Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'кућа'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Након Молебна Пресветој Богородици, који је служен у Саборном храму Светог Василија Острошког, упркос јакој киши, велики број житеља града под Требјесом кренуо је, заједно са свештенством и монаштвом, у молитвени ход до Трга слободе гдје се сабранима обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, који је и предводио литију. Прота Гојко је казао да је добро што се на овоме тргу послије молитвеног хода, чита Молитва Господња и Симбол вјере у којима најсажетије и најјасније стаје цијела наша вјера: и у кога вјерујемо, и како вјерујемо и до кад вјерујемо: “Ово је добро да се у смутна времена, у великој гужви, у доста брига које човјек носи у своме срцу, а које нијесу везане само за Господа и светињу, подсјетимо зашто смо кренули у овај молитвени ход и шта је разлог ових наших литија, које јесу истовремено и мирни грађански протести.” Поручио је да је разлог ових наших литија и овог сабрања наша жеља да покажемо свима, и властима и свим грађанима ове државе да је на помолу спровођење једног јако лошег закона. “По овој киши ако нијесу све цигле, сви цријепови и даске на крову постављене, може наша кућа – Црна Гора да прокишњава баш кроз тај закон. Зато смо се скупили као на неку мобу да поставимо да све даске, све цигле, да сваки камен наше куће буде на свом мјесту. Тако раде прави домаћини.” Рекао је да ово радимо зато што смо писмени и што умијемо да саберемо да су два и два четири. “То радимо и без икакве приче, јер нам нешто из срца и душе говоре они наши преци чијим генима захваљујући смо рођени и мислимо, видимо и слушамо, они наши преци који су први почели да читају Библију и који су знали да има нешто веће и од земаљских блага и мјерила. Ти нам преци и гени не дају да с миром стојимо у моменту када неко покушава од Цркве да направи државно предузеће”. Коментаришући оптужбе да Црква жели да буде изнад закона, отац Гојко је подсјетио да Црква већ двадесет година моли да се донесе закон који ће уредити односе државе и Цркве. “Куд ћеш веће бриге за државу, за нашу Црну Гору од тога да се боримо ми, као грађани ове земље, да се донесу добри закони”, упитао је он. Отац Гојко је казао да је “наш добри брат” предсједник Црне Горе рекао да му не пада на памет да одустане, па иако нас је још више, иако смо још истрајнији. “Треба да се молимо Богу да и нашем предсједнику Бог просвијетли ум да види да смо ми једнако Црногорци као и он и да ми једнако волимо Црну Гору као што је и он воли, да не кажем да има можда понеки понегдје који је воли и више од њега, па да је сто пута предсједник”. Нагласио је да треба да знамо да је тек пред нама вријеме молитве, стрпљења и љубави. “Не смије ништа да нас са тога пута скрене”, поручио је отац Гојко. Казао је да вечерасс излазимо у један великопосни молитвени вход. “Па ако Бог да кад се вратимо за Васкрс да затекнемо љепшу Црну Гору, без овога чуда од овога закона. Да се направи љепши и бољи закон, који не прокишњава. То да нам буде на памети, никакви сукобим, никакве подјеле”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести) View full Странице
  3. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести)
  4. Сликовница из едиције Православне приче за децу Издавачке куће Догма су написане инспиративним, узбудљивим и јасним језиком и стилом, а приче су више него поучне, да најмлађе читаоце утврде на Христовом путу. Темељ сваке приче је Црква и породица. Свака сликовница на крају текста има задатак за читаоца. Читаоци могу бити деца предшколског, основношколског и средњошколског узраста, родитељи (нарочито млади брачни парови, али и они који траже прави пут), деке и баке, вероучитељи... Илустрације у сликовницама су рађене воденим бојама, од стране дипломираних сликара и иконописаца, и то је била замисао од првог тренутка - да деца осете лепоту боја, а на такав начин жеља је била да их мало одморимо од коришћења напредне технологије. Из досадашањег, доиста кратког искуства (сликовнице су се појавиле из штампе пре неколико дана) најмлађима књиге постају омиљене и деца радо листају сликовнице изнова и изнова. Њима су потребне нежне, поучне, приче за све генерације, приче које требају да обележе детињство сваког детета, приче о моралу и етици, јасног језика и стила, животне, приче са чијим јунацима деца треба да се идентификују, као што су: 1. Прича о посту: Пред вама је прича која говори о савременим „дигиталним проблемима“ деце и родитеља, у којој се нашао дечак Павле. „Дигитални проблеми“ су нашег Павла потпуно одвукли од друштва, од родитеља, од обавеза - „прогутали“ су га, а да он тога није ни био свестан. Како се и уз помоћ кога и чега из тако тешке ситуације извукао Павле, читајте у нашој књизи „Прича о посту“! 2. Прича о переци: У овој причи, инспирисаној мотивима традиционалне приче о настанку переце, сазнаћете како многе свакидашње ствари могу сведочити Бога, а да ми њих нисмо ни свесни. Једна од таквих ствари је и переца. Како се снашао један монах из 7. века, који је био и учитељ, и своје мале ученике заинтересовао за учење, сазнаћете у књизи „Прича о переци“. 3. Прича о Ани и Цркви: Ова прича објашњава појам Цркве, њену улогу, сврху, значај, одговара на питање „зашто ићи у Цркву“. Прича може бити корисна не само за децу, већ и за оне који тек ступају на пут православља. Главне улоге у овој причи припадају девојчици Ани и њеној баки, а радња се догађа у породичном амбијенту предивног Аниног дворишта и куће. Једног недељног јутра Ана одбија да крене са родитељима на Литургију. Како се ситуација решила и шта је Ана ново научила, сазнајте у нашој књизи „Прича о Ани и Цркви“. 4. Прича о савести: У овој идиличној причи говори се о сестринској љубави, о грижи савести, искупљењу, сећању и одговорности. Радња приче смештена је у другу половину 20. века, у једну тајновиту градску улицу. Шта се догађало ту и тада и како се сестра Марија нашла у нерешивој ситуацији, сазнајте читајући књигу „Прича о савести“. 5. Прича о тврдом срцу: Пред вама је прича из које се учи о трпљењу и стрпљењу, о огорчености и љубави, о сновима и јави, о тражењу и проналажењу пута Господњег. Добриша се зове јунак ове истините приче. Како је то када дечије срце од патње отврдне, па се касније од доброте и љубави отопи и постане оно које воли и помаже другима, сазнајте у књизи „Прича о тврдом срцу“. Према мишљењу многих пријатеља издавачке куће Догма, како у Европи, тако и у Америци и Канади, као и независних учесника у процесу испитивања тржишта, приче су: "премашиле сва очекивања", "штиво које је преко потребно деци", "одличне, само тако наставите", "доводе до суза", "лектира за веронауку", док су илустрације оцењене као: "изузетне", "предивне", "ово нам је требало", "оригинално, префињено, потпуно прати текст, православно". У наступајућим празницима ове сликовнице су одличан поклон за славе, у остатку године за крштења, венчања, прославу Светог Саве, упис у школу, дељење парохијанима приликом одласка у њихове домове... За штампање ове едиције добили смо препоруку Одбора за верску наставу (28. мај 2019, бр. 85-19), као и благослов Синода за снабдевање патријаршијских црквених продавница (30. мај 2019, ПУО бр. 769/зап. 170). За само неколико дана од изласка из штампе књиге могу да се купе у црквеним продавницама Архиепископије београдско-карловачке у Београду (код хотела Москва, у Нушићевој улици, на Булевару Краља Александра код Главне поште, у Ресавској улици), на територији Митрополије црногорско-приморске и црквеним продавницама Епархије нишке. Ускоро очекујемо заступљеност и у осталим епархијама, као и у градским књижарама о чему ћемо вас благовремено обавештавати. Почео је са радом и наш сајт: dogmapublishinghouse.com. Ускоро ће почети са радом и сајт са rs доменом: dogmaizdavackakuca.rs. Пронађите нас на друштвеној мрежи фејсбук. Издавачка кућа Догма директор Милован Парезановић, теолог и вероучитељ Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Владика Херувим: ”Божја смо деца, Родитељ нам је Христос а Кућа Црква Божја. Ту ћемо чути само речи љубави, утехе и наде. Ту ћемо се напајати са Живоносног Источника јер је то наш живот и пут и усмерење ка којем треба да идемо”. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског Г. Херувима, прошле године установљен је Сабор у Шаренграду, који се одржава суботу и недељу уочи празника Успења Пресвете Богородице. Ове године у суботу 24. августа у храму Светих Архангела Михаила и Гаврила у Шаренграду служен је Акатист Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом. Акатист Пресвете Богородице служили су свештеници: протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох друге парохије даљске; протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох боровонасељски; протојереј Миладин Спасојевић, парох мирковачки; јереј Драган Сердар, парох боровски и надлежни свештеник јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки и администратор сотински. Након што смо се помолили Пресветој Богородици и Њеној чудотворној икони, сви присутни су целивали икону и били помазани уљем из кандила које гори изнад чудотворне иконе Пресвете Богородице. Верном народу се обратио беседом прота Милован Влаовић, говоривши о Пресветој Богородици, Њеном животу који је предала Господу Богу, а Господ је наградио да буде Мајка Сина Божијег и посредница између Њега и људи који се Пресветој Богородици обраћају за помоћ. После тога је у порти било приређено послужење за све присутне. У недељу, дана 25. августа, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Михаило Марјанац, парох у пензији, јереј Бране Миловац (Епархија бачка), јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки и ђакон Срђан Лукић и Предраг Јелић. Епископ Херувим је после заамвоне молитве одржао богонадахнуту беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен Госпојински Сабор у Шаренграду који нас у овом Светоархангелском храму са чудотворном и прелепом иконом Пресвете Богородице Шаренградске треба увек сабирати. Радујем се што можемо данас прославити име Божје и светом Литургијом прославити Сабор. То је пуноћа заједнице и односа коју добијамо кроз свету Литургију, а добијамо и дар љубави и милости Божје којом Бог љуби и милује човека. Данас смо у светом Јеванђељу могли чути потврду вере свакоме ко се узда у Божју помоћ. Уколико нема вере – нема ни помоћи, ни посете Божје. Морамо имати чврсту веру изграђену Јеванђељем и сведочанствима истине коју је Христос проповедао Апостолима, па и нама, да у тој вери очврснемо и да се изграђујемо. Да наша вера буде чврста и непоколебива. У времену у којем живимо често се намећу различити сурогати вере, обмањивачи који нас одвлаче од заједнице и љубави Божје. Требамо слушати глас Цркве и свето Јеванђеље и поучавати се речима живота. Јеванђеље је попу реке која непрестано тече и изнова се открива као прекопотребна истина, као храна за душу и мелем за срце. Заиста у светом Јеванђељу налазимо пуноћу живота и потврду наше вере. Свети апостол Матеј нас у светом Јеванђељу учи да морамо бити непоколебиви и чврсти у вери. Ако имамо вере рећи ћемо овој гори да се помери и помериће се. Показујући тиме заправо колика вера у човеку треба да буде. Ако имамо само мало вере у своме срцу моћи ћемо чинити чудеса, бићемо препознати као наследници и следбеници Христови. Видимо колику Бог снисходљивост има када се каже да је потребно да је само мало вере потребно да би човек чинио чуда. Не можемо бити себични да не прихватимо такав позив Божји. Бог нас позива да будемо свети и да образујемо лик Божји у нама. То образовање заправо долази кроз свето Јеванђеље. Не може бити другачијег образовања, нити може бити пуноће у образовању без Јеванђеља које даје пуноћу и саображава нас са Христом. Једни друге препознајемо у тој истини, у тој љубави и нади. Нада долази кроз Цркву. Христос страда ради нас, васкрсава ради нас да би нам отворио могућност да обитавамо са Њим у вечној заједници – у Царству Небеском. Овај живот је припрема за ту реалност. Света Литургија је праобразац Царства Небескога и свих благодатних дарова који нам се дају. Кроз свету Литургију нам се дају Тело и Крв Христова, коју треба да примамо сваке недеље и празника када се сабирамо. То је пуноћа наше вере и свих обећаних добара које је Господ оставио човеку. Морамо ходити тим путем који је заправо пут живота и вечности. Светитељи су то потврдили својим животом и чврстом вером, сведочили су распетога Христа. Ова наша заједница је христоваскрсла јер ово место има само две куће, а видимо колико се народа сабрало. То значи да нас Богородица Шаренградска сабира и даје нам наду и утеху да ништа није упражњено и заборављено. Божја смо деца, Родитељ нам је Христос а Кућа Црква Божја. Ту ћемо чути само речи љубави, утехе и наде. Ту ћемо се напајати са Живоносног Источника јер је то наш живот и пут и усмерење ка којем треба да идемо. Нека је благословено наше сабрање овде у Шаренграду! Требамо да се сабирамо овде и да наш Сабор овде са нашим народом заживи и сабере људе из свих крајева наше Епархије, и из крајева наших суседних Епархија. Овде имамо оца Бранета из Бачке Паланке, из наше братске Епархије бачке који нас крепи снагом вере коју они имају. Верујем да се они заједно са нама моле да наш народ остане и опстане на овим просторима. Сабрања која овде чинимо треба људе да усмеравају на Цркву Божју која је пуноћа заједнице, пуноћа наше наде и опстанка. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан у Шаренграду и нека нас Пресвета Богородица Шаренградска и свети Архангел Михаил чувају и штите у све дане живота! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  6. Празник Сабор Светих дванаест апостола литургијски и молитвено је прослављен у новообновљеном Храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном месту блаженопочившег Патријарха српског Павла. Свету архијерејску литургију, уз саслужење осморице свештенослужитеља из више Епархија наше Свете цркве, служио је надлежни епархијски архијереј, Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски господин Јован. За певницом су појале настојатељица манастира Јасеновац монахиња Серафима, као и монахиња Герасима из манастира Свете Ане. У храму се сабрао велики број верног народа Божијег из више места Славоније, из Батајнице, Београда и Новог Сада. Архипастирском беседом о празнику Светих апостола, по прочитаним одељцима из Светог писма окупљене је поздравио Преосвештени владика Јован. Након причешћа Светим даровима, по свршетку Литургије оци су освештали славски колач и жито, а затим се речима благодарности на овом заједничком молитвеном слављу, Преосвештеном владици, свештенству, гостима и верном народу обратио и надлежни парох протојереј Драган Гаћеша. Он је изразио задовољство што сваке године у Кућанце долази све већи број поклоника који изузетно поштују и цене дело и личност Патријарха Павла. На крају Свете литургије, домаћини овогодишње храмовне славе предали су Преосвећеном владици икону Господа Исуса Христа, дар за новообновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима. Преосвештени владика Јован је све поздравио и укратко подсетио да славонско село Кућанци „постају општа хришћанска и српска кућа свих Светосаваца“. Владика је најавио и позвао све на дводневни духовни догађај у овом месту 15. и 16. новембра ове године. На годишњицу упокојења Патријарха српског Павла (15.новембра) биће служена Света литургија, а сутрадан храм ће бити освештан уз присуство великог броја архијереја из свих помесних Православних цркава и тако бити предат на литургијску употребу у свом пуном сјају надолазећим генерацијама православних Срба. Наон службе Божије приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Срби у Босни су под Турском окупацијом провели 413 година, под Аустругарском 40. Од посљедњих хиљаду година нашег трајања на овим просторима, готово пет стотина година смо били угњетавани, обесправљени, убијани. Били смо робље, људи жељни слободе, народ гладан достојанства. Зато нико о слободи није толико пјевао као Срби. Зато смо се за њу и жртвовали, да бисмо је имали, да бисмо је оставили потомцима. За четири године Другог свјетског рата на хиљаде наших сународника страдало је на овим просторима, само из два разлога – јер смо били Срби, јер смо били православни. Када год у историји нисмо имали своју државу, ми смо страдали. Свуда су по овој земљи гробнице наших предака, који нису дочекали дан слободе. Зато су са позорнице живота отишли у вјечност, не Божијом, већ вољом својих крвника. На раскрсници историје, када се опет поставило питање нашег нестанка или опстанка, створили смо Републику Српску, да је чувамо и да нас чува, да је градимо и да нас гради, да се њоме поносимо и да се она поноси нама. Од тада до данас прошло је 27 година. Рат је иза нас, али сукоби су у нама остали, не да бисмо постали бољи у братском надметању, већ да бисмо се, као некад, исцрпљивали међусобним сукобима, у интересу трећих. Историја се, опет, понавља. Србима, као и увијек, недостаје јединство, братска љубав и окупљеност око заједничких циљева. . Идући у сусрет 9. јануару, Дану наше Републике, погледајмо једни у друге, загрлимо се братском љубављу и сјетимо се више од двадест хиљада јунака на чијој је жртви Република расла и узрасла. Чувајмо је својом одговорношћу, градимо је знањем, славећи њен рођендан као симбол нашег опстанка. Прославимо 9. јануар уздигнутог чела, мирно и достојанствено, сложно и с радошћу, онако како би то жељели они чији су гробови уткани у срце наше Републике. Немојмо, као што смо то често пута чинили у прошлости, обесмислити сопствену жртву, дозвољавајући да нас дијеле они који нам никада нису жељели добро. Чувајмо нашу Републику Српску, јер је она била и остала – кућа наше слободе! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  8. Уз три књиге и више текстова у часописима „Дабар“ и „Соко“, чланови њихових редакција које својим идејама и акцијама усмјерава Александар Савић, хронолошки су пратили и прате све активности на откривању чињеница везаних за злочине над српском нејачи почетком 1942. године у Старом Броду и Милошевићима, као и бројним стратиштима на путу којим су ходили програни Срби ка овим мјестима у кањону Дрине. Пратили су и градњу садашњег Спомен комплекса у Старом Броду, који је за кратко вријеме постао мјесто ходочашћа бројних људи који се овдје поклањају сјенима Старобродских мученика. Уз њих, оживљавању културе сјећања на ратно страдање Старобродских мученика значајно су допринијели аутори више документарних филмова, а истина о стравичним усташким злочинима за кратко вријеме је медијски афирмисана. Поред три књиге, томе су највише допринијели и бројни аутори још бројнијих новинских текстова – извјештаја, осврта и репортажа о овом злочину кога су смишљено, организовано и циљано починиле усташе Францетићеве Црне легије, у којој су били најбројнији муслимани. Деценијама након Другог свјетског рата о овом ужасном злочину преживјеле жртве су морале да ћуте. Свако ко је јавно говорио и тражио да се познати крвници казне је хапшен и прогањан од стране УДБЕ. -Полазећи од ових чињеница, Александар Савић, аутор овог зборника само дијела, од мноштва, новинских текстова приредио је још једну књигу за читање, препричавање и чување за нова поколења. Јер, како он каже, „доста смо шапатом једни другима преносили детаље истине о овим злочинима“. Он сматра да су интернет и документарни филмови значајни, али да су новински текстови, а књиге поготово, трајни биљег за наше садашње и будуће генерације, расуте посљедњих година диљем свијета, истиче уредник овог издања, Славко Хелета. Вођени том идејом чланови редакција „Дабра“ и „Сокола“ у сарадњи са надлежним свештеником Протојерејом ставрофором Драганом Вукотићем и уз свесрдну подршку архимандрита Јована Гардовића, уредника Издавачке куће „Дабар“ и духовника „Сокола“, читаоцима се нуди још једна књига о овим монструозним злочинима, за које никад и нико није одговарао. - Истине смо се бојали због мира и спокоја преосталих сродника и њихових потомака. А и они стекоше потомке. Онда потече прича на славама, даћама, свадбама о Старом Броду и Милошевићима. И старобродске шуме и ливаде су причале. И тако наста до тад не испричана поема Стари Брод и Милошевићи. Наста и више неће нестати, већ ће се вјечно причати и казивати. На обали ријеке утка се крст и богомоља, дар сужњима и паћеницима. Крсташ-биљег ће вјечно причати и говорити умјесто потомака и потомака потомака, истиче Александар Савић у уводнику ове књиге и додаје „ето Божијег благослова за све оне у Дрини из 1942. године и оне поред Дрине са десне и лијеве стране. Дрино, гробницо наша заустави се у Старом Броду, бар на тренутак баци бјеличасти талас на бијелу крстачу и спери наш дугогодишњи заборав за све страдалнике и паћенике. А генерацији која расте дај снаге да опрости, а не заборави“. Издавачи ове књиге поручују да истраживања о овим злочинима желе усмјерити и на улогу Милана Недића, генерала бивше југославенске војске, а тада премијера окупиране Србије, за многе контроверзне личности, јер је управо он затражио од Нијемаца да зауставе тај монструозни покољ српске нејачи у кањону Дрине, што су они и учинили. Бројни Срби који су имали срећу да у том ратном вртлогу прећу Дрину прије и након ових злочина, у крајњој биједи и неимаштини, давали су своју дјецу Комесаријату за избјеглице у Србији, који су их спроводили у сабирни центар у Матарушку Бању. Тако је на стотине српских сирочића спашено од глади и болести, а након Другог свјетског рата су ту дјецу упућивали у хранитељске породице, највише по Војводини, гдје су се школовали и осамостаљивали за живот. Овакве књиге се читају, посуђују и чувају за будућа поколења – да знају кроз шта су њихови предци прошли током Другог свјетског рата, али и свих досадашњих ратова наметнутих од разних туђина. -И на крају драги моји, шта ми хоћемо на Дрини и на Старом Броду као синониму нашег страдања? Па овај народ хоће да постоји, побогу људи. По своме и на своме да постоји, поручује Александар Савић, аутор ове књиге. Издавачка секција ССД“Соко“ Извор: Српска Православна Црква
  9. Уз благослов Митрополита дабробосанског г. Хризостома, Издавачка кућа „Дабар“ и ССД „Соко“ објавили су четврту књигу о злочинима усташа над Србима 1942. године у Старом Броду и Милошевићима под насловом „Старобродске сузе“, аутора Александра Савића. Уз три књиге и више текстова у часописима „Дабар“ и „Соко“, чланови њихових редакција које својим идејама и акцијама усмјерава Александар Савић, хронолошки су пратили и прате све активности на откривању чињеница везаних за злочине над српском нејачи почетком 1942. године у Старом Броду и Милошевићима, као и бројним стратиштима на путу којим су ходили програни Срби ка овим мјестима у кањону Дрине. Пратили су и градњу садашњег Спомен комплекса у Старом Броду, који је за кратко вријеме постао мјесто ходочашћа бројних људи који се овдје поклањају сјенима Старобродских мученика. Уз њих, оживљавању културе сјећања на ратно страдање Старобродских мученика значајно су допринијели аутори више документарних филмова, а истина о стравичним усташким злочинима за кратко вријеме је медијски афирмисана. Поред три књиге, томе су највише допринијели и бројни аутори још бројнијих новинских текстова – извјештаја, осврта и репортажа о овом злочину кога су смишљено, организовано и циљано починиле усташе Францетићеве Црне легије, у којој су били најбројнији муслимани. Деценијама након Другог свјетског рата о овом ужасном злочину преживјеле жртве су морале да ћуте. Свако ко је јавно говорио и тражио да се познати крвници казне је хапшен и прогањан од стране УДБЕ. -Полазећи од ових чињеница, Александар Савић, аутор овог зборника само дијела, од мноштва, новинских текстова приредио је још једну књигу за читање, препричавање и чување за нова поколења. Јер, како он каже, „доста смо шапатом једни другима преносили детаље истине о овим злочинима“. Он сматра да су интернет и документарни филмови значајни, али да су новински текстови, а књиге поготово, трајни биљег за наше садашње и будуће генерације, расуте посљедњих година диљем свијета, истиче уредник овог издања, Славко Хелета. Вођени том идејом чланови редакција „Дабра“ и „Сокола“ у сарадњи са надлежним свештеником Протојерејом ставрофором Драганом Вукотићем и уз свесрдну подршку архимандрита Јована Гардовића, уредника Издавачке куће „Дабар“ и духовника „Сокола“, читаоцима се нуди још једна књига о овим монструозним злочинима, за које никад и нико није одговарао. - Истине смо се бојали због мира и спокоја преосталих сродника и њихових потомака. А и они стекоше потомке. Онда потече прича на славама, даћама, свадбама о Старом Броду и Милошевићима. И старобродске шуме и ливаде су причале. И тако наста до тад не испричана поема Стари Брод и Милошевићи. Наста и више неће нестати, већ ће се вјечно причати и казивати. На обали ријеке утка се крст и богомоља, дар сужњима и паћеницима. Крсташ-биљег ће вјечно причати и говорити умјесто потомака и потомака потомака, истиче Александар Савић у уводнику ове књиге и додаје „ето Божијег благослова за све оне у Дрини из 1942. године и оне поред Дрине са десне и лијеве стране. Дрино, гробницо наша заустави се у Старом Броду, бар на тренутак баци бјеличасти талас на бијелу крстачу и спери наш дугогодишњи заборав за све страдалнике и паћенике. А генерацији која расте дај снаге да опрости, а не заборави“. Издавачи ове књиге поручују да истраживања о овим злочинима желе усмјерити и на улогу Милана Недића, генерала бивше југославенске војске, а тада премијера окупиране Србије, за многе контроверзне личности, јер је управо он затражио од Нијемаца да зауставе тај монструозни покољ српске нејачи у кањону Дрине, што су они и учинили. Бројни Срби који су имали срећу да у том ратном вртлогу прећу Дрину прије и након ових злочина, у крајњој биједи и неимаштини, давали су своју дјецу Комесаријату за избјеглице у Србији, који су их спроводили у сабирни центар у Матарушку Бању. Тако је на стотине српских сирочића спашено од глади и болести, а након Другог свјетског рата су ту дјецу упућивали у хранитељске породице, највише по Војводини, гдје су се школовали и осамостаљивали за живот. Овакве књиге се читају, посуђују и чувају за будућа поколења – да знају кроз шта су њихови предци прошли током Другог свјетског рата, али и свих досадашњих ратова наметнутих од разних туђина. -И на крају драги моји, шта ми хоћемо на Дрини и на Старом Броду као синониму нашег страдања? Па овај народ хоће да постоји, побогу људи. По своме и на своме да постоји, поручује Александар Савић, аутор ове књиге. Издавачка секција ССД“Соко“ Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. На адресе Срба протераних из Госпића који живе у Србији, али и трећим земљама, локалне власти тог града у Хрватској послале су решење да о сопственом трошку уклоне рушевине својих кућа уништених у рату. Србија припрема дипломатску контраакцију. Шеф српске дипломатије Ивица Дачић најавио је за Спутњик да наша држава за почетак спрема званичан протест Загребу због таквог односа хрватске државе према прогнаним Србима и њиховој имовини. Такође, најављује Дачић, борба Београда за њихова права на томе се неће зауставити. Једно од решења о рушењу куће коју су девастирале хрватске паравојне формације, а које треба да плате прогнани власници. Наиме, позивајући се на Закон о грађевинској инспекцији, општинска управа Госпића послала је одлуке о рушењу, јер су пре скоро три деценије девастирани објекти сада наводно опасни по грађане, пролазнике и власнике суседних објеката. Председник Савеза Срба из региона, коме су се власници обратили за помоћ, Миодраг Линта, подсећа да су хрватске паравојне снаге у јесен 1991. године у десетинама градова на простору, али и изван подручја Крајине, опљачкале, запалиле и минирале хиљаде домова. У самом Госпићу минирано је више стотина српских кућа, каже Линта за Спутњик. „У урбаном делу Хрватске, према подацима њихових удружења, оштећено је више од десет хиљада српских кућа и локала. Једина исправна одлука би била да држава Хрватска, када је већ онемогућила и када и даље спречава да протерани Срби добију накнаду штете за уништене куће, макар преузме одговорност и о свом трошку уклони те рушевине, а не да одговорност сносе протерани Срби“, каже Линта. Додаје да се Савезу обратило више породица огорчених одлуком градских власти Госпића које су им доставиле решење према којем морају да уклоне рушевине својих кућа минираних 1991. године о сопственом трошку. Није реч само о Госпићу, иста пракса спроводи се и у другим градовима, у Славонском Броду, Задру, а крајњи циљ је јасан, каже он. © ФОТО : HTTP://WWW.VERITAS.ORG.RS „Олуја“ — иза хрватске војске остале су спаљене и порушене куће „Ако протерани Срби не уклоне рушевине, градска власт Госпића ће издати решење о уклањању које ће извршити друга лица, али ће трошкове уклањања опет морати да сносе власници. У случају да протерани Срби одбију да то учине, прети реална опасност да ће држава након одређеног времена отети њихову имовину због дуга везаног за уклањање рушевина“, тврди Линта. Савез је позвао Министарство спољних послова Србије да упути званичан протест Хрватској и да затражи да Град Госпић измени скандалозну одлуку и да одговорност за уклањање рушевина преузме држава Хрватска. Трошкови рушења и уклањања рушевина износе између 700 и 2.500 евра, зависно од површине и количине грађевинског материјала. Савез позива све који су добили оваква решења да их скениране пошаљу удружењу које планира да се обрати Савету Европе и другим међународним организацијама. „Позваћемо Европску унију да изврши притисак на Хрватску да прекине са овом скандалозном и шокантном праксом“, каже Линта за Спутњик. Сенка МИЛОШ
  11. Зашто не чујемо никакве осуде оваквих недела од РКЦ? Питао бих хрватске римокатолике са форума да ли је овакав фаштистички однос према Србима тема прововеди њиховог свештенства у Хрватској? Да ли је ово тема међу вама самима? Да ли вам свештеници и бискупи кажу да љубити ближњег свог значи љубити Србе а не палити њихове куће? http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:728748-ZAPALjENA-SRPSKA-KUCA-I-STALA-CERKA-POVRATNIKA-OGORCENA-Moj-otac-nije-gubio-nadu-sticao-je-sve-sa-10-prstiju-a-sad-zivi-u-strahu

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...