Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'лажи'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. У ауторском тексту “О лицемјерју” који је објавио на свом блогу (vladikagrigorije.info), Епископ диселдорфско-немачки Григорије истакао је да је “лицемјерје духовни кукавичлук”, те да “лажљива уста и лицемјеран живот сведоче људску помраченост” али и то да је “лицемјерје грех против истине и искрености и да се зато увек скрива иза лажи или полуистина”. Ауторски текст Владике Григорија преносимо у целости: Ниједан гријех није Христос силније изобличавао од лицемјерја, хипокризије (грч. – претварање, претворство, лицемјерство). Заиста, ниједан гријех тако очигледно не пројављује демонско посуновраћење човјекове личности, као што то чини лицемјерје. Док друга сагрешења потичу или од неког несвјесног покрета пале природе, или од зле навике, или од страсти које човјеком овладавају, лицемјерје је увијек свјесно, прорачунато пристајање на зло и на неки начин „предумишљај“ многих других зала која њиме започињу и њиме се крунишу. Лицемјерје је гријех против истине и искрености и зато се увијек скрива иза лажи или полуистина. Оно је гријех људи који живе и дјелају иза леђа других, хранећи се клеветама, оговарањима и подозрењима. Зато оговарачи и клеветници никада не говоре лицем у лице, јер лице човјека је – о томе смо већ говорили – увијек суд нама и суд над нама. „Чувајте се квасца фарисејскога, а то је лицемјерје“ (Лк. 12,1), говорио је Господ својим ученицима. Јер „то мало квасца све тијесто укисели.“ Човјек покретан лицемјерјем увијек се креће у мочварним и тамним дубинама људске природе, газећи тако достојанство и своје и других. Зато лицемјерје неријетко води ка најтежим гријесима. Лицемјеран човјек је неспособан и неспреман да своје лице, дакле – своје биће, пружи и окрене свецијело, безрезервно, ка лицу другог. Увијек прорачунато, увијек мјерено и „кројено“ према сопственој скривеној намјери, његово лице је – безлична маска. Зато је лицемјерје не само дволично већ, у својој удаљености од Онога у Чијој свјетлости видимо свјетлост, увијек помрачено, тамно и потпуно безлично. Дволичност, коначно, води у безизлазност, јер сам носилац те маске кад-тад ће морати себи да постави питање: ко је он уствари? Лицемјерје, без сумње, своју храну тражи на њивама лажи. Ава Доротеј, велики наставник духовног живота, говорио је да лаж није само и једино изговорена неистина, и да се, осим у ријечи, може лагати и мишљу, али и животом. Треба знати да ниједно зло, ниједна неистина, чак ни сам ђаво који је „отац лажи“, не могу преварити човјека уколико не узму лик врлине. И Апостол Павле говори у Светом Писму да се „и сам ђаво претвара у анђела свјетлости (2Кор. 11,14). Наш велики писац и мислилац Иво Андрић, човјек сложеног живота али свакако богатог искуства написао је: „Кад видиш овако човјека сувише сигурна у себе и у оно што каже, хитра и слатка на ријечи, који ти нуди што му не тражиш, одобрава што кажеш а остаје при ономе што је намислио, знај да је бестидник и бездушник, и клони га се колико можеш.“ Најочигледнија пројава лицемјерја, не само у ово наше вријеме већ и у сва времена, јесте људска склоност оговарању, тј. лажном свједочењу на ближње своје у њиховом одсуству. То тако очигледно одсуство љубави помрачује и трује не само оне који то (не)дјело творе, већ и оне који су пасивни слушаоци, који се ћутањем саглашавају и наслађују. И тада и тако страдају многи, и многи трпе штету. Ова очигледна помраченост израз је једне суштинске духовне неслободе, јер слобода је својство личности, дакле својство онога ко своје лице огледа у лицу другога, јасно и искрено. Бјежање од лица другога, тј. скривање од сопственог одраза на њему, пројављује велико духовно сиромаштво. Човјек који гази Лик Божији у ономе кога клевеће, увијек је човјек скучен и тјескобан, затворен у сопственом малом свијету самообмане; то је човјек за кога Апостол Павле са правом каже: „Вама није тијесно у нама, него вам је тијесно у срцима вашим“ (2Кор. 6,12). То је човјек тужан и злокобно мрачан; то је биће без радости. За онога ко лицемјерно живи други је увијек препрека, пријетња, опасност, а никада брат, никада саставни дио његовог бића, никада сапутник и сапатник на путу спасења. Такав у себи нема благодати Божије која нам даје живот, јер Бог је истина а лицемјерје је живот у лажи. Оно је духовни кукавичлук, који се скрива иза подозрења или ласкања. Оно је суштинско окретање леђа животу и одбијање да се живот прихвати као што јесте: сапостојање, сарадња, смирено свједочење Истине хођењем у свјетлости Лица Божијег а прије свега радост и нада на живот вјечни. Лицемјерје, као зла и злокобна наклоност душе, за своје најубојитије оружје има управо ријеч људску. Оно што би требало да је орган словесности, боголикости, посебности човјекове спрам све творевине, тако постаје орган и оруђе злобе, лукавства и сваке лажи. У Светом Писму стоји: „Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело“(Јак. 3,2). Заиста је језик „мала ватра, а како велике ствари запали“(Јак. 3,5). А још у старозавјетно вријеме, премудри цар Соломон је говорио: „Покривају непријатељство усне праве, а који износе оговарања најнеразумнији су. У многом причању нећеш избјећи гријех, а чувајући уста своја бићеш разуман“ (Прем. Сол. 10.гл.). Лажљива уста и живот лицемјеран огледало су унутрашње помрачености човјекове, јер уста увијек говоре „од сувишка срца.“ Такав човјек показује дубоку подвојеност и разореност своје личности. Не може се сопствени идентитет градити на поништењу тј. негирању личности другога, а нарочито не на прљању лица другог. Напротив, други је темељ на коме тај идентитет треба градити. Вријеме у коме живимо све отвореније пројављује очигледну девалвацију духовних и уопште животних вриједности. Све чешће постављају се пред нас циљеви који то нипошто не би смјели бити. Човјек је све навикнутији да живи сам, немајући притом свијест о томе да је такав живот – притајено лагано умирање. Дуго промовисани индивидуализам показује се као велики промашај, или као успјешно изведен пројекат пун туге која води у смрт. Потребно је оживјети и непрекидно оживљавати у себи свијест о томе да једино мјерило нашег живота, дјелања и свих наших односа треба да је Христос, Који је Пут, Истина и Живот. Побунити се против лажи у себи и око себе, и живјети и ходити у истини. Размислити о ријечима надахнутог јеванђелиста који говори: „Ако ли у свјетлости ходимо, као што је Он Сам у свјетлости, имамо заједницу једни са другима“ (Јн. 1,6-7). Једино тако, не заборављајући ову небопарну, громку ријеч Спаситељеву: „Чувајте се квасца фарисејског, а то је лицемјерје“, можемо стећи наду да ће на нама, иако смо људи који у свијету живе и гријеше, починути Цар Небесни, Утјешитељ, Дух Истине Који ће нас очистити од сваке нечистоте и спасити душе наше. View full Странице
  2. У ауторском тексту “О лицемјерју” који је објавио на свом блогу (vladikagrigorije.info), Епископ диселдорфско-немачки Григорије истакао је да је “лицемјерје духовни кукавичлук”, те да “лажљива уста и лицемјеран живот сведоче људску помраченост” али и то да је “лицемјерје грех против истине и искрености и да се зато увек скрива иза лажи или полуистина”. Ауторски текст Владике Григорија преносимо у целости: Ниједан гријех није Христос силније изобличавао од лицемјерја, хипокризије (грч. – претварање, претворство, лицемјерство). Заиста, ниједан гријех тако очигледно не пројављује демонско посуновраћење човјекове личности, као што то чини лицемјерје. Док друга сагрешења потичу или од неког несвјесног покрета пале природе, или од зле навике, или од страсти које човјеком овладавају, лицемјерје је увијек свјесно, прорачунато пристајање на зло и на неки начин „предумишљај“ многих других зала која њиме започињу и њиме се крунишу. Лицемјерје је гријех против истине и искрености и зато се увијек скрива иза лажи или полуистина. Оно је гријех људи који живе и дјелају иза леђа других, хранећи се клеветама, оговарањима и подозрењима. Зато оговарачи и клеветници никада не говоре лицем у лице, јер лице човјека је – о томе смо већ говорили – увијек суд нама и суд над нама. „Чувајте се квасца фарисејскога, а то је лицемјерје“ (Лк. 12,1), говорио је Господ својим ученицима. Јер „то мало квасца све тијесто укисели.“ Човјек покретан лицемјерјем увијек се креће у мочварним и тамним дубинама људске природе, газећи тако достојанство и своје и других. Зато лицемјерје неријетко води ка најтежим гријесима. Лицемјеран човјек је неспособан и неспреман да своје лице, дакле – своје биће, пружи и окрене свецијело, безрезервно, ка лицу другог. Увијек прорачунато, увијек мјерено и „кројено“ према сопственој скривеној намјери, његово лице је – безлична маска. Зато је лицемјерје не само дволично већ, у својој удаљености од Онога у Чијој свјетлости видимо свјетлост, увијек помрачено, тамно и потпуно безлично. Дволичност, коначно, води у безизлазност, јер сам носилац те маске кад-тад ће морати себи да постави питање: ко је он уствари? Лицемјерје, без сумње, своју храну тражи на њивама лажи. Ава Доротеј, велики наставник духовног живота, говорио је да лаж није само и једино изговорена неистина, и да се, осим у ријечи, може лагати и мишљу, али и животом. Треба знати да ниједно зло, ниједна неистина, чак ни сам ђаво који је „отац лажи“, не могу преварити човјека уколико не узму лик врлине. И Апостол Павле говори у Светом Писму да се „и сам ђаво претвара у анђела свјетлости (2Кор. 11,14). Наш велики писац и мислилац Иво Андрић, човјек сложеног живота али свакако богатог искуства написао је: „Кад видиш овако човјека сувише сигурна у себе и у оно што каже, хитра и слатка на ријечи, који ти нуди што му не тражиш, одобрава што кажеш а остаје при ономе што је намислио, знај да је бестидник и бездушник, и клони га се колико можеш.“ Најочигледнија пројава лицемјерја, не само у ово наше вријеме већ и у сва времена, јесте људска склоност оговарању, тј. лажном свједочењу на ближње своје у њиховом одсуству. То тако очигледно одсуство љубави помрачује и трује не само оне који то (не)дјело творе, већ и оне који су пасивни слушаоци, који се ћутањем саглашавају и наслађују. И тада и тако страдају многи, и многи трпе штету. Ова очигледна помраченост израз је једне суштинске духовне неслободе, јер слобода је својство личности, дакле својство онога ко своје лице огледа у лицу другога, јасно и искрено. Бјежање од лица другога, тј. скривање од сопственог одраза на њему, пројављује велико духовно сиромаштво. Човјек који гази Лик Божији у ономе кога клевеће, увијек је човјек скучен и тјескобан, затворен у сопственом малом свијету самообмане; то је човјек за кога Апостол Павле са правом каже: „Вама није тијесно у нама, него вам је тијесно у срцима вашим“ (2Кор. 6,12). То је човјек тужан и злокобно мрачан; то је биће без радости. За онога ко лицемјерно живи други је увијек препрека, пријетња, опасност, а никада брат, никада саставни дио његовог бића, никада сапутник и сапатник на путу спасења. Такав у себи нема благодати Божије која нам даје живот, јер Бог је истина а лицемјерје је живот у лажи. Оно је духовни кукавичлук, који се скрива иза подозрења или ласкања. Оно је суштинско окретање леђа животу и одбијање да се живот прихвати као што јесте: сапостојање, сарадња, смирено свједочење Истине хођењем у свјетлости Лица Божијег а прије свега радост и нада на живот вјечни. Лицемјерје, као зла и злокобна наклоност душе, за своје најубојитије оружје има управо ријеч људску. Оно што би требало да је орган словесности, боголикости, посебности човјекове спрам све творевине, тако постаје орган и оруђе злобе, лукавства и сваке лажи. У Светом Писму стоји: „Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело“(Јак. 3,2). Заиста је језик „мала ватра, а како велике ствари запали“(Јак. 3,5). А још у старозавјетно вријеме, премудри цар Соломон је говорио: „Покривају непријатељство усне праве, а који износе оговарања најнеразумнији су. У многом причању нећеш избјећи гријех, а чувајући уста своја бићеш разуман“ (Прем. Сол. 10.гл.). Лажљива уста и живот лицемјеран огледало су унутрашње помрачености човјекове, јер уста увијек говоре „од сувишка срца.“ Такав човјек показује дубоку подвојеност и разореност своје личности. Не може се сопствени идентитет градити на поништењу тј. негирању личности другога, а нарочито не на прљању лица другог. Напротив, други је темељ на коме тај идентитет треба градити. Вријеме у коме живимо све отвореније пројављује очигледну девалвацију духовних и уопште животних вриједности. Све чешће постављају се пред нас циљеви који то нипошто не би смјели бити. Човјек је све навикнутији да живи сам, немајући притом свијест о томе да је такав живот – притајено лагано умирање. Дуго промовисани индивидуализам показује се као велики промашај, или као успјешно изведен пројекат пун туге која води у смрт. Потребно је оживјети и непрекидно оживљавати у себи свијест о томе да једино мјерило нашег живота, дјелања и свих наших односа треба да је Христос, Који је Пут, Истина и Живот. Побунити се против лажи у себи и око себе, и живјети и ходити у истини. Размислити о ријечима надахнутог јеванђелиста који говори: „Ако ли у свјетлости ходимо, као што је Он Сам у свјетлости, имамо заједницу једни са другима“ (Јн. 1,6-7). Једино тако, не заборављајући ову небопарну, громку ријеч Спаситељеву: „Чувајте се квасца фарисејског, а то је лицемјерје“, можемо стећи наду да ће на нама, иако смо људи који у свијету живе и гријеше, починути Цар Небесни, Утјешитељ, Дух Истине Који ће нас очистити од сваке нечистоте и спасити душе наше.
  3. Када је био сучен са задатком да ликвидира Јевреје у Европи, Хајнрих Химлер (Heinrich Himmler), вођа Одбрамбених снага (Schutzstaffel, SS) Националсоцијалистичке немачке радничке партије (NSDAP), заузео је „херојски“ став да „Неко мора да обави тај прљави посао и зато хајде да то обавимо!“ Лако је учинити нешто племенито за своју земљу, чак и када то подразумева да за њу жртвујемо властити живот – много је теже починити злочин зарад своје земље. У књизи Ајхман у Јерусалиму Хана Арент (Hannah Arendt) је конкретно и тачно описала обрт који су нацистички џелати начинили како би били у стању да поднесу страховита злодела која су извршили. Већина њих није била „напросто“ зла – они су били савршено свесни да чине ствари које доносе понижење, патњу и смрт њиховим жртвама. За нацистичке убице, излаз из овог шкрипца састојао се у томе да су „уместо да кажу: „Какве смо страшне ствари учинили људима!“, те исте убице биле у стању да кажу: „Какве смо страшне ствари морали да гледамо док смо извршавали своје дужности, какав је тежак задатак лежао на нашим плећима!“[1] На тај начин они су били у стању да изокрену наглавачке логику одолевања искушењу: искушење коме је требало одолети било је управо искушење да се подлегне елементарном сажаљењу и саосећању у погледу људске патње. Њихово „етичко“ настојање било је усмерено на задатак одолевања овом искушењу да не понижавају, муче и убијају. То што кршим спонтане етичке инстинкте сажаљења и саосећања постаје доказ моје етичке величине: да бих извршио своју дужност, спреман сам да преузмем тешко бреме наношења бола другима. Истоветна перверзна логика на делу је и када је реч о данашњем верском фундаментализму. Када је, рано ујутро 2. новембра 2004. године, исламистички екстремиста Мохамед Бујери (Mohammed Bouyeri) с осам хитаца из пиштоља убио холандског творца документарних филмова Теа ван Гога (Theo van Gogh) у Амстердаму, за нож који је потом зарио у ван Гогове груди – након што је претходно другим ножем покушао да му одсече главу – прикачио је једно писмо упућено својој пријатељици Ајан Хирси Али (Ayaan Hirsi Ali), чланици холандског Парламента сомалијског порекла, познатој по својој жестокој борби за права муслиманки. Што се тиче споменутог писма, ако је икада постојао неки документ који бисмо могли оквалификовати као „фундаменталистички“, онда је то ово писмо. Оно почиње уобичајеном реторичком стратегијом приписивања терора противнику: „Још од вашег првог појављивања у политичкој арени Холандије, ви се непрекидно бавите критиком муслимана и својим изјавама тероришете ислам.“ Према Бујеријевом гледишту, Хирси Али – а не он – спада у „фундаменталисте-невернике“, и када се боримо против ње, онда се боримо против фундаменталистичког терора. Бујеријево писмо показује како је садистички став према другој особи, који рађа у њој патњу и језу, могућ тек пошто садистички субјект учини себе инструментом-објектом воље другог. Размотримо детаљније кључни део писма који скреће пажњу на смрт као врхунац људског живота: „Само је једно извесно у целом нашем животу, а то је да свему дође крај. Дете које долази на овај свет и испуњава космос својим првим плачем при рођењу напустиће напослетку овај свет у самртном хропцу. Влат траве која израња из земље, влат коју милује Сунце а храни киша која пада, најзад ће иструлити у прах и нестати. Смрт, госпођо Хирси Али, заједничка је свему што постоји. Ни ви ни ја ни остатак читавог створеног света не можемо променити ову истину. Доћи ће Дан када једна душа неће бити у стању да помогне другој души. Биће то Дан страшних мучења и непреболних пострадања која ће ићи руку под руку с ужасним крицима који ће се зачути из груди неправедника: крицима, госпођо Хирси Али, од којих се јежи цело тело и од којих се диже коса на глави. Изгледаће као да су људи пијани од страха иако, заправо, нису пијани. На тај Велики Дан свет ће бити испуњен страхом.“ Овде је, наравно, од пресудне важности прелаз с првог на други пасус дêла писма који смо управо цитирали: прелаз с уобичајене овештале фразе да све пролази и нестаје а да све што живи на крају умире, на много „натегнутију“, у правом смислу апокалиптичку, идеју о том тренутку смрти као тренутку истине, тренутку у коме се свако биће суочава с властитом истином, у коме је одвојено од свих с којима је било повезано, у коме је лишено могућности било какве узајамне подршке, тренутку у коме се потпуно сâмо суочава с беспоштедним судом свога Творца – зато се Бујеријево писмо и наставља цитирањем описа Судњег дана какав налазимо у Кур’ану: „На тај Дан човек ће од брата свога побећи,/ и од мајке своје и од оца свога/ и од драге своје и од деце своје./ Тога Дана ће се сваки човек само о себи бринути./ Нека лица биће тога Дана блистава,/ насмејана, радосна,/ а на неким лицима тога Дана биће прашина./ Тама ће их прекривати./ То ће развратни неверници бити.“ (Кур’ан, 80: 34–42) Потом следи кључни део писма, инсценација главног сучељавања: „Наравно да ви, као екстремисткиња-неверница, не верујете у овај призор описан у Кур’ану. За вас, то је само један драмски исечак из Књиге који је, попут многих других, тек плод маште. Па ипак, госпођо Хирси Али, кладим се у живот да ћете се презнојавати од страха док ово будете читали. Ви, као фундаменталисткиња-неверница, наравно да не верујете у постојање Свевишњег, Величанственог који управља целокупном васионом. Ви не верујете да ваше срце, којим се одричете истине, мора тог Свевишњег замолити да му допусти сваки откуцај. Ви не верујете ни да је ваш језик, којим поричете Вођство и Путоказ Свевишњег, потчињен Његовим законима. Ви не верујете да (и вама) овај Свевишњи, Величанствени дарује живот и Смрт. А ако збиља верујете у све ово, онда вам следећи позив који вам упућујем неће представљати баш никакав проблем. Овим писмом стављам вас пред изазов да докажете да сте у праву. Не треба вам пуно труда да бисте то учинили, госпођо Хирси Али: пожелите смрт ако сте истински убеђени да сте у праву. Ако не прихватите овај изазов, знајте да вас је Господар мој, Најузвишенији, раскринкао као лажљивицу. „Ако смрт желите, онда сте истинољубиви.“ Али они рђави „никада смрт зажелети неће, због гнусобā које чине! А Алах добро зна невернике и оне који шире лажи!“ (Кур’ан, 2: 94–5) Како бих спречио да себи пожелим оно што желим вама, пожелећу ово уместо вас: Господару, подари нам смрт како би нас усрећио мучеништвом.“ (Курзив СЖ) Сваки од ова три пасуса представља реторички бисер. У првом пасусу, реч је о непосредном скоку са страха који ћемо сви, као људска бића, искусити када се у тренутку смрти суочимо с Божјим коначним судом, на страх који ће особа којој је ово писмо управо и упућено, дакле Хирси Али, осетити док га буде читала. Овај кратки спој између страха узрокованог непосредним сучељавањем с Богом у оном тренутку истине, и страха који се овде и сада рађа читањем тог писма, заштитни је знак перверзије: потпуно основан страх Хирси Али да ће бити убијена, страх изазван Бујеријевим писмом, претворен је у отеловљење страха који ће, како се очекује, смртно људско биће осетити када се сучели с божанским погледом. Бисер у другом пасусу је сасвим конкретан пример који је искоришћен како би се приказала Божја свемоћ: није реч само о томе да Хирси Али не верује у Бога – она би морала да верује у то да чак и сâмим њеним клеветањем Бога (језиком којим то чини) управља такође Божја воља. Најлепши бисер скривен је у трећем, последњем пасусу, у начину на који је изложен предлог упућен Хирси Али: реч је о гнусном наметању (не само спремности да се умре, већ) жеље да се умре као доказу сопствене истинољубивости. Овде се суочавамо с готово неприметним прелазом који имплицира да је на делу перверзна логика: прелазом с Бујеријеве спремности да умре за истину ка његовој спремности да умре као непосредном доказу његове истинољубивости. Не само да се он због тога не боји смрти, већ горљиво жели да умре: са става „Ако си истинољубив, онда се не бојиш смрти“ первертит прелази на став „Ако желиш смрт, онда си истинољубив“. Овај трећи пасус завршава се невероватним присвајањем жеље друге особе: „Пожелећу ово уместо вас“. Бујеријево елементарно расуђивање је јасно и конзистентно у свој својој очигледној некохерентности: он ће учинити оно што мора да учини „како бих спречио да себи пожелим оно што желим вама“. Шта ово може да значи? Зар то не значи да он, тиме што жели смрт, чини управо оно што је желео да спречи? Зар он не прихвата исто оно (жељу за смрћу) што и њој жели (он жели да она умре)? У писму се не доводе у питање лажна веровања саме Хирси Али: пре бисмо рекли да је Бујери оптужује за то што она заправо не верује у оно што тврди да верује (у своје секуларне клевете), он је оптужује за то што јој недостаје оно што се назива „храброшћу да се непоколебљиво следе сопствена убеђења“: „Ако заиста верујете у оно у шта тврдите да верујете, онда прихватите мој позив – пожелите да умрете!“ То нас доводи до Лакановог приказа первертита: первертит премешта расцеп на Другог. Хирси Али је расцепљен субјект, неконзистентан унутар себе, субјект коме недостаје храброст да непопустљиво следи властита уверења. Како би избегао да буде уловљен у такав расцеп, аутор писма ће прихватити жељу за смрћу и преузеће на себе оно у шта је Хирси Али требало да верује. Стога, сама завршница писма не би ни требало да нас изненади: „Ова борба која је букнула другачија је од оних претходних. Њу су отпочели фундаменталисти-неверници а окончаће је истински верници. Неће бити милости за неправеднике: против таквих биће само подигнут мач. Неће бити расправа, ни демонстрација, ни петиција: само ће смрт раздвојити Истину од Лажи.“ Никакво место није остављено за симболичко посредовање, за аргументацију, просуђивање и закључивање, прокламације, чак ни за држање проповеди – оно једино што раздваја Истину од Лажи је смрт, спремност и жеља истинољубивог субјекта да умре. Није ни чудо што је Мишел Фуко био очаран исламистичким политичким мучеништвом. У њему је он уочио обрисе једног „режима истине“ који се разликује од оног западњачког по томе што у њему кључни показатељ истине није чињенична тачност, нити конзистентност у просуђивању и закључивању, или искреност наших исказа, већ спремност да се умре.[2] Покојни папа Јован Павле Други пропагирао је католичку „културу Живота“ као једину наду против данашње нихилистичке „културе смрти“ која се испољава кроз разуздани хедонизам, абортусе, наркоманију и слепо ослањање на научно-технолошки развој. Верски фундаментализам (не само муслимански већ и хришћански) суочава нас с једном другом патолошком „културом смрти“ која је много ближа самој сржи религиозног искуства него што су то верници уопште и спремни да признају. Питање на које бисмо овде требали да одговоримо гласи: шта, дакле, первертит уистину промашује у свом настојању да потпуно раздвоји Истину од Лажи? Наравно, одговор је: он промашује истину саме лажи, истину која се изриче у самом чину лагања и кроз сâм тај чин. Парадоксално, первертитова лажност почива у самој његовој безусловној везаности за истину, у његовом одбијању да одјек(ивање) истине зачује у лажи. Извор: Теологија.нет
  4. Кјубрик, убица лажи 31.12.2016 Дејвид Лемајр Човечанство ће себе уништити. Сутра, наредне године, некада за пар деценија, људи ће следити своје вође преко литица и утонути у заборав. Сви то осећамо, али, као по калупу прављене вође, истину непрестано сакривају. Свега овог смо свеснији у опасним временима и током криза или нас о томе уче они који говоре истину, довољно храбри појединци који откривају лажи друштва. Међу људима који иду около и говоре истину су активисти, новинари, романописци, песници, музичари, и, холивудски редитељи, мада врло ретко. Један од тих ретких филмаџија из холивудске стерилне индустрије лажи је покојни, велики Стенли Кјубрик, чији најбољи филмови разобличују фину мрежу митова, превара, лажи којима су окружене наше ратне вође и ратови које они уреде. Између 1957. и 1987. године, у време Хладног рата, Стенли Кјубрик је направио четири невероватна анти-ратна филма. Ти филмови (Путеви славе, Др. Стрејнџлов, Фул метал џекет и – веровали или не – 2001: Одисеју у свемиру), као ниједан у филмском историји, откривају похлепу, нагоне за убијањем и потпуно лудило политичког и војног вођства у 20. веку. Оно што ове филмове чини посебно једиственима су ти потписи и лако разумљиве технике које одређују Кјубриков филмски стил и његову цивилизацијску улогу чине безграничном. Те технике укључују поремећене и нељудске крупне планове; бесконачне, или можда, кадрове који делују као бесконачни, проширени снимци; и, намерно упарена, паралелна сцена. Кјубрик у свим анти-ратним ремек делима користи ове три технике, а то што их је користио пре пола века током Хладног рата, је отрежњујуће данас, током Новог хладног рата, као и тада, давно. Први техника, коју Стенли Кјубрик користи да постави огољене криминалне, или чак психотичне и, суштински, ванземаљске особине наших лидера је поремећени крупни план. Као његов уобичајени колега, овом техником се уоквирује глава и лице субјекта. Наводно, то открива карактер, али ништа у стварности не гарантује тако нешто. Крупни план се може користити за било коју сврху, што показују и шљаштећи сентиментални крупни планови, коришћени да се придобије сажаљење за јадне жртве званичних непријатеља. Кјубрик, међутим, говори истину. У Путевима славе, он открива колико је Генерал Брулар жедан моћи, а у Др. Стрејнџлову открива фанатичност Џека Трбосека из његових стакластих очију. Овај командант пука наређује да Б-52, наоружани термонуклеарним оружјем, бомбардују Русију, из освете јер су му украли мушкост флуоризацијом воде. У Фул метал џекету открива психозу Леонарда Лоренса. Овај последњи је најпознатији Кјубриков поремећени крупни план – са Лоренсом, мало измештеним из фокуса, чији поглед сева испод обрва, као слика кољача из хорора – али, није то најмоћније. Најекстремнији и крајње дубоки пример поремећеног крупног плана се појављује на крају Одисеје у свемиру: 2001. У средишту овог снимка је, неформално названо 'Звездано дете'. Фетус Звезданог детета сабласно сија из утробе, иде полако у лево, док се у позадини чује крај симфоније Рихарда Штрауса, Тако је говорио Заратустра. Штраусова музика, и Ничеов трактат који је инспирисао Штрауса, говоре публици све што треба да зна: Звезда Дете је übermensch које је Ниче предвидео, свемогуће и потпуно безосећајно за људске интересе и усмерено на циљеве који су изван моћи разума човечанства. Даље, ту је и жеђ за моћи и крвожедност, тајновитост и неодговорност (вредности блиске разумевању човека-животиње), који су довели до појаве Звезданог детета. У будаластом покушају да дођу до оружја ванземаљских технологија помоћу којег би ривали Хладног рата изашли из ћорсокака, Американци из Одисеје у свемиру: 2001 су изгубљени, а са њима и читаво човечанство. Ево и правог значења тих нељудских, али и поремећених крупних планова Кјубрикових људских карактера: човечанство ће, у једном тренутку да се погуби и биће уништено. Друга техника, коју Стенли Кјубрик користи како би представио унутрашњу природу митова и честитке које сâми себи дају ратне вође за лажи о рату и о човечанству уопште, је бескарајно продужени кадар. Обично кадар у филму траје између пет и петнаест секунди; продужени кадар траје дуже, можда као читава сцена, више минута. Ово продужавање кадра руши очекивања публике, изазива нелагодност и тера гледаоца да напусте претпоставке и гребе до смисла, да буде критички мислилац и да, коначно, стигне до горких истина. цлав за смислом, да буду критични мислиоци, и коначно стигне до Кјубрикових горких истина. Ово се појављује у сва четири анти-ратна филма великог редитеља. Има дугих сцена у Фул метал џекету када се Леонард Лоренс претвара у чудовиште, а у Др Стрејџлову има бескарјних телефонских разговора између председника Меркина Мафлија и совјетског Премијера. У Путевима славе, има продужених кадрова генерала Мироа и пуковника Дакса који су у агонији и долазе до бруталног откровења, као контраст војницима који напредују ка непријатељу, и сопственом погубљењу. У Одисеји у свемиру:2001, сцена када Хејвуд Флојд путује у америчку базу на Месецу, је ремек-дело. Сврха ове сцене није да представи америчку предност на Месецу, где је управо откривена ванземаљска технологија. Њена сврха је да се Одисеја у свемиру: 2001 препозна и представи као анти-ратни филм. Међународна космичка станица, уз смирујућу и пријатну музику Јохана Штрауса, На лепом плавом Дунаву, игра валцер кроз празнину. У даљим сценама ово место се потврђује као место напетости, интрига и обмана (Хладног рата, упркос неутралним тврдњама науке). Флојдов углађени и изричито војнички владин шатл и четири орбиталне платформе е за нуклеарно оружје се спајају са станицом, у овом плесу смрти далеко изнад Земље. На свакој од четири платформе су заставе ривала из Хладног рата. Свака носи више нуклеарних бојевих глава, прецизно навођених (филм је познат и због тога што је блиско сарађивао са НАСА, како би се боље предвиделе технологије 21. века), које садрже довољно разорну моћ да униште цео регион. Недостатак слике може узнемирити публику више него трофеји због напредне науке, који су, у ствари, ништа више него обична тољага за грубо батинање и премлаћивање непријатеља. И, последња техника коју Кјубрик употребљава – намерно упаривање сцена - како би се људи просвестили у вези са лудилом њихових вођа, посебно оних са прстом на црвеном дугмету за нуклеарно оружје. У филмовима су сцене често упарене (то је оно што је паралелена монтажа), али Кјубрик је сцене су спојене и упарене из посебних разлога. Он појачава контраст и поређења различитих парова сцена, да нагласи своје открића. Паралелне сцене пре и после 'ћебовања' у Фул Метал Џекету показују како се Леонард Лоренс претвара у психопату. У Путевима славе, суђење и сцене из кафане показују немилосрдност вођа у поређењу са обичним војницима, а други сцена је још и једна од најдирљивијих у историји филма. Наизглед пар удаљених сцена у Одисеји у свемиру: 2001, ипак, носи невероватну тематску тежину у филму. Ради се о сценама након трансформацијa, прва је са древним хоминидом (Moonwatcher), друга са Звезданим дететом (раније астронаут Дејвид Боуман). У роману Одисеја у свемиру: 2001, јасно се каже да је монолит изменио Дејвида Боумана и он не осећа грижу савести при помисли да детонира нуклеарно оружје и заврши са човечанством. Његов циљ је да буде Сентинел (The Sentinel, према наслову кратке приче Артура С. Кларка, која је била почетна основа за Кјубриков филм) и спречи људе да оспоре веома загонетне ванземаљце у филму. Како Кларк сâм каже, једног дана ће човечанство срести своје "господаре међу звездама". Исто тако, пошто су претка модерног човека (Moonwatcher) ти исти ванземаљци ментално преповезали пре око четири милиона година, он не осећа грижу савести због истребљења својих човеколиких противника и приводи крају историју његове бивше врсте. Шта год да је био пре, после сусрета са монолитом, предак модерног човека (Moonwatcher) постаје Australopithecus afarensis, човек који користи алат и једе месо. Како Кларк каже, а Кјубрик приказује, он се појављује као "мајстор свог света" (исто тако функционише Звездано дете). Кјубрикова неизмерно застрашујућа порука је: човечанство се може потпуно изменити. Може постати монструозно. Звездано дете је за публику нека врста зла, али након размишљања, публика мора да призна да - барем другим хоминидима који спороверешавају без убиства - Moonwatcher је ванземаљац колико и Звездано дете. А ако је Moonwatcher такав, онда мора бити да је човек 20. и 21. века исто толико ванземаљац својим ближњима. Користећи технике поремећеног или нељудског крупног плана умешно и моћно, уз бескрајно продужене кадрове и намерно упарене сцене, Стенли Кјубрик отвара очи друштву и чини да оно види да су мисли његових вођа хладне и смртоносне као и мисли Генерала Брулара, Пуковника Џека Д. Трбосека, генерали који надгледају препород Леонарда Лоренса као убице и ванземаљци који покрећу апотеозу Дејвида Боумана тако да он постаје Звездано дете. За промене модерног човека није неопходан црни монолит, само пљачке, моћ и високи положаји. Сви разумемо да ове ствари утичу на људе. Када их једном стекну, вође више не могу без њих. Осим тога, они ризикују на сумануте начине како би их сачували, или чак повећали. Ови ризици се множе, док на крају нешто не крене наопако, нека мала ствар, а човечанство се стропошта и уништи. Обични грађани не могу да верују вођама да ће са њима бити безбедни; опет, лидери су ледени и удаљавају се од знања и свести. Наша једина сигурност лежи у суочавању са реалношћу, како је представљају пророци као што је велики режисер Стенли Кјубрик, а потом и у отвореном и преданом отпору. http://katehon.com/sr/article/kjubrik-ubica-lazhi
  5. Епископ бачки др Иринеј: Принудно пензионисање епископâ и непостојећи „лоби млађих владика” илити гомила лажи АПП ( – „Ако прође, прође”) 24. Фебруар 2012 - 15:14 У Политици од 24. фебруара текуће године, на 8. страни, објављен је мини-интервју са мном, под насловом Нема пензионисања архијерејâ. Пуни текст мог интервјуа није објављен због ограниченог новинског простора предвиђеног за њега – а на то ограничење сам био коректно унапред упозорен – и то је за последицу имало да потпуно изостане одговор на питање о „млађим владикама”. Стога објављујем своје одговоре на питања новинарке Политике, госпође Јелене Чалије, у пуном обиму. Да ли је Свети Архијерејски Синод заказао заседање Светог Архијерејског Сабора? Пре но што одговорим на прво од пет питања која сте ми поставили поводом текста Жељке Јевтић Млађе владике желе да пошаљу Филарета и Пахомија у пензију, објављеног у листу Blic 22. фебруара текуће године, дозволите ми да изнесем једну општу напомену о њему: текст је очигледно наручен, а ја сам, стицајем околности, знао и пре његовог објављивања да ће се појавити, као што сам знао и ко је наручилац. У тексту постоји само једна информација – то је податак о датуму следећег редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (15. мај текуће године). Све остало што садржи јесу дезинформације, инсинуације, пројекције нечијих субјективних жеља и томе слично. Зар датум Сабора представља велико откриће, на основу наводних контаката са „поверљивим изворима из врха Цркве”? Прво, тај датум се и иначе рутински објављује чим се службено оформи и потпише синодска одлука о сазивању Сабора. Друго, Сабор је по правилу половином маја, са могућим осцилацијама од по два-три дана. Дакле, информација није ни ексклузивна ни „громопуцателна”, али је бар тачна. А то није мало у нашој медијској клими... Може ли се већ сада говорити о томе која ће бити нека од питања којима ће се бавити највише црквено тело на предстојећем заседању? Не може – осим питања која су свагда на дневном реду, попут црквеног стања и проблемâ у Србији, у региону и у расејању широм света, унапређивања црквене мисије, просвете, добротворне делатности и других сличних питања. Да ли ће озбиљност положаја Српске Православне Цркве у Црној Гори захтевати да се овом темом бави и Сабор? Свакако. Нажалост, то је већ годинама једна од болних саборских тема. Српска Православна Црква подмладила је и „појачала“ своје редове избором тројице нових Владика на претходном заседању Светог Архијерејског Сабора. Да ли се, међутим, размишља о пензионисању неких Архијереја? Не, ни у ком случају. Најављивање предстојећег пензионисања овог или оног архијереја нема никаквог упоришта у стварности. У канонској теорији и пракси Православне Цркве уопште, наиме, не постоји категорија пензионисања архијереја. Постоје само могућност добровољног личног чина повлачења из активне службе и могућност губитка права на управљање епархијом путем саборске пресуде, услед доказане тешке канонске кривице. Изузетак међу помесним аутокефалним Црквама представља Московска Патријаршија, која је, релативно недавно, увела старосну пензију за своје архијереје. Знатно пре ње, пензионисање епископâ је увела Римокатоличка Црква, а у Црквама Реформације оно је одавно уобичајена пракса. Занимљиво је, међутим, да се пропис о стављању у старосну пензију у Римокатоличкој Цркви не односи на папу римског, а у Руској Првославној Цркви се не односи на Патријарха московског. У Српској Православној Цркви тема пензионисања епископâ је вештачка и излишна тема. Наша Црква примењује, наиме, систем којим се поштује канонски поредак, али и оставља простор за флексибилна и животно релевантна решења у изузетним случајевима. Код нас је могуће, па и пожељно, да се епископ који је свестан свога здравственога стања или поодмаклих година сâм повуче са епархије (пример: владика Атанасије, некадашњи епископ захумско-херцеговачки). Уколико неки архијереј има разлога да то не жели да прихвати, даје му се или викарни епископ као ефективни сарадник у пастирској одговорности или епископ заменик, по правилу из неке суседне епархије (пример: тренутно је Епископ захумско-херцеговачки Григорије заменик митрополита дабро-босанског Николаја). Када ниједна од ових опција није могућа, а епархија трпи штету због очајног здравственог или менталног стања њеног предстојатеља, Сабор сазива конзилијум лекарâ, врхунских стручњака, и уколико исти званично потврди да епископ није способан за вршење своје службе, Сабор га проглашава умировљеним, а Епархију упражњеном, и поставља администратора или пак одмах бира новог епископа. Ако смо иоле паметни и одговорни људи, овај систем је више него довољан и саобразан реалним животним потребама наше Цркве. У медијима се уобичајило да се пише о „лобијима“ унутар Цркве, о „лобију млађих Владика“ наспрам кога, наводно, стоји „босански лоби“. Како Ви гледате на то? Медијска распредања о разним „лобијима” у јерархији Српске Православне Цркве су по правилу изливи спонтаних или, чешће, наручених размишљања појединих новинара, у првом реду оних који нису стварни, активни верници, те стога и не осећају нити разумеју структуру Цркве и начин на који функционише њен богочовечански организам. У њиховом поимању Црква је нешто слично организацији, институцији, партији, држави... У стварности пак Црква није налик ничему од тога него је пре антипод свему набројаном. Најновија лоби-теорија, лансирана тек пре три дана управо у Блицовом ауторском тексту, јесте теорија о наводном лобију (или фракцији? или интересној групи?) „млађих владика”. Од свих постојећих, нажалост, ова теорија је најгрђа и најглупља. Извршимо најкраћу логичку анализу ове немогуће синтагме! Шта значи појам млад или млађи? Младост, зрело доба и старост нису, сами по себи, ни врлина или заслуга ни порок или мана. Сваки човек је најпре млад, затим средовечан и најзад стар. Ваља нам се притом присетити народног израза „млад и зелен”, израза који се у Горском вијенцу примењује и на владику. Када је митрополит никејски Висарион на Флорентинском сабору издао Православље и прихватио унију, свети Марко Ефески, бранитељ и „Атлант” Православља, старији од њега, без цифрања му је скресао: „Ти си деран, па си и поступио као дерле!” Треба, дакле, бити опрезан када се младост истиче као предност. Наравно, она јесте предност када се младалачки животни елан и радна способност оплоде смирењем и тражењем мудрости у саветовању са многима, поготову са старијима и паметнијима од себе. „Млађе владике”... Има ли ту икаквога смисла? Данашње „најмлађе” владике, хиротонисане пре мање од годину дана, углавном су педесетогодишњаци. Међу „старијим” владикама има и оних који су већ са тридесет година постали епископи, а реално су млађи од данашњих „најмлађих владика”. Може, дакле, неко бити млад владика, а нимало млад човек, а може бити и млад човек, а стар владика. Појам „млађе владике” не значи практично ништа. Најзад, откуд некоме идеја да приближна хронолошка подударност епископске хиротоније неких лица јемчи и њихову исту или сличну идејну, односно „идеолошку” оријентацију? У самој ствари, и међу старијима и међу млађима свако мисли својом главом и одлучује по својој савести, па се дешава да се мишљења и одлуке неких младих поклапају са мишљењима и одлукама неких старих, а нису сагласне са ставовима ових или оних „вршњака”. Једном речју, „генерацијски лоби” је најбесмисленији израз који смо чули. Врхунац представља теза из Блица да „млађе владике” очекују од Патријарха, једног од најстаријих по годинама у Сабору, да „обнови Цркву”. Питам: да ли ми обнављамо Цркву или она обнавља нас? Даље, ако се „старци” проглашавају за конзервативне, ригидне, инертне и слично, онда у такве спада и Патријарх. Како да „обнавља Цркву” неко такав? Кад би наручилац текста био искрен, признао би да он уствари ставља знак једнакости између Патријарха и „старијих владика”. Ту је ипак, и против своје воље, погодио у мету: знак једнакости треба да постоји, и стварно постоји, између Патријарха и свих епископа, старих, средовечних и млађих. Свако је личност за себе, али сви смо једно тело, Тело Христово или Црква, и један дух у Духу Светом. Разни су дарови и службе, али је један те исти Дух Божји који их раздељује, на корист и изградњу свете Цркве. У споредним стварима влада слобода, у суштинским јединство, а у свему треба да влада љубав Христова. Епископ бачки И р и н е ј
×
×
  • Create New...