајима словили за непријатеље Израиља (Ackroyd, 1968) Сама разлика између Исава и Јакова је присутна од рођења овог првог, будући да су дизиготски фратенални близанци који су и фенотипски различити. Ако узмемо у обзир Павлосвку традицију интерпретације СЗ и Јеврејску (Талмудску) долазиму до закључка да се оне у многим погледима поклапају, тако да Исав слови за субјекта који је представљен у негативној конотацији и који по павловској традицији није имао покајање, односно није могао(сиц!) да се покаје. Код њега је евидентна агресија, незадовољство, нарцизам (непоштовање родитељаког ауторитета = продавање провородста) као и одређене карактеристике кримогеног ума које налазимо у Талмудској рецензији. Сам недостатак покајања ( иако га је желио?) можемо експликовати као психопатију, односно недостатак емпатије (Soderstrom 2003)(Decety, Skelly, and Kiehl 2013)(Domes et al. 2013). Запажамо такође да је од ране младости био ловац, што нас наводи на закључак да је можда условоно речено мучио животиње, што је једна од основних карактеристика серијски убица(Allely et al. 2014)(Miller 2014) За дато понашање је одговорна неуробиологија мозга која диктира у овом случају класификацију личности.(Jalava, Griffiths, and Maraun 2015) Да ли је /Зашто је Исав психопата? Неуронаука Етиологија ријечи психопатија налази мјесто у грчком изворнику гдје ψυχή означава душу, а πάθος у овом случају патњу. Саму психопатију експликују интерперсоналне и емоционалне абнормалности, манипулативност недостатак и одсуство емпатије и кривице, а присутно је и антисоцијално понашање и агресија која је рецидивна (Hare and Neumann 2009). Психопатија је повезана са абнормланостима мозга нарочито у орбиталним фронталним (ofPFC) и антериорним / медијалним темпоралним регионима који су одговорни за когнитивно бихејворијалне и емоционалне регулације понашања (Ly et al. 2012). Саме психопате на другачији начин процесуирају и имају импаримент респонзивности на афективну информацију, односно имају селективну пажњу што можемо убријати у когнитивне дефекте (Ribeiro da Silva, Rijo, and Salekin 2015). Структурални налази мозга подржавају ове моделе абнормалности које се примећују у запремини или кортикалној дебљини хипокампуса, амигдале (стах, агресивност), префронталном кортексу (дорсомедиални префронтални кортикални регион, гдје је смањивана активност, значајно је повезана са социјалном спознајом, што укључује емпатију, морал и теорију ума), инсули, темпоралним лобовима, стриатуму и антериор цингулату. Дакле овде имамо присутну одређену дисфункциу у кортикалној гирификацији у широј паралимбичкој мрежи (Konicar et al. 2015) која има своју кључну улогу у психопатији и позитивној анамнези исте. Треба указати да само оштећење орбито фронталног кортекса и вентромедилалних региона има за последицу псеудопсихопатско понашање, тако да сама неуробиологија мозга, а и њена оштећења диктирају понашање(Müller et al. 2008). Психопате се рађају са мозгом који има одређену дисфукционалност коју смо раније навели јер сама неурогенеза и синаптогенеза свиједочи о томе, али и генетска предиспозиција је основа психопатске структуре личности (Моноамино Оксидаза МАО-A ген)(Sadeh, Javdani, and Verona 2013). Закључак Да ли је Исав заиста психопата? Судећи по хришћанској и јеврејској традицији и информацијама које располажу те двије традиције можемо бар условно реконтруисати психологију личности Иасава сина Исакова и дати неуробиолошке смјернице његовог понашања. Оно што је наупечатљивије у хришћанској традицији је управо његово не покајање, односно одсуство емпатије и кривице што га може сврстати у ред особа које посједују психопатску структуру личности, сад да ли је заиста и његова онтологија таква остаје да се види јер ово истраживање је лимитирано само на неуроаспекте датог субјекта тако да овај рад са те стране лимитиран. Исав по јеврејској традицији касније бива убијен од потомака Јаковљевих тако да је донекле он и трагичан лик. Референце Anderson, Bradford A. (2011). Brotherhood and Inheritance: A Canonical Reading of the Esau and Edom Traditions. T&T Clark International. p. 35. ISBN 9780567368256. Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra (PDF). halakhah.com. p. 16b (Soncino English translation). Bereshit Rabbah 63:6 Peter Ackroyd, Exile and Restoration: A Study in Hebrew Thought of the Sixth Century B.C., 1968, p. 224. Allely, Clare S., Helen Minnis, Lucy Thompson, Philip Wilson, and Christopher Gillberg. 2014. “Neurodevelopmental and Psychosocial Risk Factors in Serial Killers and Mass Murderers.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2014.04.004. Decety, Jean, Laurie R. Skelly, and Kent A. Kiehl. 2013. “Brain Response to Empathy-Eliciting Scenarios Involving Pain in Incarcerated Individuals with Psychopathy.” JAMA Psychiatry. https://doi.org/10.1001/jamapsychiatry.2013.27. Domes, Gregor, Pia Hollerbach, Knut Vohs, Andreas Mokros, and Elmar Habermeyer. 2013. “Emotional Empathy and Psychopathy in Offenders: An Experimental Study.” Journal of Personality Disorders. https://doi.org/10.1112/S0025579300010226. Eisenberg, Dan T A, Benjamin Campbell, James MacKillop, J. Koji Lum, and David S. Wilson. 2007. “Season of Birth and Dopamine Receptor Gene Associations with Impulsivity, Sensation Seeking and Reproductive Behaviors.” PLoS ONE. https://doi.org/10.1371/journal.pone.0001216. Fonagy, Peter, Howard Steele, and Miriam Steele. 1991. “Maternal Representations of Attachment during Pregnancy Predict the Organization of Infant‐Mother Attachment at One Year of Age.” Child Development. https://doi.org/10.1111/j.1467-8624.1991.tb01578.x. Han, Jiali, Peter Kraft, Graham A. Colditz, Jason Wong, and David J. Hunter. 2006. “Melanocortin 1 Receptor Variants and Skin Cancer Risk.” International Journal of Cancer. https://doi.org/10.1002/ijc.22074. Hare, Robert D., and Craig S. Neumann. 2009. “Psychopathy: Assessment and Forensic Implications.” Canadian Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1177/070674370905401202. Hicks, Brian M., Marie D. Carlson, Daniel M. Blonigen, Christopher J. Patrick, William G. Iacono, and Matt Mgue. 2012. “Psychopathic Personality Traits and Environmental Contexts: Differential Correlates, Gender Differences, and Genetic Mediation.” Personality Disorders: Theory, Research, and Treatment. https://doi.org/10.1037/a0025084. Hofer, Myron A. 2006. “Psychobiological Roots of Early Attachment.” Current Directions in Psychological Science. https://doi.org/10.1111/j.0963-7214.2006.00412.x. Jalava, J, S Griffiths, and M Maraun. 2015. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. Johnson, Sara B., Robert W. Blum, and Jay N. Giedd. 2009. “Adolescent Maturity and the Brain: The Promise and Pitfalls of Neuroscience Research in Adolescent Health Policy.” Journal of Adolescent Health. https://doi.org/10.1016/j.jadohealth.2009.05.016. Konicar, Lilian, Ralf Veit, Hedwig Eisenbarth, Beatrix Barth, Paolo Tonin, Ute Strehl, and Niels Birbaumer. 2015. “Brain Self-Regulation in Criminal Psychopaths.” Scientific Reports. https://doi.org/10.1038/srep09426. Lalueza-Fox, Carles, Holger Römpler, David Caramelli, Claudia Stäubert, Giulio Catalano, David Hughes, Nadin Rohland, et al. 2007. “A Melanocortin 1 Receptor Allele Suggests Varying Pigmentation among Neanderthals.” Science. https://doi.org/10.1126/science.1147417. Ly, Martina, Julian C. Motzkin, Carissa L. Philippi, Gregory R. Kirk, Joseph P. Newman, Kent A. Kiehl, and Michael Koenigs. 2012. “Cortical Thinning in Psychopathy.” American Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1176/appi.ajp.2012.11111627. Miller, Laurence. 2014. “Serial Killers: I. Subtypes, Patterns, and Motives.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2013.11.002. Müller, Jürgen L., Susanne Gänßbauer, Monika Sommer, Katrin Döhnel, Tatjana Weber, Tobias Schmidt-Wilcke, and Göran Hajak. 2008. “Gray Matter Changes in Right Superior Temporal Gyrus in Criminal Psychopaths. Evidence from Voxel-Based Morphometry.” Psychiatry Research - Neuroimaging. https://doi.org/10.1016/j.pscychresns.2007.08.010. Ribeiro da Silva, Diana, Daniel Rijo, and Randall T. Salekin. 2015. “The Evolutionary Roots of Psychopathy.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2015.01.006. Sadeh, Naomi, Shabnam Javdani, and Edelyn Verona. 2013. “Analysis of Monoaminergic Genes, Childhood Abuse, and Dimensions of Psychopathy.” Journal of Abnormal Psychology. https://doi.org/10.1037/a0029866. Soderstrom, Henrik. 2003. “Psychopathy as a Disorder of Empathy.” European Child and Adolescent Psychiatry. https://doi.org/10.1007/s00787-003-0338-y. Zuckerman, Marvin, and D. Michael Kuhlman. 2000. “Personality and Risk-Taking: Common Biosocial Factors.” Journal of Personality. https://doi.org/10.1111/1467-6494.00124.
  4. Исав је психопата? Испитивање психологије личности Исава сина Исакова Младен Цимеша Апстракт У старозавјетом тексту проналазимо причу о праоцу Исаку и његовим дизиготским близанцима Исаву и Јакову. Како по конструкцији тјелесној тако и по самој психологији личности су се веома разликовали о чему свиједочи старозавјетни текст. Будући да су дизиготски (фратернални) неидентични близанци који имају веома малу шансу да наследе исти хромозомни профил. Они наслеђују од 15% до 25 % гена од сваког родитеља док они сами дијеле у просјеку од 30 % до 50% гена, тако да постоје јасне варијације између њих. Запажамо да је основна карактерна особина Исава агресивност и алфа понашање, док је Јаков био тих и повучен младић у шатору. Касније пратећи текст сазнајемо да Исав продаје своје првенство које му по праву припада и по ријечима апостола тражи покајање са сузама али га не налази. Имајући увид у неуроендокринологију и саму неуронауку покушавамо хипотетички објаснити да је Исав заправо психопатска структура личности са повишеним нивоом тестостерона, те да је његово понашање и немогућност покајања оправдава неурогенеза и синаптогенеза профила особа које имају повишен ниво МАО (моноамино-оксадоза), односно сама његова неуробиологија је оправдање. Кључне ријечи: Психопатија,Неуронаука, Стари Завјет, Исав, Јаков. Увод Главни фокус овог рада се састоји у хипотетичкој експликацији неуробиологије којa је детерминисала психологију личности Исава сина праоца Исака. Поставља се питање самог покајаља Исава и његове интерпретације у хришћанској Павловској традицији. Морамо нагласити да сама јеврејска традиција није такође наклоњена Исаву, нарочито у Талмуду се говори о пет страшних гријехова које учини Исав кад је имао 15 година (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra). Апостол нас обавјештава да Иасав није имао покајање иако га је са сузама тражио (Библија, Глас Цркве, 2007). Нас занима сама психопатологија личности Иасава, те да ли ту има простора за тврдњу о психопатској евентуално социопатској структури личности датог субјекта. Треба узети у обзир наследност и понашање родитеља, као основи тригер за формирање таквог фенотипа, као и само окружење(Hicks et al. 2012). Само опхођење једног родитеља у овом случају мајке у дјетињству према близанцима можда је утицало на касније понашање Исава као дјечака без јасног атачмента за мајку(Fonagy, Steele, and Steele 1991). Одсуство мајчинске љубави и фаворизација једног дјетета у односу на друго повлачи за собом последице агресије али и несигурности(Hofer 2006). Одбаченост од мајке због длакавости и неуобичајене црвене боје косе и коже ( ген меланокортин 1- MC1R) на младу особу је доприњело сигурно већој фрекфенцији са оцем и једностраној фаворизацији по патрилинеарном модулу. Сам меланокортин 1 рецептор (MC1R) је рецесивни ген који ја заступљен код популације људи који имају црвену боју косе и одговоран је за меланогенезу, али и јако осјећање физичког бола(Lalueza-Fox et al. 2007), те јако је мало присутан данас, a и у оно врјеме је вјероватно био слабије заступљен. Свега 2% становника на планети земљи данас има црвену боју косе(Han et al. 2006). Сама потреба за сензацијама и узимање ризика која је евидентна код Исава ( јер он иде константно да лови, доказујући мушкост и првенаштво ) слови за допаминску дисрупцију(Zuckerman and Kuhlman 2000) односно генетски полиморфизам у допаминском систему(Eisenberg et al. 2007). Сам Исав је судећи по предању био отворен, јак и снажан па га можемо класивиковати као екстраверта док је повученији и миљеник мајке био Јаков који по свему судећи је имао особине интроверта. Психопатија као могућа анамнеза По Талмудској традицији Исав је представљен као велики грешник, гдје је наведено да је још у адолесценцији се истакао недјелима тачније у 15 години живота, неко би то дефинисао као понашање са великим удјелом ризика јер мозак адолесцента још се развија ( развијање фронталног кортекса траје до 25 године живота ) (Johnson, Blum, and Giedd 2009) (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra),док неки извори говоре о томе да је Ребека током трудноће пролазила поред куће идола осјетила у стомаку како Исав хоће да изађе напоље, односно да тјера мајку на порођај , док је Јаков радио супротно (Bereshit Rabbah 63:6) само његово име שָׁוְא (Шав) на језику јевреја означава нешто безвриједо (Anderson, 2011). Касније по старозавјетној традицији од Исава настају Едомци који су у потоњим нараштајима словили за непријатеље Израиља (Ackroyd, 1968) Сама разлика између Исава и Јакова је присутна од рођења овог првог, будући да су дизиготски фратенални близанци који су и фенотипски различити. Ако узмемо у обзир Павлосвку традицију интерпретације СЗ и Јеврејску (Талмудску) долазиму до закључка да се оне у многим погледима поклапају, тако да Исав слови за субјекта који је представљен у негативној конотацији и који по павловској традицији није имао покајање, односно није могао(сиц!) да се покаје. Код њега је евидентна агресија, незадовољство, нарцизам (непоштовање родитељаког ауторитета = продавање провородста) као и одређене карактеристике кримогеног ума које налазимо у Талмудској рецензији. Сам недостатак покајања ( иако га је желио?) можемо експликовати као психопатију, односно недостатак емпатије (Soderstrom 2003)(Decety, Skelly, and Kiehl 2013)(Domes et al. 2013). Запажамо такође да је од ране младости био ловац, што нас наводи на закључак да је можда условоно речено мучио животиње, што је једна од основних карактеристика серијски убица(Allely et al. 2014)(Miller 2014) За дато понашање је одговорна неуробиологија мозга која диктира у овом случају класификацију личности.(Jalava, Griffiths, and Maraun 2015) Да ли је /Зашто је Исав психопата? Неуронаука Етиологија ријечи психопатија налази мјесто у грчком изворнику гдје ψυχή означава душу, а πάθος у овом случају патњу. Саму психопатију експликују интерперсоналне и емоционалне абнормалности, манипулативност недостатак и одсуство емпатије и кривице, а присутно је и антисоцијално понашање и агресија која је рецидивна (Hare and Neumann 2009). Психопатија је повезана са абнормланостима мозга нарочито у орбиталним фронталним (ofPFC) и антериорним / медијалним темпоралним регионима који су одговорни за когнитивно бихејворијалне и емоционалне регулације понашања (Ly et al. 2012). Саме психопате на другачији начин процесуирају и имају импаримент респонзивности на афективну информацију, односно имају селективну пажњу што можемо убријати у когнитивне дефекте (Ribeiro da Silva, Rijo, and Salekin 2015). Структурални налази мозга подржавају ове моделе абнормалности које се примећују у запремини или кортикалној дебљини хипокампуса, амигдале (стах, агресивност), префронталном кортексу (дорсомедиални префронтални кортикални регион, гдје је смањивана активност, значајно је повезана са социјалном спознајом, што укључује емпатију, морал и теорију ума), инсули, темпоралним лобовима, стриатуму и антериор цингулату. Дакле овде имамо присутну одређену дисфункциу у кортикалној гирификацији у широј паралимбичкој мрежи (Konicar et al. 2015) која има своју кључну улогу у психопатији и позитивној анамнези исте. Треба указати да само оштећење орбито фронталног кортекса и вентромедилалних региона има за последицу псеудопсихопатско понашање, тако да сама неуробиологија мозга, а и њена оштећења диктирају понашање(Müller et al. 2008). Психопате се рађају са мозгом који има одређену дисфукционалност коју смо раније навели јер сама неурогенеза и синаптогенеза свиједочи о томе, али и генетска предиспозиција је основа психопатске структуре личности (Моноамино Оксидаза МАО-A ген)(Sadeh, Javdani, and Verona 2013). Закључак Да ли је Исав заиста психопата? Судећи по хришћанској и јеврејској традицији и информацијама које располажу те двије традиције можемо бар условно реконтруисати психологију личности Иасава сина Исакова и дати неуробиолошке смјернице његовог понашања. Оно што је наупечатљивије у хришћанској традицији је управо његово не покајање, односно одсуство емпатије и кривице што га може сврстати у ред особа које посједују психопатску структуру личности, сад да ли је заиста и његова онтологија таква остаје да се види јер ово истраживање је лимитирано само на неуроаспекте датог субјекта тако да овај рад са те стране лимитиран. Исав по јеврејској традицији касније бива убијен од потомака Јаковљевих тако да је донекле он и трагичан лик. Референце Anderson, Bradford A. (2011). Brotherhood and Inheritance: A Canonical Reading of the Esau and Edom Traditions. T&T Clark International. p. 35. ISBN 9780567368256. Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra (PDF). halakhah.com. p. 16b (Soncino English translation). Bereshit Rabbah 63:6 Peter Ackroyd, Exile and Restoration: A Study in Hebrew Thought of the Sixth Century B.C., 1968, p. 224. Allely, Clare S., Helen Minnis, Lucy Thompson, Philip Wilson, and Christopher Gillberg. 2014. “Neurodevelopmental and Psychosocial Risk Factors in Serial Killers and Mass Murderers.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2014.04.004. Decety, Jean, Laurie R. Skelly, and Kent A. Kiehl. 2013. “Brain Response to Empathy-Eliciting Scenarios Involving Pain in Incarcerated Individuals with Psychopathy.” JAMA Psychiatry. https://doi.org/10.1001/jamapsychiatry.2013.27. Domes, Gregor, Pia Hollerbach, Knut Vohs, Andreas Mokros, and Elmar Habermeyer. 2013. “Emotional Empathy and Psychopathy in Offenders: An Experimental Study.” Journal of Personality Disorders. https://doi.org/10.1112/S0025579300010226. Eisenberg, Dan T A, Benjamin Campbell, James MacKillop, J. Koji Lum, and David S. Wilson. 2007. “Season of Birth and Dopamine Receptor Gene Associations with Impulsivity, Sensation Seeking and Reproductive Behaviors.” PLoS ONE. https://doi.org/10.1371/journal.pone.0001216. Fonagy, Peter, Howard Steele, and Miriam Steele. 1991. “Maternal Representations of Attachment during Pregnancy Predict the Organization of Infant‐Mother Attachment at One Year of Age.” Child Development. https://doi.org/10.1111/j.1467-8624.1991.tb01578.x. Han, Jiali, Peter Kraft, Graham A. Colditz, Jason Wong, and David J. Hunter. 2006. “Melanocortin 1 Receptor Variants and Skin Cancer Risk.” International Journal of Cancer. https://doi.org/10.1002/ijc.22074. Hare, Robert D., and Craig S. Neumann. 2009. “Psychopathy: Assessment and Forensic Implications.” Canadian Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1177/070674370905401202. Hicks, Brian M., Marie D. Carlson, Daniel M. Blonigen, Christopher J. Patrick, William G. Iacono, and Matt Mgue. 2012. “Psychopathic Personality Traits and Environmental Contexts: Differential Correlates, Gender Differences, and Genetic Mediation.” Personality Disorders: Theory, Research, and Treatment. https://doi.org/10.1037/a0025084. Hofer, Myron A. 2006. “Psychobiological Roots of Early Attachment.” Current Directions in Psychological Science. https://doi.org/10.1111/j.0963-7214.2006.00412.x. Jalava, J, S Griffiths, and M Maraun. 2015. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. Johnson, Sara B., Robert W. Blum, and Jay N. Giedd. 2009. “Adolescent Maturity and the Brain: The Promise and Pitfalls of Neuroscience Research in Adolescent Health Policy.” Journal of Adolescent Health. https://doi.org/10.1016/j.jadohealth.2009.05.016. Konicar, Lilian, Ralf Veit, Hedwig Eisenbarth, Beatrix Barth, Paolo Tonin, Ute Strehl, and Niels Birbaumer. 2015. “Brain Self-Regulation in Criminal Psychopaths.” Scientific Reports. https://doi.org/10.1038/srep09426. Lalueza-Fox, Carles, Holger Römpler, David Caramelli, Claudia Stäubert, Giulio Catalano, David Hughes, Nadin Rohland, et al. 2007. “A Melanocortin 1 Receptor Allele Suggests Varying Pigmentation among Neanderthals.” Science. https://doi.org/10.1126/science.1147417. Ly, Martina, Julian C. Motzkin, Carissa L. Philippi, Gregory R. Kirk, Joseph P. Newman, Kent A. Kiehl, and Michael Koenigs. 2012. “Cortical Thinning in Psychopathy.” American Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1176/appi.ajp.2012.11111627. Miller, Laurence. 2014. “Serial Killers: I. Subtypes, Patterns, and Motives.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2013.11.002. Müller, Jürgen L., Susanne Gänßbauer, Monika Sommer, Katrin Döhnel, Tatjana Weber, Tobias Schmidt-Wilcke, and Göran Hajak. 2008. “Gray Matter Changes in Right Superior Temporal Gyrus in Criminal Psychopaths. Evidence from Voxel-Based Morphometry.” Psychiatry Research - Neuroimaging. https://doi.org/10.1016/j.pscychresns.2007.08.010. Ribeiro da Silva, Diana, Daniel Rijo, and Randall T. Salekin. 2015. “The Evolutionary Roots of Psychopathy.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2015.01.006. Sadeh, Naomi, Shabnam Javdani, and Edelyn Verona. 2013. “Analysis of Monoaminergic Genes, Childhood Abuse, and Dimensions of Psychopathy.” Journal of Abnormal Psychology. https://doi.org/10.1037/a0029866. Soderstrom, Henrik. 2003. “Psychopathy as a Disorder of Empathy.” European Child and Adolescent Psychiatry. https://doi.org/10.1007/s00787-003-0338-y. Zuckerman, Marvin, and D. Michael Kuhlman. 2000. “Personality and Risk-Taking: Common Biosocial Factors.” Journal of Personality. https://doi.org/10.1111/1467-6494.00124. View full Странице
  5. Библијска и хришћанско предање говоре о томе да је човек створен по икони и подобију Божијем (Пост. 1, 26; 5, 1), при чему се икона поима као нешто што му је дато од почетка, а подобије као известан потенцијал који мора да оствари. Свети Јован Дамаскин види икону Божију у умној природи личности и у постојању слободне воље, док подобије схвата као „сједињење са Богом кроз врлину колико год је то могуће“. [Тачно изложење православне вере II, 12] У самој сржи источне хришћанске антропологије налази се учење о обожењу (theosis) – потпуно уподобљење Богу, у којој личност благодаћу постаје оно што је Бог по природи. Обожење је циљ хришћанског живота и достиже се заједничким творачким напорима, сарадњом и синергијом између Бога и човека. Ово потребује својевољно и свесно одбацивање греха и усмерење слободне воље ка врлини. На путу уподобљења Богу човек није лишен слободе, већ његова слободна воља ступа у хармонично јединство са вољом Божијом. Према хришћанском учењу, највеће достојанство човека лежи у слободној реализацији сопственог потенцијала уподобљења Богу. Учење о првородном греху, према којем је првобитна богостворена природа човекова прошла кроз тотално извитоперење, што је последица пада, значајно је у хришћанској антропологији. Првостворени човек није имао склоности ка греху: његова слободна воља била је у послушности и хармонији са божанском вољом. Међутим, након што је човек окусио „са дрвета познања добра и зла“, тј. заправо узео учешће у злу и греху, његова слободна воља се нашла пред сталним избором између добра и зла. У сваком тренутку у животу човек мора да врши овакав избор, и да би исправно одабрао, мора свесно да управља своју вољу ка добру. Свети Максим Исповедник говори о присуству „слободне воље“ у човеку, која је у његовом првоствореном стању увек стремила ка добру, али која у палом човеку може бити усмерена ка неприродном – злу, греху и пороку. Истовремено, према Максиму, постоји и „воља разликовања“ која је својствена личности и може правилно да усмери природну вољу, окрећући је ка добру и чистећи је од греха. У Исусу Христу, који је био савршен Бог и савршен човек, слободна воља човекова је увек била у хармоничном јединству са Божијом вољом, док је код обичних људи који нису достигли светост слободна воља често у конфликту са божанском вољом. Зато хришћанство, као и секуларни хуманизам, говоре о достојанству и слободи личности, али за разлику од потоњег, хришћанство инсистира на томе да принцип слободе мора да буде добро избалансиран са принципом личне духовне и моралне одговорности пред Богом и другим људима. Свакако да је идеја одговорности, такође, присутна у хуманизму, међутим, са одсуством апсолутних моралних норми овај принцип једноставно указује на ограничења слободе једне личности, слободом других људи. Са становишта атеистичког хуманизма, остварење потенцијалне слободе није ништа друго до неометана реализација личности у свим њеним жељама и настојањима, изузев оних које оматају остварење сличних жеља других људи, као и испуњење оних права човекових која не угрожавају права других. То доводи до релативистичког тумачења свих моралних норми и духовних вредности. Ништа није норма и вредност само по себи, ако је једини критеријум човекова слободна воља. Свака личност може да дефинише сопствене вредности према којима се управља у зависности од сопственог погледа на свет, жељâ, тежњи, навика, усмерења, и свака личност има право да установи сопствене норме понашања засноване на личном поимању добра и зла. Постоје правне норме које омогућавају усклађивање и садејство слободâ појединаца у савременом секуларном друштву и оне гарантују свакој личности да оствари своје слободе без угрожавања слободâ других људи. Међутим, крајњи циљ атеистичког хуманизма је ослобођење личности од свих спољашњих ограничења слобода, укључујући оне моралне норме које јој намећу друштво и држава. Захтеви за успостављање такозваног „планетарног хуманизма“ унутар овог контекста уопште нису случајни. Ова идеологија пропагира постепено ослобођење човечанства да би могло да се „ослободи од метафизике или теологије“ [Хуманистички манифест 2000, погл. III], као и од повезаности са вредностима карактеристичним за појединачне земље, нације и државе. Идеју формирања света без државних, културних и цивилизацијских ограничења су већ заговарали поједини философи просветитељства, но сада, за време периода глобализације, ова идеја коначно бива остварена у пракси. Лидери глобализације и активисти „планетарног хуманизма“ се заједнички старају о њеном остварењу: претходни највероватније због политичких и економских разлога, потоњи због својих погледа на свет. Корени савременог секуларног хуманизма се могу наћи у антрополошком учењу философа просветитељства, који су први у савременој историји отворено поставили изазов хришћанској антропологији. Тежиште важности су у потпуности пренели на људски разум који би, како им се чинило, могао свету да донесе духовни и материјални просперитет. Уздање у тријумф здравог разума, позитивни карактер научних и техничких достигнућа и апсолутно вредновање научних открића постали су камен темељац философије просветитељства. Током тог периода дошло је до неприродног супротстављања између науке и религије: наука се сматрала водећом прогресивном силом, док је религија била препрека на путу свесветског просперитета. Најрадикалнији просветитељи су у потпуности одбацили религију и настојали да је искорене, док су они мање радикални признали њену неопходност инсистирајући на искључивању из социјалних, политичких и образовних сфера. Расправа између просветитеља и Цркве није у толикој мери била дискусија о Богу колико о човеку, његовој природи и сврси, слободи и достојанству. Антрополошке премисе теорија просветитељства су се са хришћанског становишта смaтрале изузетно погрешним, што је онемогућило било какве покушаје да се ова теорија имплементира у стваран живот. Одбацивши хришћанско учење о грешној и несавршеној људској природи, просветитељи су са великом оптимизмом усвојили, у основи нереалистично и утопијско становиште о могућностима људског ума. Апсолутизујући људску слободу, потценили су њен негативан и деструктиван потенцијал, који долази до изражаја када људска делања нису одређена апсолутним моралним нормама и њихове аспирације и инстинкти нису виши духовни идеал. Погрешно поимање људске слободе и њених могућности исказано у становишту које је заступано у добу просветитељства и разрађено од стране философског материјализма деветнаестог века, послужило је као основа за неколико значајних социјално-политичких пројеката због којих је човечанство платило високу цену. Први такав пројекат била је Француска револуција као директна инкарнација просветитељског учења, од којег су револуционари наследили не само идеале слободе, братства и јединства, већ и негативан став према религији. Просветитељи су хришћанству поставили интелектуалан изазов, док је револуција покушавала да га уништи физички: Волтер је потписивао своја писма са: Écrasez l’infame! [„Згњечите срамно (Цркву)!“] „Човечанство неће бити слободно све док последњи краљ не буде задављен цревима последњег свештеника“, тврдио је Дидро. „Човечанство је рођено слободно, али је свуда у оковима“, говорио је Русо. Француска се подигла и кренула за пискаралима. Монархија се урушава. Луј XVI, Марија Антоанета и аристократе су одведени на гиљотину. Црква је похарана и опљачкана. Разум је тријумфовао над вером и створио септембарске масакре, терор, Робеспјера и диктатуру, Бонапарту и царство и пола века европских ратова из којих Француска никада није повратила своје јединство и примат. [Patrick J. Buchanan, The Death of the West, New York: St. Martin’s Press, 2002, p. 264.] Ове кратке описе револуционарних догађања у деветнаестом веку у Француској изнео је конзервативан амерички политичар. Несумњиво да се многи Французи неће сложити с њим, будући да потичу из земље у којој је паљење Бастиље национални празник. Међутим, немогуће је одбацити историјску чињеницу да револуција нити је водила ослобођењу од окова, о чему су просветитељи маштали, нити до јединства или братства. Сасвим супротно, достојанство личности о којој је толико говорено током периода просветитељства је окрутно погажено репресијом и гиљотином. Други на широкој социјалној скали пројеката је Октобарска револуција. Њену идеолошки основу чини немачки материјализам, који је генетски повезан са просветитељством и Француском револуцијом. Овај пројекат је светском пролетеријату поставио задатак саздања бескласног друштва у коме ће бити искључена експлоатација од стране другог људског бића. Маркс је тврдио да је пут до достизања таквог друштва социјална револуција, која би у цивилизованим друштвима требала спонтано да се одвија. Револуција би најпре требала да доведе до свргавања постојећих режима и успостављања диктатуре пролетеријата, а затим до стварања бездржавне структуре широм света која се зове комунизам. Заиста, у оваквој структури нема места за религију коју је Маркс називао „опијумом народа“. [Karl Marx, Zur Kritik der hegelschen Rechtsphilosophie, in: Karl Marx und Friedrich Engels, Werke, Band 1, Berlin: Dietz Verlag, 1976, S. 378.] Социјална револуција се заиста догодила, али не у свим земљама истовремено. Десила се само у једној, и, као што нам је добро познато, није довела до стварања комунизма, већ до милиона жртава и деценија најсуровијег терора. Трећи социјално-политички пројекат који би требало да поменемо је немачки национал-социјализам. Његове идеолошке основе су формиране под утицајем ничеанског учења о смрти Бога: човек је преузео место „убијеног“ Бога у овом систему. Оба идеолога, и Ниче и Хитлер, дубоко су у својој суштини били антихришћански. Хитлер је намеравао да створи нову религију у којој су као највише вредности требале да буду постављење раса и крв. Још 1933. године је говорио о свом покушају да „искорени хришћанство у Немачкој, потпуно га уништи до најситнијих детаља“ и замени га „богом природе, богом тог народа, богом његове судбине и крви“. „Доста расправе – Стари Завет, Нови Завет чак и помињања Христа… све је то исто, јеврејска обмана. Све је то иста ствар и неће нас ослободити“, писао је Хитлер. [Г. Раушнинг, Говорит Гитлер. Зверь из бездны, Москва 1993, стр. 51–54] Нацисти нису имали довољно времена да искорене хришћанство у потпуности или створе нову религију и усаде је у масе. Па ипак, током дванаест година њихове владавине у Немачкој било је довољно да отпочну Други светски рат, униште милионе људи и почине зверства без преседана у историји човечанства. Иако се несумњиво суочавамо са три веома различита социјално-политичка пројекта, много тога им је заједничко. Најпре, посматрано из хришћанске перспективе, они извиру из лажне антрополошке премисе и изопачених претпоставки о слободи и достојанству личности. Друго, одбацивање традиционалног система вредности и замењивање различитим утопистичким идејама. Треће, доведени су до крајности, неразумном и нељудском мржњом према хришћанству. Као последица, сва три пројекта су се катастрофално одразила на човечанство и нанела му неизрециве патње. Савремени секуларни хуманистички пројекат се, доиста, у многим аспектима разликује од горе поменутих. Поређење са национал-социјализмом и комунизмом би несумњиво дубоко увредило савремене хуманисте. Хуманизам друге половине двадесетог века изражен у „Универзалној декларацији о људским правима“, јавља се као реакција на „варварска дела која савест човечанства пуне гађењем“ [Универзална декларација о људским правима, Преамбула.], тј. као реакција на нацистичке злочине. Међутим, хуманисти одбијају да сагледају везу између ових злочина и антрополошких теорија које су формиране у уму атеиста и француских просветитеља осамнаестог века и које су развили материјалисти деветнаестог века. Хуманисти не признају да је „хуманизација“ морала кроз одбацивање религиозних норми бити главни разлог монструозности француских револуционара и касније комуниста и нациста. Савремени хуманисти не одбацују генетску везу свог погледа на свет са философијом просветитеља, нити са резултатима до којих су такви погледи довели током историје. Савремени хуманисти се, такође, нису дистанцирали од антихришћанског патоса просветитељства. Напротив, они и даље инсистирају на некомпатибилности хришћанства са прогресом, вере са разумом, религије и науке. „Вера у молитви коју Бог услишује, подразумева живот и старање о људима, да чујемо и разумно њихове молитве, и да можемо да им у томе помогнемо, побољшана је и осавремљена вера,“ прокламовали су аутори Хуманистички манифест из 1973. године. [Хуманистички манифест II, Увод, изд. American Humanist Association] „Обећања о бесмртном спасењу или страх од вечног проклетства су илузорна и штетна. Они одвраћају људе од савремених брига, од самоактуелизације, од сређивања социјалних неприлагођености… Традиционалне религије су… препреке људском напретку“. [Ibid., погл. Религија] Историја човечанства је још једном показала утопијски карактер и деструктивност хуманистичких теорија изграђених на извитопереним антрополошким парадигмама, на одбацивању традиционалних вредности и религијских идеала, као и на одбацивању божански установљеним моралним нормама. Међутим, све до недавно су се такве идеје могле реализовати у појединим земљама. Идеја „планетарног хуманизма“ је опасна јер полаже право на светску доминацију, називајући се нормом коју сви људи морају да прихвате и усвоје независно од свог националног, културног и цивилизацијског идентитета. Усађене секуларне хуманистичке идеологије на планетарном нивоу би могло да доведу до колапса не само на нивоу једне или неколико земаља, већ читавог света. Николај Берђајев је 1946. написао: „Хуманизам, и сходно томе достојанство човека се поново може успоставити само из религиозних дубина… Достојанство личности претпоставља постојање Бога.“ [Николай А. Бердяев, „Пути гуманизма“, Истина и откровение, Санкт-Петербург, 1996, стр. 194.] Ове речи великог руског философа, које је изрекао мало пред крај Другог светског рата, одражавају поимање хуманистичких карактеристика од стране традиционалног хришћанства. Црква атеистима одбија право да монополизују идеју „хуманизма“ и изједначава га са милитантним атеизмом. Црква се противи дискредитовању традиционалних вредности, наводно, у име установљења слободе и достојанства човека. Црква одолева покушајима да религију назове реликтом прошлости и да је избаце из друштва, наводно, у име тријумфа хуманизма. Црква одбацује мит да је наука, наводно, доказала погрешност основних постулата религијских учења. Црква своје разумевање достојанства и слободе личности сматра највишим обликом хуманизма, не мање „специфичним“ и „прогресивним“ од антрополошких теорија савремених агностика и атеиста. Извор: Теологија.нет
  6. Хришћанство и секуларни хуманизам углавном приписују различито значење идеји достојанства и слободе личности. У религијској традицији појмови достојанства и слободе личности директно произилази из концепта њеног божанског исходишта. Библијска и хришћанско предање говоре о томе да је човек створен по икони и подобију Божијем (Пост. 1, 26; 5, 1), при чему се икона поима као нешто што му је дато од почетка, а подобије као известан потенцијал који мора да оствари. Свети Јован Дамаскин види икону Божију у умној природи личности и у постојању слободне воље, док подобије схвата као „сједињење са Богом кроз врлину колико год је то могуће“. [Тачно изложење православне вере II, 12] У самој сржи источне хришћанске антропологије налази се учење о обожењу (theosis) – потпуно уподобљење Богу, у којој личност благодаћу постаје оно што је Бог по природи. Обожење је циљ хришћанског живота и достиже се заједничким творачким напорима, сарадњом и синергијом између Бога и човека. Ово потребује својевољно и свесно одбацивање греха и усмерење слободне воље ка врлини. На путу уподобљења Богу човек није лишен слободе, већ његова слободна воља ступа у хармонично јединство са вољом Божијом. Према хришћанском учењу, највеће достојанство човека лежи у слободној реализацији сопственог потенцијала уподобљења Богу. Учење о првородном греху, према којем је првобитна богостворена природа човекова прошла кроз тотално извитоперење, што је последица пада, значајно је у хришћанској антропологији. Првостворени човек није имао склоности ка греху: његова слободна воља била је у послушности и хармонији са божанском вољом. Међутим, након што је човек окусио „са дрвета познања добра и зла“, тј. заправо узео учешће у злу и греху, његова слободна воља се нашла пред сталним избором између добра и зла. У сваком тренутку у животу човек мора да врши овакав избор, и да би исправно одабрао, мора свесно да управља своју вољу ка добру. Свети Максим Исповедник говори о присуству „слободне воље“ у човеку, која је у његовом првоствореном стању увек стремила ка добру, али која у палом човеку може бити усмерена ка неприродном – злу, греху и пороку. Истовремено, према Максиму, постоји и „воља разликовања“ која је својствена личности и може правилно да усмери природну вољу, окрећући је ка добру и чистећи је од греха. У Исусу Христу, који је био савршен Бог и савршен човек, слободна воља човекова је увек била у хармоничном јединству са Божијом вољом, док је код обичних људи који нису достигли светост слободна воља често у конфликту са божанском вољом. Зато хришћанство, као и секуларни хуманизам, говоре о достојанству и слободи личности, али за разлику од потоњег, хришћанство инсистира на томе да принцип слободе мора да буде добро избалансиран са принципом личне духовне и моралне одговорности пред Богом и другим људима. Свакако да је идеја одговорности, такође, присутна у хуманизму, међутим, са одсуством апсолутних моралних норми овај принцип једноставно указује на ограничења слободе једне личности, слободом других људи. Са становишта атеистичког хуманизма, остварење потенцијалне слободе није ништа друго до неометана реализација личности у свим њеним жељама и настојањима, изузев оних које оматају остварење сличних жеља других људи, као и испуњење оних права човекових која не угрожавају права других. То доводи до релативистичког тумачења свих моралних норми и духовних вредности. Ништа није норма и вредност само по себи, ако је једини критеријум човекова слободна воља. Свака личност може да дефинише сопствене вредности према којима се управља у зависности од сопственог погледа на свет, жељâ, тежњи, навика, усмерења, и свака личност има право да установи сопствене норме понашања засноване на личном поимању добра и зла. Постоје правне норме које омогућавају усклађивање и садејство слободâ појединаца у савременом секуларном друштву и оне гарантују свакој личности да оствари своје слободе без угрожавања слободâ других људи. Међутим, крајњи циљ атеистичког хуманизма је ослобођење личности од свих спољашњих ограничења слобода, укључујући оне моралне норме које јој намећу друштво и држава. Захтеви за успостављање такозваног „планетарног хуманизма“ унутар овог контекста уопште нису случајни. Ова идеологија пропагира постепено ослобођење човечанства да би могло да се „ослободи од метафизике или теологије“ [Хуманистички манифест 2000, погл. III], као и од повезаности са вредностима карактеристичним за појединачне земље, нације и државе. Идеју формирања света без државних, културних и цивилизацијских ограничења су већ заговарали поједини философи просветитељства, но сада, за време периода глобализације, ова идеја коначно бива остварена у пракси. Лидери глобализације и активисти „планетарног хуманизма“ се заједнички старају о њеном остварењу: претходни највероватније због политичких и економских разлога, потоњи због својих погледа на свет. Корени савременог секуларног хуманизма се могу наћи у антрополошком учењу философа просветитељства, који су први у савременој историји отворено поставили изазов хришћанској антропологији. Тежиште важности су у потпуности пренели на људски разум који би, како им се чинило, могао свету да донесе духовни и материјални просперитет. Уздање у тријумф здравог разума, позитивни карактер научних и техничких достигнућа и апсолутно вредновање научних открића постали су камен темељац философије просветитељства. Током тог периода дошло је до неприродног супротстављања између науке и религије: наука се сматрала водећом прогресивном силом, док је религија била препрека на путу свесветског просперитета. Најрадикалнији просветитељи су у потпуности одбацили религију и настојали да је искорене, док су они мање радикални признали њену неопходност инсистирајући на искључивању из социјалних, политичких и образовних сфера. Расправа између просветитеља и Цркве није у толикој мери била дискусија о Богу колико о човеку, његовој природи и сврси, слободи и достојанству. Антрополошке премисе теорија просветитељства су се са хришћанског становишта смaтрале изузетно погрешним, што је онемогућило било какве покушаје да се ова теорија имплементира у стваран живот. Одбацивши хришћанско учење о грешној и несавршеној људској природи, просветитељи су са великом оптимизмом усвојили, у основи нереалистично и утопијско становиште о могућностима људског ума. Апсолутизујући људску слободу, потценили су њен негативан и деструктиван потенцијал, који долази до изражаја када људска делања нису одређена апсолутним моралним нормама и њихове аспирације и инстинкти нису виши духовни идеал. Погрешно поимање људске слободе и њених могућности исказано у становишту које је заступано у добу просветитељства и разрађено од стране философског материјализма деветнаестог века, послужило је као основа за неколико значајних социјално-политичких пројеката због којих је човечанство платило високу цену. Први такав пројекат била је Француска револуција као директна инкарнација просветитељског учења, од којег су револуционари наследили не само идеале слободе, братства и јединства, већ и негативан став према религији. Просветитељи су хришћанству поставили интелектуалан изазов, док је револуција покушавала да га уништи физички: Волтер је потписивао своја писма са: Écrasez l’infame! [„Згњечите срамно (Цркву)!“] „Човечанство неће бити слободно све док последњи краљ не буде задављен цревима последњег свештеника“, тврдио је Дидро. „Човечанство је рођено слободно, али је свуда у оковима“, говорио је Русо. Француска се подигла и кренула за пискаралима. Монархија се урушава. Луј XVI, Марија Антоанета и аристократе су одведени на гиљотину. Црква је похарана и опљачкана. Разум је тријумфовао над вером и створио септембарске масакре, терор, Робеспјера и диктатуру, Бонапарту и царство и пола века европских ратова из којих Француска никада није повратила своје јединство и примат. [Patrick J. Buchanan, The Death of the West, New York: St. Martin’s Press, 2002, p. 264.] Ове кратке описе револуционарних догађања у деветнаестом веку у Француској изнео је конзервативан амерички политичар. Несумњиво да се многи Французи неће сложити с њим, будући да потичу из земље у којој је паљење Бастиље национални празник. Међутим, немогуће је одбацити историјску чињеницу да револуција нити је водила ослобођењу од окова, о чему су просветитељи маштали, нити до јединства или братства. Сасвим супротно, достојанство личности о којој је толико говорено током периода просветитељства је окрутно погажено репресијом и гиљотином. Други на широкој социјалној скали пројеката је Октобарска револуција. Њену идеолошки основу чини немачки материјализам, који је генетски повезан са просветитељством и Француском револуцијом. Овај пројекат је светском пролетеријату поставио задатак саздања бескласног друштва у коме ће бити искључена експлоатација од стране другог људског бића. Маркс је тврдио да је пут до достизања таквог друштва социјална револуција, која би у цивилизованим друштвима требала спонтано да се одвија. Револуција би најпре требала да доведе до свргавања постојећих режима и успостављања диктатуре пролетеријата, а затим до стварања бездржавне структуре широм света која се зове комунизам. Заиста, у оваквој структури нема места за религију коју је Маркс називао „опијумом народа“. [Karl Marx, Zur Kritik der hegelschen Rechtsphilosophie, in: Karl Marx und Friedrich Engels, Werke, Band 1, Berlin: Dietz Verlag, 1976, S. 378.] Социјална револуција се заиста догодила, али не у свим земљама истовремено. Десила се само у једној, и, као што нам је добро познато, није довела до стварања комунизма, већ до милиона жртава и деценија најсуровијег терора. Трећи социјално-политички пројекат који би требало да поменемо је немачки национал-социјализам. Његове идеолошке основе су формиране под утицајем ничеанског учења о смрти Бога: човек је преузео место „убијеног“ Бога у овом систему. Оба идеолога, и Ниче и Хитлер, дубоко су у својој суштини били антихришћански. Хитлер је намеравао да створи нову религију у којој су као највише вредности требале да буду постављење раса и крв. Још 1933. године је говорио о свом покушају да „искорени хришћанство у Немачкој, потпуно га уништи до најситнијих детаља“ и замени га „богом природе, богом тог народа, богом његове судбине и крви“. „Доста расправе – Стари Завет, Нови Завет чак и помињања Христа… све је то исто, јеврејска обмана. Све је то иста ствар и неће нас ослободити“, писао је Хитлер. [Г. Раушнинг, Говорит Гитлер. Зверь из бездны, Москва 1993, стр. 51–54] Нацисти нису имали довољно времена да искорене хришћанство у потпуности или створе нову религију и усаде је у масе. Па ипак, током дванаест година њихове владавине у Немачкој било је довољно да отпочну Други светски рат, униште милионе људи и почине зверства без преседана у историји човечанства. Иако се несумњиво суочавамо са три веома различита социјално-политичка пројекта, много тога им је заједничко. Најпре, посматрано из хришћанске перспективе, они извиру из лажне антрополошке премисе и изопачених претпоставки о слободи и достојанству личности. Друго, одбацивање традиционалног система вредности и замењивање различитим утопистичким идејама. Треће, доведени су до крајности, неразумном и нељудском мржњом према хришћанству. Као последица, сва три пројекта су се катастрофално одразила на човечанство и нанела му неизрециве патње. Савремени секуларни хуманистички пројекат се, доиста, у многим аспектима разликује од горе поменутих. Поређење са национал-социјализмом и комунизмом би несумњиво дубоко увредило савремене хуманисте. Хуманизам друге половине двадесетог века изражен у „Универзалној декларацији о људским правима“, јавља се као реакција на „варварска дела која савест човечанства пуне гађењем“ [Универзална декларација о људским правима, Преамбула.], тј. као реакција на нацистичке злочине. Међутим, хуманисти одбијају да сагледају везу између ових злочина и антрополошких теорија које су формиране у уму атеиста и француских просветитеља осамнаестог века и које су развили материјалисти деветнаестог века. Хуманисти не признају да је „хуманизација“ морала кроз одбацивање религиозних норми бити главни разлог монструозности француских револуционара и касније комуниста и нациста. Савремени хуманисти не одбацују генетску везу свог погледа на свет са философијом просветитеља, нити са резултатима до којих су такви погледи довели током историје. Савремени хуманисти се, такође, нису дистанцирали од антихришћанског патоса просветитељства. Напротив, они и даље инсистирају на некомпатибилности хришћанства са прогресом, вере са разумом, религије и науке. „Вера у молитви коју Бог услишује, подразумева живот и старање о људима, да чујемо и разумно њихове молитве, и да можемо да им у томе помогнемо, побољшана је и осавремљена вера,“ прокламовали су аутори Хуманистички манифест из 1973. године. [Хуманистички манифест II, Увод, изд. American Humanist Association] „Обећања о бесмртном спасењу или страх од вечног проклетства су илузорна и штетна. Они одвраћају људе од савремених брига, од самоактуелизације, од сређивања социјалних неприлагођености… Традиционалне религије су… препреке људском напретку“. [Ibid., погл. Религија] Историја човечанства је још једном показала утопијски карактер и деструктивност хуманистичких теорија изграђених на извитопереним антрополошким парадигмама, на одбацивању традиционалних вредности и религијских идеала, као и на одбацивању божански установљеним моралним нормама. Међутим, све до недавно су се такве идеје могле реализовати у појединим земљама. Идеја „планетарног хуманизма“ је опасна јер полаже право на светску доминацију, називајући се нормом коју сви људи морају да прихвате и усвоје независно од свог националног, културног и цивилизацијског идентитета. Усађене секуларне хуманистичке идеологије на планетарном нивоу би могло да доведу до колапса не само на нивоу једне или неколико земаља, већ читавог света. Николај Берђајев је 1946. написао: „Хуманизам, и сходно томе достојанство човека се поново може успоставити само из религиозних дубина… Достојанство личности претпоставља постојање Бога.“ [Николай А. Бердяев, „Пути гуманизма“, Истина и откровение, Санкт-Петербург, 1996, стр. 194.] Ове речи великог руског философа, које је изрекао мало пред крај Другог светског рата, одражавају поимање хуманистичких карактеристика од стране традиционалног хришћанства. Црква атеистима одбија право да монополизују идеју „хуманизма“ и изједначава га са милитантним атеизмом. Црква се противи дискредитовању традиционалних вредности, наводно, у име установљења слободе и достојанства човека. Црква одолева покушајима да религију назове реликтом прошлости и да је избаце из друштва, наводно, у име тријумфа хуманизма. Црква одбацује мит да је наука, наводно, доказала погрешност основних постулата религијских учења. Црква своје разумевање достојанства и слободе личности сматра највишим обликом хуманизма, не мање „специфичним“ и „прогресивним“ од антрополошких теорија савремених агностика и атеиста. Извор: Теологија.нет View full Странице
  7. Син Утехе

    Од маске до Личности

    ОД МАСКЕ ДО ЛИЧНОСТИ Када сам кренуо у цркву,некако паралелно сам почео и да радим као продавац свећа,тако да сам хтео-не хтео, " морао" да будем на свим Богослужењима. На јутрењу и вечерњу је било мало људи,па сам могао да станем за певницу и да учим појање. Старији свештеници су ме одмах "бацили у ватру"( неки да ме што брже науче,а неки да ме виде како се мучим и презнојавам, покушавајући да погодим глас који је требао да се отпева), све у свему, хвала и једнима и другима. Када је било више људи у цркви,а ред дошао на мене да отпевам,настајао је терор фалша,а ја сам се знојио као да сам на десетобоју а не за певницом! Када сам био сам,или када је било мало људи, могао сам солидно да отпевам,али чим је "публика" присутна, "десетобојац" наступа у великом стилу, а заборављао сам и оно што сам знао када би ме пробудили у пола ноћи! Због чега се то дешавало? Због тога што тада нисам схватао,а нисам био ни зрео да схватим,да не певам да би се себи дивио како певам тачно, у ноту, или да би ме други хвалили,тапшали по рамену,а ја мислио да сам Богом дан! Због чега сав овај увод? Због тога што смо се као народ довели до тога, да већину ствари које радимо, чинимо да би нахранили его лажним самозадовољством или лицемерним похвалама других.У оба случаја,то су чекови без покрића Ми желимо да будемо посебни,само своји,али требали би да схватимо да посебност даје Бог, и да је свако од нас рођен да буде јединствена и посебна личност. Од жеље за посебношћу,дошли смо до тога да сви изгледамо исто, фризуре,аутфит, понашање,тако да то изгледа трагикомично. Сви имају исте,безличне гримасе на лицу, од осмеха ни трага. Жене,празнину и незадовољство покушавају да маскирају гомилама шминке,голотиње и силикона, покушавајући тако да скрену пажњу са своје безличности. А мушкарци, набилдовани и истетовирани, као штанцовани, раде то исто глумећи кул типове. Толико смо се заробили у то, КАКО ЋЕМО СЕ ДРУГИМА ПРИКАЗАТИ И ПОКАЗАТИ И ШТА ЋЕ ДРУГИ РЕЋИ, И МИСЛИТИ О НАМА, да се бојимо , више не знајући како да будемо посебни, и шта уствари то значи, и прибегавамо сигурици- копи-пејст варијанти, која нас претвара у неку врсту Кинеске хиперпродукције,која се рекламира као уникат,и што је најгоре,пролази као такав. Што се више удаљавамо од Бога, удаљавамо се и од самих себе,постајемо несигурни,уплашени,агресивни,глуматамо, шалтајући се из фазе у фазу, губимо се, а мислећи, и варајући се, да ће мо тако бити у фазону и тренду. Лажемо сами себе, а време иде… Колико сам само талентованих људи срео, који су подлегли несигурности и притиску споља и изнутра, и блокирали себе и дарове које имају,а дозволили су да због " блокаде" дарова,на површину изађу крајности, које су се управо и пројавиле због незадовољства проузрокованог неостварењем личности. Из таквог стања је природно да се појављују, незадовољство, несигурност, глума.. А то није најгоре од свега. Највећа несрећа је то што иако осећамо да смо промашили,да смо лажни, да нам је тесно у себи самима, ништа не чинимо да то променимо, него идемо све дубље и дубље и појачавамо незадовољство. Бог тражи СРЦЕ, Он жели да све што радимо, радимо од срца, и да њему принесемо, а Он ће нам стоструко узвратити својим богатим даровима. А ти дарови су мир, радост, пројављивање дарова за које нисмо ни свесни да их имамо, и да уопште постоје, а кроз све те дарове,формира се јединствена и непоновљива личност, свесна себе, и врлина и мана, а увек радосна и отворена према Богу и људима, нестрпљиво ишчекујући ново чудо Божије које ће се пројавити на њој! Јер сваки добри дар, и сваки савршени поклон, одозго је, силази од Тебе,Оца Светлости ,и теби славу, благодарење, и поклоњење узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу,сада и увек и у векове, векова! (Литургија Св. Јована Златоустог,заамвона молитва)
  8. Хоћу да се поздравимо идем у мировину, не требају поклони. Мали трик да уђете и одпоздравите. Од понедељка вас ослобађам моје маленкости, ту сам још два дана, па ред је да се поздравимо, онако разбибришки...
  9. Апостол Петар нас учи како треба да се одвија служење душебрижништва: Чувајте стадо Божије,… не као да господарите наследством Божијим, него будите углед стаду (1 Пет. 5: 2-3). Светитељ Григорије Богослов позивајући се на речи апостола Петра (Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити: чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца (1 Петр. 5: 1-2) и наводи: „[Нешто] принудно је попут растиња које се насилно савија рукама: чим буде препуштено себи, оно се обично враћа у свој претходни положај. Насупрот томе, оно што се ради по слободној вољи, врло је законито и врло је поуздано, пошто је утврђено везама наклоности срца. Стога наш закон и Сам Оснивач закона заповедају: чувајте стадо Божије <…> не принудно, него добровољно.[1] Суштину духовне власти открива нам свети праведни Јован Кронштатски: „Само Бог може да обнови човека развраћеног грехом, или то могу учинити они људи којима Сам Бог даје Своју благодат и власт и силу да се сами обнове, и просвете, и учврсте у новом животу, и да друге обнављају, да их освећују и да руководе њима влашћу Божијом, духовном влашћу.“[2] Светитељ Димитрије Ростовски се обраћа пастирима: „Духовништво је јерејима од Бога даровано како би послужили људском спасењу, а не ради таштине, гордости, сујетног надимања и прекомерног господарења духовном децом. Премда је Бог дао јереју власт да веже и разрешава грехове, ова власт делује само док се обавља Тајна Исповести и покајања, а после исповедања грехова духовник не треба да се сећа исповеђеног, као што му не доликује ни да има власт господарења над духовном децом.“[3] Свештеник увек треба да има на уму због чега га је Бог призвао и да у складу с тим обавља своје духовно служење: „Ми, свештенослужитељи, немамо власт у дому Божијем. Нисмо ми господари Цркве, већ само њени послушници; не командујемо, већ само са свештеним и Божијим страхом располажемо по свом разуму благодаћу која нам је дата одозго.“[4]
  10. Ако вас питају да ли желите да неко поседује ваше личне податке, продаје их и складишти – вероватно је да ће одговор бити не. С друге стране, наше личне информације налазе се широм Интернета, у масовним базама података телеком оператера, банака, друштвених мрежа и других предузећа којима је њихово складиштење и обрада посао. И тим подацима се врло лако може приступити. То је био разлог због чега је донета једна од најконтраверзнијих законских регулатива – Општа уредба о заштити података о личности, која из корена мења начин пословања свих субјеката који се баве прикупљањем и обрадом личних информација. О овој уредби, њеним предностима и значају, говорио је Александар Арсенин, стални стручни сарадник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве – ЦЕПИС. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе, Епархије бачке View full Странице
  11. У новом издању емисије Хришћански траг у продукцији Телевизије Храм, монах Игнатије (Марковић) говори о знаменитом проти Мирку Павловићу, који је са правом нашао своје заслужно место међу знаменитим личностима београдске Богословије Светог Саве. На видео запису благодаримо Телевизији Храм. Повезане вести: Знамените личности Богословије Светог Саве: Протојереј Стеван Димитријевић Знамените личности Богословије Светог Саве: Свети Свештеномученик Доситеј Загребачки Знамените личности Богословије Светог Саве: Преподобни Јустин ћелијски Знамените личности Богословије Светог Саве : Свети владика Николај (Велимировић) View full Странице
  12. У новом издању емисије Хришћански траг у продукцији Телевизије Храм наставља се прича о знаменитим личностима Богословије Светог Саве у Београду. У овој емисији реч је о новопросијавшем светитељу, преподобном и богоносном оцу нашем Јустину ћелијском који је по Божјем промислу завршио ову древну и благословену школу, а потом био и њен професор. View full Странице
  13. У новом издању емисије Хришћански траг у продукцији Телевизије Храм наставља се прича о знаменитим личностима Богословије Светог Саве у Београду. У овој емисији реч је о новопросијавшем светитељу, Свети славном и добропобедном свештеномученику Доситеју Загребачком који је завршио београдску богословију, али био и њен професор до избора за епископа нишког. View full Странице
  14. Благодарећи Телевизији Храм доносимо емисију Хришћански траг, аутора ђакона Радомира Врућинића, у чијем новом издању монах Игнатије (Марковић) говори о Светом и богоносном Владици Николају (Велимировићу), познатом и значајном јерарху, познатом теологу који је темеље свог теолошког образовања стекао управо у београдској богословији Светог Саве. Повезана вест: Знамените личности Богословије Светог Саве: Протопрезвитер Стеван Димитријевић (ВИДЕО) View full Странице
  15. Прота Стеван Димитријевић био је један од најзначајнијих историчара и веома учен човек двадесетог века. Овај делатник на пољу хришћанске историје свој особити траг оставио је и као ректор богословије у Призрену, али и као професор Православног богословског факултета.
  16. Благодарећи Телевизији Храм доносимо емисију Хришћански траг, аутора ђакона Радомира Врућинића, у чијем новом издању можете погледати и чути нешто више о знаменитој личности београдске богословије Светог Саве протопрезвитеру Стевану Димитријевићу, о чијој личности говори др Владислав Пузовић. Прота Стеван Димитријевић био је један од најзначајнијих историчара и веома учен човек двадесетог века. Овај делатник на пољу хришћанске историје свој особити траг оставио је и као ректор богословије у Призрену, али и као професор Православног богословског факултета. View full Странице
  17. Прошлог лета, када сам посетила један од манастира Српске Свете горе (Овчарско-кабларска клисура), чијег имена се сада не сећам, пошто сам тада обишла све манастире, па су ми се помешали њихови називи, разговарала сам са игуманом. Између осталог, веома поучног, испричао је и нешто о себи. Наиме, рекао је да је био веома успешан архитекта, да је путовао и живео свугде по свету, упознао и дружио се са неким светски познатим личностима (поменуо је Анђелину Џоли, Б. Пита, Џ. Клунија), био је веома имућан... Додао је и то да у том манастиру има њих четворица монаха који су факултетски образовани. Рекао је да нам то све прича из разлога што народ мисли како се за монаштво одлучују само јако сиромашни људи и/или они који немају никакву школу, нити другу перспективу у животу, па у монаштву виде сигуран кров над главом и хлеб у тањиру. Нагласио је да то, наравно, није истина. Нека ова тема буде место на којем ћемо писати о монасима за које знамо да су пре ступања у монаштво били познате или на било који начин успешне личности. П.С. Име поменутог манастира и игумана ћу додати накнадно када то сазнам, а сазнаћу, па нека овај мој увод буде први пример.
  18. У оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу 5. марта 2017. године, у Гимназији Јован Јовановић Змај у Новом Саду, презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих Кирила и Методија на Телепу је одржао предавање на тему: „Јединство двеју воља у Личности Исуса Христа”. http://beseda.rs/prezviter-velimir-vrucinic-jedinstvo-dveju-volja-u-licnosti-isusa-hrista/ View full Странице
×
×
  • Create New...