Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'лествица'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Ако смо излили бетон – треба да пустимо да се осуши. Иначе ће се срушити све што је саграђено или ће се искривити. Ако је дете зачето треба га стрпљиво носити у утроби, јер девет жена које су управо зачеле неће родити једно дете за месец дана. Ето, и тако даље у свему. У духовним питањима такође треба да постоји постепеност. Не каже се случајно: кад видиш младића који хита да се попне на Небо, повуци га за ноге. Јер, још је рано. У њему делује крв, а не Дух. Све у своје време. И Павле за епископство каже да је то добра ствар, али не за неофите. Иначе ће се погордити и биће осуђени заједно с ђаволом. Постоји поступност и у приближавању Богу, у спасењу и обожењу. Умножавање молитава, погружавање у традицију, савладавање страсти и слабости захтевају време и постепеност. И супротан процес – процес демонизације живота, развраћања и распадања човека има своје фазе. Оне се могу назвати лествицом надоле, и силазак њима се такође одвија постепено, степеник по степеник. Лукави од којег молимо да се избавимо у молитви „Оче наш“ хтео би да једним покретом сву људску комедију отресе у провалију, као мрвице са стола. Али не може. Ни он у свом послу не може избећи постепеност и сукцесивност. Он мора у етапама и дугим столећима да развраћује и заглупљује људе, да их прима на службу на превару и чини сличнима себи. Још сасвим недавно би девојка или жена која отворено пуши на улици шокирала људе. Сад је ова свакодневна „невиност“ толико уобичајена да нико неће моћи да се зачуди, чак ни ако пожели. И донедавно би човек у фармеркама на којима има више рупа него тканине био исмејан. Али улицама ходају људи у ритама, као што је у Андерсеновој бајци ишао голи краљ, и нема дечака који би се усудио да викне истину о бесмислености дате ситуације. Лукави је дуго радио на таквој ситници. Није могао брже. Ови примери су врло невине ствари у поређењу с другим примерима свеопштег помрачења свести. Главно је то што нам је суђено да живимо у време кад је плански разорни рад у људском роду постигао врло велики успех. Вавилонска кула је саграђена скоро до оштрог крова који пара облаке. Лукави више не жели да се крије, да шапуће и да се таји. Он хоће да делује отворено, да диже буку и да с читавим човечанством ради шта хоће, а не само с појединим грешницима као пре. Мало су му поједини грешници. Ово је, несумњиво, упечатљива карактеристика епохе. Ево вам кратак историјски извештај о протеклом миленијуму, окренут на наличје. Пре хиљаду година богоборачка кола су шкрипала и ишла су полако. Човек није могао тек тако да се побуни против Бога. Прво је требало да се побуни против Цркве. Док људски ум не види прст пред носом, анђеоски ум палог духа зна: ако ослабиш Цркву – вера ће ослабити сама по себи и испариће. Само што ћеш морати да чекаш. Касније, кад је Црква свуда ослабила, кад је била пуна чудних и сумњивих служитеља, постала је објекат подсмеха и презира; кад су почела да је комадају појединачна мишљења и јеретичке фантазије, секте и расколи, већ је могло бити доведено у сумњу и постојање Бога. Међутим, и на то су потрошени векови. У храмове је одлазило све мање људи. На универзитетима се учило да Бога нема. Да ли је то већ победа? Није! Ипак је било тешко развратити човека. Чак ни ако се одрекне божанског извора стари добри морал неће одмах испарити. Човек који је већ престао да се моли и каје због грехова још увек верује да милосрђе, верност, марљивост и поштење и сами по себи имају велики значај. Човек не жели истог часа да се сатанизује. И режисер безбожничке светске представе опет мора да чека. Да чека и да настави да делује. Потребни су му ратови, све већи и крвавији. Потребне су му револуције свугде, све суманутије и немилосрдније. Треба подривати брак, жене учинити бестиднима, а мушкарце лењима. Треба отровати уметност, озаконити развод и абортус, наставити рад с атеизмом на универзитетима. Посла има све више и више. И лукави ради у своје име и против Бога. Ипак, без обзира на размере успеха, приморан је да се крије. Мора да се сакрива у рите на којима је написано „Слобода. Правда. Људска права и тако даље“. Још је рано да се отворено покаже. Задатак је да се човечанство потпуно одрекне Творца и Господара живота. Да се сви као један потчине духу који је изгубио своје место у небеској хијерархији. И тек онда ће моћи да скине маску, да изађе из сенке и да победнички викне: „Ево ме! Ја сам онај ко је остајући невидљив добар миленијум вукао за оковратник Европљанина који се одупирао. Вукао сам га овамо – у тачку из које нема повратка. А за Европљанином сам вукао и житеље свих осталих континената. Ја! Ја сам покровитељ политичара, инспиратор писаца и режисера, војни стратег и геније научне фантастике. То сам ја! А ви сте у мом подножју. Молим вас да скинете шешире и да сагнете главе. А још боље – падните на колена!“ Ово финале се већ запажа у општим цртама. Иако му још увек није дато да уђе у стварност. И шта га заправо спречава? Спречава га, као и пре, име Божије и Црква. Име Божије које је избегло заборав, и Христова Црква, која иако је задобила велике ударце, никуда није нестала. Оваква жилавост мора да нервира. А то значи да треба наставити рат и пронаћи нове облике за његово вођење. На пример, кориговати циљ. Борити се не само против Цркве и Бога, већ и против човека. Сад ћу покушати да објасним шта имам у виду. Христос је дошао да спаси људе, да покаже људима пут и да отвори врата у другу реалност, која превазилази земаљску муку и двосмисленост. Христова Крв је проливена за људе и ни за кога више. Како тврди историја, човеку је тешко да се одрекне савести, а скоро да није могуће да потпуно заборави Бога, и свако мало ће свратити у Цркву. Прво само да би запалио свећу, а после ће доћи да се исповеди. Тешко је с њим. А ево шта ће бити ако се човек сроза са висине свог достојанства на неки нижи степен тако да престане да буде човек? Да ли ће то цело Христово дело учинити бескорисним? Јер Христос није дошао да спасава свиње или демоне. Људи су динамична бића. Могу постати било ко. И змије, и вукови, и пацови, и Анђели. Али ако постану демони, испашће ван заграда светог процеса који се назива спасењем. Исто ће се десити ако се човек сроза на ниво животиње. На пример, свиње. Христос није дошао да спаси свиње. И онда неће бити потребна борба против Цркве, ни тражење нових идејних платформи за атеизам. Демонима и свињама нису ни најмање потребни ни Господ, ни Његова Црква. Подједнако су им туђи (због различитих разлога) и покајање, и молитва, и уопште све свето. И једни и други су ван спасоносног ковчега. Дакле, мрачни рат ће бити добијен и посао обављен. Ево идеје нове фазе старог рата! Треба оставити кентауре у митологији, спајдермена на екрану, а Карлсона на крову. А у животу – дај човека-демона и (или) човека-свињу. За постизање циља треба искористити најновије медицинске технологије, древну магију, атеистичку философију и развраћену уметност! Све треба користити. Нека удари гонг и нека почне следећа рунда! То нису тајни протоколи разноразних мудраца. То је дух епохе у којој живимо. Не препознајемо одмах овај дух зато што смо се навикли на његов мирис. Лукави није исковао плуг од мача, али је његову оштрицу усмерио на другу страну. Много веће користи има ако доведе човека у стање непријемчивости за Јеванђеље. До извесне отупелости или разврата у којем ће унутрашњи свет људи били потпуно туђ за било какво дејство Светог Духа. Црква ће тада умирати и умањивати се сама по себи. Огромној већини људи једноставно неће бити потребна. И премда је Бог објективна надреалност која иако никуда неће нестати (немогуће је да Он нестане) више неће проналазити пут до људског срца и свести. Управо то је циљ палог анђела. Да би овај циљ био формулисан човечанство је мало-помало савладало дуге векове своје духовне историје. Судите сами. Ко је страшнији од Стаљина? Ко је дрскији од Хрушчова? Шта је наметљивије од поп-културе и мелодије шлагера? И Стаљин је обећао да ће реч „Бог“ нестати из лексикона до краја безбожне петолетке. А Хрушчов је обећао да ће последњег попа приказати на телевизији. Чак су и „Битлси“ обећали хришћанству брз и неизбежан крах, а себе су у брзој перспективи видели познатијима него што је Исус Христос. Али ето, сви су сишли са сцене иза кулиса и, на срећу, не чујемо њихове крике тамо, иза кулиса. А Црква није нестала и вера остаје. Значи, борба ће се сад одвијати другачије. Заправо зашто користити будуће време? Ствар је већ одавно у току. Отворена агресија против хришћана и њихове вере никуда неће нестати. Наставиће се словесни испади, информациони напади и идеолошко подривање. Понегде ће можда бити и прогона, и плашења, и отвореног насиља. Међутим, непријатељ ће главни плод очекивати у другој борби – у борби за претварање човека у животињу или демона. По избору. У зависности од тога ко је чему више склон. Касније ће се обе ове крајности срести. Као у причи с гадаринским ђавоиманима: зли духови су ушли у животиње и оне су полетеле с планине у воду и погинуле. Свињство и демонизам. То су хералдички симболи на заставама новог човечанства. Свињство и демонизам се пре или касније срећу и преплићу. Онај ко не гледа у небо, већ само носом целог живота рије земљу и онај ко је опседнут жељом да цео свет стави у џеп, па да ступи у двобој с Богом, само су две стране исте медаље. Морално прљав живот и демонска гордост су међусобно тајно повезани. Треба пажљиво поново читати и поново осмишљавати јеванђељску причу о гадаринском ђавоиманом. И данас су на историјској сцени исти актери. Свиње, бестелесни непријатељи, ђавоимани човек и Христос. Демони сад неће обавезно ударати човековом главом о зидове каменог ковчега. Могу му рећи: „Погледај животиње. Срећне су и мирне. Жваћу и грокћу. И немају никаквих духовних мука. Живи као они и бићеш срећан. А ако нећеш – поклони нам се. За награду ћеш добити известан део славе земаљских царстава и њихово богатство. Наравно, не сва царства света. Оно што добијеш премашиће све твоје снове. Чујеш ли? Поклони се и готова ствар. Бирај једну од две варијанте.“ Ова промена тактике према човеку је опаснија од грубог насиља које води ка опседнутости. Процените степен непријатељског успеха. Није нам више ни страшно, ни смешно да читамо и да слушамо о промени пола, сурогатном материнству, дубоком замрзавању ради каснијег васкрсења, касапљења човека на органе ради трансплантације, хомосексуалних веза и сличног. Сурогатна мајка „просто зарађује за живот“, два мушкарца гаје „дубока осећања“, кремација с просипањем пепела с крова солитера је „алтернативни облик сахране“. Преплавио нас је девети талас страшних новина и ми смо једноставно толико уморни да бисмо могли да негодујемо или да се чудимо. А још нисмо били у хемијским лабораторијама компанија за прехрамбене производе. Једноставно не знамо чиме нас хране. И нисмо били код генетичара у лабораторијама. И нисмо били у тајним војним лабораторијама. Не знамо каквог Голема или каквог Ихтијандера гаје паметни људи с наочарима дебелих стакала. Само видимо и чујемо, на пример, како жене обнажених груди секу крстове бензинском тестером, па се после вешају. Чак и то тешко може да нас зачуди. Свакодневно нове информације журе да потисну из свести старе, и ове нове ће бити још страшније и луђе. Тако човек нестаје деформишући се. Тако поједине слике Јовановог Откровења попримају конкретан облик. И нека неко то назива напретком или неизбежним болестима развоја цивилизације, ми подижући поглед са страница Јеванђеља на свет и гледајући затим странице Јеванђеља, схватамо: ово је рат који се увукао у човека као црв у јабуку. То су плански и контролисани процеси уништавања човека и његове деградације. Лествица која води надоле дошла је до овог ступња. Извор: Православие.ру
  2. Постоји једна ствар која се зове постепеност. Такође се може рећи „сукцесивност“ или „поступност“. То је нешто попут принципа лествице: ако идеш корак по корак попећеш се високо, али не можеш да прескачеш подесте. Исто тако се смењују дани, а зрелост долази после младости. И суштина је у томе што све у животу има своје време и свој сукцесиван рок. Свуда човек треба да причека, да потрпи, и да иде кораком, а не у скоковима. Ако смо излили бетон – треба да пустимо да се осуши. Иначе ће се срушити све што је саграђено или ће се искривити. Ако је дете зачето треба га стрпљиво носити у утроби, јер девет жена које су управо зачеле неће родити једно дете за месец дана. Ето, и тако даље у свему. У духовним питањима такође треба да постоји постепеност. Не каже се случајно: кад видиш младића који хита да се попне на Небо, повуци га за ноге. Јер, још је рано. У њему делује крв, а не Дух. Све у своје време. И Павле за епископство каже да је то добра ствар, али не за неофите. Иначе ће се погордити и биће осуђени заједно с ђаволом. Постоји поступност и у приближавању Богу, у спасењу и обожењу. Умножавање молитава, погружавање у традицију, савладавање страсти и слабости захтевају време и постепеност. И супротан процес – процес демонизације живота, развраћања и распадања човека има своје фазе. Оне се могу назвати лествицом надоле, и силазак њима се такође одвија постепено, степеник по степеник. Лукави од којег молимо да се избавимо у молитви „Оче наш“ хтео би да једним покретом сву људску комедију отресе у провалију, као мрвице са стола. Али не може. Ни он у свом послу не може избећи постепеност и сукцесивност. Он мора у етапама и дугим столећима да развраћује и заглупљује људе, да их прима на службу на превару и чини сличнима себи. Још сасвим недавно би девојка или жена која отворено пуши на улици шокирала људе. Сад је ова свакодневна „невиност“ толико уобичајена да нико неће моћи да се зачуди, чак ни ако пожели. И донедавно би човек у фармеркама на којима има више рупа него тканине био исмејан. Али улицама ходају људи у ритама, као што је у Андерсеновој бајци ишао голи краљ, и нема дечака који би се усудио да викне истину о бесмислености дате ситуације. Лукави је дуго радио на таквој ситници. Није могао брже. Ови примери су врло невине ствари у поређењу с другим примерима свеопштег помрачења свести. Главно је то што нам је суђено да живимо у време кад је плански разорни рад у људском роду постигао врло велики успех. Вавилонска кула је саграђена скоро до оштрог крова који пара облаке. Лукави више не жели да се крије, да шапуће и да се таји. Он хоће да делује отворено, да диже буку и да с читавим човечанством ради шта хоће, а не само с појединим грешницима као пре. Мало су му поједини грешници. Ово је, несумњиво, упечатљива карактеристика епохе. Ево вам кратак историјски извештај о протеклом миленијуму, окренут на наличје. Пре хиљаду година богоборачка кола су шкрипала и ишла су полако. Човек није могао тек тако да се побуни против Бога. Прво је требало да се побуни против Цркве. Док људски ум не види прст пред носом, анђеоски ум палог духа зна: ако ослабиш Цркву – вера ће ослабити сама по себи и испариће. Само што ћеш морати да чекаш. Касније, кад је Црква свуда ослабила, кад је била пуна чудних и сумњивих служитеља, постала је објекат подсмеха и презира; кад су почела да је комадају појединачна мишљења и јеретичке фантазије, секте и расколи, већ је могло бити доведено у сумњу и постојање Бога. Међутим, и на то су потрошени векови. У храмове је одлазило све мање људи. На универзитетима се учило да Бога нема. Да ли је то већ победа? Није! Ипак је било тешко развратити човека. Чак ни ако се одрекне божанског извора стари добри морал неће одмах испарити. Човек који је већ престао да се моли и каје због грехова још увек верује да милосрђе, верност, марљивост и поштење и сами по себи имају велики значај. Човек не жели истог часа да се сатанизује. И режисер безбожничке светске представе опет мора да чека. Да чека и да настави да делује. Потребни су му ратови, све већи и крвавији. Потребне су му револуције свугде, све суманутије и немилосрдније. Треба подривати брак, жене учинити бестиднима, а мушкарце лењима. Треба отровати уметност, озаконити развод и абортус, наставити рад с атеизмом на универзитетима. Посла има све више и више. И лукави ради у своје име и против Бога. Ипак, без обзира на размере успеха, приморан је да се крије. Мора да се сакрива у рите на којима је написано „Слобода. Правда. Људска права и тако даље“. Још је рано да се отворено покаже. Задатак је да се човечанство потпуно одрекне Творца и Господара живота. Да се сви као један потчине духу који је изгубио своје место у небеској хијерархији. И тек онда ће моћи да скине маску, да изађе из сенке и да победнички викне: „Ево ме! Ја сам онај ко је остајући невидљив добар миленијум вукао за оковратник Европљанина који се одупирао. Вукао сам га овамо – у тачку из које нема повратка. А за Европљанином сам вукао и житеље свих осталих континената. Ја! Ја сам покровитељ политичара, инспиратор писаца и режисера, војни стратег и геније научне фантастике. То сам ја! А ви сте у мом подножју. Молим вас да скинете шешире и да сагнете главе. А још боље – падните на колена!“ Ово финале се већ запажа у општим цртама. Иако му још увек није дато да уђе у стварност. И шта га заправо спречава? Спречава га, као и пре, име Божије и Црква. Име Божије које је избегло заборав, и Христова Црква, која иако је задобила велике ударце, никуда није нестала. Оваква жилавост мора да нервира. А то значи да треба наставити рат и пронаћи нове облике за његово вођење. На пример, кориговати циљ. Борити се не само против Цркве и Бога, већ и против човека. Сад ћу покушати да објасним шта имам у виду. Христос је дошао да спаси људе, да покаже људима пут и да отвори врата у другу реалност, која превазилази земаљску муку и двосмисленост. Христова Крв је проливена за људе и ни за кога више. Како тврди историја, човеку је тешко да се одрекне савести, а скоро да није могуће да потпуно заборави Бога, и свако мало ће свратити у Цркву. Прво само да би запалио свећу, а после ће доћи да се исповеди. Тешко је с њим. А ево шта ће бити ако се човек сроза са висине свог достојанства на неки нижи степен тако да престане да буде човек? Да ли ће то цело Христово дело учинити бескорисним? Јер Христос није дошао да спасава свиње или демоне. Људи су динамична бића. Могу постати било ко. И змије, и вукови, и пацови, и Анђели. Али ако постану демони, испашће ван заграда светог процеса који се назива спасењем. Исто ће се десити ако се човек сроза на ниво животиње. На пример, свиње. Христос није дошао да спаси свиње. И онда неће бити потребна борба против Цркве, ни тражење нових идејних платформи за атеизам. Демонима и свињама нису ни најмање потребни ни Господ, ни Његова Црква. Подједнако су им туђи (због различитих разлога) и покајање, и молитва, и уопште све свето. И једни и други су ван спасоносног ковчега. Дакле, мрачни рат ће бити добијен и посао обављен. Ево идеје нове фазе старог рата! Треба оставити кентауре у митологији, спајдермена на екрану, а Карлсона на крову. А у животу – дај човека-демона и (или) човека-свињу. За постизање циља треба искористити најновије медицинске технологије, древну магију, атеистичку философију и развраћену уметност! Све треба користити. Нека удари гонг и нека почне следећа рунда! То нису тајни протоколи разноразних мудраца. То је дух епохе у којој живимо. Не препознајемо одмах овај дух зато што смо се навикли на његов мирис. Лукави није исковао плуг од мача, али је његову оштрицу усмерио на другу страну. Много веће користи има ако доведе човека у стање непријемчивости за Јеванђеље. До извесне отупелости или разврата у којем ће унутрашњи свет људи били потпуно туђ за било какво дејство Светог Духа. Црква ће тада умирати и умањивати се сама по себи. Огромној већини људи једноставно неће бити потребна. И премда је Бог објективна надреалност која иако никуда неће нестати (немогуће је да Он нестане) више неће проналазити пут до људског срца и свести. Управо то је циљ палог анђела. Да би овај циљ био формулисан човечанство је мало-помало савладало дуге векове своје духовне историје. Судите сами. Ко је страшнији од Стаљина? Ко је дрскији од Хрушчова? Шта је наметљивије од поп-културе и мелодије шлагера? И Стаљин је обећао да ће реч „Бог“ нестати из лексикона до краја безбожне петолетке. А Хрушчов је обећао да ће последњег попа приказати на телевизији. Чак су и „Битлси“ обећали хришћанству брз и неизбежан крах, а себе су у брзој перспективи видели познатијима него што је Исус Христос. Али ето, сви су сишли са сцене иза кулиса и, на срећу, не чујемо њихове крике тамо, иза кулиса. А Црква није нестала и вера остаје. Значи, борба ће се сад одвијати другачије. Заправо зашто користити будуће време? Ствар је већ одавно у току. Отворена агресија против хришћана и њихове вере никуда неће нестати. Наставиће се словесни испади, информациони напади и идеолошко подривање. Понегде ће можда бити и прогона, и плашења, и отвореног насиља. Међутим, непријатељ ће главни плод очекивати у другој борби – у борби за претварање човека у животињу или демона. По избору. У зависности од тога ко је чему више склон. Касније ће се обе ове крајности срести. Као у причи с гадаринским ђавоиманима: зли духови су ушли у животиње и оне су полетеле с планине у воду и погинуле. Свињство и демонизам. То су хералдички симболи на заставама новог човечанства. Свињство и демонизам се пре или касније срећу и преплићу. Онај ко не гледа у небо, већ само носом целог живота рије земљу и онај ко је опседнут жељом да цео свет стави у џеп, па да ступи у двобој с Богом, само су две стране исте медаље. Морално прљав живот и демонска гордост су међусобно тајно повезани. Треба пажљиво поново читати и поново осмишљавати јеванђељску причу о гадаринском ђавоиманом. И данас су на историјској сцени исти актери. Свиње, бестелесни непријатељи, ђавоимани човек и Христос. Демони сад неће обавезно ударати човековом главом о зидове каменог ковчега. Могу му рећи: „Погледај животиње. Срећне су и мирне. Жваћу и грокћу. И немају никаквих духовних мука. Живи као они и бићеш срећан. А ако нећеш – поклони нам се. За награду ћеш добити известан део славе земаљских царстава и њихово богатство. Наравно, не сва царства света. Оно што добијеш премашиће све твоје снове. Чујеш ли? Поклони се и готова ствар. Бирај једну од две варијанте.“ Ова промена тактике према човеку је опаснија од грубог насиља које води ка опседнутости. Процените степен непријатељског успеха. Није нам више ни страшно, ни смешно да читамо и да слушамо о промени пола, сурогатном материнству, дубоком замрзавању ради каснијег васкрсења, касапљења човека на органе ради трансплантације, хомосексуалних веза и сличног. Сурогатна мајка „просто зарађује за живот“, два мушкарца гаје „дубока осећања“, кремација с просипањем пепела с крова солитера је „алтернативни облик сахране“. Преплавио нас је девети талас страшних новина и ми смо једноставно толико уморни да бисмо могли да негодујемо или да се чудимо. А још нисмо били у хемијским лабораторијама компанија за прехрамбене производе. Једноставно не знамо чиме нас хране. И нисмо били код генетичара у лабораторијама. И нисмо били у тајним војним лабораторијама. Не знамо каквог Голема или каквог Ихтијандера гаје паметни људи с наочарима дебелих стакала. Само видимо и чујемо, на пример, како жене обнажених груди секу крстове бензинском тестером, па се после вешају. Чак и то тешко може да нас зачуди. Свакодневно нове информације журе да потисну из свести старе, и ове нове ће бити још страшније и луђе. Тако човек нестаје деформишући се. Тако поједине слике Јовановог Откровења попримају конкретан облик. И нека неко то назива напретком или неизбежним болестима развоја цивилизације, ми подижући поглед са страница Јеванђеља на свет и гледајући затим странице Јеванђеља, схватамо: ово је рат који се увукао у човека као црв у јабуку. То су плански и контролисани процеси уништавања човека и његове деградације. Лествица која води надоле дошла је до овог ступња. Извор: Православие.ру View full Странице
  3. Предавање на тему „Велики пост – лествица врлине и знања“, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, у недјељу 26. марта 2017, одржао је протојереј Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радија Светигора Предавање пароха подгоричког о. Николе Пејовића, уприличено је на Средопосну недјељу, четврту недјељу Великог поста, која је посвећена успомени на Светог Јована Лествичника. О. Никола је, у свјетлу молитвеног спомена на овог великог светитеља Божјег, казао да Црква хришћанетоком Васкршњег поста упућује својим празницима, порукама,јевађељским читањима, пењући се степеник по степеник, ка Извору нашег живота – Господу Исусу Христу.
  4. Више него на било коме другом месту, говорећи овде о стомаку – говорим у ствари против самога себе. Чудило би ме када би се неко ослободио од ове страсти пре него што легне у гроб. Угађање стомаку је лицемерство трбуха: иако сит, он виче да му је мало, и мада пун и претоварен, запомаже да је гладан. Угађање стомаку је проналазач посластица, непресушни извор сласти: откинеш ли му једну жилу, оно пусти другу, а ако и ту прережеш, ницањем нове доживећеш пораз. Угађање стомаку је обмана очију: оно нас подстрекава да одједном прогутамо све оно што би требало јести у одмереним залогајима. Преједање је мајка блуда, а морење трбуха – виновник чистоте. Онај који мази лава, често успева и да га припитоми. А ко угађа телу, чини само да оно још више подивља. Јеврејин се радује суботи и празнику, а монах који угађа стомаку – суботи и недељи. Он рачуна колико још дана остаје до Ускрса (Пасхе), те данима пре празника припрема јела. Слуга трбуха рачуна с каквим ће јелима дочекати празник[1], а слуга Божији – каквим ће се благодатним даровима обогатити. Кад наиђе гост, слугу стомака стомакоугађање свег покреће на љубав. Он мисли да гостопримство, које треба да укаже брату, разрешује и њега самог. Долазак извесних људи он сматра за прилику која и њему допушта да пије вино. И мислећи да скрива врлину, он постаје роб страсти. Славољубље се често односи непријатељски према стомакоугађању. Ове две страсти се боре око несрећног монаха као око неког скупог роба. Стомакоугађање наводи на разрешење од поста, а славољубље наговара да се покаже сопствена врлина. Мудар монах успева да избегне и једну и другу опасност, одбијајући једну другом у одговарајуће време. Када се тело успали, у свако време и на сваком месту треба да га мучимо. А када се оно умири (што, уосталом, не очекујем пре смрти), већ можемо скривати своју врлину пред другима. Знао сам старе свештенике који су демонима постали предмет исмевања услед тога што су младим монасима, који се не налажаху под њиховим руководством, с благословом одобравали на гозбама да пију вино и све остало. Ако имају добро сведочанство у Господу, онда то у извесној мери и можемо себи допустити; но, ако су ради о небризи, не треба уопште да обраћамо пажњу на њихов благослов, нарочито када се налазимо у борби са ватром телесне пожуде. Богопротивни Евагрије[2] је уобразио да је паметнији од свих мудрих људи, како по речитости тако и по мисаоности. Међутим, преварио се, јадник, показавши се луђим од лудака, како у многим својим мишљењима, тако и у следећем. Он каже: “Када душа жели различита јела, треба је мучити хлебом и водом”. Такав пропис изгледа као кад би се детету рекло да у једном скоку доспе на врх лествице. Стога ћемо, побијајући ово његово правило, рећи: “Желећи различита јела, душа тражи оно што је својствено природи. Зато прибегнимо лукавству против свелукавога. Иначе настаје најтежи рат, или се припрема пад”. Прекинимо, пре свега, са храном која гоји, онда са храном која распаљује тело, и најзад са слаткишима. Ако је могуће, дај стомаку своме заситљиве и лако сварљиве хране, да бисмо ситошћу од себе одвратили његову ненаситу жељу, а брзим варењем се избавили од разбуктавања пожуде као од бича. Погледајмо добро, па ћемо наћи да многа јела која надимају у исто време изазивају и похотне осећаје. Насмеј се демону који те после вечере наговара да убудуће вечераш касније. Јер, кад сутрадан наступи девети час, правило претходног дана биће нарушено[3]. Једна врста уздржања одговара онима који су самостални, а друга онима који се налазе под нечијим руководством. Првима похотни осећаји служе као знак, а други остају са њима све до смрти, до краја живота свог, без утехе и одмора. Први хоће да стално одржавају равнотежу духа, а други умилостивљавају Бога тиме што душевно тугују и вену. Часови весеља и утехе за савршена човека значе безбрижност у свему. За подвижника, то је време борбе. За обузетог страстима, то је празник над празницима и светковина над светковинама. Прождрљивац сања о јелу и пићу, а онај који плаче – о мукама и Суду Буди господар стомака, пре него што он загосподари тобом. А тада ћеш бити присиљен да се са стидом уздржаваш. То што кажем разумеју одлично они који су на необјашњив начин пали у јаму. Људи који су постали евнуси Царства ради небеског нису то искусили. Укротимо стомак представом вечног огња. Неки су људи, покоравајући се стомаку, на крају одрезали свој полни уд, и умрли двоструком смрћу. Испитајмо, и свакако ћемо наћи да је угађање стомаку једини узрок свих наших бродолома. Ум испосника моли се бодро, а ум неуздржљивца препун је нечистих сањарија. Ситост стомака значи пресушивање извора нашег плача. А када се стомак осуши, читави потоци суза лију из нас. Ко служи сопственом стомаку а хоће да победи духа блуда, личи на човека који уљем хоће да угаси пожар. Када стомак гладује, срце постаје смирено. А када се стомаку угађа, мисао постаје охола. Испитуј себе око подне и око последњег сата пре јела, и схватићеш корист поста. Мисао изјутра скита, дотичући се свега по мало; када наступи шести час, она се донекле стиша; а када сунце зађе, коначно се смири. Стешњавај стомак, па ћеш и уста затворити, јер језик добија слободу од велике количине хране. Бори се против стомака и буди веома опрезан. Јер, чим се ти мало потрудиш, одмах ће и Господ притећи у помоћ. Размекшане мешине се шире и примају у себе више течности, а запуштене и сухе не примају ни онолико колико су раније примале. Онај који оптерећује свој стомак, шири црева, а ко се бори против стомака, сужава и црева. А када се она сузе, неће више примати много хране. Тада ћемо већ бити испосници по природи. Жеђ се често гаси помоћу жеђи. Но, утолити глад глађу, тешко је и немогуће. Када те победи, укроти је трудом. Ако ти је то немогуће због [телесне] слабости, бори се бдењем. Када ти очни капци отежају, прихвати се телеснога рада. Но, када те сан не напада, немој се телеснога рада прихватати, јер је немогуће посвећивати дух и Богу и мамону, тј. и Богу и телесном раду. Знај да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир појео и реку Нил попио. Пошто смо се најели, тај нечисти дух одлази и шаље нам духа блуда, извештавајући га о томе шта се са нама збило: “Хајде,- каже,- узнемири га! Пошто му је стомак препун, савладаћеш га лако”. А овај долази, смеши се, и свезавши нам помоћу сна руке и ноге, чини са нама што му је воља, прљајући душу нечистим сањаријама и тело истечењем. Чудновата ствар: бестелесни ум прља се и тамни дејством тела. А с друге стране, невештаствено биће очишћује се и усавршава дејством блата! Ако си обећао Христу да ћеш ићи узаним и тесним путем, сужавај стомак. Јер, ако га храниш и шириш, нећеш моћи да испуниш обећање. Обрати пажњу, и чућеш речи: Широка су врата и широк пут стомака, што води у пропаст блуда, и много их има који њиме иду. Уска су, међутим, врата и тесан пут поста, што води у живот чистоте, и мало их је који га налазе(уп. Мт.7,13-14)! Кнез демона је пали светлоносац, [тј. Луцифер]. Кнез страсти је прождрљивост. Седајући за сто на коме је изнет ручак, духовно стави на средину сећање на смрт и на Суд. Па и тако ћеш једва мало укротити ову страст. Кад пијеш пиће, немој престајати да мислиш на оцат и жуч Господа твог, и ти ћеш се свакако уздржати, или ћеш уздахнути, или ћеш мисао начинити смиренијом. Не варај се: ти се нећеш ослободити од фараона, нити ћеш угледати небеску Пасху, ако не будеш увек јео горко зеље и бесквасни хлеб. Горко зеље значи: напор и труд поста. А бесквасни хлеб: мисао без надмености. Нека се са дисањем твојим сједини реч онога који каже: А ја, када медемони узнемираваху, обукох се у врећу и смирих постом душу своју; и молитва моје душе имађаше одјека (Пс.34,13). Пост је насиље над природом и лишавање грла насладе на коју је навикло, гашење пламена телесне пожуде, одстрањење рђавих мисли, ослобођење од сновиђења, очишћење молитве, светилник душе, стражар ума, спас од огрубелости, двери умилења, смирено уздисање, ведра скрушеност, одмарање многоговорљивости, основ безмолвија, чувар послушности, олакшица сна, здравље тела, виновник бестрашћа, отпуштење грехова, врата и блаженство раја. Упитајмо и овога нашег непријатеља, главнога међу свим страшним непријатељима нашим (јер он је капија страсти, он је Адамов пад, Исавова пропаст, погибија Израиљаца, обнажење Нојево, издајство гоморско, родоскврњење Лотово, погубљење синова Илије свештеника, руководилац сваке поганштине): одакле се рађа, и који су му потомци, ко је тај који га сатире, ко је онај који га коначно уништава? “Реци нам, о тиранине свих смртника, који си све купио златом ненасите глади, како улазиш у нас? Шта изазиваш у нама? Како излазиш из нас?” А он, раздражен нашим упорним питањима, одговори тирански разгоропађен и бесан: “Што ме обасипате погрдама, када сте ми потчињени? И како можете покушавати да се раздвојите од мене? Ја сам природом везан с вама. Моја врата је природа саме хране. Узрок моје ненаситости јесте навика. А основа моје страсти јесте дуготрајна навика, безосећајност душе, и заборављање смрти. И како тражите да вам кажем имена мојих потомака? Избројаћу их, и биће их као песка на обали морској. Но, ипак, чујте који су првенци и љубимци моји. Првенац син ми је дух блуда. Други за њим је – окамењеност срца. Трећи је – сан, та пучина нечистих помисли, са својим прљавим валовима. Дубина незнаних и неисказаних нечистота из мене произлази. Моје су кћери: леност, многоговорљивост, дрскост, смехотворство, шаљивост, расправљање, тврдоглавост, непослушност, неосетљивост, ропство духа, хвалисање, безобразност, наклоност према гиздању, на коју се надовезује нечиста молитва и тумарање мисли, а често и догађаји ненадани и неочекивани, за којима иде очајање, опасније од свега. Против мене војује, али ме не побеђује, сећање на властите грехе. Доследни ми је непријатељ помисао на смрт. Али, у човеку нема ничега што би ме могло потпуно уништити. Ко је примио Утешитеља, моли му се против мене, и Он, умољен, не дозвољава да дејствујем страсно. Они који нису Њега окусили, траже свакако да уживају у мојим сластима”. Напомене: Дочек празника: празнике не треба прослављати у пијанчењу, већ у обновљењу ума и очишћењу душе (Илија Критски, Схол. 5, соl. 873 А). Богопротивни Евагрије: Евагрије Понтијски (350-399), савременик и пријатељ светог Василија Великог и светог Григорија Назијанзина. Био је ђакон светог Григорија. Око 385. године одлази из Цариграда у Јерусалим, а затим у Нитријску пустињу (Египат), где остаје до смрти у строгим подвизима и сагледавањима. Био је веома образован човек, тако да га извесни писци сматрају првим интелектуалцем који се посветио отшелничком животу у египатској пустињи. Писао је доста, и то углавном о монаштву и подвижничком животу, али је мало сачувано, јер је његово учење због оригенизма било осуђено на V Васељенском сабору (553). Познат је по томе што је монашкој аскези хтео да да философски основ, да је уклопи у један метафизички и антрополошки систем надахнут неоплатонизмом (уп. Јеаn Меуеndorff, St Gregoirе Раlamas еt lа mуstique orthodoxe, 1959, р. 18). 3. Кад сутрадан наступи девети час: по старим монашким правилима, јело се само једанпут дневно, и то у девети час, тј. око 15 часова. Светигора
×
×
  • Create New...