Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'литургији'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 40 results

  1. Након протестне Литије пред Скупштином Црне Горе Миреополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Епископима будимљанско-никшићким г. Јоаникијем и диоклијским г. Методијем и свештенством Служио је Свету службу Божију у подгоричком саборном храму Христовог Васкрсења. Владика Методије је у бесједи након читања Јеванђеља казао да се преко двије хиљаде година сабирамо око Христа Бога нашега. „Откад је човјека и људскога рода, увијек је било актуелно религијско питање. И у прадавна времена. И све религије људске до Христа за човјека, појединца биле су један дио његовог свакодневног живота, један образац и модел понашања. Али оно истинско, дубоко, оно дубље питање свакога човјека који дође на овај свијет, то је питање откуд овај свијет овакав какав је створен и откуд ја у њему, и куда ја идем и какво је моје назначење у овоме животу и шта је то и каква је то смрт која гаси неминовно све на крају овога земаљскога живота“, казао је Владика диоклијски. Казао је да морамо бити свјесни чињенице да је Христос кад је дошао у матицу овога живота узевши људску природу на себе, проповиједао међу религиозним људима. „Али, Он није говорио о религији уопште. Он је, браћо и сестре, само говорио о вјери. А вјера је она лична ствар, свакога од нас. То је онај унутрашњи осјећај који нам даје одговор на сва она питања, почев од Гилгамеша и његовог страха до дана данашњега: Откуд ја у овоме свијету“, рекао је он. Владика Методије је казао да је Господ говорио једино о вјери због тога што вјера може бити само лична. „И увијек се обраћао само појединцу и говорио: не бој се и вјеруј у Јеванђеље. Вјеруј у оно што ти Ја говорим, у ову благу вијест коју сам дошао да проповиједам. Људско је и нормално је -то је оно што иде са људском природом – да се човјек плаши. И зато је Он своје ученике, кад је хтио да их пита нешто важно, увијек одводио далеко од мјеста прогона, из Јерусалима у далеке крајеве Галилеје. Да их пита и да му слободно одговоре, без страха и утицаја јудејскога ко је Он и шта кажу људи за Њега које Он. И онда су тако, направивши отклон од мјеста у којем су били под притиском и страхом слободно исповиједали вјеру у Њега, као што је Петар рекао: Ти си Христос Син Бога живога“, подсјетио је Владика. Подсјетио је да нам Јеванђеље говори да је та вјера коју је Петар исповиједио и на којој је Господ саградио Цркву своју оно дубоко осјећање љубави која нам је потребаана у нашим сабрањима око Тијела и Крви Христове. „Том енеригом ће се јачати. И не требамо се бојати свога страха, јер је он природан. И Он је стално говорио својим ученицима и то је показао својим животом и својом смрћу. Али на крају и све оне ријечи које је говорио потврдио је својим васкрсењем и вазнесењем на небо, коме нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим у вјекове вјекова“, закључио је Владика Методије. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да је и данашње сабрање – сабрање на коме се учимо да служимо а не да господаримо. „И да научимо да се жртвујемо на начин на који се Христос жртвовао за човјечанство. Да се жртвујемо једни за друге, јер нема веће љубави оне да неко живот свој положи за ближње своје. Та жртва, христолика жртва, и та Божја истина и правда је она која побјеђује у овом свијету, непрекидно вјековима. Зато смо ми данас носили и ону поруку Светог Петра Цетињскога да је у имену Божјем суд и правда. У имену Божјем је побједа. И данас и овдје не побјеђујемо ми некога другога нити неко други нас, него правда Божја, истина Божја, љубав Божја је она која нас призива да се ње причестимо, да сагласно њој живимо и да се према њој управљамо“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да су на Литургији молитвено поменути предједника државе Мило Ђукановић,премијер Душко Марковић и сви посланици у Скупштини Црне Горе. „Да суде именом Божјим и правдом Божјом, вјерном правдом. Да не суде и да не доносе законе који рађају безакоње, који рађају мржњу, који рађају диобе у народу у Црној Гори“, рекао је Владика. Поручио је да се молимо да Бог, правда Божја и љубав Божја побиједе у срцима свих нас. „Па и у срцима оних који су данас на власти, овој пролазној власти у Црној Гори, да и они ходе тим и таквим путем. На то су призвани, ако хоће да буду истински побједитељи, а не лажни побједитељи. И да побјеђују ради својих интереса – они или ми или било ко други“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. У недељу, 15. децембра 2019. године, када Црква слави светог пророка Авакума и светог цара Уроша, свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Вуковару служили су Њихова Преосвештенства Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијерејима су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох друге парохије вуковарске, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакон Богдан Стјепановић (Епархија зворничко-тузланска) и ђакон Војислав Николић. Учешћа у светој Литургији су узели и госпођа Драгана Јецков, саборска заступница (СДСС), господин Војислав Станимировић, председник Главне скупштине СДСС-а и господин Срђан Колар, председник ГО СДСС града Вуковара. После заамвоне молитве Владика Херувим поздравио је све присутне, а речима добродошлице нарочито Епископа зворничко-тузланског г. Фотија. Епископ Фотије је затим проузнео богонадахуту беседу у којој је између осталог рекао: ”Данас празнујемо светога пророка Авакума који је пророковао о доласку Господа Исуса Христа и о спасењу света Његовим доласком. Идемо ка празнику Божића када ћемо ту свету Тајну, ту благословену реч изговорити много пута ”Христос се роди”. Та реч нам говори, браћо и сестре, да се Христос родио ради нас и нашега спасења, да се Он духовно рађа у свакој души људској, у свакој крштеној души. И данас се Христос благодаћу родио у нама, колико смо могли да у молитви и подвигу и скрушености доживимо данашњу свету Литургију. Тако је на свакој Литургији и сваком светом Богослужењу. Зато је добро да су дечица наша овде са нама, да уче своје православље из православних храмова, из Цркве. Да не буде то православље само теоријско знање које уче у школама. То је добро, али то може врло лако да прерасте у чисту сколастику. Да има везе са умом и разумом, али да нема везе са срцем. То нам није довољно. Зато волимо када видимо нашу дечицу у нашим српским православним храмовима, да се уче православљу, да се уче светосављу”. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  3. Погледајмо, дакле, колико се пута и на којим местима у Литургији врши ово помињање. 2. Врши се двапут. Најпре на самом њеном почетку, кад се обавља приношење Дарова, а затим кад се они приносе на жртву. Јер, приношење Дарова одиграва се у два чина. Први је онај кад се они приносе само као првине и као заветни дарови, као што смо нешто раније већ говорили, а други је онај кад се као жртва приносе. Отуда је природно да се они, за које се ови Дарови и приносе, помињу и при првом и при другом приношењу. 3. Према томе, као што при првом приношењу свештеник говори: У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, тако и при другом каже: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило, односно Крста и свега другог што је Христос ради нас поднео. Наиме, оно што на овом месту представља сећање на Крст и на све оно што се после Крста збило, то у оном првом помињању представља сећање на Господа. Јер, тамо свештеник помиње Спаситеља не као Онога Који је чудеса творио, већ као Онога Који је распет и Који је умро, као што смо то на оном месту опширно показали. 4. Као што при првом приношењу каже: У част Пресвете Богородице; на заступништво светих, тако при другом приношењу каже: За све свете; особито за Пресвету Богородицу. Икао што је тамо њено првенство показао тиме што ју је поменуо пре свих светих, тако је овде, поменувши је после неких других светих, додао реч особито. 5. Па као што при оном првом приношењу свештеник после светих помиње и оне којима је потребна милост и за које се моли, односно помиње и живе и умрле, тако исто бива и при другом приношењу. 6. Но, ипак има неке разлике. Наиме, приликом овог другог чина свештеник објашњава своје приношење; јер каже: Приносимо Ти ову словесну службу, и: Твоје од Твојих Теби приносећи(… ), Тебе певамо, а у наставку наводи разлоге заово приношење, сећајући се – било на почетку било на крају – страдања Спаситељевих, сећајући се успомене светих, сећајући се спасења оних којима је спасење потребно. Док у оном првом случају наводи само разлоге за приношење, говорећи: У спомен Господа, у част Пресвете Богородице, и тако даље, где помиње и оне за које благодари и оне за које се моли. Зашто свештеник при оном првом приношењу и радњама показује оно што приноси? Зато што он одваја једну честицу од Хлеба и посвећује је Богу, а за тако нешто нису потребне речи које би то исказале. Но, приликом другог приношења, он не обавља никакву радњу, а приношење се ипак збива; но збива се на невидљив начин. Јер, жртву на тајанствен начин савршава благодат кроз литургијске молитве свештеника – према томе, потребне су речи које ће објавити овај невидљиви принос. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Овде су неки упали у заблуду мислећи како свештениково помињање светитеља пред Богом представља молитву за њих, а не благодарност. Не знам где су они нашли повода за таква размишљања. Јер, повода за такво веровање не могу пронаћи ни у радњама које се овде обављају ни у речима којима се служба савршава. 2. Из самих свештених радњи јасно је да оне не допуштају да се тако нешто и помисли. Јер, ако се Црква моли за светитеље, онда би свакако требало да тражи све оно што иначе увек тражи. А шта је то што тражи за умрле? То је отпуштење грехова, наслеђе Царства, покој у наручју Авраамовом заједно са светима, који су стекли савршенство. То је молитва Цркве, и осим овога она ништа више не тражи за своје упокојене. На то је ограничена наша молитва Богу. Јер, није допуштено да човек тражи све што зажели, него и у томе постоји закон и граница коју није допуштено преступити. „… Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, односно поучава нас за шта треба да се молимо. Тако су ове речи схватили учитељи Цркве. 3. Према томе, погледај има ли у било којој служби или молитвословљу нешто осим онога што је речено – и нећеш ништа пронаћи. 4. Помолиће се, дакле, свештеници за отпуштење грехова оних који су без кривице као да је кривица још увек на њима; помолиће се да свети нађу покоја међу светима као да они још нису свети; помолиће се за савршенство савршених као да они још нису савршени. 5. Тако, свакако, греше – на један или на други начин. Наиме, или признају блаженство и савршенство светих, те тиме вољно празнослове пред Богом упућујући непотребне молитве за свете; а то више приличи људима који се изигравају са Божанством неголи свештеницима. Или се, опет, мислећи да тиме користе светима, озбиљно моле за њих, чиме одричу њихову славу. То не представља хулу само на светитеље, већ и на Самога Бога, као да Он, тобоже, није одржао Своја обећања којима је обећао даће прославити свете и да ће им предати Царство. 6. Оба ова начина представљају праву хулу. С једне стране, светима у потпуности признају блаженство, а са друге стране, поступају као они који светима одричу блаженство. Јер оне, за које верују да су блажени, да су уврштени међу синове и да су наследници Царства, проглашавају ненаграђенима и презренима и кривима тиме штосе на такав начин моле за њих. 7. Тако се, дакле, из самих ствари види да је неумесно сматрати да жртва коју Црква за своје свете приноси Богу, има својство прозбе. 8. Погледајмо и саме речи молитве: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле увери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника, преминулог у вери. Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; за светог Јована, пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне апостоле (… ) и за све твоје свете, чијим молитвама посети нас, Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица Твога. 9. То су речи молитве, и нема у њима никакве прозбе упућене Богу за свете, нити свештеник за њих иште нешто од онога што је уобичајено. Али, кад помиње остале престављене вернике, он одмах придодаје прозбу за њих, јер каже: Упокој их где сија светлост Лица Твога. Но, кад је о светима реч, дешава се сасвим обратно: не само да се не моли за њих, него их чак позива у заштиту. Јер, тек што помене и поброји светитеље, свештеник додаје: чијим молитвама посети нас, Боже. 10. Оно, међутим, што највише показује да ове речи не представљају неку прозбу и искање од Бога, већ благодарност Богу за светитеље, јесте то што је у ово набрајање уврштена и Мајка Божија. Јер, не би она ту била уврштена да је онима који су овде побројани, потребно икакво посредништво, и то не само од стране човечанског свештенства, него и од стране анђела; јер је она и од тих најузвишенијих духова неупоредиво светија. 11. Али, рећи ће неко, Христос је Онај Који ову свештену радњу савршава. Према томе, шта је чудно у томе ако Он и посредује за светитеље и за саму Своју Мајку? 12. Али, нема никаквог разлога да то чини; јер није то начин Христовог посредовања. Он је заиста постао „посредник између Бога и људи“, али не уз помоћ неколико речи и молитава, но Самим Собом; тиме што је Он исти и Бог и човек, сјединио је Бога са људима постављајући Себе као заједничку међу двеју природа. Мислити да Он увек посредује у молитвама свете Литургије, то је сасвим погрдно и неумесно. 13. Иако је Христос Онај Који савршава свету Литургију, ипак нећемо Њему приписати све што се на тој служби чини и изговара. Наиме, дело и циљ ове свете Тајне, односно освећење Дарова и освећење верника, Он Сам остварује, а молитве и молбе и прозбе у вези са тим приноси свештеник; јер оно прво припада Господу, а ово друго слузи. Свештеник се моли, Он испуњава молитве; Спаситељ дарује, а свештеник благодари за то што је даровано; свештеник приноси Дарове, а Господ их прима. Приноси, наравно, и Господ, али он Оцу приноси Самога Себе и ове Дарове, кад они постану Он Сам, односно кад се претворе у Његово Тело и Његову Крв. А пошто Самога Себе приноси, због тога се и вели да је Он исти и Који приноси и Који се приноси и Који прима; Он приноси и прима као Бог, а приноси се као човек. Но, Хлеб и Вино, који су још увек Дарови, приноси свештеник, а прима их Господ. 14. Којим чином Он прихвата ове Дарове? Освећујући их и претварајући их у Своје Тело и у Своју Крв. А у складу са оним што смо већ рекли, примање значи усвајање. То је начин на који Христос савршава ову свештену радњу. То је оно што сачињава Његово свештенство. 15. Но, ако и поред овога што је речено, неко ипак тврди да литургијске молитве – или све, или само поједине од њих – представљају речи Христове, тај се не разликује много од оних непобожних који су се дрзнули да оспоре славу Његову. Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу. Прочитај и ону молитву у којој свештеник помиње светитеље, а коју они дрско приписују Христу, и нећеш у њој пронаћи ништа што приличи Сину равночасном са Оцем, него све речи у њој приличе слугама. Пре свега, ово није Евхаристија само једног човека, него заједничка благодарност свеколиког људског рода;у њој благодаре људи који су сагрешили, али које ипак није напустило човекољубље Божије. Затим, ова благодарност није упућена само Оцу, него и Сину и Духу Светоме; у њој верници помињу и Мајку Божију, као што слуге помињу своју господарицу, и траже да се њеним заступништвом и заступништвом светитеља удостоје и посете Промисла Божијег. 16. Шта ово има заједничко са једним Господом, Јединородним Сином Божијим, безгрешним, Господом свега? Благодаримо, вели, Теби и Јединородноме Сину Твоме. Па зар Христос благодари Јединородноме Сину Божијем? Јер, ево, тада ће бити два сина; у складу са безумљем Несторијевим. Толико је безбожно и неразумно сматрати да Христос заступа светитеље и приписивати Му такво заступништво и посредништво! 17. Показало се, дакле, да није у томе смисао ових свештених образаца. Оно што преостаје јесте да ове речи не представљају прозбу, негоблагодарност. 18. Да, рећи ће неко, али то не допушта израз за, који очито има прозбено значење, пошто овај предлог то хоће да назначи. Но, то није обавезно; јер он не показује увек прозбу. Наиме, користимо ову реч не само када молимо, него и када благодаримо. То се може видети на многим примерима, па и у самој молитви о којој је реч. За све то, каже молитва, ми благодаримо Теби и Јединородноме Сину Твоме и Духу Твоме Светоме…, за сва знана и незнана… доброчинства, благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. Видиш ли да се реч за и при благодарењу користи. Према томе, нема никаквог оправдања за ову заблуду. 19. Тако је, дакле, немогуће да помињање светих представља прозбу. Да је то помињање благодарствено, најпре показује чињеница да није прозбено. Јер, сигурно мора бити једно од ово двоје – или прозбено или благодарствено будући да само на та два начина помињемо Богу сва она добра која нам чини, било да хоћемо да их примимо, било да смо их већ примили; тако оно прво бива прозба, а ово друго благодарност. Ово помињање показује и то да савршенство које светитељи стичу, представља највећи дар који Бог даје људима, и због тога је неприлично да Црква не исповеда захвалност Богу за своје свете. А опет, зашто савршенство светитеља називам највећим од свих дарова које Бог даје човеку? Па она цела јесте дар Божији! Јер, од свих добара која је Бог учинио роду људском, ово је врхунац и циљ: хорови светих; а због тога добра створено је за нас небо и земља и све што је видљиво. Због тога постоји рај, због тога су пророци, због тога је Сам Бог примио на Себе тело, због тога су речи Божије, Његова дела, Његова страдања, Његова смрт: да би се људи са земље преселили на небо и да би постали наследници тамошњег Царства. 20. Према томе, ако у овој свештеној служби постоји благодарност, и ако су Дарови благодарствени исто као што су и прозбени, тада је нужно да главни разлог и полазиште Евхаристије буду савршени светитељи. 21. Уосталом, шта је то што нам Евхаристија пружа? Зар није то чињеница да смо тражили и да смо тражено добили? То је свакоме јасно. Према томе, оно због чега благодаримо, истоветно је са оним што тражимо. 22. Дакле, шта је то што Црква тражи од Бога? То је оно што ју је Сам Господ научио да тражи, односно то је Царство Његово, како би га верници наследили и како би постали свети као што је свет Он Који их је на то позвао. Ако та добра Црква тражи и моли од Бога, јасно је да за њих и благодари. Наиме, моли се да верници буду савршени у светости, и зато је природно и неопходно да благодари Богу за оне свете који су већ савршени у светости. Због те благодарности Богу за светитеље, ова служба се и назива Благодарење. Јер, иако Црква на овом месту помиње и много другога, светитељи ипак представљају испуњење свих ових захтева, те она благодари за савршенство које су светитељи стекли. Јер, све што је Господ учинио, учинио је да би сабрао хор светих, а тако и Црква, када слави Бога за сва она добра, чини то гледајући на хор светих. Зато је Спаситељ предао ову Тајну благодарећи Оцу, јер је са Њим требало да нам отвори небо и да тамо сабере овај сабор првородних.[30] Дакле, Црква се на Њега угледа када Дарове приноси не само на прозбени него и на благодарствени начин. Наравно, ово показује и на друге начине, а особито молитвом у којој је садржан сав циљ свете Литургије. Наиме, пошто наброји све што нам је Бог даровао и пошто заблагодари за све, те на концу помене како је Господ дошао у телу, предао нам ове свете Тајне и поручио да и ми тако исто чинимо, молитва овако завршава: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: крста, па набројавши све што после крста следи, каже: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. 23. Видиш ли? Сећамо се, вели, Твојих доброчинстава и зато Ти ове Дарове приносимо. У томе и јесте благодарност: да Даровима указујемо почаст своме Добротвору за добра која нам је подарио. А затим, још јасније исказујући своју благодарност, каже: Приносећи Ти ове дарове, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. У томе је, вели Црква, смисао приношења Дарова: у слављењу, у благодарењу, у прозби, као што смо од самог почетка говорили; тако да то приношење истовремено буде и благодарност и прозба. 24. Ово чинимо, вели Црква, сећајући се две ствари: заповести коју нам је Он дао, говорећи: „Ово чините за мој спомен“, и свега што се нас ради збило. Јер, уопште, сећање на доброчинства која су нам учињена, подстиче нас на то да узвратимо, те да и ми нешто принесемо Ономе Који нам је небројена добра даровао; а сећање на заповест учи нас томе какво треба да је наше уздарје и које дарове треба да принесемо. Приносимо Ти онај исти принос који је и Јединородни Твој Син принео Теби, Богу и Оцу; и приносећи га, благодаримо јер је и Он, приносећи Ти Дарове, благодарио. Због тога ми овоме приносу Дарова не прилажемо ништа своје; јер ни сами Дарови нису наше дело, него Твоје; јер Ти си Саздатељ свега. Нити овај начин служења представља наш изум, нити смо га ми сами зажелели, нити смо сами себе покренули на овакво служење, него си нас Ти томе научио, и Ти си нас, преко Јединороднога Сина, на то подстакао. Због тога, све ово што приносимо, потиче од онога што си нам Ти дао; све је ово Твоје због свега и за све. 25. Тако и за сам евхаристијски принос изнова дугујемо Богу благодарност јер ништа од овога приноса није наше, него је све Његов дар; јер чак и то да желимо и да обављамо приношење, није наше – Он је Тај „Који чини у вама“, како вели божански Апостол. Због тога се у молитвама и каже: Благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. 26. То је, дакле, оно што нас учи да помињање светих на светој Литургији не представља прозбу упућену Богу за њих, него благодарност. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. У недељу, дана 17. новембра, када Црква слави преподобног Јоаникија Великог, светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика Димитрија началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Преосвештеном Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Герман Богојевић (Епархија канадска), протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски и ђакон Предраг Јелић из Даља. Владика Херувим је после заамвоне молитве изговорио следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и спасење данашња света Литургија у нашем Саборном храму Светог великомученика Димитрија. Благодат Божја која нас увек позива сабрала нас је да будемо део Тела Христовог, да се са Богом сједињујемо кроз Тело и Крв Христову. То је највећи дар који човек може да прими, да Причешћем излечи своју душу и тело. Заиста је велики благослов Божји када се можемо сабрати око Тела и Крви Христове, то је пуноћа живота у Цркви Божјој. Нема лепшег примера заједничарења од онога у Цркви Божјој. На Литургији се налази испуњење, ту се задобијају небеска блага и врлине. Врлинама се успињемо ка Небеском Оцу, Творцу свих нас Који је из своје превелике љубави омогућио заједницу кроз Тело и Крв Христову. Зато се на сабрању сећамо тих истина које су нам дате и требају бити наш путовођ у овоземаљским бурама. Заиста је тешко у овом свету живети одвојен од Бога. Ако нисмо у заједници са Богом теже схватамо и прихватамо све оно што нам се у животу дешава. Догађаје у животу доживљавамо као страшне ствари које нас не воде ка испуњењу. Ако живимо са Богом онда све добија своју пуноћу. Овај свет је безнадежан и не води нас у смеру у којем нас руководи Црква Божја. Црква нас руководи ка Небеском Царству, ка вечној нади, вечној љубави и крепости. Свет нас овим не нуди, зато је савремени човек је безнадежан и нема свој пут ако није у Цркви Божјој. Данас смо из Светог Јеванђеља чули да се многи људи облаче у скупоцена одела, што је заправо овоземаљска страст. Човек хрли страстима јер су оне пријемчиве људској природи. Међутим, то нису оне вечне вредности и дође тренутак када више не знамо где смо и ко смо, одакле смо. Губимо се у бурама овоземаљских брига и невоља јер немамо Христа, немамо Бога пред собом. Ако имамо Бога пред собом онда се нећемо изгубити у вртлогу овоземаљског сладострашћа, него ћемо имати Светлост на крају тога тунела. Та Светлост је Црква Божја, та Светлост је Господ наш Исус Христос. Господ Исус Христос је наш Пут и Истина, наша вечна Врлина и Крепост. Требамо ходити Крстоносним путем који нас води ка Царству Небеском. Ван Цркве Божје не можемо то осетити, нити примити. У Цркву Божју морамо долазити и сабирати се око Тела и Крви Христове. Од апостолског времена, па све до данашњега дана Црква овенчана венцем светитељса сведочи Господа Исуса Христа. Светитељи су окренувши се Христу открили да свет нема у себи наде и утехе, него да је пролазан и испуњен страстима. Ходили су Крстоносним путем и задобили венац вечне славе. Пуноћа живота свих нас налази се у Цркви где смо сабрани око Тела и Крви Христове, где смо браћа у Христу. Браћа која немају ништа једни против других, који у суштини свог бића не носе сујету него Христа. Лепо је када је храм пун људи који вапију ка Господу и својим појањем и присуством пројављују благодатну заједницу. Ту је благодат Божја присутна. Наши родоначелници, свети Сава и свети Симеон, учили су нас да идемо путем у Царство Небеско. Пут у Царство Небеско јесте трновит и тежак, али је благословен. Ако тим путем ходимо бићемо благословен народ, народ који зна своје назначење у овом свету. Нема правог назначења нити истине без Господа Исуса Христа. Требамо да долазимо у свети храм, да посећујемо света богослужења и да се напајамо Речју Јеванђеља које је вечна истина и вечно откровење Бога човеку. Ако смо послушни тој Речи бићемо заиста светосавски народ, народ богоносан. Нека сте живи, срећни и благословени, нека је благословен данашњи дан у који смо се сабрали да још једном посведочимо Истину, пуноћу Сабрања и живота у Телу и Крви Христовој. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  6. У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. Катихета Бранислав Илић ЗВУЧНИ ПРИЛОЗИ (радио Беседа):
  7. Извињавам се што је ово већ трећа тема коју отварам, али одлучио сам се за регистрацију кад се накупило питања. Иначе нисам "клинац", али доста дуго нисам био активан у црквеном животу, а ишао сам као студент редовно на литургију и многе ствари су ми познате како се раде, али ми није био јасан разлог, а сада ме занима. Ко су конкретно "оглашени" и да ли у њих спадају, на пример, и младенци који су заказали венчање, па се њихово венчање оглашава на три литургије? Да ли то значи да док се не венчају не треба да присуствују целој литургији? "Оглашене" сам раније схватао као некрштене и иноверце, а знам и за праксу у Палестини да муслимански лидери иду на литургију за велике хришћанске празнике, али излазе након позива за оглашене да изађу (ту праксу је имао и Јасер Арафат коме је и супруга, ако се не варам, била православка). Али, која је поента свега и како је ово ушло у праксу и због чега би иноверци уопште и долазили, осим ако нису у питању политичке делегације или, на пример, чланови породице друге вере? Да ли у оглашене спадају и католици и протестанти? Да ли у оглашене спадају и деца која још нису крштена (ово ме посебно занима!) и сме ли, на пример, дете од 3-4 године чије се крштење тек планира, да са родитељима присуствује литургији? Унапред хвала!
  8. Владика Иларион: „Сви ми који се на светој Литургији причешћујемо светим Телом и Крвљу Христовом, остварујемо најближу заједницу са Богом. Ту заједницу, ту атмосферу вере и љубави, треба да наставимо и након свете Литургије.“ Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију 30. септембра 2019. године у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Душановац код Неготина, a саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке – протојереји-ставрофори Ранко Алексић, Благоја Томић, Влајко Банковић, Ђорђо Јокић, протојереј Перица Божуновић, јереј Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић). У својој беседи, владика Иларион је изразио захвалност мештанима овог села, ктиторима и приложницима, на прилозима које намењују овом величанственом храму и подсетио окупљени верни народ да је света Литургија најузвишенија и човеку најпотребнија заједница. Погрешно је ако је наша заједница само у трпези а без свете Литургије, али ако је света Трпеза на првом месту, онда је и свака трпеза након ње благословена, истакао је Епископ у свом обраћању. Лепоти богослужења допринео је хор Саборног Храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару и певничко појaње ђакона Вука Јовановића. Након свете Литургије извршен је чин освећења Светосавског дома који ће благочестивим мештанима овога села убудуће бити на располагању и у ком је уприличен свечани ручак за све окупљене. Том приликом владика је посебну захвалност упутио протојереју-ставрофору Ранку Алексићу, пароху душановачком, на вишегодишњем залагању и доприносу у изградњи овог објекта. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  9. Владика Иларион: „Сви ми који се на светој Литургији причешћујемо светим Телом и Крвљу Христовом, остварујемо најближу заједницу са Богом. Ту заједницу, ту атмосферу вере и љубави, треба да наставимо и након свете Литургије.“ Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију 30. септембра 2019. године у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Душановац код Неготина, a саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке – протојереји-ставрофори Ранко Алексић, Благоја Томић, Влајко Банковић, Ђорђо Јокић, протојереј Перица Божуновић, јереј Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић). У својој беседи, владика Иларион је изразио захвалност мештанима овог села, ктиторима и приложницима, на прилозима које намењују овом величанственом храму и подсетио окупљени верни народ да је света Литургија најузвишенија и човеку најпотребнија заједница. Погрешно је ако је наша заједница само у трпези а без свете Литургије, али ако је света Трпеза на првом месту, онда је и свака трпеза након ње благословена, истакао је Епископ у свом обраћању. Лепоти богослужења допринео је хор Саборног Храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару и певничко појaње ђакона Вука Јовановића. Након свете Литургије извршен је чин освећења Светосавског дома који ће благочестивим мештанима овога села убудуће бити на располагању и у ком је уприличен свечани ручак за све окупљене. Том приликом владика је посебну захвалност упутио протојереју-ставрофору Ранку Алексићу, пароху душановачком, на вишегодишњем залагању и доприносу у изградњи овог објекта. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке View full Странице
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј молитвено је учествовао 22. септембра 2019. године, на празник Светих и праведних Јоакима и Ане, у светој Литургију у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду причестивши се светим Даровима. Извор: Инфо-служба СПЦ / Телевизија Храм
  11. У недељу 12. по Педесетници, дана 08. септембра 2019. године, када Црква слави свете мученике Адријана и Наталију, свету архијерејску Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству су у капели Преображења Господњег саслуживали архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Преосвећени Владика изговорио је овом приликом следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашње свето Сабрање у нашем манастиру, у капели Преображења Господњега која нас увек позива на преображење наше душе и нашега живота. Речи којима почињемо служити свету Литургију: ”Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа” – позивају нас на преображење душе и целокупног живота. У прочитаном данашњем Апостолу и Јеванђељу могли смо чути о Тајни вечнога живота. У посланици светог апостола Павла чули смо о Тајни Васкрсења која је суштина нашега живота, док смо из светог Јеванђељу чули причу о богатом младићу. Богатог младића је занимало шта треба да уради како би задобио Царство Небеско. Свеблаги Господ одговара на питање и можемо чути како набраја Божје заповести дате Мојсију, међутим то младићи не беше довољно. Одважни младић хтео је чинити још и тада чујемо свима нам познате Христове речи: ”Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном.” Чувши ове речи младић се растужио јер му је срце било везано за имање које је поседовао. Испуњење Закона датог на Синају лежи у овим речима јер нам откривају дубину Божје љубави према нама и уче нас правој љубави коју требамо имати према Господу. Христос открива наше сладострашће, везаност за материјално које нас окружује и које је нашем разуму пријемчивије од невидљивих ствари и реалног духовног света. Господ нам отвара очи за будуће Царство које је припремио за нас, али које је ту већ сада, сваки пут када служимо свету Литургију. Господ Исус Христос нам говори да је тешко богатоме човеку ући у Царство Небеско говорећи нам тако да је наша везаност за пролазне ствари заправо наша слабост која нас раздваја од Господа и Царства које нам је припремљено. Ако будемо живели по Јеванђелским истинама и Тајнама које нам се на светој Литургији увек изнова откривају, бићемо на Христовом путу, на путу светих апостола, Божјих угодника и наших светих предака који су веру у Господа Исуса Христа својим животима посведочили. Нека сте срећни и благословени, нека нам Господ да снаге, вере и храбрости да преображавамо себе благодаћу Светога Духа у људе савршене као што је савршен Отац наш Небески! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  12. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-призренског Теодосија данас су у манастиру Високи Дечани Свету Литургију певали чланови надалеко чувеног Грчког византијског хора (Ελληνική Βυζαντινή χωροδία) који је у нашој средини познат по свом оснивачу и дугогодишњем руководитељу хора покојном Ликургу Ангелопулосу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Хор је предводио садашњи хороначалник Јоргос Константину заједно са ковиљским јеромонахом и протопсалтисом оцем Јеротејем који је својевремено учио византијско појање у Атини од г. Ангелопулоса. Иначе, овај хор је дао огроман допринос обнови предањског православног појања не само у Грчкој већ и у целом свету и наступао је у многим земљама. Ове године хор је у организацији и на позив Фестивала средњовековне музике "Medimus" https://medimusfestival.com/ певао у атријуму Христа Спаса у Призрену, а данашњи дан издвојен је за учешће у Св. Литургији у манастиру Високи Дечани који је служио архимандрит Сава, игуман манастира уз саслужење, протојереја-ставрофора Радивоја Панића (привременог пароха бриселског), архимандрита Илариона и дечанских јеромонаха. Данашњој литургијској радости поред монаха манастира и монахиња из Ђаковице присуствовали су верници из више крајева Србије и Црне Горе, посебно са Косова и Метохије. Занимљиво је да су се на литургији нашли и гости из Италије, група волонтера који у организацији нашег монаха Италијана Бенедикта Скарфија са Сицилије бораве као волонтери у Великој Хочи и Косовском поморављу организујући културно-уметничке активности за наш верни народ. Литургији су присуствовала и два фрањевца из Италије који су већ више пута у свом манастиру пружали гостопримство нашим студентима приликом екскурзија у Италију и који су заинтересовани за православну традицију кренули у ходочашће пешке по светињама Српске Православне Цркве. На крају Св. Литургије присутнима се обратио игуман манастира, користећи прилику да и на грчком језику изрази захвалност Византијском хору који је увеличао данашњу евхаристијску радост. Отац Сава се сетио и покојног Ликурга Ангелопулоса који је неуморно радио на промоцији византијске црквене музике у Грчкој и целом свету и пренео ово богатство многима којима оно није било познато. Игуман јуе поздравио и госте из Италије изразивиши радост што Св. Краљ Стефан окупља људе добре воље из целог света. На послужењу у манастирској трпезарији хористи из Грчке отпевали су и пар химни на латинском у стилу древног римског појања које је реконструисао покојни Ликург Ангелопулос у сарадњи са Марселом Пресом и његовим хором. То је певање веома слично византијском које је преовладавало у древној православној римској Цркви посебно у 7 и 8. веку када су неки од папа били грчког и сиријског порекла. Радост данашњег евхаристијског сусрета настављена је у манастирској трпезарији заједничком трпезом љубави. Хористи из Грчке потом су посетили Пећку Патријаршију и кренули пут Атине. У прилогу достављамо 9 видео записа са појањем хора "Ангелопулос" који су постављени на јутјуб каналу манастира Високи Дечани. Реч је о следећим деловима: Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  13. Имам осећај, а можда и грешим, да много чешће тумачимо на литургији Јеванђелске перикопе, него што се уопште осврнемо на ризницу Павлових мудрости, утеха и поука у његовим посланицама. Ни њихова зачала нису случајно поређана онако како се износе кроз литургијску годину. Делови „апостола“ су увод у јеванђелске перикопе којима нас Црква поучава на литургији. А погледајте овај апостол, који смо чули у недељу! „Дужни смо ми јаки слабости слабих носити“ – како су то велике и можда и страшне речи! И то све да бисмо „кроз трпљење и утехом Писма имали наду“. Ко се сећа ових речи на улици? Коме ове речи падну на памет, кад видимо суседа и кажемо 'добар дан' на улици? Кад нас изнервира касирка, када нам дође да опсујемо шалтерског службеника, кад нам наплате казну за паркирање, кад нас врте по бескрајним ходницима бирократије, кад нас разљути комшија који хилтијем дрма читаву зграду, кад бисмо се подсмехнули баки из улице која нас надугачко и нашироко испитује о ближој и даљој фамилији... сетимо се светога апостола Павла, који је био много оштроумнији од нас, много савременији од нас самих, са много више личних слабости и невоља, које су га сигурно нагониле да се брецне, да викне, да опсује... Али, он нам каже да смо ДУЖНИ ми јаки слабости слабих носити. Ко су ти јаки? Зашто нас апостол назива јакима? Зато што смо хришћани, зато што на крштењу добијамо име у Господу и зато што на миропомазању добијамо печат дара Духа Светога, који носимо читавога живота. Добијамо право да се као штитом заклонимо Именом Господњим, Именом које је изнад свакога имена. А ко су они слаби? Они који пате и страдају било под каквим слабостима – од незнавености, до телесне слабости. И ми смо дужни да им помогнемо, јер Господ Коме је Павле читавог живота служио поучавао је своје ученике и рекао им да смо ми „со земљи“. Ако ми, који на крштењу задобијамо име хришћанско, не носимо то Име достојно и не сведочимо Христа, шта да чине они, којима нас је Христос послао? А коме нас то шаље Бог? Па нашим ближњима. Онима које виђамо сваки дан, чијим се слабостима смејемо, чије нас слабости љуте, чије слабости презиремо. И да не заборавимо, да је и ова посланица, али и све оне друге писана и за нас и нама, а не само онима којима је првенствено била упућена. И кад нас, тако, узнемири неко из наше близине, сетимо се речи које нам је упутио Павле, а Црква одредила да се оне на литургији произносе и припреме наше срце да чује поуку Јеванђеља.
  14. У Недељу светих Отаца Првог Васељенског сабора, 09. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски богослужио је у храму светог Архангела Михаила у Дарди. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Владика Херувим је на светој Литургији изговорио следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашње сабрање овде у Дарди у храму светог Архангела Михаила – предводника свих небеских сила који штити и ово место од свих видљивих и невидљивих непријатеља. Велика је благодат и дар што можемо да се саберемо на светој Литургији да принесемо Жртву Господу и да се причестимо Телом и Крвљу Господњом. Да ли је већи дар Бог могао оставити човеку него што је Црква у којој се сабирају врлине које нас чине небеском децом и Божјим народом који ходи путем предака. Нема ништа лепше од живота у Цркви, живота по Јеванђељу Христовом. Јеванђеље Христово се на Литургији претаче у живу Реч, добија ону димензију која спасава. Заиста, када свето Јеванђеље слушамо на Литургији имамо други доживљај од онога када читамо код куће. Битно је да читамо свето Јеванђеље и код куће, јер од Речи Божје долази наше спасење. У првој глави Јовановог Јеванђеља видимо да Реч – Логос Господ Исус Христос и Он долази у овај свет да га спаси. Тајна живота нас хришћана налази се у Тајни Оваплоћења, јер Христос долази у овај свет да би човеку омогућио Заједницу са својим Творцем. Бог нам на тај начин даје да можемо испунити речи Јеванђеља: ”Све моје твоје је, и твоје моје”. Овде нам се открива да Христос треба да обитава у свакоме човеку, треба да буде Мерило нашега живота. То можемо испунити следећи пут Јеванђеља, подражавајући у нашем животу животе светих. Свети су ходили путем Васкрсења пребивајући у непрестаној радости са Господом. Овај свет нам нуди неке врсте задовољства, али не нуди нам вечну, непролазну и нетрулежну радост. Та радост је у загрљају Божјем, то је обитавање у благодати Светога Духа. Речима данашњег светог Јеванђеља ”Речи које си ми дао, дао сам њима” Господ Исус Христос говори да нам је овде на земљи оставио све и сада требамо да чинимо дело које нам је Он оставио. Није случајно што данас слушамо ово Јеванђеље, јер се налазимо у недељи пред свету Педесетницу када славимо Рођендан Цркве. На Педесетницу славимо испуњење свега онога што је суштина нашега живота, то је оно што нас спасава и даје нам живот вечни. Јер се благодаћу Светога Духа спасавамо и сабирамо на светој Литургији и причешћујемо Телом и Крвљу Господњом. Благодаћу Светога Духа се Крштавамо. Дају нам се благодатни дарови који нам омогућавају да живимо у светотајинском животу Цркве. Господ је промислио тако да смо се данас сетили и отаца Васељенског сабора да би пред свету Педесетницу учврстили своју веру. Први Васељенски сабора донео је Символ Вере којим исповедамо нашу веру, да се утврдимо у Тајнама вере које нам у дубину откривају на који начин верујемо у Господа Исуса Христа. Читајући Символ Вере могли смо чути Тајну о Господу Исусу Христу као оваплоћеном Сину Божјем и Васкрсењу мртвих ка којем се слива биће свакога хришћанина. Сав наш овоземаљски труд испуњава се у Васкрсењу Христовом без којега наш живот не би имао смисла. Христовим Васкрсењем смрт је престала да буде реалност нашега живота, постала је праг преко којега идемо у Вечни Живот. Нека је благословен данашњи дан и наше сабрање у Дарди где смо се сабрали да прославимо име Божје и да кроз Литургији постанемо Једно у Христу. Нека Христос вечно буде у нашим душама и срцима, да живимо у Христу и благодати Светога Духа! Амин. Радост заједничарења је после свете Литургије настављена у парохијском дому у Дарди. Преосвећени Владика Херувим посетио је овом приликом и Угљеш где је у току изградња новог храма Божјег. “Изградњом храма играђујемо место где можемо да изграђујемо себе у љубави и милости Божјој” - порука је Владике Херувима који је благословио радове похваливши досадашњу преданост и рад свих укључених у ово богоугодно дело. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  15. У суботу, дана 08. јуна 2019. године, када Црква прославља светог апостола Карпа и Алфеја, свету архијерејску Литургију у Пачетину служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј Љубенко Јовић, парох бршадински, протојереј Горан Горановић, парох боботски, протонамесник Ненад Кесоња, парох пачетински, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј Вукашин Цветојевић, парох друге вуковарске парохије и ђакон Радован Арсеновић из Трпиње. Овогодишња кума је била госпођа Душанка Гаглијано из Пачетина, а за идућу се годину кумства примио господин Срђан Секулић из Пачетина. Владика Херувим је беседио после заамвоне молитве: - У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан милости и љубави Божје која нас је сабрала у Светониколајевски храм овде у Пачетину. Сабрали смо се да прославимо име Божје и светог апостола Карпа који је заштитник овога села. Из житија овог великог апостола можемо да видимо да је био благе нарави, бистрог ума, велики ревнитељ за Реч Божју. Свети апостол Карп био је епископ на Криту, а највише сведочанства о њему имамо код светог Дионисија Ареопагита. Свети апостол Карп је као посланик Божји сејао семе Јеванђеља Христовог не само на Криту него и по васцелој васељени која је жедна љубави и мира који произилазе из Јеванђеља. Апостоли су проносили Јеванђеље о Васкрсењу које је печат нашега живота, следећи Божју реч трудили су се да обоже народ учећи их да се крсте у име Оца и Сина и Светога Духа. Господ Исус Христос је преко Апостола наложио целокупној јерархији наше свете Цркве да проповедамо Реч Јеванђеља и крстимо све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. На крштењу добијамо печат и залог Небеског Царства да бисмо у Цркви кроз Литургију умножавали врлински живот. Суштина нашега живота је у Литургији, ако нисмо сједињени у Литургији ми не живимо као хришћани. Апостоли заједно са светим апостолом Карпом су нам преносили управо такво предање. Није случајно што смо данас окупљени да прво Литургијиски прославимо име Божје, а затим да одемо до наших поља и молитвом их учинимо благословенима и роднима. Родна поља су нам потребна како бисмо могли и биолошки живети. Помолили смо се да Господ благослови житна поља да би народ могао да живи, да од полодова дела руку својих може да живи и храни своју фамилију. Надамо се да ће свети аспотол Карп заштитити од свих пошасти од временских непогода. Надамо се да ће поља бити благородна како би и житнице биле пуне. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан који нас је сабрао да прославимо име Божје и светог апостола Карпа. Амин! Трудом ЦО Пачетин и надлежног свештеника оца Ненада Кесоње испред храма у Пачетину приређен је ручак за све присутне. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  16. Лењи и немарни, остављамо све за задњи час. Велики празник, два свештеника се обукоше да служе у олтару. Милина за очи, рај за душу, помислих. Јес, у пет минута до осам формира се ред код леве певнице. Ух, ем вруће, ем се врзмају око мене. Побегох у десну да се скријем, да нађем кутак и мир. Млађи свештеник је током целе Литургије исповедао људе. Улазио у олтар само у главним моментима. Ево ти беседе на крају: Старији свештеник грми и сева: - Колега због вас немарних није служио... - Ви у реду, остали вас посматрају - реметите им молитву. - Ни ви се нисте исповедили, сагли сте главу, чули молитву... и сад сте безгрешни! Е, вала, нисте! - Имате недељу дана пре, па дођите, отворите душу, да чујете савет. Не поносим се што пишем ове редове, нити ми је било пријатно јуче. Уместо да смо сви узносили молитве Мајци, ми смо се спотицали у сваком трену.. Што ли написах ово? Можда ће неком бит на корист, не знам.
  17. Почетак је Великог поста, а овај период је обележен једним посебним, јединственим богослужењем које нас прати у ове дана - Литургија пређеосвећених Дарова. Катихета Бранислав Илић објашњава и уводи нас у смисао, значај и лепоту овог великопосног богослужења. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.
  18. У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих Литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. Света Литургија се не уклапа у покајни карактер великопосних дана. Литургија је пасхална Тајна, празник Цркве испуњен радошћу и духовним весељем. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих Литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. У току недеље у време Часног поста служи се Литургија пређеосвећених Дарова. Тим поводом разговарали смо са протојерејем Иваном Цветковићем, старешином Храма Свете Петке у Нишу. Извор: Радио Глас
  19. Почетак је Великог поста, а овај период је обележен једним посебним, јединственим богослужењем које нас прати у ове дана - Литургија пређеосвећених Дарова. Катихета Бранислав Илић објашњава и уводи нас у смисао, значај и лепоту овог великопосног богослужења. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.
  20. На Нову годину по јулијанском календару и празнике Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, служио је свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Горњем Црњелову. Његовом Пеосвештенству су саслуживали протојереји-ставрофори Јово Јовић и Љубомир Ђокић, умировљени свештеници, протонамјесници Слободан Мићић и Предраг Гаврић, те протођакон Славољуб Милошевић. Звучни запис беседе На крају Литургије Преосвећени Владика је узнио благодарствене молитве на почетку Новог љета Господњег, а потом је окупљену дјечицу даривао поклон пакетићима. У својој бесједи је истакао суштину празника Обрезања и указао на личност Светог Василија Великог и његов допринос Цркви. Преосвећени Владика је посебно нагласио значај свете тајне Причешћа, те позвао вјерујуће да активно учествују у овој светој тајни. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  21. У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. Катихета Бранислав Илић ЗВУЧНИ ПРИЛОЗИ (радио Беседа): View full Странице
  22. У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Ова служба Божија служи се два пута годишње, на празник Светог апостола Јакова и на Недјељу Богоотаца, прву недјељу по Божићу. О значају древне Литургије Светог апостола Јакова, која носи назив и Јерусалимска говорио је за Радио “Светигору“ свештеник Мирчета Шљиванчанин парох подгорички. Звучни запис разговора
  23. У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Ова служба Божија служи се два пута годишње, на празник Светог апостола Јакова и на Недјељу Богоотаца, прву недјељу по Божићу. О значају древне Литургије Светог апостола Јакова, која носи назив и Јерусалимска говорио је за Радио “Светигору“ свештеник Мирчета Шљиванчанин парох подгорички. Звучни запис разговора View full Странице
  24. Међутим, колико пута, живећи у толиким радостима, међу толиким ситницама које нас упијају, заборављамо на небеса? Обавезе као магнети одвлаче срца наша и небо нам представљају као нешто врло високо, као да је стати на тло небеско недостижан подвиг. Ако поред тога човек нема и неко духовно искуство, ако није усмерио срце своје, ако никада није крочио на тло небеско, ако није завирио на небо, опасност је још већа. Кад ти неко прича о неком човеку, можеш осећати извесну радост због доброте тог човека, чежњу да га сусретнеш, међутим, ако га не видиш, постоји опасност да га заборавиш. Ако га видиш, врло је вероватно да ће га срце твоје заволети, приљубити се уз њега и да ће га од тада па надаље непрестано имати на уму. Тако бива и са небом. Када бисмо могли само накратко завирити на небо, да видимо пространство његово, лепоту његову, радост, величанство његово! Тада би у сваком случају било теже да га забораве душе наше. Али како то да постигнемо? Кад су Израиљци хтели да уђу у Јерихон, за којим су толико чезнули, али су знали да је имао високе зидине које нису могли лако савладати, шта су учинили? Послали су уходе да донесу плодове из земље оне. И уходе су заиста донели велике гроздове грожђа; донели су од блага њеног, од дијаманата, од красота њених. Кад Израиљци видеше те плодове, срце им заигра и рекоше: победићемо непријатеље. Навалили су тада на зидине и уз помоћ Божију их срушили и упали у град. Кад бисмо и ми могли да отворимо један прозор ка небу, да га осмотримо и да, ако нам се свиди, ускочимо, уђемо унутра, видимо шта има и учинимо га својим (нама блиским), да га освојимо, задобијемо! То је смелост на коју данас желим да се одважим. Хоћу ли успети? Рекох вам да се прибојавам. Молите се да ми Бог подари реч и истовремено се молите да Он отвори срца ваша, да бисте могли да разумете оно што вам не могу рећи на начин на који бих желео. Ако желиш да видиш и да осмотриш неки предиван предео који се налази иза неког брда, шта ћеш радити? Попећеш се на неки врх и одатле ћеш пустити поглед да се пружа по целом оном дивном простору који си прижељкивао. И ми ћемо то учинити. Дошли смо у храм, у цркву Божију, на место са кога управо врло добро можемо осмотрити небо, у простор који је обасјаван, и украшаван, и преукрашаван незалазном светлошћу Тросунчаног Божанства. Црква у којој смо сада, драги моји, свака црква, јесте печат, изображење, образ, икона, један комад – неба. Кад смо у цркви, заиста осећамо да смо на небу. Зашто у цркви постоји тако велика купола? Да би се срца наша уздизала управо ка небу. Зашто постоје ове дивне двери које се отварају када се служи Литургија? Да би нам показивале како се отварају небеса. Зашто је црква пуна крстова? Зашто је горе насликан Христос Који служи? Да би нам црква показивала да док се налазимо у њој бивамо пренесени на небо. Тајинствено, али и реално живимо небеске тренутке. Зато и Свети Григорије Палама каже да Црква ''лежи на висини, будући неки другачији, анђелски и надовосветски простор'' – простор у коме се налазимо јесте један анђелски, надовосветски простор. ''Храм'', говори нам, ''на небо узводи човека, и (...) њиме га поставља пре Бога свега''; Црква нас узима, подиже и ставља пред Самога Бога. Осећамо ли ми пак то? Постоје ли чула у нашој души која поимају ту стварност кад улазимо у цркву? Али, кави смо ми људи! Знамо све расе паса и коња, знамо биљне врсте, марке аутомобила, радио уређаја, али почесто не знамо оно што је у непосредној вези са нашим животом. Зато желим да данас обратите пажњу на ово што вам говорим. Ако добро размислимо, схватићемо да све што око нас постоји, бескрајне дубине океана, врхови планина, хиљаде и миријаде звезда у ствари нису ништа друго до сиромашно суседство наше планете Земље. Видели сте како радници руше старе куће кад желе да подигну вишеспратнице? Једног дана ће се тако сручити све што у васиони постоји. Ништа неће остати. Остаће само духовно небо где је Христос. Тамо, дакле, управимо поглед свој. Налазимо се у цркви. То је најпогодније место да видимо небо. Али, шта је прозор? Како ћемо га отворити? Е, то је врло једноставно. Прозор је Света Литургија коју служимо. Међутим, будући да нам предстоји да управимо поглед свој ка толико духовним стварима, усмеримо душе своје ка Светом Духу и помолимо му се да светлост Своју усмери на таму наших мисли како би нас просветлио да осетимо, разумемо, усвојимо све оно што се за време Свете Литургије догађа, говори и може чути. Дошли сте с толико труда и по хладноћи. Ваш труд не треба да буде узалудан. Тога ради помолимо се Духу Божијем и у вама неће остати ниједна нејасна помисао. Не треба да одемо одавде ако се срца наша не поклоне Богу, ако не осетимо да су душе наше зарониле у небо и виделе све оно што се на њему дешава. Кад завршимо ову беседу, треба да осећате оно о чему је један светитељ Цркве наше говорио: ''Сада си ми срце душе моје охрабрио и немоћан сам да издржим пламен Твој, зато прославивши Те идем''. О, Боже мој, говори, осетио сам Те, ослушнуо сам Те, видео Те крај себе, осетио сам како ми пробадаш срце стрелама Својим, како сагореваш душу моју, како разбуктаваш пламен који не могу издржати. Зато Те прослављам и одлазим узимајући Те са собом. Он, Христос, научиће нас свакој истини. Дакле, прозор нам је Света Литургија, која је толико знана у живору нашем, на коју смо се од детињства навикли и којој нема ничега сличног ни на небу ни на земљи. Како Литургија почиње? ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа (...) Амин.'' Зашто свештеник тако почиње? Шта жели да каже? Христос пред нама отвара један изузетан призор. Приказује пред нама једно небеско виђење. Христос пред нама отвара Царство Своје. Као што одеш у неку радњу па трговац пред тобом развија ролну тканине и ти је разгледаш, опипаваш, испробаваш издржљивост њену, гледаш њену лепоту и говориш ''ово ћу купити'' – тако Христос у том тренутку чини. Отвара пред нама Царство Своје да га видимо, осетимо, да га се наситимо и кажемо: ово и ја изабирам за живот свој. Да ли пак душе наше то осећају? Свештеник то у оном тренутку схвата пре жртвеником. Срце му снажно лупа, прети му опасност да ослепи као што је Апостол Павле на путу за Дамаск ослепео кад је видео Христа. Његове духовне очи гледају заслепљујућу светлост Божију. Због тога пун заноса узвикује: ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...'' Слава Твоја у Царству Твоме, Христе мој, све испуњава. Јесте ли видели како, кад невесту ките да је фотографишу, њен велики вео испуњава целу собу, а крајеви хаљине њене прекривају под како би показали славу и лепоту њену? Управо тако се Црква Христова у том литургијском часу пре нашим очима простире по целом простору. Које је то благословено, прослављено, почаствовано, од свега другог узвишеније Царство? Царство Небеско, Царство Божије, Рај у који нас је Христос ставио, наша Света Црква. Цар је Тросунчани Бог: Отац, Син и Свети Дух. Цареви служитељи су Анђели, Престоли, Начала, Власти, Господства, Силе, многооки Херувими, шестокрили Серафими. Цареве војсковође су Светитељи. Царица је Госпођа Богородица. Верно војници су хришћани, сви они који су спремни да следују Христу ма колико их то коштало, сви они који су спремни да понесу пречасно име Његово, сви они који чине Цркву Његову. Дакле, у часу Свете Литургије сви су с нама: Хрисатос, Светитељи, Богородица, Анђели, верници свих векова. Према томе, кад свештеник говори ''Благословено Царство Оца...'', заборавља сбе, свој дом. Заборавља свет, све што види, и управља срце своје и мисао ка ономе што разуме, ка тајинственом, невидљивом, које Христос ставља пред њега. Управо због тога, осећајући славу Христову, славу Цара небескога, он коленима која дршћу, душом која само што не поклекне под теретом одговорности, очима које продиру у тајне Царства небескога, подрхтавајући говори: ''Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење'' – Теби, Христе мој, Који си толико прослављен, Кога окружују толики Светитељи и Анђели, Теби доликује слава, и част, и поклоњење. Пред нама је, значи, цела Црква. Пред нама се истински, суштински, тајанствено јавља Христос! ''Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима'' , каже Христос. Ово се дешава у часу Свете Литургије. Према томе, шта је наша Литургија? Вероватно сте приметили како се на белом биоскопском платну неки човек, неки предео, који се као трачак појављује у дубини, постепено увећава и сасвим јасно показује. То је Литургија: она, пред нашим очима, постепено открива Христа и Царство Његово. Христос је у овом часу пред нама управо онако како је онда поучавао, чинио да хроми скачу и ходе, слепи прогледавају, мртви васкрсавају. Не долази нам просто у мисао, него стварно долази пред нас, присутан је. Он, учитељ, пророк, чудотворац. Пред нама је сада Христос распети, васкрсли, вазнесени! Све ово што унутар цркве видимо: полијелеји, свештеник, часни дарови, мали и велики вход, све то постају обележја присуства Христовог. Према томе, Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Самога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом, дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сам Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет. Литургија је један покрет, хитање, покушај да зграбим Христа, да Га ухватим. Сећате ли се Магдалине? Кад је схватила да је пред њом Христос, рекла је: ''Равуни, Учитељу мој'', и кренула да додирне одећу Његову, тело Његово. Сећате ли се крвоточиве? Док се онолико мноштво људи тискало око Христа, она је ишла да Га се са страхом и поштовањем дотакне. Сећате ли се Томе? Ставио је руке своје у ране и повикао: ''Господ мој и Бог мој''. То и ми у часу Свете Литургије чинимо. И после се питамо где је Христос! Ево Га! Пред нама је, с нама је, поред нас је. ''Учитељ је дошао и зове те'' , рекли су Марији која је плакала за мртвим Лазаром, братом својим. На Литургији је присутан учитељ, Христос, и сваког од нас зове по имену његовом. Онима који то осећају, искре севају из очију и они живе радост Христову. Све се преиспуњава светлошћу. Све прославља Христа. Према томе, кад неко долази на Литургију, треба да долази с помишљу да долази да се сусретне са Христом и још да га са чежњом додирне, као што каже Свети Методије: ''Чедан сам ти и светиљке сам упаљене чувао, Жениче, излазим у сусрет Теби''. Жениче Христе, чувам себе чедним и чистим и упаљене светиљке држим у рукама својим да бих те дочекао. Тако треба да долазимо на Свету Литургију, која је присуство Христа и Царства Његовог. Продубимо то још мало. Због чега чинимо входове? Ви који сте били на вечерњој служби, мало пре сте видели свештеника који је начинио вход и ушао пред жртвеник. Сутра ће се на Литургији, на малом и великом входу, поновити исто. Литургија је једна литија ка жртвенику, једно хођење ка небу. Као што приликом литије о празнику светитеља заштитника нашег града, кроз град проносимо његову икону, лик његов, са рипидама шестокрилих серафима и идемо до трга како бисмо прославили Светитеља нашега, тако је и Литургија наша једна литија, један ход, једно путовање ка Небу. Налазим се на Литургији значи да сам истински, не у машти, ступио на пут који води на небо. Јесте ли запазили да се, када долази до помарачења сунца, улице пуне децом и одраслима који на очима држе задимљено стакло и гледају сунце? Таква је Литургија. Она је приљубљивање очију наших, срца наших уз Онога Који је устоличен на небу. Мој живот се надаље креће око Христа. За мене је само једно вредно – Царство Небеско. Дакле, треба да оставимо породицу своју, посао, децу и непрестано трчимо на Литургију? Не, драги моји. Погледајте колика је мудрост и љубав Божија. Сва свакодневна дешавања нашег живота могу да уђу у Царство Божије, Она штавише могу да постану мостови који ће нас одвести до Њега. Све може да изражава љубав нашу према Богу! Љубав према жени, жртве за децу, свакодневни труд, бол, бриге, сузе, тајне горчине свога живота, све то убацујеш у Царство Небеско. Бог то освештава и даје ти снагу да целе наредне седмице наставиш даље. Све то има место и вредност пред Христом, довољно је да не заборављамо да је Царство Божије циљ наш, испуњење наше, и да душа наша буде жедна Царства небескога. Да Христос буде циљ наш. Да небо буде отаџбина наша. А то подразумевамо кад кажемо: ''Амин. Да, Оче мој небески, прихватам све што ми казујеш; започео сам путовање своје; ступио сам на пут који ће ме одвести на небо. Нећу стати док не стигнем тамо где си Ти''. Према томе, на Литургији путујемо према Царству Христовом и истовремено се налазимо у њему. Христос нас је подигао на небо или, боље, спустио је небо у Цркву нашу. У цркви нам Он у ''мираз'' даје сва добра, спасење наше, свестост, смирење Своје, Своје благодатне дарове уопште. Литургија је за нас као једно заручење. Као што носиш заручнички прстен и то значи обећање брака, управо тако Литургија значи да се сједињујем са Христом, Који ми обећава да ће ме, ако останем веран, у сваком случају увести у Царство Небеско. Већ од ове земље живимо рај. Овде се, дакле, драги моји, савршава та тако велика истина. Овде је, кад вршимо Свету Литургију, присутна цела Црква Христова. Сједињујемо се с Христом и постајемо једно Тело с Њим. Као што, ако узмеш једно бело платно и иза њега поставиш неку веома јаку лампу, оно постаје један светао екран, тако и нас упијају зраци Христови и чине нас христосима. Постајемо храм Христов, постајемо удови Христови, постајемо христоси и Он је глава наша. Глава: ''Христос је глава Цркве'' , значи источник, извор. Кад си жедан, отићи ћеш на чесму да утолиш жеђ. Христос је онај Који залива наше ожеднело срце. Удови наши, тела наша и кости наше постају удови, тела и кости Христове. Живимо животом Христовим и Он на Себе узима живот наш. Као што је један Хлеб који стављамо у свету дарохранилницу, као што је један Хлеб који постављамо на Часну трпезу, као што је један Христос, тако и ми са Христом и међусобно постајемо једно, постајемо један – Христос. Према томе, шта се догађа кад служимо Литургију? Ми приређујемо један пријем, једну вечеру. Позивамо за трпезу своју Светитеље Цркве наше, позивамо свог упокојеног оца, деду, прадеду, вољене особе које су отишле, позивамо Анђеле. И долази нам Сам Христос и на трпезу поставља Тело Своје и Крв Своју. То значи: ''Поменувши све свете, сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо''. Пошто смо довели све Свете овде и њима предали себе, пошто смо их замолили и помоћницима себи начинили, надаље предајемо себе Христу. Како се Христос пројављује на Литургији? Обратимо овде пажњу како бисмо то што боље разумели када долазимо на Литургију. Да видите у пракси да је на Литургији присутан Христос и целокупна Црква. Изображење Христа је епископ. Само тамо где је епископ може постојати и Црква Христова. Због тога епископ узлази на узвишени трон како би показао да у том тренутку Христос заузима Своје место међу нама. Тамо где је архијереј, тамо где је епископ, тамо је заиста Христос. Као што је Христос ушао у горњу одају, где су ученици били сабрани, и рекао им: ''Мир вам'' , управо тако Христос узлази на трон кад архијереј узлази на њега, јер Христос је ''Онај Који приноси и Онај Који се приноси'' . Христос у суштини врши Литургију, а сви ми смо сабрани око Њега. Кад нема архијереја, ту је његов заступник који по канонима Цркве треба да има дозволу епископа. Ако нема дозволу архијереја, не може се служити Литургија. Свештеник се облачи у беле, скупоцене или златом везене одежде. Због чега ли? Зато што је себичан? Не, драги моји. Кад носи беле одежде, жели да укаже на Христа Који се приликом Преображења појавио у одеждама белим као снег. Тако се у лику и одећи свештеника пројављује Христос. Кад носи скупоцене одежде, жели да укаже на славу Христову. Кад облачи стихар, први део одежде, у Христа се облачи. Када одозго ставља епитрахиљ, то је ако да узима благодат Божију. Кад, на крају, одозго додаје на себе фелон, постаје потпуна слика Христа. Гледаш свештеника у одежди? То више није тај конкретни свештеник, него Христос. Нико на свету не носи такве одежде какве носе свештеници. То је нешто надсветско. Један необичан призор, једно небеско виђење, која указује на то да је нешто небеско, Сам Христос, сишао к нама. Отварају се дакле Часне Двери и за жртвеником се појављује свештеник. Међутим, зашто свештеник не гледа у нас, него у жртвеник? Стоји пред жртвеником и произноси прозбе, молбе, моли Христа као наш посредник. Кад након тога буде изишао на вход, опет ће проћи између нас не погледавши нас. Он је онај који предводи, који узлази, који нас води путем небеским. Шта свештеник ради те непрестано иде напред не гледајући на нас? Пазите да схватите. Јесте ли се икад пели до метеорских манастира? Јесте ли икада били у Великом Метеору? У древна времена људи су се на Метеоре успињали мрежом. Стављали су их унутра, везивали им очи како се не би јављала несвестица и подизали их чекрком. Касније су начинили један врло узан путељак, тик уз стену, који је узлазио до врха брда Преображења. Кад би неко долазио, како да се попне тим малим путићем? Кад би гледао у провалију, стропоштао би се и изгубио. У тим приликама би силазио један калуђер, посетиоцу давао мантију и говорио му: ''Док се ја пењем и гледам увис, ти се држи за мене. Попећемо се заједно. Међутим, не гледај доле. Ако погледаш, пашћеш и повући ћеш и мене''. Тим путићем би калуђер водио посетиоца док је овоме лупало срце јер је знао да је доле хаос. Водио би га около-наоколо и кад би стигли горе, говорио: ''Ах, овде је Христос!'' И свештеник чини управо то. Узводи нас уским путем. Пази, не гледај доле, да те што земаљско не обмане. Срце увис, нека ум твој буде као соко како би могао прелетети небо и небеса! Копнене, земаљске животиње не лете. Постани соко, гледај високо! У међувремену појци певају антифоне: ''Молитвама Богородице, Спаситељу, спаси нас''. Комбинују их са разним стиховима из псалтира, који су пророштва о доласку Христовом: проричу да Христос долази међу нас. Потом свештеник усхићен чини мали вход јер је он, у ствари, као и Мојсије, ушао у облак који крије Христа. Сетимо се Мојсија кад је узишао на Синај. Какви су оно били громови, какви потреси, какав огањ, дим, страх и трепет! Бог је присутан! Управо тако је пред свештеником присутан Бог. Наравно, овде нема земљотреса, да се не бисмо уплашили, нема дима, него само дим од тамјана, који мирише. Свештеник зна да Христос иде испред и више не може да издржи, те се срце његово пролама у речи: ''Јер си Свет, Боже наш, и Теби славу узносимо''. Свет си, јединствен си, Боже мој. Гледа жртвеник и сигуран је да је присутан Бог, Дух Свети, Анђели. Прошао је поре нас у малом входу и дошавши на уобичајено место, свештеник се помолио Христу да заједно с његовим входом буде и вход светих Анђела и Арханђела. У продужетку говори: ''Благословен је вход светих Твојих''. Благосиља вход за време кога заједно са свештеником улазе и редови анђелски и на хиљаде анђела и облаци Светитеља. Заједно с њима, на мислена небеса узлази и свештеник. Због тога, преплашен да га не спали огањ Божији, говори: ''Јер си Свет, Боже''. Ја сам грешан, али немој ме спалити, Боже мој. Имао сам срећу да упознам једног светог човека који би толико пута, кад би ишао да служи, излазио од жртвеника са једним надземаљским погледом, са очима које су гледале изван и изнад хоризонта! Служио је сам с једним својим искушеником којем је говорио: ''Изиђи напоље, изиђи, изиђи брзо''. Затварао би врата и остајао сам за жртвеником. Седео би сат-два. Након тога, пошто би причао, пошто би дух његов био умиван светлошћу Божанском, пошто би очи његове сјале светлошћу Његовом, излазио би поново и отварао врата. ''Ходи'', говорио би искушенику, ''ходи. Овде је био Свети Дух, тамо серафими, онде Херувими'' и сав дрхтао, но дрхтањем препуним радости и среће. И Свети Спиридон је ''Анђеле имао за саслужитеље своје''. Заиста је свештеник саслужитељ Анђела и Светитеља. А и народ, будући да зна ово, пева анђелску песму: ''Свети Боже, Свети моћни, Свети бесмртни''. Поју и анђели: ''Свет, Свет, Свет'', и понављамо и ми песму њихову. Тако, земља и небо, сви постајемо један хор, једно славље, једна песма. И додајемо: ''Помилуј нас''. То је вапај грешног човека, јер су Анђели свети и пресвети. А на великом входу заједно с Анђелима смо и ми грешни и недостојни. Како је то страшно и дивно! Пролази Христос и са Њим Светитељи, Анђели и, заједно с њима, и ја, грешни свештеник. Због тога су у древна времена побожни цареви, кад би бивао велики вход, са својом свитом пратили свештеника као почасна пратња Небескога Цара Који је у том часу пролазио. Постоји предање да се неки цар у једном таквом часу заноса, осећајући грозницу присуства Христовог и присуства Анђела, у царској одећи и са круном на глави стропоштао на под. Након анђелеске песме и пошто се прочита Апостол, када се свештеник припрема да чита Јеванђеље, први пут се окреће према народу и благосиља га: ''Мир свима''. У том часу не благосиља свештеник, благосиља Сам Христос. Када је требало да се Христос узнесе на небо, подигао је руке, благословио ученике и они су му се поклонили и отишли. Управо то се дешава у овом часу. Свештеник, посредник, грешник, повлачи се и сада оставља да Сам Христос служи! Због тога он на малом входу испред главе држи Јеванђеље, не да би скривао лице, нго да се види како не постоји он, него само Христос. И пошто он уздигне Јеванђеље, певамо: ''Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу''. Поклањамо се Христу, а не Јеванђељу, не свештенику. Пред нама је Христос Који подучава, Христос Који служи, Христос Који говори, Христос Који се у свештенику крије. Пре тога свештеник говори: ''Премудрост, смерно стојмо''. Шта значи: ''Смерно стојмо''? ''Ово говори желећи да треперимо при сусрету са Богом и Тајнама Његовим, и да не будемо немарни, него пажње и стремљења њему пуни.'' Да са трепетом, чежњом, пажњом, смерно чекаш да видиш Христа и општиш са Њиме. Због тога Му се клањамо. Такође, на великом входу, кад пролази Христос, свештеник говори: ''Да помене Господ Бог све нас у Царству Своме''. А сваки од нас говори: ''Помени ме, Господе, у Царству Своме''. Гледамо Христа очима душе и молимо Га да нас се сети. Сходно томе, Господ служи. Господ пролази између нас. Господ долази да узме дарове наше да би их положио на жртвеник. Приносимо хлеб и вино као дарове. Хлеб одржава човека и даје му живот, док му вино даје издржљивост и здравље. Према томе, када Христу дајемо хлеб и вино, дајемо му оно што нас храни, што нам даје живот. Тајанствено, символички, Христу приносимо живот свој, здравље, добробитије своје, приносимо Му себе – приносимо Му своје тешкоће, своје боли, патње, децу своју, приносимо Му све, све што је наше и цео свет. Принос бива уз изговарање молитве приношења. Именица приношење (грч. αναφορα) произлази из сложеног глагола ανα+φερω (горе+носити, тј. узносити, приносити). Значи, Христос у овом страшном часу у наднебесни Свој жртвеник прима дарове наше, живот наш који му приносимо, прима нас. Према томе, кад идемо на Литургију, идемо да узмемо Христа. Али, претходно треба да будемо спремни да му дамо што год нам затражи, да му дамо себе. Ако имамо скривене задршке, не можемо се сјединити са Христом. У том часу се пред нама јавља заклани Христос. И ми треба да се осећамо закланим (тј. жртвованим) Њега ради, да будемо спремни, ако затреба, да будемо заклани. Дакле, Христос се непрестано јавља пред нама и поје се алилуја. За време малог входа, након читања Апостола и великог входа певамо алилуја. Шта значи алилуја? Алилуја је један поздрав који се говори на свадби Христовој. За свадбе имамо посебне благослове и жеље. ''Да живите срећни хиљаду година'', желиш младенцима. Алилуја је свадбена песма, поздрав на свадби Христовој, кад се Христос жени душом која је невеста Његова. Литургија, дакле, са богојављењима својим, са присуством Христовим, представља склапање једног тајног брака са Господом. Брак се назива и радост. Христос као да нам на Литургији говори: ''Уђи у радост Господа свога'' , на свадбу Господа свога. Ако не желиш? Ако не желиш, куда ћеш поћи да се сакријеш? Где год да пођеш, у дубине морске или у висине небеске, наићи ћеш на Његово присуство. Негде ће те уловити. Зар није боље да се сам предаш? Видећеш колика ће бити радост твоја! Ако одбијеш, за тебе ће то бити самоубиство. Свештеник, након што причести људе, подиже свети путир и говори: ''Свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин.'' Подсећа нас на Вазнесење Христово. То је тренутак у ком нам Христос обећава да ће заувек бити са нама. Пошто примимо Светога Духа, пошто видимо Тајне Царства, можемо поћи са очима душе препуним лепота које смо видели. Према томе, драги моји, наша Литургија јесте зарука са Христом, једна свадба. Она нас одводи у Царство Његово. После ћемо поново изићи и поћи кућама својим заједно са страстима својим, гресима, малодушношћу својом. Није битно. Поново ћемо ићи на Литургију, поново ћемо се ухватити за Христа, поново ће нас Он обожити. И тако, уз непрестану борбу, у сталном ходу, напред је свештеник, ми отрага, стићи ћемо у Царство Небеско. Идемо ли на Литургију са том чежњом? Осигурали смо Царство Небеско. На Литургији смо видели како се отварају небеса. Видели смо добра Царства Небескога. Узели смо ''мираз'' свој, Светог Духа. Научили смо да у рукама својим можемо имати Онога Кога тражимо, да и ми, грешне душе, у Цркви можемо да га се дохватимо. Долазимо тако сваки пут да се дохватимо Христа и да Га тајанствено и невидљиво стављамо у себе. И одлазећи са душама које славе, рецимо: ''Поверимо Њему душе своје и предајмо Му живот свој.'' Поверимо душе своје Христу Кога смо видели, и посветимо Му животе своје, ''и разгоримо срца своја огњем љубави Његове''. Распламсајмо срца своја огњем љубави Његове, огњем који у нама сажиже сваку трулеж, који нас очишћује и припрема за живот вечни. Преузето из: Жички благовесник, часопис Епархије жичке Божићни број / децембар-март 2007/2008. (37-45 стр.)
  25. (Беседа изговорена у цркви Светог Николе у Трикали 31. јануара 1971.) Данас ћу се, драги моји, осмелити на нешто велико. Покушаћу нешто што свакако превазилази моје моћи. Међутим, учинићу то из љубави према онима који су ме, устремљеног погледа и отворених ушију, толико пута слушали на овом месту. Тема која нас у ово време заокупља јесте духовни живот. Духовни живот је живот који је надахнут, руковођен, усмераван, заоденут Духом Светим. Духовни живот је двиг ка небесима. Човек који живи духовним животом, иако ходи по земљи, узлази на небеса, празнује на небесима. Преносе га крила Светог Духа и небо је циљ његов, чежња његова, било његово, свакодневна брига његова. Међутим, колико пута, живећи у толиким радостима, међу толиким ситницама које нас упијају, заборављамо на небеса? Обавезе као магнети одвлаче срца наша и небо нам представљају као нешто врло високо, као да је стати на тло небеско недостижан подвиг. Ако поред тога човек нема и неко духовно искуство, ако није усмерио срце своје, ако никада није крочио на тло небеско, ако није завирио на небо, опасност је још већа. Кад ти неко прича о неком човеку, можеш осећати извесну радост због доброте тог човека, чежњу да га сусретнеш, међутим, ако га не видиш, постоји опасност да га заборавиш. Ако га видиш, врло је вероватно да ће га срце твоје заволети, приљубити се уз њега и да ће га од тада па надаље непрестано имати на уму. Тако бива и са небом. Када бисмо могли само накратко завирити на небо, да видимо пространство његово, лепоту његову, радост, величанство његово! Тада би у сваком случају било теже да га забораве душе наше. Али како то да постигнемо? Кад су Израиљци хтели да уђу у Јерихон, за којим су толико чезнули, али су знали да је имао високе зидине које нису могли лако савладати, шта су учинили? Послали су уходе да донесу плодове из земље оне. И уходе су заиста донели велике гроздове грожђа; донели су од блага њеног, од дијаманата, од красота њених. Кад Израиљци видеше те плодове, срце им заигра и рекоше: победићемо непријатеље. Навалили су тада на зидине и уз помоћ Божију их срушили и упали у град. Кад бисмо и ми могли да отворимо један прозор ка небу, да га осмотримо и да, ако нам се свиди, ускочимо, уђемо унутра, видимо шта има и учинимо га својим (нама блиским), да га освојимо, задобијемо! То је смелост на коју данас желим да се одважим. Хоћу ли успети? Рекох вам да се прибојавам. Молите се да ми Бог подари реч и истовремено се молите да Он отвори срца ваша, да бисте могли да разумете оно што вам не могу рећи на начин на који бих желео. Ако желиш да видиш и да осмотриш неки предиван предео који се налази иза неког брда, шта ћеш радити? Попећеш се на неки врх и одатле ћеш пустити поглед да се пружа по целом оном дивном простору који си прижељкивао. И ми ћемо то учинити. Дошли смо у храм, у цркву Божију, на место са кога управо врло добро можемо осмотрити небо, у простор који је обасјаван, и украшаван, и преукрашаван незалазном светлошћу Тросунчаног Божанства. Црква у којој смо сада, драги моји, свака црква, јесте печат, изображење, образ, икона, један комад – неба. Кад смо у цркви, заиста осећамо да смо на небу. Зашто у цркви постоји тако велика купола? Да би се срца наша уздизала управо ка небу. Зашто постоје ове дивне двери које се отварају када се служи Литургија? Да би нам показивале како се отварају небеса. Зашто је црква пуна крстова? Зашто је горе насликан Христос Који служи? Да би нам црква показивала да док се налазимо у њој бивамо пренесени на небо. Тајинствено, али и реално живимо небеске тренутке. Зато и Свети Григорије Палама каже да Црква ''лежи на висини, будући неки другачији, анђелски и надовосветски простор'' – простор у коме се налазимо јесте један анђелски, надовосветски простор. ''Храм'', говори нам, ''на небо узводи човека, и (...) њиме га поставља пре Бога свега''; Црква нас узима, подиже и ставља пред Самога Бога. Осећамо ли ми пак то? Постоје ли чула у нашој души која поимају ту стварност кад улазимо у цркву? Али, кави смо ми људи! Знамо све расе паса и коња, знамо биљне врсте, марке аутомобила, радио уређаја, али почесто не знамо оно што је у непосредној вези са нашим животом. Зато желим да данас обратите пажњу на ово што вам говорим. Ако добро размислимо, схватићемо да све што око нас постоји, бескрајне дубине океана, врхови планина, хиљаде и миријаде звезда у ствари нису ништа друго до сиромашно суседство наше планете Земље. Видели сте како радници руше старе куће кад желе да подигну вишеспратнице? Једног дана ће се тако сручити све што у васиони постоји. Ништа неће остати. Остаће само духовно небо где је Христос. Тамо, дакле, управимо поглед свој. Налазимо се у цркви. То је најпогодније место да видимо небо. Али, шта је прозор? Како ћемо га отворити? Е, то је врло једноставно. Прозор је Света Литургија коју служимо. Међутим, будући да нам предстоји да управимо поглед свој ка толико духовним стварима, усмеримо душе своје ка Светом Духу и помолимо му се да светлост Своју усмери на таму наших мисли како би нас просветлио да осетимо, разумемо, усвојимо све оно што се за време Свете Литургије догађа, говори и може чути. Дошли сте с толико труда и по хладноћи. Ваш труд не треба да буде узалудан. Тога ради помолимо се Духу Божијем и у вама неће остати ниједна нејасна помисао. Не треба да одемо одавде ако се срца наша не поклоне Богу, ако не осетимо да су душе наше зарониле у небо и виделе све оно што се на њему дешава. Кад завршимо ову беседу, треба да осећате оно о чему је један светитељ Цркве наше говорио: ''Сада си ми срце душе моје охрабрио и немоћан сам да издржим пламен Твој, зато прославивши Те идем''. О, Боже мој, говори, осетио сам Те, ослушнуо сам Те, видео Те крај себе, осетио сам како ми пробадаш срце стрелама Својим, како сагореваш душу моју, како разбуктаваш пламен који не могу издржати. Зато Те прослављам и одлазим узимајући Те са собом. Он, Христос, научиће нас свакој истини. Дакле, прозор нам је Света Литургија, која је толико знана у живору нашем, на коју смо се од детињства навикли и којој нема ничега сличног ни на небу ни на земљи. Како Литургија почиње? ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа (...) Амин.'' Зашто свештеник тако почиње? Шта жели да каже? Христос пред нама отвара један изузетан призор. Приказује пред нама једно небеско виђење. Христос пред нама отвара Царство Своје. Као што одеш у неку радњу па трговац пред тобом развија ролну тканине и ти је разгледаш, опипаваш, испробаваш издржљивост њену, гледаш њену лепоту и говориш ''ово ћу купити'' – тако Христос у том тренутку чини. Отвара пред нама Царство Своје да га видимо, осетимо, да га се наситимо и кажемо: ово и ја изабирам за живот свој. Да ли пак душе наше то осећају? Свештеник то у оном тренутку схвата пре жртвеником. Срце му снажно лупа, прети му опасност да ослепи као што је Апостол Павле на путу за Дамаск ослепео кад је видео Христа. Његове духовне очи гледају заслепљујућу светлост Божију. Због тога пун заноса узвикује: ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...'' Слава Твоја у Царству Твоме, Христе мој, све испуњава. Јесте ли видели како, кад невесту ките да је фотографишу, њен велики вео испуњава целу собу, а крајеви хаљине њене прекривају под како би показали славу и лепоту њену? Управо тако се Црква Христова у том литургијском часу пре нашим очима простире по целом простору. Које је то благословено, прослављено, почаствовано, од свега другог узвишеније Царство? Царство Небеско, Царство Божије, Рај у који нас је Христос ставио, наша Света Црква. Цар је Тросунчани Бог: Отац, Син и Свети Дух. Цареви служитељи су Анђели, Престоли, Начала, Власти, Господства, Силе, многооки Херувими, шестокрили Серафими. Цареве војсковође су Светитељи. Царица је Госпођа Богородица. Верно војници су хришћани, сви они који су спремни да следују Христу ма колико их то коштало, сви они који су спремни да понесу пречасно име Његово, сви они који чине Цркву Његову. Дакле, у часу Свете Литургије сви су с нама: Хрисатос, Светитељи, Богородица, Анђели, верници свих векова. Према томе, кад свештеник говори ''Благословено Царство Оца...'', заборавља сбе, свој дом. Заборавља свет, све што види, и управља срце своје и мисао ка ономе што разуме, ка тајинственом, невидљивом, које Христос ставља пред њега. Управо због тога, осећајући славу Христову, славу Цара небескога, он коленима која дршћу, душом која само што не поклекне под теретом одговорности, очима које продиру у тајне Царства небескога, подрхтавајући говори: ''Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење'' – Теби, Христе мој, Који си толико прослављен, Кога окружују толики Светитељи и Анђели, Теби доликује слава, и част, и поклоњење. Пред нама је, значи, цела Црква. Пред нама се истински, суштински, тајанствено јавља Христос! ''Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима'' , каже Христос. Ово се дешава у часу Свете Литургије. Према томе, шта је наша Литургија? Вероватно сте приметили како се на белом биоскопском платну неки човек, неки предео, који се као трачак појављује у дубини, постепено увећава и сасвим јасно показује. То је Литургија: она, пред нашим очима, постепено открива Христа и Царство Његово. Христос је у овом часу пред нама управо онако како је онда поучавао, чинио да хроми скачу и ходе, слепи прогледавају, мртви васкрсавају. Не долази нам просто у мисао, него стварно долази пред нас, присутан је. Он, учитељ, пророк, чудотворац. Пред нама је сада Христос распети, васкрсли, вазнесени! Све ово што унутар цркве видимо: полијелеји, свештеник, часни дарови, мали и велики вход, све то постају обележја присуства Христовог. Према томе, Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Самога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом, дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сам Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет. Литургија је један покрет, хитање, покушај да зграбим Христа, да Га ухватим. Сећате ли се Магдалине? Кад је схватила да је пред њом Христос, рекла је: ''Равуни, Учитељу мој'', и кренула да додирне одећу Његову, тело Његово. Сећате ли се крвоточиве? Док се онолико мноштво људи тискало око Христа, она је ишла да Га се са страхом и поштовањем дотакне. Сећате ли се Томе? Ставио је руке своје у ране и повикао: ''Господ мој и Бог мој''. То и ми у часу Свете Литургије чинимо. И после се питамо где је Христос! Ево Га! Пред нама је, с нама је, поред нас је. ''Учитељ је дошао и зове те'' , рекли су Марији која је плакала за мртвим Лазаром, братом својим. На Литургији је присутан учитељ, Христос, и сваког од нас зове по имену његовом. Онима који то осећају, искре севају из очију и они живе радост Христову. Све се преиспуњава светлошћу. Све прославља Христа. Према томе, кад неко долази на Литургију, треба да долази с помишљу да долази да се сусретне са Христом и још да га са чежњом додирне, као што каже Свети Методије: ''Чедан сам ти и светиљке сам упаљене чувао, Жениче, излазим у сусрет Теби''. Жениче Христе, чувам себе чедним и чистим и упаљене светиљке држим у рукама својим да бих те дочекао. Тако треба да долазимо на Свету Литургију, која је присуство Христа и Царства Његовог. Продубимо то још мало. Због чега чинимо входове? Ви који сте били на вечерњој служби, мало пре сте видели свештеника који је начинио вход и ушао пред жртвеник. Сутра ће се на Литургији, на малом и великом входу, поновити исто. Литургија је једна литија ка жртвенику, једно хођење ка небу. Као што приликом литије о празнику светитеља заштитника нашег града, кроз град проносимо његову икону, лик његов, са рипидама шестокрилих серафима и идемо до трга како бисмо прославили Светитеља нашега, тако је и Литургија наша једна литија, један ход, једно путовање ка Небу. Налазим се на Литургији значи да сам истински, не у машти, ступио на пут који води на небо. Јесте ли запазили да се, када долази до помарачења сунца, улице пуне децом и одраслима који на очима држе задимљено стакло и гледају сунце? Таква је Литургија. Она је приљубљивање очију наших, срца наших уз Онога Који је устоличен на небу. Мој живот се надаље креће око Христа. За мене је само једно вредно – Царство Небеско. Дакле, треба да оставимо породицу своју, посао, децу и непрестано трчимо на Литургију? Не, драги моји. Погледајте колика је мудрост и љубав Божија. Сва свакодневна дешавања нашег живота могу да уђу у Царство Божије, Она штавише могу да постану мостови који ће нас одвести до Њега. Све може да изражава љубав нашу према Богу! Љубав према жени, жртве за децу, свакодневни труд, бол, бриге, сузе, тајне горчине свога живота, све то убацујеш у Царство Небеско. Бог то освештава и даје ти снагу да целе наредне седмице наставиш даље. Све то има место и вредност пред Христом, довољно је да не заборављамо да је Царство Божије циљ наш, испуњење наше, и да душа наша буде жедна Царства небескога. Да Христос буде циљ наш. Да небо буде отаџбина наша. А то подразумевамо кад кажемо: ''Амин. Да, Оче мој небески, прихватам све што ми казујеш; започео сам путовање своје; ступио сам на пут који ће ме одвести на небо. Нећу стати док не стигнем тамо где си Ти''. Према томе, на Литургији путујемо према Царству Христовом и истовремено се налазимо у њему. Христос нас је подигао на небо или, боље, спустио је небо у Цркву нашу. У цркви нам Он у ''мираз'' даје сва добра, спасење наше, свестост, смирење Своје, Своје благодатне дарове уопште. Литургија је за нас као једно заручење. Као што носиш заручнички прстен и то значи обећање брака, управо тако Литургија значи да се сједињујем са Христом, Који ми обећава да ће ме, ако останем веран, у сваком случају увести у Царство Небеско. Већ од ове земље живимо рај. Овде се, дакле, драги моји, савршава та тако велика истина. Овде је, кад вршимо Свету Литургију, присутна цела Црква Христова. Сједињујемо се с Христом и постајемо једно Тело с Њим. Као што, ако узмеш једно бело платно и иза њега поставиш неку веома јаку лампу, оно постаје један светао екран, тако и нас упијају зраци Христови и чине нас христосима. Постајемо храм Христов, постајемо удови Христови, постајемо христоси и Он је глава наша. Глава: ''Христос је глава Цркве'' , значи источник, извор. Кад си жедан, отићи ћеш на чесму да утолиш жеђ. Христос је онај Који залива наше ожеднело срце. Удови наши, тела наша и кости наше постају удови, тела и кости Христове. Живимо животом Христовим и Он на Себе узима живот наш. Као што је један Хлеб који стављамо у свету дарохранилницу, као што је један Хлеб који постављамо на Часну трпезу, као што је један Христос, тако и ми са Христом и међусобно постајемо једно, постајемо један – Христос. Према томе, шта се догађа кад служимо Литургију? Ми приређујемо један пријем, једну вечеру. Позивамо за трпезу своју Светитеље Цркве наше, позивамо свог упокојеног оца, деду, прадеду, вољене особе које су отишле, позивамо Анђеле. И долази нам Сам Христос и на трпезу поставља Тело Своје и Крв Своју. То значи: ''Поменувши све свете, сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо''. Пошто смо довели све Свете овде и њима предали себе, пошто смо их замолили и помоћницима себи начинили, надаље предајемо себе Христу. Како се Христос пројављује на Литургији? Обратимо овде пажњу како бисмо то што боље разумели када долазимо на Литургију. Да видите у пракси да је на Литургији присутан Христос и целокупна Црква. Изображење Христа је епископ. Само тамо где је епископ може постојати и Црква Христова. Због тога епископ узлази на узвишени трон како би показао да у том тренутку Христос заузима Своје место међу нама. Тамо где је архијереј, тамо где је епископ, тамо је заиста Христос. Као што је Христос ушао у горњу одају, где су ученици били сабрани, и рекао им: ''Мир вам'' , управо тако Христос узлази на трон кад архијереј узлази на њега, јер Христос је ''Онај Који приноси и Онај Који се приноси'' . Христос у суштини врши Литургију, а сви ми смо сабрани око Њега. Кад нема архијереја, ту је његов заступник који по канонима Цркве треба да има дозволу епископа. Ако нема дозволу архијереја, не може се служити Литургија. Свештеник се облачи у беле, скупоцене или златом везене одежде. Због чега ли? Зато што је себичан? Не, драги моји. Кад носи беле одежде, жели да укаже на Христа Који се приликом Преображења појавио у одеждама белим као снег. Тако се у лику и одећи свештеника пројављује Христос. Кад носи скупоцене одежде, жели да укаже на славу Христову. Кад облачи стихар, први део одежде, у Христа се облачи. Када одозго ставља епитрахиљ, то је ако да узима благодат Божију. Кад, на крају, одозго додаје на себе фелон, постаје потпуна слика Христа. Гледаш свештеника у одежди? То више није тај конкретни свештеник, него Христос. Нико на свету не носи такве одежде какве носе свештеници. То је нешто надсветско. Један необичан призор, једно небеско виђење, која указује на то да је нешто небеско, Сам Христос, сишао к нама. Отварају се дакле Часне Двери и за жртвеником се појављује свештеник. Међутим, зашто свештеник не гледа у нас, него у жртвеник? Стоји пред жртвеником и произноси прозбе, молбе, моли Христа као наш посредник. Кад након тога буде изишао на вход, опет ће проћи између нас не погледавши нас. Он је онај који предводи, који узлази, који нас води путем небеским. Шта свештеник ради те непрестано иде напред не гледајући на нас? Пазите да схватите. Јесте ли се икад пели до метеорских манастира? Јесте ли икада били у Великом Метеору? У древна времена људи су се на Метеоре успињали мрежом. Стављали су их унутра, везивали им очи како се не би јављала несвестица и подизали их чекрком. Касније су начинили један врло узан путељак, тик уз стену, који је узлазио до врха брда Преображења. Кад би неко долазио, како да се попне тим малим путићем? Кад би гледао у провалију, стропоштао би се и изгубио. У тим приликама би силазио један калуђер, посетиоцу давао мантију и говорио му: ''Док се ја пењем и гледам увис, ти се држи за мене. Попећемо се заједно. Међутим, не гледај доле. Ако погледаш, пашћеш и повући ћеш и мене''. Тим путићем би калуђер водио посетиоца док је овоме лупало срце јер је знао да је доле хаос. Водио би га около-наоколо и кад би стигли горе, говорио: ''Ах, овде је Христос!'' И свештеник чини управо то. Узводи нас уским путем. Пази, не гледај доле, да те што земаљско не обмане. Срце увис, нека ум твој буде као соко како би могао прелетети небо и небеса! Копнене, земаљске животиње не лете. Постани соко, гледај високо! У међувремену појци певају антифоне: ''Молитвама Богородице, Спаситељу, спаси нас''. Комбинују их са разним стиховима из псалтира, који су пророштва о доласку Христовом: проричу да Христос долази међу нас. Потом свештеник усхићен чини мали вход јер је он, у ствари, као и Мојсије, ушао у облак који крије Христа. Сетимо се Мојсија кад је узишао на Синај. Какви су оно били громови, какви потреси, какав огањ, дим, страх и трепет! Бог је присутан! Управо тако је пред свештеником присутан Бог. Наравно, овде нема земљотреса, да се не бисмо уплашили, нема дима, него само дим од тамјана, који мирише. Свештеник зна да Христос иде испред и више не може да издржи, те се срце његово пролама у речи: ''Јер си Свет, Боже наш, и Теби славу узносимо''. Свет си, јединствен си, Боже мој. Гледа жртвеник и сигуран је да је присутан Бог, Дух Свети, Анђели. Прошао је поре нас у малом входу и дошавши на уобичајено место, свештеник се помолио Христу да заједно с његовим входом буде и вход светих Анђела и Арханђела. У продужетку говори: ''Благословен је вход светих Твојих''. Благосиља вход за време кога заједно са свештеником улазе и редови анђелски и на хиљаде анђела и облаци Светитеља. Заједно с њима, на мислена небеса узлази и свештеник. Због тога, преплашен да га не спали огањ Божији, говори: ''Јер си Свет, Боже''. Ја сам грешан, али немој ме спалити, Боже мој. Имао сам срећу да упознам једног светог човека који би толико пута, кад би ишао да служи, излазио од жртвеника са једним надземаљским погледом, са очима које су гледале изван и изнад хоризонта! Служио је сам с једним својим искушеником којем је говорио: ''Изиђи напоље, изиђи, изиђи брзо''. Затварао би врата и остајао сам за жртвеником. Седео би сат-два. Након тога, пошто би причао, пошто би дух његов био умиван светлошћу Божанском, пошто би очи његове сјале светлошћу Његовом, излазио би поново и отварао врата. ''Ходи'', говорио би искушенику, ''ходи. Овде је био Свети Дух, тамо серафими, онде Херувими'' и сав дрхтао, но дрхтањем препуним радости и среће. И Свети Спиридон је ''Анђеле имао за саслужитеље своје''. Заиста је свештеник саслужитељ Анђела и Светитеља. А и народ, будући да зна ово, пева анђелску песму: ''Свети Боже, Свети моћни, Свети бесмртни''. Поју и анђели: ''Свет, Свет, Свет'', и понављамо и ми песму њихову. Тако, земља и небо, сви постајемо један хор, једно славље, једна песма. И додајемо: ''Помилуј нас''. То је вапај грешног човека, јер су Анђели свети и пресвети. А на великом входу заједно с Анђелима смо и ми грешни и недостојни. Како је то страшно и дивно! Пролази Христос и са Њим Светитељи, Анђели и, заједно с њима, и ја, грешни свештеник. Због тога су у древна времена побожни цареви, кад би бивао велики вход, са својом свитом пратили свештеника као почасна пратња Небескога Цара Који је у том часу пролазио. Постоји предање да се неки цар у једном таквом часу заноса, осећајући грозницу присуства Христовог и присуства Анђела, у царској одећи и са круном на глави стропоштао на под. Након анђелеске песме и пошто се прочита Апостол, када се свештеник припрема да чита Јеванђеље, први пут се окреће према народу и благосиља га: ''Мир свима''. У том часу не благосиља свештеник, благосиља Сам Христос. Када је требало да се Христос узнесе на небо, подигао је руке, благословио ученике и они су му се поклонили и отишли. Управо то се дешава у овом часу. Свештеник, посредник, грешник, повлачи се и сада оставља да Сам Христос служи! Због тога он на малом входу испред главе држи Јеванђеље, не да би скривао лице, нго да се види како не постоји он, него само Христос. И пошто он уздигне Јеванђеље, певамо: ''Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу''. Поклањамо се Христу, а не Јеванђељу, не свештенику. Пред нама је Христос Који подучава, Христос Који служи, Христос Који говори, Христос Који се у свештенику крије. Пре тога свештеник говори: ''Премудрост, смерно стојмо''. Шта значи: ''Смерно стојмо''? ''Ово говори желећи да треперимо при сусрету са Богом и Тајнама Његовим, и да не будемо немарни, него пажње и стремљења њему пуни.'' Да са трепетом, чежњом, пажњом, смерно чекаш да видиш Христа и општиш са Њиме. Због тога Му се клањамо. Такође, на великом входу, кад пролази Христос, свештеник говори: ''Да помене Господ Бог све нас у Царству Своме''. А сваки од нас говори: ''Помени ме, Господе, у Царству Своме''. Гледамо Христа очима душе и молимо Га да нас се сети. Сходно томе, Господ служи. Господ пролази између нас. Господ долази да узме дарове наше да би их положио на жртвеник. Приносимо хлеб и вино као дарове. Хлеб одржава човека и даје му живот, док му вино даје издржљивост и здравље. Према томе, када Христу дајемо хлеб и вино, дајемо му оно што нас храни, што нам даје живот. Тајанствено, символички, Христу приносимо живот свој, здравље, добробитије своје, приносимо Му себе – приносимо Му своје тешкоће, своје боли, патње, децу своју, приносимо Му све, све што је наше и цео свет. Принос бива уз изговарање молитве приношења. Именица приношење (грч. αναφορα) произлази из сложеног глагола ανα+φερω (горе+носити, тј. узносити, приносити). Значи, Христос у овом страшном часу у наднебесни Свој жртвеник прима дарове наше, живот наш који му приносимо, прима нас. Према томе, кад идемо на Литургију, идемо да узмемо Христа. Али, претходно треба да будемо спремни да му дамо што год нам затражи, да му дамо себе. Ако имамо скривене задршке, не можемо се сјединити са Христом. У том часу се пред нама јавља заклани Христос. И ми треба да се осећамо закланим (тј. жртвованим) Њега ради, да будемо спремни, ако затреба, да будемо заклани. Дакле, Христос се непрестано јавља пред нама и поје се алилуја. За време малог входа, након читања Апостола и великог входа певамо алилуја. Шта значи алилуја? Алилуја је један поздрав који се говори на свадби Христовој. За свадбе имамо посебне благослове и жеље. ''Да живите срећни хиљаду година'', желиш младенцима. Алилуја је свадбена песма, поздрав на свадби Христовој, кад се Христос жени душом која је невеста Његова. Литургија, дакле, са богојављењима својим, са присуством Христовим, представља склапање једног тајног брака са Господом. Брак се назива и радост. Христос као да нам на Литургији говори: ''Уђи у радост Господа свога'' , на свадбу Господа свога. Ако не желиш? Ако не желиш, куда ћеш поћи да се сакријеш? Где год да пођеш, у дубине морске или у висине небеске, наићи ћеш на Његово присуство. Негде ће те уловити. Зар није боље да се сам предаш? Видећеш колика ће бити радост твоја! Ако одбијеш, за тебе ће то бити самоубиство. Свештеник, након што причести људе, подиже свети путир и говори: ''Свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин.'' Подсећа нас на Вазнесење Христово. То је тренутак у ком нам Христос обећава да ће заувек бити са нама. Пошто примимо Светога Духа, пошто видимо Тајне Царства, можемо поћи са очима душе препуним лепота које смо видели. Према томе, драги моји, наша Литургија јесте зарука са Христом, једна свадба. Она нас одводи у Царство Његово. После ћемо поново изићи и поћи кућама својим заједно са страстима својим, гресима, малодушношћу својом. Није битно. Поново ћемо ићи на Литургију, поново ћемо се ухватити за Христа, поново ће нас Он обожити. И тако, уз непрестану борбу, у сталном ходу, напред је свештеник, ми отрага, стићи ћемо у Царство Небеско. Идемо ли на Литургију са том чежњом? Осигурали смо Царство Небеско. На Литургији смо видели како се отварају небеса. Видели смо добра Царства Небескога. Узели смо ''мираз'' свој, Светог Духа. Научили смо да у рукама својим можемо имати Онога Кога тражимо, да и ми, грешне душе, у Цркви можемо да га се дохватимо. Долазимо тако сваки пут да се дохватимо Христа и да Га тајанствено и невидљиво стављамо у себе. И одлазећи са душама које славе, рецимо: ''Поверимо Њему душе своје и предајмо Му живот свој.'' Поверимо душе своје Христу Кога смо видели, и посветимо Му животе своје, ''и разгоримо срца своја огњем љубави Његове''. Распламсајмо срца своја огњем љубави Његове, огњем који у нама сажиже сваку трулеж, који нас очишћује и припрема за живот вечни. Преузето из: Жички благовесник, часопис Епархије жичке Божићни број / децембар-март 2007/2008. (37-45 стр.) View full Странице
×
×
  • Креирај ново...