Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'лица'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. http://www.nestalisrbija.rs/osobe/aleksandra-bozic/
  2. У среду Светле Седмице у храму “Светог Луке Кримског”, који се налази у комплексу Завода за смештај одраслих лица у Малим Пчелицама, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештеника: протојереја ставрофора Животе Марковића, протојереја Драгана Брашанца, протонамесника Бранислава Матића и јереја Ненада Милојевића. Овај прелепи храм, иначе црква-брвнара, претпрошле године у среду Светле Седмице је свечано освећен. Непосредно пред освећење у храм је донета честица моштију Светог Луке Кримског. Наш Епископ је између осталог даривао овај Свети храм и моштима Светог кнеза Лазара и Свете Анастасије (мајке Светога Саве). На Литургији су били присутни корисници завода и радници ове установе од којих се већина причестила. Литургију је својим умилним појањем украсило друштво “Србских православних појаца” из Београда. После прочитаног јеванђеља, протонамесник Сретко Петковић се обратио присутнима пригодном беседом. ТВ ;ХРАМ
  3. У среду Светле Седмице у храму “Светог Луке Кримског”, који се налази у комплексу Завода за смештај одраслих лица у Малим Пчелицама, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештеника: протојереја ставрофора Животе Марковића, протојереја Драгана Брашанца, протонамесника Бранислава Матића и јереја Ненада Милојевића. Овај прелепи храм, иначе црква-брвнара, претпрошле године у среду Светле Седмице је свечано освећен. Непосредно пред освећење у храм је донета честица моштију Светог Луке Кримског. Наш Епископ је између осталог даривао овај Свети храм и моштима Светог кнеза Лазара и Свете Анастасије (мајке Светога Саве). На Литургији су били присутни корисници завода и радници ове установе од којих се већина причестила. Литургију је својим умилним појањем украсило друштво “Србских православних појаца” из Београда. После прочитаног јеванђеља, протонамесник Сретко Петковић се обратио присутнима пригодном беседом. ТВ ;ХРАМ View full Странице
  4. Често смо забринути због поскупљења вртића, бензина и много тога... Али постоје особе које на све то кажу: „Па, па шта ако је све то поскупело. Зашто кукати око таквих ствари и повијати због тога леђа. Треба видети како изгледа кад не можеш сам да једеш, сам да устанеш, ходаш, одржаваш хигијену, обављаш физиолошке потребе. Треба то да видиш... како да носиш такав крст“, као да поручује свима Антонија Михајловић са којом су волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства разговарали 21. јануара 2018. године приликом посете Дому за одрасла инвалидна лица у Земуну. У недељу по Богојављењу, пре ове посете волонтери су били на светој Литургији у параклису Светог првомученика и архиђакона Стефана у КБЦ „Бежанијска коса“ а потом посетили Дом за одрасла инвалидна лица. На Литургији којом је началствовао јереј Лазар Војводић, духовник КБЦ „Бежанијска коса“, било је поред болесника и станара Дома и пуно породица са малом децом која су чистотом и непосредношћу на свој дечји начин учествовала на литургијском сабрању по речи Спаситељевој „Пустите децу нека долазе Мени, и не браните им, јер је таквих Царство Божје“ (Мк10,14). Волонтерима се придружио један млади брачни пар са две ћеркице, који је био на Литургији а заинтересовао се за активности ВДС-а и Милосрдне секције. Девојчице су улепшале сусрете са станарима Дома а старија девојчица је све освојила отпевавши течно на црквенословенском тропар Светом Георгију и песмицу „Моја бака јаја шара и са коком разговара“. Посета Дому инвалида као да није била посета инвалидима, особама с великим телесним ограничењима него посета песницима и сликарима. У дневном боравку смо прво присуствовали партији шаха коју су играли Рајко и Зоран а пратио и навијао Душко. Душко Босанчић из Зрењанина је песник и пожелео је да нам покаже своје песме. Сам је отишао, одвезао се колицима до собе и донео књигу својих песама коју је поклонио Милосрдној секцији. Пријатно изненађени волонтери су с задовољством прочитали неколико песама, међу којима и песму „Молитва“. Ој, човече праведниче Један Божји службениче. Ако мислиш Божји бити Чини добро за живота: Поштуј брата старијега, И тебе ће млађи твоји. У добру се не понеси У злу се не понизи. Јер, човече праведниче Кад човека смрт снађе Ништа собом не понесе До скрштене беле руке И праведна дела своја. Наша стара познаница Антонија Михајловић, која је била на Литургији нас је упознала са својим „кумчетом“ Катарином којој је била крсна кума. У припреми да се обави њено крштење учествовао је волонтер Филип Николић студент Богословског факултета и чест посетилац Дома инвалида. Антонија болује од мултипле склерозе од тринаесте године. Говорила је да су узроци инвалидитета различити, да свако обољење има и „своју психологију“ и да се све људске особине, оно најгоре и најбоље у човеку, кроз болест испоље у потпуности. Рекла је да је у Дому изузетно лепо прослављена Православна Нова година, да је музика свирала од 19,30 до 4 сата ујутр, „да је било лепо, па је човеку жао кад то лепо прође“. Антонија воли цвеће и прошле године је садила цвеће и лале. Њој је веома жао што здрави људи нису свесни шта имају и што то не умеју довољно да цене. А о храбрости и смирењу с којим носи свој крст пуно говоре ове Антонијине речи које је једном записала „Живим јер волим да живим, не умем другачије“ Благост и радост зраче не само на сликама него и у срцу, осмеху и говору сликара Радослава Рада Радуловића кога смо посетили у његовој соби. У сусрету са Радославом као да се питамо ко је кога дошао да посети, обрдадује и охрабри. Он је осетио да у ношењу животног крста, који је понео у раној младости, није сам и искусио „како те Господ мудро води кроз све ове ситуације у срећу и радост вечну“. И да мало треба да људи дођу до тога, Господ куца на свака врата. Само да би чули тај глас треба се потрудити, треба се ослободити жудње према пролазном јер како сејемо тако ћемо жњети. Радослав је и у детињству волео да црта а кад је настрадао, постепено и упорно је на радним терапијама почео да учи да слика. Сад слика устима, љубав га „нагони да ради, да се труди, да успева у томе све више и више“. Каже да се много трудио да све научи, да подражава старе мајсторе и кроз тај велики труд и напор осетио је да је „Развио вољу и моћ запажања“. Његове слике су доказ тог умећа а његова животна прича потврда оцене једног посетиоца Дома: „Овде људи сведоче Бога“. Извор: ВДС Архиепископија београдско-карловачка |
  5. Често смо забринути због поскупљења вртића, бензина и много тога... Али постоје особе које на све то кажу: „Па, па шта ако је све то поскупело. Зашто кукати око таквих ствари и повијати због тога леђа. Треба видети како изгледа кад не можеш сам да једеш, сам да устанеш, ходаш, одржаваш хигијену, обављаш физиолошке потребе. Треба то да видиш... како да носиш такав крст“, као да поручује свима Антонија Михајловић са којом су волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства разговарали 21. јануара 2018. године приликом посете Дому за одрасла инвалидна лица у Земуну. У недељу по Богојављењу, пре ове посете волонтери су били на светој Литургији у параклису Светог првомученика и архиђакона Стефана у КБЦ „Бежанијска коса“ а потом посетили Дом за одрасла инвалидна лица. На Литургији којом је началствовао јереј Лазар Војводић, духовник КБЦ „Бежанијска коса“, било је поред болесника и станара Дома и пуно породица са малом децом која су чистотом и непосредношћу на свој дечји начин учествовала на литургијском сабрању по речи Спаситељевој „Пустите децу нека долазе Мени, и не браните им, јер је таквих Царство Божје“ (Мк10,14). Волонтерима се придружио један млади брачни пар са две ћеркице, који је био на Литургији а заинтересовао се за активности ВДС-а и Милосрдне секције. Девојчице су улепшале сусрете са станарима Дома а старија девојчица је све освојила отпевавши течно на црквенословенском тропар Светом Георгију и песмицу „Моја бака јаја шара и са коком разговара“. Посета Дому инвалида као да није била посета инвалидима, особама с великим телесним ограничењима него посета песницима и сликарима. У дневном боравку смо прво присуствовали партији шаха коју су играли Рајко и Зоран а пратио и навијао Душко. Душко Босанчић из Зрењанина је песник и пожелео је да нам покаже своје песме. Сам је отишао, одвезао се колицима до собе и донео књигу својих песама коју је поклонио Милосрдној секцији. Пријатно изненађени волонтери су с задовољством прочитали неколико песама, међу којима и песму „Молитва“. Ој, човече праведниче Један Божји службениче. Ако мислиш Божји бити Чини добро за живота: Поштуј брата старијега, И тебе ће млађи твоји. У добру се не понеси У злу се не понизи. Јер, човече праведниче Кад човека смрт снађе Ништа собом не понесе До скрштене беле руке И праведна дела своја. Наша стара познаница Антонија Михајловић, која је била на Литургији нас је упознала са својим „кумчетом“ Катарином којој је била крсна кума. У припреми да се обави њено крштење учествовао је волонтер Филип Николић студент Богословског факултета и чест посетилац Дома инвалида. Антонија болује од мултипле склерозе од тринаесте године. Говорила је да су узроци инвалидитета различити, да свако обољење има и „своју психологију“ и да се све људске особине, оно најгоре и најбоље у човеку, кроз болест испоље у потпуности. Рекла је да је у Дому изузетно лепо прослављена Православна Нова година, да је музика свирала од 19,30 до 4 сата ујутр, „да је било лепо, па је човеку жао кад то лепо прође“. Антонија воли цвеће и прошле године је садила цвеће и лале. Њој је веома жао што здрави људи нису свесни шта имају и што то не умеју довољно да цене. А о храбрости и смирењу с којим носи свој крст пуно говоре ове Антонијине речи које је једном записала „Живим јер волим да живим, не умем другачије“ Благост и радост зраче не само на сликама него и у срцу, осмеху и говору сликара Радослава Рада Радуловића кога смо посетили у његовој соби. У сусрету са Радославом као да се питамо ко је кога дошао да посети, обрдадује и охрабри. Он је осетио да у ношењу животног крста, који је понео у раној младости, није сам и искусио „како те Господ мудро води кроз све ове ситуације у срећу и радост вечну“. И да мало треба да људи дођу до тога, Господ куца на свака врата. Само да би чули тај глас треба се потрудити, треба се ослободити жудње према пролазном јер како сејемо тако ћемо жњети. Радослав је и у детињству волео да црта а кад је настрадао, постепено и упорно је на радним терапијама почео да учи да слика. Сад слика устима, љубав га „нагони да ради, да се труди, да успева у томе све више и више“. Каже да се много трудио да све научи, да подражава старе мајсторе и кроз тај велики труд и напор осетио је да је „Развио вољу и моћ запажања“. Његове слике су доказ тог умећа а његова животна прича потврда оцене једног посетиоца Дома: „Овде људи сведоче Бога“. Извор: ВДС Архиепископија београдско-карловачка | View full Странице
  6. Још једно масовно крштење је обављено недавно у Митрополији Катанге (Конго) у граду Колвези, сјединивши 556 људи с Телом Христовим у Светој Православној Цркви. Током дводневног државног празника, сви катихумени (оглашени) града Колвезија, на југу земље близу границе са Замбијом, као и из суседних области, окупили су се с Његовим Високопреосвештенством митрополитом Катанге Мелетијом и једним бројем свештеника у цркви Светог Георгија, где је архијереј служио обред Крштења за све катихумене који су се исповедали и примили благослов светог крштења. Они који су већ били склопили брак, сад су добили благослов да се венчају у Цркви у њиховим сопственим парохијама. Током дводневног празника укупно 556 катихумена је крштено, углавном у Колвезију, али и у далеким парохијама. Град Колвези је такође благословен посетом Његовог Блаженства Теодора II, папе и патријарха александријског и све Африке, фебруара прошле године када је посетио црквену болницу Светих бесребреника Козме и Дамјана у Демократској Републици Конго да би осветио новоизграђено крило болнице. Извор: Православие.ру Вести из сестринских цркава | English
  7. Још једно масовно крштење је обављено недавно у Митрополији Катанге (Конго) у граду Колвези, сјединивши 556 људи с Телом Христовим у Светој Православној Цркви. Током дводневног државног празника, сви катихумени (оглашени) града Колвезија, на југу земље близу границе са Замбијом, као и из суседних области, окупили су се с Његовим Високопреосвештенством митрополитом Катанге Мелетијом и једним бројем свештеника у цркви Светог Георгија, где је архијереј служио обред Крштења за све катихумене који су се исповедали и примили благослов светог крштења. Они који су већ били склопили брак, сад су добили благослов да се венчају у Цркви у њиховим сопственим парохијама. Током дводневног празника укупно 556 катихумена је крштено, углавном у Колвезију, али и у далеким парохијама. Град Колвези је такође благословен посетом Његовог Блаженства Теодора II, папе и патријарха александријског и све Африке, фебруара прошле године када је посетио црквену болницу Светих бесребреника Козме и Дамјана у Демократској Републици Конго да би осветио новоизграђено крило болнице. Извор: Православие.ру Вести из сестринских цркава | English View full Странице
  8. Кисела лица, сгрбљене позе – а где је радост у Христу? Да ли може бити у општењу с Богом човек који је побегао од себе самог? Психолози неретко говоре о томе како су њихови верујући клијенти посебно подвргнути опасности губљења себе самих из видног поља. О томе, због чега православни нису спремни да се сретну са собом, што за последицу има да постају неспособни за лични сусрет с Богом, говори Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и предавач Федералног института развића образовања, Москва. Кисела лица, сгрбљене позе, ситни кораци – често испод дугачких безобличних сукњи, утучен поглед, замор или озлобљеност, тачно испуњавање правила, напетост у телу, неретко и у погледу… А радост – једном у години, на Васкрс. А још и правилност – важна црта најбољих – када све треба да буде исправно – изглед, реч, понашање, посебно у храму, чување традиција – то је веома, веома важно. А ако ниси такав и понашаш се како не доличи? Последице се лако могу погодити. Зашто је тај тужни портрет тако препознатљив? То је – православље? Кодекс понашања, култура речи са специфичним црквенословенским речима, дрес-код, наши-туђи, испуњујеш или нарушаваш – је ли то хришћанство? Зашто улазећи у храм, тако ретко можеш срести светлих, добрих, живих или бар спокојних људи? «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јован 13, 35). Што ближе к себи то ближе к Богу Дозволићу себи да сада подробно не поткрепљујем аргументе ове тезе, која се родила после дугог самопосматрања, посматрања клијената и познаника, бучних и бурних дијалога с колегама и друговима. Ако ја не знам, не осећам, нисам свестан себе, као последица тога ја се погружавам у различите различите подмене[1], митове, илузије, називам ствари не својим именима. Исто тако се обраћам и са другим људима и с Богом – кроз призму искажених[2]представа, и свог рода глухоће и слепила. Без сусрета са собом и са другим продужавам да остајем у илузији да су моје подмене – истина. У религиозној средини тај феномен добија особит трагизам, када се убеђеност у такве «истине» поткрепљује непоколебљивим ауторитетом. На пракси се то изљева у разнолике карикатуре на хришћанство, где је најстрашније – самоувереност, да смо само ми тачно на правом путу. Типична илустрација – «фарисејства», која је жива и до овог дана унутар црквених зидина. Без сусрета са Христом немогућа је истинска религиозност – данас то више није спорно, о том се више не расправља. Владика Антоније Сурожски је огромну пажњу посветио, између осталог, управо том питању. Сам он је био човек који је лично живео и сведочио о таквом Сусрету, пребивајући у веома личном и искреном општењу са Христом. Оставимо ван оквира нашег расуђивања мистички аспект, тајну сусрета, дејство благодати – све то, што долази од стране Бога. У било ком сусрету су активни обоје, и ми можемо да обратимо пажњу на то шта припада човеку као једном из учесника тог дијалога, а посебно на то шта смета таквом сусрету. Када будемо могли рећи из дубине душе: «Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје», ево ја стојим пред Тобом такав, какав сам, са свим својим немоћима, болом, изнемоглошћу, страховима, увредама, беспомоћношћу, може бити, чак и без вере и без наде, зато што је тренутно такво моје стање, и ја часно приносим себе такву Теби, иштем Тебе, чекам Тебе, – тада је вероватноћа Сусрета веома велика, зато што постоји један од његових главних услова – искреност, часност, отвореност. Често нисмо свесни подмена Рекло би се то су просте и разумљиве ствари – тешко да би неко свесно ишао да лаже Богу, очигледно – да молитва треба да буде искрена, живот – стваран, односи с људима – за почетак бар пристојни. Свеједно, постоји проблем зато што смо данас привикли чинити веома много, практично не будући свесни, не замишљајући се, затварајући очи, подобно ноју или маленом детету: ако ја то не видим, значи тога и нема. А размер овог феномена је крајње велик. Живот савременог човека је прожет разним видовима подмена, лажи, често несвесно а понекад и под видом добра, самообманом и осталим деформацијама, које су тако дубоко ушли у норму, да бива не тако просто распознати их, чак ако прилажемо и усиље. Тешкоћа осазнавања својих осећања – препрека је за часне односе У пракси било којег психолога наћи ће се не мало примера када при искреном старању обоје учесника дијалога, у ситуацији указивања професионалне помоћи, у атмосфери поверења и безопасности свеједно бива тешко изаћи на ниво осазнавања, свесности својих истинских осећања. Најпростији пример овде јесте, када на питање о том шта човек осећа он може да одговори или «не знам», или отприлике тако: «лоше ми је» или «добро сам», «осећам негативне/позитивне емоције» итд. Одсуство у активном речнику речи за назвање емоција и, као последица тога, тешкоћа осазнавања својих осећања психолози називају алекситимија и, у овој или оној мери, сусреће се довољно често. Алекситимичност – је једна из узрока разних видова подмена (подвала). Особа може бити љута, изнервирана, забринута, збуњена и при том да мисли да је спокојна или само мало узбуђена. Сећам се случаја када је клијент, млад мушкарац, у току сат времена је веома узбуђен причао о својој бившој девојци, окривљујучи је много привидећи мноштво аргумената на њену адресу и буквално кипећи од гнева за време консултације. На више пута пажљиво појашњено, поновљено питање психолога о томе, што, могуће је, да се он осећа увређен, да није можда љут, раздражен, можда понашање девојке код њега изазива незадовољство или гнев, клијент је сваки пут одговарао са «не». И тек на крају сусрета он се замислио над тим, да може бити, истина, да је он мало узбуђен или љут. И реч не иде о психичком растројству или болести, просто човек још није научио слушати себе и распознавати своја преживљавања. Свеједно таква несвесност може постати препрека за часне односе, између осталог, и са Богом. Када фарисеј благодари Бога за то што он није као други, као остали људи (Лука 18,11), он искрено верује у своју праведност, искрено не види себе истинског (за разлику од цариника) и, највероватније, исто тако искрено благодари Богу. «Фарисеј и цариник», Доре Зашто верујућима посебно тешко бива слушати себе? Може бити да је у црквеној средини све другачије? Може бити, то «свет у злу лежи» и у лажи такође, а пришавши у Цркву, људи постају прозрачни макар за саме себе? Јер ето, на крају крајева, постоји редовна исповест, пракса самопосматрања, самодисциплина, таинства, – исправно ће заметити критички настројен читатељ. Нажалост, «С унутарњом часношћу управо православни су слаби». Поред алекситимичности, узроци неосазнавања таквих осећања, као што је гнев, раздражење, незадовољство, завист, љубомора, увреда итд. јесу конфликт тих истих неблагопријатних осећања с религиозним убеђењем да су таква осећања грешна. Нема се довољно личносних сила да би се издржао такав конфликт, тј. часно признати себи опет и опет да ја – благочестиви хришћанин – заиста све то осећам. И тада се једна из страна конфликта потискује у несвесно – човек просто није свестан тога шта он осећа, и тада за сазнање више нема конфликта – нема проблема. Но проблем је у томе, што та преживљавања никуда не нестају, продужавајући да разједају човека изнутра, само што он то сада не види, успокојава се илузијом како је он незлобив човек. Лако је сетити се нпр. феномена јаросних баба у храмовима, ревнитељки поретка, које су наравно испуњене љубављу к Богу и ближњима, и притом гризу сваког ко улази у храм, ко нарушава свечане традиције. Несвесност и одсуство могућности изразити накупљене емоције у некој конструктивној форми могу да приведу к постојаном, може се рећи «фоновом» раздражењу, разочарењу и неспокојству. А и к озбиљним тешкоћама у комуникацији са собом, људима и Богом. Важно је напоменути, да сваки ауторитетни систем норми и правила с јасним разграничењем „шта је добро, а шта лоше“, за многе људе постаје цементирајући материјал, који блокира сусрет са собом истинским, стварним, укрепљују се већ постојеће подмене и добављају се нове. Црква – није изузетак. У том смислу моје колеге, верујући психолози, и ја, неретко се с болом смејемо, говорећи о својим клијентима: «ох ти православни», подразумевајући то, како често са њима бива тешко радити, зато што се разне нездраве личносне пројаве, искажења (деформације) учвршћују избиратељним цитатима из Библије, светих отаца, а такође, неретко и речима духовника. На пример, најчешћи аргумент верујућих, страдајућих сазависношћу[3], састоји се у томе, да треба трпети и носити свој крст до краја. И померити се с места, таквом црквеном човеку често бива теже него нецрквеном. Хришћанство призива човека на веома часне односе с Богом, једна из централних линија целог Јеванђеља јесте изобличење фарисејства, што је у ствари јарко изражена подмена (замена) унутарњег спољашњим. Размотримо неколико типичних примера подмена, да би затим проанализирали психолошке механизме те појаве. О психолошкој природи подмена: неприхватање себе, условна љубав и унутарња расцепљеност На психолошку консултацију обратила се уцрковљена девојка 27 година, назовимо је Елена, с проблемом професионалног самоопредељења. Пунијег стаса, активна, комуникативна, ради за благотворни фонд, учествује у различитим социјалним пројектима, интересује се психологијом, сликовито говори о томе како јој се свиђало да води различита групна занимања са децом и одраслима, енергична на око, жали се на изнемоглост, апатију и незадовољство послом у целини… И не једном је напомињала, као између редова, о својој спољашњој непривлачности, на коју као да се и не жали. По иницијативи психолога у процесу удубљивања у тему спољашњости пројаснило се, да је за клијенткињу веома важна њена сексуална привлачност, то је тешко преживљавала зато што је она већ неколико година у цркви, а то значи треба држати одређену дистанцу у односима с мушкарцима, но бити привлачном управо сексуално за њу је било веома значајно. – Шта за вас значи када сте сексуално привлачни? – Видим да се свиђам мушкарцу, – очи јој светле, пауза…- Имам власт над њим. – Вама је важно да осећате да можете управљати мушкарцем, владати ситуацијом? – Да, ја сам тада уверена у себе и осећам да сам му нужна, зато што сам му привлачна, – одушевљава се, сва цвета. – То јест, ви хоћете да се осећате нуком нужни? .. И ви заиста хоћете да вас због тога цене? Вама се чини да, ако сте нужни физички, онда сте нужни сва, да ли сам вас добро разумела? Пауза, очи постају влажне. – А како још-то другачије? Бар некако… – То јест вас просто тако, такву, каква сте, заволети је уопште немогуће… Је л’ ?- тихо, полако, пажљиво говори психолог. Клијенткиња замире, клима главом, плаче. Даљи дијалог нас приводи к веома распрострањеној ситуацији. Може се рећи да је Еленино главно, практично неосновано убеђене, да је њу «просто» немогуће заволети. За тим стоји неприхватање себе: ја, таква, каква сам, ужасна, лоша, ништа не значим итд. То су неки од могућих језичких варијаната, но као правило, све су оне уопштеног карактера без конкретизације. Нпр. не «ја лоше радим то и то (конкретно)», него «ја сам лоша». Да би психолошки преживео такав човек треба да нешто стално достиже, само јавни успеси дају осећање оправданости живота – петице у школи, победе на такмичењима, успех у каријери или у личном животу, уопште сваког рода успешност (форме могу да буду разне) дају осећај права на живот. Елена је успешан пројект менаџер, но тај посао њу веома напреже, исцрпљује, не приноси задовољство, мада је успешност разултата у некој мери радује. Зашто? Зато што је мотивација подмена – човек не ради то шта му је на самом делу интересантно, него то што даје преживљавање успеха, а то значи, потврда права на живот. Назовимо ту подмену условно «успех- смисао» (успешност уместо онога што је испуњено смислом). Живот с логиком подмена – моћни фактор депресије. Елена – није искључење, зато се жали да се често и брзо умара, на одсуство интереса и жеља. «немам воље ни за шта, све ми је досадило и раздражује ме, само би да лежим… Или све да бацим и да одем некуд, сакрити се од свих подаље», – то су речи које се често могу чути од човека, који се занима не својим делом. Свеједно код Елене бивају ретки периоди, када ничега таквог нема, појављују се силе и радост, буди се мотивација – када ради то што је њој заиста интересантно (између осталог, рад с групама). Овде треба рећи неколико речи о безусловној љубави – најважнијем појму који се утврдило у психологији, пре свега, благодарећи трудом основатеља хуманитарне психијатрије Карла Роџерса. Логика Елени и многих других, њене сабраће по несрећи, је примерно таква: мене могу волети само ЗБОГ нечега, то јест потребни су одређени услови, при којима могу да добијем љубав. Ако реч иде о романтичним односима, то таквим типичним условом, који се предлаже културом, јесте сексуална привлачност. Јер, мене је немогуће заволети безусловно. Можда је друге могуће, али мене тачно није. Таква је основна психолошка природа распрострањене подмене назване «секс-љубав». Овде хоћу да напоменем Елени о томе да Бог воли сваког од нас и, наравно, воли безусловно таквог какав јесте. Ми прекрасно знамо ту истину, но да ли је то знање истинско, дубоко, поткрепљено реалним опитом? Колико нас може искрено да каже за себе, ја сам много пута осећао како ме Бог воли, осећам ту љубав, можда и не увек, но знам то срцем, а не само главом? На жалост, сви хришћани тако говоре, но не тако често се срећу православни, који их говоре «из дубине душе» – тако, да им је немогуће не поверити, зато што за тим речима стоји живот, реални односи с Богом. Нецелосност, несагласност речи, дела, мисли и осећања – јесу чест психолошки и духовни проблем данас, посебно у западној култури, и далеко не увек да иде реч о свесној лажи, чешће је та несагласност несвесна – обично човек искрено верује, да говори то што и јесте на самом делу. Таква расцепљеност – је узрок многих подмена. И тако, речи о љубави и вера у истинитост тих апстрактних речи, још није то исто што и опит преживљавања љубави, конкретно к мени, са свим мојим недостацима. Управо отсуство таквог опита постаје, по мени, централни узрок безрадосног хришћанства, сконцентирисаног на чување традиција, норми, правила. Подсетник родитељима Као што се види, сличај Елене илуструје проблем неприхватања себе, која је стала главни узрок указаних подмена. Корен таквог односа према себи крије се у детињству, када родитељи нису давали детету ту исту безусловну љубав. Дете је брзо научило, да би њега волели, треба радити то и то, ако се буде лоше понашао ризикује да изгуби оно најглавније у животу – родитељску љубав. С једне стране то је удобан начин васпитавања – дете се лако дисциплинује, но видите и сами по како високој цени. Но с друге стране, последице таквих траума неретко се протежу на сав живот, са чим се ми редовно срећемо у психотерапеутској пракси. У детета се формира базово осећање сопствене недостијности, ја сам лош – јер ако ме данас воле, а сутра не, нека је то и због лошег поступка, значи, у принципу ја сам по себиљубав не заслужујем. Значи, потребно је нешто за што ме је могуће волети, а даље по сценарију горе описаном. Још један сценарио условне љубави, која мучи вољеног и која му смета да буде оно што јесте, примерно је такав: «је те волим, и зато си дужан… Да радиш то, шта ја сматрам за тебе исправним, да будеш такав каквим хоћу да те видим». Сећам се аустралијског филма «Блесак» о талентованом пијанисти Дејвиду Хелфготе, где је прекрасно показана таква љубав његовог деспотичног оца и трагичне последице дечијих траума главног хероја. «Не бива ли превише често, – говори митрополит Антоније Сурожски, – да ако би се жртва наше љубави осмелила да проговори, она би нас замолила: «Молим те, воли ме помање, но дај ми мрвицу слободе! Ја сам заробљеник твоје љубави; из тога што ме волиш ти желиш да определиш све у мом животу, ти хоћеш на свој начин да устројиш моју срећу. Када ме ти само не би волео/ла, ја бих могао/ла бити самим собом!» зар се то не дешава довољно често између родитеља и деце, међу друговима, међу мужем и женом? Како други скупо плаћају нашу љубав, и како је она нама самима јефтина». Човек може сав живот да протраћи на тражење те исте безусловне љубави, и у исто време, на достизање свемогућих услова, за које ће га моћи волети. Култура предлаже мноштво варијаната у виду «норми» – успех, успех и само успех. Каријера, новац, успех… И пластичне операције поред свега осталог – због потребног изгледа, да би те заволели. Озбиљан проблем је у томе што, док не заволиш, не прихватиш сам себе таквог какав си, не можеш волети ни другог. Заљубљеност – то је лако, илузија љубави – колико хоћеш. Но то ће бити исте такве подмене у односу са другима, као и у односу према себи. “ Ја те …. “ Какве везе има то и сусретом са Христом? Неко може да нашој Елени постави дијагнозу: блудна страст, сујета, гордост итд. И шта ће она тада да ради? Да се бори са собом тако лошом, што је нимало неће померити у страну прихватања себе. Прилази такав човек у Цркву и брзо учи како бити добар. На почетку то може да изгледа, ако не као бурно неофитство, то потпуно као прилично благочешће. И све као да је у реду, чак се и задивиш. Но постоји неколико опасности. Човек може да продужи да живи у логици подмене «успех-смисао», чинећи задивљујућа дела и не будући свестан, да иза тога стоји жеља за доказивањем себе, ја имам право на живот, ја сам добар итд… Уздржаћимо се овде од разговора о сујети и гордости, како видимо неретко за «симптомима» сујете (славољубља) стоји та иста неутољена потреба у безусловној љубави. Зато када таквом човеку говоре: кај се због своје сујете – у неким случајевима то може да не помаже, него само да удвостручи проблем, зато што он (или његово несвесно) то чују као: то ниси довољно добар, да би те Бог волео, буди бољи и тада ћемо да видимо.Озбиљнији проблем јесте – с ким уместо Бога може да се сретне такав човек? Често са својом пројекцијом на Бога, тј. са својим образом, као правило, родитељском фигуром, која се лепи на фигуру Бога. А родитељи су били какви? Волели су условно. Чиниш добро – добар си. Чиниш лоше – непотребан си. У цркви је одлично прописано шта треба да се ради, а шта не треба. А ако још потрефи и строг духовник, онда је уопште све јасно – слушај, испуњавај правила и бићеш добар. Заметимо између наводника да се често родитељска фигура пројецира и на духовника. Пролазе године, па и десетци година, и ништа се не мења. Човек иде у храм, исповеда се, причешћује се. Но с ким и у какве односе он ступа, мислећи да су то односи с Богом? Може се десити, да он продужује да живи по старом сценарију, пуном подмена. Робно-новчани односи с Богом су довољно добро описани у духовној литератури последњих десетљећа. Но трагедија таквог благочешћа је у томе што се може десити да у њему нема места за Христа, нема простора за Сусрет с Њим. Постоји само проигравање из детињства заложеног сценарија, само сада зацементираног традицијом црквених норми и правила. У том контексту се може додати да се и свештеник може показати као одговоран за то како ће се развијати односи духовног чада, не само са њим, него и са Богом – по сценарију условној љубави или безусловног прихватања. И још дубљи аспект проблема подмена. Као што смо видели, човек их уопште није свестан. Оне имају много угодности (користи), илузорних, но свеједно, угодности. Тешко је избавити се од њих, између осталог и зато што је веома страшно срести се са собом истинским и ићи у неизвесност, прекорачујући навикнути сценарио, раскидајући шаблоне. Но док ја живим не истински, живим подменама (а још горе, ако при том мислим да сам истински благочестив), не могу да се сретнем са стварним собом и не могу да видим стварног другог (човека, за почетак). За сусрет је потребан ТАЈ КО ће се срести. А ко ће се у мени срести са Другим? Јер, мене у суштини скоро да нема. Постоје илузије, улоге, заблуде, маске, но ГДЕ је у мени ТАЈ, ко може бити истински, без игри и заштита? И да би могли за јеромонахом Романом ускликнути «Боже мој! У мени ни капље правде нема!… Ево ја сав стојим пред Тобом», потребно је да би се нашло у мени острвче часности и смелости принети себе Христу, као што су некада другови спустили с крова раслабљеног. И тада ће за нас да постану могуће речи пророка Исаије: «Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер Цара Господа над војскама видех својим очима» (Исаија 6,5). [1] Подвала, замене, замена истинитог лажним. [2] Искажење = дефект, речи истог кирена – унаказити, наказа. [3] Сазависност – Сазависност – патолошко стање, које се карактерише дубоком, силно емоционалном, социјалном, чак и физичком зависности од другог човека. Најчешће се термин употребљава к рђаима и ближњим алкохличара, наркомана и других људи с било кајом врстом завсности, но далеко се не ограничавају њима» (Википедија). Аутор: Марина Филоник психолог http://www.pravmir.ru/podmenyi-kak-prepyatstvie-dlya-vstrechi-so-hristom/
  9. Митрополит Јован Зизјулас о јединству и пуноћи свакога Лица Свете Тројице Кападокијци су, говорећи ο Светој Тројици, користили одређене примере и слике, које су увек биле карактеристичне по томе што су садржавале потпуна бића. На Првом васељенском сабору, кроз богословље светог Атанасија Великог, истакнуто је да се Син рађа из природе или из суштине Очеве. Ово је могло бити схваћено и тако да се Син рађа као пројекција суштине Очеве, а не као потпуно и самостално биће. Уколико имамо три пројекције суштине Божије, тада се веома приближавамо савелијанству. Због тога су се ,,једносуштности" оштро успротивили они који су се уплашили да никејски израз ,,једносуштан" носи у себи опасност од савелијанства. Савелије је сматрао да је Бог монада која се проширује и поприма те три улоге, а на концу ће се та група (од три Лица) опет сабрати и опет ће постати једно. Сматрао је Бога једним бићем, које се шири и задобија три обличја једне те исте суштине. Кападокијци су желели да искључе такво учење и због тога су упорно тврдили да та три Лица не представљају три пројекције једне те исте суштине, него да су то три самостална, потпуна бића; због тога су и истицали појам „ипостас". Представе које Кападокијци користе да би ово објаснили врло су карактеристичне. Богословље Првог васељенског сабора и Символ вере користи слику светлости („светлост од светлости") да би се њоме показало јединство између Оца и Сина. Светлост, наиме, одашиље зраке који не могу бити одвојени од свога извора, нити извор може бити одвојен од зрака; ово представља веома корисну слику којом се може показати да је Син нераздељиво сједињен са Оцем. То значе речи: „светлост од светлости". Кападокијски Оци сматрају да је ова слика недовољна, јер може бити схваћена и у смислу пројекције једног тела, односно може се схватити да Син представља енергију једнога Бога. Отуда, уместо израза „светлост од светлости", они радије користе појам три сунца. Другим речима, овде није у питању напросто „светлост" која происходи од „светлости", него три сунца, три упаљене бакље. То су пригодне слике којима се показује да су у питању три самосталне, потпуне личности које се, опет, уз помоћ те слике приказују и сједињене. Но, овде се налазимо пред критичном тачком. Шта је то што је заједничко, што сједињује три сунца? То је заједничка суштина, заједнича енергија коју поседују; јер, сва три сунца одашиљу исту топлоту и исту светлост. Према томе, заједничка им је енергија и заједничка им је суштина, која иде укорак са енергијом. На тај начин, истовремено се изражава ипостасност, односно потпуност свакога лица, а исто тако и јединство трију Лица Свете Тројице. Да би показали три Лица Свете Тројице, Кападокијци су за пример узимали и човека. Наиме, као што Петар, Павле и Јован представљају три личности три човека, сједињена истом природом, истом суштином - а то је човечанска природа - тако се и три Лица Свете Тројице могу показати сликом тројице људи. Но, кад је Бог у питању, ова слика захтева извесно прилагођавање. Оно што је потребно нагласити као некакву уводну напомену, јесте чињеница да Кападокијци подразумевају да свако од Лица Свете Тројице поседује потпуну индивидуалност, и да би слике које користимо морале да показују исту такву потпуну битијност, а не пројекцију тела. Треба, дакле, да буду три сунца, три бакље, три човека. На овај начин показује се потпуна ипостасност свакога Лица Свете Тројице. То доводи свете Оце до једног посебног начина исказивања односа трију божанских Лица, којим се истовремено указује и на јединство и на особеност и пуноћу свакога од њих. Реч је, наиме, ο ономе што је догматика назвала узајамним прожимањем. Три Лица се узајамно прожимају; у потпуности се налазе једно у другоме. На овај начин Оци су очували независност и пуноћу свакога Лица, а истовремено и њихово јединство. Догматске теме, нови сад 2001, стр. 209-211
  10. Приметио сам нешто једном приликом, када идеш однекуд за Београд, да су лица људи другачија. Гледајући људе, док се пролази кроз разна насеља, тачно се може видети промена у изразу лица, и када се приближиш Београду и нарочито када уђеш у град, лица људи су суморна, натмурена и незадовољна. Да ли сте приметили исто, и шта мислите зашто је то тако?
  11. Архимандрит Софроније Страх Божији је последица духовног озарења. Његова природа се психологнјом не да објаснити. У њему, том страху, нема ничег заједничког са страхом животиње. Постоје многи степени и облици, али ћемо се мп сада задржати на једном од њих, најделатнијем за спасење наше: „ужас“ да се покажеш недостојним Бога Који се открива у незалазној Светлости (упореди Мт. 10, 37-38). Људи захваћени овим светим страхом ослобађају се сваког другог земаљског страха. 0ци наши, смели служитељи Духа, удаљавали су се у пустињу и живели усред дивљих звери и змија отровница, у условима сурове природе и у тако крајњој беди да маса савремених људи то не може ни да замисли (па ипак и данас такви постоје). И све то ради слободе да се предају плачу, свесни своје удаљености од љубљенога Бога. Није свима дано да схвате зашто људи духовни, пренебрегавши све од овога света, плачу не мање, него чак и више, од мајки над гробовима својих најдражих синова. Они, отшелници, плачу посматрајући мрачни понор унутар себе: дубоки су корени „познавања зла“ и не могу се ишчупати сопственом снагом. Онима који не познају овакво стање духа, све је то несхватљиво. Од непозвапих очију ова тајна се не скрива зато што Бог гледа ко је ко од људи, него зато што је ова благодат поверена само онима који сами себе поверавају Богу-Христу. И ова благодат је такође дар љубави Божје, без које сузе неће потећи.
×
×
  • Create New...