Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'лазар'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 31 results

  1. Врбица - Лазарева субота (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као крсну славу. На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри по порти и учествовала у опходу око цркве после подне. Увек се држала литија изван храма. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивање дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину, сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог. Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божју љубав, Божју светлост и Божју радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети – док стојимо у препуним црквама – опет и опет одјекује оно исто царско „Осанна!“, и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму. На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си наш једини цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх – победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе – победиће Царство Твоје! о.Александар Шмеман, Тајне празника Извор: Српска Православна Црква
  2. „Свакодневно се сусрећемо са изборима, а где је избор ту је и дилема“ рекао је данас свештеник Лазар Војводић, духовник параклиса св. Првомученика и Архиђакона Стефана у КБЦ „Бежанијска Коса“. Шта је избор, како да будемо сигурни да ли смо направили добар избор и шта нам је уопште потребно за одлуку? Да ли онај који нас посматра са стране можда боље види ситуацију у којој смо, треба ли нам инстант одговор и решење? „Морамо се суочити и са лошим у нашем избору“ каже о. Лазар који додаје да „хришћански избор подразумева и страдање али и одговорност“. А колико смо спремни да поштујемо слободу избора својих најмилијих, избора који се можда и врло вероватно не поклапа са нашим личним замислима и плановима? И, да ли у ситуацији у којој се чини да избора нема, ипак има избора? http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/06.02.19 - Rec pastira - o.Lazar Vojvodic 64Kbps.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  3. Са мати Јеленом игуманијом манастира Ћелија Пиперска разговарали смо о монаштву, обнови наше Митрополије, Светињи на чијем је челу, и духовним поукама оца Лазара. Може се рећи да је са доласком нашег Митрополита Амфилохија на трон Митрополита црногорско-приморских, и светогорског монаха Архимандрита Лазара (Аџића), крај двадесетог и почетак двадесет првог вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Поред обнове и градње црквених здања посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, који може свако примијетити, представља обнова монаштва и свештенства у читавој Црној Гори. Као један од примјера можемо навести женске манастире у Црној Гори. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  4. Шта је то благодатни трен, како се чува, зашто се губи, како га поново стећи, питали смо данас свештеника Лазара Војводића из параклиса св. Архиђакона Стефана у КБЦ Бежанијска Коса у Београду. "У овом систему света у коме живимо влада самољубље, уместо благодати усељава се неки нечисти дих" каже о. Лазар и напомиње да и самим хришћанима, који треба да буду смирени, није лако да се духовно освесте и смире. Наш гост јасним и свима разумљивим језиком, уз бројне примере из свакодневног живота, говори о разумевању и начину чувања благодати у себи, упућује на Свету Литургију у којој стално призивамо Духа Светога, и напомиње да је "у сваком од нас клица живота и благодати" која разгрће "коров наших мисли". Звучни запис емисије
  5. Међутим, ова казна се у духовном смислу односи на наше срце. Земља је – наше срце после Адамовог пада у грех, и она, такође, рађа трње и чичак, односно греховна осећања и помисли. Да би се у срцу насадио хлеб небески, Реч Божија, да би оно оживело и постало способно за духовни живот, потребан је велики труд и подвиг. Да би земља могла да прими у себе семена, потребно је да се та земља обрађује, ситни, преврће, омекшава, да се одстрањује коров и чисти корење; за ово је потребно различито оруђе: плугови, дрљаче, лопате. Исто тако и наше срце треба обрађивати постом, бдењем, метанијама и другим телесним напорима да би се обуздале његове телесне склоности и помисли ума. Међутим, ако при овом обрађивању срца телесним подвизима, оно не буде усвајало јеванђељске заповести, ако се не буде њима подучавало, руководило и живело, оно ће – још више него пре што је почело да се обрађује – рађати из себе коров таштине, гордости и блуда. И обрађена, нађубрена и иситњена, али незасејана земља родиће још више корова. И обрнуто: не сеје се семе на необрађено тле. Тако и срце, необрађено телесним подвизима, зарасло у необуздане телесне склоности, не може да смести у себе духовно растиње. Онај ко се тога буде прихватио трудиће се узалуд или чак може да падне у самообману и демонску прелест. Телесни напори су нам суштински неопходни. Свети Оци говоре да телесни труд смирује душу. Међутим, у каквом је он односу са расположењем душе? Ава Доротеј као одговор на то питање каже: „Објаснићу вам ово. Собзиром на то да се душа после преступања заповести предала, како говори свети Григорије, прелести сластољубља и самозакоња, и да је заволела телесно и на неки начин постала једно са телом, и сва постала плот, као што је речено: „Неће се дух Мој до вијека прети са људима, јер су тијело“ (1. Мојс. 6, 3). И јадна душа као да страда заједно са телом и саосећа са свиме што се са телом дешава. Баш због овога и телесни труд доводи душу у смирење. Јер, различито је расположење душе здравог и болесног човека, једно је код гладног, а друго код ситог. Исто је тако другачије расположење душе човека који јаше коња, другачије је онога који седи на престолу, другачије онога ко седи на земљи, једно је код онога ко носи лепу одећу, а друго код онога ко носи лошу. Дакле, труд смирује тело, а када се смири тело, заједно са њим се смирује и душа…“ (5, стр. 48). Из ових речи се добро види какав склад мора постојати између унутрашњег – духовног и спољашњег – телесног труда. Никада не смемо да заборавимо циљ свих наших спољашњих подвига: омекшавати, смиравати наше срце, чинити да оно лако прихвата Реч Божију, затим одмах садити у њега духовна семена. Приликом овог обрађивања, пооравања тла срца морамо јасно знати своју меру, могућности и снаге да бисмо изорали онолико колико можемо да засејемо и колико ћемо имати снаге да одгајимо и сакупимо плодове. Извор: Православие.ру
  6. По учењу Светих Отаца, проклетство земље које је Бог изрекао као казну Адаму и његовим потомцима, до данас лежи на земљи, и због тога земља рађа и разни коров и дрвеће које не доноси јестиве плодове, а све што ниче из земље и чиме се храни људско тело, човек мора да гаји, проливајући зној и стално радећи (9, т. 5, стр. 206). Међутим, ова казна се у духовном смислу односи на наше срце. Земља је – наше срце после Адамовог пада у грех, и она, такође, рађа трње и чичак, односно греховна осећања и помисли. Да би се у срцу насадио хлеб небески, Реч Божија, да би оно оживело и постало способно за духовни живот, потребан је велики труд и подвиг. Да би земља могла да прими у себе семена, потребно је да се та земља обрађује, ситни, преврће, омекшава, да се одстрањује коров и чисти корење; за ово је потребно различито оруђе: плугови, дрљаче, лопате. Исто тако и наше срце треба обрађивати постом, бдењем, метанијама и другим телесним напорима да би се обуздале његове телесне склоности и помисли ума. Међутим, ако при овом обрађивању срца телесним подвизима, оно не буде усвајало јеванђељске заповести, ако се не буде њима подучавало, руководило и живело, оно ће – још више него пре што је почело да се обрађује – рађати из себе коров таштине, гордости и блуда. И обрађена, нађубрена и иситњена, али незасејана земља родиће још више корова. И обрнуто: не сеје се семе на необрађено тле. Тако и срце, необрађено телесним подвизима, зарасло у необуздане телесне склоности, не може да смести у себе духовно растиње. Онај ко се тога буде прихватио трудиће се узалуд или чак може да падне у самообману и демонску прелест. Телесни напори су нам суштински неопходни. Свети Оци говоре да телесни труд смирује душу. Међутим, у каквом је он односу са расположењем душе? Ава Доротеј као одговор на то питање каже: „Објаснићу вам ово. Собзиром на то да се душа после преступања заповести предала, како говори свети Григорије, прелести сластољубља и самозакоња, и да је заволела телесно и на неки начин постала једно са телом, и сва постала плот, као што је речено: „Неће се дух Мој до вијека прети са људима, јер су тијело“ (1. Мојс. 6, 3). И јадна душа као да страда заједно са телом и саосећа са свиме што се са телом дешава. Баш због овога и телесни труд доводи душу у смирење. Јер, различито је расположење душе здравог и болесног човека, једно је код гладног, а друго код ситог. Исто је тако другачије расположење душе човека који јаше коња, другачије је онога који седи на престолу, другачије онога ко седи на земљи, једно је код онога ко носи лепу одећу, а друго код онога ко носи лошу. Дакле, труд смирује тело, а када се смири тело, заједно са њим се смирује и душа…“ (5, стр. 48). Из ових речи се добро види какав склад мора постојати између унутрашњег – духовног и спољашњег – телесног труда. Никада не смемо да заборавимо циљ свих наших спољашњих подвига: омекшавати, смиравати наше срце, чинити да оно лако прихвата Реч Божију, затим одмах садити у њега духовна семена. Приликом овог обрађивања, пооравања тла срца морамо јасно знати своју меру, могућности и снаге да бисмо изорали онолико колико можемо да засејемо и колико ћемо имати снаге да одгајимо и сакупимо плодове. Извор: Православие.ру View full Странице
  7. Игуман манастира Бетаније био је до 1997 године. У то време пише бројне текстове о аскетизму, о молитви, о паганским религијама и екуменизму. Књиге архимандрита Лазара популарне су широм Русије али нису непознате ни нашим читаоцима. Благодарећи манастиру Подмаине на српски језик су приређене књиге “О тајним болестима душе“ и „Тајна исповести“. Архимандрит Лазар је сахрањен у понедељак 20. августа, у скиту који је он подигао и у коме се подвизавао. Вјечнаја памјат! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У петак, 17. августа упокојио се архимандрит Лазар (Абашидзе) верни слуга Цркве Христове и ватрени поборник чистоте Православне вере, сјајан писац и есејиста. Архимандрит Лазар је рођен 25. августа 1935 г у Абхазији. Замонашен је 1980. када прелази у Грузију у манастир Бетанија.То је први мушки манастир који је отворен у совјетско време 1978. године. Игуман манастира Бетаније био је до 1997 године. У то време пише бројне текстове о аскетизму, о молитви, о паганским религијама и екуменизму. Књиге архимандрита Лазара популарне су широм Русије али нису непознате ни нашим читаоцима. Благодарећи манастиру Подмаине на српски језик су приређене књиге “О тајним болестима душе“ и „Тајна исповести“. Архимандрит Лазар је сахрањен у понедељак 20. августа, у скиту који је он подигао и у коме се подвизавао. Вјечнаја памјат! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Звучни запис беседе Игуман је подсетио да је Свети кнез Лазар био монахољубив владар јер је примао у својој држави монахе који су прогоњени разним непријатељским војскама и налазили су уточиште у нашој малој, истински православној држави. Игуман Методије је поздравио многобројне госте који су увеличали прославу празника међу којима су били и богослови из манастира Крка. Ове године је у Хиландарском храму поред иконе Богородице Тројеручице стајала и једна српска застава, о којој је посебно испричао игуман Методије. Међу бројним поукама о томе како поступа хришћанин када је искушаван неправдом, а то је да га не хвата страх и очајање већ он зна да "овде немамо постојаног града већ тражимо онај који ће доћи - Небески Јерусалим", игуман Методије је испричао како је један јеромонах из манастира Грегоријата рекао: "Ви Срби сте прави православци - цео свет је против вас!", подсећајући да су следбеници Христови увек гоњени, али да се и радују када их гоне. Извор: Радио Слово љубве
  10. У манастиру Хиландару на празник Видовдан 2018. године, после Свете Литургије, за трпезом љубави, беседио је игуман свете српске царске Лавре на Светој Гори, високопреподобни архимандрит Методије. Звучни запис беседе Игуман је подсетио да је Свети кнез Лазар био монахољубив владар јер је примао у својој држави монахе који су прогоњени разним непријатељским војскама и налазили су уточиште у нашој малој, истински православној држави. Игуман Методије је поздравио многобројне госте који су увеличали прославу празника међу којима су били и богослови из манастира Крка. Ове године је у Хиландарском храму поред иконе Богородице Тројеручице стајала и једна српска застава, о којој је посебно испричао игуман Методије. Међу бројним поукама о томе како поступа хришћанин када је искушаван неправдом, а то је да га не хвата страх и очајање већ он зна да "овде немамо постојаног града већ тражимо онај који ће доћи - Небески Јерусалим", игуман Методије је испричао како је један јеромонах из манастира Грегоријата рекао: "Ви Срби сте прави православци - цео свет је против вас!", подсећајући да су следбеници Христови увек гоњени, али да се и радују када их гоне. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  11. Богослужбено обележавање овог Празника већ се традиционално врши готово две деценије зарад духовног окрепљења православних верника српског говорног подручја. После божанске Литургије обављен је парастос за све невино пострадале оце и браћу од Косовског боја па све до данас. Извор: Српска Православна Црква
  12. У уторак, 26. јуна 2018, на молбу Амбасаде Републике Србије у Атини, по благослову и по канонској дозволи Његовог Блаженства архиепископа атинског и све Јеладе Јеронима, као и по благослову Његове Светости патријарха српског Иринеја, у храму Светог Оца Спиридона Тримитунтског Чудотворца на Панкратију, у Атини, одслужена је Литургија на српском језику поводом празника Светог великомученика кнеза Лазара Косовског – Видовдана. Богослужбено обележавање овог Празника већ се традиционално врши готово две деценије зарад духовног окрепљења православних верника српског говорног подручја. После божанске Литургије обављен је парастос за све невино пострадале оце и браћу од Косовског боја па све до данас. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно. Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио. „Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. 0 љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Римљ. 7, 2223). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“ (17). Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе? Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини. Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама. Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо. Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа. Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт. 10, 3436). Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње. За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли. Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123124). „Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“ „Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86). „Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне. Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт. 5, 2128). Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66). „Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127). Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу. Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс. 119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни? Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој. Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола. Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу! Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк. 17, 33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“ Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили. Извор: Православие.ру
  14. У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. Много се и красноречиво у наше дане у целом свету говори о љубави, сви позивају једни друге да се уједине под заједничком заставом љубави, читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће, на тај начин, разрешити све своје ужасне противречности. У хришћанском учењу се, такође, много говори о љубави према ближњима: Сам Господ је заповест о љубави према ближњем ставио одмах поред прве заповести о љубави према Богу, а сви Оци Цркве једнодушно тврде да без љубави према ближњем нема љубави према Богу. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста? Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно. Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио. „Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. 0 љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Римљ. 7, 2223). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“ (17). Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе? Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини. Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама. Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо. Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа. Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт. 10, 3436). Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње. За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли. Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123124). „Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“ „Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86). „Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне. Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт. 5, 2128). Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66). „Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127). Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу. Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс. 119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни? Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој. Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола. Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу! Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк. 17, 33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“ Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили. Извор: Православие.ру View full Странице
  15. https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/04/09.04.2018_KATEDRA_dr-Lazar-Milin_-VASKRSENJE-HRISTOVO_1.m4a?download Извор: Радио Светигора
  16. Предавање др. Лазара Милина на тему “Васкрсење Христово“ које је блаженопочивши протопрезвитер-стварофор др. Лазар Милин одржао деведесетих година прошлог вијека у Шиду. Звучни запис предавања https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/04/09.04.2018_KATEDRA_dr-Lazar-Milin_-VASKRSENJE-HRISTOVO_1.m4a?download Извор: Радио Светигора View full Странице
  17. Укратко: Сексуалност: - неки монаси сексуални чин представљају као нешто недостојно и грешно, а да монаси имају предност у спасењу - такви монаси само траже оправдање себи што су монаси, па можда нису ни требали бити монаси - тиме несвесно клевећу и самог Бога, изједначавајући Божију творевину са грехом - такво учење је јерес, а ти људи арогантни, и лицемери, јер како мисле да имају предност у спасењу ако су арогантни? - око осуде секса праве идеологију књига откривења: - сумњива, и никада се не чита на богослужењима. Било је дилема да ли да се уопште уврсти у Библију. А највише због неких нехришћанских, гностичких стихова, као на пример: "они који се упрљаше женама". Уврштена је јер се веровало да јесте дело св. Јована Богослова, али да је неки гностик унео измене. - протестанти се хватају за стих да ,,нико не сме променити ни једне речи", а сами имају опречне преводе митарства: - гностичка митологија и култ - људи који га нападају јер оспорава митарства су злонамерни, увредљиви, пакосни и осветољубиви - али они заправо не верују у митарства, јер кад би веровали да ће на митарствима бити осуђени за своју злонамерност, увредљивост и пакост, не би тако чинили. Овако, они сами суштински не верују у митарства - митарства су бескорисно учење
  18. Όποιος θέλει να γίνει χριστιανός, πρέπει πρώτα να γίνει ποιητής (Ко жели да постане хришћанин, треба најпре да постане песник) Преподобни Порфирије Кавсокаливит Постмодерну културу света карактерише, пре свега, апсолутна жеђ за новим. Другачијим. Недокучивим. Ненаписаним. Неизговореним. Чак и мистичним. Прошло је време модерне и њених плитких захтева, те окамењене културе и уметности која је живела од подражавања прошлости, ма колико она била блистава и стваралачка. Постмодерна је донела отвореност тако жестоку, да се на први поглед чинило како се ради о кич езотерици и непроцењеној мешавини квалитета и псеудо-квалитета, те аутентичности и лажи. Но, овај поглед вара; то је лажна слика! Заправо, ствари су испале другачије: постмодерна се родила као сцена за (сасвим) друго и (сасвим) другачије. Изнад свега – за нешто неочекивано, за само немогуће и његово остварење ту међу нама. Постмодерна култура је слушање и слућење других гласова… Један од тих гласова данас јесте – или тек може постати – теопоетика. Теопоетика, у ужем смислу, јесте покрет хришћанских теолога с краја XX и почетка XXI века. Све је почело с америчким теолозима Стенлијем Хопером (Stanley Hopper) и Амосом Вилдером (Amos Wilder). Године 1971. Хопер ће први употребити термин теопоетика (Theopoetics). За обојицу, теопоетика представља колико посебан однос према теолошком тексту и жанр религиозног писања, толико и постмодерну перспективу теологије. Теопоетика је схваћена као: средство богопознања кроз текст, налажења смисла у свету, опис искуства божанског, као и улазак у дубљи однос са животом. Тако долазимо, према наведеним мислиоцима, до троструког схватања последица ангажовања теопоетике у теолошком дискурсу: 1) Отклон од метафизичке перспективе Запад­не самосвести и пратећих ексцеса: интелектуализма, буквализма, бихевиоризма и супернатурали­зма. 2) Улазак у таму неизрецивог и недореченог, у којој теолошки и метафизички апарат није довољан за опис сусрета с Богом, као ни за формирање смисла живота. 3) Прелазак према ре-поетизацији егзистенције, тј. задобијање теопоетског светоназора у свему што нас сусреће током живота. Најважније, пак, биће искуство пројава другости у свакодневном и обичном постојању. Реч је о теофанијама у оно-надохват-руке. Теолошки легат Хопера и Вилдера наследиће плејада савремених богослова на Западу, пре свих Ричард Керни (Richard Kearney), Џон Капуто (John Caputo) и Кетрин Келер (Catherine Keller). Међутим, много векова пре њих, хришћански велики писци (да­нас познатији као „Свети Оци“) практиковали су исто: пишу хришћанску поезију, поетизују своје храмовне беседе, своје искуство духовности саопштавају у екстатичким стиховима, и тако даље. Другим речима, теопоетика је стара колико и сама теологија. Главна (или доминирајућа) форма изражавања теопоетским маниром и језиком – међу поменутим теолозима – био је фрагмент. Посебно у писању, фрагмент, верују они, треба да разбије тоталитарне форме теологије. Он трага за коначним об­ликом теолошког израза, за оним завршним продуктом. Фрагмент не следи научни поступак излагања, компарације и вредновања чињеница, већ има за задатак да на што сажетији начин пренесе искуство сусрета с Другим и другима. Да га опише и тумачи. Фрагмент треба да расклопи (или макар умекша) тоталитарни и затворени систем шаблонске теологије. Тако ће остварена теолошка поетика бити теопоетика. Методологија поетике даје теоретске оквире за нови језик и манир теологије, а теопоетика јесте већ текући и практичан начин остваривања саме теологије. Теопоетика јесте оно практично теолошке поетике. У овом смислу, за теопоетику не могу постојати истинита или неистинита тумачења, већ само она плодна и неплодна. Она отворена или затворена за другост. Трећег пута нема. Савремене теопоете говоре да је осим теопоетског писања/ говорења, дакле писаног и проповедног манира теолошког изражавања, битна и теопоетска херменеутика стварности, текстова (свих могућих), као и филма, сликарства, музике, театра и уметности уопште. Такође, потребан је и свеопшти теопоетски поглед на свет (Weltanschauung), тј. светоназор или визија. Дакле, целокупно теопоетско сагледавање стварности, али и интуиција живота који долази, па макар у огледалу, загонеткама, апоријама, сенкама и симболима. Поред утемељујућих текстова и сведочанстава хришћанске Цркве и теологије, теопоетика за равноправне референце отвара про­сторе изван теолошких места, у којима трага за искуством Другог и показује његово присуство кроз сусрет с човеком или у приказу лепоте (славе, величанствености, логосности) творевине. Књижевни текст, ако се осврнемо на претходно изнесено, може постати простор у којем (према језику пажљив) теолог, који постаје теопоета, трага за догађајем другости и покушава кроз њега Христа учинити присутним. Теопоети нису толико важни имплицитни ставови (верски, филозофски, идеолошки, итд.) аутора чија дела тумачи или људи које среће, већ је битно то откривање, потрага и наслућивање једног могућег хришћанског искуства у истима. [Примери: Џејмс Џојс и Марсел Пруст, између осталих. Иако су дати аутори доживели губитак хришћанске вере, ипак је у њиховом стваралаштву остало не тако ма­ло трагова хришћанског осећања. Примера има још много, те наве­дено треба да постане парадигма за теопоетско подвизавање.] Као што ћемо видети, теопоетски сензибилитет трага за оним што му излази у сусрет као најближе-сусрећуће. Зато, пре улажења у друге културе и уметности, треба истражити српску, тј. нашу најприближније контекстуалну. Дајмо укратко и списак (савремених и оних других) аутора који скрећу пажњу: Владан Матијевић, Новица Тадић, Растко Петровић, Иво Андрић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Борисав Станковић, Момчило Настасијевић, Васко Попа, Иван В. Лалић, Петар Петровић Његош, Ђорђе Марковић Кодер, и други. Задатак једне будуће теопоетике може бити истраживање, опис и преношење православне поетике српске културе и уметности. Теопоетика је, осим књижевности, и у блиској вези с музиком. С оним звучним, сонорним и опевајућим. Пре свега, са црквеном музиком. Музика Цркве има своју онтологију и етику, тј. своје биће. Њега чине: њена средства, њена материја, њено делање, те њени циљеви, параметри и вред­ности. Њена естетика и поетика. На првом месту, то ће свако рећи, црквена музика је средство богослужења, тј. слављења Свете Тројице онако како нам се Они откривају у историји. Музика је посредник између литургије (делања смртника према Богу) и теургије (Божијег делања према смртницима и свету). Средства и параметри би били: неуморно делање, вежбање, појачка аскетика и естетика, озбиљност, молитвеност, те музичко умеће и знање. Скупа узевши, добијамо њену најтипичнију црту, саму њену суштину: музика Цркве је благодарење, теопоетика љубавног односа према Другом. Исто се може и другачије казати: онтологију и етику црквене музике сачињава њен покушај да опева Тајну (мистирион), да је подражава. Тамо где речи посустају, где говорени/писани дискурс запада у словомахију или слово-окрњеност, где се сам језик (или Језик) исцрпљује од својих могућности – ту наступа (не)могуће изрицање Неизрецивог, тј. песма, химна, усклик! Крик за спасењем и покајањем, али и шапат љубавног дискурса. Постоји праг који речи саме не могу досегнути, где почињу да се гуше; ту је потребно нешто друго (или неки други), дру­га стварност. Ово је музика. Ово је поетика. Ово може бити и теологија као теопоетика. Како не бисмо прешли задате оквире сасвим кратког уво­да, ставићемо тачку на изнесене мисли. Теопоетика је заокрет од доктрина, идеологија и интелектуалистичких чињеница хришћанских учења (или догмата) ка јеванђељској параболи, причи и парадоксу. Заокрет према Христовој јеванђељској поетици. Овде је битна прича, наратив, приповедање. Христове пара­боле пуне су апорија, амбигвитета, енигми, недоречености, а ипак носе у себи снагу искуства и конкретности. Христове приче гоне његове слушаоце ка „отвореном“; траже одговор од оних који слушају и примају. Јеванђељска реч ставља у стање упитаности, у стање провокације на коју се мора одговорити, иначе се остаје мртав. Теопоетика, дакле, покушава да пренесе ту напетост којом Јеванђеља обилују. Једна будућа православна теопоетика мора закорачити у про­стор свог времена, културе, уметности, светоназора и осталих области живота и друштва. Пред њом је тежак задатак крстоносног стваралаштва – од речи (Речи) правити тело: јављати свету о радосној вести васкрсења из мртвих; о сусрету с Христом; о логосности читавог света и живота; о животу испуњеном теофанијама. Наравно, што је један теопоета више живи учесник наведених догађаја (а ово значи: активан хришћански, црквени, подвижнички, евхаристијски, породичан, одговоран живот у свакодневици), тиме ће његов задатак бити актуелнији, релевантнији и живљи. … „Православље“ број 1190 – 15. октобар 2016. г.
  19. Όποιος θέλει να γίνει χριστιανός, πρέπει πρώτα να γίνει ποιητής (Ко жели да постане хришћанин, треба најпре да постане песник) Преподобни Порфирије Кавсокаливит Постмодерну културу света карактерише, пре свега, апсолутна жеђ за новим. Другачијим. Недокучивим. Ненаписаним. Неизговореним. Чак и мистичним. Прошло је време модерне и њених плитких захтева, те окамењене културе и уметности која је живела од подражавања прошлости, ма колико она била блистава и стваралачка. Постмодерна је донела отвореност тако жестоку, да се на први поглед чинило како се ради о кич езотерици и непроцењеној мешавини квалитета и псеудо-квалитета, те аутентичности и лажи. Но, овај поглед вара; то је лажна слика! Заправо, ствари су испале другачије: постмодерна се родила као сцена за (сасвим) друго и (сасвим) другачије. Изнад свега – за нешто неочекивано, за само немогуће и његово остварење ту међу нама. Постмодерна култура је слушање и слућење других гласова… Један од тих гласова данас јесте – или тек може постати – теопоетика. Теопоетика, у ужем смислу, јесте покрет хришћанских теолога с краја XX и почетка XXI века. Све је почело с америчким теолозима Стенлијем Хопером (Stanley Hopper) и Амосом Вилдером (Amos Wilder). Године 1971. Хопер ће први употребити термин теопоетика (Theopoetics). За обојицу, теопоетика представља колико посебан однос према теолошком тексту и жанр религиозног писања, толико и постмодерну перспективу теологије. Теопоетика је схваћена као: средство богопознања кроз текст, налажења смисла у свету, опис искуства божанског, као и улазак у дубљи однос са животом. Тако долазимо, према наведеним мислиоцима, до троструког схватања последица ангажовања теопоетике у теолошком дискурсу: 1) Отклон од метафизичке перспективе Запад­не самосвести и пратећих ексцеса: интелектуализма, буквализма, бихевиоризма и супернатурали­зма. 2) Улазак у таму неизрецивог и недореченог, у којој теолошки и метафизички апарат није довољан за опис сусрета с Богом, као ни за формирање смисла живота. 3) Прелазак према ре-поетизацији егзистенције, тј. задобијање теопоетског светоназора у свему што нас сусреће током живота. Најважније, пак, биће искуство пројава другости у свакодневном и обичном постојању. Реч је о теофанијама у оно-надохват-руке. Теолошки легат Хопера и Вилдера наследиће плејада савремених богослова на Западу, пре свих Ричард Керни (Richard Kearney), Џон Капуто (John Caputo) и Кетрин Келер (Catherine Keller). Међутим, много векова пре њих, хришћански велики писци (да­нас познатији као „Свети Оци“) практиковали су исто: пишу хришћанску поезију, поетизују своје храмовне беседе, своје искуство духовности саопштавају у екстатичким стиховима, и тако даље. Другим речима, теопоетика је стара колико и сама теологија. Главна (или доминирајућа) форма изражавања теопоетским маниром и језиком – међу поменутим теолозима – био је фрагмент. Посебно у писању, фрагмент, верују они, треба да разбије тоталитарне форме теологије. Он трага за коначним об­ликом теолошког израза, за оним завршним продуктом. Фрагмент не следи научни поступак излагања, компарације и вредновања чињеница, већ има за задатак да на што сажетији начин пренесе искуство сусрета с Другим и другима. Да га опише и тумачи. Фрагмент треба да расклопи (или макар умекша) тоталитарни и затворени систем шаблонске теологије. Тако ће остварена теолошка поетика бити теопоетика. Методологија поетике даје теоретске оквире за нови језик и манир теологије, а теопоетика јесте већ текући и практичан начин остваривања саме теологије. Теопоетика јесте оно практично теолошке поетике. У овом смислу, за теопоетику не могу постојати истинита или неистинита тумачења, већ само она плодна и неплодна. Она отворена или затворена за другост. Трећег пута нема. Савремене теопоете говоре да је осим теопоетског писања/ говорења, дакле писаног и проповедног манира теолошког изражавања, битна и теопоетска херменеутика стварности, текстова (свих могућих), као и филма, сликарства, музике, театра и уметности уопште. Такође, потребан је и свеопшти теопоетски поглед на свет (Weltanschauung), тј. светоназор или визија. Дакле, целокупно теопоетско сагледавање стварности, али и интуиција живота који долази, па макар у огледалу, загонеткама, апоријама, сенкама и симболима. Поред утемељујућих текстова и сведочанстава хришћанске Цркве и теологије, теопоетика за равноправне референце отвара про­сторе изван теолошких места, у којима трага за искуством Другог и показује његово присуство кроз сусрет с човеком или у приказу лепоте (славе, величанствености, логосности) творевине. Књижевни текст, ако се осврнемо на претходно изнесено, може постати простор у којем (према језику пажљив) теолог, који постаје теопоета, трага за догађајем другости и покушава кроз њега Христа учинити присутним. Теопоети нису толико важни имплицитни ставови (верски, филозофски, идеолошки, итд.) аутора чија дела тумачи или људи које среће, већ је битно то откривање, потрага и наслућивање једног могућег хришћанског искуства у истима. [Примери: Џејмс Џојс и Марсел Пруст, између осталих. Иако су дати аутори доживели губитак хришћанске вере, ипак је у њиховом стваралаштву остало не тако ма­ло трагова хришћанског осећања. Примера има још много, те наве­дено треба да постане парадигма за теопоетско подвизавање.] Као што ћемо видети, теопоетски сензибилитет трага за оним што му излази у сусрет као најближе-сусрећуће. Зато, пре улажења у друге културе и уметности, треба истражити српску, тј. нашу најприближније контекстуалну. Дајмо укратко и списак (савремених и оних других) аутора који скрећу пажњу: Владан Матијевић, Новица Тадић, Растко Петровић, Иво Андрић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Борисав Станковић, Момчило Настасијевић, Васко Попа, Иван В. Лалић, Петар Петровић Његош, Ђорђе Марковић Кодер, и други. Задатак једне будуће теопоетике може бити истраживање, опис и преношење православне поетике српске културе и уметности. Теопоетика је, осим књижевности, и у блиској вези с музиком. С оним звучним, сонорним и опевајућим. Пре свега, са црквеном музиком. Музика Цркве има своју онтологију и етику, тј. своје биће. Њега чине: њена средства, њена материја, њено делање, те њени циљеви, параметри и вред­ности. Њена естетика и поетика. На првом месту, то ће свако рећи, црквена музика је средство богослужења, тј. слављења Свете Тројице онако како нам се Они откривају у историји. Музика је посредник између литургије (делања смртника према Богу) и теургије (Божијег делања према смртницима и свету). Средства и параметри би били: неуморно делање, вежбање, појачка аскетика и естетика, озбиљност, молитвеност, те музичко умеће и знање. Скупа узевши, добијамо њену најтипичнију црту, саму њену суштину: музика Цркве је благодарење, теопоетика љубавног односа према Другом. Исто се може и другачије казати: онтологију и етику црквене музике сачињава њен покушај да опева Тајну (мистирион), да је подражава. Тамо где речи посустају, где говорени/писани дискурс запада у словомахију или слово-окрњеност, где се сам језик (или Језик) исцрпљује од својих могућности – ту наступа (не)могуће изрицање Неизрецивог, тј. песма, химна, усклик! Крик за спасењем и покајањем, али и шапат љубавног дискурса. Постоји праг који речи саме не могу досегнути, где почињу да се гуше; ту је потребно нешто друго (или неки други), дру­га стварност. Ово је музика. Ово је поетика. Ово може бити и теологија као теопоетика. Како не бисмо прешли задате оквире сасвим кратког уво­да, ставићемо тачку на изнесене мисли. Теопоетика је заокрет од доктрина, идеологија и интелектуалистичких чињеница хришћанских учења (или догмата) ка јеванђељској параболи, причи и парадоксу. Заокрет према Христовој јеванђељској поетици. Овде је битна прича, наратив, приповедање. Христове пара­боле пуне су апорија, амбигвитета, енигми, недоречености, а ипак носе у себи снагу искуства и конкретности. Христове приче гоне његове слушаоце ка „отвореном“; траже одговор од оних који слушају и примају. Јеванђељска реч ставља у стање упитаности, у стање провокације на коју се мора одговорити, иначе се остаје мртав. Теопоетика, дакле, покушава да пренесе ту напетост којом Јеванђеља обилују. Једна будућа православна теопоетика мора закорачити у про­стор свог времена, културе, уметности, светоназора и осталих области живота и друштва. Пред њом је тежак задатак крстоносног стваралаштва – од речи (Речи) правити тело: јављати свету о радосној вести васкрсења из мртвих; о сусрету с Христом; о логосности читавог света и живота; о животу испуњеном теофанијама. Наравно, што је један теопоета више живи учесник наведених догађаја (а ово значи: активан хришћански, црквени, подвижнички, евхаристијски, породичан, одговоран живот у свакодневици), тиме ће његов задатак бити актуелнији, релевантнији и живљи. … „Православље“ број 1190 – 15. октобар 2016. г. View full Странице
×
×
  • Create New...