Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'књигу'.
Found 4 results
-
Материнство као символ богоматеринства (подсећање на књигу Оливере Балабан "Мајке хришћанке")
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Теолошки
У времену када су Света Тајна брака и светиња материнства суочене са кризом великих и разарајућих размера, добра је прилика да се подсетимо на једно знаменито дело. Наиме, пре пет година, у фебруару месецу 2013. лета Господњег, васцела пуноћа наше помесне Цркве обрадована је предивним делом наше сестре у Христу попадије Оливере Балабан под насловом МАЈКЕ ХРИШЋАНКЕ. Књига је изашла по благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г Амфилохија, а у издању Манастира светог архангела Михаила на Михољској Превлаци. Садржај књиге обилује бројним животописима светих мајки не само мајки светих угодника Божјих, већ се у њој казује и о животним подвизима и богоугодним делима, мајки неких од врлинских архипастира наше Свете Цркве и знаменитих личности из историје нашег народа, па и шире. И поред чињенице да је књига проистекла из истоимене емисије која је реализована на таласима васељенског радија Светигоре у току 2009. и 2010. лета Господњег, из садржаја јасно исијава да је књига настала из пера једне мајке хришћанке, мајке која не само својим речима, већ и делом поручује да је материнство велики благослов и дар Божји, дар који свака мајка богоугодним животом треба да негује вером, надом, љубављу и материнским подвигом. Основна нит која повезује све мајке о којима сестра Оливера пише у својој књизи јесте њихово потпуно предавање Христу Богу. Ове мајке својим животом и љубављу делатно су показале да је предавање васцелог нашег бића Христу Богу императив хришћанског етоса и постојања. Све сабране животописе у овој књизи карактерише и једна благословена јединственост јер су све ове мајке своје материнство утемељиле угледајући се на Мајку над мајкама, Пресвету Владичицу нашу Богородицу. На пресветлом примеру Пресвете Богомајке видимо да бити мајка значи бити испуњен љубављу према животу, љубављу за давање живота и љубављу за рађање живота. Највећа љубав према животу је у томе што неко жели да буде посредник у давању живота, посредник уласка других бића у живот. То је центар благословене и свете улоге сваке мајке, да је она посредница и помоћница Божија приликом рађања новог човека. Пресветли и велики пример истинског материнства је Пресвета Богородица, јер Она није само родила једну личност - превечног Бога у телу, него је Она ту личност родила несебично за све нас, да нас обожи и подари нам живот у вечној заједници са Богом. Не само да би се Она радовала Сину него да би свог Сина подарила васцелој творевини. Не само да је своју љубав дала Њему родивши Га, него је своју љубав показала према свеукупном роду људском и све време је приносила себе на жртву Њему. Стога слободно можемо рећи да је земаљско материнство символ најузвишенијег материнства – богоматеринства. Рођењем Христовим материнска утроба је постала и остала радионица не само пролазног живота, него и дародавка вјечнога живота. Зато је пјесник с правом назвао срце сваке мајке – срцем Богомајке.[1] Ако дубље проникнемо у садржај ове књиге уочићемо да аутор из приче у причу наглашава да је материнство не само благослов и дар Божји, већ и једно са-подвижничко дело, односно да бити мајка значи бити подвижник, али и да целокупан мајчински живот захтева један озбиљан пут подвига, љубави, смирења и жртве. Колико је само мајчинских молитвених вапаја са сузама произнела Света Анастасија – Ана (Јовановић), мајка Светог Василија острошког, мајка која је у свом сину Стојану усадила драгоцено еванђелско семе еванђелске љубави које се умножило у његовом маленом бићу. Њена молитва и њен подвиг изнедриле су великог и дивног међу светим угодницима Божјим, Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца острошког, васељенског светитеља који је својим нетљеним и целебним моштима постао савршени сведок наше крсто-васкрсне вере. Свештени историјски ход Цркве Христове нас на много светлих и светих примера подсећа да су мајчинске молитве и мајчински усрдни подвизи били од пресудног значаја да њихова деца себе предају и посвете Богу, како би у погодно време и Господ њих посветио даровавши им нетрулежни венац светитељства. Нека би Човекољубиви Господ дао, да ово јединствено дело наше сестре у Христу, мајке хришћанке, Оливере Балабан и даље остане путоказ и благословени пример свим мајкама, а особито будућим мајкама, да своје материнство утемеље на савршеном богоматеринству Пресвете Богомајке и да тако у овом савршеном састваралачком акту пренесу васцело своје биће Господу, испунивши тако благослов Божји о рађању и узрастању у меру раста висине Христове! катихета Бранислав Илић [1] Из предговора Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија за књигу Мајке хришћанке. -
Материнство као символ богоматеринства (подсећање на књигу Оливере Балабан "Мајке хришћанке")
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Катихета Бранислав Илић: Подсећање на књигу Оливере Балабан "Мајке хришћанке" У времену када су Света Тајна брака и светиња материнства суочене са кризом великих и разарајућих размера, добра је прилика да се подсетимо на једно знаменито дело. Наиме, пре пет година, у фебруару месецу 2013. лета Господњег, васцела пуноћа наше помесне Цркве обрадована је предивним делом наше сестре у Христу попадије Оливере Балабан под насловом МАЈКЕ ХРИШЋАНКЕ. Књига је изашла по благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г Амфилохија, а у издању Манастира светог архангела Михаила на Михољској Превлаци. Садржај књиге обилује бројним животописима светих мајки не само мајки светих угодника Божјих, већ се у њој казује и о животним подвизима и богоугодним делима, мајки неких од врлинских архипастира наше Свете Цркве и знаменитих личности из историје нашег народа, па и шире. И поред чињенице да је књига проистекла из истоимене емисије која је реализована на таласима васељенског радија Светигоре у току 2009. и 2010. лета Господњег, из садржаја јасно исијава да је књига настала из пера једне мајке хришћанке, мајке која не само својим речима, већ и делом поручује да је материнство велики благослов и дар Божји, дар који свака мајка богоугодним животом треба да негује вером, надом, љубављу и материнским подвигом. Основна нит која повезује све мајке о којима сестра Оливера пише у својој књизи јесте њихово потпуно предавање Христу Богу. Ове мајке својим животом и љубављу делатно су показале да је предавање васцелог нашег бића Христу Богу императив хришћанског етоса и постојања. Све сабране животописе у овој књизи карактерише и једна благословена јединственост јер су све ове мајке своје материнство утемељиле угледајући се на Мајку над мајкама, Пресвету Владичицу нашу Богородицу. На пресветлом примеру Пресвете Богомајке видимо да бити мајка значи бити испуњен љубављу према животу, љубављу за давање живота и љубављу за рађање живота. Највећа љубав према животу је у томе што неко жели да буде посредник у давању живота, посредник уласка других бића у живот. То је центар благословене и свете улоге сваке мајке, да је она посредница и помоћница Божија приликом рађања новог човека. Пресветли и велики пример истинског материнства је Пресвета Богородица, јер Она није само родила једну личност - превечног Бога у телу, него је Она ту личност родила несебично за све нас, да нас обожи и подари нам живот у вечној заједници са Богом. Не само да би се Она радовала Сину него да би свог Сина подарила васцелој творевини. Не само да је своју љубав дала Њему родивши Га, него је своју љубав показала према свеукупном роду људском и све време је приносила себе на жртву Њему. Стога слободно можемо рећи да је земаљско материнство символ најузвишенијег материнства – богоматеринства. Рођењем Христовим материнска утроба је постала и остала радионица не само пролазног живота, него и дародавка вјечнога живота. Зато је пјесник с правом назвао срце сваке мајке – срцем Богомајке.[1] Ако дубље проникнемо у садржај ове књиге уочићемо да аутор из приче у причу наглашава да је материнство не само благослов и дар Божји, већ и једно са-подвижничко дело, односно да бити мајка значи бити подвижник, али и да целокупан мајчински живот захтева један озбиљан пут подвига, љубави, смирења и жртве. Колико је само мајчинских молитвених вапаја са сузама произнела Света Анастасија – Ана (Јовановић), мајка Светог Василија острошког, мајка која је у свом сину Стојану усадила драгоцено еванђелско семе еванђелске љубави које се умножило у његовом маленом бићу. Њена молитва и њен подвиг изнедриле су великог и дивног међу светим угодницима Божјим, Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца острошког, васељенског светитеља који је својим нетљеним и целебним моштима постао савршени сведок наше крсто-васкрсне вере. Свештени историјски ход Цркве Христове нас на много светлих и светих примера подсећа да су мајчинске молитве и мајчински усрдни подвизи били од пресудног значаја да њихова деца себе предају и посвете Богу, како би у погодно време и Господ њих посветио даровавши им нетрулежни венац светитељства. Нека би Човекољубиви Господ дао, да ово јединствено дело наше сестре у Христу, мајке хришћанке, Оливере Балабан и даље остане путоказ и благословени пример свим мајкама, а особито будућим мајкама, да своје материнство утемеље на савршеном богоматеринству Пресвете Богомајке и да тако у овом савршеном састваралачком акту пренесу васцело своје биће Господу, испунивши тако благослов Божји о рађању и узрастању у меру раста висине Христове! катихета Бранислав Илић [1] Из предговора Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија за књигу Мајке хришћанке. View full Странице -
Молим за помоћ! Да ли неко зна да ли је ова књига светог Атанасија Великог преведена код нас, ако јесте под којим насловом и ко је издавач. http://www.copticchurch.net/topics/theology/incarnation_st_athanasius.pdf Мислио сам да је то ова књига, али изгледа није (поглавља имају другачије називе) https://www.kupindo.com/Hriscanstvo/44073877_PROTIV-IDOLA-O-OCOVECENJU-BOGA-LOGOSA-SV-ATANASIJE Унапред хвала!
-
Никодим (Богосављевић) објавио нову књигу "Против учења еп. Игнатија (Мидића)"
Guest је објавио/ла тема у Унутарправославни дијалог
Знајући који је његов стил писања и теме са којима се бави, не сумњам да је овде превазишао себе у лудилу, јер толико незнања и површности од једног доктора теологије се заиста не очекује. Али, оно шта очекујем јесте да се он придружи расколницима око Артемија, то је некако след догађаја. Нажалост, он има велику подршку, у многим слуачајевима прикривену, од стране једног броја Епископâ наше Цркве, тако да не сумњам да се многи од њих веома радују што је ово објавио, јер се и то зна да је одрђеним Епископима из СПЦ референтна страница "Борба за веру" са које и преносим овај опскурни текст вама на анализу: Са великом радошћу у Васкрслом Господу објављујемо да је наш угледни теолог и бранитељ правоверја, архимандрит др Никодим (Богосављевић) објавио своју обимну (петсто страна већег формата), уџбенички јасно и светоотачки мудро написану књигу „Против учења епископа Игнатија (Мидића)“ (http://nikodimbogosavljevic.com/), из које доносимо предговор. Свим љубитељима отачке истине и правде препоручујемо ову књигу са највећим задовољством и жељом да им она постане водич у ово смутно време. Уредништво + + + ПРЕДГОВОР „Не дајте се завести различитим и туђим учењима“ (Јев. 13, 9). Током читаве историје Православне цркве богословље има посебан смисао и улогу. Са оваплоћењем Бога Слова оно добија пуноћу откривења и са Њиме свој садржај и метод. Богочовек Исус Христос Собом објављује Оца и Духа Светога, као и заборављену истину о човеку и читавој твари. Искупивши, ослободивши и исцеливши човека, Богочовек Исус Христос, на дан Педесетнице, Духом Светим установљава Цркву, као живи Богочовечански организам, чија је Он глава, а удови Његовог Тела сви они који поверују у Њега, роде се од Бога Оца у утроби Цркве, и у њој задобијају вечни живот кроз слављање Свете Тројице и сједињење с Њом храњењем храном бесмртности – Телом и Крвљу Његовом. На празник Педесетнице Апостолима су откривене све тајне о Богу, човеку и читавој твари, онолико колико је човеку потребно и довољно да зна у овом веку. Од тог дана Апостоли зидају Цркву у читавој васељени управо на учењу које је добијено непосредно из уста Христових и допуњено откривењем Светога Духа, и записано потом од њих. Та вера у тајну вечног живота читаве твари, човека пре свих и свега, у Светој Тројици, задобијеног Домостројем Богочовека Исуса Христа и стицаног у Цркви, и јесте садржај православног богословља. А метод богословља је троједан: вера, откривење и предање: вера, поверење и верност Богу; истина је откривена и предата од Бога Истине и преда(ва)њем истине вере и побожности са поколења на поколење: једна вера, једна истина, један пут… Једна истина вере се од дана Педесетнице чува у Цркви, и богословље је чува, бди над њом, објављује је и предаје. Све је тада откривено и Бог више ништа не открива; зато нема развоја богословља нити развоја догмата; једна истина вере се изнова објављује и проповеда; не на нов начин, већ изнова. Зато је истинита и права вера она која је сагласна са вером Светих Апостола и Светих Отаца; а потврда исте вере је истоветност наше проповеди и нашег богословља са проповеђу и богословљем Светог Писма, Светих Пророка, Светих Апостола и Светих Отаца. Богословље, дакле, већ две хиљаде година бди да се у Цркви не објављује и проповеда другачије учење од учења Светог Писма, Пророка, Апостола и Светих Отаца. Критерујем за истинитост учења је отуда једностан: оно мора бити сагласно са учењем Светог Писма и светоотачким богословљем: „Једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; Један Господ, једна вера, једно крштење, Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама“ (Еф. 4, 4-6). Св. Ап. Павле заповеда свом ученику: „О Тимотеје, сачувај поверен ти залог“ (1. Тим. 6, 20). „Сачувај предато ти предање, које су добио од свога учитеља, као што сам ја добио од свога Учитеља“. На другом месту Ап. Павле упозорава: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“ (Гал. 1, 8). А Солуњане саветује: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“ (2. Сол. 2, 15). Св. Ап. Павле је био учитељ проповедајући и подражавајући свог Учитеља. Чувар и преносилац Предања у нашем роду, у ове наше дане, био је и остао Св. Јустин Поповић, професор догматике на Православном богословском факултету. О речима упозорења Св. Ап. Павла Галаћанима, Св. Јустин говори: „Како бих се онда усудио да изврћем Еванђеље Спасово? Та то је једина Вечна Истина, једина Вечна Правда, једина Вечна Љубав, једини Вечни Живот, једина Вечна Свевредност у свима човечанским и анђелским световима. Стога: ‘проклет да буде’ и апостол, и анђео с неба, и сваки човек, и сваки створ, који ‘друкчије јави Еванђеље него што вам га ми јависмо’. Нема благослова роду људском сем у Еванђељу Христовом. Изван њега, и без њега, све само проклетство до проклетства. Јер без Еванђеља Христова: проклетство је не само грех, смрт, и ђаво, већ и цео овај свет је проклетство, и све у њему: живот, човек, сва бића и све ствари, јер се све гуши у смрти, у сатанизму, у ђаволизму: све непрестано умире у бесконачним и бесмртним мукама. Једино, једино, једино у Христу и кроз Христа Бог и Отац Небесни ‘благословио нас је сваким благословом духовним’ (Еф. 1,3), и скинуо проклетство са природе људске (ср. Гал. 3,13)“ . О речима, пак, Св. Ап. Павла Солуњанима, Св. Јустин беседи: „Ту човек ништа не ствара, нити може стварати Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, већ све то може усвајати, примати, у своје претварати; све се то у Господу Христу и у Цркви Његовој даје њему благодаћу Духа Светог, даје и предаје. Ту се од човека тражи једно: да та предања прими и по њима живи. А прима их, како? Вером, која га уводи у Цркву, и помоћу светих тајни и светих врлина води кроз нови благодатни живот у Духу Светом… У Богочовечанском телу Христовом, Цркви, предање је жива благодатна сила, нови живот. Та жива благодатна сила, тај нови живот сваком верном предаје се Духом Светим кроз свете тајне. Најпре, кроз свету тајну крштења: та благодатна сила улази сва у биће хришћанина, и очишћује га, и спасава га од свакога греха, од сваке смрти, од свакога ђавола. Потом, та благодатна света сила расте у хришћанину и множи се по мери његове вере и његовог труда. Расте и кроз друге свете тајне: свето причешће, свету исповест, свето масло, и остале. Та света благодатна сила грана се и цвета у души кроз разноврсне свете врлине: од ње је – јака благодатна вера, од ње – јака благодатна љубав, од ње – јака благодатна молитва, од ње – јака благодатна смиреност, благодатна кротост, од ње – јако благодатно трпљење, јак благодатни пост; од ње је свака благодатна моћ која чува човека од греха, и спасава га када падне у какав грех, и осигурава му сигурно и истрајно хођење путем спасења, и даје му снаге да радосно и свесрдно извршује заповести еванђелске, да живи по Еванђељу, да у себи израђује и изграђује идеалног човека, по обличју Онога који га је саздао, да би растући растом Божјим порастао у човека савршена, у мери раста висине Христове (ср. Кол. 3,10; Еф. 4,13). Да, хришћани чврсто стоје и држе света предања, када живе у светим врлинама, црпући за њих снаге и силе из светих тајни Цркве Христове“ . Св. Јустин Србски се Христовим Јеванђељем освештао и објавио као његов нелажни чувар, проповедник и преносилац. Он је био и заувек остао истинити и вечни чувар и баштиник Предања. „Питање Предања је питање живота и смрти, вечног живота или вечне смрти, за сваког члана Цркве Божије. Питање о Предању имало је одувек за Цркву огроман значај, зато што се и апостолат њен у свету, а тиме и само њено постојање, налази у непосредној зависности од њеног односа према Предању. Оно је и данас, може бити, важније од сваког другог питања, данас када смо вољно или невољно запали у разна беспућа различитих савремених покрета: екуменизма, хуманизма, јалових дијалога и других друштвених болести савремене нам епохе, на коју би се савршено могле применити речи светог Василија Великог да се се у њој ‘све границе Отаца помериле; сви темељи и тврђаве догмата пољуљале’“ . Ова књига се бави истраживањем какви су чувари и предавачи Предања наледници Св. Јустина Поповића, на најважнијој учитељској катедри Православног богословског факултета, катедри која се бави чувањем и предавањем православног догматског предања. При том ћемо имати на уму наведено упозорење Св. Ап. Павла, као и ово Св. Григорија Паламе: „Бежимо стога од оних који не прихватају светоотачка тумачења, него покушавају да сами од себе уведу нешто супротно. Претварајући се да поштују речи Светог Писма заправо одбацују њихово благочестиво поимање. Да, бежимо од њих више него од змије, јер змија, када окуси тело, предаје смрти оно што је пролазно, одвојивши бесмртну душу; а они (јеретици), зубима дохватају саму душу и одвајају је од Бога, у чему се и састоји вечна смрт бесмртне душе. Дакле, свом снагом бежимо од таквих људи, и притекнимо онима који саветују оно што је побожно и спасоносно, јер је сагласно Отачким предањима“ . Треба, дакле, да видимо да ли се на наследицима Св. Јустина остварују Христове речи: „На Мојсејеву столицу седоше књижевници и фарисеји… И воле зачеља на гозбама и прва места по синагогама. И да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу!“ (Мт. 23, 2, 6-7). Часни пост 2017. Архим. др. Никодим (Богосављевић) Ман. Голубац
