Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'културе'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 30 results

  1. О Александру Вулину знамо све. Или готово све. Нека је жив и здрав, као што уосталом треба сваком пожелети. Ипак, један детаљ из његове биографије је широј јавности мање знан, а то је да је своједобно био уредник "Колор Медиа Прес" стрип-издања када је та новинска кућа репринтовала чувени стрип о Алану Форду, који је стрип обележио једно раздобље у популарној култури бивше нам државе. У том смислу, поред "Алана Форда", као још један од симбола ЈУ поп-културе слови и првобитни радио-пројекат сарајевске студентарије са почетка 80-их, који се касније "породио" у тросезонски хумористички серијал под називом "Топ листа надреалиста". О поменутој "ТЛН" не треба много причати, јер већина верујем зна на какав начин су Неле и екипа кроз игроказ коментарисали друштвену збиљу у периоду, од након смрти "највећег сина наших народа и народности", па до увертире у "Балканску кланицу". На десетине скечева, показало се, као да су најавили сву трагику нашег битисања у овим вилајетима. Како је синоћ објавио режимски таблоид Информер, Министар одбране и још по неки ће ступити у штрајк глађу "због насиља које над Србијом континуирано спроводе фашиста Обрадовић и тајкуни Ђилас и Јеремић". Ипак, како јављају "Вечерње новости", у току је састанак Председника Вучића са министром Вулином уприличен после најаве првог човека ресора одбране да ће ступити у штрајк глађу због насиља које спроводе лидери и присталице Савеза за Србију. Да ли ће након разговора на Андрићевом венцу, Министар одбране одустати од штрајка или не видећемо. Не треба заборавити да је он пре неког времена завршио војничку обуку и да је свакако спреман и оран за све психофизичке напоре. Како било да било, да се вратимо на "Топ листу" и Вулиново познавање ЈУ поп-а; ово је скеч, мислим из друге сезоне, када министри босанскохерцеговачке владе ступају у штрајк глађу због захтева рудара... Господине министре, свака част на искоришћеној идеји!
  2. Канонска Украјинска православна црква (УПЦ) поднела је тужбу против украјинског Министарства културе због захтева да се преименује и поново региструје, саопштила је служба за медије Обласног административног суда у Кијеву. У децембру је украјински Парламент усвојио закон који је тада потписао председник Петро Порошенко, према којем се канонска Украјинска црква и неколико других црквених заједница лишавају имена и морају се пререгистровати као Руска православна црква у Украјини. Министарство културе Украјине је поставила 26. април 2019, Велики петак, као крајњи рок до када Црква има да се преименује. УПЦ је изјавила у то време да намерава да се жали на закон Уставном суду Украјине. „Обласни административни суд Кијева примио је захтев Кијевске митрополије Украјинске православне цркве против украјинског Министарства културе да поништи налог о одобрењу верске експертизе за утврђивање списка верских организација које потпадају под одредбе 7. и 8. члана 12. украјинског закона `О слободи савести и о верским организацијама`, саопштила је служба за медије. Суд је истакао да је УПЦ затражила да се призна као незаконито што је Министарство културе објавило на свом сајту списак верских организација које морају променити своје име укључујући УПЦ. „Питање отварања административних процедура по овом случају сада се решава“, саопштено је из суда. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Архијерејском Литургијом и изложбом икона у Темишвару прослављена Недеља Правослаља. У прву недељу Великог поста – Недељу Православља свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Темишвару служио је Преосвећени Eпископ др Јован (Пурић) уз саслужење Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана и свештенства епархија Темишварске и Будимске. Епископ Јован је беседио о значају иконе у животу хришћанске Цркве као и о смислу празновања велике победе Православља. Преосвештени Владика је нарочито нагласио значај човека као иконе Божје који је данас са једне стране суочен са индивидуализмом модерног света а са друге стране изложен страшним страдањима међу којима је и оно које се збило управо 17. марта 2004. године на Косову и Метохији. Владика Јован је нагласио да је победа Православља над иконоборством такође тријумф културе и уметности. У духу братске љубави у Епископски двор је стигао и Митрополит темишварски г. Јован који је са браћом архијерејима Јованом и Лукијаном поделио радост празника. Поводом празника у Епископском двору у Темишвару приређена је изложба икона са простора Епархије темишварске као и икона самосталних уметника из Крагујевца предвођених г. Светом Мађаревићем. Изложбу су отворили митрополит Јован и епископ Јован (Пурић). Светој архијерејској Литургији и отварању изложбе присуствовали су и генерални конзул Републике Србије у Темишвару г. Владан Тадић и представници јавног и културног живота Срба у Румунији. Извор: Српска Православна Црква
  4. „Културна асимилација кроз савремену философију у животу Цркве, велика снага светих отаца хеленистичко-ромејског миљеа, данас би била немогућа, зато што ни Цркве немају користи од уврнутих мотива представника културолошке деформације нити оне њима постављају питања на која јеванђеље нуди одговор“. (Eric Voegelin, Еvangelium und Kultur, Wilhelm Fink Verlag, 1997, 21) Oткад постоји, Црква ствара своју културу. Уосталом као и многе друге организоване заједнцице, групе, институције која постоје у историји. Векови уназад говоре о богатству хришћанске културе која се ширила по свим странама земљине кугле. Међутим, о свођењу културе и теологије у један појам, нема ни речи кроз дугу историју Цркве Христове. Тачније, историја теолошке мисли хришћанског Истока и Запада сведочи да је теологија културе, као појам и теолошки систем, потекла из пера чувеног немачког теолога Пола Тилиха (1886–1965). На берлинском универзитету 1919. године, Тилих је одржао предавање под насловом „Кантовско друштво – идеја за једну теологију културе“ из којег се касније родила књига и појам „теологија културе“. У уводу своје књиге, Тилих ће сумирати своју главну и прокантовску тезу: одбранити (хришћанску) религију и њену отвореност ка секуларној култури, супротно од „еклисијастичке контроле над културом“. Отуда, кроз његову теологију културе провејава недвосмислена критика на рачун црквених „посредничких“ ауторитета, диктаторских државних режима, „деликатних“ хришћанских догмата и лако је уочљив његов ауторски печат који се огледа у покушају тражења дијалога са тековинама савремене секуларне културе: егзистенцијалистичком философијом, науком, психоанализом, уметношћу итд. Рекло би се да је ово стари и опробани метод древних отаца и учитеља Цркве са извесном разликом, Тилих са „теологијом културе“ прави радикални рез са Црквом, што и није било нешто радикално ново до тада и стиче се утисак да је једини циљ његове теологије створити симбиозу са тековинама савремене културе, без да је одређена нека јасна позиција сâме теологије у таком суживоту. При том, није нити мало случајно што Тилих у развијању „теологије културе“ полази од Имануела Канта, јер овај не само да је био неприкосновени интелектуални и морални ауторитет нарочито код оних који су се бавили културом (међу теолозима то су били типични „кантовци“ Албрехт Ричл и Ернест Трелч), него је пленио несвакидашњом харизмом, па је био нека врста пророка западне Европе, како тврди Карл Барт. А његова „харизма“ често се огледала у смелој критици Цркве, нарочито њене јерархијске структуре и догматског учења с којим се радо поигравао (Karl Barth, Die protestantische Theologie im 19. Jahrhundert, 1985) чему је супростављао једно aутономно-рационално религијско и морално учење, којим се „чува култура“. Ово Кантово анти-црквено и анти-догматско расположење с једне стране и подржавање културе у најширем значењу тог појма с друге стране, није пало с неба, јер он је васпитан на таквим убеђењима. Наиме, његови родитељи су били пијетисти, и он сâм је похађао пијетистичке школе. Штошта у његовој философији је пијетистичко или критика пијетизма. Иако мултиконфесионалан, пијетизам је био углавном протестантски (претежно цивилни) покрет у 17. веку у Немачкој, настао као реакција на римокатоличку и протестантску (ортодоксну) еклисиологију и изнад свега теологију. Циљ пијетизма је био развој практичне побожности која би створила једну нову атмосферу у друштву; стварање једног света хришћанских тј. библијских вредности, које могу постати темељ једне културе. Пијетизам је заправо био реакција на средњовековни „клерикални културолошки монополизам“. Отуда, немачко друштво које је у доброј мери почело да се одева у ново (пијетистичко) рухо, није више било заинтересовано за „попове“ нити за „систематску теологију“ јер се она своди на некакво метафизичко брбљање без икакве друштвене, тачније културолошке учинковитости. Библија и класични језици: грчки, јеврејски, латински, били су посебна страст овог побожног покрета. Запостављајући есхатологију, а верујући у светлу будућност овога света, пијетизам је хватао корак са науком, природом, технологијом, фармакологијом, етнологијом, просветом, економијом. Једна кратка реченица проучаваоца овог покрета, исцрпљује све: „Пијетизам није само променио Цркву, већ широк спектар својих делатности на пољу друштва и културе“ (Martin H. Jung, Pietismus, Frankfurt am Main, 2005). Очигледно је да од времена пијетизма, култура постаје главно поље интересовања за хришћане германских простора. Пијетизам је иза себе оставио значајне људе, а на многе је посредно оставио евидентан траг. Велики поштовалац пијетистичких идеја био је Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832), који је изгледа под њиховим утицајем, како верује Јарослав Пеликан, приписао своме Фаусту ону сиптоматичну реченицу: „студирао сам философију, права и медицину, нажалост и теологију“ (Фауст I, 355). Овај отклон према теологији који је пренео на своје следбенике, потиче од једног од оснивача пијетистичког друштва, Филипа Јакоба Шпенера (1635–1705) чија је књига Pia desideria била својеврсни пијетистички катихизис. Тамо у чувеној „четвртој и петој тези“ препоручује се „да међу хришћанима по питању теологије не владају спорови, те да се теолошке студије измене и да буду усмерене ка практичној (а не теоријској) примени“. Имајући све ово у виду, изгледа да је Тилих био свестан да је теологија у прокантовском друштву чију заоставштину живео и он сâм, одавно оцењена као „црна овца“, јер је одавно престала да даје аутентичне одговоре на питања која јој се постављају. Борећи се да ухвати корак са „секуларном културом“, Тилих не чини ништа ново што пијетисти већ претходно нису учинили, осим што се борио да поврати ауторитет „систематској теологији“ инсистирајући на њеним егзистенцијалистичкo-библијским приципима. Пол Тилих се изледа, као многи његови савременици, нашао у дилеми како да ослободи теологију од схоластичке и метафизике и да је држи по наговору своје културне средине, потиснуту да којим случајем не би прешла своје „библијске“ границе, а све с циљем да теологија постане друштвено користан културолошки производ (због оваквог притиска културе којем је хришћанска мисао била изложена, није никакво чудо што је Карл Барт презирао културу). Коначно, какве то заправо има везе са православном теологијом и православним хришћанима уопште? Поред тога што би неко „саблажњиво око“ у православној теологији данас могло приметити некакаве теолошке тенденције које подсећају на једну кантовско-тилиховску теолошку схему, можда је битније да се запитамо имамо ли ми већ неку своју теологију културе и да ли је унутар ње могуће једно јеванђељско тј. аутентично теолошко и протеолошко стваралаштво у најширем значењу те речи? Више је него ли очигледно да ми имамо своју црквено-православну културу и она се зове византизам. „Шта је то византизам? То је пре свега једна посебна култура, која има своје специфичне карактеристике, своја општа, јасна, строга и разумљива начела и своје одређене историјске последице“ (Константин Леонтјев, Византизам и Словенство). Дакле, византизам је православна теологија културе, или можда про-теолошка атмосфера једне културе, која се „во времја оно“ проширила из Новог Рима ка Србији, Румунији, Бугарској, Русији (J. Meyendorff, Byzantium and the Rise of Russia, 1989), ту је преживела и још увек живи код свих ових набројаних народа, до дана данашњег. Без сумње, византијска култура је фасцинантна. Међутим, колико год да нам је драга, византијска култура нас као хришћане овога времена, доводи до апсурда и ставља нас пред низ питања. На нивоу културе, то изгледа што ми као грађани неког друштва у овом моменту живимо своју културу која нас окружује, и свесни смо да та иста култура има неки свој credo који ми свесно или несвесно практикујемо. Оно што нас разликује од ранијих хришћана из византијског периода јесте наша култура свакодневнице. Свака култура, изгледа, подразумева и некакву веру. Ми верујемо у нешто, односно ми гајимо некакве дневне вредности, макар оне биле и безначајне, до којих ранијим хришћанима уопште није било стало. За нас је данас нешто „нормално“ док то за њих вероватно не би било. Таквих примера је много. Питање шта је то „нормално“ и оно супротно „ненормално“, долази често пута из наших културолошких а не из верских или моралних убеђења. Дакле, оно што нас удаљава од хришћана ранијих генерација (нпр. византијских хришћана), није догматско учење јер нам је исто, нити литургијска и етичка пракса јер је готово идентична, него култура коју свакодневно практикујемо. Док, с друге стране, на пољу нашег црквеног живота у Православној Цркви у којој решавамо своја најтананија егзистенцијална питања и у којој се слатко позивамо на онтологију, на питања која се тичу бића и постојања уопште, ми понекад одговорамо културом − византизмом. Врло је спорно то што се византизам редовно поистовеђује са православним предањем уопште. Поштено говорећи, тај исти византизам или како га неки зову „васељенски јелинизам“ данас је пољуљао јединство Православне Цркве у целини; он је дакле не само културолошко већ и еклисиолошко искушење. Као резултат тога имамо да ми данашњем човеку који поставља себи озбиљна егзистенцијална питања, нудимо одговоре кроз „византијског Христа“ и заправо право је питање да ли ми свету откривамо тајну Бога какав јесте (1Јн 3, 2) или тајну наше византијске културе која је по природи ствари сва у мистици, па је данашњем homo technicus-у и те како примамљива. У суштини, када погледамо било који сегмент наше црквене културе налазимо исту логику: на пољу естетике ми понављамо звукове, боје и фигуре, разних византијских етапа, на пољу теологије текстови православних теолога су скоро до јуче, живо подсећали на форму и садржај теолога из периода Византије. Ако је одговор, да је то због тога што постоји „канон“ који одређује нашу уметност, теологију, морал итд. сви знамо да су канони променљиви. Практично, тј. канонски гледано код нас су још увек на снази канони који се тичу грађанског (културног) живота нрп. житеља Цариграда из 9. века. Ми не преображавамо ово у чему смо сада, без обзира како се тај период цивилизацијског тока зове. Ми дакле не преображавамо свет и ову културу у којој сада живимо, нити је прерађујемо кроз биће сâме Цркве, него је облачимо у византизам, нешто историјско и старо, и тако стварамо рупе („И нико не пришива нове закрпе на стару хаљину, иначе ће одадријети нова закрпа од старога и гора ће рупа бити.“ Мк 2, 21). Изгледа да је Фогелиново мишљење са почетка текста да је културолошка асимилација у стилу светих отаца данас немогућа, нажалост тачна. А разлог за то би могла бити наша тромост и неверовање у живога Бога, Његову Цркву и чудесну моћ теологије, због чега смо закржљали једнако у светости и култури. Није ли наша патристичка синтеза и повратак оцима, како се у последње време примећује, заправо позив на јеванђелско преображавање стварности у којој живимо по угледу на св. оце? Или ће бити, да ми само рециклирамо културолошке плодове који су постигли свети оци (тзв. Glasperlenspiel –најгоре решење по Сергеју С. Аверинцеву) удаљавајући се од патристичких циљева? Да ли је могуће да нам је уметност толико пресахнула, да не можемо без копирања великих мајстора из минулих векова? Можемо ли се бавити теологијом данас, без историјске форме а не историјске суштине? Питања би могла да се ређају у недоглед, не само по овом питању него у разним правцима, а одговори никако да стигну. Лако је постављати питања, тешко је давати одговоре. Теологија је, верујемо, у одговорима. Ако је нешто јасно уочљиво у јеванђељу Христовом у које верујемо, то је да су Исусу Христу и његовим следбеницима често постављали питања и Он сâм је често постављао разна питања, али никога није остављао без одговора. Хришћанска теологија не сме да трпи ничији притисак, нити да се омеђује било каквим (па и културолошким) границама, јер што је слободнија то је онда и одговор-нија. Извор: Теологија.нет
  5. „Караван културе говора“, пројекат који се реализује у оквиру кампање „Негујмо српски језик“, 13. и 14. фебруара борави у Новом Саду. Пројекат који под покровитељством Министарства културе и информисања Србије организује Удружење „Изражајност“, кренуо је 8. фебруара из Београда, а његова следећа станица биће Крагујевац. „Караван културе говора“ замишљен је са циљем да се прије свега младим људима укаже на значај његовања правилног изражавања и љепоте изговорене ријечи. То је важно како за појединца, тако и за цјелокупно друштво, рекао је за Спутњик промотер пројекта, француски хуманитарац Арно Гујон. У сваком граду одржавају се радионице намијењене средњошколцима и студентима, с којима о правилном изражавању, начинима да се избегну типичне језичке грешке, поштапалице и друге лоше говорне навике, као и да се побољша усмени говор, разговарају комуниколог и глумац Слободан Роксандић и глумац Марко Миловановић. „На те радионице могу доћи људи било које струке. На радионицама у Београду били су и студенти разних факултета, од будућих стоматолога до студената Факултета политичких наука. Култура говора је важна свима, и конобарима, и фризерима, и љекарима, и учитељима и професорима. Желимо свима да укажемо на то колико је важна љепота изговорене ријечи, као и да нагласимо значај правилног усменог изражавања“, истакао је Гујон Након Београда, Новог Сада и Крагујевца, „Караван културе говора“ ће наставити да путује и по другим градовима Србије, рекао је Гујон и додао да би једна оваква акција могла да буде први корак, односно подстицај за размишљање о увођењу предмета „Култура говора“ у српски образовни систем. Француски хуманитарац је, иначе, српски језик почео да учи прије десет година да би, како је навео, могао заиста да разумије људе који не говоре страни језик. „Желео сам да разумем муке, проблеме и страхове људи на Косову и Метохији, како бих могао о томе да сведочим у Француској. Учећи језик, открио сам душу српског народа. Више сам сазнао о Србији и култури кроз језик и разговор с људима него читајући било коју социолошку књигу на ту тему“, истакао је Гујон приликом представљања пројекта у Библиотеци града Београда прошле седмице. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Епархија тимочка и Град Зајечар домаћини су трећег Фестивала хришћанске културе од 20. септембра до 6. октобра 2018. године. Фестивал хришћанске културе одржава се уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије. Преглед фестивалских дешавања поглеајте на интернет страници Епархије тимочке.
  7. Епархија тимочка и Град Зајечар домаћини су трећег Фестивала хришћанске културе од 20. септембра до 6. октобра 2018. године. Фестивал хришћанске културе одржава се уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије. Преглед фестивалских дешавања поглеајте на интернет страници Епархије тимочке. View full Странице
  8. У оквиру трећег Фестивала хришћанске културе, 26. септембра у Концертној сали Основне Музичке Школе "Стеван Мокрањац" у Зајечару, одржан је концерт дечјих хорова. На концерту су наступили дечји црквени хор из Зајечара и хор Основне музичке школе „Стеван Мокрањац“ из Неготина. Благодарећи информативној служби Епархије тимочке доносимо видео запис. View full Странице
  9. Фестивалски дани започеће 20. септембра, празновањем Рођења Пресвете Богородице, славе Саборног храма и града Зајечара, празничном вечерњом службом (17 ч.), свечаном литијом улицама града (18 ч.) и предавањем Епископа г. Атанасија Јевтића (19 ч.). Сутрадан 21. септембра, Њихова Преосвештенства умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије и Епископ тимочки г. Иларион служиће свету архијерејску Литургију у Саборном храму у 8.30 часова. Тога дана, након литургијског сабрања, у Музеју биће отворена изложба о Митрополиту Михаилу Јовановићу а у поподневним часовима, на Скверу, славски дан је употпуњен низом културних манифестација. И ове године, фестивалски дани биће богати бројним духовним и културним садржајима. Поред еминентних предавача, концерата и промоција нових књига савремених аутора, одржаће се и Међународни Филмски фестивал документарно-духовног филма 28, 29, и 30. септембра, који ће поред публике пратити и интернационални жири. У програмској понуди издваја се и фестивалски дан на Ромулијани, отварање изложби слика и фотографија, дечја недеља, као и наступи културно – уметничких друштава из Зајечара и суседних градова. Квалитетан и разноврстан програм је позив свима да посете Епархију тимочку и тако буду део Фестивала хришћанске културе у Зајечару. Извор: Епархија тимочка
  10. -Епархија тимочка и Град Зајечар домаћини трећег Фестивала хришћанске културе од 20. септембра – 6. октобра 2018. године.- Фестивал се одржава у организацији Епархије тимочке, подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије и града Зајечара. Фестивалски дани започеће 20. септембра, празновањем Рођења Пресвете Богородице, славе Саборног храма и града Зајечара, празничном вечерњом службом (17 ч.), свечаном литијом улицама града (18 ч.) и предавањем Епископа г. Атанасија Јевтића (19 ч.). Сутрадан 21. септембра, Њихова Преосвештенства умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије и Епископ тимочки г. Иларион служиће свету архијерејску Литургију у Саборном храму у 8.30 часова. Тога дана, након литургијског сабрања, у Музеју биће отворена изложба о Митрополиту Михаилу Јовановићу а у поподневним часовима, на Скверу, славски дан је употпуњен низом културних манифестација. И ове године, фестивалски дани биће богати бројним духовним и културним садржајима. Поред еминентних предавача, концерата и промоција нових књига савремених аутора, одржаће се и Међународни Филмски фестивал документарно-духовног филма 28, 29, и 30. септембра, који ће поред публике пратити и интернационални жири. У програмској понуди издваја се и фестивалски дан на Ромулијани, отварање изложби слика и фотографија, дечја недеља, као и наступи културно – уметничких друштава из Зајечара и суседних градова. Квалитетан и разноврстан програм је позив свима да посете Епархију тимочку и тако буду део Фестивала хришћанске културе у Зајечару. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  11. Конференција за новинаре поводом трећег Фестивала хришћанске културе је одржана у малој сали Градске управе у Зајечару 20. септембра 2018. године. View full Странице
  12. Ова традиционална манифестација, која је посвећена очувању српског језика и ћириличног писма, окупиће, како је најављено, бројне уметнике, историчаре, филозофе, лингвисте и духовнике. Биће одржани округли столови о најактуелнијим темама. Манифестација је почела на дан када Црква слави Светог пророка Илију, 2. августа 2018. године, у 9 часова, светом Литургијом у Саборном храму Вазнесења Господњег – цркви Светога Спаса на Топлој. Вечерас у 21 час одржаће се припремно вече на Тргу херцега Стјепана (тзв. Белависта) под називом Пјесан светосавска: Јуначка пјесан народна старијих времена, Пјесан пјесника српских и Пјеснапој народни новијих времена . Јуначка пјесан народна старијих времена почеће поздравним словом песника Радомир Уљаревић и народном песмом Игумане Саво и седам патријар’а из треће књиге збирке Теофила (Богољуба) Петрановића. У наставку, у оквиру Пјесан пјесника српских, своју поезију говориће Новица Ђурић, Милица Бакрач, Ранко Радовић, Милица Краљ, Миленко Шарац, Милутин Мићовић, Бећир Вуковић, Радомир Уљаревић, Будимир Дубак. У трећем делу Пјеснапој народни новијих времена у извођењу Данице Црногорчевић и појци хора Рождество из Бијеле. Свечано отварање Трга од ћирилице одржаће се у петак, 3. августа 2018. године у 21 час, у порти цркве Светога Спаса на Топло и биће посвећено 300 година Топаљске општине – комунитади. Трг ће отворити Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, поздравну реч произнеће градоначелник Херцег Новог г. Стеван Катић а свечано слово о старој топаљској општини казаће др Горан Комар. Одломке из старих топаљских исправа говориће Драгана Влаовић а вече ће употпунити и хор Рождество из Бијеле и Даница Црногорчевић. Слава Херцег Новог, Пренос моштију Светог архиђакона Стефана, биће прослављена 15. августа 2018. године светом Литургијом, а увече ће, како је планирано, на Канли Кули бити одржано вече руске и српске народне песме и игре. На празник Преобажења Господњег споменоваће се стогодишњица мучеништва последњег руског цара и последњег земљаског заштитника православних хришћана. Трг ћирилице завршиће се 28. августа 2018. године празничном светом Литургијом у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Савина. На прес конференцији, коју су организовали ИИУ Светигора, Црквена општина топаљско-херцегновска, Удружење књижевника Црне Горе и Удружење књижара и издавача Црне Горе, којом је и наајвљена ова манифестација, протојереј Никола Тодоровић је казао: -Трг од ћирилице, као значајна пројава животворне српске православне духовности и културе, позива нас и ове године на сва светосавска звона да у свештеној и часној прошлости свога крстоносног народа тражимо и откривамо свјетлост спасења Христовог, живо надахнуће и спасоносне одговоре на многа питања. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић за Дан: Култура надахнута Христом оплемењује и снажи Поводом одржавања петог по реду „Трга од ћирилице“ разговарали смо са једним од оснивача ове манифестације протојерејем-ставрофором и архијерејским намјесником за Херцег Нови оцем Радомиром Никчевићем. Овогодишње издање „Трга од ћирилице“ траје до 28. августа и биће посвећено манастиру Хиландару, Светој царској продици Романов, Светом владици Николају, Светом оцу Јустину, великим српским писцима Шантићу, Матавуљу, Десанки Максимовић и Исидори Секулић. Оче Радомире, сјутра у Херцег Новом почиње културно-духовна манифестација „Трг од ћирилице“, чији је програм већ познат, а који ће окупити бројне културне раднике: историчаре, књижевнике, умјетнике и философе из земље и из иностранства. Какву улогу има ова манифестација у данашњем времену које много не хаје за културу, традицију и духовност? -„Трг од ћирилице“ се одржава по пети пут у Херцег Новом, граду који је на препоруку нашег митрополита Амфилохија, а по благослову патријарха Иринеја добио највише признање наше помјесне Цркве, орден Светога Саве првог реда. То признање је природно припало граду који је током своје бурне и славне историје, а ових дана општина слави своју тристагодишњицу, успијевао да сачува свој језик, своје писмо и свој културни и национални идентитет. Наше духовне и културне вриједности служе као основни принципи нашег свеукупног друштвеног живота. Оне обликују наше карактере, начин размишљања и понашања. Вјера нас учи да разликујемо добро од зла, истину од лажи, регулише наша осјећања стида и поноса… Култура, надахнута Христовом личношћу, оплемењује и снажи. Зато су данас, у вријеме тоталне обезљуђености и пољуљаног или чак и изгубљеног идентитета нашег човјека, овакви програми насушно потребни. Направити нешто добро и корисно за ширу друштвену заједницу је мукотрпан и спор посао који траје годинама, за разлику од уништавања које је брзо и ефикасно. Зашто се „Трг од ћирилице“ одржава баш у Херцег Новом? Постоје ли неки посебни разлози за то? -По благослову наше Цркве прије седам, осам година, добио сам парохију у Херцег Новом и почео дубље да понирем у народни живот и откривам слојеве тог чудесно лијепог и отменог града. Ако узмемо у обзир само једну цркву, цркву Вазнесења Господњег на Топлој у којој служим, зачудимо се колико је вјекова, колико знаменитих личности ту боравило, колико је културе похрањено у њеним зидовима и утврдама око ње. Црква је пуна драгоцјености из 18. вијека које је даровао богати гроф Сава Владиславић, знаменити Хецеговац на двору руског цара који је разграничио Русију и Кину и чија граница још увијек важи. Његова се спомен биста налази на платоу испред цркве. Иза цркве је рестаурирана и обновљена чувена школа Јосифа Троповића, у којој је, поред великог броја калуђера, свештеника и помораца, знања стицао и Свети ловћенски тајновидац велики духовник и пјесник Његош. Школа је, као црквена институција васпитавала и образовала млади свијет дуже од једног вијека, све до отварања државне школе на српском језику 1869. Сада је претворена у музеј који има вриједну и драгоцјену поставку везану за Његошево школовање и вријеме, и широм је отворила врата за посјетиоце. Преко пута Цркве је и знаменита резиденција епископа Љубибратића, народног првака и вођа српског народа. У близини је и кућа нобеловца Иве Андрића у којој је он често боравио и писао, тако да мислим да је само тих неколико чињеница, издвојених из пребогатог ћириличног културног наслеђа овога краја, довољно да се образложи зашто се овај духовни и културни сабор одржава баш у овом граду. С обзиром на то да ова манифестација траје од 2. до 28. августа, неуобичајено дуго за наше прилике, откуд вам снага и спремност да један тако сложен и свеобухватан програм прикажете и испратите до краја? -Данас да би се уништила култура једног народа, не морају се спалити књиге и срушити споменици тога народа, довољна је политичка пропаганда о ретроградности и застарјелости истих, као и назови демократски приступ како је незнање или искривљено знање једних исто тако добро и спасоносно као и пуно и право знање других. Такво размишљање је довело до варварског и скоројевићког гледања на ћирилицу као застарјело писмо, које више и није за употребу у 21. вијеку. При томе заговорници тог гледања заборављају, намјерно или случајно, да су нека од највећих дјела у свјетској књижевности, чији сјај не блиједи кроз вријеме, написана истом том ћирилицом, захваљујући којој смо и ми постали словесан и препознатљив народ међу осталим земаљским народима. Да би се очувала духовна вертикала овога народа, морамо, уз Божју помоћ и благодат, сви бити стрпљиви и вриједни. Тако духовност постаје наша свакодневица, постаје дио нас, одређује начин како да се односимо према другима а и према заједници којој припадамо. Око „Трга од ћирилице“ окупљају се људи од интегритета, уз велику подршку и помоћ нашег митрополита Амфилохија, црквених општина, Министарства за културу Србије, Општине Херцег Нови, средстава информисања и других. Чини се да је више пажње посвећено српској културној историји него савременој култури. Мислите ли да је савремена српска култура достојна својих предака? -Старији слојеви српске културе су прошли кроз временско решето и то је наша класика. Чињеница је да је савремена српска култура, као и народ који је ствара доста расцјепкана и разједињена. Надати се да ће стручна јавност, људи који се баве културом и који је изучавају, једним интегративним приступом успјети да се надограде на ту класику, јер вриједност једног народа је у ствари понајвише вриједност његове духовности и културе. Извор: Српска Православна Црква
  13. Пети Трг од ћирилице у Херцег Новом, који је почео 2. августа и трајаће до 28. августа 2018. године, одржава се у знаку великих црквено-народних годишњица као „поузданих путоказа народног опстанка“: 820 година манастира Хиландара Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве, 680 година од упокојења Светог архиепископа Данила Другог, 300 година Топаљске општине – комунитади, 150 година од рођења песника Алексе Шантића, 110 година од упокојења списатеља Сима Матавуља, 120 година од рођења песникиње Десанке Максимовић и 60 година од упокојења списатељице Исидоре Секулић. Детаљан програм 5. Трга од ћирилице на интенрет страници Митрополије црногорско-приморске Ова традиционална манифестација, која је посвећена очувању српског језика и ћириличног писма, окупиће, како је најављено, бројне уметнике, историчаре, филозофе, лингвисте и духовнике. Биће одржани округли столови о најактуелнијим темама. Манифестација је почела на дан када Црква слави Светог пророка Илију, 2. августа 2018. године, у 9 часова, светом Литургијом у Саборном храму Вазнесења Господњег – цркви Светога Спаса на Топлој. Вечерас у 21 час одржаће се припремно вече на Тргу херцега Стјепана (тзв. Белависта) под називом Пјесан светосавска: Јуначка пјесан народна старијих времена, Пјесан пјесника српских и Пјеснапој народни новијих времена . Јуначка пјесан народна старијих времена почеће поздравним словом песника Радомир Уљаревић и народном песмом Игумане Саво и седам патријар’а из треће књиге збирке Теофила (Богољуба) Петрановића. У наставку, у оквиру Пјесан пјесника српских, своју поезију говориће Новица Ђурић, Милица Бакрач, Ранко Радовић, Милица Краљ, Миленко Шарац, Милутин Мићовић, Бећир Вуковић, Радомир Уљаревић, Будимир Дубак. У трећем делу Пјеснапој народни новијих времена у извођењу Данице Црногорчевић и појци хора Рождество из Бијеле. Свечано отварање Трга од ћирилице одржаће се у петак, 3. августа 2018. године у 21 час, у порти цркве Светога Спаса на Топло и биће посвећено 300 година Топаљске општине – комунитади. Трг ће отворити Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, поздравну реч произнеће градоначелник Херцег Новог г. Стеван Катић а свечано слово о старој топаљској општини казаће др Горан Комар. Одломке из старих топаљских исправа говориће Драгана Влаовић а вече ће употпунити и хор Рождество из Бијеле и Даница Црногорчевић. Слава Херцег Новог, Пренос моштију Светог архиђакона Стефана, биће прослављена 15. августа 2018. године светом Литургијом, а увече ће, како је планирано, на Канли Кули бити одржано вече руске и српске народне песме и игре. На празник Преобажења Господњег споменоваће се стогодишњица мучеништва последњег руског цара и последњег земљаског заштитника православних хришћана. Трг ћирилице завршиће се 28. августа 2018. године празничном светом Литургијом у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Савина. На прес конференцији, коју су организовали ИИУ Светигора, Црквена општина топаљско-херцегновска, Удружење књижевника Црне Горе и Удружење књижара и издавача Црне Горе, којом је и наајвљена ова манифестација, протојереј Никола Тодоровић је казао: -Трг од ћирилице, као значајна пројава животворне српске православне духовности и културе, позива нас и ове године на сва светосавска звона да у свештеној и часној прошлости свога крстоносног народа тражимо и откривамо свјетлост спасења Христовог, живо надахнуће и спасоносне одговоре на многа питања. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић за Дан: Култура надахнута Христом оплемењује и снажи Поводом одржавања петог по реду „Трга од ћирилице“ разговарали смо са једним од оснивача ове манифестације протојерејем-ставрофором и архијерејским намјесником за Херцег Нови оцем Радомиром Никчевићем. Овогодишње издање „Трга од ћирилице“ траје до 28. августа и биће посвећено манастиру Хиландару, Светој царској продици Романов, Светом владици Николају, Светом оцу Јустину, великим српским писцима Шантићу, Матавуљу, Десанки Максимовић и Исидори Секулић. Оче Радомире, сјутра у Херцег Новом почиње културно-духовна манифестација „Трг од ћирилице“, чији је програм већ познат, а који ће окупити бројне културне раднике: историчаре, књижевнике, умјетнике и философе из земље и из иностранства. Какву улогу има ова манифестација у данашњем времену које много не хаје за културу, традицију и духовност? -„Трг од ћирилице“ се одржава по пети пут у Херцег Новом, граду који је на препоруку нашег митрополита Амфилохија, а по благослову патријарха Иринеја добио највише признање наше помјесне Цркве, орден Светога Саве првог реда. То признање је природно припало граду који је током своје бурне и славне историје, а ових дана општина слави своју тристагодишњицу, успијевао да сачува свој језик, своје писмо и свој културни и национални идентитет. Наше духовне и културне вриједности служе као основни принципи нашег свеукупног друштвеног живота. Оне обликују наше карактере, начин размишљања и понашања. Вјера нас учи да разликујемо добро од зла, истину од лажи, регулише наша осјећања стида и поноса… Култура, надахнута Христовом личношћу, оплемењује и снажи. Зато су данас, у вријеме тоталне обезљуђености и пољуљаног или чак и изгубљеног идентитета нашег човјека, овакви програми насушно потребни. Направити нешто добро и корисно за ширу друштвену заједницу је мукотрпан и спор посао који траје годинама, за разлику од уништавања које је брзо и ефикасно. Зашто се „Трг од ћирилице“ одржава баш у Херцег Новом? Постоје ли неки посебни разлози за то? -По благослову наше Цркве прије седам, осам година, добио сам парохију у Херцег Новом и почео дубље да понирем у народни живот и откривам слојеве тог чудесно лијепог и отменог града. Ако узмемо у обзир само једну цркву, цркву Вазнесења Господњег на Топлој у којој служим, зачудимо се колико је вјекова, колико знаменитих личности ту боравило, колико је културе похрањено у њеним зидовима и утврдама око ње. Црква је пуна драгоцјености из 18. вијека које је даровао богати гроф Сава Владиславић, знаменити Хецеговац на двору руског цара који је разграничио Русију и Кину и чија граница још увијек важи. Његова се спомен биста налази на платоу испред цркве. Иза цркве је рестаурирана и обновљена чувена школа Јосифа Троповића, у којој је, поред великог броја калуђера, свештеника и помораца, знања стицао и Свети ловћенски тајновидац велики духовник и пјесник Његош. Школа је, као црквена институција васпитавала и образовала млади свијет дуже од једног вијека, све до отварања државне школе на српском језику 1869. Сада је претворена у музеј који има вриједну и драгоцјену поставку везану за Његошево школовање и вријеме, и широм је отворила врата за посјетиоце. Преко пута Цркве је и знаменита резиденција епископа Љубибратића, народног првака и вођа српског народа. У близини је и кућа нобеловца Иве Андрића у којој је он често боравио и писао, тако да мислим да је само тих неколико чињеница, издвојених из пребогатог ћириличног културног наслеђа овога краја, довољно да се образложи зашто се овај духовни и културни сабор одржава баш у овом граду. С обзиром на то да ова манифестација траје од 2. до 28. августа, неуобичајено дуго за наше прилике, откуд вам снага и спремност да један тако сложен и свеобухватан програм прикажете и испратите до краја? -Данас да би се уништила култура једног народа, не морају се спалити књиге и срушити споменици тога народа, довољна је политичка пропаганда о ретроградности и застарјелости истих, као и назови демократски приступ како је незнање или искривљено знање једних исто тако добро и спасоносно као и пуно и право знање других. Такво размишљање је довело до варварског и скоројевићког гледања на ћирилицу као застарјело писмо, које више и није за употребу у 21. вијеку. При томе заговорници тог гледања заборављају, намјерно или случајно, да су нека од највећих дјела у свјетској књижевности, чији сјај не блиједи кроз вријеме, написана истом том ћирилицом, захваљујући којој смо и ми постали словесан и препознатљив народ међу осталим земаљским народима. Да би се очувала духовна вертикала овога народа, морамо, уз Божју помоћ и благодат, сви бити стрпљиви и вриједни. Тако духовност постаје наша свакодневица, постаје дио нас, одређује начин како да се односимо према другима а и према заједници којој припадамо. Око „Трга од ћирилице“ окупљају се људи од интегритета, уз велику подршку и помоћ нашег митрополита Амфилохија, црквених општина, Министарства за културу Србије, Општине Херцег Нови, средстава информисања и других. Чини се да је више пажње посвећено српској културној историји него савременој култури. Мислите ли да је савремена српска култура достојна својих предака? -Старији слојеви српске културе су прошли кроз временско решето и то је наша класика. Чињеница је да је савремена српска култура, као и народ који је ствара доста расцјепкана и разједињена. Надати се да ће стручна јавност, људи који се баве културом и који је изучавају, једним интегративним приступом успјети да се надограде на ту класику, јер вриједност једног народа је у ствари понајвише вриједност његове духовности и културе. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Са званичне интернет странице манастира Подмаине доносимо видео запис предавања часног ђакона Душана Биговића, професора цетињске Богословије Светог Петра Цетињског, на тему "Човек испод наслага културе", које је одржао 29. јула 2018. лета Господњег. View full Странице
  15. Човеку је дато да остварује своју човечност, тј. да буде поетичко, стваралачки делатно бивствујуће у свету – не пасивно, него активно, и он ту дужност не може избећи. Бог је створио човека како би овај владао над творевином, обделавао и чувао рај и живим створењима, спознавши их, давао је имена. Човек је саздан по икони и подобију Божијој, што за њега уједно представља и датост и задатост. Човек је од Бога створен да у свом подобију остварује образ Божији. Човек је себи самоме стављен у задатак, да би стваралачким напором остваривао свој предвечни лик. То не значи да су Божије и људско стваралаштво истоветни, јер се биће Божијим стваралаштвом изводи из празнине, док човек ствара из Божанствене пунине. Може се рећи да је човек тема коју је у људско биће унео Бог, те да је задатак човековог стваралаштва да ту тему реализује и развије. Човек је призван да буде са-творац света. То, наравно, не значи да човек може створити нешто што Бог није створио, него да он наставља раскривање божанске замисли о свету. У осмој глави Премудрости Соломонових о томе је речено: премудрост је за Бога била „радост“: „и радост је моја са синовима човечијим“. Могли бисмо рећи да је Бог у шестодневу створио свет „веома добро“, оставивши човеку у задатак да стварање доврши. Рај је, на пример, био саздан у једном делу Земље, а човек је дужан да га прошири на сву васељену. Ако свет човеку није дат зрења ради, тј. објективно, онда то значи да му је дат пројективно [као нацрт]. Стваралаштво је, дакле, црта Божијег лица у човеку. Али човек није створен као индивидуално, већ као родовско биће, као живо и живуће мноштво у јединству. Зато стваралаштво човека појединца свагда припада стваралачком делу човечанства као целине, заједничком делу – и у томе лице Божије оставља свој печат. Да ли је пад у грех избрисао образ Божији у човеку? Није, јер се образ Божији не може избрисати. Бог се због својих дела не каје. Али снага и степен подобија се може изменити, и управо то се након пада и догодило. Стваралачке човекове силе су ослабиле. Нарушен је однос човека према свету и себи самом. Човек више није био у стању да Божије постојање и постојање сопственог духа сазнаје с очигледношћу. За њега је остало несумњиво једино постојање светске плоти. Стога му се показало нужним да аскетски освешћује свој богоподобни дух, избављујући се из робовања свету. Услед недоличног односа према свету, човек је себе учинио заточеником космоса. Након грехопада, човеку је суђено да робује својим телесним потребама. Он је заточен у плоти. Али човек је свакако заточеник, не и роб, и у њему остају црте његовог царског порекла. Исход пада у грех био је трагичан расцеп у човековом стваралаштву, из чега и произлази борба духа и плоти – аскетско супротстављање двеју могућности човековог стваралаштва: с једне стране, човек који се потчињава светским стихијама, живећи животом тих истих стихија, а с друге – човек који се са стихијама бори и у себи остварује лик Божији. Тако се отварају два пута за остварење стваралачких способности човекових: пут цивилизације и пут стваралаштва (културе). Цивилизација је прилагођавање условима природног живота. Култура је пак стваралачки однос човека према свету и према самом себи, којим човек на свет и себе самога утискује печат свог духа. Али не постоје апсолутна култура и апсолутна цивилизација, зато што човек не може бити ни потпуни роб ни потпуни стваралац. Већ у Библији су назначена ова два пута – пут робовања свету, пут Каина и каиноваца, ковача и оних који праве оруђа – и пут културе – пут народа Божијег. Како се стваралачки однос према свету остварује у паганству и Старом Завету? Паганство је, не само у поређењу са Старим Заветом, већ и у поређењу са хришћанством, нека врста првобитног Едена, када су људи „били наги“ и пребивали у првобитној невиности и чистоти. У поређењу с виделаштвом Старог Завета и изоштреним видом датим у хришћанству, паганство је слепо. Паганство не зна за грех, не види сенку коју првородни грех баца на целокупно биће. Предност древног паганства је преимућство религиозног слепила, предност и мудрост некаквог детињег стања. Али то није она мудрост коју би требало да стекне зрео човек. Међутим, паганство је, макар и у нејасним обрисима, ипак знало за грех. У свести старог света била је присутна „мојра“ – трагична нужност бића. Зато је стари свет домовина трагедије. За стену приковани Прометеј је слика титанског супротстављања човека природним стихијама (које се у паганству јављају у лику немилосрдних богова). С једне стране – Прометеј, с друге Дионис – менаде, оргијазам: све ово представља сведочанство да је стари свет слушао подземне ударе. Али, уопште узев, могли бисмо рећи да је паганство наивније и срећније од нас, јер оно није раздвајало религију и цивилизацију од трагизма културног стваралаштва у мери у којој то чинимо ми – старина није знала за секуларизацију. Древни пагански живот је у том смислу одиста безазленији и побожнији. Када је реч о односу према култури и стваралаштву, Стари Завет стоји у знаку педагошкe забране. Паганска култура је за Израиљ била отров и опасност. Иконопоштовање и философија, које су за Хелене биле Божији дар – Израиљу су били забрањени. Али у оном животном оквиру који му је био допуштен, Израиљ је живео у културном јединству и није, као ни Хеленство, знао за секуларизацију. Израиљу су били Богом дани извесни закони живота, државе, грађанског поретка, па и свештене поезије повезане с култом. Општење са другим културама било је забрањено; такво општење је било могуће једино путем „блуда“, тј. отпадништва од властитог култа. Живот Израиља је религиозно надахнут (Давидови Псалми, уметност скиније), па у том смислу и културан. Још једна црта је карактеристична за културу Израиља: своју историју они су доживљавали као свештену, свештено-родословну повест која народ чини једном породицом, као свештено дèло културе поверено јеврејском народу. Израиљу је био дарован идеал Царства Божијег на путевима историје. То је култура која се надахњује откривењем истинитог Бога, култура као јединство живота – изгубљени Еден за којим трагамо, а нисмо кадри да га се домогнемо. Стари Завет и јесте „стари“ утолико што претходи Новоме. Нови Завет је испразнио Стари, испунивши га. Христос није дошао да суди, већ да спаси свет. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина својега јединороднога дао.“ Христос је светлост која „обасјава сваког човека који долази на свет“ (Јн. 1, 9). У овим речима свет означава космос у коме је човек космијург. Исус Христос испуњава и осигурава то учешће човека у стварању света, учешће које му је било дато од самог почетка. У хришћанској литератури, међутим, непрестано наилазимо на супротстављање Бога и света. Христос је говорио апостолима: „Не љубите свет, ни што је у свету“ (1 Јн, 2, 15). Постоје два значења, два разумавања света: 1) свет као космос, као неба и земља – у том смислу је свет неуништив и биће преображен; 2) свет који болује, којим влада „кнез овога света“ – и тај свет ће бити спасен. Хришћанство не ограничава однос према свету ниједним од ових значења. Кроз свога Сина, кога је послао свету, објавио је истински однос према свету. У хришћанству је супротност два различита значења – света и „света“ – достигла заслепљујућу бистрину. Хришћански живот представља непрестану борбу са светом, борбу за духовно постојање. Уколико у тој борби посустајемо, култура бива жртвована зарад цивилизације. Победа у тој борби културу чини стваралачком. Аскетизам и култура нису супротстављени: реч је о јединственом духовном начелу у човеку, о остварењу јединственог лика Божијег у човечанству. Човек је створен у свету и плоти, то је нужан услов постојања, и од тога се нико, док је жив, тј. док ствара, не може одбранити. Али, ако не твори, не дела, ако је према свом делу неодговоран, ако у делање не улаже снаге своје мисли, снаге љубави, он не остварује аскетизам, већ нихилизам. Ако се то и назива аскетизмом, онда је такав аскетизам сужањ свету и значи признавање света у још већој мери но што је то случај у секуларној цивилизацији. Нихилистичко схватање аскетизма изражено је у ослобођењу себе од одговорности за свет. Истински аскетизам показује се као највећа културна и стваралачка сила у свету. Хришћанско владање, оштрина хришћанског ока уноси у срце стваралачки трагизам противништва. У подручју остварења културе неоспоран је принцип Фјодорова: „Ништа не сме бити бесплатно.“ Све што човек чини треба да буде заслужено стваралачким напором, трудом. Човек је противречно бивствујуће, његова је судбина трагична, и само благодат Божија може дати човеку мир, спокојство и радост. Супротност културе и цивилизације у хришћанству поприма нарочито изразите форме. Цивилизација би у свом развоју могла да овлада човеком и разруши његов дух, тј. да га врати у препотопско стање (потомци каиноваца). Уколико би бољшевици у Русији и могли остварити свој идеал цивилизације, вратили би човека у допотопска времена. То је данас, међутим, немогуће: у свет је ступила светлост хришћанства. Било би утопијски и неблагочестиво мислити да се човечанство може ослободити од јарма првородног греха, од бремена цивилизације, и да може вратити сав живот у култ-културу. Али човеку је дато да се тим путем креће и да у том смеру непрестано осваја нове области. Схватање односа према култури и цивилизацији различито је у протестантизму, католичанству и православљу. Протестантизам оштро раздваја две области живота хришћанина: област личног духовног живота и област светског делања, светских послова, рада. Такво раздвајање је за протестанта часно и религиозно оправдано. Друга област служења свету регулисана је моралом, те отуда и сама има значење за религиозни живот човека. Протестант морално чини све што је могуће како би спасио културу од цивилизације, али пошто му то не полази за руком, остаје у власти секуларизације. Католичанство сва животна питања решава на основу хијерархијског потчињавања клерикалној организацији живота. Култура и цивилизација су у односу узајамне потчињености. У католичанству црквени живот надахњује светско стваралаштво, и у томе је његова заслуга. Али за нас је немогућ пут стваралачке борбе за културу уколико признајемо хијерархијску потчињеност култури. Православни пут је пут слободе, а то значи: одсуства потчињавања црквеног стваралаштва одређеним клерикално-хијерархијским налозима. Понекад се ово схвата упрошћено и уско, а понекад се поима и шире. Али управо животна благочестивост руског народа, која је узрастала вековима, представља изразит пример победе културе над цивилизацијом. Руски народ није проткан религиозним надахнућем само у храмовном, већ и у целокупном животу, изван храма, у свакодневици. Утолико се може сматрати исправном древни опис руских сељака: „Кад не бисмо псовали и пили, били бисмо свети.“ Проницање у свакодневицу и освештавање обичног живота типична је одлика православља. У чему се састоји последњи задатак културе? Задатак културе је дело богочовечанства, тј. очовечење света и обожење човека. У том смислу, задатак културе је потпуно безграничан. Христос је постао истински човек и извршио дело очовечења светског живота. Стога смо ми хришћани дужни да непрекидно идемо тим путем, иако знамо да циљ нећемо достићи. Али достигнућâ свакако мора бити. Ми морамо стварати, односећи се с религиозном љубављу према том делу које чинимо, како би свако наше дело било попут камена принесеног за изградњу Царства Божијег. Недостижна граница културног стваралаштва је Царство Божије. Сасвим је неумесно и неубедљиво ослањати се на то што у Светом Писму недостају упутства у вези с подручјима, границама и карактером човековог стваралаштва. У Речи Божијој о томе ништа није казано, јер се на ту тему ништа не може ни рећи: циљеви човековог стваралаштва одређени су слободом која је у човека уписана – и отуда не могу бити детерминисани у Писму. У сваком случају, из овог ћутања Речи Божије нипошто се не може извести нихилистички однос према стваралаштву по принципу „било како“, јер то „било како“ значи одрицање од културе у корист цивилизације. Бог је почаствовао човека дајући му удела у сопственом творачком делу. И зато стваралаштво има религиозну вредност, оно је могуће само ако је пређен аскетски пут, јер аскетски пут је иманентан стваралачком акту. Ту се показује супротност аскетизма и нихилизма. Аскетизам је неотуђиви део стваралачког пута, док је нихилизам гранично порицање стваралаштва. Људско стваралаштво није само унутрашње стање, већ и спољашње делање које мења лик света. У стваралаштво спада ликовна и свака друга уметност, свако људско делање које се пројектује као ars. Стваралаштво мора бити повезано с религиозном вредношћу човека (аскетски моменат мора бити иманентно заложен у стваралачком акту). Спој спољашњег и религиозног делања је надахнуће (духовни артизам). Култ је духовно средиште културе. Два руска мислиоца, која изражавају расположење и карактер своје епохе, овако су одговорила на питање смисла и норме религиозне културе: Ал. Бухарев је приповедао како све треба извршавати у духу Исуса Христа, са Њим бити и у Његово име творити. Фјодоров је сматрао да стваралаштво није само унутрашње, већ и спољашње делање, и на том темељу је видео могућност обнове палог човека на путевима културе. Као што материја воли форму и уметника који јој форму даје, тако и човек трага за оном формом која је драга његовој материји. Али он не сме деловати као Прометеј и роб, него као син ком је казано: „Без мене не можеш чинити ништа“, и који о себи самом говори: „Све могу у Исусу који ми даје снагу.“ Извор: Сергей Н. Булгаков, „Догматическое обоснование культуры (Речь о. С. Булгакова на съезде православной культуры)“, Вестник РСХД, № 7 (1930), 8–12. Превeo Милосав Гудовић Преузето: Теологија.нет
  16. Човеку су, у различитим временима, приписивана различита одређења: човек је друштвено биће; човек је мислеће биће; човек је „поетичко“ биће (у грчком смислу речи, тј. оно биће које стваралачки делује у свету). Ова трећа дефиниција најпотпуније изражава човекову суштину, јер свет, као што каже руски мислилац Фјодоров, „није дат човеку да би га посматрао, већ да би делао“. Бог је човека створио као врхунац света, као космичко бивствујуће, а свет као људско биће. Другим речима: човек је космичан, а свет човечан. Човеку је дато да остварује своју човечност, тј. да буде поетичко, стваралачки делатно бивствујуће у свету – не пасивно, него активно, и он ту дужност не може избећи. Бог је створио човека како би овај владао над творевином, обделавао и чувао рај и живим створењима, спознавши их, давао је имена. Човек је саздан по икони и подобију Божијој, што за њега уједно представља и датост и задатост. Човек је од Бога створен да у свом подобију остварује образ Божији. Човек је себи самоме стављен у задатак, да би стваралачким напором остваривао свој предвечни лик. То не значи да су Божије и људско стваралаштво истоветни, јер се биће Божијим стваралаштвом изводи из празнине, док човек ствара из Божанствене пунине. Може се рећи да је човек тема коју је у људско биће унео Бог, те да је задатак човековог стваралаштва да ту тему реализује и развије. Човек је призван да буде са-творац света. То, наравно, не значи да човек може створити нешто што Бог није створио, него да он наставља раскривање божанске замисли о свету. У осмој глави Премудрости Соломонових о томе је речено: премудрост је за Бога била „радост“: „и радост је моја са синовима човечијим“. Могли бисмо рећи да је Бог у шестодневу створио свет „веома добро“, оставивши човеку у задатак да стварање доврши. Рај је, на пример, био саздан у једном делу Земље, а човек је дужан да га прошири на сву васељену. Ако свет човеку није дат зрења ради, тј. објективно, онда то значи да му је дат пројективно [као нацрт]. Стваралаштво је, дакле, црта Божијег лица у човеку. Али човек није створен као индивидуално, већ као родовско биће, као живо и живуће мноштво у јединству. Зато стваралаштво човека појединца свагда припада стваралачком делу човечанства као целине, заједничком делу – и у томе лице Божије оставља свој печат. Да ли је пад у грех избрисао образ Божији у човеку? Није, јер се образ Божији не може избрисати. Бог се због својих дела не каје. Али снага и степен подобија се може изменити, и управо то се након пада и догодило. Стваралачке човекове силе су ослабиле. Нарушен је однос човека према свету и себи самом. Човек више није био у стању да Божије постојање и постојање сопственог духа сазнаје с очигледношћу. За њега је остало несумњиво једино постојање светске плоти. Стога му се показало нужним да аскетски освешћује свој богоподобни дух, избављујући се из робовања свету. Услед недоличног односа према свету, човек је себе учинио заточеником космоса. Након грехопада, човеку је суђено да робује својим телесним потребама. Он је заточен у плоти. Али човек је свакако заточеник, не и роб, и у њему остају црте његовог царског порекла. Исход пада у грех био је трагичан расцеп у човековом стваралаштву, из чега и произлази борба духа и плоти – аскетско супротстављање двеју могућности човековог стваралаштва: с једне стране, човек који се потчињава светским стихијама, живећи животом тих истих стихија, а с друге – човек који се са стихијама бори и у себи остварује лик Божији. Тако се отварају два пута за остварење стваралачких способности човекових: пут цивилизације и пут стваралаштва (културе). Цивилизација је прилагођавање условима природног живота. Култура је пак стваралачки однос човека према свету и према самом себи, којим човек на свет и себе самога утискује печат свог духа. Али не постоје апсолутна култура и апсолутна цивилизација, зато што човек не може бити ни потпуни роб ни потпуни стваралац. Већ у Библији су назначена ова два пута – пут робовања свету, пут Каина и каиноваца, ковача и оних који праве оруђа – и пут културе – пут народа Божијег. Како се стваралачки однос према свету остварује у паганству и Старом Завету? Паганство је, не само у поређењу са Старим Заветом, већ и у поређењу са хришћанством, нека врста првобитног Едена, када су људи „били наги“ и пребивали у првобитној невиности и чистоти. У поређењу с виделаштвом Старог Завета и изоштреним видом датим у хришћанству, паганство је слепо. Паганство не зна за грех, не види сенку коју првородни грех баца на целокупно биће. Предност древног паганства је преимућство религиозног слепила, предност и мудрост некаквог детињег стања. Али то није она мудрост коју би требало да стекне зрео човек. Међутим, паганство је, макар и у нејасним обрисима, ипак знало за грех. У свести старог света била је присутна „мојра“ – трагична нужност бића. Зато је стари свет домовина трагедије. За стену приковани Прометеј је слика титанског супротстављања човека природним стихијама (које се у паганству јављају у лику немилосрдних богова). С једне стране – Прометеј, с друге Дионис – менаде, оргијазам: све ово представља сведочанство да је стари свет слушао подземне ударе. Али, уопште узев, могли бисмо рећи да је паганство наивније и срећније од нас, јер оно није раздвајало религију и цивилизацију од трагизма културног стваралаштва у мери у којој то чинимо ми – старина није знала за секуларизацију. Древни пагански живот је у том смислу одиста безазленији и побожнији. Када је реч о односу према култури и стваралаштву, Стари Завет стоји у знаку педагошкe забране. Паганска култура је за Израиљ била отров и опасност. Иконопоштовање и философија, које су за Хелене биле Божији дар – Израиљу су били забрањени. Али у оном животном оквиру који му је био допуштен, Израиљ је живео у културном јединству и није, као ни Хеленство, знао за секуларизацију. Израиљу су били Богом дани извесни закони живота, државе, грађанског поретка, па и свештене поезије повезане с култом. Општење са другим културама било је забрањено; такво општење је било могуће једино путем „блуда“, тј. отпадништва од властитог култа. Живот Израиља је религиозно надахнут (Давидови Псалми, уметност скиније), па у том смислу и културан. Још једна црта је карактеристична за културу Израиља: своју историју они су доживљавали као свештену, свештено-родословну повест која народ чини једном породицом, као свештено дèло културе поверено јеврејском народу. Израиљу је био дарован идеал Царства Божијег на путевима историје. То је култура која се надахњује откривењем истинитог Бога, култура као јединство живота – изгубљени Еден за којим трагамо, а нисмо кадри да га се домогнемо. Стари Завет и јесте „стари“ утолико што претходи Новоме. Нови Завет је испразнио Стари, испунивши га. Христос није дошао да суди, већ да спаси свет. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина својега јединороднога дао.“ Христос је светлост која „обасјава сваког човека који долази на свет“ (Јн. 1, 9). У овим речима свет означава космос у коме је човек космијург. Исус Христос испуњава и осигурава то учешће човека у стварању света, учешће које му је било дато од самог почетка. У хришћанској литератури, међутим, непрестано наилазимо на супротстављање Бога и света. Христос је говорио апостолима: „Не љубите свет, ни што је у свету“ (1 Јн, 2, 15). Постоје два значења, два разумавања света: 1) свет као космос, као неба и земља – у том смислу је свет неуништив и биће преображен; 2) свет који болује, којим влада „кнез овога света“ – и тај свет ће бити спасен. Хришћанство не ограничава однос према свету ниједним од ових значења. Кроз свога Сина, кога је послао свету, објавио је истински однос према свету. У хришћанству је супротност два различита значења – света и „света“ – достигла заслепљујућу бистрину. Хришћански живот представља непрестану борбу са светом, борбу за духовно постојање. Уколико у тој борби посустајемо, култура бива жртвована зарад цивилизације. Победа у тој борби културу чини стваралачком. Аскетизам и култура нису супротстављени: реч је о јединственом духовном начелу у човеку, о остварењу јединственог лика Божијег у човечанству. Човек је створен у свету и плоти, то је нужан услов постојања, и од тога се нико, док је жив, тј. док ствара, не може одбранити. Али, ако не твори, не дела, ако је према свом делу неодговоран, ако у делање не улаже снаге своје мисли, снаге љубави, он не остварује аскетизам, већ нихилизам. Ако се то и назива аскетизмом, онда је такав аскетизам сужањ свету и значи признавање света у још већој мери но што је то случај у секуларној цивилизацији. Нихилистичко схватање аскетизма изражено је у ослобођењу себе од одговорности за свет. Истински аскетизам показује се као највећа културна и стваралачка сила у свету. Хришћанско владање, оштрина хришћанског ока уноси у срце стваралачки трагизам противништва. У подручју остварења културе неоспоран је принцип Фјодорова: „Ништа не сме бити бесплатно.“ Све што човек чини треба да буде заслужено стваралачким напором, трудом. Човек је противречно бивствујуће, његова је судбина трагична, и само благодат Божија може дати човеку мир, спокојство и радост. Супротност културе и цивилизације у хришћанству поприма нарочито изразите форме. Цивилизација би у свом развоју могла да овлада човеком и разруши његов дух, тј. да га врати у препотопско стање (потомци каиноваца). Уколико би бољшевици у Русији и могли остварити свој идеал цивилизације, вратили би човека у допотопска времена. То је данас, међутим, немогуће: у свет је ступила светлост хришћанства. Било би утопијски и неблагочестиво мислити да се човечанство може ослободити од јарма првородног греха, од бремена цивилизације, и да може вратити сав живот у култ-културу. Али човеку је дато да се тим путем креће и да у том смеру непрестано осваја нове области. Схватање односа према култури и цивилизацији различито је у протестантизму, католичанству и православљу. Протестантизам оштро раздваја две области живота хришћанина: област личног духовног живота и област светског делања, светских послова, рада. Такво раздвајање је за протестанта часно и религиозно оправдано. Друга област служења свету регулисана је моралом, те отуда и сама има значење за религиозни живот човека. Протестант морално чини све што је могуће како би спасио културу од цивилизације, али пошто му то не полази за руком, остаје у власти секуларизације. Католичанство сва животна питања решава на основу хијерархијског потчињавања клерикалној организацији живота. Култура и цивилизација су у односу узајамне потчињености. У католичанству црквени живот надахњује светско стваралаштво, и у томе је његова заслуга. Али за нас је немогућ пут стваралачке борбе за културу уколико признајемо хијерархијску потчињеност култури. Православни пут је пут слободе, а то значи: одсуства потчињавања црквеног стваралаштва одређеним клерикално-хијерархијским налозима. Понекад се ово схвата упрошћено и уско, а понекад се поима и шире. Али управо животна благочестивост руског народа, која је узрастала вековима, представља изразит пример победе културе над цивилизацијом. Руски народ није проткан религиозним надахнућем само у храмовном, већ и у целокупном животу, изван храма, у свакодневици. Утолико се може сматрати исправном древни опис руских сељака: „Кад не бисмо псовали и пили, били бисмо свети.“ Проницање у свакодневицу и освештавање обичног живота типична је одлика православља. У чему се састоји последњи задатак културе? Задатак културе је дело богочовечанства, тј. очовечење света и обожење човека. У том смислу, задатак културе је потпуно безграничан. Христос је постао истински човек и извршио дело очовечења светског живота. Стога смо ми хришћани дужни да непрекидно идемо тим путем, иако знамо да циљ нећемо достићи. Али достигнућâ свакако мора бити. Ми морамо стварати, односећи се с религиозном љубављу према том делу које чинимо, како би свако наше дело било попут камена принесеног за изградњу Царства Божијег. Недостижна граница културног стваралаштва је Царство Божије. Сасвим је неумесно и неубедљиво ослањати се на то што у Светом Писму недостају упутства у вези с подручјима, границама и карактером човековог стваралаштва. У Речи Божијој о томе ништа није казано, јер се на ту тему ништа не може ни рећи: циљеви човековог стваралаштва одређени су слободом која је у човека уписана – и отуда не могу бити детерминисани у Писму. У сваком случају, из овог ћутања Речи Божије нипошто се не може извести нихилистички однос према стваралаштву по принципу „било како“, јер то „било како“ значи одрицање од културе у корист цивилизације. Бог је почаствовао човека дајући му удела у сопственом творачком делу. И зато стваралаштво има религиозну вредност, оно је могуће само ако је пређен аскетски пут, јер аскетски пут је иманентан стваралачком акту. Ту се показује супротност аскетизма и нихилизма. Аскетизам је неотуђиви део стваралачког пута, док је нихилизам гранично порицање стваралаштва. Људско стваралаштво није само унутрашње стање, већ и спољашње делање које мења лик света. У стваралаштво спада ликовна и свака друга уметност, свако људско делање које се пројектује као ars. Стваралаштво мора бити повезано с религиозном вредношћу човека (аскетски моменат мора бити иманентно заложен у стваралачком акту). Спој спољашњег и религиозног делања је надахнуће (духовни артизам). Култ је духовно средиште културе. Два руска мислиоца, која изражавају расположење и карактер своје епохе, овако су одговорила на питање смисла и норме религиозне културе: Ал. Бухарев је приповедао како све треба извршавати у духу Исуса Христа, са Њим бити и у Његово име творити. Фјодоров је сматрао да стваралаштво није само унутрашње, већ и спољашње делање, и на том темељу је видео могућност обнове палог човека на путевима културе. Као што материја воли форму и уметника који јој форму даје, тако и човек трага за оном формом која је драга његовој материји. Али он не сме деловати као Прометеј и роб, него као син ком је казано: „Без мене не можеш чинити ништа“, и који о себи самом говори: „Све могу у Исусу који ми даје снагу.“ Извор: Сергей Н. Булгаков, „Догматическое обоснование культуры (Речь о. С. Булгакова на съезде православной культуры)“, Вестник РСХД, № 7 (1930), 8–12. Превeo Милосав Гудовић Преузето: Теологија.нет View full Странице
  17. Постоји и оно друго мишљење, које каже да у својој основи култура има принципе једног живог организма. Биологија је дакле темељ на којем она почива (Е. Б. Тајлор, Е. Касирер). Да таква теза још увек има смисла, доказује португалски неуробиолог и философ, Антонио Дамасио. Наиме, у свом недавно објављеном ремек-делу Чудесан поредак ствари, потврђује познату чињеницу да први „живи“ облик постојања који се појавио на планети Земљи, биле су бактерије. Међутим, он одлази корак даље, па тврди да прва аутентична култура, далеко пре сваке људске културе (нпр. акадске и вавилонске), била је култура бактерија. Бактерије иако једноћелијска бића без нервног система, имале су и још увек имају своју заједницу, тактику преживљавања, безмало један етос и систем вредности који има за циљ хомеостазу. По неким теоретичарима културе овако описана култура бактерија, потпуно одговара дефиницији једне готове културе. Отуда, као што верује Дамасио, у језику постоји индикативна фраза урино-култура, којом доказујемо „културу бактерија“, тј. присуство бактерија у једном организму. Да има нешто у том односу између културе и урина, тврдио је раније и С. Фројд, који сматра да „велику победу културе“ треба тражити у старим легендама које су се пренеле касније у списе као што су нпр. Гуливерова путовања на Лилипут, где се каже да су први људи уринирањем по ватри, ударили темеље људској култури. Наиме, уринирањем први човек ће зауставити ватрену стихију и култивисати свој инстикт и тако поставити темеље у даљњем развијању културе. Међутим, шта се десило у међувремену да једна физиолошка активност као што је уринирање задобије не-културну конотацију, остаје нам само да претпостављамо да је то због доминације дихотомије примитивно-цивилизовано која је у себе усисала све, па чак и неке теолошке идеје (овде мислимо на ставове Ханс Урс фон Балтазара који говори о некаквој вулгарној врсти теологије која може бити духовно-аристократска и космичко-демократска итд). Како год, замислимо само за тренутак како извесни Ђуро уринира уз Ајфелов торањ у Паризу или Биг-Бен у Лондону. Реакцију јавности можемо претпоставити. Ипак, реално питање је: зашто таква реакција? Јер, физиолошко вршење нужде нити je криминалан нити неморалан чин. Уз то што је здраво, уринирање уз Ајфелов торањ, не наноси бол и штету другом човеку. С друге стране, извесно је када би исти овај Ђуро уринирао на отвореном пољу негде у Шумадији, пред хиљаду људи, то би се сматрало за нешто корисно органском свету (подражавање пољопривредној култури), и ту не би био проблем. Међутим, ствар је у томе што реченица „Ђуро пишки уз (на) Ајфелов торањ“, звучи ужасно. Не звучи то ружно због неприкладног места на којем Ђуро пишки, него пре ће бити због величанствености и узвишености Ајфеловог торња. То звучање је темељ на којем почива модерна европска култура. А звукови, познато је, припадају области чулности тј. естетике. Из овакве естетике, родио се и бонтон. Бонтон у својој основи представља добар звук, како и каже сâм појам le bon ton. Наш однос према звуку или слици чини нас примитивнима или културним. Један Европљанин од времена Романтизма практикује своју културу тако што ужива у уметничким делима и надахњује се естетиком која је ефекат датог уметничког дела, а потом такви ефекти постају позадина његовог друштвеног ангажмана. Наиме, европски човек поступа у складу са добрим звуком и иза себе оставља дéла која лепо изгледају. За такво културно делање, као што трди Шилер, не постоји никакво логично и разумско оправдање, већ је на снази чиста естетика тј. оно што (не) звучи и (не) изгледа лепо. Од тада „култура говори у пријатним тоновима“, тврди Тери Иглтон. Озбиљан бунт против такве културе коју је довео до апсурда, видимо на примеру Алекса из Барџисове Паклене поморанџе, у чијем лику гледамо једног социопсихопату који уз рушење свих културно-цивилизацијских норми западног света, упада у чулне екстазе слушајући Моцарта, Баха, Бетовенове симфоније, Das Bettzeug Фрифриха Гитернфенстера итд. Након свега, пријатан звук и лепа слика, остали су до данас идеал западно-европске културе. У западној Европи сви друштвени односи мере се благим звуком и лепом сликом, односно благим и пријатним обраћањем према другим људима и непрекидним тражењем доброг кадра као позадине наших друштвених активности (ту спада и „селфи“ епидемија). Сетимо се, овом приликом и научника из Егзиперијевог Малог принца који открива непознату комету. Нико на Западу није поверовао у његову „научну истину“ док се научник није обукао у лепо одело. То су дакле културни домети западног света. Проблем данас лежи у томе, што Запад више није географски појам како мисли Х. Јанарас, него је то постала општа категорија; свудаприсутни наш свет. Ипак, на простору географске западне Европе, културни живот је интензивнији него на Истоку, отуда свако ко поживи неко време на тим просторима уочава брзо код људи ове феномене кроз две културолошке матрице: пријатан тон и неприродан осмех. Усуђујемо се да кажемо чак и то, да у савременој географској западној цивилизацији, најбруталније ствари, најгоре лажи и клевете ако се саопште у лепом и пријатном тону са укоченим осмехом на лицу, пролазе, а највеће и најдубље истине једнако као и докази нечије праведности и исправности ако се саопште оштро, уз мало подигнут тон, пропадају. Колико је ово извесно, постоје и неки други свакодневни примери. Наиме, недавно је један наш брачни пар трагично изгубио сина у Немачкој. Полицајка која је закуцала у поноћ на врата њихове куће, појавила се са осмехом на лицу и као да их обавештава да су добили седмицу на лотоу, умилним гласом им је саопштила: Ihr Sohn ist tot. А када је отац покојног младића почео да вришти од душевног бола, псује и галами,они су се саблазнили његовим тоном и позвали у помоћ „стручни тим“. Непријатан звук, страшан тон унесрећеног оца, надјачао је дакле трагичност губитка његовог младог сина. Ово зовемо кризом културе. Ова криза је почела много раније. На њу су указивали својевремено Адорно и Хоркхајмер, а пре њих Фројд. По њима опасност културе лежи у томе што она са својим институцијама гуши и минимализује природу и природност. За нас хришћане, ова опасност је такође на снази. Поред свих квалитетних садржаја које је Црква вековима црпила из културе, мора се подвући разлика: култура идеализује свет и природу, Црква преображава свет и природу. Отуда, однос Цркве и културе мора се преиспитивати, јер култура поред свих тих добрих садржаја, у Цркву и њену теологију уноси неприродност, формализам који од Њеног бића прави култ–уру и смета јој да буде изворна Божанствена литургија у коју улази сва природа. За Цркву и њену теологију, испитивање природе (божанске и људске), представља неисцрпни теолошки дискурс, докле Христос не дође. Отуда, језик теологије нека буде формално језик културе датог времена, али не сме да буде пријатан и умиљат („проповједај ријеч, у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши…“ 2 Тим. 4, 2), јер језик теологије не служи за идеализацију тј. фантазију („ум који машта не богословствује“), нити реч Божија „чеше по ушима“ (2 Тим. 4, 3), већ језик теологије служи процесу преображења . Како год, за културу ипак има наде. Када се рађала модерна европска култура, на улицама града Брисела освануо је споменик Дечак којипишки (Manneken Pis) који по некима датира чак из 1409. године. Данас људи долазе у Брисел у колонама да виде Дечака који пишки. Реално, који је културно-уметнички домет статуе Дечака који пишки? Пре би се рекло да је у питању носталгија; жал европског човека за изгубљеном природношћу која је нестала високим развојем културе. Ово је шанса за Цркву и њену теологију. Међутим, ако нам реченица „Ђуро пишки…“ не звучи лепо, то доказује да је наша култура на високом нивоу, али нам је зато хришћанство у кризи.
  18. У последње време, на порталу Теологија.нет, често се појављују чланци који се баве питањима културе. То већ само по себи говори колико је ова тема важна. Свима нам је изгледа постало јасно да поред тога што нам је култура у кризи, она спада међу најзамршеније појмове који се налазe у људском језику. Трка за прецизним дефинисањем и тачним одређивањем садржаја и граница културе, почела је у првој половини 19. века са Едвард Барнет Тајлором, оцем „културне антропологије“ који је у ту трку касније увукао социјал-антропологе, културо-релативисте, философе, психоаналитичаре, теологе, постмодернистичке мислиоце. У свим тим вишедеценијским расправама око културе, већина теоретичара је дефинисала културу као нешто што је у својој суштини супротно од пуке природе и њених закона. Тачније, култура почиње тамо где се природа идеализује и формално улепшава. Отуда, готово сви су истог мишљења да током свог развоја, култура је од човека направила једно „узвишеније“ биће које је захваљујући истој тој култури успоставило контролу над својом а онда и над природом која га окружује. Тековина те његове победе над природом, зове се култура. А она првобитна култура која је била блиска с природом и природношћу, оцењена је као „примитивна“. Од тод времена у свету ће остати дихотомија примитиван-цивилизован као некаква онтолошка категорија. Шта је примитивно а шта културно, то мање-више сви знамо. Постоји и оно друго мишљење, које каже да у својој основи култура има принципе једног живог организма. Биологија је дакле темељ на којем она почива (Е. Б. Тајлор, Е. Касирер). Да таква теза још увек има смисла, доказује португалски неуробиолог и философ, Антонио Дамасио. Наиме, у свом недавно објављеном ремек-делу Чудесан поредак ствари, потврђује познату чињеницу да први „живи“ облик постојања који се појавио на планети Земљи, биле су бактерије. Међутим, он одлази корак даље, па тврди да прва аутентична култура, далеко пре сваке људске културе (нпр. акадске и вавилонске), била је култура бактерија. Бактерије иако једноћелијска бића без нервног система, имале су и још увек имају своју заједницу, тактику преживљавања, безмало један етос и систем вредности који има за циљ хомеостазу. По неким теоретичарима културе овако описана култура бактерија, потпуно одговара дефиницији једне готове културе. Отуда, као што верује Дамасио, у језику постоји индикативна фраза урино-култура, којом доказујемо „културу бактерија“, тј. присуство бактерија у једном организму. Да има нешто у том односу између културе и урина, тврдио је раније и С. Фројд, који сматра да „велику победу културе“ треба тражити у старим легендама које су се пренеле касније у списе као што су нпр. Гуливерова путовања на Лилипут, где се каже да су први људи уринирањем по ватри, ударили темеље људској култури. Наиме, уринирањем први човек ће зауставити ватрену стихију и култивисати свој инстикт и тако поставити темеље у даљњем развијању културе. Међутим, шта се десило у међувремену да једна физиолошка активност као што је уринирање задобије не-културну конотацију, остаје нам само да претпостављамо да је то због доминације дихотомије примитивно-цивилизовано која је у себе усисала све, па чак и неке теолошке идеје (овде мислимо на ставове Ханс Урс фон Балтазара који говори о некаквој вулгарној врсти теологије која може бити духовно-аристократска и космичко-демократска итд). Како год, замислимо само за тренутак како извесни Ђуро уринира уз Ајфелов торањ у Паризу или Биг-Бен у Лондону. Реакцију јавности можемо претпоставити. Ипак, реално питање је: зашто таква реакција? Јер, физиолошко вршење нужде нити je криминалан нити неморалан чин. Уз то што је здраво, уринирање уз Ајфелов торањ, не наноси бол и штету другом човеку. С друге стране, извесно је када би исти овај Ђуро уринирао на отвореном пољу негде у Шумадији, пред хиљаду људи, то би се сматрало за нешто корисно органском свету (подражавање пољопривредној култури), и ту не би био проблем. Међутим, ствар је у томе што реченица „Ђуро пишки уз (на) Ајфелов торањ“, звучи ужасно. Не звучи то ружно због неприкладног места на којем Ђуро пишки, него пре ће бити због величанствености и узвишености Ајфеловог торња. То звучање је темељ на којем почива модерна европска култура. А звукови, познато је, припадају области чулности тј. естетике. Из овакве естетике, родио се и бонтон. Бонтон у својој основи представља добар звук, како и каже сâм појам le bon ton. Наш однос према звуку или слици чини нас примитивнима или културним. Један Европљанин од времена Романтизма практикује своју културу тако што ужива у уметничким делима и надахњује се естетиком која је ефекат датог уметничког дела, а потом такви ефекти постају позадина његовог друштвеног ангажмана. Наиме, европски човек поступа у складу са добрим звуком и иза себе оставља дéла која лепо изгледају. За такво културно делање, као што трди Шилер, не постоји никакво логично и разумско оправдање, већ је на снази чиста естетика тј. оно што (не) звучи и (не) изгледа лепо. Од тада „култура говори у пријатним тоновима“, тврди Тери Иглтон. Озбиљан бунт против такве културе коју је довео до апсурда, видимо на примеру Алекса из Барџисове Паклене поморанџе, у чијем лику гледамо једног социопсихопату који уз рушење свих културно-цивилизацијских норми западног света, упада у чулне екстазе слушајући Моцарта, Баха, Бетовенове симфоније, Das Bettzeug Фрифриха Гитернфенстера итд. Након свега, пријатан звук и лепа слика, остали су до данас идеал западно-европске културе. У западној Европи сви друштвени односи мере се благим звуком и лепом сликом, односно благим и пријатним обраћањем према другим људима и непрекидним тражењем доброг кадра као позадине наших друштвених активности (ту спада и „селфи“ епидемија). Сетимо се, овом приликом и научника из Егзиперијевог Малог принца који открива непознату комету. Нико на Западу није поверовао у његову „научну истину“ док се научник није обукао у лепо одело. То су дакле културни домети западног света. Проблем данас лежи у томе, што Запад више није географски појам како мисли Х. Јанарас, него је то постала општа категорија; свудаприсутни наш свет. Ипак, на простору географске западне Европе, културни живот је интензивнији него на Истоку, отуда свако ко поживи неко време на тим просторима уочава брзо код људи ове феномене кроз две културолошке матрице: пријатан тон и неприродан осмех. Усуђујемо се да кажемо чак и то, да у савременој географској западној цивилизацији, најбруталније ствари, најгоре лажи и клевете ако се саопште у лепом и пријатном тону са укоченим осмехом на лицу, пролазе, а највеће и најдубље истине једнако као и докази нечије праведности и исправности ако се саопште оштро, уз мало подигнут тон, пропадају. Колико је ово извесно, постоје и неки други свакодневни примери. Наиме, недавно је један наш брачни пар трагично изгубио сина у Немачкој. Полицајка која је закуцала у поноћ на врата њихове куће, појавила се са осмехом на лицу и као да их обавештава да су добили седмицу на лотоу, умилним гласом им је саопштила: Ihr Sohn ist tot. А када је отац покојног младића почео да вришти од душевног бола, псује и галами,они су се саблазнили његовим тоном и позвали у помоћ „стручни тим“. Непријатан звук, страшан тон унесрећеног оца, надјачао је дакле трагичност губитка његовог младог сина. Ово зовемо кризом културе. Ова криза је почела много раније. На њу су указивали својевремено Адорно и Хоркхајмер, а пре њих Фројд. По њима опасност културе лежи у томе што она са својим институцијама гуши и минимализује природу и природност. За нас хришћане, ова опасност је такође на снази. Поред свих квалитетних садржаја које је Црква вековима црпила из културе, мора се подвући разлика: култура идеализује свет и природу, Црква преображава свет и природу. Отуда, однос Цркве и културе мора се преиспитивати, јер култура поред свих тих добрих садржаја, у Цркву и њену теологију уноси неприродност, формализам који од Њеног бића прави култ–уру и смета јој да буде изворна Божанствена литургија у коју улази сва природа. За Цркву и њену теологију, испитивање природе (божанске и људске), представља неисцрпни теолошки дискурс, докле Христос не дође. Отуда, језик теологије нека буде формално језик културе датог времена, али не сме да буде пријатан и умиљат („проповједај ријеч, у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши…“ 2 Тим. 4, 2), јер језик теологије не служи за идеализацију тј. фантазију („ум који машта не богословствује“), нити реч Божија „чеше по ушима“ (2 Тим. 4, 3), већ језик теологије служи процесу преображења . Како год, за културу ипак има наде. Када се рађала модерна европска култура, на улицама града Брисела освануо је споменик Дечак којипишки (Manneken Pis) који по некима датира чак из 1409. године. Данас људи долазе у Брисел у колонама да виде Дечака који пишки. Реално, који је културно-уметнички домет статуе Дечака који пишки? Пре би се рекло да је у питању носталгија; жал европског човека за изгубљеном природношћу која је нестала високим развојем културе. Ово је шанса за Цркву и њену теологију. Међутим, ако нам реченица „Ђуро пишки…“ не звучи лепо, то доказује да је наша култура на високом нивоу, али нам је зато хришћанство у кризи. View full Странице
  19. Вече ромске поезије, културе и историје Рома у Саборном храму у Подгорици 20. априла 2018. ЗВУЧНИ ЗАПИС00 Преузмите аудио датотеку У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици синоћ је одржано вече ромске поезије, културе и историје. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је у Новом Саду још 19993. године објављен служебник на ромском језику. „И то је показатељ љубави наше Цркве према Ромима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да су Роми народ без отаџбине, да је њихова отаџбина цијели свијет. „У том погледу они су својим животним путевима и понашањем, ја бих рекао, припремили ову нашу савремену цивилизацију, глобалистичку цивилизацију која сад релативизује све те затворености у било које културне или друштвене просторе. Та глобализација има и својих врлина, али, онако како се спроводи, има и својих не малих мана. Она, дакле, носи у себи и то својство Рома, који, гдје год дођу, ту им је отаџбина“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да су Роми посебно познати по својој драгоцјеној музици. „Познати су по својим пјесмама, које су прихваћене у читавој Европи. Код нас их је увијек било у великом броју, а тај број је, колико је мени познато, сада и повећан, с обзиром на све ове прогоне и сеобе које су се десиле, и са запшада и са истока, највише с Косова и Метохије. Те сеобе су се највише одразиле на српски и на ромски народ. Једно од најопипљивијих свједочанстава тога јесте Јасеновац – масовна гробница нашег и ромског народа“, рекао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је заједништво у патњи и страдању најдубље заједништво. „И кроз своје историјско страдање и кроз своју патњу, ромски народ носи на себи и Христово распеће на Голготи. Христос је жртвовао себе за спасење свих људи и свих земаљских народа, па према томе и за спасење ромског народа који, ето, и по свом начину живота носи свој крст историјски“, закључио је Митрополит Амфилохије. У наставку вечери промовисана је књига поезије Ивана Тоскића и Драгана Попадића „Рјечник ромске душе“. Пјесник и шахиста Драган Попадић, директор Радио-Тивта и, како је најављен, велики пријатељ ромског народа, рекао је у свом обраћању да у осјетљивим темама чак и добронамјерни људи бивају збуњени. „Не знају како да се поставе, шта да кажу. Не би да увриједе, напротив… Али нису сигурни шта је исправно. Хоће ли рећи Ром или Циганин. Шта је исправно“, запитао је он. Казао је је да је одговор једноставан. „Као и у животу, важна је добра намјера, а не изговорена ријеч. Кад кажете “Циганине један цигански“, јасна је ваша намјера, јасно је да вријеђате. Ако кажете “топле циганске душе“, јасно је да о Ромима говорите са симпатијама“, рекао је он и додао да је много парадокса кад су Роми у питању. По његовом мишљењу и сами Роми су томе допринијели. „Мој пријатељ Иван Тоскић је Ром. Ја сам, што би Роми рекли Гаџо. Нас двојица желимо да у другом свјетлу покажемо ромску духовност и културу, традицију. Иуздали смо већ једну заједничку књигу поезије за дјецу “Што се не би мјесец јео“. Желимо да покажемо да Роми нису само уџерица на Конику, прошење по улицама, мусава дјеца која трче по блату… Желимо да мало другачије гледате на овај необични народ који нема јуначких пјесама“, казао је Попадић. Иван Тоскић је рекао да је ово вече велики тренутак. „Мало је Рома који су до сада улазили у православни храм. Вјерујте, Преосвештени Владико, данас је ових десетак Рома први пут ушло у један православни храм и то је, уствари, наш мисионарски рад. За то је био потребан труд, али је тај труд дао и резултат. Љубав према Христу код свих људи је иста, али начин на који се прилази вјери је различит. Ево, ми Роми, кажу, немамо вјере. Ми имамо вјере, али она није дефинисана. Ваља нам пуно радити, ваља нам се трудити да љубав Христову ставимо себи у срце. А то не можемо само ријечима. Морамо конкретно радити са људима, морамо им помоћи“, рекао је Тоскић. Професор Универзитета Црне Горе др Миодраг Јовановић говорио је о Тоскићевој поезији. „Чини нам се да у језику Тоскићевих пјесама и не постоје ријечи кућа и дом. За Роме је черга једина извјесност, у черги се догађају и радости и туге. Само се на први поглед чини како је језик Тоскићевих пјесама лишен стилиматичности. Дубља анализа показује како пјесник онеобичавањем ријечи зна да створи стилем, тј. различите стилске фигуре којима се добија препознатљив поетски израз“, казао је он. Јовановић сматра да је Тоскић својом поезијом успио да читаоцу, што му је и био циљ, пренесе сву љепоту и колорит живота Рома. „Нама остаје жал што не знамо ромски. Можемо само да претпоставимо колико би пјесме снажније зазвучале кад би их знали прочитати на Ивановом матерњем језику – ромском“, закључио је професор Миодраг Јовановић. Вече су заједнички организовали Саборни храм Христовог Васкрсења и Демократски ромски центар.
  20. Вече ромске поезије, културе и историје Рома у Саборном храму у Подгорици 20. априла 2018. ЗВУЧНИ ЗАПИС00 Преузмите аудио датотеку У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици синоћ је одржано вече ромске поезије, културе и историје. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је у Новом Саду још 19993. године објављен служебник на ромском језику. „И то је показатељ љубави наше Цркве према Ромима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да су Роми народ без отаџбине, да је њихова отаџбина цијели свијет. „У том погледу они су својим животним путевима и понашањем, ја бих рекао, припремили ову нашу савремену цивилизацију, глобалистичку цивилизацију која сад релативизује све те затворености у било које културне или друштвене просторе. Та глобализација има и својих врлина, али, онако како се спроводи, има и својих не малих мана. Она, дакле, носи у себи и то својство Рома, који, гдје год дођу, ту им је отаџбина“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да су Роми посебно познати по својој драгоцјеној музици. „Познати су по својим пјесмама, које су прихваћене у читавој Европи. Код нас их је увијек било у великом броју, а тај број је, колико је мени познато, сада и повећан, с обзиром на све ове прогоне и сеобе које су се десиле, и са запшада и са истока, највише с Косова и Метохије. Те сеобе су се највише одразиле на српски и на ромски народ. Једно од најопипљивијих свједочанстава тога јесте Јасеновац – масовна гробница нашег и ромског народа“, рекао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је заједништво у патњи и страдању најдубље заједништво. „И кроз своје историјско страдање и кроз своју патњу, ромски народ носи на себи и Христово распеће на Голготи. Христос је жртвовао себе за спасење свих људи и свих земаљских народа, па према томе и за спасење ромског народа који, ето, и по свом начину живота носи свој крст историјски“, закључио је Митрополит Амфилохије. У наставку вечери промовисана је књига поезије Ивана Тоскића и Драгана Попадића „Рјечник ромске душе“. Пјесник и шахиста Драган Попадић, директор Радио-Тивта и, како је најављен, велики пријатељ ромског народа, рекао је у свом обраћању да у осјетљивим темама чак и добронамјерни људи бивају збуњени. „Не знају како да се поставе, шта да кажу. Не би да увриједе, напротив… Али нису сигурни шта је исправно. Хоће ли рећи Ром или Циганин. Шта је исправно“, запитао је он. Казао је је да је одговор једноставан. „Као и у животу, важна је добра намјера, а не изговорена ријеч. Кад кажете “Циганине један цигански“, јасна је ваша намјера, јасно је да вријеђате. Ако кажете “топле циганске душе“, јасно је да о Ромима говорите са симпатијама“, рекао је он и додао да је много парадокса кад су Роми у питању. По његовом мишљењу и сами Роми су томе допринијели. „Мој пријатељ Иван Тоскић је Ром. Ја сам, што би Роми рекли Гаџо. Нас двојица желимо да у другом свјетлу покажемо ромску духовност и културу, традицију. Иуздали смо већ једну заједничку књигу поезије за дјецу “Што се не би мјесец јео“. Желимо да покажемо да Роми нису само уџерица на Конику, прошење по улицама, мусава дјеца која трче по блату… Желимо да мало другачије гледате на овај необични народ који нема јуначких пјесама“, казао је Попадић. Иван Тоскић је рекао да је ово вече велики тренутак. „Мало је Рома који су до сада улазили у православни храм. Вјерујте, Преосвештени Владико, данас је ових десетак Рома први пут ушло у један православни храм и то је, уствари, наш мисионарски рад. За то је био потребан труд, али је тај труд дао и резултат. Љубав према Христу код свих људи је иста, али начин на који се прилази вјери је различит. Ево, ми Роми, кажу, немамо вјере. Ми имамо вјере, али она није дефинисана. Ваља нам пуно радити, ваља нам се трудити да љубав Христову ставимо себи у срце. А то не можемо само ријечима. Морамо конкретно радити са људима, морамо им помоћи“, рекао је Тоскић. Професор Универзитета Црне Горе др Миодраг Јовановић говорио је о Тоскићевој поезији. „Чини нам се да у језику Тоскићевих пјесама и не постоје ријечи кућа и дом. За Роме је черга једина извјесност, у черги се догађају и радости и туге. Само се на први поглед чини како је језик Тоскићевих пјесама лишен стилиматичности. Дубља анализа показује како пјесник онеобичавањем ријечи зна да створи стилем, тј. различите стилске фигуре којима се добија препознатљив поетски израз“, казао је он. Јовановић сматра да је Тоскић својом поезијом успио да читаоцу, што му је и био циљ, пренесе сву љепоту и колорит живота Рома. „Нама остаје жал што не знамо ромски. Можемо само да претпоставимо колико би пјесме снажније зазвучале кад би их знали прочитати на Ивановом матерњем језику – ромском“, закључио је професор Миодраг Јовановић. Вече су заједнички организовали Саборни храм Христовог Васкрсења и Демократски ромски центар. View full Странице
  21. Поздрав, пошто ме сестре @ana čarnojević i @Svetlana Pecin-Saraguda прозваше да сам крив због закључавања теме "Коме смета отац Арсеније Јовановић ???" налазим за сходно да се, ето, оправдам и затражим канонски опрост. Да имам толику моћ и утицај на администрацију да мени испуњавају жеље и реагују на сваки мој миг, нисам до сада знао, ако је тако, лијепо. Да сам предложио да се тема затвори - јесам. (и сам постављач теме, прије мене захтијевао исто.) Кренуо сам читати од посљедњих па страница и ево на шта сам наилазио: Јесу ли ово ријечи утјехе? Мени личи на лично препуцавање. И да, јесте ми мучно на православном форуму читати како једни друге називамо глупим, безобразним, незналицама, сљедбеницима гуруа, и слично... (На крају испаде да је највише цитиран ВСБ, иако се са њим највише слажем, само што из поштовања према саговорнику не бих то тако експлицитнио рекао. Ето извињавам се, прво њему па онда осталима цитиранима) На крају, шлаг на торту је самозвани "ватрени апостол": Ако је и од трола - превише је. И још ја испадох рогат што указујем да на православном форуму не може тамо неки тањир да одређује кога треба искључити из Цркве и одвојити од чаше Спасења? Јесте, указао сам на све ово што је резултовало закључавањем теме. И опет бих. Као што сам и неколико пута указивао на сличне ствари на другим темама и раније. Да се не брукамо, без потребе. Ја сам у поукама тражио отприлике исто оно што је недавно и Катарина 1976, неку заједницу и дружење, мјесто гдје бих са људима сличним себи подијелио нека запажања, искуства, страхове радости... буквално ријечи утјехе. Ако су Поуке мјесто препуцавања и доказивања сопствене супериорности, извињавам се, погрешно сам схватио. Администрацији сугеришем да откључа спорну тему, како би се форумаши и даље могли овако фино "тјешити". Ја ћу се (још једном, као и сваки пут када ме нешто изнервира) мало повући са форума, да се мало дурим и глумим увријеђену даму, па се видимо за неко (краће или дуже) вријеме, кад ме прође. Знам, тежак је то ударац да форум остане без једног сошл медиа инфлуенсера какав сам ја, али преживјећете. Чуо сам да на интернету има и других садржаја па одох то мало да истражујем. Живјели, веселили се
×
×
  • Create New...