Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'литургијски'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 48 results

  1. Савременост поставља пред нас многе дилеме. Човек мора да одговори на изазове, и то не само на оне за које су га његови учитељи у образовно-васпитном процесу припремили, него и на сасвим нове и различите проблеме које живот поставља пред нас. И то је одувек било тако. Ипак, свеопшта констатација социолога, педагога и културолога јесте да се свет данас ипак мења знатно брже него пре. Технолошки напредак и социјалне иновације у 20. веку преобразиле су свет много брже него, рецимо, читав процес технолошког развоја у средњем веку. Тај темпо развоја је присутан и данас. Оно што је карактеристично за тај процес јесте губљење вредности. Данашњи свет функционише као тржиште, а то значи да је принцип тржишне економије тај који настоји да се наметне као општеважећи. Све је подложно законима понуде и потражње - или нам такав став бар бива наметнут од стране глобалне привредне елите. Па, ипак, и унутар самог овог света постоји жеђ за истином, за нечим што се неће повиновати поменутој логици тржишта. Савременом човеку је потребно нешто што не може да купи. Шта је то? То је живот у истини. А где је могуће наћи живот у истини? Једино тамо где обитава истина - у Цркви Христовој, у њеним догматима и њеном виђењу света које је увек и најпре - литургијско. Заиста, литургија, као космички догађај, не може „пропустити" да свету сведочи његово право назначење у заједници са Богом. И зато не чуди што су управо најеминентнији литурзи Цркве одувек били они које је дотицао проблем односа савремености и надвремености, културног окружења и вечитих истина. На линији ових разматрања, потрудићемо се да покажемо како су два величанствена богослова и литурга Цркве - Св. Јован Златоуст и протојереј Александар Шмеман својим пастирским сензибилитетом осетили проблематику односа Цркве и света, преображене и непреображене твари. Одмах је важно напоменути да постоји и јасно подударање између историјских и културних околности позноантичке и савремене цивилизације, а то подударање би се најлакше могло описати као изградња хришћанског идентитета у средини која тај идентитет оспорава. Међутим, ми се овде нећемо бавити историјским детаљима по себи, него ћемо покушати да Литургију Цркве (која с правом носи име Св. Златоуста) поставимо као одговор на проблеме савремености. Литургија, личност и неки проблеми савремености Личност је централни аксиолошки појам хришћанства, али и најзначајнији проблем савремене педагогије. Тачније речено: личност је мера свих вредности зато што изражава само назначење људског бића, његову могућност као и циљ да буде по икони и подобију Божјем (Пост. 1,17). Наравно, појам личности није само хришћанска категорија, тачније, могуће га је наћи и у другим философским и теолошким схватањима. Ипак, само је хришћанство израдило целосну онтологију личности и на њој засновало одговарајућу личносну педагогију. Ту личносну педагогију би било погрешно схватити као теоријско начело, него као живо искуство Цркве, утемељено пре свега на Христовој богочовечанској личности. Ако имамо у виду да се тајна личности Христове, као тајна Цркве, остварује у Св. Тајнама (најпре у Светој Евхаристији - према изразу Св. Николе Кавасиле), онда нам постаје јасно да је у ствари Света Евхаристија од суштинског значаја за васпитање личности, и то у свим временским оквирима и културолошким окружењима, будући да је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13,8). На тај начин - преко једне христолошке постојаности бића и вере - ми као учесници нове спасоносне стварности Искупљења и Уцелосњења можемо одговорити на изазове савремености. Златоуст је ову сотириолошку онтологију личности најпре живео, али ништа мање и засведочио у својим богонадахнутим списима. Данас се основне црте онтологије личности у савременој православној теологији идентификују са радом и делима кападокијских Отаца (првенствено оних великих, мада је несумњив значај и св. Петра Кападокијског и св. Амфилохија Иконијског као сарадника св. Василија и двојице Григорија). Ово, пак, треба разумети тако да су Кападокијци најјасније теоријски објаснили, терминолошки прецизирали и богословски интегрисали појам личности, који је и пре њих био присутан у стварности црквеног живота кроз етос личности. Тек ако ово имамо у виду, може нам бити јасан појам личности код Златоуста. Наиме, ту можемо разликовати два плана који су међусобно упућени: први ниво терминолошке употребе појмова „ипостас" и „личност" у сврху разјашњавања тада актуелних првенствено тријадолошких и христолошких дилема сходно богословским дометима кападокијских Отаца. Овај план је изражен превасходно у богословским списима Златоустовим, најпре у његовим Беседама о једносуштности и непојмљивости Божјој, што не значи да и егзегетска дела Златоустова нису проткана кападокијском теологијом личности. Ипак, нама је интересантан један други ниво, ниво литургијског етоса личности који је могуће пронаћи и у оним практично-пастирским списима Великог Светитеља у којима се дотицао свакидашњих тема и изазова времена. Овај ниво није спекулативног, него пастирског карактера, то јест, схватање личности на овом нивоу је могуће реконструисати и протумачити на основу Златоустових пастирских беседа у којима је изражено његово облагодаћено педагошко искуство, а најпре кроз текст свештене Златоустове Литургије и кроз Златоустова тумачења богослужбене праксе и текстова Цркве. Да бисмо могли да одговоримо на питање на који начин овај други ниво (ниво литургијског етоса) одговора на изазове савремености, дужни смо да уочимо извесне проблеме који стоје пред савременог човека у његовом покушају да се оствари као личност, у пуноти свога бића. Један од најосновнијих и најтежих изазова савремености јесте култура егоизма. На пољу нашег кућног васпитања сви смо сведоци чињенице да је до пре 30 или 40 година још увек владала култура патријархалног обзира у којој је човек као појединац, али и као личност био подстицан да своје квалитете не истиче, него да очекује извесну друштвену потврду, најпре у оквирима мање и основне друштвене околине - породице, а потом и на ширем плану. Данас, насупрот томе, од човека се очекује да истакне све своје реалне или нереалне квалитете, да и сам ступи у „маркетинг способности". Разлога за ову промену која је најочигледнија била током педесетих и шездесетих година („сексуална револуција", „секуларизација" и атеизација европског друштва) има више. Као основне могли бисмо навести већ позамашну историју западног индивидуализма и рационализма. Није без утицаја ни наслеђе психоанализе која је отворила нове перспективе за схватање душевног живота човековог, али која је у исто време такође снажно афирмисала човеков „его" и „селф", тј. његов осећај самопостојаности и индивидуалности. Све се ово данас испољава кроз поменуту културу егоизма, која појединца нагони да, ма колико да је спреман да сопствене интелектуалне и физичке потенцијале стави на процену друштва, он то мора да уради како би опстао на „тржишту запослења" и „друштвеној лествици". Наличје егоизма, како нас учи андрагошко-психијатријска, али и већ педагошка пракса, јесте стална депресија као „болест савременог друштва" . Човек се осећа нападнутим од стране друштва које га, наводно, афирмише и немоћним да одговори на сталне изазове све суровијег и ригорознијег постављања услова које треба да испуни. То га доводи у душевни ћорсокак, испуњен осећајем празнине и бесмисла, јер друштвени темпо не оставља простора за живот. Наравно, не треба сметнути са ума да је ефикасност ове „културе егоизма" велика управо зато што је сам човек склон греху гордости, тј. склон да себи припише моћи и способности које не поседује. Та пријемчивост егоизма на пољу мотивације, ипак, није у стању да човека ослободи разочарања која предстоје, а која су узрокована његовом немоћи да у реалном животу заснује и образложи слику коју је створио о себи и коју је као такву дао другима. Како човек може да избегне ову замку егоизма, по богоносном и живоносном искуству Светих Отаца, а најпре према оцу светом Јовану Златоусту за кога се везује средишња служба Цркве? Најпре, морамо истаћи чињеницу да је друштвена ситуација у Златоустово доба у многоме сличила данашњој, с тим што је тадашњи пагански хуманизам био донекле отворенији за религијска и остала, не само ефимерна питања од данашњег атеистичког хуманизма. Ипак, егоизам је и у паганској култури био изузетно изражен, јер ондашњи паганин је могао и да не верује у бога или богове, али је чак и најнижа друштвена побожност била окренута ка веровању у бесмртност душе сваког појединца. Паганин је веровао у сопствену бесмртност, макар и не веровао у богове. Наравно, хришћанско богословље није а приори заузело негативан став као целокупном јелинском наслеђу, а један од најбољи представника ове синтезе јесте сам Златоуст. Ипак, ни њему самом није било лако да антропоцентрични менталитет класичног хуманизма утелови у хришћански богочовечански реализам у коме су и Бог и човек важни, те, сходно томе, греше и Платон и Протагора када кажу да су или само Бог или само човек мера свих ствари. Заиста: ко би други, осим Духом Светим надахнути Свети Оци и могао да учини тако нешто? Егоизам нас подстиче да свет посматрамо као прилику за стицање и уживање: Златоуст нас на свакој литургији опомиње да „сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо". Човек који је заробљен егоизмом, није у стању да изгради прави однос ни као Богу ни ка другим људима: „када постоји осећај више вредности, он не квари само однос према људима, него помућује и однос према Богу... егоизам подрива читав живот и зато се вреди потрудити око његовог уништења" . Зато је цела Литургија једно велико подсећање да потребу да најпре надиђемо своје „ја" како бисмо могли да заједничаримо у животу Нове твари, у будућем Царству. Тајна приношења сопственог „ја" у Светој Евхаристији није последица неког изненадног и чудног алтруизма, већ хришћанске онтологије личности, према којој једна личност добија идентитет само у заједништву са другим личностима. Св. Златоуст сјајно објашњава ову теорију личног односа као основе догађаја Цркве преко односа личне и литургијске молитве: „Можеш се, наравно, молити и у својој кући, али се код куће не можеш молити онако како у храму, где је толико мноштво отаца, где се једнодушно произноси молитва Богу. Када се сам молиш Господу, твоја молитва не бива услишена исто онако као када се молиш са својом браћом. Јер овде у Цркви има још нешто што је изнад свега: слога и сагласје верних, чврста свеза љубави и молитве свештеника". Дакле, чак ни овај принцип црквеног живота („ја" у односу према „ти" чини наше црквено „ми") није проста теорија идентитета, већ се у етосу Златоустове Литургије појављује као подсећање да је „предавање Христу" заправо само уздарје за Богочовеково дело искупљења. „Ми у Цркву не долазимо ради себе и не да бисмо тражили своје у њој, него ради служења делу Христовом у свету. Јер нема другог пута за сопствено спасење изузев предавања свога живота Христу који нас је заволео и умио нас крвљу својом од грехова наших, учинивши нас царевима и свештеницима Богу и Оцу своме" . Дакле, литургијски етос личности представља идење путем Крсне Смрти и погребења како би се дошло до васкрсења. Присуство верних јесте зато њихово укључивање у тајну смрти Христове, па стога Литургија јесте истинска Трпеза Тајне вечере, као предворје Царства Божјег. Евхаристија је двоструки подсетник нашег постојања: подсетник Крста и Васкрсења, страдања и славља, потребе да напустимо свој „его" да бисмо уцелоснили наше биће. Литургија је историјски догађај (Златоуст је особито често упоређује са јудејским Преласком преко Црвеног мора), али есхатолошког карактера. Управо у томе је она сасвим различита од динамике друштвеног егоизма. Наиме, док нас савременост стимулише да живимо у сталној фрустрацији између циљева који нам се увек постављају као недостижни, постављајући увек нове критеријуме у овладавању „вештинама и способностима", Евхаристија као предокус представља учествовање, антиципацију Царства, само са једним предусловом: непатвореном љубављу и саможртвовањем за друге. Савремени човек никада неће бити у стању да одговори свим захтевима које друштво пред њега ставља, као ни да достигне и ужива у свим благодетима које му оно омогућава. Он је увек у расцепу између радне етике, мноштва информација и сталних понуда да себи живот учини лакшим и пријатнијим, те стога лако губи свој идентитет. Иако подстицан да створи илузију како је сам господар свога живота, он постаје слуга сопствене жеље за комфором и информационих технологија (које природну жељу за комуникацијом могу да изопаче у смислу стварања осећаја непостојеће, виртуелне стварности). Све то је, пак, страно Литургији, њеној непосредности и позиву да „сваку животну бригу оставимо". Јер „ако све своје бриге управите ка Царству небеском, говори Господ, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе, и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи". Дакле, да би човек могао да одговори на проблеме које пред њега поставља савременост, он најпре треба да открије ову перспективу Царства Божијег, коју је могуће задобити само у Литургији Духом Светим. Зато Евхаристија није пуки „религијски обичај", нити обредна радња, него „сабрање Царства". Њена „сврха" није да просто попуни „духовну пустињу" коју савремени човек осећа око себе - иако Евхаристија заиста даје пуноту нашем постојању. Напротив, Евхаристија не служи да се само на душевном плану „осећамо лакше", него она представља саму могућност да целокупно наше биће преобразимо и узнесемо у есхатолошко постојање. Литургија је „исходиште куда стремимо", она јесте „ослобађање од духовне парализованости у коју нас доводе житејске бриге", али не на психолошком, него на онтолошком плану јер је Евхаристија „Осми невечерњи дан". Савремени човек је често навикао на оваква привремена решења, на психијатријска залечења, која, ипак, нису у стању да његово биће спасу од корена свих проблема, а који је увек на плану постојања. Зато је човек модерног доба навикао и да о Литургији размишља као о „инстант решењу", да је сматра за тренутну олакшицу, одраз својих „интимних религијских потреба", те зато да о њој размишља у сасвим погрешним култним и психолошким категоријама. Терапијски карактер Литургије, дакле, није психолошки, него онтолошки, па је потребно да човекпође путем очишћења. Ту се светоотачко искуство благодатне педагогије још једном среће са изазовом савремености. Наиме, данашњи човек је васпитан да не разликује страсти и врлине, будући да је и једно и друго подведено под безличне категорије „психолошког мотива" или „афејта". Наравно, и отачка психологија је врло добро знала да су исти пориви у човеку ти који правилном употребом могу бити добри, а злоупотребом лоши, али то није значило да се против негативних аспекта психолошких мотива не би требало борити, како често сугерише савремена популарна психологија. Напротив, литургијски етос Златоустов подразумева очишћење од страсти. „Немој допустити ниједној од ропских и змијских страсти", говори Златоуст, „да се заједно са тобом нађе на месту Светог Узношења... нека ти ништа не стоји на путу у том часу". Пут литургије јесте пут ослобођења, а човек није истински слободан све док се не ослободи од страсти, тј. док не стекне плодове врлине. Тачније речено: очишћење није ствар терапијског третмана негативних афеката, него један целосан поступак задобијања врлине, о коме славни Пастир Антиохије и Цариграда често говори: „Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се не устреми до самог врха Неба". Наравно, и сам појам „врлине" је данас подложан релативизму друштвених норми и није више у средишту интересовања савременог човека, за шта је делимично одговорна управо моралистичка свест која је врлину поистоветила са достизањем норми, а не са остваривањем нашег коначног назначења - Царства Божјег. Овде, дакле, опет морамо да поновимо да је само у литургијском виђењу врлине као одговора на непостојање јасног етичког ослонца савременог човека. Желимо да истакнемо још два битна аспекта благодатног остварења литургијске свести код човека: уцелосњење човековог бића и налажење духовног мира. Наиме, иако је традиционална дихотомична (и трихотомична) антропологија одавно престала бити актуелна, савремена популарна схватања ништа мање изазивају целовитост човековог бића. Човек је данас углавном суочен са два култа: култом тела и култом интелектуално-психолошке забаве, који се нужно не искључују, али који доминирају својим наметнутим прототипима. Подвојеност ова два доминантна друштвена модела, која представља истински изазов за савремену педагогију, заснована је на једном плитком инсистирању и једностраном унификовању само једног аспекта двојединог људског бића. Опет је литургијски етос, у ствари, могућност надилажењња ове поделе, тј. Света Литургија као „тајна јединства" васпоставља и целовитост људског бића. Најпре, Литургија је догађај у коме учествује целокупан човек, са својом душом и телом, са свим оним што он јесте и што он треба и може да буде. Са свим својим чулима, преображеним, свакако, на подобије Богочовека. „Мисли, драги мој, на то да то додирујеш руком и, стога, никада да је ниси подигао да удариш некога... Буди свестан да не додирујеш Христа само руком, него Му се приближаваш и својим устима, па одржавај свој језик чистим, не изговарај бестидне и ружне речи, клевете и клетве... А кад се опет сетиш да твоје срце прима ону страшну тајну, не смеш никада у њему ковати лукавства против ближњега, већ срце своје чувај чистим од сваке злонамерности. Тако ћеш бити кадар да очуваш безбедним и своје очи и уши... Позван си у сватове, драги мој!" Човек заиста може бити оно што једе, али, како је убедљиво искористио Фојербахову ироничну опаску прота А. Шмеман, то не мора да значи да је човек осуђен да на један баналан начин буде роб својих природних порива. Човек је и оно што слуша и оно што види, али то не значи да је он неминовно роб онога што му се пласира. Јер човек увек има једну могућност да уцелосни своје биће, и то тако што ће се, учествовањем у радости Царства, ослободити и смрти која је највећи непријатељ целовитости и постојању нашег бића. А то је Света Евхаристија. Да завршимо ово мало виђење онога што литургијски етос Православне Цркве, изражен кроз уста Златоуста, богослова и пастира, може да понуди личности човековој тако што ћемо истаћи да Литургија најпре нуди мир и Христов мир. Златоуст је самим својим животним путем и духовним опитом често био у прилици да осети узнемиреност због пакости злих духова и злих људи. Па, ипак, његове последње речи биле су „Слава Богу за све!" Није у питању стоичка скромност, нити апатија пред неумитности живота, која се данас врло често пропагира као једино решење за проблеме животног вртлога, него Златоустова утемељеност у богослужењу Цркве, његово сазнање да је само Христос и Његово Царство будућега века једино ново под сунцем. Човекова узнемиреност, знао је свети Хризостом, произилази из његовог ума и јесте „болест нашег ума, јер када бисмо се узнемиравали због онога што се дешава (тј. када би дешавања, а не ми сами била узрок нашег узнемиравања), онда би требало да сви људи буду узнемирени, будући да сви пловимо по истом мору (живота)". Па, ипак, Златоуст непрестано говори о „спокојству у уму и души", наравно, „ако припремимо свој ум да са лакоћом трпи све невоље". Ипак, овде није реч о простој психичкој акомодацији, попут оне у данашњој психијатријској пракси, нити занемаривање реалних размера људске изгубљености у овом свету. Напротив, Златоуст је свестан да „сви имамо болест", али управо зато треба да приступамо Светој Чаши, јер „ако су били излечени они који су се дотакли само рубове његове одеће, како ли неће бити излечени они који га целог примају у себе?" Дакле, мир који добијамо од Христа у Светој Евхаристији, у потпуности одговара исцелењу које од Њега тамо задобијамо, и јесте целосни, онтолошки мир, мир као нови начин постојања. „Јер ништа друго не доноси мир нашој души као познање Бога и стицање врлине". Дакако, овај пут врлине се данас чини терминолошки и концепцијски застарелим, јер смо навикли на пут тренутних залечења наших „комплекса" и „тешкоћа". Међутим, само једно свеобухватно погружавање у тајну очишћења, уцелосњења и мира, коју имамо у литургијском етосу, може да представља трајан одговор на проблеме човека као боголиког и богочежњивог бића човека као личности. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Данас, на празник преноса моштију Светог Апостола Андреја, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Владиком ремезијанским Стефаном, уз саслужење многобројног свештенства и вјерног народа служио је Свету архијерејску литургију у цркви Светог Николе у Котору, поводом 50 година свештеничке службе архијерејског намјесника бококоторског, протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића. Епископ Стефан ремезијански је након прочитаног Светог Јеванђеља о позивању Апостола, у надахнутој бесједи нагласио да је сваки хришћанин призван на апостолску службу од тренутка свога крштења, „Црква се највише радује када има Божије угоднике, када има служитеље који достојно служе у храму Божијем“, рекао је. Нагласио је да је наш данашњи свечар отац Момчило Кривокапић неко ко је сав свој живот посветио служби Богу. „Његова служба никад није била просечна, увијек је била изнад очекивања. Кад сам био млад, када сам први пут видио оца момчила, помислио сам да је тако морао изгледати Свети кнез Лазар косовски“, присјетио се Владика Стефан. „Сви ми овдје окупљени, свједочимо да је отац Момчило прије свега био све оно што је данас написано у апостолу“, рекао је. Пожелио је оцу Момчилу да обилази своја чада по свим крајевима наше Цркве и да их и даље учи и поучава како да доживе ово што је он доживио. Нека да Бог да буде и даље слуга Христов и да и даље оправдава овај крст који носи, да и даље умножава таланте које му је Господ дао“, пожелио је Владика, нагласивши да је отац Момо човјек Јеванђеља, те му припада да се помене и поздрави баш након његовог читања. „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашeга који је на небесима“, ријечима Господњим, након завршетка службе, почео је своју бесједу Митрополит Амфилохије. Он је појаснио да се ове ријечи односе на све Христове следбенике свих времена, да нас оне чине дјецом свјетлости и да нас оне раздвајају од таме. „Ми данас обиљежавамо 50 година свештенослужења нашег оца Момчила Кривокапића који се већ толико година труди да испуни ове Христове ријечи и његово лице се свијетли све ове године пред људима и својим добрим дјелима, ријечима и животом свједочи ове ријечи“, поздравивши оца Момчила, рекао је Митрополит. Подсјетио је на тешкоћу времена у коме је млади отац Момчило дошао на парохију. Сјетио се Светога мученика Владике Јоаникија и многих пострадалих свештеника, сјетио се рушења ловћенске капеле. Митрополит је указао да је отац Момчило светионик Цркве Христове, да је један од најзаслужнијих за спасавање Његоша, за спасавање Ловћена, те га је одликовао златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца. Након Митрополита Амфилохија, протојереј ставрофор Обрен јовановић, у име свештенства Митрополије, захвалио се оцу момчилу за његов труд и подвиг на њиви Господњој. „Хвала Вам што сте у најтежим временима на својим младим, али снажним плећима, понијели Христов крст. Хвала Вам што сте од мало квасца изњедрули мноштво апостола који данас проповиједају у име Христово. Хвала Вам што сте са Вашим малобројним саборцима у оно вријеме сачували образ свештенички, а тиме сачували и образ Црхве Божије. Хвала Вам што сте нама, младим свештеницима, увијек били узор како свештеник треба да изгледа, како треба да проповиједа, како треба да води народ Божији“, рекао је. Отац Обрен се захвалио и попадији Смиљки, која је дијелила са оцем Момчилом ово тешко бреме, нагласивши су највећа награда здрава и лијепа дјеца. У име свештенства Митрополије црногорско-приморске, отац Обрен је уручио оцу Момчилу крст, поручивши му да краси његове старе, али још увијек духом младе груди. Оцу Момчилу је уручена златна грамата од ЦО Корор, као захвалност за његову бескомпромисну борбу да окупи у јединство которски народ у окриље Свете Цркве. Након поздрава, честитки и уручених поклона, отац Момчило се обратио окупљенима захваљујући свима на лијепим ријечима и одликовањима. „Истина је да сам свој крст понио, господ ми је дао снагу. Увијек сам се водио јеванђелским ријечима да без Господа не можемо чинити ништа, мој пут је био и још увијек је онај који Апостол павле напомиње да све може у Христу Исусу који му моћ даје. То су биле моје водиље и то ће бити мој пут у даљем животу“, изрекао је, помоливши се да наредна два последња дана његове парохијске службе протекну мирно и на понос Цркве, братства Кривокапића и своје породице. У току Свете службе Божије, појао је хор „Јединство“ из котора, а заједничарење је настављено уз трпезу љубави у част Светога Апостола Андреја и данашњег свечара, оца Момчила Кривокапића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У недељу једанаесту по Педесетници, 1. септембра 2019. лета Господњег, у параклису Богословије Светог Саве у Београду, служена је света Литургија. Повод за свечано литургијско сабрање био је призив Светога Духа на почетку нове школске године. У наставку доносимо прилог телевизије Храм:
  4. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније данас је Светим Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Нишу обележио јубилеј - пет година од хиротоније за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа нишког Арсенија (Главчића) Његовом преосвештенству су саслуживали архимандрити Рафаило (Голушин), Дамаскин (Грабеж), Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј Драшко Тепавац, старешина Храма Светог оца Николаја из Земуна, протојереји Миодраг Павловић, Борислав Стаменковић, Дејан Арсић, Владица Савић, јеромонах Јефрем (Шекарић), јереји Дејан Милошевић и Стефан Цинцаревић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Благољепију Свете службе допринело је појање хора Бранко под руководством госпође Саре Цинцаревић. У име свештенства, монаштва и верног народа Богомспасаване Епархије нишке, Преосвећеном Владики је јубилеј честитао протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, заблагодаривши Богу на времену које нам је поклонио и дао да будемо са Његовим Преосвештенством, да нас утврди путеводитељством, јер сваки архипастир води народ свој ка Богу Оцу, Творцу своме. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније се у дирљивој беседи присетио времена које је провео као викар Његове Светости, када се молио Богу да, када дође тај моменат да буде изабран на неку од Епархија Српске Православне Цркве, да то буде нека мала, најмања Епархија. "Воља Божија је била другачија", рекао је Епископ Арсеније, заблагодаривши Господу на призвању да служи Цркви у архијерејском чину. Преосвећени Владика се на крају захвалио свештенству и монаштву на верном служењу и оданости Цркви и њему као архипастиру: "Хвала Господу што ми је даровао такве свештенике, такве монахе, такве вернике". На крају је Владика подсетио све присутне на два значајна јубилеја која предстоје у Епархији нишкој - 850 година задужбина Стефана Немање у Куршумлији, који ће бити обележени 15. септембра, а два месеца касније, 16. и 17. новембра, прославиће се двестогодишњица мале Саборне цркве Светих архангела у Нишу. Преосвећени Владика се помолио Богу да овим јубилејима присуствује, као предводник Литургијског славља Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј и још једном позвао верни народ да својим присуством увелича предстојеће догађаје. Вашој пажњи препоручујемо и интервју са Владиком Арсенијем који је објављен у 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ. Интервју у целости можете да прочитате ОВДЕ Извор: Епархија нишка
  5. Данас на празник Светих Зосиме Туманског и Мирона Чудотворца, епископа Критског, одслужена је Света Литургија у цркви Свете Тројице у Доњем Манастиру Острогу. Началствовао је архимандрит Мирон, а саслуживали су протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј, јереј Радмило, парох пјешивачки, и јерођакон Зосима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Присуствовао је велики број вјерног народа, који је на крају Литургије приступио Светом Причешћу. Након Свете Литургије пререзан је славски колач у име ова два свијетла угодника Божија, по којима имена носе архимандрит Мирон и јерођакон Зосима, сабраћа острошке обитељи. У име братства манастира имендане је слављеницима честитао протосинђел Сергије, економ манастира, који је у своме слову описао житија Светих Зосиме и Мирона. Литургијско сабрање је настављено трпезом љубави. Сабраћи манастира архимандриту Мирону и јерођакону Зосими, многаја љета. Извор: Манастир Острог
  6. Савременост поставља пред нас многе дилеме. Човек мора да одговори на изазове, и то не само на оне за које су га његови учитељи у образовно-васпитном процесу припремили, него и на сасвим нове и различите проблеме које живот поставља пред нас. И то је одувек било тако. Ипак, свеопшта констатација социолога, педагога и културолога јесте да се свет данас ипак мења знатно брже него пре. Технолошки напредак и социјалне иновације у 20. веку преобразиле су свет много брже него, рецимо, читав процес технолошког развоја у средњем веку. Тај темпо развоја је присутан и данас. Оно што је карактеристично за тај процес јесте губљење вредности. Данашњи свет функционише као тржиште, а то значи да је принцип тржишне економије тај који настоји да се наметне као општеважећи. Све је подложно законима понуде и потражње - или нам такав став бар бива наметнут од стране глобалне привредне елите. Па, ипак, и унутар самог овог света постоји жеђ за истином, за нечим што се неће повиновати поменутој логици тржишта. Савременом човеку је потребно нешто што не може да купи. Шта је то? То је живот у истини. А где је могуће наћи живот у истини? Једино тамо где обитава истина - у Цркви Христовој, у њеним догматима и њеном виђењу света које је увек и најпре - литургијско. Заиста, литургија, као космички догађај, не може „пропустити" да свету сведочи његово право назначење у заједници са Богом. И зато не чуди што су управо најеминентнији литурзи Цркве одувек били они које је дотицао проблем односа савремености и надвремености, културног окружења и вечитих истина. На линији ових разматрања, потрудићемо се да покажемо како су два величанствена богослова и литурга Цркве - Св. Јован Златоуст и протојереј Александар Шмеман својим пастирским сензибилитетом осетили проблематику односа Цркве и света, преображене и непреображене твари. Одмах је важно напоменути да постоји и јасно подударање између историјских и културних околности позноантичке и савремене цивилизације, а то подударање би се најлакше могло описати као изградња хришћанског идентитета у средини која тај идентитет оспорава. Међутим, ми се овде нећемо бавити историјским детаљима по себи, него ћемо покушати да Литургију Цркве (која с правом носи име Св. Златоуста) поставимо као одговор на проблеме савремености. Литургија, личност и неки проблеми савремености Личност је централни аксиолошки појам хришћанства, али и најзначајнији проблем савремене педагогије. Тачније речено: личност је мера свих вредности зато што изражава само назначење људског бића, његову могућност као и циљ да буде по икони и подобију Божјем (Пост. 1,17). Наравно, појам личности није само хришћанска категорија, тачније, могуће га је наћи и у другим философским и теолошким схватањима. Ипак, само је хришћанство израдило целосну онтологију личности и на њој засновало одговарајућу личносну педагогију. Ту личносну педагогију би било погрешно схватити као теоријско начело, него као живо искуство Цркве, утемељено пре свега на Христовој богочовечанској личности. Ако имамо у виду да се тајна личности Христове, као тајна Цркве, остварује у Св. Тајнама (најпре у Светој Евхаристији - према изразу Св. Николе Кавасиле), онда нам постаје јасно да је у ствари Света Евхаристија од суштинског значаја за васпитање личности, и то у свим временским оквирима и културолошким окружењима, будући да је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13,8). На тај начин - преко једне христолошке постојаности бића и вере - ми као учесници нове спасоносне стварности Искупљења и Уцелосњења можемо одговорити на изазове савремености. Златоуст је ову сотириолошку онтологију личности најпре живео, али ништа мање и засведочио у својим богонадахнутим списима. Данас се основне црте онтологије личности у савременој православној теологији идентификују са радом и делима кападокијских Отаца (првенствено оних великих, мада је несумњив значај и св. Петра Кападокијског и св. Амфилохија Иконијског као сарадника св. Василија и двојице Григорија). Ово, пак, треба разумети тако да су Кападокијци најјасније теоријски објаснили, терминолошки прецизирали и богословски интегрисали појам личности, који је и пре њих био присутан у стварности црквеног живота кроз етос личности. Тек ако ово имамо у виду, може нам бити јасан појам личности код Златоуста. Наиме, ту можемо разликовати два плана који су међусобно упућени: први ниво терминолошке употребе појмова „ипостас" и „личност" у сврху разјашњавања тада актуелних првенствено тријадолошких и христолошких дилема сходно богословским дометима кападокијских Отаца. Овај план је изражен превасходно у богословским списима Златоустовим, најпре у његовим Беседама о једносуштности и непојмљивости Божјој, што не значи да и егзегетска дела Златоустова нису проткана кападокијском теологијом личности. Ипак, нама је интересантан један други ниво, ниво литургијског етоса личности који је могуће пронаћи и у оним практично-пастирским списима Великог Светитеља у којима се дотицао свакидашњих тема и изазова времена. Овај ниво није спекулативног, него пастирског карактера, то јест, схватање личности на овом нивоу је могуће реконструисати и протумачити на основу Златоустових пастирских беседа у којима је изражено његово облагодаћено педагошко искуство, а најпре кроз текст свештене Златоустове Литургије и кроз Златоустова тумачења богослужбене праксе и текстова Цркве. Да бисмо могли да одговоримо на питање на који начин овај други ниво (ниво литургијског етоса) одговора на изазове савремености, дужни смо да уочимо извесне проблеме који стоје пред савременог човека у његовом покушају да се оствари као личност, у пуноти свога бића. Један од најосновнијих и најтежих изазова савремености јесте култура егоизма. На пољу нашег кућног васпитања сви смо сведоци чињенице да је до пре 30 или 40 година још увек владала култура патријархалног обзира у којој је човек као појединац, али и као личност био подстицан да своје квалитете не истиче, него да очекује извесну друштвену потврду, најпре у оквирима мање и основне друштвене околине - породице, а потом и на ширем плану. Данас, насупрот томе, од човека се очекује да истакне све своје реалне или нереалне квалитете, да и сам ступи у „маркетинг способности". Разлога за ову промену која је најочигледнија била током педесетих и шездесетих година („сексуална револуција", „секуларизација" и атеизација европског друштва) има више. Као основне могли бисмо навести већ позамашну историју западног индивидуализма и рационализма. Није без утицаја ни наслеђе психоанализе која је отворила нове перспективе за схватање душевног живота човековог, али која је у исто време такође снажно афирмисала човеков „его" и „селф", тј. његов осећај самопостојаности и индивидуалности. Све се ово данас испољава кроз поменуту културу егоизма, која појединца нагони да, ма колико да је спреман да сопствене интелектуалне и физичке потенцијале стави на процену друштва, он то мора да уради како би опстао на „тржишту запослења" и „друштвеној лествици". Наличје егоизма, како нас учи андрагошко-психијатријска, али и већ педагошка пракса, јесте стална депресија као „болест савременог друштва" . Човек се осећа нападнутим од стране друштва које га, наводно, афирмише и немоћним да одговори на сталне изазове све суровијег и ригорознијег постављања услова које треба да испуни. То га доводи у душевни ћорсокак, испуњен осећајем празнине и бесмисла, јер друштвени темпо не оставља простора за живот. Наравно, не треба сметнути са ума да је ефикасност ове „културе егоизма" велика управо зато што је сам човек склон греху гордости, тј. склон да себи припише моћи и способности које не поседује. Та пријемчивост егоизма на пољу мотивације, ипак, није у стању да човека ослободи разочарања која предстоје, а која су узрокована његовом немоћи да у реалном животу заснује и образложи слику коју је створио о себи и коју је као такву дао другима. Како човек може да избегне ову замку егоизма, по богоносном и живоносном искуству Светих Отаца, а најпре према оцу светом Јовану Златоусту за кога се везује средишња служба Цркве? Најпре, морамо истаћи чињеницу да је друштвена ситуација у Златоустово доба у многоме сличила данашњој, с тим што је тадашњи пагански хуманизам био донекле отворенији за религијска и остала, не само ефимерна питања од данашњег атеистичког хуманизма. Ипак, егоизам је и у паганској култури био изузетно изражен, јер ондашњи паганин је могао и да не верује у бога или богове, али је чак и најнижа друштвена побожност била окренута ка веровању у бесмртност душе сваког појединца. Паганин је веровао у сопствену бесмртност, макар и не веровао у богове. Наравно, хришћанско богословље није а приори заузело негативан став као целокупном јелинском наслеђу, а један од најбољи представника ове синтезе јесте сам Златоуст. Ипак, ни њему самом није било лако да антропоцентрични менталитет класичног хуманизма утелови у хришћански богочовечански реализам у коме су и Бог и човек важни, те, сходно томе, греше и Платон и Протагора када кажу да су или само Бог или само човек мера свих ствари. Заиста: ко би други, осим Духом Светим надахнути Свети Оци и могао да учини тако нешто? Егоизам нас подстиче да свет посматрамо као прилику за стицање и уживање: Златоуст нас на свакој литургији опомиње да „сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо". Човек који је заробљен егоизмом, није у стању да изгради прави однос ни као Богу ни ка другим људима: „када постоји осећај више вредности, он не квари само однос према људима, него помућује и однос према Богу... егоизам подрива читав живот и зато се вреди потрудити око његовог уништења" . Зато је цела Литургија једно велико подсећање да потребу да најпре надиђемо своје „ја" како бисмо могли да заједничаримо у животу Нове твари, у будућем Царству. Тајна приношења сопственог „ја" у Светој Евхаристији није последица неког изненадног и чудног алтруизма, већ хришћанске онтологије личности, према којој једна личност добија идентитет само у заједништву са другим личностима. Св. Златоуст сјајно објашњава ову теорију личног односа као основе догађаја Цркве преко односа личне и литургијске молитве: „Можеш се, наравно, молити и у својој кући, али се код куће не можеш молити онако како у храму, где је толико мноштво отаца, где се једнодушно произноси молитва Богу. Када се сам молиш Господу, твоја молитва не бива услишена исто онако као када се молиш са својом браћом. Јер овде у Цркви има још нешто што је изнад свега: слога и сагласје верних, чврста свеза љубави и молитве свештеника". Дакле, чак ни овај принцип црквеног живота („ја" у односу према „ти" чини наше црквено „ми") није проста теорија идентитета, већ се у етосу Златоустове Литургије појављује као подсећање да је „предавање Христу" заправо само уздарје за Богочовеково дело искупљења. „Ми у Цркву не долазимо ради себе и не да бисмо тражили своје у њој, него ради служења делу Христовом у свету. Јер нема другог пута за сопствено спасење изузев предавања свога живота Христу који нас је заволео и умио нас крвљу својом од грехова наших, учинивши нас царевима и свештеницима Богу и Оцу своме" . Дакле, литургијски етос личности представља идење путем Крсне Смрти и погребења како би се дошло до васкрсења. Присуство верних јесте зато њихово укључивање у тајну смрти Христове, па стога Литургија јесте истинска Трпеза Тајне вечере, као предворје Царства Божјег. Евхаристија је двоструки подсетник нашег постојања: подсетник Крста и Васкрсења, страдања и славља, потребе да напустимо свој „его" да бисмо уцелоснили наше биће. Литургија је историјски догађај (Златоуст је особито често упоређује са јудејским Преласком преко Црвеног мора), али есхатолошког карактера. Управо у томе је она сасвим различита од динамике друштвеног егоизма. Наиме, док нас савременост стимулише да живимо у сталној фрустрацији између циљева који нам се увек постављају као недостижни, постављајући увек нове критеријуме у овладавању „вештинама и способностима", Евхаристија као предокус представља учествовање, антиципацију Царства, само са једним предусловом: непатвореном љубављу и саможртвовањем за друге. Савремени човек никада неће бити у стању да одговори свим захтевима које друштво пред њега ставља, као ни да достигне и ужива у свим благодетима које му оно омогућава. Он је увек у расцепу између радне етике, мноштва информација и сталних понуда да себи живот учини лакшим и пријатнијим, те стога лако губи свој идентитет. Иако подстицан да створи илузију како је сам господар свога живота, он постаје слуга сопствене жеље за комфором и информационих технологија (које природну жељу за комуникацијом могу да изопаче у смислу стварања осећаја непостојеће, виртуелне стварности). Све то је, пак, страно Литургији, њеној непосредности и позиву да „сваку животну бригу оставимо". Јер „ако све своје бриге управите ка Царству небеском, говори Господ, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе, и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи". Дакле, да би човек могао да одговори на проблеме које пред њега поставља савременост, он најпре треба да открије ову перспективу Царства Божијег, коју је могуће задобити само у Литургији Духом Светим. Зато Евхаристија није пуки „религијски обичај", нити обредна радња, него „сабрање Царства". Њена „сврха" није да просто попуни „духовну пустињу" коју савремени човек осећа око себе - иако Евхаристија заиста даје пуноту нашем постојању. Напротив, Евхаристија не служи да се само на душевном плану „осећамо лакше", него она представља саму могућност да целокупно наше биће преобразимо и узнесемо у есхатолошко постојање. Литургија је „исходиште куда стремимо", она јесте „ослобађање од духовне парализованости у коју нас доводе житејске бриге", али не на психолошком, него на онтолошком плану јер је Евхаристија „Осми невечерњи дан". Савремени човек је често навикао на оваква привремена решења, на психијатријска залечења, која, ипак, нису у стању да његово биће спасу од корена свих проблема, а који је увек на плану постојања. Зато је човек модерног доба навикао и да о Литургији размишља као о „инстант решењу", да је сматра за тренутну олакшицу, одраз својих „интимних религијских потреба", те зато да о њој размишља у сасвим погрешним култним и психолошким категоријама. Терапијски карактер Литургије, дакле, није психолошки, него онтолошки, па је потребно да човекпође путем очишћења. Ту се светоотачко искуство благодатне педагогије још једном среће са изазовом савремености. Наиме, данашњи човек је васпитан да не разликује страсти и врлине, будући да је и једно и друго подведено под безличне категорије „психолошког мотива" или „афејта". Наравно, и отачка психологија је врло добро знала да су исти пориви у човеку ти који правилном употребом могу бити добри, а злоупотребом лоши, али то није значило да се против негативних аспекта психолошких мотива не би требало борити, како често сугерише савремена популарна психологија. Напротив, литургијски етос Златоустов подразумева очишћење од страсти. „Немој допустити ниједној од ропских и змијских страсти", говори Златоуст, „да се заједно са тобом нађе на месту Светог Узношења... нека ти ништа не стоји на путу у том часу". Пут литургије јесте пут ослобођења, а човек није истински слободан све док се не ослободи од страсти, тј. док не стекне плодове врлине. Тачније речено: очишћење није ствар терапијског третмана негативних афеката, него један целосан поступак задобијања врлине, о коме славни Пастир Антиохије и Цариграда често говори: „Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се не устреми до самог врха Неба". Наравно, и сам појам „врлине" је данас подложан релативизму друштвених норми и није више у средишту интересовања савременог човека, за шта је делимично одговорна управо моралистичка свест која је врлину поистоветила са достизањем норми, а не са остваривањем нашег коначног назначења - Царства Божјег. Овде, дакле, опет морамо да поновимо да је само у литургијском виђењу врлине као одговора на непостојање јасног етичког ослонца савременог човека. Желимо да истакнемо још два битна аспекта благодатног остварења литургијске свести код човека: уцелосњење човековог бића и налажење духовног мира. Наиме, иако је традиционална дихотомична (и трихотомична) антропологија одавно престала бити актуелна, савремена популарна схватања ништа мање изазивају целовитост човековог бића. Човек је данас углавном суочен са два култа: култом тела и култом интелектуално-психолошке забаве, који се нужно не искључују, али који доминирају својим наметнутим прототипима. Подвојеност ова два доминантна друштвена модела, која представља истински изазов за савремену педагогију, заснована је на једном плитком инсистирању и једностраном унификовању само једног аспекта двојединог људског бића. Опет је литургијски етос, у ствари, могућност надилажењња ове поделе, тј. Света Литургија као „тајна јединства" васпоставља и целовитост људског бића. Најпре, Литургија је догађај у коме учествује целокупан човек, са својом душом и телом, са свим оним што он јесте и што он треба и може да буде. Са свим својим чулима, преображеним, свакако, на подобије Богочовека. „Мисли, драги мој, на то да то додирујеш руком и, стога, никада да је ниси подигао да удариш некога... Буди свестан да не додирујеш Христа само руком, него Му се приближаваш и својим устима, па одржавај свој језик чистим, не изговарај бестидне и ружне речи, клевете и клетве... А кад се опет сетиш да твоје срце прима ону страшну тајну, не смеш никада у њему ковати лукавства против ближњега, већ срце своје чувај чистим од сваке злонамерности. Тако ћеш бити кадар да очуваш безбедним и своје очи и уши... Позван си у сватове, драги мој!" Човек заиста може бити оно што једе, али, како је убедљиво искористио Фојербахову ироничну опаску прота А. Шмеман, то не мора да значи да је човек осуђен да на један баналан начин буде роб својих природних порива. Човек је и оно што слуша и оно што види, али то не значи да је он неминовно роб онога што му се пласира. Јер човек увек има једну могућност да уцелосни своје биће, и то тако што ће се, учествовањем у радости Царства, ослободити и смрти која је највећи непријатељ целовитости и постојању нашег бића. А то је Света Евхаристија. Да завршимо ово мало виђење онога што литургијски етос Православне Цркве, изражен кроз уста Златоуста, богослова и пастира, може да понуди личности човековој тако што ћемо истаћи да Литургија најпре нуди мир и Христов мир. Златоуст је самим својим животним путем и духовним опитом често био у прилици да осети узнемиреност због пакости злих духова и злих људи. Па, ипак, његове последње речи биле су „Слава Богу за све!" Није у питању стоичка скромност, нити апатија пред неумитности живота, која се данас врло често пропагира као једино решење за проблеме животног вртлога, него Златоустова утемељеност у богослужењу Цркве, његово сазнање да је само Христос и Његово Царство будућега века једино ново под сунцем. Човекова узнемиреност, знао је свети Хризостом, произилази из његовог ума и јесте „болест нашег ума, јер када бисмо се узнемиравали због онога што се дешава (тј. када би дешавања, а не ми сами била узрок нашег узнемиравања), онда би требало да сви људи буду узнемирени, будући да сви пловимо по истом мору (живота)". Па, ипак, Златоуст непрестано говори о „спокојству у уму и души", наравно, „ако припремимо свој ум да са лакоћом трпи све невоље". Ипак, овде није реч о простој психичкој акомодацији, попут оне у данашњој психијатријској пракси, нити занемаривање реалних размера људске изгубљености у овом свету. Напротив, Златоуст је свестан да „сви имамо болест", али управо зато треба да приступамо Светој Чаши, јер „ако су били излечени они који су се дотакли само рубове његове одеће, како ли неће бити излечени они који га целог примају у себе?" Дакле, мир који добијамо од Христа у Светој Евхаристији, у потпуности одговара исцелењу које од Њега тамо задобијамо, и јесте целосни, онтолошки мир, мир као нови начин постојања. „Јер ништа друго не доноси мир нашој души као познање Бога и стицање врлине". Дакако, овај пут врлине се данас чини терминолошки и концепцијски застарелим, јер смо навикли на пут тренутних залечења наших „комплекса" и „тешкоћа". Међутим, само једно свеобухватно погружавање у тајну очишћења, уцелосњења и мира, коју имамо у литургијском етосу, може да представља трајан одговор на проблеме човека као боголиког и богочежњивог бића човека као личности. Извор: Српска Православна Црква
  7. Савременост поставља пред нас многе дилеме. Човек мора да одговори на изазове, и то не само на оне за које су га његови учитељи у образовно-васпитном процесу припремили, него и на сасвим нове и различите проблеме које живот поставља пред нас. И то је одувек било тако. Ипак, свеопшта констатација социолога, педагога и културолога јесте да се свет данас ипак мења знатно брже него пре. Технолошки напредак и социјалне иновације у 20. веку преобразиле су свет много брже него, рецимо, читав процес технолошког развоја у средњем веку. Тај темпо развоја је присутан и данас. Оно што је карактеристично за тај процес јесте губљење вредности. Данашњи свет функционише као тржиште, а то значи да је принцип тржишне економије тај који настоји да се наметне као општеважећи. Све је подложно законима понуде и потражње - или нам такав став бар бива наметнут од стране глобалне привредне елите. Па, ипак, и унутар самог овог света постоји жеђ за истином, за нечим што се неће повиновати поменутој логици тржишта. Савременом човеку је потребно нешто што не може да купи. Шта је то? То је живот у истини. А где је могуће наћи живот у истини? Једино тамо где обитава истина - у Цркви Христовој, у њеним догматима и њеном виђењу света које је увек и најпре - литургијско. Заиста, литургија, као космички догађај, не може „пропустити" да свету сведочи његово право назначење у заједници са Богом. И зато не чуди што су управо најеминентнији литурзи Цркве одувек били они које је дотицао проблем односа савремености и надвремености, културног окружења и вечитих истина. На линији ових разматрања, потрудићемо се да покажемо како су два величанствена богослова и литурга Цркве - Св. Јован Златоуст и протојереј Александар Шмеман својим пастирским сензибилитетом осетили проблематику односа Цркве и света, преображене и непреображене твари. Одмах је важно напоменути да постоји и јасно подударање између историјских и културних околности позноантичке и савремене цивилизације, а то подударање би се најлакше могло описати као изградња хришћанског идентитета у средини која тај идентитет оспорава. Међутим, ми се овде нећемо бавити историјским детаљима по себи, него ћемо покушати да Литургију Цркве (која с правом носи име Св. Златоуста) поставимо као одговор на проблеме савремености. Литургија, личност и неки проблеми савремености Личност је централни аксиолошки појам хришћанства, али и најзначајнији проблем савремене педагогије. Тачније речено: личност је мера свих вредности зато што изражава само назначење људског бића, његову могућност као и циљ да буде по икони и подобију Божјем (Пост. 1,17). Наравно, појам личности није само хришћанска категорија, тачније, могуће га је наћи и у другим философским и теолошким схватањима. Ипак, само је хришћанство израдило целосну онтологију личности и на њој засновало одговарајућу личносну педагогију. Ту личносну педагогију би било погрешно схватити као теоријско начело, него као живо искуство Цркве, утемељено пре свега на Христовој богочовечанској личности. Ако имамо у виду да се тајна личности Христове, као тајна Цркве, остварује у Св. Тајнама (најпре у Светој Евхаристији - према изразу Св. Николе Кавасиле), онда нам постаје јасно да је у ствари Света Евхаристија од суштинског значаја за васпитање личности, и то у свим временским оквирима и културолошким окружењима, будући да је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13,8). На тај начин - преко једне христолошке постојаности бића и вере - ми као учесници нове спасоносне стварности Искупљења и Уцелосњења можемо одговорити на изазове савремености. Златоуст је ову сотириолошку онтологију личности најпре живео, али ништа мање и засведочио у својим богонадахнутим списима. Данас се основне црте онтологије личности у савременој православној теологији идентификују са радом и делима кападокијских Отаца (првенствено оних великих, мада је несумњив значај и св. Петра Кападокијског и св. Амфилохија Иконијског као сарадника св. Василија и двојице Григорија). Ово, пак, треба разумети тако да су Кападокијци најјасније теоријски објаснили, терминолошки прецизирали и богословски интегрисали појам личности, који је и пре њих био присутан у стварности црквеног живота кроз етос личности. Тек ако ово имамо у виду, може нам бити јасан појам личности код Златоуста. Наиме, ту можемо разликовати два плана који су међусобно упућени: први ниво терминолошке употребе појмова „ипостас" и „личност" у сврху разјашњавања тада актуелних првенствено тријадолошких и христолошких дилема сходно богословским дометима кападокијских Отаца. Овај план је изражен превасходно у богословским списима Златоустовим, најпре у његовим Беседама о једносуштности и непојмљивости Божјој, што не значи да и егзегетска дела Златоустова нису проткана кападокијском теологијом личности. Ипак, нама је интересантан један други ниво, ниво литургијског етоса личности који је могуће пронаћи и у оним практично-пастирским списима Великог Светитеља у којима се дотицао свакидашњих тема и изазова времена. Овај ниво није спекулативног, него пастирског карактера, то јест, схватање личности на овом нивоу је могуће реконструисати и протумачити на основу Златоустових пастирских беседа у којима је изражено његово облагодаћено педагошко искуство, а најпре кроз текст свештене Златоустове Литургије и кроз Златоустова тумачења богослужбене праксе и текстова Цркве. Да бисмо могли да одговоримо на питање на који начин овај други ниво (ниво литургијског етоса) одговора на изазове савремености, дужни смо да уочимо извесне проблеме који стоје пред савременог човека у његовом покушају да се оствари као личност, у пуноти свога бића. Један од најосновнијих и најтежих изазова савремености јесте култура егоизма. На пољу нашег кућног васпитања сви смо сведоци чињенице да је до пре 30 или 40 година још увек владала култура патријархалног обзира у којој је човек као појединац, али и као личност био подстицан да своје квалитете не истиче, него да очекује извесну друштвену потврду, најпре у оквирима мање и основне друштвене околине - породице, а потом и на ширем плану. Данас, насупрот томе, од човека се очекује да истакне све своје реалне или нереалне квалитете, да и сам ступи у „маркетинг способности". Разлога за ову промену која је најочигледнија била током педесетих и шездесетих година („сексуална револуција", „секуларизација" и атеизација европског друштва) има више. Као основне могли бисмо навести већ позамашну историју западног индивидуализма и рационализма. Није без утицаја ни наслеђе психоанализе која је отворила нове перспективе за схватање душевног живота човековог, али која је у исто време такође снажно афирмисала човеков „его" и „селф", тј. његов осећај самопостојаности и индивидуалности. Све се ово данас испољава кроз поменуту културу егоизма, која појединца нагони да, ма колико да је спреман да сопствене интелектуалне и физичке потенцијале стави на процену друштва, он то мора да уради како би опстао на „тржишту запослења" и „друштвеној лествици". Наличје егоизма, како нас учи андрагошко-психијатријска, али и већ педагошка пракса, јесте стална депресија као „болест савременог друштва" . Човек се осећа нападнутим од стране друштва које га, наводно, афирмише и немоћним да одговори на сталне изазове све суровијег и ригорознијег постављања услова које треба да испуни. То га доводи у душевни ћорсокак, испуњен осећајем празнине и бесмисла, јер друштвени темпо не оставља простора за живот. Наравно, не треба сметнути са ума да је ефикасност ове „културе егоизма" велика управо зато што је сам човек склон греху гордости, тј. склон да себи припише моћи и способности које не поседује. Та пријемчивост егоизма на пољу мотивације, ипак, није у стању да човека ослободи разочарања која предстоје, а која су узрокована његовом немоћи да у реалном животу заснује и образложи слику коју је створио о себи и коју је као такву дао другима. Како човек може да избегне ову замку егоизма, по богоносном и живоносном искуству Светих Отаца, а најпре према оцу светом Јовану Златоусту за кога се везује средишња служба Цркве? Најпре, морамо истаћи чињеницу да је друштвена ситуација у Златоустово доба у многоме сличила данашњој, с тим што је тадашњи пагански хуманизам био донекле отворенији за религијска и остала, не само ефимерна питања од данашњег атеистичког хуманизма. Ипак, егоизам је и у паганској култури био изузетно изражен, јер ондашњи паганин је могао и да не верује у бога или богове, али је чак и најнижа друштвена побожност била окренута ка веровању у бесмртност душе сваког појединца. Паганин је веровао у сопствену бесмртност, макар и не веровао у богове. Наравно, хришћанско богословље није а приори заузело негативан став као целокупном јелинском наслеђу, а један од најбољи представника ове синтезе јесте сам Златоуст. Ипак, ни њему самом није било лако да антропоцентрични менталитет класичног хуманизма утелови у хришћански богочовечански реализам у коме су и Бог и човек важни, те, сходно томе, греше и Платон и Протагора када кажу да су или само Бог или само човек мера свих ствари. Заиста: ко би други, осим Духом Светим надахнути Свети Оци и могао да учини тако нешто? Егоизам нас подстиче да свет посматрамо као прилику за стицање и уживање: Златоуст нас на свакој литургији опомиње да „сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо". Човек који је заробљен егоизмом, није у стању да изгради прави однос ни као Богу ни ка другим људима: „када постоји осећај више вредности, он не квари само однос према људима, него помућује и однос према Богу... егоизам подрива читав живот и зато се вреди потрудити око његовог уништења" . Зато је цела Литургија једно велико подсећање да потребу да најпре надиђемо своје „ја" како бисмо могли да заједничаримо у животу Нове твари, у будућем Царству. Тајна приношења сопственог „ја" у Светој Евхаристији није последица неког изненадног и чудног алтруизма, већ хришћанске онтологије личности, према којој једна личност добија идентитет само у заједништву са другим личностима. Св. Златоуст сјајно објашњава ову теорију личног односа као основе догађаја Цркве преко односа личне и литургијске молитве: „Можеш се, наравно, молити и у својој кући, али се код куће не можеш молити онако како у храму, где је толико мноштво отаца, где се једнодушно произноси молитва Богу. Када се сам молиш Господу, твоја молитва не бива услишена исто онако као када се молиш са својом браћом. Јер овде у Цркви има још нешто што је изнад свега: слога и сагласје верних, чврста свеза љубави и молитве свештеника". Дакле, чак ни овај принцип црквеног живота („ја" у односу према „ти" чини наше црквено „ми") није проста теорија идентитета, већ се у етосу Златоустове Литургије појављује као подсећање да је „предавање Христу" заправо само уздарје за Богочовеково дело искупљења. „Ми у Цркву не долазимо ради себе и не да бисмо тражили своје у њој, него ради служења делу Христовом у свету. Јер нема другог пута за сопствено спасење изузев предавања свога живота Христу који нас је заволео и умио нас крвљу својом од грехова наших, учинивши нас царевима и свештеницима Богу и Оцу своме" . Дакле, литургијски етос личности представља идење путем Крсне Смрти и погребења како би се дошло до васкрсења. Присуство верних јесте зато њихово укључивање у тајну смрти Христове, па стога Литургија јесте истинска Трпеза Тајне вечере, као предворје Царства Божјег. Евхаристија је двоструки подсетник нашег постојања: подсетник Крста и Васкрсења, страдања и славља, потребе да напустимо свој „его" да бисмо уцелоснили наше биће. Литургија је историјски догађај (Златоуст је особито често упоређује са јудејским Преласком преко Црвеног мора), али есхатолошког карактера. Управо у томе је она сасвим различита од динамике друштвеног егоизма. Наиме, док нас савременост стимулише да живимо у сталној фрустрацији између циљева који нам се увек постављају као недостижни, постављајући увек нове критеријуме у овладавању „вештинама и способностима", Евхаристија као предокус представља учествовање, антиципацију Царства, само са једним предусловом: непатвореном љубављу и саможртвовањем за друге. Савремени човек никада неће бити у стању да одговори свим захтевима које друштво пред њега ставља, као ни да достигне и ужива у свим благодетима које му оно омогућава. Он је увек у расцепу између радне етике, мноштва информација и сталних понуда да себи живот учини лакшим и пријатнијим, те стога лако губи свој идентитет. Иако подстицан да створи илузију како је сам господар свога живота, он постаје слуга сопствене жеље за комфором и информационих технологија (које природну жељу за комуникацијом могу да изопаче у смислу стварања осећаја непостојеће, виртуелне стварности). Све то је, пак, страно Литургији, њеној непосредности и позиву да „сваку животну бригу оставимо". Јер „ако све своје бриге управите ка Царству небеском, говори Господ, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе, и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи". Дакле, да би човек могао да одговори на проблеме које пред њега поставља савременост, он најпре треба да открије ову перспективу Царства Божијег, коју је могуће задобити само у Литургији Духом Светим. Зато Евхаристија није пуки „религијски обичај", нити обредна радња, него „сабрање Царства". Њена „сврха" није да просто попуни „духовну пустињу" коју савремени човек осећа око себе - иако Евхаристија заиста даје пуноту нашем постојању. Напротив, Евхаристија не служи да се само на душевном плану „осећамо лакше", него она представља саму могућност да целокупно наше биће преобразимо и узнесемо у есхатолошко постојање. Литургија је „исходиште куда стремимо", она јесте „ослобађање од духовне парализованости у коју нас доводе житејске бриге", али не на психолошком, него на онтолошком плану јер је Евхаристија „Осми невечерњи дан". Савремени човек је често навикао на оваква привремена решења, на психијатријска залечења, која, ипак, нису у стању да његово биће спасу од корена свих проблема, а који је увек на плану постојања. Зато је човек модерног доба навикао и да о Литургији размишља као о „инстант решењу", да је сматра за тренутну олакшицу, одраз својих „интимних религијских потреба", те зато да о њој размишља у сасвим погрешним култним и психолошким категоријама. Терапијски карактер Литургије, дакле, није психолошки, него онтолошки, па је потребно да човекпође путем очишћења. Ту се светоотачко искуство благодатне педагогије још једном среће са изазовом савремености. Наиме, данашњи човек је васпитан да не разликује страсти и врлине, будући да је и једно и друго подведено под безличне категорије „психолошког мотива" или „афејта". Наравно, и отачка психологија је врло добро знала да су исти пориви у човеку ти који правилном употребом могу бити добри, а злоупотребом лоши, али то није значило да се против негативних аспекта психолошких мотива не би требало борити, како често сугерише савремена популарна психологија. Напротив, литургијски етос Златоустов подразумева очишћење од страсти. „Немој допустити ниједној од ропских и змијских страсти", говори Златоуст, „да се заједно са тобом нађе на месту Светог Узношења... нека ти ништа не стоји на путу у том часу". Пут литургије јесте пут ослобођења, а човек није истински слободан све док се не ослободи од страсти, тј. док не стекне плодове врлине. Тачније речено: очишћење није ствар терапијског третмана негативних афеката, него један целосан поступак задобијања врлине, о коме славни Пастир Антиохије и Цариграда често говори: „Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се не устреми до самог врха Неба". Наравно, и сам појам „врлине" је данас подложан релативизму друштвених норми и није више у средишту интересовања савременог човека, за шта је делимично одговорна управо моралистичка свест која је врлину поистоветила са достизањем норми, а не са остваривањем нашег коначног назначења - Царства Божјег. Овде, дакле, опет морамо да поновимо да је само у литургијском виђењу врлине као одговора на непостојање јасног етичког ослонца савременог човека. Желимо да истакнемо још два битна аспекта благодатног остварења литургијске свести код човека: уцелосњење човековог бића и налажење духовног мира. Наиме, иако је традиционална дихотомична (и трихотомична) антропологија одавно престала бити актуелна, савремена популарна схватања ништа мање изазивају целовитост човековог бића. Човек је данас углавном суочен са два култа: култом тела и култом интелектуално-психолошке забаве, који се нужно не искључују, али који доминирају својим наметнутим прототипима. Подвојеност ова два доминантна друштвена модела, која представља истински изазов за савремену педагогију, заснована је на једном плитком инсистирању и једностраном унификовању само једног аспекта двојединог људског бића. Опет је литургијски етос, у ствари, могућност надилажењња ове поделе, тј. Света Литургија као „тајна јединства" васпоставља и целовитост људског бића. Најпре, Литургија је догађај у коме учествује целокупан човек, са својом душом и телом, са свим оним што он јесте и што он треба и може да буде. Са свим својим чулима, преображеним, свакако, на подобије Богочовека. „Мисли, драги мој, на то да то додирујеш руком и, стога, никада да је ниси подигао да удариш некога... Буди свестан да не додирујеш Христа само руком, него Му се приближаваш и својим устима, па одржавај свој језик чистим, не изговарај бестидне и ружне речи, клевете и клетве... А кад се опет сетиш да твоје срце прима ону страшну тајну, не смеш никада у њему ковати лукавства против ближњега, већ срце своје чувај чистим од сваке злонамерности. Тако ћеш бити кадар да очуваш безбедним и своје очи и уши... Позван си у сватове, драги мој!" Човек заиста може бити оно што једе, али, како је убедљиво искористио Фојербахову ироничну опаску прота А. Шмеман, то не мора да значи да је човек осуђен да на један баналан начин буде роб својих природних порива. Човек је и оно што слуша и оно што види, али то не значи да је он неминовно роб онога што му се пласира. Јер човек увек има једну могућност да уцелосни своје биће, и то тако што ће се, учествовањем у радости Царства, ослободити и смрти која је највећи непријатељ целовитости и постојању нашег бића. А то је Света Евхаристија. Да завршимо ово мало виђење онога што литургијски етос Православне Цркве, изражен кроз уста Златоуста, богослова и пастира, може да понуди личности човековој тако што ћемо истаћи да Литургија најпре нуди мир и Христов мир. Златоуст је самим својим животним путем и духовним опитом често био у прилици да осети узнемиреност због пакости злих духова и злих људи. Па, ипак, његове последње речи биле су „Слава Богу за све!" Није у питању стоичка скромност, нити апатија пред неумитности живота, која се данас врло често пропагира као једино решење за проблеме животног вртлога, него Златоустова утемељеност у богослужењу Цркве, његово сазнање да је само Христос и Његово Царство будућега века једино ново под сунцем. Човекова узнемиреност, знао је свети Хризостом, произилази из његовог ума и јесте „болест нашег ума, јер када бисмо се узнемиравали због онога што се дешава (тј. када би дешавања, а не ми сами била узрок нашег узнемиравања), онда би требало да сви људи буду узнемирени, будући да сви пловимо по истом мору (живота)". Па, ипак, Златоуст непрестано говори о „спокојству у уму и души", наравно, „ако припремимо свој ум да са лакоћом трпи све невоље". Ипак, овде није реч о простој психичкој акомодацији, попут оне у данашњој психијатријској пракси, нити занемаривање реалних размера људске изгубљености у овом свету. Напротив, Златоуст је свестан да „сви имамо болест", али управо зато треба да приступамо Светој Чаши, јер „ако су били излечени они који су се дотакли само рубове његове одеће, како ли неће бити излечени они који га целог примају у себе?" Дакле, мир који добијамо од Христа у Светој Евхаристији, у потпуности одговара исцелењу које од Њега тамо задобијамо, и јесте целосни, онтолошки мир, мир као нови начин постојања. „Јер ништа друго не доноси мир нашој души као познање Бога и стицање врлине". Дакако, овај пут врлине се данас чини терминолошки и концепцијски застарелим, јер смо навикли на пут тренутних залечења наших „комплекса" и „тешкоћа". Међутим, само једно свеобухватно погружавање у тајну очишћења, уцелосњења и мира, коју имамо у литургијском етосу, може да представља трајан одговор на проблеме човека као боголиког и богочежњивог бића човека као личности. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. У суботу, 15. јуна, др. Србољуб Убипариповић, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду, одржао је предавање са насловом „Света литургија и литургијски типови у прошлости и садашњости“. Веома занимљиво предавање, које је обухватило низ тема из ове области православног богословља и историје цркве, изазвало је живо интересовање окупљених слушалаца. Осим предавања, др Србољуб је узео и непосредног учешћа у животу наше заједнице, појући на богослужењима великог празника Духова. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. У суботу 1. јуна 2019. године, упркос лошим временским приликама, у жарковачкој цркви Вазнесења Господњег одржан је једанаести Литургијски фестивал. Организатори овог фестивала су, као и ранијих година, вероучитељи Актива основних школа Општине Чукарица у сарадњи са ГО Чукарица и Културним Центром „Чукарица“. Фестивал је отпочео у 8 ч. светом Литургијом. Због јаке кише која је интезивно падала током већег дела дана, број окупљених ученика на овогодишњем фестивалу био је знатно мањи од очекиваног. Ипак, црква је била сасвим испуњена децом. После Литургије, током које су се готово сви присутни ученици причестили, програм фестивала је настављен под сводовима вазнесењске цркве. По завршетку Литургије окупљенима се обратио свештеник Александар Јовановић, који је истакао значај и смисао верске наставе, дајући снажну подршку ученицима и њиховим вероучитељима у даљим напорима усмереним ка откривању и ширењу тајни Христове науке. Уследило је послужење кад су окупљенима подељени сендвичи и сокови. На почетку програма присутнима се обратио председник Актива вероучитеља основних школа Чукарице и Раковице Милован Парезановић. Он је представио Летопис Литургијског фестивала који је недавно изашао из штампе. Говорећи о садржини летописа, упознао је ученике са историјатом фестивала током прве деценије његовог постојања. Затим је уследио разноврсан културно-уметнички програм. Представа „Јона у утроби кита“, песме „Деца Неба“, „Кресту твојему поклањајемсја, Владико“ и „Сини, јарко сунце са Косова“ - само су неке тачке програма, који је оставио снажан утисак на све присутне. На самом крају су ученици послужени слаткишима, а сваки ученик добио је на поклон по један примерак Летописа Литургијског фестивала. Ваља напоменути да реализација многобројних планираних и припремљених активности није могла да се оствари услед веома лоших временских прилика. Киша је спречила да се одрже спортске игра, попут скакања у џаковима, навлачење конопца, трка са јајетом у кашици и слично. Спречено је одржавање и многобројних радионица као што су иконопис, мозаик, плетење бројаница итд. Без обзира на то, можемо са сигурношћу рећи да је Литургијски фестивал и ове године остварио своје најважније циљеве. Деци је пружена могућност да на јединствен начин доживе искуство живота у Цркви, што је, без сваке сумње, и основни разлог постојања једног оваквог догађаја. Као и претходнох година, и овај фестивал је имао хуманитарни карактер. Од дечјих прилога прикупљена су значајна средства за помоћ једној тешко оболелој девојчици са наше Општине. На крају, потребно је напоменутиу да се и ове године организовању Литургијског фестивала прикључило и Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, које је, заједно са још неколикоправних и физичких лица, дало немерљив допринос реализацији овог догађаја. Дарко Николић, вероучитељ
  10. ЛИТУРГИЈСКИ ЖИВОТ – СРЖ ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА Епископ Атанасије Јевтић ЛИТУРГИЈСКИ ЖИВОТ СРЖ ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА У текстовима Новог Завета, у текстовима Светих Отаца и у Литургијским текстовима до данас важећим у Православној Цркви скривено је присутно једно мистичко али реално поистовећење Литургије и Парохије. Наш назив „Парохија“, или „Парокија“ – грчки Παροικία – врло је карактеристичан и одаје древно црквено самосазнање о потпуној Цркви Божјој која привремено „борави“ (παρ-οικει) у дотичном месту у овом свету. То је бољи назив неголи назив „нурија“ (грчки – ενορία), који означава ограничену црквену јединицу, непотпуну и несамосталну, управо онакву каква je данас наша парохија, која је међутим оваква постала тек у III веку. Стара Црква је Парикијом називала месну, локалну Цркву, и то као потпуну и самосталну црквену заједницу, увек и обавезно са Епископом на челу, и увек једну и јединствену у дотичном месту. Када су у III веку настале парохије као данашње формације, тј. као делови једне локалне Цркве, оне су ипак и тада и све до данас остале онтолошки зависне од свога Епископа, од епископалне Цркве (због чега се отада само једна црквау дотичном месту назива саборна или катедрална црква), то јест парохије су остале зависне од Епископа и епископоцентричне организације Цркве, jep je Црква са Епископом на челу догматска и канонска, тј. стална и непроменљива структура Цркве Божје (док остале административне организације Цркве, као: архиепископска, митрополитска, патријарашка, аутокефална нису догматске структуре, нису онтолошке jep нису литургијске, и зато су променљиве структуре, и кроз историју Цркве су се мењале). Речено језиком савремених православних богослова, стара Парикија, тј. данашња Епископија (и тек онда унутар ње епископоцентрична, тј. битно од Епископа зависно организована парохија) јесте непроменљива, евхаристијска, литургијска структура Цркве, док су друге неевхаристијске структуре Цркве променљиве. Узгред речено, у овој еклисиолошкој тачки се и налази битна разлика између нас Православних и римокатолика у схватању Цркве, али то је питање за себе. У поменутим, дакле, текстовима, поистовећује се Литургија и Парохија = Епископска црквена заједница. Стога ћемо ми и на даље говорити пре свега о црквеној заједници на челу које стоји Епископ, што je у суштини догматски и исправно, jep je у крајњој линији на челу сваке парохије Епископ, без кога свештеник, парох, не може ни вршити свету Литургију (свештениково рукоположење од Епископа, освећење св. Престола од Епископа, антиминс потписан од Епископа, неопходно помињање Епископа на Литургији). Епископ је видљиви центар и глава Цркве на земљи, али Епископ у црквеној заједници окупљеној на светој Литургији, не Епископ изнад и изван своје локалне Цркве (као напр, само администратор, или као „власт“, или „правно лице“ итд.). Црква је заједница у Христу Бога и народа Божјег, и Света Литургија (λειτουργια од λειτος = народни /λεως, λαός = народ/ и έργον = дело, посао, акција) зато јесте општенародно, заједничко дело Божје у Христу, у којем се људски скуп (сабрање верних) трансформише у Цркву Божју. Сама реч Црква (Εκκλισηια) означава: од Бога сазвано сабрање верних и њихов одзив на тај Божји позив, одзив доласком на богозвани скуп око Христа, на Чијем месту и у Чијем обличју предстоји том скупу Епископ, као жива слика Христа (εις τόπον και τύπον Χρίστου, како je говорио Свети Игњатије Антиохијски). Нема зато Епископа изван црквене заједнице, а црквене заједнице нема изван свете Литургије као евхаристијског сабрања верних у Христу. Зато су Свети Апостоли и постављали Епископе као предстојатеље и главе помесних црквених заједница – локалних али потпуних Цркава Божјих -, чији je главни циљ био да народу предстоје и првослуже Богу (= богослуже, литургишу), на челу заједнице свих верних тога места, као што вели Апостол Павле у Посланици Јеврејима: „Јер се сваки Архијереј (= Епископ) за то поставља да приноси даре и жртве Богу“ (Јевр. 8, 3). Или како то каже древна молитва епископске хиротоније у Апостолском Предању Светог Иполита: „Срцезналче свих, Господе, дај овоме слуги Твоме којега си изабрао за епископовање да пасе стадо Твоје свето и да Ти првосвештенствује беспрекорно, и да Ти литургише ы Приноси Теби дарове свете Твоје Цркве…“ Према томе, Епископ тек као архијереј, као литург јесте предстојатељ и глава Цркве, глава пре свега у том смислу што као литург возглављује литургишућу Парикију, што началствује у служби (= Литургији) богослужеће, литургишуће молитвене заједнице, тј. Цркве. Све остале његове функције, дужности и права, сва власт и положај који има у Цркви, извиру и произлазе из овог његовог положаја и служења у светој Литургији усред народа Божјег. На овај начин долазимо до истине и факта откривања саме тајне Цркве на светој Литургији, у којој и KOJOM се открива и манифестује Црква у своме јединству као заједница народа Божијег у Христу, заједница верних као Тела Христовог, не апстрактног него стварног у светој Евхаристији, коју Дух Свети реализује преко Епископа око кога су окупљени верни. Ово откривење тајне Цркве на светој Литургији и јесте основна претпоставка сваког дела, и посла, и рада, и служења у Цркви. То je основна претпоставка, полазна база за сваку катихизацију, за целокупно парохијско поучавање у вери и изграђивање, за целокупни живот и рад. Тако Црква, као тајна Божја у Христу, јесте и извор и основа и крајњи циљ сваке катихизације. А Црква је пре свега Литургија, црквена заједница окупљена на Литургији са Епископом на челу и презвитерима и ђаконима око њега (макар и били подељени на парохије, али битно су неодељиви од Епископа). У Православној Цркви не постоји света тајна Евхаристије као „једна од седам тајана“ међу другим тајнама, него постоји света Евхаристија као Литургија, ко Божанствена Служба целе Цркве. Ово je врло важно нагласити, јер новије школско богословље то често заборавља, па смо и ми тако учили из наших школских упбеника. Али, Богу хвала, сам литургијски живот наше Цркве враћа нас на оно што Православље јесте и што је одувек било – на Свету Литургију као тајну саме Цркве, ко ja собом све обухвата, из које све извире, и у коју све увире. Света Евхаристија није само „једна тајна“ (макар се звала и „света тајна Причешћа“), него je она Литургија Цркве Христове, у којој се Црква као заједница верних идентификује са Црквом као Телом Христовим, Телом евхаристијским и еклисиолошким, које je увек само Једно – Тело Христа Богочовека. Ако бисмо као хришћани, и за себе и за друге људе у свету, хтели да најпростије идентификујемо Цркву Божју, да покажемо и манифестујемо и историји – hie et nunc (овде и сада) – сами идентитет Цркве као такве, онда то можемо учинити само указујући на свету Литургију, тј. на пројаву пуноће Цркве на њеном евхаристијском сабрању свих верних око свога Епископа ради савршавања свете Литургије. Јер, само биће и живот Цркве Божје пројављују се тек у целосном акту Литургије, у чину литургисања и служења живе Цркве Христове Богу Живом и Истинитом, силом и дејством и наиласком Светога Духа. Зато je, ето, литургијски живот Цркве извор, и центар, и срж свецелог живота Цркве, Епископије, Парохије. Стога није никакво чудо што, напр. Апостол Павле, потпуно идентификује сабрање верника ради савршавања свете Литургије са самом Црквом Божјом. Пише он напр. Коринћанима: „Цркви Божјој која обитава (или пребива, борави) у Коринту“, тј. пише правој и потпуној Цркви Бога Оца и Христа и Духа Светога која обитава у граду Коринту и пројављује се када се соберу сви верни на литургијско сабрање (којем сабрању и пише свети Апостол, јер зна да ћe његова Посланица управо на том сабрању бити прочитана, као што се и данас чита пред вернима на Св. Литургији). Другим речима, Апостол пишући Цркви пише уствари литургијском сабрању верних, литургијској заједници. То je први појам Цркве као сабрања и сабора верних. Тек другостепено може се схватити Црква као расејани верници у једном месту, или у свету, али и тада они као верници нису коначно расејани, него остају стално позвани и увек изнова позивани на Саборкоји се никад не разилази. Мада се и разилазе телима, они остају позвани и призвани у заједницу Тела Христовог, коју заједницу конкретно остварују и конкретно пројављују кад се у Литургији окупе и са Христом се и међусобно сједине на најтешњи начин. А када се после сваке Литургије разилазе, верни се опет и поново враћају ту, на сабор и сабрање = у Литургију, у заједницу којом Црква пројављује и одсликава себе као себе, као Цркву Божју, као предујам и предокушај и антиципацију Царства Божјег, као есхатолошку заједницу Народа Божјег у Христу, остваривану и пројављивану у свету благодаћу Господа Христа, љубављу Бога Оца и заједницом Духа Светога (ср. 2 Кор. 13,13 и Св. Литургија, возглас на почетку канона Евхаристије). Једном речју, Црква у Литургији оваплоћава себе као целу = католичанску Цркву Божју, као једно Тело једнога Свецелога Христа. Света Литургија, као литургишућа заједница верних који у Духу Светоме образују Тело Христово, мистириолошки садржи у себи и пројављује свецели Домострој Свете Тројице – телесну богочовечанску Христову Икономију спасења света, савршавану на делу, у пракси, jep je Литургија највеће дело Цркве. Литургија je саборна пракса Цркве, којом ми партиципирамо (приопштавамо се, причешћујемо, заједничаримо) у самом бићу Цркве као Тела и Пуноће Богочовека Христа. То je оно што Свети Апостол Павле хоће да каже кад говори да je Света Евхаристија „заједница“ – κοινωνία – Тела и Крви Хрисшове: Jep je Jeдan Хлеб – једно Тело смо многи, јер се сви од Једнога Хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). Или, како то вели Свети Златоуст: „Христос, дајући нам Своје тело, учинио je нас Својим телом“, тако да „сви смо постали Jeдan Христос, пошто смо Тело Његово“. Од ове свете литургијске тајне Цркве нема веће истине о самој Цркви, и стога из светог евхаристијског бића и живота Цркве извиру све њене тајне, све њене истине, све њене стварности, сва њена катихизација. Ова литургијска и еклисиолошка истина Цркве остварује се дејством Светога Духа, Кога литургијска, црквена заједница, на челу са својим Епископом и од њега постављеним свештеником, непрекидно молитвено Призива (отуда безусловна потреба ейиклезе, од почетка до краја Свете Литургије) да Он сиђе „на нас и на предлежеће Дарова“, да доласком Својим принети хлеб и вино претвори у Тело и Крв Христову, а нас све, „који се од Једнога Хлеба и Једне Чаше причешћујемо“, да сједини „у Једно Тело Христово“, у заједницу Једнога Духа Светога, на испуњење Царства Небескога (Св. Литургија Василијева и Златоустова). При нашем учешћу и причешћу у Светој Литургији не треба тај чин да сводимо само на мисао да je, сто, потребно да добијемо сваки у себе једну светињу, која схоластички може бити схваћена само као нека ствар за себе и по себи, као нека објективирана светост у честици хлеба претвореној чудесним начином у Тело Христово, и честици вина претвореној у Крв Христову, него литургијско партиципирање и причешће у Светој Евхаристији треба схватити као исшинску и живу заједницу севших у Једино Светоме Госиоду, као заједницу светих у Светим Тајнама и међусобно у Христу (дакле, не само као communio in sacris, него и као communio sanctorum), или укратко речено: као заједницу и заједничарење у једној и јединственој свеобухватној Тајни Христа (То μυστήριου του Χρίστου – Еф. 3,4; 5,32; Кол. 2, 2; 4, 3) која и јесте Црква, Црква као једно и јединствено евхаристијско и еклисиолошко Тело Богочовека Христа. Ово потпуно и свестрано заједничарење у Светој Литургији, нема сумње, кулминира у причешћу Телом и Крвљу Христовом, али то не треба издвајати само за себе, јер онда може бити речи и о причешћу изван Литургије, као код болесника, али онда то није Света Литургија Цркве. Причешће болесника, шта више, ни оно не може бити схваћено изванлитургијски, jep je то само пружена литургијска рука до болесника, као члана Цркве, који није у могућности да дође на литургијски скуп, или рука продужена до онога који je из благоразумног и благословеног разлога тренутно одсутан, као што то каже и сама црквена молитва. Међутим, и тај тренутно одсутни члан Цркве све време остаје позван и позиван за Трпезу Господњу, за Вечеру Царства Божјег, која се даје овде и сада на земљи, у заједници деце Божије, a представља сакраментално предокушање, литургијско у тајни остварење есхатолошке пуноће оне Вечере Господње у Царству Небеском, у Невечерњем Дану Царства Христовог, која ће уствари бити вечна Евхаристија. О томе нам тако јасно говори Свето Еванђеље. Довољно je да се само присетимо еванђелске приче о свадби царевог Сина, о вечери коју је приредио Богати Човек и на коју он позива званице своје, a такође и приче о сабирању риба мрежом, као и других сличних еванђелских прича, – па да схватимо колико све ове Спаситељеве приче садрже у себи једну евхаристијску, литургијску позадину, а зато се само у контексту Цркве као Литургије Божје могу правилно схватити и тумачити. Узмимо, само за пример, још неке новозаветне текстове да бисмо видели колико су они тек у литургијској позадини и реалности Цркве као заједнице појмљиви и схватљиви. Дивна химна Светог Апостола Павла у 13. глави 1. Коринћанима сматра се као врхунски текст Хришћанства, ненадмашно сведочанство о моралној и духовној узвишености Хришћанства. Међутим, та химна љубави налази се и схвата се само унутар евхаристијског контекста те Павлове посланице, jep Свети Апостол од 10. до 14. главе континуирано говори Коринћанима о њиховом окупљању и учешћу у Светој Литургији и о проблемима везаним за те евхаристијске скупове. Препорука за узвишени пут љубави (у 13. глави) само je претпоставка да Коринћани могу без духовне штете, тј. истински и спасоносно, учествовати у литургијској заједници целе Цркве Коринтске. Читајте под овим светлом поменуте главе у 1. Коринћанима и видећете да су сви проблеми и настајали и решавани у склопу молитвеног литургијског сабрања, у склопу Свете Литургије Цркве. Зато Апостол и упућује Коринћане на све оно што je потребно да се оствари права заједница Тела Христовог, које je Црква. Овде, дакле, опет долазимо до констатације да постоји стварно идентификација Литургије и литургијског сабрања верних, тј. идентичност Литургије са самом Црквом као Телом Христовим, као заједницом Јединородног Сина Божјег међу многом браћом Његовом (Рм. 8,28-32). Из овога изводимо закључак да je литургијско сабрање верних прва и основна претпоставка Свете Литургије и свега онога што се на њој збива и чини, па према томе и катихизације. Зато и постоји изричита одредба у Православној Цркви, писана или неписана, али свима позната као неприкосновени литургијски закон, да (када je) сам свештеник не сме и не може да служи Свету Литургију. То добро знају чак и усамљени монаси пустињаци и тога се строго држе. Свештеник не може да служи Литургију ако нема тела верних око себе, ако нема заједницу народа Божјег, јер je Литургија опште, народно дело Божје, јер je, једном речју, Литургија црквени акт, саборно дело, а не приватна или лична ствар свештеника или појединца. Света Литургија je, дакле, по својој природи заједница и ствара заједницу. Стога je, пре свега, потребно наше освешћење и осазнавање црквености, саборности, заједничности Свете Литургије, наше враћање на то сазнање, које je толико присутно у самој Светој Литургији наше Цркве, то јест сазнање да je Литургија истоветна са црквеном заједницом у њеном акту савршавања тајне Евхаристије, на којој се Син Божји приноси за живот света и тако остварује наше спасење у Једном Телу Своме, у једној Заједници Светога Духа, на славу Бога Оца. Света Евхаристија je есхатолошко пројављивање Цркве овде и сада, у њој се збива и остварује за нас продор у свет и време оног Есхатона, онога Последњег у нашој вери што je Бог обећао и што даје онима који Га љубе, а што нам је припремљено и резервисано за сву вечност. Она је тајна Сина Љубљенога и нашег богооблагодаћења у Љубљеноме, она је Богочовечанска Тајна сједињења и јединства Бога и човека у Једиоме Христу, у јединству Њега као Главе и Тела, које је Црква Његова. У Светој Литургији нам се открива и даје Небеска Литургија, како би рекао Владика Николај, а она и јесте садржај наше вечности у Христу, у вечном Царству Свете Тројице. То je оно еванђелско слетање Орлова са свих страна на „тело“ (πτώμα – Мт. 24, 28), на жртву Јагњета Божјег, то јест сабирање и окупљање све деце Божје расејане по свету, сабирање на Вечеру Богатога Цара и на Свадбу Царевог Сина, на Брак Христа и Цркве. То нам, ето, откривају новозаветни и светоотачки и литургијски текстови. Интересантно je пак да у свима њима нигде нема дефиниције Свете Литургије. Постоји само једна снажна реалистичка слика – Црква као Тело Христово, а то опет указује на то да су Црква и њена Литургија реалности које се уналред предостављају као дате чак и за само Еванђеље, за само Свето Писмо и за све остале догматске и моралне истине и учења наше вере. Црква и њена Литургија то je простор и атмосфера у којој свака истина и факт наше вере и живота живи и дише и постоји нормално и спасоносно за нас. Зато је сасвим у праву био велики православии богослов, Алексеј Хомјаков, када je рекао да Православну Цркву разуме само онај ко разуме и схвата њену Литургију. Јер стварно, Православна Црква само на Литургији потпуно манифестује и идентификује себе као Цркву Бога Живога, као Дом Очев, Тело Христово, Обиталиште Духа Светога. И ето, та једна и јединствена тајна Христова, Богу хвала, и до данас живи и постоји у Православној Цркви као основна реалност нашег хришћанског бића и живота. Moja je молба: да то не смемо заборавити.Сазнајмо најпре сами шта je то Литургија, а не игнорантски да се усуђујемо да дигнемо дрску руку да нешто реформишемо у Литургији. Сви евентуални успеси добијени од тих реформи, биће само краткотрајни, ефемерни „блицеви“, а онда ћемо убрзо чупати косу своју шта смо урадили и како тек треба исправљати грешке тог реформаторства. (Слично чине западни хришћани, пре и после Ватиканског концила, али je сада тешко једном изгубљену равнотежу васпоставити). Није узалуд Православна Црква била и остала традиционално литургијска Црква, Црква, пре свега, у служби и служењу Богу, у богослужењу, из којег онда извире свака друга њена делатност и активност. Кад су једног православног руског епископа, у ситуацији изразито тешкој за Руску Цркву, питали западни хришћани: Шта ви као православии хришћани радите и какву мисију у свету вршите? – он je на то одговорио: „Ми служимо Литургију“. Сигурно да западни хришћани нису из тог његовог одговора много схватили, али је овај православии владика сасвим правилно одговорио. Јер то је једино оно што као православии можемо данас у свакој ситуацији да радимо и да останемо верни себи, верни Христу, верни Богу. Све друго што радимо, ако не извире из тога, можда је боље да и не радимо, јер после ћe требати join и да поправљамо оно што је нелитургијски урађено, јер је неспасоносно. Светих Дванаест Апостола, после силаска Духа Светога на њих у дан Педесетнице, одмах су се почели сабираши заједно, на „једно исто место“, на молитву и на „ломљење хлеба“ по домовима, то јест на Свету Литургију. Из тога су онда исходили и на то се увек поново враћали. Тако се кроз њих Хришћанство јавило свету у историји као заједница, као Црква богопозваних људи на спасење у Христу. У име те заједнице у Христу они су иступали као сведоци и проповедници Христа, Спаситеља света. Тако су они, са верницима око себе, представљали есхатолошку заједницу народа Божјег у историји, и онда су људима и народима проповедали Еванђеље Христово и крштавали их унутар те заједнице и за ту заједницу Цркве. Наравно, нису сви који су ступали у заједницу Цркве били идеални хришћани; знамо да je и прва Црква имала своје проблеме, свађе и сукобе, на пример: још у Јерусалиму, у Коринту, у Галатији. Али, проблем није у томе да ли je било или није било проблема у првој Цркви, него je главно да су сви проблеми првих хришћана постављани и решавани унутар молитвене заједнице, и то окупљене заједно на Литургији, јер од тог саборног решавања и зависило je да ли ћe неки хришћанин моћи и даље да учествује у литургијском сабрању свих верних, или ће бити одвојен и искључен, чиме ћe уствари бити искључен из Цркве. Једном речју, припадност Цркви означавала je у старој Цркви учешће у Светој Литургији. Пренето на данашњу ситуацију ово значи: све што радимо за наше вернике чак и за оне који још не верују и не припадају Цркви, треба да радимо не просто зато да их „придобијемо“, него зато да их повежемо са Црквом, да их укључимо у Свету Литургију. Свака наша друга делатност да буде усмерена ка једном циљу: ка живом и активном учествовању у Службы Божјој са браћом својом, учешћу и причешћу у Вечери Господњој, јер без тога нема припадности Цркви и нема живота вечног. Наш прости народ то добро oceћa и зна, па зато и каже за некога: тај и тај није хришћанин, потурчио се, јер никад није ишао у цркву, није се причестио; није, дакле, учествовао у Светој Литургији. То je, дакле, и за наш народ последња провера да ли смо хришћани. Нека тај наш прости народ и не долази редовно у цркву и на Свету Литургију, али својим доласком уз Пост и на Празнике – да присуствује и учествује на Служби Божјој и да се причести, он тиме показује да није изгубио правилно сазнање да je само учешће и причешће у Литургији стварни знак и доказ припадности Цркви Божјој. Рекао бих овде са смелошћу да се не слажем са мишљењем да наш пастирски покрет треба да je од Цркве ка свету, ка људима, породици, друштву итд. Напротив, покрет треба да je обратан: од људи и света ка Цркви, ка учешћу у Светој и Божанској Литургији. Томе служе све друге радње и делатности Цркве, све њене свете Тајне. Јер, најважнији акти Цркве, као што су: поучавање у вери и примање у Цркву кроз Крштење, затим Миропомазање, Рукоположена, Брак, Монашење, Покајање и Исповест, и уопште сви друга свети чинови, свете Taj не и молитвословија, све je то окренуто ка довођењу људи у заједницу Цркве и увођењу у Свету Литургију – ради крајњег и потпуног сједињења са Христом. Слободно можемо рећи, да су све свете Тајне и свештенодејства уствари подређени Светој Литургаји, а да она није подређена ничему другоме. Јер она je врхунац и круна свих светих Taj ни, како нам о томе недвосмислено сведоче и Свети Оци, највећи литургичари и литургиолози Цркве, а сведочи нам и сав богослужбени поредак и устав – типик – наше Православие Цркве. Погледајмо то мало изближе. Сва катихизација древне Цркве била je уствари мистагогија, тајноводство ка крштењу, а само свето Крштење претходило је Светој Литургаји да би новокрштени онда могао да учествује у литургијском општењу и причешћу са вернима. Свето Крштење je као чин то и данас остало у нашој светој Цркви. Сетимо се шта говори свештеник у молитвама када дете, или данас када опет и све више одрасле младиће и девојке крштава: „Господе, учини га чланом Твоје свете Цркве; назидај га на темељу Апостола и Пророка; учини га срасленим удом Христа Твога; дај му печат дара Светога Духа Твога, и приведи га причешћу светог Тела и Крви Христа Твога“. То јест молимо се да Господ новокрштеног учини заједничарем у Христу и Телу Његовом, телу црквеном и телу евхаристијском, које је једно и исто, jep je једно Тело Христово, а не више н“их, као што о томе богомудро говори Николај Кавасила. Истина, Светим Крштењем се већ ступа у Цркву, али се ступа да би се остало и живело у заједници и јединству са Христом и Телом Његовим. Пуноћа пак ове заједнице остварује се учешћем и причешћем у Светој Литургији верних. Исто je тако и са светом тајном Миропомазања: новокрштеноме, или ономе који приступа Православној Цркви из неке секте или јереси, даје се печат дара Духа Светога да би тако запечаћен могао постати удеоник Трпезе Господње – Хлеба живота и бесмртности, који се даје само у Православној Цркви. И свето Миропомазање, као и свето Крштење, вршени су у старој Цркви пред Свету Литургију, да би новозапечаћени план могао затим приступити Чаши новог живота као једином извору нетрулежности за трошно људско биће. Такав je исти случај и са осталим светим тајнама Цркве: све су оне вршене, а и данас тај принцип у суштини остаје исти, испред Св. Литургије да би њихови примаоци могли узети затим удела у Литургијској заједници и евхаристијском општењу са осталим вернима. Узмимо на пример свету тајну Покајања и Исповести. Према древној молитви, која се и данас чита при Исповести (а не она новија молитва Петра Могиле, тзв. „разрешна“, састављена под латинским утицајем), каже се: „Господе Боже наш, спасење слугу Твојих, Милостиви и Добри и Дуготрпељиви… помилуј овог слугу Твог, опраштајући му сваки грех, вољни и невољни, примири га и пpucajедини светој Цркви Твојој у Христу Исусу Господу нашем“. Ово јасно показује да тајна Исповести и опраштања грехова јесте најтешње спојена са учешћем у Литургији као заједничарењем са осталим вернима, од којих се грешник својим гресима био отуђио. Јер грех према Богу је истовремено и грех према телу Цркве, према заједници браће своје. Стога и данас Покајање и Исповест претходе светом причешћу на Литургији. Што се пак тиче свете тајне Свештенсшва, она je и данас неодељиво спојена са Светом Литургијом, на којој се једино и рукополаже свештеник или епископ, јер се новохиротонисани дотадашњи лаик (= члан лаоса, тј. народа Божјег) оставља унушар живе црквене заједнице да за њу и испред ње приноси Богу молитве и мољења и дарове свете Цркве Божје. (Ср. „за грехе наше и за народна незнања“). Свештенство je стога незамисливо изван Литургије, отуда и нема ниједног ваљаног рукоположења ван Литургије. Преко тајне Свештенства управо се и преноси оно апостолско-епископско-свештеничко сабирање и центрирање читаве Цркве око светог престола Божјег – на Жртвеник Јагњетов. Само зато што епископ и свештеник треба да предводи народ Божји и да унушар њега и за њега савршава Свету Литургију, зато и не може бити рукоположен ван Свете Литургије, него само усред молитвеног сабрања верних, то јест усред литургијске заједнице за коју се он и рукополаже. Ово исто важи и за све остале Црквене клирике, али нарочито за епископе и свештенике који не могу бити бити хиротонисани без назначења одређене парохије – а то значи без верника датога краја – и без назначења одређеног храма у коме ћe служити. Што Православна Црква никада није одвојила чин хиротоније од Свете Литургије, то већ само по себи много говори. Ако, пак, хиротонија даје аутоматски власт проповедања Речи Божије и катихизације, онда то такође значи да je и катихизација неодвојива од Свете Литургије као свога извора и центра, и као свог циља. Слично је такође и са светом тајном Брака, ко ja се у старој Цркви савршавала унутар Свете Литургије (најчешће на Малом Входу), као што то и данас видимо, макар и само у траговима, у самом чину венчања (ввдети и рад о. Јована Мејендорфа „Брак и Евхаристија“). У неким Православним Црквама обнавља се та стара пракса укључења чина венчања у почетак Свете Литургије, па се онда даље за новобрачнике чита свадбени Апостол и Јеванђеље, затим се додају и посебне јектеније, и на крају се они причешћују из заједничког са свима осталима светог Путира. Исто ово треба рећи и за посебне свете Тајне, као што je и чин Монашења, водоосвећења, поготову освећења Светога Престола. И оне су такође по православном предању укључене у Свету Литургију. Новији Свети Отац Цркве Православие, Свети Григорије Палама, унео je и укључио je у само епископско Исповедање вере ову вековну православну истину и праксу: исповедање да je Света Литургија срж и синтеза и круна свих осталих светих Тајни и богослужби: „Примамо, вели он у свом Исповедању вере, св. црквена предања, писана и неписана, и пре свих најтајанственију и најсветију Службу и Причешће и Сабрање (= Литургију), од које и свим осталим службама долази савршенство, у којој (Служби), у спомен Онога који je Себе неунижујуће понизив и тело узео и ради нас пострадао, по богореченој заповести Његовој и самодејству (Његовом), бивају свештенодејствовани и обожени најбожанскији Дарови, Хлеб и Чаша, и где се савршава само оно и живоначално Тело и Крв, и дарује се неизрециво причешћивање и општење са Исусом онима који чисто приступају“. Зато, дакле, сав остали богослужбени и светотајински живот наше парохије трега да је одређен Светој Литургији, да ка њој води и у њу уводи вернике, jep je то тако и по црквеном предању и типику и по догматском и богословском смислу свом установлено од Светих Апостола и Отаца. Зато je и установлена једна и једина, општа и заједничка за све, Света Литургија. Нема посебних ни привашних Литургија, као што нема ни посебних погребних, пасхалних, посних или радосних Литургија (Пређеосвећена Служба je уствари само свечан великопосни начин причешћа верних, али то није потпуна Литургија). Литургија je једна и једина, зато je њен централни део – од Великог Входа до Причешћа – увек исти и непроменљив, увек крсноваскрсна заједница Смрти и Васкрсења Господњег, литургијско обзнањивање Смрти и Васкрсења Његовог докле не дође (ср. 1. Кор. 11,23-26). Зато je свака Света Литургија Пасха Госиодња, којом се обухвата и сједињује све што je на небу и на земљи, сва бића и сви људи, све време и сва вечност. И не само формално обухвата, него je Света Литургија у сржи својој раскриће есхатолошке пуноће тог јединства свих и свега у Христу; она је истински предокушај и антиципација онога што ћe нам се дати у Царству Христовом непосрсдније и потпуније („истјеје“ – εκτυπωτερον, како каже молитва после Светог Причешћа). Зато наш први и основни пастирски и катихетски задатак треба да је катихизирање за Литургију, за Цркву, за црквену евхаристијску заједницу, да у њој учествују наши верници, jep ту онда они добијају највећу могућу науку, на делу и у пракси, самом партиципацијом, опитну науку шта je то вера наша и шта има Црква да нама људима даде. Наше катихизирање ћe их катихизирати и изграђивати, дајући им сазнање и осећање, то јест стварни доживљај и духовно искуство превладавања и превазилажења греха и смрти. Јер Света Литургија представља објављивање и оваплоћивање Христове победе над грехом, смрћу и ђаволом, и наше партиципирање у тој победи. Литургија je превазилажење и нревладавање светске греховне раздељености и разбијености, наше људске отуђености од Бога и међусобно, она je у Христу васпостављање оног првобитног богоцентричног јединства света и рода људског, као једне заједнице у једном Дому Божијем. Живећи у свету и друштву, разбијеном и разједињеном људским грехом и демонским злом и поробљеном доминацијом смрти, ми људи осећамо да смо немоћни да ту разједињеност и ту доминацију зла и смрти надвладавамо, ни у себи ни међу нама. Али, зато, долазећи на Свету Литургију и учествујући у њеној богочовечанској драми Христове Смрти и Васкрсења, причешћујући се Христовом победом над смрћу и даром живота вечног, ми у Литургији сазнајемо и доживљавамо да овај и овакав свет и живот имају свог Спаситеља и своје истинско спасење, јер нам Света Литургија даје стварни предукус и предокушај, антиципацију те Христове божанске победе, победе над грехом и трулежношћу, над злом и смрћу, над демонским отуђењем и разједињеношћу нашом, и са Богом и међусобно. Тајну истинског спасена и исцељења света и све твари а пре свега човека и рода људског, целокупне природе људске у Христу Богочовеку, ми верни можемо да сведочимо и себи и другима у свету, да сведочимо да je „вера наша ова победа која побеђује свет“ и „ко је онај који свет побеђује, осим онога ко верује да је Исус Син Божији“. Ово je Исус Христос, Који дође водом, Крвљу и Духом; и Дух Свети је Онај Који сведочи, jep je Дух Истина“ (1. Јован. 5, 4-6). Истина, излазећи из Свете Литургије поново у свет, ми знамо да нас у свету поново очекује борба са грехом и злом, са властима и силама и духовима злобе поднебеске, како вели Свети Апостол, али ми добро знамо да je Христом светско зло у корену своме побеђено и сасечено и да је спасење свету и људима обезбеђено, само ако људи хоће Христу веровати за живот вечни, и ако вером и покајањем за Њим хоће поћи. Света Литургија Цркве, стога, није коначна и крајња, завршна победа над свим злом и смрћу у свету, јер када би то било онда би се историја већ завршила, дошла би одмах Парусија (Други долазак Христов) и Последњи суд. Литургија je, међутим, ипак стварни предокушај и предујам и залог крајње победе Христове и наше над злом и смрћу, над свим разједињујућим и разорним силама зла у свету, и ми, излазећи из Свете Литургије у свет, који још у злу лежи, сведоци смо и проповедници те победе Христове и наше у Њему. Ми се враћамо у свет који у злу лежи, ал и само зато да бисмо опет и поново из света вратили и стално враћали у Свету Литургију као залог и гарантију коначне победе Божије над сатаном, победе живота над смрћу, јединства над разједињеношћу, љубави над мржњом, светлости над тамом, истине над лажју. Враћајући се из света, упрљани као људи светским злом и грехом и страстима, ми осећамо и знамо да je само Јагње Божије Оно које узима на себе грехе света, и зато к Њему приступамо и пред Њега полажемо све грехе своје, све смрти, сва страдања, да их Он Крвљу Својом опере и очисти и да нам дарује, у литургијском општењу ?a Coбом, предокушај тајне Царства Свога, Он – Једини Севши и Једино Освећење наше, једини Спаситељ и једино Спасење наше, једини Победитељ греха и смрти и Дародавац живота и бесмртности. „Јер тако заволе Бог свет да je и Сина Свога Јединороднога дао, да свак који Га верује не погине, него да има живот вечни“. Излазећи са Свете Литургије ми се враћамо нашем свакодневном животу и раду, али je наш хришћански позив и задатак да сав наш остали, ванлитургијски живот учинимо пројекцијом онога што смо у Светој Литургији видели, доживели, опипали и окусили. То ћe онда бити наша права и истинска правослана катихизација, сведочење о виђеноме и доживљеноме и окушаноме. „Окусите и видите како je благ Господ“ – то је стални литургијски и, ја бих рекао, катихетски позив и призив Цркве свету и људима око нас. Ништа веће и важније ми људима око нас не можемо рећи и посведочити него оно о чему нам Света Литургија опитно сведочи: „Видесмо Светлост Истиниту, примисмо Духа Небескога“. Видесмо и окусисмо светлост Христове коначне победе над злом и смрћу, примисмо и доживесмо Духа Светога Утешитеља, Који нам ту Христову победу у Св. Литургији остварује и актуализује, сада и овде, у овом историјском моменту и на овом географском простору где живимо. Зато Света Литургија, од почетка до краја, јесте дело Духа Светога, мистичка у Духу Светоме реактивизација цеокупног дела Христовог, целог Домостроја спасења и преображења и обожења света. Зато je Света Литургија божанствена и обожујућа, благодатна радња, служба, заједница Духа Светога (2. Кор. 13,13), без Кога за нас нема ни Цркве, ни Христа, ни Бога. Отуда, Света Литургија није само наше људско дело, неки „колективни“, „конгрегацијски“ збор људи, или филантропска слога и сарадња здружених људи, него je она иаинска Богочовечанска Заједница Бога и Његовог народа, заједница Свете и Животворне Тројице и нас верника и службеника Њених, верних служитеља и саслужитеља Духа Светога. Света Литургија Цркве Православие јесте тријумфални факт, живо оваплоћење Христове победе над светом, али je она то само кроз тајну Смрти и Васкрсења Христовог, коју тајну Света Литургија стално мистириолошки, благодатно-реално понавља и продужује. Стога je и мукотрпни пут Цркве Православие кроз историју, у целини и у свакој парикији, у сваком свом обиталишту где се савршава Божанствена и тајанствена Служба ломљења Хлеба и пијења мистичке Чаше, био такође пут литургијски, пут крсноваскрсни, кроз тајну сталног доживљавања на себи Смрти и Васкрсења Христовог и сведочења о тој Смрти и Васкрсењу Богочовека. Зато je Света Литургија била одувек божанска колевка и крстионица Православља, из које су се рађала деца Цркве Христове, свети Мученици и Исповедници, Подвижници и Крстоносци праве Вере и правог Живота. Такође Света Литургија била и извор и трпеза хране и пића за сву верну децу Божију, за све истинске православце. Без Свете Литиргије нема нам живота ни спасења, и зато сваки наш посао и делатност, макар били и високо морални и филантропски, и друштвено корисни и напредни, итд., ако нису литургијски и литургиоцентрични, ипак на крају крајева не доносе коначне и крајње резултате, јер не донесе коначно спасење свету и човеку. Врло je характеристична чињеница да je стара Хришћанска Црква и наша Српска средњевековна Црква одлучно одбацила и осудила јереси месалијанску и богумилску, које су училе да је довољно бити добар хришћанин, побожан и молитвен за себе (додајмо томе, ако хоћете, и добротворан и друштвено користан), те да није онда потребно ићи у цркву, учествовати у Светој Литургији и причешћивати се. Ово, нажалост, и данас многи говоре и практикују (ако практикују а не изговарају се само), показујући тиме да уствари нису хришћани, него само обични „религиозни“ људи, слични припадницима других религиja, оних многобожачких и незнабожачких пре и после Господа Исуса Христа. Али, ако је довољно бити „добар хришћанин“, а не бити црквен („еклисиастикос“, како су говорили Свети Иринеј и други Св. Оци, насупрот јеретицима као ванцрквеним и нецрквеним људима), онда им није погребай Господ Христос, како би рекао Отац Јустин, јер je Христос на свет у телу дошао и у телу Цркве свагда остао, дошао и остао оваплоћен и утеловљен на сву вечност, то јест нераздељиво богочовечански сједињен са Црквом као Телом Својим, чега je Света Литургија пројава и манифестација. И не само манифестација, него и стварно присуство и партиципација, наше стварно учешће и заједничарење у тој јединственој Taj ни над тајнама која се зове Богочовек и Његово Тело. На крају, наша хришћанска православна вера није само наша лична вера, лично надахнуће, макар оно било и харизматичко, благодатно надахнуће, попут, на пример, неких харизматика, или чак пророка и светих људи, узетих самих за себе (таквих, на пример, има међу сектантима, мада уствари најчешће самозваних и самонадахнутих), него je и сама наша лично вера увек црквена реалност, саборни дар Христов Његовим = црквеним удовима. Отуда су православии богонадахнути Светитељи увек били и остајали потпуно црквени људи, саборно уткани у Тело Христово више него други чланови Цркве. Зато je онда њихов благодатни дар имао такву моћ и значај за целу Цркву. У томе je изузетни значај и улога Светих Отаца у Цркви Православној. Али, о овоме, мислим, није ни потребно посебно говорити нити то наглашавати, јер смо сви у томе сагласни. Оно што овим желим овде да нагласим то je: да смо у својем проповедању и катихизирању ми свештеници увек апостоли и посланици Цркве Христове, а не индивидуални посленици, послани од неког или самозвано мобилисани у име неког или нечег, у име неке идеје, или партије, или било кога или било чега у овом свету и од овога света. Ми смо органи Цркве, удови и чланови Тела Живога Христа, Духом Светим вођени и покретани на дело служења Еванђељу спасења. Органи смо Цркве Христове, не толико као организације колико као организма Богочовечанског. Света Литургија je управо и извор и пројава Цркве као организма, Духом Светим оживљаваног и надахњиваног. Да није Црква организам Богочовечански, и ми у њој као живе ћелије, живи удови заједнице и породице Јединородног Сина и Његове многе браће, она се не би као људска организација одржала, jep je све људско трошно и пропадљиво. А Света Црква je себе одржала и очувала само зато што je одржала као срце своје Свету Литургију своју. Ова истина и значи Парохију као живу литургијску заједницу и она je освоена база и извор катихизације и евангелизације православне.
  11. У петак, 3. маја 2019. године, на дан када Црква прославља празник преноса Светих моштију Светог Владике Николаја Жичког из Америке у отаџбину, Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Царској лаври Манастиру Жичи, уз саслужење: игумана студеничког архимандрита др Тихона (Ракићевић), архимандрита Дамјана (Цветковић), секретара ЕУО Епархије жичке, архимадрита Јакова (Лазовић), архимандрита Саве (Илић), секретара Епископа жичког, Архијерејског заменика Епископа жичког протојереја-ставрофора Љубинка Костића, Архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, протонамесника Милоша Станисављевића, као и протођакона Александра М. Грујовића. Као и сваке недеље и празника, тако се и данас сабрао бројни верни народ да са Архипастиром Епархије жичке молитвено прослави Светог Владику Николаја Жичког у велелепној светињи коју је он својим неуморним трудом обнављао, а својим богоугодним молитвама духовно снажио. Назван српским Јованом Златоустим због свог говорничког дара, владика Николај је по свету проповедао Реч Божију и сведочио Васкрслог Господа речју, подвигом и страдањем, каквим су испуњена Житија светих од првих векова хришћанства. Своју беседу Његово Преосвештенство Г.Г. Јустин започео је васкршњим поздравом, након чега је подсетио сабране да су нам преци Свети жички храм припремили да се у њему Богу молимо, да у њему проналазимо себе и друге, да сагледавамо своје слабости и своје грехе и да је Црква ризница сваког добра, јер је у њој Васкрсли Господ. Овом приликом, Епископ је споменуо да је Господ давалац живота и сам Живот и да је у њему свако добро – и љубав и истина и благочешће и да сваки подвиг и сваки труд и све што чинимо, у Његово име треба да чинимо, јер ако оно што радимо није у Његово име, онда нема вечно битије, већ остаје овде, на земљи. Будући да се ове године слави осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, Епископ је нагласио да ће ускоро у Вазнесењском храму Манастира Жиче отпочети Сабор Архијереја Српске Православне Цркве и да ће се овде у октобру одржати централна прослава. Споменуо је да су ове свечаности прилика да се запитамо да ли смо достојни наследници свих наших светитеља, мученика, краљева и подвижника. На крају своје беседе, Епископ је нагласио важност искушења за одржање снажне вере и истакао да бити хришћанин никада није било лагодно, а нарочито у време Светога Саве и Светог краља Стефана, и указао да њихова дела и подвизи треба да нам буду узор. Након Свете Литургије, у радости је преломљен славски колач у част Светог Николаја Жичког, а трпеза љубави и послужење уприличено је у просторијама Манастира Жиче. Извор: Епархија жичка
  12. Врбица - Лазарева субота (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као Крсну славу. На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око извора. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама. На Врбицу, после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Извор: Српска Православна Црква
  13. Предавање др Србољуба Убипариповића на темуЛитургијски смисао прославе празника и јубилеја.
  14. У петак 18/5.јануара 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Крстовдан, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му јеромонах Јеротеј, јереји Радмило Чизмовић пјешивачки парох и Слободан Лукић црмнички парох и јерођакон Роман. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Одговарала је острошка братија, а евхаристијском сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ. Сабрани који сау се припремали, причестили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа. Потом је о. Јеротеј са саслужитељимаслужио велико освећење воде, што је обичај на овај велики празник, који најављује Крштење Господа Исуса Христа – Богојављење. Саслужитељи су потом погружавали водом сабране. На Крстовдан се православни хришћани придржавају поста на води. Извор: Манастир Острог
  15. На празник Светог српског краља Милутина, једног од обновитеља и ктитора манастира Светог Прохора Пчињског Мироточивог, 12. новембра 2018. године, Свету Литургију у овој хиљадугодишњој светињи, служио је Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије, који је уочи ктиторске славе, служио и празнично бденије. Преосвећеном Владици Пахомију, на литургијском сабрању, саслуживали су јеромонах Максим (Петровић), сабрат манастира, јереј Ведран Костић, војни свештеник при 4. бригади Копнене војске и ђакон Далибор Јовић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након Свете Литургије, Епископ Пахомије благосиљао је славски колач и жито, а затим се обратио беседом присутним верницима. Овогодишњи кумови ктиторске славе, господин Горан и госпођа Сузана Петровић, из Кленика, заједно са братством Светопрохорске обитељи, приредили су трпезу љубави. Празновање Светог краља Милутина, заштитника и Крсне славе и Факултета за инжењерски менаџмент из Београда - Одељења у Врању, настављено је у Саборном храму Свете Тројице у Врању, где је Епископ Пахомије благосиљао славски колач и жито ове образовно-васпитне и високошколске установе, у присуству декана, проф. др Слободана Живковића и наставног особља и једног броја студената. На позив декана Факултета за инжењерски менаџмент, Епископ Пахомије присуствовао је пријему и коктелу, који је поводом Крсне славе, приређен у просторијама факултета. Извор: Епархија врањска
  16. На Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи 8. октобра 2018. године призивом Светог Духа почела је нова академска 2018/19. година. Претходно је у храму Светог Саве у Фочи, који је још у изградњи, свету архијерејску Литургију служио Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Владислав Топаловић, декан Богословског факултета и архијерејски заменика, Милутин Андрић, Владимир Ступар и Ненад Тупеша, протојереји Александар Видаковић и Никола Ковач, као и ђакони Ранко Ковач и Будимир Гардовић. Извор: Српска Православна Црква
  17. На Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи 8. октобра 2018. године призивом Светог Духа почела је нова академска 2018/19. година. Претходно је у храму Светог Саве у Фочи, који је још у изградњи, свету архијерејску Литургију служио Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Владислав Топаловић, декан Богословског факултета и архијерејски заменика, Милутин Андрић, Владимир Ступар и Ненад Тупеша, протојереји Александар Видаковић и Никола Ковач, као и ђакони Ранко Ковач и Будимир Гардовић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква
  19. Светом архијерејском Литургијом коју је 2. октобра 2018. године служио Епископ шумадијски г. Јован прослављена је 200-годишњица постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. У Манастиру Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу данас је одржана централна свечаност поводом Светих новомученика јасеновачких, који се обележавају 13. септембра. Свечаност је почела Светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ берлински г-дин Марко,из Руске заграничне цркве заједно са Преосвећеном Господом Епископима: маринским и јургинским Инокентијем из Руске Православне Цркве, пакрачко-славонским Јованом, будимљанско-никшићким Јоаникијем и умировљеним захумско-херцеговачким Атанасијем. Преосвећеној господи Епископима саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво Епархије пакрачко-славонске и Епархије рашко-призренске. View full Странице
  21. Епископу су саслуживали професори ове школе, на челу са ректором протојерејем-ставрофором Милутином Тимотијевићем. У току литургије, оджан је молебан за почетак нове школске године. По завршетку, Преосвећени Владика пожелео је професорима и ђацима пуно успеха у раду и учењу. Напоследку Епископ је уручио Орден Светог Саве другог степена, протојереју-ставрофору Николи Божанићу, дугогодишњем економу Богословије, за истрајну и делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану његовим несебичним трудом на очувању библиотеке Богословије Светог Кирила и Методија у Призрену. Извор: Епархија нишка
  22. У недељу 14. По Духовима, Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму Васкрсења при Богословији Светог Кирила и Методија у Нишу. Звучни запис беседе Владике Арсенија Епископу су саслуживали професори ове школе, на челу са ректором протојерејем-ставрофором Милутином Тимотијевићем. У току литургије, оджан је молебан за почетак нове школске године. По завршетку, Преосвећени Владика пожелео је професорима и ђацима пуно успеха у раду и учењу. Напоследку Епископ је уручио Орден Светог Саве другог степена, протојереју-ставрофору Николи Божанићу, дугогодишњем економу Богословије, за истрајну и делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану његовим несебичним трудом на очувању библиотеке Богословије Светог Кирила и Методија у Призрену. Извор: Епархија нишка View full Странице
  23. Митрополит је богослужио уз саслужење протојереја-ставрофора Владислава Топаловића, декана Богословског факултета у Фочи и архијерејског заменика, архимандрита Лазара Лазаревића, в.д. ректора Богословије, протојереја-ставрофора Милутина Андрића, духовника Богословије, протојереја Николе Ковача, архијерејског намесника србинског, протојереја Александра Видаковића, економа Богословије, и јереја Александра Пријовића, професора Богословије, као и ђакона Будимира Гардовића и Милоша Јањића - служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих Василија Острошког и Петра Дабробосанског у Велечеву и чин призива Светог Духа на почетку нове школске године. Извор: Српска Православна Црква
  24. На почетку нове школске године у Богословији Светог Петра Дабробосанског у Фочи 2. септембра 2018. године чин призива Светога Духа Митропoлит дабробосански г. Хризостом. Митрополит је богослужио уз саслужење протојереја-ставрофора Владислава Топаловића, декана Богословског факултета у Фочи и архијерејског заменика, архимандрита Лазара Лазаревића, в.д. ректора Богословије, протојереја-ставрофора Милутина Андрића, духовника Богословије, протојереја Николе Ковача, архијерејског намесника србинског, протојереја Александра Видаковића, економа Богословије, и јереја Александра Пријовића, професора Богословије, као и ђакона Будимира Гардовића и Милоша Јањића - служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих Василија Острошког и Петра Дабробосанског у Велечеву и чин призива Светог Духа на почетку нове школске године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...