Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'књижевност'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Мисија Ћирила и Методија одиграла се пре подела у хришћанству, зато би Дан словенске писмености требало да слави цела Европа. То треба да буде празник речи, јер књижевност је премрежила свет пре интернета, оценили су гости емисије "Око" http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3533022/knjizevnost-premrezila-svet-pre-interneta.html
  2. Већ је Књига над књигама дефинисала однос језика и идентитета. У Књизи постања (19, 20) пише да је Бог поверио Адама да надене имена свим живим бићима. Тиме Адам није само настављао дело Господње, него је такође стварао и себе – изнутра и поново. Кроз постепено савладавање језика јачао је своје когнитивне способности и градио духовни пејзаж. Тако и ми када долазимо на свет. Језик, онај први, уз помоћ ког упознајемо свет који нас окружује, уједно постаје градивни материјал за исцртавање сопствених менталних мапа. Тај језик, матерњи или очински, свеједно – језик блиских људи свакако, јесте језик кроз који смо прогледали и који постаје нераскидиви део нашег бића, иманентан у свим нашим когнитивним, психичким, духовним, менталним, интелектуалним и свим другим унутрашњим сферама; кóд, матрица којом касније у животу дешифрујемо спољашње импулсе. У тај језик уткана је колективна свест низа наших предака. Садржи талог њиховог искуства, конотације које су вековима надограђиване, кондензоване радости, напоре, очај и наду. У том језику налазе се специфичне семантичке нијансе, идиоми који чине разумљиви или само наслућени део говора. Идентитет није фиксна категорија. Не тврдим, стога, да нас не одређују и остали језици које боље или слабије научимо касније у животу, али се оно ново лепи на нас само споља као нови снег на снежну грудву, док оно исконско и архетипско остаје у нама заувек заробљено. У регресивној фази живота, када стечено почне да отпада, најпре се губи спољашњи слој, постепено све до најдубљих стуктура. Тако је матерњи језик налик временској капсули у којој трајно остаје похрањена наша људска бит. Мирча Елијаде је рекао да без обзира “колико иначе слободан био, човек заувек остаје роб својих архетипских интуција”, матерњи језик је један од њих. Наравно, постоје билингисти који немају само један унутрашњи језик. Они из искуства тврде да када мисле на неком језику, да тај језик до неке мере мисли за њих. Наиме, сваки језик представља збир специфичних погледа на свет, исте речи имају друго значење, другачији садржај сосировског знака. Од очигледног: да ћете месец другачије замишљати ако је у вашем језику мушког, а другачије ако је женског рода, па све до сложених флуидних појава, које се у сваком појединцу другачије разлију. Када се изражавамо на страном језику, осећа се у њему одјек матерњег, не само на нивоу структуралном и граматичком, него и на логичком нивоу. Језик је градивни материјал књижевности, његова цигла и малтер, али оно што држи грађевину у жељеном облику, њена статика, јесте идентитет. Идентитет је као магнетно поље које нас држи у исправном и усправном стању а када артикулишемо мисао, идентитет је тај који одређује све оно што није изговорено а јесте изречено. Однос између језика, књижевности и идентитета је сложен и узајамно условљен. С једне стране језик одређује идентитет књижевности, а с друге стране књижевност је уз помоћу језика формирала национални идентитет. Књижевност је одиграла важну улогу, на пример, у процесима стварања модерних народа који су се одиграли у 18. веку. Да би се један народ формирао, било је потребно да се сви припадници између себе добро разумеју у смислу коришћења једне језичке норме. Књижевност је важна јер се њоме кодификује књижевни језик. Захваљујући томе, у то време писци су добили истакнуто место у друштву а књижевност је попримила интегративну функцију – књижевници су били саставни део великог идеолошког пројекта – формирања народа и постали су народни трибуни. У виду фикције осветљавали су поједине друштвене процесе и дубљим смислом обезбеђивали су своју националну и језичку заједницу, проналазили су разлоге њеног постојања, изговарали дијагнозе, тумачили последице… Аналогно то важи и за формирање националних мањина. На пример, у Војводини после Првог светског рата (исти процеси наставили су се и после Другог светског рата), када су се припадници бројних националних заједница нашли одсечени од својих матичних држава (пре свега Словаци, Мађари, Румуни и Русини), почели су да граде своје сопствене аутохтоне књижевне контексте. Друштвени положај њихових писаца био је тада истакнут јер су суделовали у стандардизовању језика и идеолошком пројекту формирања посебних културних и књижевних контекста. Тако су, не само географски простор, фолклорне специфичности, посебна варијанта језика обележеног међујезичком интерференцијом и локалним колоритом панонске равнице, него такође и књижевност стварана на овом језику, постали интегративни елеменат у формирању једног посебног идентитета, који је заправо варијант већег националног идентитета. На основу тога сматрамо да је књижевност одиграла значајну улогу у формирању или другим речима у културном диференцирању националних заједница – националних мањина у Војводини, пошто јој је било поверено идеолошко преваспитавање припадника заједнице и обезбеђивање помоћи у формирању потпуно новог ентитета. Питање идентитета у последње време је изузетно важно. Један од упадљивих разлога за тако нарастујућу свест јесте процес интернационализације, који стоји у вези са политичким процесима, као и са свеприсутном технологизацијом света и променама у свим друштвима које су се услед тога десиле. Појам идентитета спада међу кључне проблеме књижевности и у својим делима њиме су се бавили бројни писци. Писање је добар начин потраге за идентитом, како личног тако и оних других. Уједно, то је појам који за себе везује мноштво стереотипа и табуа а задатак књижевности би требало да буде да их руши, а не да их јача. Барем оне добре. Књижевност која сарађује са стереотипизацијом је пут ка кичу. Идентитет најчешће тематизују писци који се налазе на граничним позицијама – међукњижевним или поликњижевним (односно међуконтекстуалним или поликонтекстуалним). У либералнијим грађанским друштвима су разноврснији, у тоталитарним друштвима овај плуралитет тежи да се редукује. Постоји безброј дефиниција појма идентитет а, свеједно, као да је остао недефинисан до краја. У сваком случају, разумемо га као несводиву, комплексну и динамичну појаву. Границе културе и културни простор се данас више не поклапа са међама етничког и језичког простора, зато кад кажем идентитет, не мислим (само) на национални, мислим на језички, културни, професионални, лични… За потребе ове рефлексије идентитет разумемо као ‘оно што јесам’. А шта је онда губитак идентитета? Вероватно није, како се данас популарно (и површно) сматра, помодно коришћења туђица у исказу или неупражњавање одређених верских или етнофолклорних обреда, пошто су све те категорије само појавног карактера и не тичу наше бити. Ниновац Владимир Пиштало, који и сам већ више деценија живи и ради у Америци, а у свом научном и књижевном делу бавио се питањем идентитета, конкретно идентитетом српских исељеника у Америку, помало шаљиво каже да су по том питању људи параноични јер: “идентитет није стаклени кликер и не може се изгубити.“ Код себе примећује да је одлазак у иностранство учврстио његов идентитет (првенствено језик), страно окужење му је помогло да се матерњи језик прочисти и врати сам себи. Сматрамо да је губитак идентитета егзистенцијално осећање пропасти изазвано рушењем традиционалне аксиологије. Другим речима, субјекат упада у стање у коме се тешко сналази, често апсурдно, при чему долази до поремећаја основних вредности. Из стања сигурности, топлине, блискости, прелази у другу крајност, у ситуацију која подразумева одсуство свих наведених атрибута. Губитак идентитета је за човека критична, чак кобна појава јер је и потреба за идентитетом код људи витална и егзистенцијална, и није само као спознајна, интелектуална категорија. Људи имају подсвесну потребу да припадају, зато што теже да се наслоне на нешто веће и трајније од себе самог, а све то да би лакше поднели пораз временске димензије и пролазности, а можда и због тога да прећутно себи испричају бајку о вечном трајању. Отуда имају успех национални митови који у себи носе елементе супериорности и божанског, а који немају рационалну димензију. Митови црпе виталну снагу из страха субјекта од танатосове сенке. Однос колективног и личног идентитета може бити разнолик. С једне стране први одређује други, али само делимично. Мера у којој ће се садржај првог и другог поклапати зависи од односа поједница према том континуитету – хоће ли се код нега појавити вољна одступања или свесна идентификација. У вези са тим постоје одређене задате личне реакције. Зависи на шта нас терају. Ако смо принуђени на митски континуитет, ми реагујемо променом и побуном, али ако нас терају на потпуни дисконтинуитет, реагујемо ткањем паукових мрежа према својим прецима. Управо ова врста задатих реакција појашњава тежњу за космополитским у затвореним срединама, а с друге стране носталгична осећања исељеника или код књижевника у дијаспори потребу непрекидног одржавања физичких или духовних контаката са завичајем и јавне присутности, чак аспирацију да остану активни чиниоци у културном процесу. Политички дисиденти, писци у егзилу и сви они којима је то било онемогућено, доживљали су дубоку трауму изопштења. Као што рекох, идентитети су разни и овај појам се не прекрива са појмом национална припадност. Како каже Давид Албахари: “Најсмешнија су ми страховања за чистоћу идентитета. Насилно очишћен идентитет постаје, у ствари, своја негација. ‘Прљави’ идентитет је оно што бих најпре одабрао. (…) Ја се много боље осећам као канадско-српско-јеврејски писац, него као само једно од та три појединчано.” Либанац који живи у Француској Амин Малуф у књизи “У име идентитета” овако одговара на питање: “Оно то мене чини ониме што јесам и ничим другим, јесте чињеница да се налазим између две земље, два или три језика, више културних традиција. Управо то одређује мој идентитет. Да ли бих ја био ја, да одсечем један свој део?” Као посебну категорију можемо сматрати идентитет наднационални, а притом и даље етнички, који има одређеног прагматичног смисла. Типичан пример за то је југословенски идентитет. То је, вероватно, најбољи пример нације која је прво контруисана а затим деконструисана и то у току мање од сто година. У Југославији је према попису становништва из 1971. године било миллион и триста хиљада Југословена, а при том грађани нису охрабривани да се тако изјашњавају. Такав идентитет имао је Данило Киш, стално је осећао “узнемиравајућу различитост” и грчевито се борио да не буде обележен под било којим националним идентитетом. А опет, његова борба била је узалудна, јер вероватно и данас свако прво помисли да је он јеврејски писац. То је зато што идентитет не стварамо само ми сами, већ га за нас често формирају и други. Чувена је Кишова полемика која се покренула око дела Гробница за Бориса Давидовича са традиционалистима који су га “читали” кроз призму своје аксиологије. Његов отац је био Јеврејин, тако да он није тек тако могао да себе прогласи припадником неке друге етничке заједице – чијем друштву и култури јесте де факто припао, слично као и раније поменути Давид Албахари. Југословенство је у његовом случају ефикасно прагматично решење. Као и у многим другим случајевима. На пример, код Владимира Арсенијевића који каже да је за њега губитак југословенског идентитета био поражавајући. Тврди о њему да је то “идентитет виши и племенитији и мање обавезујући од етничких и националних.” Можемо да претпоставимо да су овакви ставови и код једног и код другог последица траума које су проживљавали због искуства жигосања заснованог на ксенофобији средине према њиховом различитом пореклу. Миљенко Јерговић пише: “Ми нисмо само оно што мислимо да јесмо, него смо (што у тренуцима кризе бива много важње) оно што други мисле да ми јесмо. Кључ идентитета није једноставан. Ништа тако добро о томе не сведочи као искуство Холокауста. Нису нацисти и њихови савезници (…) поморили шест милијуна људи који су се осјећали Јеврејима, него су једног за другим, појединачно (…) поубијали шест милијуна оних које су они сматрали Јеврејима.” Он сматра да је за причу о идентитету далеко важније то што други мисле да јесмо и наводи пример недавне избегличке кризе и ксенофобичних реакција Европе на долазак миграната. Словачки писац Мартин Касарда се са овим ставом слаже кад пише: “Странци су за нас сви једнако страни, изнијансирани однос имамо само према себи.” Цветан Тодоров је такође писао о томе у књизи “Страх од варвара” и каже да је страх од страног малтене архетипски и атавистички. Идентитет је категорија која се успоставља конфронтацијом са различитим. У својој касној франкофоној фази Милан Кундера написао је кратак роман “Идентитет”. Пошто је ова реч у свим европским језицима слична, почели су да му стижу примерци преведених издања са лако препознатљивим насловом. Међутим, исландско издање имало је наслов који ни по чему није личио на остале. Кундери су затим, како је испричао, објаснили да у исландском језику не постоји реч аналогна нашој речи “идентитет”. Немам потврду да је то заиста тако, али има логике да буде. Језик који настаје на малом острву далеко од свега нема потребу за речју која служи да се подвуче разлика. Дакле, идентитет је често начин да кажемо шта нисмо, него начин да кажемо шта јесмо. На пример, након балканских ратова деведесетих и распада заједничке државе, интензивно су се регенерисали национални идентитети: хрватски, бошњачки и црногорски су се махом заснивали на ограђивању од српског, на подвлачењу разлике, док је у Србији било популарно ограђивати се од југословенског идентитета. У прилог тези да матерњим језиком изражавамо најбројнија семантичка значења – што је најприсутније у поезији и белетристици уопште – сведочи искуство писаца који живе и пишу ван свог изворног контекста. Релативно лако прелазе на други језик у свакодневној комуникацији, пишу на њему своја научна дела или публицистичке текстове, али материјал од ког граде своје књижевно дело остаје матерњи језик. Случајеви попут Владимира Набокова су изузетак. Могу као примере да вам наведем писце са којима сам сарађивала на настанку књиге Имигранти у Вавилонској кули а која представља збирку 14 разговора о идентитету са реномираним српским и словачким књижевницима. На пример, Звонко Танески дуги низ година живи у Словачкој, лингвиста је по струци и предаје словачки језик на универзитету у Нитри и Братислави, али поезију и даље пише на македонском. Словачки писац Душан Шимко, дисиденат од 1968. године од када живи у Швајцарској, такође је универзитетски професор, као и публициста који своје текстове објављује у угледним швајцарским и немачким листовима, али његово прозно дело припада словачком књижевном контексту, јер пише искључиво на овом језику и тематизује словачке прилике. Ту је већ поменути Владимир Пиштало или српско-британска књижевница Весна Голдсворти, такође универзитетска професорка, која се у чак четири књиге бавила темом идентитета, међу којима се налази и “Измишљање руританије”, један од најпревођенијег факултетског уџбеника у ком пише о “спољашњем идентитету” Балкана у западној књижевности и филму – или о томе како Балкан виде на Западу. Књиге пише на енглеском језику, такође и научна, културолошка дела и романе. Енглески је врло вероватно сад већ њен доминантан језик, далеко доминантнији у поређењу са претходна два случаја. Једино је књигу поезије “Солунски анђео” писала, како каже, двојезично – на неки начин преводила је себе на енглески језик. Ова унутрашња обсервација кроз призму два језика је за њу била толико неочекивано инспиративна, да је направила једночасовну емисију за BBC о томе како језик одређује наш идентитет – како смо на различитим језицима различите особе и колико је тешко најдубља осећања приказати на оном другом језику. Код књижевника проналазимо примере померања личног идентита наспрам идентита њихових предака, али су они најчешће одређени друштвеним факторима, не унутрашњим: На пример, мајка Иве Андрића била је Хрватица, али он себе ње сматрао само хрватским писцем. Он је био југословенски писац. Проблем, који Андрић није доживео, али његово дело јесте, настало је у тренутку, када је нестала Југославија. Срби и Хрвати и Босанци сматрају га својим писцем. Полемике око баштињења ових писаца, односно њиховог дела, ишле су до таквих апсурдних решења да постоји анегдота како је предлагано да се дело Иве Андрића “поздели” тематски, како би једне приче спадале у српски контекст, друге у хрватски а остале у босански. На сву срећу, до овога није дошло. Мајка Шандора Петефија била је Марија Хрузова и није говорила мађарски, била је Словакиња а отац Стеван Петровић био је Србин, што њега није спречило да изникне у једног од највећих мађарских и средњоевропских песника свог доба. Његов културни и језички идентитет био је угарски, у то није имао ни најмање сумње – у средини његовог одрастања угарска култура и мађарски језик били су доминантни а он се са њима идентификовао. Сличан пример, мада у обрнутом језичком правцу, је и српска књижевница мађарског порекла Лаура Барна. Мада Мађарица по рођењу, по језику на ком пише, али и темама које обрађује, традицији на коју се надовезује, у потпуности припада српском књижевном контексту. Лаура Барна каже да је идентитет нешто што се носи као сопствена кожа. А када (ако уопште) размишљамо о сопственој кожи? Можда само при повредама. Даље пише: “Идентитет је лично право на постојање, које је равно мисли – чврсто али нестално. Идентитет је глас трајања предака кроз појединачни тренутни оглас. Неуништиви код лишен могућности избора или надрастања. (…) Идентитет је ван било ког устоличеног закона, осим природног поретка, непопустив пред правилима јер функционише унутарњим логичким и филозофским системом идентификације.” Има и неких радикалнијих или критичкијих схватања промене језичког идентитета, односно језичке асимилације. На пример, Станислав Баранчак каже: “Процес језичке асимилације имигранта, то је у основи ствари насиље да би се све заборавило”. Чеслав Милош је говорио да када се већ обрео у инстранству, писац „не може ипак, а да се не запита шта је са његовом стваралачком способношћу“. Такође је говорио да постоји нека тајанствена веза која спаја јединку са земљом њених предака, с тлом и светлом, звуцима матерњег језика. Извори инспирације, како каже „далеко лакше пресахну ако неко живи у иностранству.“ Тема личног идентитета је данас врло актуелна, зато што се глобализација и савремени начин живота другачије рефлектују унутар човека него традиционална друштва. Лични идентитет у великој мери одређује друштво у ком живи. Савремени начин живота, непрекидно бомбардовање информацијама, фрагментарно вишесмерно комуникацирање на друштевним мрежама, глобалне теме – заправо удељене, али кроз савремене медије привидно елементарно важне по егзистенцију појединца, све се то одразило на унутрашњи свет. Егзистенција и идентитет не могу бити вечито исти и окамењени, пошто стоје у динамичном односу са околностима. Песник, критичар и издавач, Гојко Божовић, писао је у збирци песама Архипелаг о идентитету модерног човека. Кључна окосница ове песничке збирке налази се у самом називу – то је метафора раслојеног, расутог, дисперзивног субјекта. Управо такав идентитет резултат је модерног начина живота. Савремени човек више није резултат једног искуства, јединствене егзистенције у току једног живота. Свако од нас само у једном дану сазна пуно информација, доживи низ догађаја, проживи силне емоције – често врло различите. Стога се у сваком од нас умножава и биће. Када је реч о мултипликацији идентитета, интересантан је књижевни идентитет националних мањина, које управо због тесне повезаности ове три категорије (језика, књижевности и идентитета) имају тројно припадање у књижевне и културне контексте. О тројконтекстуалности је као први писао књижевни теоретичар и критичар Др Михал Харпањ, али су га касније прихватили и други теоретичари. По тој теорији, књижевност националних мањина спада понајпре у контекст матичне културе и језика, затим контексту земље у којој заједница живи а напокон и свом посебном, трећем, аутохтоном контексту. Да тај трећи није идентичан са првим, доказује управо језик који је код националних мањина другачији, по правилу архаичнији, али и јаком интерференцијом са језиком средине деформисан у специфичну матрицу. Питање идентитета је очигледан проблем за сва друштва, као и за припаднике књижевних заједница, изгледа да је оно за писце, читаоце и критичаре део једног институционализованог феномена који повезује њихове активности са ширим колективом. Питање идентитета је такође неодвојиво везано за само проучавање књижевности, за модел „националне књижевности“. Књижевност је раније била много више везана територију него што је то данас, када као део комуникационог процеса барем делимично учествује у трендовима савременог идеала покретљивости. Због тога је постало веома важно питање како литературе (посебно данас) одређују себе у погледу идентитета, и у ком обиму се традиционална начела доводе у питање – а ако се доводе, где зашто и како. Савремена наука (генетика, социологија, семотика, имагологија…) и књижевност најчешће заговарају хибридни (национални) идентитет наспрам тзв. „чистог“. Како каже Слободан Владушић, могуће су две тенденције развоја књижевности у блиској будућности – с једне стране књижевност ће бити економска чињеница она ће се посматрати као роба. То значи да ће писци размишљати пишући своје дела унапред да дела треба да буду погодна за што већи број читалаца. То, наравно, има своје консеквенце на садржај и квалитет у смислу поједностављивања дела, стереотипизацији ликова и радње с једне стране а то такође то значи и то да ако роба треба да се прода, мора да се и рекламира и та књижевност не може да буде критички настојена према оним вредностима који се сугеришу у такозваним мејнстрим медијима, па ће она на неки начин бити књижевност која ће гледати да буде и политички подобна. С друге стране, имаћемо нешто што се зове репрезентативна књижевност која ће затупа одређене социјалне групе које имају одређену политичку самосвест и које ће се на неки начин политички одређивати наспрам осталих група. Тако имате, на пример, постколонијалну књижевност која афирмише хибридни идентитет, дакле идентитет који може да се објасни пластично као особа која са Оријента долази на Запад и у том тренутку има дупли идентитет и човека Запада и Оријента и ту се ствара нека врста преплитања и која се у постколонијалној књижевности афирмише као супериорна у односу на неку врсту хомогеног идентитета, или рецимо националног идентитета. Верујем да долазе неки нови писци који имају наднационални идентитет. Доживели су Еразмус, студирали су у инострантву, немају осећање стеге и принудног борављења нити унутар нити ван граница националног оквира, тиме се ослобађају од комплекса малости и излазе ван граница ових оквира. Али је такође могуће, да ће као реакција на глобализацију и промовисање хибридног идентитета – а све то у светлу друштвено-политичких теденција данас – пробудити се и идеје а самим тим и књижевност која актуализује расну посебност и специфичност националног и да ће ови аутори користити елеменате националног за онеобичавање књижевног израза. Ни једно ни друго није вредност само по себи и дело обе ове групе писаца биће вредно једино ако своја осећања и размишљања изазе на естетски функционалан начин у књижевном тексту. Лично верујем да добра книжевност говори о универзалним темама, да додирује сваког човека где год да живи и било којим језиком да говори и изражава свељудска осећања. Писци треба да пишу на оном језику на ком могу да изразе најпрецизнија значења жељеног исказа, да остану доследни оном свом најдубљем унутрашњем бићу. А добри преводиоци, да поменем и своје колеге, које изузетно ценим, побринуће се да се писци и читаоци између себе добро разумеју. Књижевни преводиоци нису ни машине ни занатлије који мутирају исказ само на површном семантичком нивоу, књижевни преводиоци су уметници који урањају у дух изреченог не преводећи речи, него оно иза њих. Преводиоци су као митска бића из бајки, лучоноше, који воде људе за својим светлом, носе бакљу мисли, пале ватре спознаје. Преносе и продужавају пламен из једног у други дом, из једне у другу културу и по правилу имају хибридни идентитет. Зденка Валент-Белић Извор
  3. Казуо Ишигуро добитник Нобелове награде за књижевност четвртак, 05. окт 2017, 13:11 -> 14:07 Извор: Бета Енглески писац Казуо Ишигуро добитник је овогодишње Нобелове награде за књижевност, саопштила је Шведска академија. У кратком саопштењу Шведске академије наводи се да је Ишигуро у романима велике емоционалне снаге открио понор испод нашег илузорног осећања повезаности са светом. Саопштавање одлуке о Нобеловој награди за књижевност Ишигуро је рођен 1954. у Јапану, а у Британију се преселио као дечак, 1960. године. Аутор је осам романа и више филмских и ТВ сценарија. У Србији су преведени његови романи "Остаци дана", за који је добио Букерову награду, и "Не дај ми никада да одем". У последњем роману "Покопани џин" (Buried Giant) из 2015. Ишигуро истражује повезаност сећања и заборава, историје и садашњости, фантазије и реалности. Британски романописац и сценариста није помињан међу фаворитима за овогодишњу Нобелову награду, а уочи објављивања добитника на кладионицама су најбоље стајали кенијски писац Нгуги ва Тионго, Јапанац Харуки Мураками и канадска књижевница Маргарет Атвуд. Прошле године Нобелова награда за књижевност додељена је америчком музичару Бобу Дилану. Прву Нобелову награду за књижевност добио је 1901. године француски писац Сили Придом. Нобелова награда се састоји од златне медаље, дипломе и чека на девет милиона круна (око милион евра). Новчани износ награде се дели ако има више лауреата у једној дисциплини.
  4. Molim, obјasnite šta je "pašta šutu a la triestino"? Momo Kapor pominje ovo u priči "Una".
  5. Своју беседу БОГ СЕ НАМА У СЛОВУ ОТКРИВА (судбина српског језика и ћирилице данас) одржао је Владимир Меденица,православни философ, публициста и власник издавачке куће Логос. Издавачка кућа Логос позната је по преводима и објављивању књига руске православне мисли и књижевности. После вечерње службе у цркви Лазарици и читања Акатиста Светом Кнезу Лазару модератор, проф. Зоран Ђурић, је у уводном делу програма прочитао текст Душка М. Петровића о српском језику и писму који је приложен Округлом столу Међународних дана Светих Ћирила и Методија одржаним ове године у Крушевцу. Затим је Владимир Меденица надахнуто и промишљено у својој беседи БОГ СЕ НАМА У СЛОВУ ОТКРИВА упутио на семантичке везе у језику православних народа (руског и српског) и неопходност чувања ћирилице. У богатству изворних речи српског и руског језика крије се и обухвата нас православље и љубав према Христу и саборности. На крају беседе Владимира Меденице отворио се простор за разговор са публиком. Заједништвом у причешћу речи завршен је програм Другог предавања на Православној философско-књижевној школи у Амфитеатру цркве Лазарице. Ево и извода из текста Душка М. Петровића Крстоносно српско слово ...''Нема српске латинице. Латиница није ни хрватско писмо, а камоли српско. Латиница је писмо латинског језика. Из латинице, која се развила из писма грчког језика у седмом веку пре Христа, па у првом допуњена са још два слова, настала су писма западноевропских језика, a у Источној Европи писма оних словенских језика чији је народ пао под римокатоличку цркву. Из латинице је настало и хрватско писмо. Почетком деветнаестог века, пред Илирски препород – који ће, као што је и било планирано, прерасти у хрватски национални покрет – загребачки бискуп Максимилијан Врховац позвао је (1813) “све духовне пастире своје бискупије“ да скупљају народно благо. Био је то, у ствари, позив на велику, организовану пљачку и отимачину српског народног блага у Далмацији и Херцеговини, у Босни и Лици, у Банији, Кордуну и Славонији. Седамнаест година потом (1830), кад су већ велики део српске народне књижевности, српских изворних песама, ношњи и обичаја у тим областима уписали као хрватску народну баштину, књижевници и знанственици хрватски узели су да “бирају“ између кајкавштине (тј. хрватског језика, којим су говорили Хрвати у своје четири жупаније) и штокавштине (тј. српског језика којим је говорио српски народ Далмације и Херцеговине, Босне и Лике, Баније, Кордуна и Славоније), и одлучили “дати предност штокавштини“, те је Људевит Гај пожурио да напише “Kratku osnovu horvacko-slavonskoga pravopisanjа“ којом (по узору на чешку абецеду), не само решава проблеме с гласовима Č, Š, Ž, што их је мучило док су писали латинским писмом, латиницом, него ствара и NJ и LJ, па Ć (од ТЈ), као и GJ, које ће касније Даничић претворити у Đ. То писмо, по своме творцу Људевиту Гају, названо је гајица и тим писмом се и данас пише у Хрватској. На жалост, и Срби малог знања пишу данас гајицом, само што је у Србији зову српском латиницом(!?), како су је до скоро звали и у Црној Гори и у БиХ, где су у међувремену то хрватско писмо и тај српски језик назвали по својим државама и територијама као да су језик и писмо ствар територије и државе, а не народа. Да и многи Срби пишу гајицом највише је допринело промовисање југословенске идеје, при чему ваља нагласити да улога римокатоличке цркве у томе још није довољно истражена и да је та идејa изнедрила “уједињавање хрватскога и српскога језика у један језик“, а то у ствари значи да је договором у Бечу (1850) српски језик почео да се уједињује сам са собом све док се није и ујединио и добио ново име: српско-хрватски или хрватско-српски. Хрватски језик (“кајкавштина“) постао је тада “кајкавски дијалект“ тог новог језика, а вероватно је остао „дијалект“ и после крвавог развода у рату 1991-1995, тј. после изласка “хрватског“ из хрватско-српског. Све у свему, чињеница је да Хрвати наш лепи српски језик – ево већ више од 160 година – упорно кваре, али га још нису толико покварили да би га могли назвати својим именом, да би га могли назвати хрватским језиком, ма како, где и колико на томе инсистирали. Дакле, још једном: нема српске латинице. Латиница није ни хрватско писмо, а камоли српско. Латиница је писмо латинског језика, а у Хрватској се и данас говори српским језиком, а пише гајицом, хрватским писмом. Знано је и не би се смело заборавити, нити дозволити да се лажима затрпава, а виком и галамом поклопи истина да су они који су од Срба отели језик, пошто су претходно опљачкали српско народно благо на територији на којој је до тада и писмо било српско, почели одмах – истовремено са “уједињавањем језика“ – своје писмо истурати у први план, а српску ћирилицу полако склањати, заклањати, па гонити, прогонити, забрањивати, затирати! Радили су то и раде истрајно, све време и свим средствима на простору који су прогласили својим, а на суседним просторима: неумницима допадљивом причом о “латиници као модернијем, светском писму“. Остало је записано и да је краљ Александар Карађорђевић хтео да укине ћирилицу – у интересу југословенства!? '' Ваљало би напоменути и да је пре пар година проф. др Петар Милосављевић устврдио да ми срби немамо толико проблем са шиптарима(албанцима) јер они само хоће нашу територију и ништа више, много је за нас србе опасније оно што хоће хрвати, а хрвати хоће наш језик, нашу културу, нашу традицију и наше обичаје. Али, пише Душко М. Петровић,... ''Господ је био милостив према нама: послао нам је писмо у чијем је имену прво слово крстоносно. И то слово нас обавезује, то крстоносно ћ, да чувамо своје крсно писмо, своју српску ћирилицу. Тако нам Бог помогао.'' Зоран Ђурић Извор: Епархија крушевачка Фото: Миљан Милетић Послушајте на линку аудио записе

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...