Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'лазареву'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 20. aприла 2019. године, на Лазареву суботу, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Молитвена прослава Лазареве суботе - крсне славе Патријарха српског г. Иринеја, почела је светом архијерејском Литургијом у београдској Саборној цркви којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана и у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа шабачког г. Лаврентија. Саслуживали су старешина манастира Ново Хопово архимандрит Павле, архимандрит Серафим из манастира Сукова, главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, ректор Богословије Светог Саве протојереј-ставрофор др Драган Протић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, архијерејски намесник београдски протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, старешина Саборне цркве протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина цркве Светог Симеона Мироточивог протојереј-ставрофор Радич Радичевић, протојереј-ставрофор Милојко Топаловић, презвитери Славиша Поповић и Игор Давидовић, протођакони Радимир Перчевић, Стеван Рапајић и Дамјан Божић, као и ипођакони Мирослав Ракоњац, Владимир Јелић, Дејан Накић и Ђорђе Мијајловић. Торжественост празника молитвеним појањем увеличао је хор Првог београдског певачког друштва. Празнични беседу произнео је Епископ шабачки г. Лаврентије. Поред многобројног верног народа, празничној Литургији присуствли су представаници традиционалних цркава и верских заједница и посленици културног и научног живота престонице. Извор: Српска Православна Црква
  2. У Светом Писму је забележено неколико случајева васкрсавања мртваца. У Старом Завету, то су васкрсење сина удовице у Сарепти Сидонској које је од Бога измолио пророк Илија (в. 1Цар 17, 17–23) и васкрсење сунамићанкиног сина на молитву пророка Јелисеја (2Цар 4, 18–36). У Новом Завету Христос васкрсава Јаирову кћи (в. Мк 5, 38–42) и сина наинске удовице (в. Лк 7, 12–15). Ипак, Христово васкрсавање Лазара у свести Цркве заузима посебан положај у односу на наведене догађаје. Зашто је то тако? Оно што издваја овај догађај од претходно наведених јесте чињеница да је Лазар четири дана био у гробу. Лазарево тело је увелико било у процесу распадања и то чини његово васкрсење преславним. Оно је праобраз свеопштег васкрсења које нас чека на крају света и века, када ће тела свих умрлих васкрснути силом Божијом, независно од тога када су и како умрли. Овде се треба присетити и тога да је наша душа по благодати Божијој бесмртна и да не умире заједно са телом – када се каже „смрт душе“, мисли се заправо на њено помрачење, на њено одвајање од Бога због греха. Душа се, дакле, после смрти тела раздваја од њега све до Оног Дана када ће се поново сјединити са њиме, но тада ће наш васкрсли телесни састав бити преображен. За разлику од Лазаревог тела које је пре две хиљаде година било васпостављено у свом материјалном, овоземаљском саставу и као такво опет окусило смрт, наше тело после свеопштег васкрсења биће преображено, одуховљено, нетрулежно, бесмртно, по узору на Христово тело после Његовог Преславног Васкрсења. На тај начин ћемо у Дан Суда пред Бога стати целовити – у целокупном, нетрулежном и преображеном саставу да бисмо примили вечни удео по делима својим. То значи да није само душа створена за вечност, како многи мисле, већ и тело. Данашње зачало нам открива и то је да је Христос и Бог и човек: или, како ми православни то кажемо једном речју: Богочовек. Ко би други осим Бога могао речју да заповеди и да каже: „Лазаре, изађи напоље“, и тиме васкрсне човека који је био увелико у процесу труљења (в. Јн 11, 43–44)? Ко би за себе могао да каже да је Васкрсење и Живот осим Господа Бога (в. Јн 11, 25)? А то је управо Христос учинио у данашњем јеванђелском зачалу. Са друге стране, у истом овом зачалу примећујемо да је Христос заплакао на гробу свог пријатеља Лазара (в. Јн 11, 35). Он пита људе где су га положили и тражи да помере камен са гробнице (в. Јн 11: 34, 39). Зар није Онај који је знао све тајне срца људских могао знати где су положили Лазара? Зар Онај коме се покоравају све стихије земаљске и небеске није снагом својих мисли сам могао померити камен? Наравно да јесте, но свим овим људским поступањем Он нам јасно показује да је не само истинити Бог, већ и истинити човек. Показује нам две природе ипостасно сједињене у једној личности Оваплоћеног Логоса. Данас многи одмахују руком када им говоримо о догађају васкрсења Лазаревог. Кажу да могу да прихвате бесмртност душе, али васкрсење тела тешко. Ипак, ма колико то нама можда изгледало чудно, али савремени човек би заправо лакше требало да поверује у васкрсење него што је то случај са нашим прецима. Разлог је једноставан: живимо у цивилизацији у којој је могуће да на електронским меморијским носачима који запремају свега неколико квадратних центиметара сажмемо и пренесемо целокупне библиотеке. Па ако је на маленим меморијским алаткама направљеним људским разумом могуће пренети толике информације и потом их по потреби поново материјализовати (ништа лакше него одштампати књигу из електронског облика), колико тек „информација“ о нама има несазнајни и неограничени Божански Ум и колико је тек њему лако да из нечега васпостави нешто ако је све претходно створио ни из чега (ex nihilo)? Будимо стога, драга браћо и сестре, што савршенији и боголикији људи у овом животу да би у славни дан Христовог Другог Доласка васкрсли за славу вечну, а не за срамоту вечну. Нека би молитвама Лазара Четвородневног из Витаније, пријатеља Христовог, били удостојени да у вечности и сами будемо прибројани верним слугама и пријатељима Божијим (в. Мт 25, 33–34), амин! Извор: Православие.ру
  3. Лазар је послије свога Васкрсења отишао на Кипар и тамо је био епископ. Данас постоји велики храм на мјесту гдје је он сахрањен. Варнахил, велики храм, стар хиљаду и више година, у коме сам био у своје вријеме, као изасланик Његове Светости, када је била прослава хиљадугодишњице тога храма. У Горњем храму се данас служи, а Доњи храм је дубоко, памти вјекове, памти вријеме тог великог Светог мученика Христовог. Тамо сам чуо, у Варнахилу на Кипру, и једно предање о Св. Лазару. Сачувано је предање у његовом житију, да се он послије свога Васкрсења никада више није насмијао. Природно је. Како би се могао насмијати, када је реално сагледао сав ужас људског распадања и људске смрти. Ми то гледамо споља, а он је сам доживио смрт. Четири дана је провео у гробу и то га је тако дубоко потресло, да се он никада више није насмијао, само једанпут. Био је са својим учеником, ђаконом, видио је једног човјека како краде ћупове и насмијао се. Пита њега ученик: "Свети, што се смијеш? Нијесам навикао да се смијеш". Он му је одговорио: "Како се не бих смијао, кад видим како прах, прашина краде прашину ?" Ћупови прашине, а онај који краде, такође прах који се у земљу враћа. Сагледао је сав ужас смрти, која чека свакога од нас. Са друге стране удостојио се да буде првина умрлих из смрти, да буде онај кога ће Господ ходећи на своје страдање, васкрснути и тиме предуказати на своје Васкрсење и на себе као живога и вјечнога Бога, Јединородног Сина Божијег и предуказати на опште васрксење мртвих. Лазар је свједок, живи опипљиви свједок, да је Васкрсење последње слово људске историје, што значи да је живот и то вјечни живот последње слово људске историје, а не смрт. Нажалост и савремени људи се поново враћају оним древним заблудама, паганским, незнабожачким, па намјесто да се клањају вјечноме животу Христу Богу нашему, носиоцу и дародавцу живота, они се поново враћају увјерењу да је човјек ништа друго него врећа иловаче која се овдје рађа на земљи и тако процвјета и прецвјета и не зна се више ни мјеста гдје је био. То је увјерење да је смрт последње слово људске судбине и људске историје. Нема глупље вјере на земљи од те вјере, па нека је заступају сви универзитети овога свијета, све учене главе овога свијета, сви доктори овога свијета. Мада, такво учење и не застпуа много умних, учених људи. Људи од науке знају и осјећају да је човјек по природи створен за бесмртност и за вјечност. Увијек изнова се рађају нове идеологије да отрују људску памет и људи, слабашни, повјерују да је срмт последње слово људске азбуке. Св. Лазар је живи свједок да је живот последње слово људске азбуке. Зато се кроз вјекове на разним меридијанима прославља Господ, али се прославља и приповиједа се и о Лазару, васкрсломе послије четири дана у гробу. Један од свјеодка, од свједочанстава, је и овај Свети храм, посвећен четвородневном Лазару. Наш свјетјеши патријарх данас слави. То је слава његова-четвородневни Лазар, и да му пожелимо благословену славу, да му Бог подари, мало је 100 година, јер он већ има 91, да му Бог подари по својој вољи што више, јер треба међу нама да борави тај Свети сасуд Божије благодати, тај дивни старац који је украс трона Св. Саве архиепископа српскога и који је дивни свједок Јевађеља вјере Христове, једног од најљепших украса, ако не и најљепших, данас у хришћанској васељени. Све сам их видио, и патријархе, и са папама се срио, и морам да вам кажем наш Павле, мали Павле, од свих је љепши, од свих је чистији, од свих је мудрији, од свих је цјеломудренији, дивни сасуд Божије благодати, нека му буде срећна слава, овај дивни свети празник, као и вама заједно са њима, свечарима овога храма. Благослов свима који су се потрудили да се очува и обнови овај Свети храм. Много је важно да се управо храм Св. Лазара чува, јер он нас подсјећа на нашу судбину, на наше вјечно призвање на оно, ради чега нас је Бог створио овдје на земљи. Подсјећа нас да смо бића створена за вјечност. Велики је то дар Божији. Наш нови презвитер цркве Христове, Никола Урдешић, изданак овога мјеста, из једне часне и древне породице луштичке, овдје је данас примио Свети дар служења Богу и дар презвитерства, да буде свједок Христов, да народ Божији кроз купељ новога крштења препорађа, да свједочи Јеванђеље Христово, да свијетли пред људима и пред народима, и да и он буде свједок васкрслога Лазара, и Христа, онога који је њега васрксао. Ишли смо данас до цркве Св. Петке. Тамо су сви његови преци сахрањени, уграђени у ону цркву, дивну цркву Св. Петке, стару, прастару са дивним фрескама каквих има мало у Црној Гори, и шире од Црне Горе. У исто вријеме овдје је наш отац намјесник Момо, нашао једну грамату, коју је написао и потписао Св. Петар Цетињски, како каже, каваљер ордена Александра Невскога. То је грамата која је издата новорукоположеном свештенику Николи Калуђеровићу, из Клинаца, оближњега села кроз које смо прошли, и оно што је карактеристично, на шта ми је Момо скренуо пажњу а дивно је, да се овдје каже да је он "члан и презвитер свете апостолске, јерусалимске цркве. Свете апостолске и јерусалимске цркве. " И на другом, исто тако древном документу који је из манастира Тврдоша из 1821 г., каже се да је Божо Паликућа, како се он зове, "православни христијанин, син Свете матере Цркве јерусалимске". Дивно. Јерусалимом смо рођени, то је колијевка читавога рода људскога и ово је дивно што су наши стари то знали, и то памтили. Нарочито су то подвлачили у једном великом кризном времену. То је вријеме послије укидања Пећке Патријаршије. Били су велики ломови у нашем народу, као што су и данас, па су хтјели наши и епископи да се вежу за оно што је сигурно, непогрешиво, а то је Света Црква, мајка Црква свих цркава, јерусалимска црква. Тамо су се догодила сва збивања, од Христовог рођења. Тамо су пророци, тамо је гроб цара Давида писца Псалама, и пророка, тамо је и Аврам, отац вјерних, сахрањен, тамо су други пророци сахрањени, тамо је и сам Господ, тамо је голгота Његова, тамо је и мјесто његовог Васрксења, тамо је и дом четвородневног Лазара, који нас је овдје сабрао. Овај храм није ништа друго него је продужетак онога дома Лазаревог из Јерусалима, а ми синови и кћери Свете мајке јерусалимске цркве, били и остали, и остаћемо ако Бог да докле буде Сунца и Мјесеца, и до Страшнога суда Христовога. Господу нашем дивном у Светој мајци Цркви јерусалимској, дивној, у овом великом догађају Васкрсења четвородневног Лазара, дивном и предивном у свему оном што се догађа у вријеме Страсне седмице, седмице страдања Христових, у Великом петку, Великој суботи, и Његовом Васкрсењу, Њему нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Драга браћо и сестре, данас они који иду да се поклоне Светим мјестима, у близини Светога града Јерусалима, наћи ће село Витанију. На мјесту гдје је била кућа четвородневнога Лазара, пријатеља Христовога, и његове двије сестре Марте и Марије, данас је женски манастир у коме кроз вјекове бораве православне монахиње, чувајући то Свето мјесто и живи спомен на оно што се догодило у Лазаревом дому, чувајући чак и онај камен на коме је Господ сједио када је био ту. У близини Витаније налази се и гроб четвородневног Лазара, кога данас држе муслимани, али се кроз вјекове памти да је у том гробу, укопаном дубоко у земљу, био сахрањен Лазар - пријатељ Христов, чије је васкрсење потресно описано у Св. Јеванђељу. Тада је Господ једини пут, малтене, заридао када је чуо шта се догодило са његовим пријатељем, и када су Марта и Марија дошле да му испричају своју велику и страшну тугу, да су изгубиле брата јединца. Велики догађај. Лазар је послије свога Васкрсења отишао на Кипар и тамо је био епископ. Данас постоји велики храм на мјесту гдје је он сахрањен. Варнахил, велики храм, стар хиљаду и више година, у коме сам био у своје вријеме, као изасланик Његове Светости, када је била прослава хиљадугодишњице тога храма. У Горњем храму се данас служи, а Доњи храм је дубоко, памти вјекове, памти вријеме тог великог Светог мученика Христовог. Тамо сам чуо, у Варнахилу на Кипру, и једно предање о Св. Лазару. Сачувано је предање у његовом житију, да се он послије свога Васкрсења никада више није насмијао. Природно је. Како би се могао насмијати, када је реално сагледао сав ужас људског распадања и људске смрти. Ми то гледамо споља, а он је сам доживио смрт. Четири дана је провео у гробу и то га је тако дубоко потресло, да се он никада више није насмијао, само једанпут. Био је са својим учеником, ђаконом, видио је једног човјека како краде ћупове и насмијао се. Пита њега ученик: "Свети, што се смијеш? Нијесам навикао да се смијеш". Он му је одговорио: "Како се не бих смијао, кад видим како прах, прашина краде прашину ?" Ћупови прашине, а онај који краде, такође прах који се у земљу враћа. Сагледао је сав ужас смрти, која чека свакога од нас. Са друге стране удостојио се да буде првина умрлих из смрти, да буде онај кога ће Господ ходећи на своје страдање, васкрснути и тиме предуказати на своје Васкрсење и на себе као живога и вјечнога Бога, Јединородног Сина Божијег и предуказати на опште васрксење мртвих. Лазар је свједок, живи опипљиви свједок, да је Васкрсење последње слово људске историје, што значи да је живот и то вјечни живот последње слово људске историје, а не смрт. Нажалост и савремени људи се поново враћају оним древним заблудама, паганским, незнабожачким, па намјесто да се клањају вјечноме животу Христу Богу нашему, носиоцу и дародавцу живота, они се поново враћају увјерењу да је човјек ништа друго него врећа иловаче која се овдје рађа на земљи и тако процвјета и прецвјета и не зна се више ни мјеста гдје је био. То је увјерење да је смрт последње слово људске судбине и људске историје. Нема глупље вјере на земљи од те вјере, па нека је заступају сви универзитети овога свијета, све учене главе овога свијета, сви доктори овога свијета. Мада, такво учење и не застпуа много умних, учених људи. Људи од науке знају и осјећају да је човјек по природи створен за бесмртност и за вјечност. Увијек изнова се рађају нове идеологије да отрују људску памет и људи, слабашни, повјерују да је срмт последње слово људске азбуке. Св. Лазар је живи свједок да је живот последње слово људске азбуке. Зато се кроз вјекове на разним меридијанима прославља Господ, али се прославља и приповиједа се и о Лазару, васкрсломе послије четири дана у гробу. Један од свјеодка, од свједочанстава, је и овај Свети храм, посвећен четвородневном Лазару. Наш свјетјеши патријарх данас слави. То је слава његова-четвородневни Лазар, и да му пожелимо благословену славу, да му Бог подари, мало је 100 година, јер он већ има 91, да му Бог подари по својој вољи што више, јер треба међу нама да борави тај Свети сасуд Божије благодати, тај дивни старац који је украс трона Св. Саве архиепископа српскога и који је дивни свједок Јевађеља вјере Христове, једног од најљепших украса, ако не и најљепших, данас у хришћанској васељени. Све сам их видио, и патријархе, и са папама се срио, и морам да вам кажем наш Павле, мали Павле, од свих је љепши, од свих је чистији, од свих је мудрији, од свих је цјеломудренији, дивни сасуд Божије благодати, нека му буде срећна слава, овај дивни свети празник, као и вама заједно са њима, свечарима овога храма. Благослов свима који су се потрудили да се очува и обнови овај Свети храм. Много је важно да се управо храм Св. Лазара чува, јер он нас подсјећа на нашу судбину, на наше вјечно призвање на оно, ради чега нас је Бог створио овдје на земљи. Подсјећа нас да смо бића створена за вјечност. Велики је то дар Божији. Наш нови презвитер цркве Христове, Никола Урдешић, изданак овога мјеста, из једне часне и древне породице луштичке, овдје је данас примио Свети дар служења Богу и дар презвитерства, да буде свједок Христов, да народ Божији кроз купељ новога крштења препорађа, да свједочи Јеванђеље Христово, да свијетли пред људима и пред народима, и да и он буде свједок васкрслога Лазара, и Христа, онога који је њега васрксао. Ишли смо данас до цркве Св. Петке. Тамо су сви његови преци сахрањени, уграђени у ону цркву, дивну цркву Св. Петке, стару, прастару са дивним фрескама каквих има мало у Црној Гори, и шире од Црне Горе. У исто вријеме овдје је наш отац намјесник Момо, нашао једну грамату, коју је написао и потписао Св. Петар Цетињски, како каже, каваљер ордена Александра Невскога. То је грамата која је издата новорукоположеном свештенику Николи Калуђеровићу, из Клинаца, оближњега села кроз које смо прошли, и оно што је карактеристично, на шта ми је Момо скренуо пажњу а дивно је, да се овдје каже да је он "члан и презвитер свете апостолске, јерусалимске цркве. Свете апостолске и јерусалимске цркве. " И на другом, исто тако древном документу који је из манастира Тврдоша из 1821 г., каже се да је Божо Паликућа, како се он зове, "православни христијанин, син Свете матере Цркве јерусалимске". Дивно. Јерусалимом смо рођени, то је колијевка читавога рода људскога и ово је дивно што су наши стари то знали, и то памтили. Нарочито су то подвлачили у једном великом кризном времену. То је вријеме послије укидања Пећке Патријаршије. Били су велики ломови у нашем народу, као што су и данас, па су хтјели наши и епископи да се вежу за оно што је сигурно, непогрешиво, а то је Света Црква, мајка Црква свих цркава, јерусалимска црква. Тамо су се догодила сва збивања, од Христовог рођења. Тамо су пророци, тамо је гроб цара Давида писца Псалама, и пророка, тамо је и Аврам, отац вјерних, сахрањен, тамо су други пророци сахрањени, тамо је и сам Господ, тамо је голгота Његова, тамо је и мјесто његовог Васрксења, тамо је и дом четвородневног Лазара, који нас је овдје сабрао. Овај храм није ништа друго него је продужетак онога дома Лазаревог из Јерусалима, а ми синови и кћери Свете мајке јерусалимске цркве, били и остали, и остаћемо ако Бог да докле буде Сунца и Мјесеца, и до Страшнога суда Христовога. Господу нашем дивном у Светој мајци Цркви јерусалимској, дивној, у овом великом догађају Васкрсења четвородневног Лазара, дивном и предивном у свему оном што се догађа у вријеме Страсне седмице, седмице страдања Христових, у Великом петку, Великој суботи, и Његовом Васкрсењу, Њему нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Оно што издваја овај догађај од претходно наведених јесте чињеница да је Лазар четири дана био у гробу. Лазарево тело је увелико било у процесу распадања и то чини његово васкрсење преславним. Оно је праобраз свеопштег васкрсења које нас чека на крају света и века, када ће тела свих умрлих васкрснути силом Божијом, независно од тога када су и како умрли. Овде се треба присетити и тога да је наша душа по благодати Божијој бесмртна и да не умире заједно са телом – када се каже „смрт душе“, мисли се заправо на њено помрачење, на њено одвајање од Бога због греха. Душа се, дакле, после смрти тела раздваја од њега све до Оног Дана када ће се поново сјединити са њиме, но тада ће наш васкрсли телесни састав бити преображен. За разлику од Лазаревог тела које је пре две хиљаде година било васпостављено у свом материјалном, овоземаљском саставу и као такво опет окусило смрт, наше тело после свеопштег васкрсења биће преображено, одуховљено, нетрулежно, бесмртно, по узору на Христово тело после Његовог Преславног Васкрсења. На тај начин ћемо у Дан Суда пред Бога стати целовити – у целокупном, нетрулежном и преображеном саставу да бисмо примили вечни удео по делима својим. То значи да није само душа створена за вечност, како многи мисле, већ и тело. Данашње зачало нам открива и то је да је Христос и Бог и човек: или, како ми православни то кажемо једном речју: Богочовек. Ко би други осим Бога могао речју да заповеди и да каже: „Лазаре, изађи напоље“, и тиме васкрсне човека који је био увелико у процесу труљења (в. Јн 11, 43–44)? Ко би за себе могао да каже да је Васкрсење и Живот осим Господа Бога (в. Јн 11, 25)? А то је управо Христос учинио у данашњем јеванђелском зачалу. Са друге стране, у истом овом зачалу примећујемо да је Христос заплакао на гробу свог пријатеља Лазара (в. Јн 11, 35). Он пита људе где су га положили и тражи да помере камен са гробнице (в. Јн 11: 34, 39). Зар није Онај који је знао све тајне срца људских могао знати где су положили Лазара? Зар Онај коме се покоравају све стихије земаљске и небеске није снагом својих мисли сам могао померити камен? Наравно да јесте, но свим овим људским поступањем Он нам јасно показује да је не само истинити Бог, већ и истинити човек. Показује нам две природе ипостасно сједињене у једној личности Оваплоћеног Логоса. Данас многи одмахују руком када им говоримо о догађају васкрсења Лазаревог. Кажу да могу да прихвате бесмртност душе, али васкрсење тела тешко. Ипак, ма колико то нама можда изгледало чудно, али савремени човек би заправо лакше требало да поверује у васкрсење него што је то случај са нашим прецима. Разлог је једноставан: живимо у цивилизацији у којој је могуће да на електронским меморијским носачима који запремају свега неколико квадратних центиметара сажмемо и пренесемо целокупне библиотеке. Па ако је на маленим меморијским алаткама направљеним људским разумом могуће пренети толике информације и потом их по потреби поново материјализовати (ништа лакше него одштампати књигу из електронског облика), колико тек „информација“ о нама има несазнајни и неограничени Божански Ум и колико је тек њему лако да из нечега васпостави нешто ако је све претходно створио ни из чега (ex nihilo)? Будимо стога, драга браћо и сестре, што савршенији и боголикији људи у овом животу да би у славни дан Христовог Другог Доласка васкрсли за славу вечну, а не за срамоту вечну. Нека би молитвама Лазара Четвородневног из Витаније, пријатеља Христовог, били удостојени да у вечности и сами будемо прибројани верним слугама и пријатељима Божијим (в. Мт 25, 33–34), амин! Из књиге Празничне беседе (Бернар 2014) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. У Светом Писму је забележено неколико случајева васкрсавања мртваца. У Старом Завету, то су васкрсење сина удовице у Сарепти Сидонској које је од Бога измолио пророк Илија (в. 1Цар 17, 17–23) и васкрсење сунамићанкиног сина на молитву пророка Јелисеја (2Цар 4, 18–36). У Новом Завету Христос васкрсава Јаирову кћи (в. Мк 5, 38–42) и сина наинске удовице (в. Лк 7, 12–15). Ипак, Христово васкрсавање Лазара у свести Цркве заузима посебан положај у односу на наведене догађаје. Зашто је то тако? Оно што издваја овај догађај од претходно наведених јесте чињеница да је Лазар четири дана био у гробу. Лазарево тело је увелико било у процесу распадања и то чини његово васкрсење преславним. Оно је праобраз свеопштег васкрсења које нас чека на крају света и века, када ће тела свих умрлих васкрснути силом Божијом, независно од тога када су и како умрли. Овде се треба присетити и тога да је наша душа по благодати Божијој бесмртна и да не умире заједно са телом – када се каже „смрт душе“, мисли се заправо на њено помрачење, на њено одвајање од Бога због греха. Душа се, дакле, после смрти тела раздваја од њега све до Оног Дана када ће се поново сјединити са њиме, но тада ће наш васкрсли телесни састав бити преображен. За разлику од Лазаревог тела које је пре две хиљаде година било васпостављено у свом материјалном, овоземаљском саставу и као такво опет окусило смрт, наше тело после свеопштег васкрсења биће преображено, одуховљено, нетрулежно, бесмртно, по узору на Христово тело после Његовог Преславног Васкрсења. На тај начин ћемо у Дан Суда пред Бога стати целовити – у целокупном, нетрулежном и преображеном саставу да бисмо примили вечни удео по делима својим. То значи да није само душа створена за вечност, како многи мисле, већ и тело. Данашње зачало нам открива и то је да је Христос и Бог и човек: или, како ми православни то кажемо једном речју: Богочовек. Ко би други осим Бога могао речју да заповеди и да каже: „Лазаре, изађи напоље“, и тиме васкрсне човека који је био увелико у процесу труљења (в. Јн 11, 43–44)? Ко би за себе могао да каже да је Васкрсење и Живот осим Господа Бога (в. Јн 11, 25)? А то је управо Христос учинио у данашњем јеванђелском зачалу. Са друге стране, у истом овом зачалу примећујемо да је Христос заплакао на гробу свог пријатеља Лазара (в. Јн 11, 35). Он пита људе где су га положили и тражи да помере камен са гробнице (в. Јн 11: 34, 39). Зар није Онај који је знао све тајне срца људских могао знати где су положили Лазара? Зар Онај коме се покоравају све стихије земаљске и небеске није снагом својих мисли сам могао померити камен? Наравно да јесте, но свим овим људским поступањем Он нам јасно показује да је не само истинити Бог, већ и истинити човек. Показује нам две природе ипостасно сједињене у једној личности Оваплоћеног Логоса. Данас многи одмахују руком када им говоримо о догађају васкрсења Лазаревог. Кажу да могу да прихвате бесмртност душе, али васкрсење тела тешко. Ипак, ма колико то нама можда изгледало чудно, али савремени човек би заправо лакше требало да поверује у васкрсење него што је то случај са нашим прецима. Разлог је једноставан: живимо у цивилизацији у којој је могуће да на електронским меморијским носачима који запремају свега неколико квадратних центиметара сажмемо и пренесемо целокупне библиотеке. Па ако је на маленим меморијским алаткама направљеним људским разумом могуће пренети толике информације и потом их по потреби поново материјализовати (ништа лакше него одштампати књигу из електронског облика), колико тек „информација“ о нама има несазнајни и неограничени Божански Ум и колико је тек њему лако да из нечега васпостави нешто ако је све претходно створио ни из чега (ex nihilo)? Будимо стога, драга браћо и сестре, што савршенији и боголикији људи у овом животу да би у славни дан Христовог Другог Доласка васкрсли за славу вечну, а не за срамоту вечну. Нека би молитвама Лазара Четвородневног из Витаније, пријатеља Христовог, били удостојени да у вечности и сами будемо прибројани верним слугама и пријатељима Божијим (в. Мт 25, 33–34), амин! Из књиге Празничне беседе (Бернар 2014) Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
×
×
  • Create New...