Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'кубат:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 44 results

  1. За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста враћање Цркве у ситуацију Старог Завета – у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења”, које се креће према свом испуњењу у Христу. Звучни запис предавња Ово је враћање неопходно зато што ми – иако припадамо времeну после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему” – стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, а то значи падамо поново у „старо” време. У том смислу неопходно је да се нарочито позабавимо духу Старог завјета како би на прави начин разумјели старозавјетне одјељеке са наших богослужења. У том смислу у наставку ћемо чути предавање – „Завет, закон и праведност у Старом завету“. Ово предавање бави се основним богословским аспектима Старог завета а одржао га је професор Старог завјета на ПБФ-у др Родољуб Кубат. Извор: Радио Светигора
  2. Самсон (детаљ), Катедрала Св. Михаила и Св. Георгија, Олдершот Послѣ уласка у Обећану земљу, Израилци су живѣли као заједница племена без средишње власти. То бѣше доба судија, које је трајало све до Саула – првог цара Израила. Племена су била у савезу, који се заснивао на осѣћају међусобне припадности. Ковчег Савеза се налазио у Силоху, и он је био средиште савеза. Међутим, као места сабрања помињу се и Силох, Ветил и Миспа. Израилска племена још нису била освојила већи дѣо територије које им је додѣлио Исус Навин. Утврђени градови и равнице биле су у рукама хананских владара. Израилци су живѣли у брдским и мање плодним предѣлима. У околини су живѣли: Моавци, Амонци, Мидјани, Филистејци и други народи. У односу на већину осталих народа из окружења, Израилци су били слабије организовани. Одсуство средишње власти и каквог-таквог административног апарата, у организационом смислу вишестуко се одражавало. Израилци су били слабо наоружани, нису били у могућности да се организованије баве одређеним пословима. Владала је нека врста безвашћа, о чему свѣдочи библијски текст: „сваки чињаше што му бѣше драго“ (21, 25). Примѣр одсуства поретка показује се у приповѣсти о злочину становника Гаваје (Суд 19, 1-30). Период судија трајао је отприлике стопедесет до двѣста година. О њему се говори у Књизи о судијама, која се у Писму налази одмах послѣ Књиге Исуса Навина. Прѣ него што нешто кажемо о судијама, важно је напоменути да се овдѣ не ради о људима који су вршили судску власт у Израилу. Судије (Šofetim) су заправо биле народне вође, јунаци које је Бог подизао да би избавио народ. То су биле харизматичне личности обдарене храброшћу и мудрошћу, захваљујући којима су били у стању да ослободе Израил од тлачитеља. У Књизи се помиње дванаест судија – шест великих и шест малих. Велики су зато што се о њима више говори, и то су: Готонил, Аод, Варак, Гедеон, Јефтај и Самсон. Мале судије се само помињу у неколико редака. То су били: Самегар, Тола, Јаир, Авесан, Елон и Авдон. Припадали су различитим племенима. Списак судија не говори о томе да су они у континуитету владали један послѣ другог. Наравно и године које се помињу имају символички карактер. Да би се приповѣсти боље разумѣле, битно је нагласити да се овдѣ ради о племенским (епским) предањима, која су се првобитно усмено преносила. Касније су та предања записана и састављена у спис који је имао добро осмишљен теолошки оквир. Наиме, прѣ него што почне приповѣдање о појединим судијама, писац у уводном дѣлу говори како се Бог (Анђео Господњи) обраћа Израилу говорећи да их је „довео у земљу коју је обећао оцима“, а од Израилаца тражи да се „не хватају вѣре са становницима те земље“ (Суд 2, 1-2). Међутим, Израилци су, долазивши у све ближи додир са Хананцима, почели да практикују њихове култове, што је представљало кршење Савеза са Богом. У наставку писац говори: „Синови Израилеви чинише што је зло пред Господом, и служаше Валима. И оставише Господа Бога отаца својих, који их је извео из земље Египта.“ (2, 11-12). Стога се „разгнѣви Господ на Израила и даде их у руке људима који их тлачише“ (2, 14). У продужетку писац даје теолошки оквир у који су уобличена ранија предања. Тако се прѣ деловања неког од судије каже: „И чињаху синови Израилови што је зло пред Господом“, што је доводило до тога да Бог кажњава народ, на тај начин што их даје у руке неком од сусѣдних народа. Кад се Израил нађе у невољи, понавља се типски образац: „Потом вапише синови Израилови ка Господу, и подиже Господ избавитеља…“. Сваки од судија успѣва да ослободи народ и тиме постаје његов избавитељ. Дакле, ствари се дешавају следећом логиком, која се може изразити у четири рѣчи: одступништво, казна, покајање и избављење. Тај образац се, уз мање приповѣдачке варијације, понавља у случају сваког судије. Књига о судијама је теолошки текст, који на сликовит начин представља однос између Бога и Израила. Она у том смислу прати основну богословску линији присутну у Писму. Казна стално долази као послѣдица човѣковог отпадништва, док је покајање пут ка избављењу. Међутим, ове приповѣсти имају нешто особено, што није толико наглашено у другим старосавезним списима. Прво, Израил је стално у позицији да се слободно опрѣдели да ли ће без Бога или са Богом. Не постоји нека сила која одлучује о човѣковом усмерењу, чак ни сами Бог. Однос између Бога и човѣка заснива се на слободи и љубави, макако то грубо изгледало, као што је случај у Књизи. Гнѣв и казна Божија су у функцији Израиловог повратка. Иако то на изглед личи на суровост са Божије стране, у основи се крије љубав према Израилу, што се види у томе да Бог безусловно прихвата покајање. Истовремено, реалистично је представљена људска поводљивост и склоност самовољи, као и потреба да се тек у невољи обрати Богу. Друга особеност ових приповѣсти је то што се избављење дешава у личности коју Бог подиже Израилу. На имплицитан начин овдѣ је присутна идеја избавитеља, који израста из самог народа. Израил се неће избавити својом снагом, него ће им Бог подићи неког ко ће их спасити. У том смислу, Књига посредно најављује коначног Избавитеља, којег ће Бог подићи међу Израилцима у личности Исуса Христа. http://teologija.net/sudije/
  3. Питање да ли је Мојсије видѣо или није Бога, јесте питање које себи поставља сваки пажљиви читалац Светог Писма. Разлог томе је чињеница да се у Петокњижју у неким стиховима говори да Мојсије није могао видѣти Бога, док се у неким другим одломцима говори да га је видѣо. Ти догађаји су описани у такозваним синајским теофанијама. Без обзира што је Петокњижје настајало у дужем временском периоду, и што је у њега уткано више предања и редакцијских захвата, нужно га је посматрати као завршен и канонски текст. Занимљиво је да су неки ранохришћански егзегети сматрали да се напетости у тексту превазилазе изналажењем скривеног (дубљег) значења. Извѣштај из Изл 33, 18-23 говори о томе да Мојсију није било могуће видѣти Бога: „Опет рече Мојсије: молим те, покажи ми славу своју. А Господ му рече: учинићу да прође све добро моје испред тебе, и повикаћу по имену: Господ пред тобом. Смиловаћу се коме се смилујем, и пожалићу кога пожалим. И рече: али нећеш моћи видѣти лица мојега, јер не може човѣк мене видѣти и остати жив. И рече Господ: ево мѣсто код мене, па стани на стѣну. И кад стане пролазити слава моја, метнућу те у расѣлину камену, и заклонићу те руком својом док не прођем. Потом ћу дигнути руку своју, и видѣћеш ме с леђа, а лице се моје не може видѣти“. Бог заклања Мојсија руком да га овај не би видѣо ‘с лица’ и допушта му да га види ‘с леђа’. У Изл 3, 6 сам Мојсије „заклони лице своје, јер га би страх гледати у Бога“. Многи описи на посредан или непосредан начин указују на смртни страх од виђења Бога (уп. Изл 19, 10.18; 20, 19; Бр 11, 18; Пнз 5, 2; ИНав 3, 5; 7, 13 итд). У наведеним текстовима, Бог је апсолутно доминантан у односу на творевину, тако да га Мојсије ни на који начин не може ‘опипљиво’ видѣти. Човѣк, чак, ни науме његове на може да зна (уп. Јов 38, 1–42, 6; Ис 55, 8-9), што значи да је Бог ‘по себи’ још недоступнији. Мојсије о Богу зна само то да је он Онај који јесте, а када му се приближава „ступа к примраку у којем бѣше Бог“ (Изл 20, 21). Исто се каже да се на Хориву, иако је Бог с народом говорио ‘лицем у лице’, чуо само звук рѣчи из огња „али лик не видѣсте – ништа осим гласа“ (Понз 4, 12). Међутим, као што је речено, у неким другим стиховима из Петокњижја говори се другачије. Тако се изабрани представници Израила: Мојсије, Арон, Надав, Авијуд и седамдесет старѣшина, послѣ склапања Савеза, попеше на гору и „видѣше Бога Израилова, подножје његовим ногама као да бѣше од драгог камена сафира, сјајем налик самом небу. Он не пружи руке своје на изабранике Израила, него слободно гледаше Бога и једоше и пише“ (Изл 24, 9-11). Нешто касније у тексту се каже да „Господ говораше са Мојсијем лицем у лице, као што говори човѣк с пријатељем својим“ (33, 11). У Поновљеном закону такође стоји: „Лицем у лице Господ је говорио с вама на гори исред огња“ (5, 4). Сличан опис налазимо у Књизи бројева: „Из уста у уста њему (Мојсију) говорим, јасно – а не у загонетци и лик Господњи он гледа…“ (12, 8). Из наведених стихова стиче се утисак да је Бог човѣку сагледив, тј. да су га Мојсије и старешине очима гледали. Овакви ставови библијских писаца доводе нас у позицију да се запитамо да ли је Бог доступан човѣковом виђењу, и у којој мѣри га је могуће видѣти? Наравно, тешко би било прихватити чињеницу да у Петокњижју постоје два потпуно опречна мишљења о могућности виђења Бога, без обзира на више предањских слојева. Поготово што се ова мѣста налазе у оквиру једног наратива (уп. Изл 33). Да би се дошло до ваљаног одговора, битно је увидети теолошке перспективе из којих се говори о Мојсијевом виђењу Бога. Када се текстови темељније проуче долази се до закључка да се у овим описима више крије нека друга теолошка мисао, од питања виђења Бога по себи. Цѣлокупни контекст приповѣсти сугерише да се овде више говори о односу Бога и човека (Мојсија и Израилаца). Наиме, када је реч о текстовима у којима се говори о Мојсијевом виђењу Бога нужно је имати на уму метафоричност језика, с једне стране, као и теолошки смисао таквог исказа, с друге. Преко описа виђења Бога библијски писци више наглашавају идеју стварног Божијег присуства међу Израилцима, него чин Мојсијевог виђења Бога ‘голим оком’. Чин виђења ‘лице у лице’ више говори о међусобном односу Бога и човѣка (Мојсија, Израила), и тиме се истовремено искључује свако посредништво између Бога и изабраног народа. Сам Бог општи са Израилом. ‘Лице у лице’ у овом контексту значи близина и непосредан однос. Бог није странац који човѣка (Израил) гледа из даљине, него је ту уз њега – он га води у Обећану земљу. С друге стране, у теофанијама у којима се Бог не може видѣти наглашавају се божанска слава и моћ, што је био и гарант Божијег обећања. Бог који је извео народ из ропства показује се у свој сили, али управо као такав он може да изабраном народу испуни дато обећање. У противном испуњење обећања би било доведено у питање. Само апсолутно доминантни Бог може неупитно да испуни своје обећање. Тиме се наглашава да су други народи и њихови идоли ништавни у односу на њега. Управо послѣ Божијег ‘јављања у сили’, настаје синајски Савез. Дакле, у оба случаја не говори се о боговиђењу у смислу да ли човѣк може видети Бога или не, тј. да ли је Мојсије и на који начин видео Бога. Теолошки нагласак ових текстова није био на томе. О самој природи боговиђења старосавезни писци не говоре ништа подробније. Циљ теофанија у Старом Савезу био је више да се протумачи воља Божија или да се укаже на његову славу, него да се говори о Богу као таквом. Еванђелист Јован наглашава да је Бог невидљив: „Бога нико није видео никад“ (Јн 1, 18а). Када говоре о Богу, старосавезни писци се користе метафоричким језиком са наглашеним антропоморфизмима, што је и разумљиво. Само виђење Бога је, пак, мистички догађај који превазилази свакодневно искуство, а самим тиме и могућност јасног сведочења тог виђења другима – како је говорио и апостол Павле да су то: „неисказиве речи које човѣку није допуштено говорити“ (2Кор 12, 4). Непосредан сусрет са Богом је чин виђења очима вѣре, тајанствени доживљај и унутрашња интерпретација тога доживљаја. Мојсијево виђење Бога може се сагледати на тај начин, јер он није говорио о Богу какав јесте, него шта хоће. Стога библијски наративи остају у поменутим оквирима, представљајући Мојсија као човѣка који је непосредно сусрео Бога, и који је по Божијој заповѣсти водио народ Израила у земљу коју им је обећао Бог. Извор: Теологија.нет
  4. У претходна два текста („Писмо, оци и ми“ и „Откуд Писмо ‘протестантско’?“), објављеним на овом сајту, покушао сам да укажем на неке мањкавости савремене православне теологије, али и да скренем пажњу на потенцијални проблем који може искрснути из погрешног разумевања ствари. Као што сам већ поменуо, пред савремено богословље постављају се нова питања, која као таква нису постојала у доба отаца. Оци су одговарали на изазове свога времена. Када се изврши анализа отачких тумачења, нарочито коментара и омилија, увиђа се то да су се они служили већ постојећом методологијом, преузетом из јелинских школа. То не треба да нас чуди. Највећег хришћанског беседника св. Јована Златоуста говорништву је учио паганин Ливаније. Егзегетски коментари као форма постојали су пре хришћанских тумачења. Његова структура и филолошке анализе су исто били општеважећи. У формалном и методолошком смислу, разлике су биле безначајне. На ово треба обратити посебну пажњу. Наиме, оци су одбацивали паганизам и различите философске правце, као идејна усмерења, али су културолошки имали отворен став према достигнућима света у којем су живели. За већину отаца, јелинска култура је била и њихова културна баштина. Чак су је неки сматрали припремом за Еванђеље (Јустин Мученик, Климент Александријски). Познато је да су се хришћански теолози често изучавали егзегезу у јелинским школама на примеру тумачења Хомеровских списа. Ту су се учили техници и вештини тумачења. У основи, био је то један вид припреме за тумачење Писма. Само тако су били у стању да светописамске списе тумаче својим јелинским савременицима, односно да и сами изнађу смисао. Форме њиховог размишљања биле су јелинске, садржај хришћански. Истовремено, треба напоменути да се ништа од тога у негативном смислу није одразило на садржинске разлике између Цркве и паганског јелинизма. Идејне разлике су биле непремостиве да би их нарушиле методе тумачења. То што је св. Методије Олимпски писао дијалоге по угледу на Платона (једном дао и назив по Платоновој Гозби) и неке делове Писма тумачио алегоријски, не значи да је био платониста. Већ су се новозаветни писци служили књижевним формама из јелинског света. Посланице су писане по угледу на јелинску епистолографију, а еванђеља на античке биографије. Иако је то врло деликатно, битно је увидети разлику између начина и садржине мишљења. Циљ наведених примера је да се разбију предрасуде о савременом начину изучавања Писма, и примени данашњих егзегетских метода и приступа. Ако ћемо пратити моделе из прошлости, конкретно из отачког периода, ствари су више него јасне. У том нам смислу оци могу бити узорити. Из коментара св. Кирила Александријског се види велика ерудиција и упућеност у свет античке литературе или Шестоднева св. Василија Великог. У преводу то значи да не можемо данас занемарити савремене херменеутичке теорије, разне културолошке феномене, комуниколошке моделе, научна открића итд. Тешко је не уважавати многа достигнућа историјско-критичке методе. Познате су од раније сумње да нпр. Мојсије, цар Давид или Исус Христос нису били историјске личности, или да је Стари Завет јеврејска измишљотина, или пак потраге за историјским Исусом. Савремена егзегеза је у основи морала да даје одговоре на таква и слична питања, што је подразумевало темељна научна истраживања. Јелински противници хришћанства (сем појединих) нису спорили историчност библијског штива. Оци се нису сусретали са таквим изазовима. Уз то, данас су се развиле поједине науке које у отачко доба као такве нису постојале, а имају велики друштвени утицај. Изучавати Писмо а не узети у обзир контекст времена, значило би живети у свом свету и само за себе. А управо је то нешто што се противи основним начелима хришћанства. Зар није речено: „Идите и проповедајте“! Како је могућа проповед и тумачење, ако се не узимају у обзир савремене егзегетски модели? Наглашавам изучавање и теолошко промишљање. То се, наравно, не односи на молитвено читање Псалтира, Апостола или неког другог библијског штива. Те ствари треба раздвојити. Читање неког библијског текста у свакодневном верском животу превазилази егзегетске оквире. То се тиче ширег црквеног амбијента, а још више личног односа према Светом тексту. Писмо је код нас више присутно на појединачном нивоу, у смислу индивидуалног читања. Старац Порфирије је стално читао Писмо, и указивао на његов значај. Доста библијских текстова знао је напамет. Сваки хришћанин је позван да чита Библију… Ипак, овде се више говори о значају Писма у теологији и организованом животу Цркве. Није ми познато да у оквиру наших црквених заједница постоје егзегетске радионице или секције у којима би се читало и тумачило Писмо. Занимљиво, Василијев Шестоднев је настао у таквом оквиру. После читања Еванђеља, углавном не следује проповед (тумачење). Слабо присуство Писма видљиво је и у нашој теологији у смислу ангажованог теолошког промишљања (Наравно, овде се не мисли на стручне радове из различитих теолошких дисциплина, без којих је савремена академска теологија такође незамислива). У последње време се све више развија свест о значају Писма, што радује. Појачано интересовање за његово темељније изучавање, имплицира питања метода и приступа. Како данас приступати Писму? Досадашње разлоге извесног отклона од темељнијег изучавања Писма, које сам навео у претходном тексту, не бих понављао. Међутим, када је у питању библистика уопште, данас ствари изгледају знатно другачије. Проблем савременог библијског критицизма задуго је био (има га и сада) пренаглашавање научне аналитике, на уштрб изналажењу смисла који би данас нама нешто могао да значи. У научном сучељавању са савременим изазовима и примени строго научног метода, отишло се предалеко. Написане су многе књиге са изразито научним приступом, што је постао академски стандард. Поштења ради, треба нагласити и похвалити труд ранијих протестантских (академских) библиста, који су у свету доминације научног позитивизма покушавали да изнађу одговоре на неугодна питања. Ти људи су бранили хришћанство у врло тешком периоду. Међутим, ствари су се у много чему промениле. Проблема академске затворености су данас свесни библисти широм света. Недавно сам имао прилику да о томе разговарам са професором Конрадом Шмидом, са Универзитета у Цириху. Наводим га као пример врхунског експерта за многа старозаветна питања. Закључци су јасни: у Писму треба изналазити егистенцијани смисао и покушати библијске Истине вере сведочити савременом свету. У противном се губи еклисијална димензија, која треба да је приоритетна. Општи устисак је да су тренутно библијске студије у великом превирању. Јасно је да научна анализа нужна, али има ограничене домете. Све више се долази до отачких увида, у смислу увиђања потребе за изналажењем егзистенцијалног смисла текста. Научни критицизам је све уморнији, док су данас научно и религијско знатно боље дефинисани. Кроз ту призму ваља сагледавати питања на која сам се освртао у претходна два текста. Изучавање Писма је претпоставка теологије, а оно се не може изучавати изван контекста времена (што не значи помодарство). Важно је нагласити да методе и приступи који су данас актуелни не припадају ником, то су универзалне ствари – алатке којима се покушава нешто постићи. Оне су производ ширег културолошког и идејног оквира. То исто важи за питања које намеће савремени свет. Погрешно је то назвати протестантизмом, као што је погрешно алегоријско тумачење називати јелинизмом. Разлике се могу јавити на идејној платформи, али ту је унисоност немогућа и непожељна, што је била и особеност отачке егзегезе (нпр. Александријска и Антиохијска школа). Друго, конфесионалне разлике међу хришћанима немају много везе са егзегезом Писма у смислу догматских разлика, што не значи да не постоје извесне разлике. Непотребно је указивати на то да се принцип Sola scriptura нужно одражава на протестантске библисте. Наравно да постоји базично православна перспектива, која урачунава предањске елементе црквеног живота (нпр. догмате, богослужење, иконографију итд). Наш контекст је нешто што се нужно одражава на изучавање и разумевање Писма. У савременом православном тумачењу Писма, суштински важна компонента јесте Предање као богата историја деловања, која је добрим делом уобличава нашу теолошку свест. Бојазан од склизавања у протестантизам је неоснована. Чини се да је реалнија бојазан од нашег затварања и избегавања савремених изазова, то јест наш бег од света. То Цркву води у додатну изолацију и друштвену маргинализацију; обесмишљава њену мисију у свету, јер није свет тај који ће доћи нама, него обрнуто. Шта би било са Црквом да су се тако понашали апостоли и свети оци? Стога смо дужни да сведочимо свету, а да би сведочили потребно је изналазити одговарајуће (важеће) начине у тумачењу и произношењу Писма. Извор: Теологија.нет
  5. Приложени текст је на неки начин наставак претходног, објављеног на овом порталу под насловом „Писмо, оци и ми“ (17.01.2019). Због простора, а и мало шире конципираног текста, нисам се могао подробније осврнути на питање присуства Писма у нашој савременој богословској мисли. Јасно је да је питање одвећ комплексно и да заслужује озбиљну монографску студију. Па ипак, покушаћу што сажетије и сликовитије да скренем пажњу на извесне феномене, који лако могу да прерасту у озбиљније проблеме у смислу ширења непотребног и штетног мњења. Из наслова је јасно да су у питању извесне напетости које се јављају широм православног света, али некако замућено и нејасно. Разлог је што се оваквим питањима углавном приступа паушално, идеолошки острашћено и чини ми се често недобронамерно. Наравно, циљ није никакво мудровање и жеља да се наметне сопствени концепт, него да се неке ствари колико толико разјасне да би их разумевали на бољи начин. У прошлом тексту знатно више пажње посвећено је отачком односу према Писму и значају њихове егзегезе за нас. Указали смо и на то да Писмо у савременој православној мисли нема ону улогу које је имало код отаца. Разлога је много. Први је историјско-културни. Наиме, свима је добро познато да смо ми као народ у периоду ропства под Турцима имали мало могућности да се бавимо теологијом уопште, а самим тиме и Писмом. Добру илустрацију стања наше писмености и црквеног живота даје Његош у Горском вијенцу. Он у једној духовитој сцени представља попа Мићу, који није био у стању да прочита обично писмо. На питање Вука Мићуновића: „Аманати, не наиједи се / А како им читаш летурђију / кад овако у писмо затежеш?“, на шта му поп Мићо одговара: „Аманат ми, ја је и не читам / нити ми је књига за потребу / нит’ је када у цркву отварам / Напамет сам је добро утврдио / летурђију, крстит и вјенчати“. Ова шаљива сцена говори довољно по себи. Други битан моменат је то што се приликом рађања нове богословске мисли код православних створио известан зазор од Писма. Главна саблазан је долазила од стране протестантских учењака, који су се већ увелико бавили питањима везаним за Писмо, а која су била условљена духом времена. Наравно да су тадашњи православни богослови били свесни значаја Писма, али је постојао известан отклон у смислу његовог темељнијег изучавања. Добар пример за то су руске богословске школе 19. и почетка 20. века. У њима су цветале студије историје, патрологије, догматике, литургике, канонског права итд. Библистика је у односу на њих била скоро пригушена, а сами библисти често подозревани. Могуће је да је такав антипротестантски став преузет од тадашњих римокатолика, код којих су тек од папинске енциклике Divino afflante Spiritu из 1943. године, почеле попуштати дотадашње стеге. Било како било, тада су Писмо у академско-научном смислу изучавали само протестанти. С друге стране, Писмо је било дубоко уткано у живот Цркве кроз богослужбена и молитвена читања, духовне поуке, иконографију, догматско богословље и уопште црквени живот. Стога се и није наметало питање присуства Писма. Живот православних црквених заједница био је тако уобличен да се није осећала потреба за његовим посебним читањем. Међутим, ту се делом и крије проблем. У потпунијем богослужбеном животу учествује занемарљиво мали број верујућих. Највећи део богослужбене литературе тешко је разумљив, а конципиран је на посебан начин и са одређеним циљем. Без обзира на њен непроцењив значај, потребан је непосредан додир са Писмом управо да би се боље схватило богослужбено и поучно штиво. Од свих црквених списа, само Писмо има статус Светог. Протестантско одбацивање Предања и инсистирање на Писму негативно су се одражавали на нас. Поготово је било проблематично његово темељније изучавање, јер је то био готово сигуран знак склизнућа у протестантизам. Одсуство жеље и могућности за темељнијим изучавањем Писма, довело је до тога да су се поједини православни теолози почели бавити библистиком у западном свету, пре свега, код протестаната. Ситуација у којој су се налазили била је комплексна. Конфесионална подељеност, и наш искључив став према библијској науци отежавале су могућност озбиљнијег православног повратка Писму. Таквом стању су много доприносила и тадашња изучавања Библије међу протестантским учењацима. Рационалистички приступ је доминирао приликом изучавања, а Библија углавном третирана као чисто људски производ. Такав приступ није прихватала ни већина тадашњих протестаната. Мало је познат вековни јаз између протестантске академске заједнице и остатка црвених структура. Представе о монолитном протестантизму и његовом модернистичком усмерењу врло су наивне. Академско изучавање Писма више је пратило академске узусе. Развој историјских и филолошких наука диктирао је правац, као и процват рационализма и научног метода. Постојало је много тога тешко спојивог, што се наметало ранијим православним библистима. С једне стране, изазови времена, а с друге, изазови простора, односно општа свест људи у Цркви. Ипак, у међувремену се много тога променило. Делом је коригован научни приступ Писму, библисти све више увиђају и истичу егзистенцијални и религијски значај Библије. Писмо се почело темељније изучавати код римокатолика, нарочито после Другог ватиканског концила и догматске конститтуције Dei Verbum. Код православних богослова се све више наглашава значај Писма. Значајан број младих теолога се озбиљно посвећује његовом изучавању. У нашој научној периодици све више је радова из области библистике. Типично православно: Писмо се неким чудним путевима незадрживо враћа. Међутим, изгледа да је то почело да ствара некакве недовољно освешћене напетости. У једном делу црквене јавности ствара се извесно подозрење према томе. Главна парола је: то је протестантизам! Реакција је делом разумљива, управо из горе наведених разлога. Али то што је разумљива, никако не значи да је оправдана, напротив. Усмереност ка изучавању Писма је императивна, док сам приступ треба да буде предмет динамичног и темељнијег сучељавања ставова. Ти ставови су врло често (што је и природно) условљени углом посматрања, што по себи омогућује и инспирише дијалектику. Ако се изучавање Библије у старту окарактерише као протестантизам, сучељавање ставова и размена мишљења тешко да је могућа. То у преводу значи стати на пут повратка Писма. Апсолутно сам уверен да то нико свесно не жели, али често је више у питању знање него жеље. Наравно, поред историјских околности, постоје и неки дубљи разлози због којих Писмо и даље није у средишту богословских промишљања и црквеног живота. Чини се да је један од основних разлога то што светописамски текстови позивају на унутрашње преиспитивање (самопосматрање), на шта човек по себи није рад. Посебно се у том смислу истичу еванђења и пророци. Пророчке критике лицемерја, култног формализма и социјалних неправди нису ни мало пријатне, ни добродошле у заједницама где тога има превише. Пророчку критику неутемељеног (паганског) национализма, није лако прихватити, а тек актуализовати. Осија, Амос и Јеремија су најављивали пропаст Израила због грехова (Ос 1; 4; 9; Ам 3-8). Јеремија чак за Навуходоносора каже да је слуга Божији – Навуходоносора који је разорио Јерусалим (25, 9). Библијски писац без устезања говори о гнусном злочину цара Давида (2Цар 11–12). Осија жестоко критикује свештенство: „А дружина је свештеничка као заседа разбојничка, убијају на путу у Сихем, чине грдило“ (6, 9). Посебно су карактеристичне њихове критике власти. Шта тек рећи за Христову критику лицемерја, фарисејства, среброљубља итд (уп. нпр. Мт 5–7 ; Мк 10, 31; 10, 43 „али међу вама да не буде тако“). Критика фарисејства не представља само историјску приповест, него је то једна темељна унутрашња критика (уп. Мт 23). Фарисејство је универзалан феномен у религијски стабилно организованим заједницама. Библијске теме су на егзистенцијалном плану тешке теме. Оне траже много јачи ангажман него што је то миран и уоквирен црквени живот (уп. Мт 5, 10-12; 2Тим 3, 12). Поготово за оне којим овакво стање ствари сасвим одговара. Критиковати власт, верски формализам, лицемерје, среброљубље и још много тога изазвало би озбиљну пометњу, али пометња је нешто на шта Исус Христос упозорава у Дан његовог другог доласка (Мт 25, 31-46). Говорити критички о своме народу, значило би не бити православан – бити издајник. Како је данас могућа прича о Рути. Из наше перспективе Рута би могла бити Албанка, или припадница неког другог народа са којим смо у непријатељским односима. Колико би се у лику пророка Јоне открила наша сопствена идеологија и психологија. Како признати да су други бољи? Тек прича о милостивом Самарјанину (Лк 10, 25-37). Колико тога има у Библији што критикује грехе на личном нивоу, и погађа сваког од нас. Логика библијских текстова се противи логици овога света, она је пречесто „лудост за овај свет“ (уп. 1Кор 1, 17-25). Већ и овако мало наведених примера показује јак контраст између тога што је код нас владајући концепт, и онога што говори Писмо. Када се све ово има на уму, не чуде негативне реакције. Иако не чуде, нису оправдане. Поготово су неоправдане паушалне и неутемељене критике оних, који темељније проучавање Писма карактеришу протестантизмом. Њих у највећој мери оспоравају сами оци. С друге стране, такве реакције јесу својеврсан изазов. У сваком случају, савременом православном богословљу недостаје јаче идејно ослањање и промишљање кроз Писмо. У том погледу далеко смо од светих отаца. Доказ је чињеница да су ефекти њихове теологије у односу на нашу данашњу несразмерно велики. Залуд се можда неки уздају да су оци обавили посао и за нас – нису, они нам само својим примером могу да помогну. Стога и овај текст закључујем истоветним размишљањем: повратак Писму по угледу на свете оце је наша насушна духовна и теолошка потреба. Што се скорије и темељније вратимо Писму, више ћемо се приближити оцима у сваком погледу. У најважнијем егзистенцијалном смислу, више ћемо разговарати са Богом, чија је Реч записана у Писму. А то је основна претпоставка да боље видимо себе и друге. Нигде се као у Писму не указује на духовну погубност лицемерја, себичности, самовоље и уопште човекових рђавих склоности. Истовремено, нигде као у Писму није показана Божија рука испружена човеку, нити „лудост крста“ до које не допире човекова мудрост. извор
  6. Одавно се у нашим богословским круговима провлачи питање или боље рећи неосвешћена дилема: каква би требало да буде улога светих отаца приликом савременог приступа Писму? Тематика је по себи сложена и захтева темељнију анализу, поготово што су наше опште представе о оцима прилично замагљене. Томе су увелико допринели паушални проповедници православља, који се углавном уопштено, неодређено и табуизирано позивају на оце. Оцима углавном ‘ударају’ по својим неистомишљеницима, користећи их као неку врсту идеолошког оружја. С друге стране, сваком иоле трезвенијем познаваоцу хришћанске теологије, позната је епохална улога светих отаца у проповеди Речи Божије записане у Писму. Довољно је само прелистати неки приручник из патрологије, и констатовати у коликој су се мери оци бавили егзегезом Писма. При томе не мислим само на егзегетске коментаре, него и остале текстове различитих жанрова. Тај осећај је још израженији приликом читања отачких списа. Међутим, питање је у којој се мери данас можемо ослонити на отачку егзегезу, а да то буде од користи нашим савременицима. Проблем је у томе, што је од периода раноцрквених отаца до данас протекло много времена. На општем цивилизацијском плану, променило се много тога. Наш свет и њихов свет у многим стварима није истоветан. Ми често нисмо у могућности да разумемо контекст у којем су они деловали. Еминентни православни теолог Димитрије Тракателис сматра да нам приликом тумачења Писма, оци не могу бити од велике користи из разлога што често морамо њих саме да тумачимо. У конкретном случају Тракателис је мислио на Јустина Мученика, за кога каже: „једном тумачењу као што је Јустиново потребно је тумачење само по себи, дакле егзегетска анализа, а не било каква“. Тракателисов став је вишеструко утемељен. Довољно је само читати тумачење Шестоднева светог Василија Великог и схватити колико тога мора да протумачимо код самог Василија. Такав проблем нису имали његови слушаоци и савременици, јер је он говорио језиком који су они добро разумевали. Наравно, не само језик, него слика света коју износи Василије, и на основу које тумачи Писмо, у много чему је другачија него ова наша. Василијево схватање космоса, земље, живог и неживог света било је античко, засновано на учењима јелинских мислилаца, посебно Аристотела и стоика. Он је нпр. сматрао да сунце кружи око земље: „Видимо, исто тако, да велика премудрост Божија која свиме управља, премешта Сунце са једног места на друго, како оно, пребивајући увек на једном истом месту, не би обиљем своје топлоте уништило земаљски украс“. Исто је усвајао античку теорију о четири елемента: „И наравно, пошто се све налази у свему: ватра, наиме, почива у земљи, а ваздух у води, и на исти начин од свега осталог једно се налази у другоме; те тако ниједан од елемената који подлеже чулима није чист и несмешан са другим, већ је у заједници или са неутралним или са њему супротним елементима; због тога, велим, прихватамо да је свод сачињен или из једног од тих простих елемената, или из неке њихове мешавине“. У последењем наводу велики Кападокијац помиње свод небески, као део творевине. Данас је свима јасно да се сунце не креће око земље, нити да је Бог сачинио свод над земљом. Теорија о четири елемента је давно напуштена. Поред тога, постоји још широк број питања која се данас постављају, а на која оци нису одговарали. Основни разлог је што она просто нису постојала као таква у време светих отаца. Данас се, пак, таква питања намећу као незаобилазна, поготово у црквеној проповеди. Као један од примера може се навести приповест о потопу. Велики број отаца је из разумљивих разлога веровао у њену историјску фактичност. У то доба није се знало да су сличне приповести о потопу биле записане хиљаду година пре библијске. Када је Х. Смит 1870. године превео Еп о Гилгамешу, постало је јасно да библијски извештај о потопу има много сличности са овим месопотамијским текстом. Касније је откривен и Еп о Атрахасису и Постање из Еридуа, у којима се такође говори о потопу. У међувремену се у причу о потопу укључила и наука. Појавио се велики број теорија и дилема. Такође је карактеристичан пример и Књига пророка Јоне, коју су оци сматрали историјским текстом. Међутим, савремене литерарне и историјске реконструкције показују да је у питању новелистичка приповест са изразитом дидактичком сврхом. Оци се нису налазили пред изазовом оваквих питања. С друге стране, највећи број православних теолога сматра да су оци незаобилазни за савремену библијску егзегезу, и да на Писмо треба гледати кроз отачку богословску призму. Овај став, наравно, заслужује посебну пажњу, и он је највећим делом заслуга теолошког покрета у православљу познатог под називом „неопатристичка синтеза“. Тај концепт је био актуелан током већег дела 20. века. Један од његових главних идејних твораца, Георгије Флоровски, био је мишљења да су оци (нарочито 4. века) досегли највише богословске висине. Стога они треба да буду узори за сваку каснију теологију. Међутим, неопатристички повратак оцима је некако запоставио Писмо, не само у смислу занемаривања библијских студија, него није довољно јасно представљен отачки однос према Писму. Иначе, ни сами представници неопатристичке провинијенције углавном нису тумачили библијске списе, сем ретких изузетака. С друге стране, овај покрет је привукао пажњу на свете оце и тиме одиграо важну улогу у савременом православном богословљу. Само питање које смо поставили на почетку текста изазвано је неопатристичком синтезом, и оно је веома актуелно код православних библиста, нарочито српских. Једна од главних тема савремене православне библистике је питање рецепције Писма код светих отаца. Недавно је на Православном богословском факултету у организацији Библијског института одржана међународна конференција под насловом „Зашто је рецепција важна?“. У фокусу је било питање рецепције Писма код отаца и њене импликације за савремену егзегезу. Сваком озбиљнијем познаваоцу ове проблематике јасно је да између отачког периода и нашег постоје велике разлике. Оци нису били у прилици да се суоче са многим данашњим изазовима, као што су нпр. научна револуција, демократија, технолошки прогрес, атеизам итд. Ми живимо у свету доминација природних и технолошких наука, при чему је донедавно наука била у сукобу са религијом. У том погледу околности су се радикално промениле. Промене нису козметичког карактера, него задиру дубоко у човекову самосвест. Променио се свет символа, друштвени и политички систем. Међутим, неке ствари се нису промениле. Заправо, оне се не мењају. А то су егзистенцијална питања са којима се човек суочава кроз читаву историју. Можда би нам освешћивање тих питања отворило могућност изналажења одговора. Најважније је свакако увидети какав су оци имали однос према Писму и како су изналазили одговоре на изазове са којима су се суочавали. Прво што се може приметити код отаца јесте то да су они тражили одговоре у Писму, без обзира колико су били упућени у мисаоне и културне токове свога времена. Извор учења и вере је било Писмо, што се види из њиховог познавања светописамског текста. За неке се чак тврдило да знају Писмо наизуст (Ориген, св. Атанасије, св. Василије). Писмо је важило као Реч Божија коју треба изучавати. Илустрације ради, свети Јован Златоуст је одржао 32 егзегетске омилије на Посланицу Римљанима. Можемо само замислити колико је он познавао тај и друге библијске текстове. Друго што је наглашено присутно у отачкој егзегези јесте њена ангажованост. Свети Василије улази у средишња космолошка и космогонијска питања свога времена. О њима размишља кроз библијску призму. Иако је много тога у његовом тумачењу условљено временом и више није актуелно, фасцинантна је његова теолошка позиција. Треће, ништа мање важно јесте отачка иновативност у смислу изналажења нових теолошких и егзетских одговора. Светом Атанасију Великом су многи приговарали што је уводио нове појмове у богословље, то јест тумачење Писма, а који су одраније кориштени у јелинској философији. Приговорачи су му замерили да је тиме напустио традиционални начин богословствовања. Касније се показало да је његова иновативност била кључ успеха богословља Цркве. Теолози Цркве су се тада креативно користили достигнућима јелинске културе, сматрајући да све што је у њој вредно припада и хришћанима. Методе тумачења Писма, као и начине произношења тих тумачења, оци су преузимали из јелинске културе. На истоветан начин су се понашали сиријски оци, када је у питању сиријска културна традиција. Свети Јефрем Сирин се у својим химнама користио постојећим сиријским мелодијским напевима да би изразио хришћанске Истине вере. Ипак, најуочљивије је то што су оци умели да актуализују Писмо у конкретним животним ситуацијама. Свети Јован Златоуст је изазове свакодневице сагледавао из библијске перспективе и на тај начин нудио одговоре. На задивљујући начин је знао да одређене ситуације стави у библијски контекст, и из њега богословствује. Залажући се за сиромахе, упоређује их са Христом, односно актуализује Христове речи у којима се он поистовећује са потребитим. Критикујући богаташе каже: „Господ твој иде гладан, а ти живиш у раскоши! И није само то чудно, него још и то, што живећи у раскоши, усуђујеш се да га презреш, уз то, он не тражи не знам шта, него само комад хлеба, да би утолио глад. Он иде дрхтећи од хладноће, а ти, одевен у свилене хаљине, не обраћаш пажњу на њега, не показујеш никакво саосећање, него без икаквог милосрђа пролазиш поред њега“. Иполит Римски у свом Коментару на Књигу пророка Данила проницљиво актуализује текст, поистовећујући тадашња страдања хришћана са искушењима кроз која пролазе Данило и његови пријатељи. Четврта звер из Дан 7, 2-12 за њега јесте Римско царство, чије су власти у то време прогониле хришћане. Тек је фасцинантна егзегеза светог Јефрема Сирина, који је у поетској форми оживљавао библијске ликове и сцене. У Мемри (ритмичкој беседи) о Јони и покајању Нинивљана, Јефрем своју заједницу идетификује са тврдоглавим пророком, а суседе незнабожце са Нинивљанима. Тиме заједници предочава стање у којем се налази. Чак и оци наклоњени богословско-метафизичкој спекулацији, какви су били свети Атанасије или свети Максим, увек су се држали Писма као референтног оквира кроз који су промишљали. Када све наведено узмемо у обзир, тешко је не приметити колико Писмо изостаје из нашег савременог богословља. Бројни су разлози што је тако. Међутим, последњих година се често могу чути и пароле како је „читање Писма својствено протестантима“. Свако изучавање, тумачење или позивање на Писмо стоји под сенком протестантизма, што се посебно односи на библистику која се проглашава протестантском науком. Да ствар буде апсурднија, прозивачи су недовољно упућени у ту науку. Још је проблематичније то што се у нашој средини, која гаји култ светих отаца, уврежава такво мишљење. Они који га некритички износе и понављају, нису изгледа свесни да свете оце изједачавају са њима омраженим протестантима. Ако је изучавање Писма протестантска пракса, шта онда рећи за оце? Ако је коришћење савремених егзегетских алатки протестантизам, шта рећи за оце који су те алатке узимали од својих јелинских савременика? Ако је тражење одговора на савремена питања секуларизам, шта тек мислити о оцима који управо то радили? Озбиљнија дијагноза стања свести савремених приговарача, захтевала би посебан простор. У већини случајева, ту се крије лењост и немарност за изучавање Речи Божије – што су свети оци често наглашавали. Свети Иполит је чак сматрао, да неизучавање Писма нужно води у заблуду и одвајање од Бога, чак и оних на високим позицијама. Ако нам је Писмо извор вере, знања и оквир мишљења, свети оци треба да нам буду узор, како по светости живота, тако и по односу према Писму. Пробуђену свест о значају светих отаца за савремено богословље, по моме мишљењу, требало би јасније дефинисати и делом преиначити. Нужно је указати на библијске основе светоотачког богословља, али не тек куртоазно, као што је до сада било. Отачка теологија је била егзегеза Писма, било да су у питању догматске формулације, аскетске поуке, катихезе, проповеди или богослужбене песме. Писмо је било и остало кичма Предања. Битно је да схватимо какву је улогу Писмо имало код отаца, и да за почетак то научимо од њих; да научимо да нема богословља без Светог Писма. У том смислу, неопатристичка крилатица „напред к оцима“, могла би бити појашњена новом крилатицом „траговима отаца ка Писму“. Изучавајући Писмо и гледајући свет око себе отворених очију, схватићемо оце и они ће нам тада још више помоћи да разумемо Реч Божију записану у Писму. Извор: Теологија.нет
  7. Свима је добро познато да образовање, тј. ученост и знање играју веома важну улогу у свакоj друштвеној заједници. Успех неког друштва непосредно је зависан од квалитета образовања. Све велике културе своју су моћ заснивале на образовању. Неки народи чак и када су војно и економски били слабији од противника, побеђивали су на културно-интелектуалном плану као нпр. стари Јелини Римљане. Иако су Римљани војно поразили Јелине, ови су их надвладали на пољу духа – културно су их окупирали. Кроз историју се вишеструко показало да је ученост кључ успеха како у смислу креативног изналажења идеја, тако и њиховог даљег преношења. Добар пример тога су већ помињани Јелини, утемељивачи велике културе која се раширила над највећим делом античког света, а своје изданке пустила све до данас. Западни свет је такође доживео свој интелектуални, економски и политички процват управо захваљујући универзитетима и знању које је на њима стицано. Важност образовања као духовне моћи, којом се човек као појединац и друштво у целини уздижу изнад примитивизма и заосталости, неспоран је и универзалан феномен. Респект према знању и учености био је присутан већ код раних хришћана. Додуше, на почетку је Еванђеље проповедано нижим слојевима друштва. Међутим, како се временом долазило у све јачи додир са јелинским културом, показала се потреба да се хришћанске истине вере проповедају у једној вишој форми, а не само „језиком рибара“. Добар пример је и Апостол Павле, који је био образованији од осталих апостола. Стога и не чуди његов мисионарски успех. Значај образовања за хришћане види се у томе што је већ у 2. веку настала хришћанска богословска школа у Александрији, чувени Дидаскалион. У њему су временом предавали Св. Пантен, Ориген, Климент, Дионисије Александријски и Дидим Слепи. Поред изучавања Светог Писма, студенти су добијали и знања из других тада важних области, као што су реторика, класична литература и философија. Евсевије Кесаријски извештава да је Ориген даровите ученике „уводио у философске дисциплине, предавао им аритметику, геометрију и друге предмете, а такође их је упознавао и са философским теоријама“ (ЦИ, 6, 18, 3–4). Убрзо су настале и друге хришћанске школе, чији је циљ био образовање младих хришћанских проповедника, управо стога да би могли да се сучељавају са тадашњим интелектуалним изазовима, какви су били неоплатонизам и стоицизам. Занимљиво је и то да су хришћани своје школе саображавали јелинским. Тако је поменути Дидаскалион био уређен према класичном јелинском моделу, што је већ урадио Св. Пантен – оснивач школе. Поред тога што су оснивали сопствене школе, још је упадљивије да су се истакнути хришћански теолози и проповедници образовали у јелинским училиштима. Тако је Св. Василије Велики студирао у Кесарији, док је у Константинопољу био ученик чувеног професора реторике Ливанија. Потом је и на Атинском универзитету студирао књижевност, реторику и философију код професорâ Проересија и Имерија. Сличне путеве образовања пролазили су и други велики теолози древне Цркве. Григорије Богослов је студирао у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској, Александрији и Атини – у оно доба најзначајнијим центрима класичног образовања. Јован Златоусти је у Антиохији код Андрагатија изучавао философију, а код Ливанија реторику. У антиохијском Аскетириону учио је егзегезу код Диодора. Занимљиво је да је Св. Василије своје ученике исто слао код ретора Ливанија да би их овај, с једне стране, подучавао беседништву, а с друге, ништа мање важне, да би им пружао отпор у њиховим хришћанским уверењима. Такође су многи хришћански егзегети учили у јелинским школама, где су тумачени Хомерови епови. Разлог је био да се обуче како би сличне методе могли употребљавати приликом тумачења Светог Писма. Црквени каноничари су студирали права у незнабожачким школама, управо зато што се у њима изучавао правни оквир у којем је живео тадашњи свет. Мисионарски успех античког хришћанства незамислив је без учености и знања. Иако је значај и духовни ауторитет многих светаца који нису били посебно образовани (као нпр. Св. Никола) огроман, ипак су путеве црквеног живота и догматске формулације вере одредили образовани и учени оци, као што су нпр. Св. Иринеј Лионски, Св. Атанасије Велики, Кападокијци, Св. Јован Златоуст, Св. Кирил Александријски, Св. Максим Исповедник и други. Та историјска чињеница се не сме изгубити из вида. Истовремено са значајем образовања и учености за Цркву и улоге образовања у богословски формативном раздобљу живота Цркве, важно је обратити пажњу на још један феномен, а он се тиче актуелности и садржаја знања. Наиме, хришћански богослови су изучавали тада владајуће теорије, које су се тицале философије, астрономије, медицине, географије и осталих наука. Наглашавамо да су проучавали уверења и теорије које су тада важили. Управо у интеракцији са њима настајали су хришћански теолошки искази. То се нарочито добро види у тумачењу Шестоднева Св. Василија. Он стварање света тумачи у оквирима тадашњих сазнања, тако да су његова физика, ботаника, географија и др. плод античке учености и виртуозног богословског промишљања. На Василијевом примеру се види колико су садржај знања и начини његовог стицања били у непосредој вези са тадашњим јелинским светом. Такође је занимљиво упоредити језик јелинских философа тога доба са језиком хришћанских богослова. Сличности у многим формулација су више него очигледне. Стога су хришћански теолози и били кадри да се ухвате у коштац са моћном јелинском културом и да је временом „наткриле свештеним сводовима Цркве“. Наравно, садржај вере је био другачији, што хришћанство и чини посебним у односу на остатак света. Ако ствари погледамо из савремене перспективе, добићемо једну у много чему супротну слику у односу на поменути период. Довољан је само летимичан поглед на концепт савеременог богословског образовања да се увиде базични проблеми у којима се оно налази. Основни проблем је у томе што се теологија мање-више третира као самодовољна наука. То је својеврсни „l’artpourl’art“. Наиме, систем данашњег богословског образовања је затворен систем који нема никакву озбиљнију интеракцију са светом у којем живимо. Тако се нпр. у богословијама и на факултетима изучава Канонско право, где се студенти упознавају са многим канонима и уредбама, што само по себи није бесмислено. Али, проблем је у томе што млади теолози немају могућност да се упознају са савременим концептом права. Теме као што су Декларација о људским правима и уопште правно устројство земље остају непознате. Ми немамо дидактичког простора у којем би млади теолози научили нешто више о томе шта је нпр. парламентарна демократија или либерални капитализам,а управо то је друштвени оквир у којем живимо. Слично се дешава и у другим областима. Тако нпр. савремени трендови у уметности или информатичкој технологији представљају теме којих се ми у оквиру школског курикулума не дотичемо. Примера ради, ако бисмо извршили анкету међу нашим младим богословима са питањем шта је то постмодерна, резултат би био поражавајући у смислу њихове необавештености (што могу као професор лично да посведочим). То се нарочито односи на студенте који су завршили средњу богословску школу. У поређењу са ранијим оцима, то би изгледало као да нпр. Кападокијци нису знали шта је неоплатонизам. С друге стране, читав образовни систем је оптерећен многим помоћним дисциплинама које га чине прегломазним, тако да све то студентима непотребно црпе велику енергију, а при томе се премало дотиче света у којем живе. Ништа мањи проблем је и то што се теологија готово искључиво бавити сопственом прошлошћу. Као да смо прикљештени стегама прошлости. Наравно да изучавање сопственог предања и те како има смисла. Међутим, то бављење прошлошћу како се оно спроводи у нашим богословским школама више је прикупљање информација него херменеутички профилисано сагледавање важних богословских питања и покушај да се у духу предања данас промишља теологија. Преокупираност искључиво собом и сопственом прошлошћу у овом контексту представља непотребан баласт. Овим треба да се баве стручњаци за одређене области. Уместо да се усмеримо на свет у којем живимо и уђемо у креативну интеракцију са владајућим уверењима и трендовима, и из те перспективе осмишљавамо теологију и живот Цркве, ми остајемо заробљени у далекој прошлости коју углавном некритички идеализујемо. Макако звучало, ми у основи не гајимо светоотачки и предањски дух, него неке новије концепције присутне на Западу у последњих неколико векова, нарочито код римокатолика. Поступајући овако ми смо се затворили и постали свет за себе: имамо хришћанску етику, хришћанску антропологију, хришћанску социологију, хришћанску комуникологију итд. Наравно да су поменуте дисциплине важне и заслужују да буду изучаване, али овде је симптоматичан придев хришћански јер указује на паралелну стварност у којој се налазимо. То је довело до тога да се богослови баве собом и обраћају само једни другима, док је теолошки језик постао својеврстан стручни социолект. Теолошки језик има врло слабу конекцију са другим наукама и сферама људског духа. Стога и не чуди што богословске дискусије углавном и остају унутар кругова стручно иницираних теолога. Заборављена је мисао Ап. Павла, који јасно каже: „И бeздушнe ствaри кoje дajу глaс, билo свирaлa или гуслe, aкo нe дajу рaзгoвeтнe глaсoвe, кaкo ћe сe рaзумeти штa сe свирa или гуди? Jeр, aкo трубa дâ нejaсaн глaс, кo ћe сe припрeмити зa бoj? Taкo и ви, aкo рeчeтe jeзикoм нeрaзумљиву риjeч, кaкo ћe сe знaти штa гoвoритe? Jeр ћeтe гoвoрити у вeтaр“ (1Кор 14, 7–9). Наравно да овакво стање ствари није производ немарности или недостатка способности просветних радника. Да јесте, такав проблем би се релативно лако превазишао. Међутим, црквено школство није издвојено из нашег општег миљеа. Црквени образовни систем пројављује дубоке структуре тренутног унутарцрквеног живота и наше колективне свести. У сопственој самодовољности ми у Цркви се дистанцирамо од света, али не у оном библијско-светоотачком смислу – „у свету, али не од света“, него у смислу нашег одсуства из света као проповедника Еванђеља. Да бисмо свету проповедали и сведочили Христа, морамо као и свети оци, познавати овај свет. Ухватити се у коштац са њим. То значи кретати се у свету савремених идеја да бисмо их могли добро сагледати и покушали им дати хришћанску димензију. Морамо схватити изазове савремене демократије, либералног капитализма, информационих технологија, савеременог маркетинга и уопште постојећих трендова од уметности до пословне етике. То је могуће само ако почнемо озбиљније да изучавамо савремене друштвене феномене, као што су то и оци радили у своје доба. Чувена крилатица Георгија Флоровског „напред к оцима“, у овом контексту значи повратак отачком образовном моделу, а не добу у којем су живели. С друге стране, такав приступ претпоставља да говоримо језиком који свако разуме. Наравно, питање језика је комплексно и захтева посебну елаборацију. Разумљив језик значи темељније преосмишљавање теологије, а не тек спољашњу декорацију. Данас је готово незамисливо да се у неком популарном часопису (нпр. Нин, Време) појави текст са теолошком темом и да изазове озбиљније и шире интересовање, што је врло индикативно јер показује колико је савремена теологија далеко од реалног света. А то није само језик. Проблеми су знатно дубљи… Наше средње богословске школе и факултети, чак и као део универзитета, још увек делују као специфична и издвојена образовна средина. Такав приступ нормалан је за струковне школе и факултете, који се заснивају на уско стручном образовању. Међутим, теологија не може бити еснафска ствар (што тренутно јесте), него наука која повезује широку лепезу људског духа и даје одговоре или бар одговорна промишљања на питања из различитих области: економских, политичких, социолошких, космолошких, философских итд. Ми смо у том смислу специфични у односу на већину других школа. Зато, да бисмо могли да се темељније упознамо са важним питањима данашњице, нужно је да у наш образовни систем уведемо дисциплине које се баве таквим питањима. Што се тиче средњег богословског образовања, то би се могло реализовати преко хришћанских гиманазија, које би могле бити различито профилисане. На факултетима је то могуће прављењем студијских програма који би омогућили такву врсту образовања и развијања критичке свести. Такође, то је оствариво појачавањем сарадње са другим факултетима у смислу отварања могућности да одређене дисциплине студенти теологије изучавају на тим матичним факултетима, што је и најприродније. Свакако, постоји још начина да се дође до квалитетног богословског образовања. Међутим, у овом тренутку је најважније да сагледамао проблеме и што пре кренемо да их решавамо, јер постојећи систем није добар нити обећавајући. Напротив.
  8. „Ми морамо да се дружимо са песницима, списатељима, беседницима и свим људима који нам могу рећи нешто корисно за нашу бригу о души.“ Св. Василије Велики, Беседа младима о користи од јелинских списа Свима је добро познато да образовање, тј. ученост и знање играју веома важну улогу у свакоj друштвеној заједници. Успех неког друштва непосредно је зависан од квалитета образовања. Све велике културе своју су моћ заснивале на образовању. Неки народи чак и када су војно и економски били слабији од противника, побеђивали су на културно-интелектуалном плану као нпр. стари Јелини Римљане. Иако су Римљани војно поразили Јелине, ови су их надвладали на пољу духа – културно су их окупирали. Кроз историју се вишеструко показало да је ученост кључ успеха како у смислу креативног изналажења идеја, тако и њиховог даљег преношења. Добар пример тога су већ помињани Јелини, утемељивачи велике културе која се раширила над највећим делом античког света, а своје изданке пустила све до данас. Западни свет је такође доживео свој интелектуални, економски и политички процват управо захваљујући универзитетима и знању које је на њима стицано. Важност образовања као духовне моћи, којом се човек као појединац и друштво у целини уздижу изнад примитивизма и заосталости, неспоран је и универзалан феномен. Респект према знању и учености био је присутан већ код раних хришћана. Додуше, на почетку је Еванђеље проповедано нижим слојевима друштва. Међутим, како се временом долазило у све јачи додир са јелинским културом, показала се потреба да се хришћанске истине вере проповедају у једној вишој форми, а не само „језиком рибара“. Добар пример је и Апостол Павле, који је био образованији од осталих апостола. Стога и не чуди његов мисионарски успех. Значај образовања за хришћане види се у томе што је већ у 2. веку настала хришћанска богословска школа у Александрији, чувени Дидаскалион. У њему су временом предавали Св. Пантен, Ориген, Климент, Дионисије Александријски и Дидим Слепи. Поред изучавања Светог Писма, студенти су добијали и знања из других тада важних области, као што су реторика, класична литература и философија. Евсевије Кесаријски извештава да је Ориген даровите ученике „уводио у философске дисциплине, предавао им аритметику, геометрију и друге предмете, а такође их је упознавао и са философским теоријама“ (ЦИ, 6, 18, 3–4). Убрзо су настале и друге хришћанске школе, чији је циљ био образовање младих хришћанских проповедника, управо стога да би могли да се сучељавају са тадашњим интелектуалним изазовима, какви су били неоплатонизам и стоицизам. Занимљиво је и то да су хришћани своје школе саображавали јелинским. Тако је поменути Дидаскалион био уређен према класичном јелинском моделу, што је већ урадио Св. Пантен – оснивач школе. Поред тога што су оснивали сопствене школе, још је упадљивије да су се истакнути хришћански теолози и проповедници образовали у јелинским училиштима. Тако је Св. Василије Велики студирао у Кесарији, док је у Константинопољу био ученик чувеног професора реторике Ливанија. Потом је и на Атинском универзитету студирао књижевност, реторику и философију код професорâ Проересија и Имерија. Сличне путеве образовања пролазили су и други велики теолози древне Цркве. Григорије Богослов је студирао у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској, Александрији и Атини – у оно доба најзначајнијим центрима класичног образовања. Јован Златоусти је у Антиохији код Андрагатија изучавао философију, а код Ливанија реторику. У антиохијском Аскетириону учио је егзегезу код Диодора. Занимљиво је да је Св. Василије своје ученике исто слао код ретора Ливанија да би их овај, с једне стране, подучавао беседништву, а с друге, ништа мање важне, да би им пружао отпор у њиховим хришћанским уверењима. Такође су многи хришћански егзегети учили у јелинским школама, где су тумачени Хомерови епови. Разлог је био да се обуче како би сличне методе могли употребљавати приликом тумачења Светог Писма. Црквени каноничари су студирали права у незнабожачким школама, управо зато што се у њима изучавао правни оквир у којем је живео тадашњи свет. Мисионарски успех античког хришћанства незамислив је без учености и знања. Иако је значај и духовни ауторитет многих светаца који нису били посебно образовани (као нпр. Св. Никола) огроман, ипак су путеве црквеног живота и догматске формулације вере одредили образовани и учени оци, као што су нпр. Св. Иринеј Лионски, Св. Атанасије Велики, Кападокијци, Св. Јован Златоуст, Св. Кирил Александријски, Св. Максим Исповедник и други. Та историјска чињеница се не сме изгубити из вида. Истовремено са значајем образовања и учености за Цркву и улоге образовања у богословски формативном раздобљу живота Цркве, важно је обратити пажњу на још један феномен, а он се тиче актуелности и садржаја знања. Наиме, хришћански богослови су изучавали тада владајуће теорије, које су се тицале философије, астрономије, медицине, географије и осталих наука. Наглашавамо да су проучавали уверења и теорије које су тада важили. Управо у интеракцији са њима настајали су хришћански теолошки искази. То се нарочито добро види у тумачењу Шестоднева Св. Василија. Он стварање света тумачи у оквирима тадашњих сазнања, тако да су његова физика, ботаника, географија и др. плод античке учености и виртуозног богословског промишљања. На Василијевом примеру се види колико су садржај знања и начини његовог стицања били у непосредој вези са тадашњим јелинским светом. Такође је занимљиво упоредити језик јелинских философа тога доба са језиком хришћанских богослова. Сличности у многим формулација су више него очигледне. Стога су хришћански теолози и били кадри да се ухвате у коштац са моћном јелинском културом и да је временом „наткриле свештеним сводовима Цркве“. Наравно, садржај вере је био другачији, што хришћанство и чини посебним у односу на остатак света. Ако ствари погледамо из савремене перспективе, добићемо једну у много чему супротну слику у односу на поменути период. Довољан је само летимичан поглед на концепт савеременог богословског образовања да се увиде базични проблеми у којима се оно налази. Основни проблем је у томе што се теологија мање-више третира као самодовољна наука. То је својеврсни „l’artpourl’art“. Наиме, систем данашњег богословског образовања је затворен систем који нема никакву озбиљнију интеракцију са светом у којем живимо. Тако се нпр. у богословијама и на факултетима изучава Канонско право, где се студенти упознавају са многим канонима и уредбама, што само по себи није бесмислено. Али, проблем је у томе што млади теолози немају могућност да се упознају са савременим концептом права. Теме као што су Декларација о људским правима и уопште правно устројство земље остају непознате. Ми немамо дидактичког простора у којем би млади теолози научили нешто више о томе шта је нпр. парламентарна демократија или либерални капитализам,а управо то је друштвени оквир у којем живимо. Слично се дешава и у другим областима. Тако нпр. савремени трендови у уметности или информатичкој технологији представљају теме којих се ми у оквиру школског курикулума не дотичемо. Примера ради, ако бисмо извршили анкету међу нашим младим богословима са питањем шта је то постмодерна, резултат би био поражавајући у смислу њихове необавештености (што могу као професор лично да посведочим). То се нарочито односи на студенте који су завршили средњу богословску школу. У поређењу са ранијим оцима, то би изгледало као да нпр. Кападокијци нису знали шта је неоплатонизам. С друге стране, читав образовни систем је оптерећен многим помоћним дисциплинама које га чине прегломазним, тако да све то студентима непотребно црпе велику енергију, а при томе се премало дотиче света у којем живе. Ништа мањи проблем је и то што се теологија готово искључиво бавити сопственом прошлошћу. Као да смо прикљештени стегама прошлости. Наравно да изучавање сопственог предања и те како има смисла. Међутим, то бављење прошлошћу како се оно спроводи у нашим богословским школама више је прикупљање информација него херменеутички профилисано сагледавање важних богословских питања и покушај да се у духу предања данас промишља теологија. Преокупираност искључиво собом и сопственом прошлошћу у овом контексту представља непотребан баласт. Овим треба да се баве стручњаци за одређене области. Уместо да се усмеримо на свет у којем живимо и уђемо у креативну интеракцију са владајућим уверењима и трендовима, и из те перспективе осмишљавамо теологију и живот Цркве, ми остајемо заробљени у далекој прошлости коју углавном некритички идеализујемо. Макако звучало, ми у основи не гајимо светоотачки и предањски дух, него неке новије концепције присутне на Западу у последњих неколико векова, нарочито код римокатолика. Поступајући овако ми смо се затворили и постали свет за себе: имамо хришћанску етику, хришћанску антропологију, хришћанску социологију, хришћанску комуникологију итд. Наравно да су поменуте дисциплине важне и заслужују да буду изучаване, али овде је симптоматичан придев хришћански јер указује на паралелну стварност у којој се налазимо. То је довело до тога да се богослови баве собом и обраћају само једни другима, док је теолошки језик постао својеврстан стручни социолект. Теолошки језик има врло слабу конекцију са другим наукама и сферама људског духа. Стога и не чуди што богословске дискусије углавном и остају унутар кругова стручно иницираних теолога. Заборављена је мисао Ап. Павла, који јасно каже: „И бeздушнe ствaри кoje дajу глaс, билo свирaлa или гуслe, aкo нe дajу рaзгoвeтнe глaсoвe, кaкo ћe сe рaзумeти штa сe свирa или гуди? Jeр, aкo трубa дâ нejaсaн глaс, кo ћe сe припрeмити зa бoj? Taкo и ви, aкo рeчeтe jeзикoм нeрaзумљиву риjeч, кaкo ћe сe знaти штa гoвoритe? Jeр ћeтe гoвoрити у вeтaр“ (1Кор 14, 7–9). Наравно да овакво стање ствари није производ немарности или недостатка способности просветних радника. Да јесте, такав проблем би се релативно лако превазишао. Међутим, црквено школство није издвојено из нашег општег миљеа. Црквени образовни систем пројављује дубоке структуре тренутног унутарцрквеног живота и наше колективне свести. У сопственој самодовољности ми у Цркви се дистанцирамо од света, али не у оном библијско-светоотачком смислу – „у свету, али не од света“, него у смислу нашег одсуства из света као проповедника Еванђеља. Да бисмо свету проповедали и сведочили Христа, морамо као и свети оци, познавати овај свет. Ухватити се у коштац са њим. То значи кретати се у свету савремених идеја да бисмо их могли добро сагледати и покушали им дати хришћанску димензију. Морамо схватити изазове савремене демократије, либералног капитализма, информационих технологија, савеременог маркетинга и уопште постојећих трендова од уметности до пословне етике. То је могуће само ако почнемо озбиљније да изучавамо савремене друштвене феномене, као што су то и оци радили у своје доба. Чувена крилатица Георгија Флоровског „напред к оцима“, у овом контексту значи повратак отачком образовном моделу, а не добу у којем су живели. С друге стране, такав приступ претпоставља да говоримо језиком који свако разуме. Наравно, питање језика је комплексно и захтева посебну елаборацију. Разумљив језик значи темељније преосмишљавање теологије, а не тек спољашњу декорацију. Данас је готово незамисливо да се у неком популарном часопису (нпр. Нин, Време) појави текст са теолошком темом и да изазове озбиљније и шире интересовање, што је врло индикативно јер показује колико је савремена теологија далеко од реалног света. А то није само језик. Проблеми су знатно дубљи… Наше средње богословске школе и факултети, чак и као део универзитета, још увек делују као специфична и издвојена образовна средина. Такав приступ нормалан је за струковне школе и факултете, који се заснивају на уско стручном образовању. Међутим, теологија не може бити еснафска ствар (што тренутно јесте), него наука која повезује широку лепезу људског духа и даје одговоре или бар одговорна промишљања на питања из различитих области: економских, политичких, социолошких, космолошких, философских итд. Ми смо у том смислу специфични у односу на већину других школа. Зато, да бисмо могли да се темељније упознамо са важним питањима данашњице, нужно је да у наш образовни систем уведемо дисциплине које се баве таквим питањима. Што се тиче средњег богословског образовања, то би се могло реализовати преко хришћанских гиманазија, које би могле бити различито профилисане. На факултетима је то могуће прављењем студијских програма који би омогућили такву врсту образовања и развијања критичке свести. Такође, то је оствариво појачавањем сарадње са другим факултетима у смислу отварања могућности да одређене дисциплине студенти теологије изучавају на тим матичним факултетима, што је и најприродније. Свакако, постоји још начина да се дође до квалитетног богословског образовања. Међутим, у овом тренутку је најважније да сагледамао проблеме и што пре кренемо да их решавамо, јер постојећи систем није добар нити обећавајући. Напротив. View full Странице
  9. Филон је рођен у Александрији око 20. пХ, и живѣо негдѣ до половине првог вѣка. Потицао је из угледне јеврејске породице, која је имала значајан друштвени утицај. Будући да је живѣо у интелектуално и културно развијеној Александрији, још је у младости стекао високо образовање. За њега се може рећи да је припадао кругу јелинизованих Јевреја. Додуше, јелинска мисао и култура су прѣ Филона постале саставни дѣо паидеје једног дѣла египатских Јевреја. Треба се само сѣтити егзегете Димитрија, Аристовула, Езекила Трагедиографа и Псевдо-Аристеја. Сви су они били увелико зашли у јелинске културне воде. Филон је, иначе, водио миран и повучен живот, посветивши се читању и контемплацији. Једном приликом је путовао у дипломатску мисију код императора Клаудија у Рим, гдѣ је предводио јеврејску делегацију. Повод је био прогон Јевреја у Александрији, за врѣме управе намѣсника Флака. Тај податак посредно говори о његовом друштвеном угледу. Филон је представљао специфичан профил јеврејског интелектуалца дубоко укорѣњеног у јелинску културу. Посебно се занимао за Платона, слично већини интелектуалних људи тога доба. Филонова заокупљеност платонизмом препозната је још у древности. Од античких давнина је остала изрека „или Платон филонизује, или Филон платонизује“. На њега су оставили извѣстан утицај и стоици, поготово по питању аскезе и морала. Извѣсно је да је читао и питагорејске списе. Утицај Платона се нарочито види у тумачењу Постања, гдѣ се на специфичан начин ослања на Тимаја и питагорејска учења о бројевима. У спису Живот Мојсијев, Филон представља Мојсија као античког мудраца. Чак се у погледу литерарних манира и жанра држао тадашњих јелинских стандарда. Истовремено, Филон је темељно познавао Писмо и библијска предања. Познато је да је био суботњи проповедник у синагоги. Један број његових тумачења вѣроватно је настао у том контексту. По свему судећи, није знао јеврејски. Библијске текстове читао је у септуагинтиној верзији. Велики број његових списа је сачуван. Ранији истраживачи су пренаглашавали Филонов јелинизам, у смислу његове велике зависности од јелинске философије. Те оцѣне су претѣране. Филон није био синкретистички настројен мислилац који је вѣштачки комбиновао библијске идеје и јелинску философију, него више тумач Писма са изразитим осѣћајем за философију. Основни темељ његове мисли је био библијски. Јелинско се, прѣ свеге, огледало у форми мишљења, али те форме нису биле издвојене споља као некакве логичке алатке. Рѣч је о унутрашњем, инхерентном принципу који се пројављивао заједно са основним садржајем Филоновог мишљења. У дубини бића, Филон је био вѣрујући Израилац, који је темељно познавао своје Свете списе, и у њима налазио инспирацију за сопствено мишљење. У различитим контекстима је тумачио Писмо, прѣ свега, Петокњижје покушавајући да га протумачи у категоријама особеним за јелинску философску мисао. Основна одлика његовог тумачења Писма било је то да се у тексту нађе дубљи смисао који се ишчитава ‘иза слова’. Такав приступ се, иначе, назива алегореза или алегоријско тумачење. Филон га је преузео од својих јелинских савременика. Познато је да су каснији јелински мислиоци хомеровске епове и друге старе митове тумачили алегоријски. Спѣвови старих пѣсника, у којима се на антропоморфан начин говорило о боговима, стоици и платонисти су тумачили у пренесеном значењу. Тако за неке од њих Хера није божанство него ваздух, Посејдон је вода, Аполон је ватра итд. Диомедово рањавање Афродите и Ареса је тумачено као побѣда мудраца на ирационалношћу и разарањем. Иза антропоморфних престава богова и њихових међусобних релација, јелински мислиоци су увиђали природне елементе, космички поредак или етичке категорије. Једино на тај начин је било могуће широко реципирану и утицајну традицију хомеровских епова превести у философко-рационалне категорије. Филон се нашао у сличној ситуацији. Наиме, требало је старосавезне сликовите исказе протумачити у дубљем смислу. У противном, многи библијски текстови би тадашњим образованим људима личили на митске приповѣсти у којим се недолично говори о Богу. Филон је на више мѣста образлагао такав свој приступ. Иако преузета из јелинске праксе, Филонова алегореза била је специфична у том смислу што је имао другачији однос према историји. Библијске описе је сматрао реалним историјским изворима, које треба схватити на продубљен начин. С друге стране, јелински тумачи су занемаривали историчност митских приказа и у њима искључиво тражили дубље истине. Филонова алегореза је посебно долазила до изражаја, када се освртао на текстове у којима се о Богу говори на сликовит начин – антропоморфно. Бог као духовно биће није видљив тѣлесним очима, тако да сликовите исказе о Богу треба схватити у пренесеном смислу. Он је сматрао да Бог није засадио дрвеће у Еденском врту у дословном смислу, него врлине. Такође и текстове у којима постоје извѣсне нелогичности треба схватити алегоријски. Каин нпр. није основао град како дословно стоји у Писму него ново учење, јер коме и са киме је он градио град. У многим другим случајевима, Филон је изналазио дубље значење. Тако су четири рѣке из Едена четири врлине: разборитост, умѣреност, храброст и правичност. У оваквим тумачењима, показивао је изразиту егзегетску луцидност, јер што је вода за тѣлесни живот, то је врлина за духовни. Филон је у много чему претеча хришћанске теологије и егзегезе. У основи би се могло рећи да је он више припада хришћанској него јеврејској традицији. То показује и чињеница да су његов лик и дѣло очувано у оквиру хришћанског предања. Још је блажени Јероним писао да је Филон „уврштен међу црквене писце“. Његова тумачења се у великој мѣри одразила на каснију хришћанску егзегезу. Поготово су представници александријске школе, као што су Климент Александријски, Ориген и Дидим Слѣпи били склони таквом тумачењу. Алегоријски метод су у мањој или већој мѣри практиковали и Иполит Римски, Тертулијан, Методије Олимпски, Григорије Ниски, Августин, Максим Исповѣдник и други. Циљ је био изналажење дубљег смисла. Из хришћанске перспективе гледано, алегоријско тумачење неких старосавезних реалија засновало се на идеји да се већ у Старом Савезу виде јасни наговѣштаји касније новосавезне стварности. Додуше, хришћански тумачи су више практиковали типологизовану алегорезу, што код Филона није био случај. Филон је био први велики тумач, који је библијске списе тумачио у једној новој средини, која је по много чему била различита у односу на свѣт у којем је настало Писмо. Био је то велики изазов, са којим се могао ухватити у коштац само проницљив теолошки ум. Изазов је би у томе да се библијске Истине вѣре изрази у категоријама јелинске философије и културе. У теолошко-егзегетском смислу био је то велики искорак. Његовим стопа ће касније кренути велики хришћански богослови, чији ће теолошки ангажман добрим дѣлом допринѣти да библијска порука наткрили велику јелинску културу. теологија.нет
  10. Потом Каин рече Авељу, брату своме: пођимо у поље. Али деси се да када бѣху у пољу, устаде Каин на Авеља брата свога и уби га. Одмах на почетку Библије, послѣ извѣштајâ о стварању човѣка и првородног грѣха говори се о Каину и Авељу. Према светописамском тексту Каин и Авељ су били синови Адама и Еве. Каин је постао ратар, док Авељ бѣше пастир. Када су приносили жртве, Бог је погледао Авељеву жртву не марећи за Каинову. То је Каина страшно расрдило и изазвало мржњу према брату – појавила се завист. Због тога га Бог упозорава на опасност која долази из њега самога. Када су остали сами у пољу „устаде Каин на Авеља брата свога, и уби га“. На Божије питање: „Гдѣ ти је брат твој Авељ?“, Каин одговара: „Не знам, зар сам ја чувар брата свога?“. За казну Бог га проклиње: „да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје“, и прогони на исток стављајући му знак: „и начини Господ знак на Каину да га не убије ко га сретне. И отиде Каин испред Господа, и насели се у земљи Наидској на истоку према Едену“. Према даљем опису Каин се тамо жени и подиже град којег именује по свом сину Еноху. Приповѣст о Каину и Авељу је кратка (Пост 4, 1-17) и сем наведених не доноси готово никакве друге информације. Читањем текста отвара се доста питања на која није могуће дати поуздан одговор. Та чињеница је кроз каснију историју тумачења остављала доста ‘креативног простора’ за стваралачку имагинацију и даља тумачења. Тај феномен су поједини патристички тумачи звали „скраћени говор“. Текст је перципиран нешто као прозор кроз који се гледало у свѣт библијске стварности. „Скраћени говор“ или ‘креативни простор’ тумачи су углавном попуњавали парафразама заснованим на богословским, логичким и унутарписамским претпоставкама. Као и уобичајено, и овом тексту треба приће из одговарајуће перспективе. То значи да треба истражити контекст у којем је настала приповѣст и фокусирати се на елементе који су наглашени у тексту. У позном јудаизму и каснијој хришћанској егзезези ова приповѣст је тумачена тако што су Каин и Авељ схватани или као појединачне личности, или пак као типови људи који у себи носе одлике Каина и Авеља (Филон Александријски). Тек негдѣ од половине XIX вѣка појављују се тумачења која у ликовима прве браће виде колективне идентитете, то јест иза Каина и Авеља се крију каснија племена или народи. За такво мишљење постоје оправдани разлози. Феномен поистовѣћивања појединца са групом познат је и врло распростањен у Старом Савезу. Тако су патријарси често представљени као корпоративне личности, у којима се огледао каснији Израил. У пѣсми из Пост 49, Јаков је Израил, а имена његових дванаест синова час значе једну личност, час читаво племе. Упадљиво је и то како се Јудино племе, када је пошло да узме земљу која му је пала у дѣо подѣлом Ханана, обраћа племену Сименовом: А Јуда рече Симеону брату своме: пођи са мном на мој дио… (Суд 1 3). Слични примери се могу видѣти у Понз 26 2-10, ИНав 7 10-18, Пс 44 итд. С друге стране, ако се текст покуша реконструисати у смислу да приповѣст говори о реалним историјским догађајима, запада се у озбиљне егзегетске проблеме. Ту се поставља неколико нерѣшивих питања: 1) Ко је могао да сретне Каина и и да га убије, када није било људи сем њега и родитеља? 2) Кога је Каин оженио, када је отишао на исток? 3) Зашто је градио град и коме? Тешко је претпоставити да писац није био свѣстан таквих потешкоћа. Упитно је да ли се овдѣ говори о потомцима првих људи у дословном смислу. Логичније би било да се приповѣдач обраћао својим савременицима, а да је текст дао и универзалније значење. У савременој библијској егзегези преовладава мишљење да се иза лика Каина и Авеља крију колективни ентитети. Неки библисти, који нагињу колективном тумачењу, сматрају да се иза лика Каина налази племе Кенејаца, док се иза Авеља крију Израилци. Темељнија изучавања овог текста показују да је колективно тумачење оправдано. Проблем представља поистовѣћење Кенејаца са Каином. Та теза упоште није извѣсна. Прѣ свега, поставља се питање: зашто би на тај начин било представљено племе са којим Израилци нису имали лоше односе? Мојсије се оженио из племена Кенејаца (Пост 15 19; Бр 24 21; Суд 4 11.17; 1Сам 15 6; 27 10; 30 29). Ниједан библијски текст не изражава нетрпељивост према Кенејцима, напротив. Пошто су били благонаклони према Израилцима за врѣме Изласка, касније им Саул поручује: „идите, одвојити се, уклоните се од Амаличана, да вас не бих потарао с њима, јер сте ви учинили милост синовима Израиловим када су ишли из Египта“ (1Цар 15 6). Јаила, жена Евера Кенејца, убила је Сисару, који је био непријатељ Израила (уп. Суд 4 17-23). С друге стране, повезивање имена Каин са Кенејцима се нигде у Писму не доводи у такву везу (уп. Бр 24 21-22). Све то указује да Израилци и Кенејци нису били међусобни непријатељи, и да је тешко повѣровати да се иза лика Каина прикривају Кенејци. Један други народ је кроз дуг историјски период био у непријатељском односу са Израилом, све док га Израилци нису коначно савладали. Били су то Хананци, народ који је са Израилцима углавном био у непријатељском односу. Од уласка у Обећану земљу, све до Давидовог успостављања власти на тим подручјем владали су међусобни сукоби. Поред војних обрачуна, ханански култови су Израилцима били велико искушење у религијском смислу. Библија врви од таквих свѣдочанстава (уп. Понз 32, 17; 1Цар 11, 1-10; 16, 30-33; Јер 7, 18; Ос 4, 12-14; Ам 2, 8; 5, 26). Међусобна супростављања су се морала дубоко одразити на Израилце. Стога је извѣсније да се иза Каиновог лика крију Хананци. Приповѣст о Каину и Авељу је настала у периоду раног Израила, управо када су Израилци са Хананцима били у вишеструким сукобима. Хананци су задуго били војно надмоћнији, поготово у доба судија. Тада су ханански култови, због преласка на сѣделачки начин живота, били веома привлачни Израилцима. У приповѣсти се одражавају животне околности карактеристичне за земљорадничка и сточарска друштва. Писац је те напетости пројектовао у рану прошлост, на почетке човѣчанства. То је, иначе, литерарни и теолошки манир близак библијским писцима. Тако да је приповѣст о Каину и Авељу историјска пројекција онога што се дешавало између Хананца и Израилаца. У том периоду Хананци су били ратари, док су Израилци у били више номади-сточари. Интенционо гледано, у овој причи се говори о злоћи Хананаца који су насртали на Израилце. Авељ је представљен као безазлени пастир, док је Каин срдити ратар и убица. Занимљиво је да се етимологија имена Каин изводи од глагола qnh – стећи, задобити, што указује на Хананце који су били земљопоседници. Авељ се изводи од jbl и значи водити (стада по пашњацима). Иначе, мотив сточара/пастира дубоко је био присутан у свѣсти Израилаца. Двојица највећих синова Израила – Мојсије и Давид – били су пастири (уп. Изл 3 1; 1Сам 16 11.19; 17 15). Приповѣст је вишеструко слојевита. Писац истовремено хоће да каже да земља на којој живе Хананци не припада њима. Бог прогони Каина у земљу „Нод“ – што у прѣводу значило „пуста и ненасељена“. То је вѣроватно пространа пустиња, источно од Ханана. У њој је требало да живи Каин и његово потомство. Израилци су дошли у Обећану земљу, коју су насељавали Хананци. На овај начин се тематизовало питање земље: Хананци треба да иду у земљу свог претка, а Обећана земља припада Израилу. Као што је некада Бог Адаму и Еви дао Еден, тако је касније Израилцима дао Обећану земљу. Каин је требало да буде луталица, јер живѣти у земљи Нод значи „бити без дома, луталица“, такође „бити без мира“. У пренесеном смислу, то је значило да Каину не припада земља око Едена, која је из перспективе каснијих Израилаца – гдѣ је и настала ова приповѣст – била више него јасна асоцијација на Обећану земљу. Ту земљу је Бог дао Авељовим наслѣдницима – Израилу. Карактеристично је што Каин подиже град, те га именује по своме сину Еноху. У историјском смислу, то представља бесмислицу. Град је одлика тек развијенијих култура. Али и ту се види још једно историјско супротстављање Израила и Хананаца. Наиме, треба узети у обзир да су старосавезни теолози у то доба имали нарочито негативан однос преме градовима у којима су живѣли Хананци. Чак не само према Хананцима него градској цивилизацији уопште. У тадашњим градовима, и иначе цивилизованом друштву, владало је строго хијерархијско устројење, како у политичком тако и економском смислу. Постојали су мање бројни слојеви богатих и већина сиромашних. Био је то класичан робовласнички систем. Израилцима то је био омражен друштвени оквир. Они су управо побѣгли из таквог система у Египту. Писац стога и хоће да каже да су градови и цивилизација производ братоубиства, чији је оснивач Каин (Августин је Каина сматрао становником земаљског града). Историјски гледано, то је тачно. Сложенија друштва, кадра да подижу градове, почивају на премоћи једних на уштрб других. То је класичан систем израбљивања, који води моралном посрнућу. Чак се у родослову Каинових потомака види све израженија декаденција. Један од његових потомака – Ламех био је први бигамиста, први ко је одступио од еденског идеала, и неко ко је узео суд у своје руке умѣсто Бога „убићу човѣка за рану своју и младића за масницу своју“ (4 23). Важан аспекат у овој приповѣсти је то што Бог узима Авељову жртву, а не Каинову. У томе се види базична блиског Каина са Хананцима, јер су ханански култови углавном били везани за ратарство. У прѣводу то је значило да Богу нису миле хананске жртве. Наравно, проблем није био тек ритуалног карактера. Прихватањем жртве, Бог фаворизује религијски систем; док не прихватањем, одбацује. Ханански религијски систем био је експлоататорско-робовласнички, који је библијском Богу био мрзак. Стага не прихвата такву жртву. Авељева је жртва – жртва пастира, то јесте Израилаца и њихових праотаца. Приповѣст посредно указује да је Богу угодна управо таква жртва. Тежње номадском животу и пустињи често су старосавезним теолозима били идеали у којима се остварује слобода и правда – егалитарна заједница Божија. Један од мотива писања свакако су били стални изазови хананских култова. Израилци су прелазећи на сѣделачки начин живота, били склони прихватању таквих ритуала. Међутим, текст нема само историјско значење. Упитно би било зашто би се приповѣст као таква налази уопште у Библији, поготово на самом почетку. Пројектовани опис некадашњих односа између Хананаца и Израилаца за касније генерације не би имао неког посебног егзистенцијалног смисла. Дубље анализе показују да је ова приповѣст врло богата значењем, те да има изразите егзистенцијалне импликације. Наиме, она се у литерарном и теолошком смислу ослања на причу о прародитељском грѣху. Према овом опису, грѣх је брзо ушао у срце људи. Код прародитеља појављује се змија као подстрекач на зло, што значи да зло долази споља и поробљује људску гордост и радозналост. У случају Каина, зло долази изнутра, из човѣка. Посебно је карактеристично Божије одвраћање Каина од грѣха послѣ приношења жртава: „Зашто си љут, зашто ти је лице намргођено? Јер ако право радиш, ведрином сијаш. А не радиш ли право, грѣх ти је као звѣр на прагу што те вреба; још му се можеш одупрѣти“ (Пост 4 6-7). Каина је већ поробила завист и мржња. Бог увиђа зло које излази из Каина и упозорава га да му се може одупрети. Грѣх је вољни акт, којем се човѣк може супротставити. Дакле, човѣк није по природи зао него зло излази из слободне воље. Каин умѣсто да се обузда, чини својевољни грѣх. Покретач Каиновог грѣха била је завист, која изниче из нарцисоидности. Занимљиво, да је Филон сматрао Каина архетипском нарцисоидности. Убиство Авеља учињено је из зависти (уп. Јефрем Сиријски, Кирил Александријски, Симеон Нови Богослов). Управо је то тачка, гдѣ овај текст добија своје пуно и универзално значење. Заправо, то је прича о сваком од нас, о нашој нарцисоидности и зависти (Амвросије Милански). Ту се наратив претаче у егзистенцијал, илити прича добија наравученије. Колико је пута сваки човѣк још од дѣтињства био обузет завишћу. Бројка би се могла упоредити са „звѣздама на небу и пѣском на обали морској“. Довољно само је да неко ближњи – брат или сестра – имају бољи третман од стране родитеља у неком тренутку па да плане огањ зависти. Завист се одрастањем и старењем само умножава и води до сукоба и мржње. Успѣх другог је извор бола и фрустрације, која као у Каиновом случају у крајњој линији води братоубиству. Приповѣст о Каину и Авељу је заправо опомена сваком човѣку да увиди куда га води завист, да увиди шта значи самољубље. Нажалост, савремени концепт живота управо иде на руку таквом психолошком профилисању. Истовремено ту је и глас Божији, који говори да се човѣк може одупрѣти грѣху. Стога ову приповѣст ваља читати кроз призму сопственог искуства. Сваки пут када на ближњег погледамо обузети завишћу у нама се буди Каин, који вреба само згодну прилику. Наравно, вребање прилике се односи на све врсте пакости које се чине ближњем, односно другом човѣку. С друге стране, Каин је човѣкова стварност или ‘усуд’, његова клица постоји у сваком људском бићу. То је архетипско, што у основи значи да су завист и борба против зависти свакодневна реалност кроз коју човѣк пролази. Завист као производ слободне и острашћене воље, и позив Божији да се одупремо грѣху, као слободна и боголика бића. На сваком је човѣку да ли ће грѣх пустити у срце или ће му се одупрѣти. А то је цѣна слободе… Извор: Теологија.нет
  11. Господ Бог заповѣди човѣку, говорећи: слободно једи са сваког дрвета у врту. Али са дрвета познања добра и зла, са њега не једи, јер у који дан га окусиш, доиста ћеш умрѣти. Теолози углавном о грѣху прародитеља говоре из једне високо теологизоване перспективе, користећи се појмовима као што су: пала природа, грѣх као вољни чин или расправљајући о питањима типа: Да ли би се Христос оваплотио да није било грѣхопада? Или: Да ли је смртности било прѣ пада? Итд, итд. Наравно, све су то легитимна теолошка питања и дилеме, и она се тичу самих основа вѣре. Међутим, оваква питања и теолошке формулације често залазе у домен богословске спекулације, чиме се гурају у страну важани аспекти текста који се тичу наших конкретних егзистенција. Поготово што приповѣст о прародитељском грѣху има универзално значење и непрестано се пројављује у свакодневном животу. У односу на први извѣштај о стварању човѣка (Пост 1, 26-27), у другом се – који је иначе опширнији – поред стварања човѣка говори о његовом првобитном назначењу и грѣху који је починио. Наиме, Бог је створио човѣка од праха земљиног и поставио га у врт у Едену да га „ради и чува“. Адам је могао слободно да једе са све плодове сем са дрвета познања добра и зла: „али са дрвета познања добра и зла, са њега не једи“ (Пост 2, 17). Потом Бог ствара остале животиње да би нашао Адаму друга. Коначно, као садруга му створи Еву. Будући да је настала од његовог ребра, Ева је Адаму била најблискија – човѣк и човѣчица. У наставку приповѣсти се појављује змија која наговара Еву да окуси плод са дрвета познања добра и зла, што ова и чини. Затим Ева на исто наговара Адама, и „тада им се отворише очи, и видѣше да су голи“ (Пост 3, 7). Потом на сцену ступа Бог, који због грѣха прародитеља изриче судбинску пресуду читавом човѣчанству. Ради бољег разумѣвања приповѣсти битно је обратити додатну пажњу на разговор који Бог води са прародитељима. Управо се кроз разговор открива много тога што говори о карактеру човѣка. Забрана једења са дрвета познања на први поглед изгледа као ограничење човѣкове слободе. Бог је тиме човѣка ограничио не дозвољавајући му неку ствар. Међутим, ово је варљив утисак. Ствар треба посматрати из перспективе унутрашње човѣкове слободе. Тачно је да је овом заповѣшћу оградичена спољашња слобода, у смислу да „човек не може да ради све шта хоће“. Али, ако се на проблем погледа из друге перспективе, ствари изгледају другачије. Наиме, легитимно је питање: да ли се слобода исцрпљује у својевољном избору? Такође се нужно намеће питање улоге другог: гдѣ је мѣсто другог и његова слобода? Проблем је свакако сложенији, него што на први поглед изгледа. Стога је потребно узети у обзир наведене аспекте, посебно импликације моје слободе на другог – да ли моја самовоља угрожава другог. Ако се приповѣст сагледа из те перспективе, увиђа се да је Бог забраном једења плодова са дрвета познања није ограничио људску слободу. Ограничење треба схватити као изазов за слободу, то јест забрана је била изазов за човѣкову унутрашњу слободу – испит човѣкове слободне воље. Искушење се односило на његову могућност да укроти своје нагоне и својевољна хтѣња која не зарачунавају право другог. С друге стране, слобода није истинска слобода, ако се само сведе на слободу избора или испуњење прохтева. Максим Исповедник је такву слободу звао гномичком – воља одређена спољашњим датостима (θέλημα γνωμικόν). Унутрашња слобода се, пре свега, огледа у свом динамичком испољавању, то јест она се мора остварити кроз савладавање унутрашњих хирова и нагона. На језику светог Максима то је природна воља (θέλημα φθσικόν), која се не исцрпљује у избору спољашњих датости. То је слобода човѣка као боголиког бића која искључиво тежи добру, а која се остварује искључиво у чињењу добра. Управо превазилажењем тог искушења човѣк је требао да оствари ‘остатак слободе’, који је био за њега изазов и задатак. Ту се ради о стицању слободе као животног усмерења које подразумева вољу других, а које човека истовремено ослобађа хировите самовоље. Но, да то сведемо на једноставнији, библијски језик. Стицање слободе кроз савладавање нагона је вид слободе, који креће од претпоставке да постоје и други који имају иста права на слободу. Умѣсто тога и Ева и Адам су се понели поводљиво, неразумно слушајући глас споља. Повели су се по нагону и тиме угрозили унутрашњу слободу, која се управо стиче сузбијањем нагона. Узимањем плода истовремено су показали непоштовање према Творцу, и уопште непоштовање воље другог. Читав опис представља ситуацију у којој Бог (други) тражи од човѣка да поштује његову вољу. Ствар радикализује чињеница да је то све створио Бог. Елементарног увида ради, треба застати над том ситуацијом и запитати се шта је то Бог тачно хтѣо. Оно се може описати једном простом реченицом: „Све сам ти дао само то не дирај“. Сада се тежиште питања пребацује на страну човѣка: „мало ли је“? Човѣк се у овом случају понѣо дрско и незахвално; не из љубави и поштовања него из прохтѣва. Прародитељи нису одолѣли искушењу, и тим чином показао суштину свога карактера: непоштовање воље другог. У овом случају Бога. Овим се отварају нека важна питања: Да ли је могућа слобода без уважавања воље другог? Да ли моћи све значи бити слободан, и да ли то подразумева моћи се уздржати да би испоштовао другог? То су питања са којим се практично сусрећемо сваки дан. Слабост прародитеља се показала и у њиховом међусобном односу. Када Бог зове Адама и открива да је јео са дрвета познања, Адам не прихвата кривицу и одговорност него грѣх пребацује на другог: „жена коју си поставио уз мене, она ми даде са дрвета те једох“ (3, 12). Адаму су криви жена која га је наговорила, а не он који се повео на наговор. У крајњој инстанци крив је Бог који је створио жену. Адам овим испољава још једну типичну људску особину: стално је други крив. Битно је скинути кривицу са себе. У тексту се каже, како су прародитељи били уплашени „чух глас твој у врту, па се уплаших“. Страх је знак одсуства слободе, односно губитак слободе производи страх. Адам је заробљен собом – својим самољубљем. Умѣсто да прихвати кривицу и заштити Еву, он се понео сасвим супротно. Ева се, наравно, није показала ништа бољом јер и она одговрност пребацује на змију. Једино су у томе прародитељи показали потпуну сагласност: крив је други, он треба да испашта. Врло је упадљиво то што им Бог начини хаљине. Од тренутка када су им се отвориле очи, људи су почели да подозревају једно друго. Стога се и облаче у хаљине, а прѣ тога су начинили прегаче од лишћа смокава. Увидевши да више између њих не постоји истинска љубав и склад, људи су се почели чувати једни других. Већ су прародитељи морали да прикривају голотињу, јер ју је други могао искористити као слабост. То је, такође, једна од типично људских особина: искористити туђу слабост. Будући да Адам није заштитио Еву, него су гледали да се у тешкој ситуацији свако за себе извуче, природно је да између њих није постојало повѣрење и љубав. Одсуство љубави умножава страх, страх рађа неповѣрење, а све то гуши унутрашњу слободу која се не подразумѣва него стиче и чува. Већ на основу овог јасно је колико је приповѣст о грѣху прародитеља архетипска. Адам је сваки човѣк. У јеврејском језику рѣч адам значи човѣк, сем у неким случајевима када се односи на праоца Адама. Стога грѣх прародитеља треба разумѣвати у дубљем егзистенцијалном смислу. То је приповѣст о човѣку уопште, његовом карактеру и склоностима. Прародитељски грѣх није само догађај са почетка људске историје. То је стално присутна реалност, која нас спутава да успоставимо прави однос са другим – Богом и ближњим. Заправо, спутава нас наша неспособност да будемо истински слободни, да будемо кадри да се одупремо унутрашњим нагонима. Библијска приповѣст посредно каже да је то могуће само поштовањем слободе другог, и уопште отвореност према другом. Одсуство адекватног односа према другом чини човѣка сумњичавим, поводљивим и себичним, а тиме неслободним. То су својим чином показали и прародитељи. Управо приповѣст о прародитељима јесте опомена свима нама да сваки пут када не поштујемо вољу другог чинимо прародитељски грѣх; да стално када не штитимо ближњег обнављамо то у чему су прародитељи згрѣшили; да увек када смо спремни да користимо туђе слабости на прародитељској смо стрампутици… Наравно, то није човѣков усуд, нешто чега се не може ослободити. Напротив, човѣк се може томе супротставити, може јер је слободан. Управо се у томе и огледа амбивалентни карактер слободе. Слобода, којом је човѣк довео себе у ту позицију јесте и пут који га може извести из ње. „Са знојем лица својега“ човѣк мора да се одупире нагонима и искушењима унутрашње слободе да би могао да „пружи руку своју и узбере са дрвета живота“. Извор: Теологија.нет
  12. А змија бѣше лукавија од свих звѣри пољских, које сазда Господ Бог. И рече змија жени: шта, зар каза Бог да не једете са сваког дрвета у врту? Убрзо послѣ стварања жене, које је Бог дао Адаму да заједно живе у Еденском врту, појављује се још један лик – змија. Писац је представља као паметнију, то јест лукавију од свих других животиња. Змијина улога у приповѣсти састоји су у томе што је успѣла наговорити Еву да прекрши Божију заповѣст и окуси плод са дрвета познања добра и зла. Писац о њој не говори ништа посебно у смислу неког ближег одређења, сем да је лукава. Међутим, придаје јој неке посебне способности у смислу да је кадра да говори, што причи даје извѣстан митски призвук. Бог је послѣ преступа прародитеља проклиње: „Тада рече Господ Бог змији: шта си то учинила, да си проклета мимо сваке животиње и мимо свих звѣри пољских. На грудима својим и стомаку да се вучеш и прах да једеш до вѣка свога“ (Пост 3, 14). После тога, змија сасвим ишчезава из приповѣсти. Све то изазива питања: Ко је или шта је та загонетна змија? Зашто писац о њој није рекао нешто више и одређеније? Многи теолози сматрају да се ђаво или сатана показао као змија и да је наговорио прародитеље на грѣх. Међутим, упитно је зашто је то писац прећутао. Ни у једном моменту овај текст не сугерише да се иза змије крије неки други лик. Питање је онда зашто је змија проклета, ако се у њеном обличју појавио неко други? Постоји још читав низ питања у овом правцу на које је тешко дати одговор. Наравно, и у овом случају је контекст настанка приповѣсти од кључног значаја за њено разумѣвање. Очито да писац помињући змију не алудира ни на један други лик, што треба узети крајње озбиљно. То значи да се у приповѣсти под змијом није подразумѣвао ђавола или сатану као конкретно биће. Стручне анализе показују да је овај текст обликован у предегзилном добу. У врѣме када су Израилци живѣли у непосредном додиру с Хананцима, и када су им ханански култови представљали велика искушења. Познато је да је код Хананаца змија била нека врста свете животиње (мит о мудрој змији). Она је била у тѣсној вези са свѣтом богова, прѣ свега, са хтонским божанствима, због њене везаности за земљу. Такође је у магијским ритуалима представљала символ мудрости, управо због њене блискости са Великом мајком земљом – извором живота и мудрости. У Египту се појављују фараоновске змија (Уреус), која је имала заштитничку функцију. Општепознати су мотиви склупчана змије која је символизовала воде океана, а понекад жарку врелину. У многим култовима широм Блиског истока змија је имала разноврсне улоге. Често врло амбивалентне, о чему свѣдочи древна блискоисточна иконографија. Разумљиво је да је змија, због животних услова и њеног присуства на том простору, имала важну религијску улогу. Та прастара вѣровања, распрострањена широм Блиског истока, могу се видѣти и у Старом Савезу (уп. Бр 21, 6-9; 4Цар 18, 4). Змија је имала још једну важну религијску улогу. Наиме, вѣрски концепт старих Хананаца добрим дѣлом се заснивао на сексуалности. Према таквом вѣровању, све постојеће функционише по приципу полности, мушко-женске. Сами богови су имали изразите полне карактеристике, мушке као нпр. бог Ваал или женске богиња Астарта. Њихово полно сједињење омогућавало је живот и свеопште постојање. У таквим култовима, змија се повезивала са боговима плодности, символишући њихову сексуалност. Томе је вероватно допринео њен изглед и начин живота. Такве символе су Хананци постављали на узвишењима, раскрсницама и под крошњама дрвећа, нарочито смокве. Занимљиво је да су прародитељи начинили себи прегаче „сплетавши лишће смокве“ (3, 7). У култу је змија символисала полни однос као и мушки полни орган, символ бога Ваала. Култни чин је подразумѣвао сексуално општење ходочасника са храмовним блудницама. Циљ таквог култа је било призивање и подстицање богова на општење. Ходочасници су тим чином символички сједињавали мушки и женски божански принцип, и тиме омогућавали плодност поља. Истовремено култ је представљо неку врсту сједињења са дотичним божанством, јер су вѣрујући тако улазили у стваралачке процесе које покрећу богови. Такви култови су престављали реалну опасност за тадашњи Израил. Наиме, после уласка у Ханан, Израилци су прелазили на седелачко-ратарски начин живота. Будући да су они Бога отаца до тада поштовали као номади, требало је у нови начин живота интегрисати религијску слику. Ханански култови су им због преласка на пољопривреду били веома привлачни. То се нарочито види на почетку Књиге о судијама, где се програмски каже: „А ви не хватајте вѣру са становницима те земље, олтаре њихове раскопајте. Али не послушасте гласа мојега“ (2, 2). Критика Израилаца због приклањања хананским култовима присутна је и код предегзилних пророка Осија (4, 12-14; 8, 4-6), Амоса (2, 4.8; 5, 21-24) и Јеремије (2, 20). Осија такву праксу осуђује рѣчима: „дух блуда заводи их да блудниче отступивши од Бога свога“ (4, 12). Ако се то има на уму, разумљиво је зашто је библијски писац узео змију као символ богоотпадништва. Он тиме посредно говори да вѣру у правог Бога Творца нарушавају хананска вѣровања, која су тада заводила Израилце. Управо из разлога да би Израилце одвратио од таквих култова, писац је описујући прародитељски грѣх узео змију као подстрекача на отпадништво од Бога. То је значило да је упражњавање хананских култова равно првородном грѣху и директно уперено против Бога. На тај начин је писац врло проницљиво актуализовао приповѣст о првородном грѣху. Змија, символ хананског култа, заводи човѣка и одвраћа га од истинског Бога. Међутим, већ од периода ропства у Вавилону, када је нестало искушења таквих хананских култова, змија је почела да добија ново значење. Све више је представљала слику активне противбожанске и противљудске силе. Управо улогу коју има ђаво или сатана. До поистовећивања змије са сатаном, односно мишљења да се сатана у обличју змије појавио у Еденском врту дошло се у каснијем периоду. Згоду у Еденском врту, у којој змија наводи Еву на грѣх, писац Премудрости Соломонових сагледава у пренесеном смислу: „Јер Бог створи човѣка за нетрулежност и сазда га сликом сопствене вѣчности; но завишћу ђавола смрт уђе у свет, па је пробају они који су на његовој страни“ (Прем 2, 23-24). Змија је овдѣ представљена као ђаво. То је први пут да је ово библијско мѣсто тако протумачено, што је временом постало општеприхваћено. Виђење змије као зла и ђавоље силе присутно је и у Откривењу Јовановом: „А збачена би аждаја велика, стара змија, која се зове ђаво и сатана, која заводи сву васељену, и са њом збачени беху анђели њезини“ (12, 9; уп 20, 2). У теолошко-егзезетском смислу ова значењска модификација је смислена. То је уобичајен феномен присутан и вишеструко освѣдочен кроз библијску историју. Змија из Еденског врта се у пренесеном смислу (алегоријски) може схватити као ђаволска сила која одвлачи човѣка од Бога, без обзира шта је писац под њом конкретно подразумѣвао. Она је представљена као противбожанска сила, што је по себи доводи у непосредну везу са сатаном. Кристалисањем теолошких идеја у оквиру библијског предања заводљиви, али и застрашујући лик змије обукао се у одору ђавола. Извор: Теологија.нет
  13. Тврд сан Господ Бог пусти на Адама, те заспа, па му узе једно ребро, а мѣсто попуни месом. Од ребра, које узе од Адама, створи Господ Бог жену и доведе је к Адаму. (Пост 2, 21-22) Пошто се није могао „наћи друг Адаму“ међу створеним животињама, Бог му ствара жену. Према тексту жена настаје као послѣдње Божије дѣло, настаје као биће потребно Адаму. Адам је имао посебан статус међу свим створењима. Био је некако између Бога и створеног свѣта. И тамо и овамо, између Бога и осталих створења – а сам. Разлози због којих је Бог створио жену су очигледни: она треба да буде Адамов садруг. То, наравно, са собом повлачи извѣсна теолошка питања, чије су се импликације вишеструко уткале у касније предање. Читав опис настанка човѣка и жене представља вешто осмишљен теолошки концепт. Према овом сликовитом наративу, Бог ступа у ‘близак додир’ са Адамом, узимајући му ребро и од њега обликује жену. Одмах је уочљиво да писац наглашава човѣкову блискост са Богом, који га, слично грнчару, и самог ‘рукама својим’ обликује. Божији однос према човѣку, поред тога што га је створио, огледа се и у томе што се Бог брине о Адаму. Стога жели да му начини друга спрам њега. Адам је у Еденском врту требао да живи задовољан и испуњен. Требало је да чува врт Божији, и на тај начин метафорички речено „сарађује са Богом“. То није могао постићи као самац, што посредно говори о самој природи људског бића. Иначе, у Старом Савезу самоћа није била пожељна. На више мѣста се могу наћи размишљања да није добро да је човѣк сам (уп. 1Цар 21, 1; Проп 4, 9-12; Пс 25, 16; 102, 6). Тек преко Еве, Адам је могао да изиђе из себе и да се отвори другом људском бићу. Отварање према другом и успостављање међусобног односа је требало човѣку да донесе радост и испуњеност. Из наведеног концепта развија се читав сноп теолошких идеја. Прво се поставља питање: шта значи то што је Ева створена од Адамовог ребра? На основу егзегетских анализа, долази се до закључка да то што се каже да је жена створена од човѣковог ребра више говори о томе које је жена, него о томе од чега је жена. Овдѣ се под ребром не подразумѣва само ребро, већ више део човека; чак, његова половина. То значи да је жена, као и мушкарац, у потпуном смислу човѣк – исте природе и од истог Творца. Иако то из савремене перспективе звучи саморазумљиво, у доба када је настао текст то се није подразумѣвало, напротив. Тада и задуго после на жену се гледало као на посед. На читавом Блиском истоку, то је било опште увѣрење, које је по природи ствари било блиско и тадашњим Израилцима. Многи старосавезни текстови то посредно или непосредно показују. Треба се само сетити Лотовог предлога Содомљанима (Пост 19, 8) или једне сцене приликом описа злочина становника Гаваје (Суд 19, 24). Чак и велики број закона у Старом Савезу третира жену као посед. Тако се нпр. у Изл 22, 16-17 говори: „Ако неко заведе девојку која није заручена и са њом легне, нека за њу даде залог и узме је за жену. Ако њезин отац одбије да му је даде, заводник да одмери сребра једнаке вредности залога за девојку“ или Изл 21, 7: „Ако неко прода кћер своју да буде робиња, да не одлази као робови што одлазе“. Жена се овде третира као посед, очев или потом мужевљев. Такве законе треба посматрати у другачијем контексту, у односу на текст Пост 2-3. Староизраилско законодавство је изражавало свакодневну ствраност оновременог друштва. Тешко је замисливо да је у Израилу на друштвеном плану жена имала радикално другачији статус у односу на остатак тадашњег свѣта. У том смислу, треба и посматрати овај извештај. Наиме, приповѣст о стварању првих људи је била теолошки идеал, којем је требало тежити. Смисао оваквих и сличних текстова био је у томе да своје реципијенте теолошки усмѣри, да им отвори мисаону и егзистенцијалну перспективу, засновану на вери у Бога отаца. С друге стране, из многих других старосавезних примѣра познато је да су Израилци често напустали религијске идеале вѣре у истинског Бога. Чак и површно читање библијског штива на то указује. Сасвим је извесно да позиција жене у тадашњем Израилу била рањива, поготово у смислу могућих злоупотреба. Опис настанка жене од ребра човѣковог је управо био и теолошки апел против њене злоупотребе. Текст је настао у временима доминације мушкараца, патријархалног друштва. На читавом Блиском истоку и касније античкој Грчкој у друштвеном погледу жена је имала подређену улогу. Писац у суштини говори против таквог схватања. Стога се ова приповѣст може схватити као својеврсни почеци библијског персонализма и, што би се данас рекло, еманципације жена. Такво разумѣвање жене, подразумева и њен адекватан однос са мушкарцем. Следеће питање гласи: да ли је она његова слушкиња или садруг? И по овом питању писац је био далеко испред свога времена. Текст јасно говори да је жена човѣков садруг. Садруг значи помоћница, али не робиња. Чак је и идеја рађања и продужења рода у овом контексту занемарена. Жена нема никакву другу функцију, сем да буде са човѣком. О рађању се говори тек после грѣхопада. Већ на почетку љубав између мушкарца и жене има своју наглашену сексуалну димензију. Стих у којем се каже: „Зато ће оставити човѣк оца свога и матер своју, и прилѣпиће се к жени својој, и биће двоје једно тѣло“ (2, 24) управо сугерише на сексуални однос – полно сједињавање. Сексуални однос се овде разумева као израз највеће блискости и повѣрења које постоји између мушкарца и жене као начин пријављивања љубави и остварење живота. Јасно је наглашена да између мушкарца и жене постоји привлачна сила, заснована на сексуалности. Међусобна привлачност је ‘покретачка снага’ која покреће на заједништво. Сексуалност није циљ по себи, него се њоме остварује циљ. Овим писац посредно истиче моногамни идеал: једна жена. У преводу то значи и један муж. Иако многи старосавезни текстови реалистично говоре о пракси многоженства, што се види и у случају праотаца. Јаков је имао двѣ жене и двѣ наложнице. Самуилов отац, Елкана је имао двѣ жене. Затим, полигамија цара Давида и Соломона. Ипак, библијски идеал је моногамија. Истовремено, писац је реалистично представио поводљиви и радознали карактер жене, као и њену способност да утиче на мушкарца. Тај моменат је описан у згоди пробања плода са дрвета познања. Многи теолози су то касније искористили у намѣри да учврсте своја мизогина настројења. У томе се ишло предалеко, нарочито у монашким круговима. Свѣсно или несвѣсно је заборављено да је Бог, прѣ него што је и створио жену, забранио Адаму плодове са дрвета познања (уп. Пост 2, 17). Највећа одговорност је била на Адаму. Он је као и Ева подлегао искушењу, у чему се такође види њихова базична сродност „кост од мојих костију, и тѣло од мојег тѣла“ (2, 23). Тек после грѣха Бог прориче жени да ће бити подређена мужу: „и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога, и он ће ти бити господар“ (3, 16). Пад у грѣх је имао своје конкретне последице. Адам је убудуће морао „са знојем лица свога јести хлеб“, док је Ева постала подређена мужу „са муком ћеш дѣцу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога“. После грѣхопада завладала су нека нова правила, људи су изгнани из Еденског врта. Свет је постао ‘несигурно место’. У новим животним условима, када се међу људе увукло међусобно неповѣрење и подозривост, завладао је закон јачег. Управо је то жену довело у подређен положај. Услови у свѣту су због грѣхопада постали груби и сурови. Међутим, то није идеал библијског писца или етос библијског предања. Он је управо супротан. Идеал је да Адам и Ева или мушкарац и жена остваре заједништво које је Бог на почетку назначио, створивши Еву од Адамовог ребра. Извор: Теологија.нет
  14. Тврд сан Господ Бог пусти на Адама, те заспа, па му узе једно ребро, а мѣсто попуни месом. Од ребра, које узе од Адама, створи Господ Бог жену и доведе је к Адаму. (Пост 2, 21-22) Пошто се није могао „наћи друг Адаму“ међу створеним животињама, Бог му ствара жену. Према тексту жена настаје као послѣдње Божије дѣло, настаје као биће потребно Адаму. Адам је имао посебан статус међу свим створењима. Био је некако између Бога и створеног свѣта. И тамо и овамо, између Бога и осталих створења – а сам. Разлози због којих је Бог створио жену су очигледни: она треба да буде Адамов садруг. То, наравно, са собом повлачи извѣсна теолошка питања, чије су се импликације вишеструко уткале у касније предање. Читав опис настанка човѣка и жене представља вешто осмишљен теолошки концепт. Према овом сликовитом наративу, Бог ступа у ‘близак додир’ са Адамом, узимајући му ребро и од њега обликује жену. Одмах је уочљиво да писац наглашава човѣкову блискост са Богом, који га, слично грнчару, и самог ‘рукама својим’ обликује. Божији однос према човѣку, поред тога што га је створио, огледа се и у томе што се Бог брине о Адаму. Стога жели да му начини друга спрам њега. Адам је у Еденском врту требао да живи задовољан и испуњен. Требало је да чува врт Божији, и на тај начин метафорички речено „сарађује са Богом“. То није могао постићи као самац, што посредно говори о самој природи људског бића. Иначе, у Старом Савезу самоћа није била пожељна. На више мѣста се могу наћи размишљања да није добро да је човѣк сам (уп. 1Цар 21, 1; Проп 4, 9-12; Пс 25, 16; 102, 6). Тек преко Еве, Адам је могао да изиђе из себе и да се отвори другом људском бићу. Отварање према другом и успостављање међусобног односа је требало човѣку да донесе радост и испуњеност. Из наведеног концепта развија се читав сноп теолошких идеја. Прво се поставља питање: шта значи то што је Ева створена од Адамовог ребра? На основу егзегетских анализа, долази се до закључка да то што се каже да је жена створена од човѣковог ребра више говори о томе које је жена, него о томе од чега је жена. Овдѣ се под ребром не подразумѣва само ребро, већ више део човека; чак, његова половина. То значи да је жена, као и мушкарац, у потпуном смислу човѣк – исте природе и од истог Творца. Иако то из савремене перспективе звучи саморазумљиво, у доба када је настао текст то се није подразумѣвало, напротив. Тада и задуго после на жену се гледало као на посед. На читавом Блиском истоку, то је било опште увѣрење, које је по природи ствари било блиско и тадашњим Израилцима. Многи старосавезни текстови то посредно или непосредно показују. Треба се само сетити Лотовог предлога Содомљанима (Пост 19, 8) или једне сцене приликом описа злочина становника Гаваје (Суд 19, 24). Чак и велики број закона у Старом Савезу третира жену као посед. Тако се нпр. у Изл 22, 16-17 говори: „Ако неко заведе девојку која није заручена и са њом легне, нека за њу даде залог и узме је за жену. Ако њезин отац одбије да му је даде, заводник да одмери сребра једнаке вредности залога за девојку“ или Изл 21, 7: „Ако неко прода кћер своју да буде робиња, да не одлази као робови што одлазе“. Жена се овде третира као посед, очев или потом мужевљев. Такве законе треба посматрати у другачијем контексту, у односу на текст Пост 2-3. Староизраилско законодавство је изражавало свакодневну ствраност оновременог друштва. Тешко је замисливо да је у Израилу на друштвеном плану жена имала радикално другачији статус у односу на остатак тадашњег свѣта. У том смислу, треба и посматрати овај извештај. Наиме, приповѣст о стварању првих људи је била теолошки идеал, којем је требало тежити. Смисао оваквих и сличних текстова био је у томе да своје реципијенте теолошки усмѣри, да им отвори мисаону и егзистенцијалну перспективу, засновану на вери у Бога отаца. С друге стране, из многих других старосавезних примѣра познато је да су Израилци често напустали религијске идеале вѣре у истинског Бога. Чак и површно читање библијског штива на то указује. Сасвим је извесно да позиција жене у тадашњем Израилу била рањива, поготово у смислу могућих злоупотреба. Опис настанка жене од ребра човѣковог је управо био и теолошки апел против њене злоупотребе. Текст је настао у временима доминације мушкараца, патријархалног друштва. На читавом Блиском истоку и касније античкој Грчкој у друштвеном погледу жена је имала подређену улогу. Писац у суштини говори против таквог схватања. Стога се ова приповѣст може схватити као својеврсни почеци библијског персонализма и, што би се данас рекло, еманципације жена. Такво разумѣвање жене, подразумева и њен адекватан однос са мушкарцем. Следеће питање гласи: да ли је она његова слушкиња или садруг? И по овом питању писац је био далеко испред свога времена. Текст јасно говори да је жена човѣков садруг. Садруг значи помоћница, али не робиња. Чак је и идеја рађања и продужења рода у овом контексту занемарена. Жена нема никакву другу функцију, сем да буде са човѣком. О рађању се говори тек после грѣхопада. Већ на почетку љубав између мушкарца и жене има своју наглашену сексуалну димензију. Стих у којем се каже: „Зато ће оставити човѣк оца свога и матер своју, и прилѣпиће се к жени својој, и биће двоје једно тѣло“ (2, 24) управо сугерише на сексуални однос – полно сједињавање. Сексуални однос се овде разумева као израз највеће блискости и повѣрења које постоји између мушкарца и жене као начин пријављивања љубави и остварење живота. Јасно је наглашена да између мушкарца и жене постоји привлачна сила, заснована на сексуалности. Међусобна привлачност је ‘покретачка снага’ која покреће на заједништво. Сексуалност није циљ по себи, него се њоме остварује циљ. Овим писац посредно истиче моногамни идеал: једна жена. У преводу то значи и један муж. Иако многи старосавезни текстови реалистично говоре о пракси многоженства, што се види и у случају праотаца. Јаков је имао двѣ жене и двѣ наложнице. Самуилов отац, Елкана је имао двѣ жене. Затим, полигамија цара Давида и Соломона. Ипак, библијски идеал је моногамија. Истовремено, писац је реалистично представио поводљиви и радознали карактер жене, као и њену способност да утиче на мушкарца. Тај моменат је описан у згоди пробања плода са дрвета познања. Многи теолози су то касније искористили у намѣри да учврсте своја мизогина настројења. У томе се ишло предалеко, нарочито у монашким круговима. Свѣсно или несвѣсно је заборављено да је Бог, прѣ него што је и створио жену, забранио Адаму плодове са дрвета познања (уп. Пост 2, 17). Највећа одговорност је била на Адаму. Он је као и Ева подлегао искушењу, у чему се такође види њихова базична сродност „кост од мојих костију, и тѣло од мојег тѣла“ (2, 23). Тек после грѣха Бог прориче жени да ће бити подређена мужу: „и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога, и он ће ти бити господар“ (3, 16). Пад у грѣх је имао своје конкретне последице. Адам је убудуће морао „са знојем лица свога јести хлеб“, док је Ева постала подређена мужу „са муком ћеш дѣцу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога“. После грѣхопада завладала су нека нова правила, људи су изгнани из Еденског врта. Свет је постао ‘несигурно место’. У новим животним условима, када се међу људе увукло међусобно неповѣрење и подозривост, завладао је закон јачег. Управо је то жену довело у подређен положај. Услови у свѣту су због грѣхопада постали груби и сурови. Међутим, то није идеал библијског писца или етос библијског предања. Он је управо супротан. Идеал је да Адам и Ева или мушкарац и жена остваре заједништво које је Бог на почетку назначио, створивши Еву од Адамовог ребра. Извор: Теологија.нет View full Странице
  15. И сазда Господ Бог човѣка од праха земљиног, дунувши му у нос дах животни, и поста човѣк живо биће. Наведени стихови налазе се у другој глави Књиге постања, и у њима се говори о стварању првог човѣка – Адама. У библијској науци то се обично зове други, или ранијој стручној литератури, јахвеистички извѣштај о стварању. У првом извѣштају о стварању, говори се о томе да је Бог створио човѣка „по лику и подобију“ као „мушко и женско“ (Пост 1, 26-27). Други извѣштај доноси другачији и нешто исцрпнији опис настанка човѣка. Разлике у односу на први се очигледне. Тако нпр. човек је настао прѣ осталих створења, Бог посебно обликује човѣка од праха земљиног, жена настаје накнадно итд. Поред језика и идејне позадине, различит је угао посматрања и теолошка амбиција. У Пост 2-3 се говори о настанку човѣка, његовом првобитном стању и назначењу, као и његовом грѣхопаду. Неки тумачи Писма, као нпр. Филон Александријски, су покушавали да ‘измире’ ова два текста. Филон је, у духу платонистичке философије, први извѣштај разумѣвао као настанак идеје човѣка, док је у другом видео стварање конкретних људи на основу већ постојеће идеје. Насупрот таквом приступу, у савременијој историјско-филолошкој критици ови текстови су третирани као списи настали у оквиру различитих предања. Савременијим литерарним истраживањима, дѣлом је недостајао нешто интегралнији поглед на читаву проблематику, заснован на канонском разумевању светописамских текстова. Када се овај феномен посматра из шире канонске перспективе, на својеврстан начин присутне и у патристичкој егзегези, наведени текстови су суштински комплементарани. На самом почетку писац приказује како Бог од праха земљиног ствара човѣка (Пост 2, 7). Идеја о стварању човѣка од земље присутна је у још неким старосавезним текстовима, и вѣроватно представља одјек давних и општераспрострањених схватања. Тако код Јова стоји: „Твоје су ме руке створиле и начиниле,… Опомени се да си ме као од глине начинио, и опет ћеш ме у прах вратити“ (10, 8-9), или: „А камо ли у оних који су у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатру се прѣ него мољац“ (4, 19). Слично говори и Исаија: „Тешко ономе ко се бори с оним ко га је обликовао“ (45, 9). Док се у осталим старосавезним списима само уопштено говори о Богу који ствара различита створења, у Пост 2, 7 је Божији чин стварања експлицитно наглашен и у кратким цртама описан. Прво што пада у очи јесте то да Бог саздава човѣка од неког већ постојећег материјала. Човѣк је узет од дѣла творевине, чиме се посредно указује на његову непосредну везу са остатаком створеног свѣта. У извѣштају се употребљава глагола jâcar, којим се на почетку седмог стиха означава стварање човѣка. Конкретно значење овог глагола јесте: саздати, начинити, обликовати од неког материјала. Он је поготово кориштен у контексту грнчарског заната (уп. 2Сам 17, 26; Ис 18, 2.3.4 итд). У тексту о стварању човѣка, Бог је описан као грнчар који ствара свој дѣло. Тада је то била позната представа из свакодневног живота, а писац ју је у овом контексту искористио као теолошку метафору. Бог према сопственом нахођењу ствара човѣка и тако се према њему односи, као лончар према свом дѣлу. Тиме се дочарава слобода коју Бог има у односу на човѣка, али и човѣкова зависност у односу на Бога. Идеја човѣкове зависности од Бога посредно је наглашена тиме што се каже да је човѣк створен од праха земљиног. То значи човѣк је прах – пролазан и слаб по себи. Бог није саздао човѣка од земље (’adâmâh) него од земљиног тла, праха. До таквог увида се долази на основу тога што писац наглашава рѣч прах (‛âfâr), која у јеврејском оригиналу нарушава ритам. Могуће је да у изворној верзији ових стихова није стајало прах. То би значило да је рѣч прах писац литерарно увео ‘на силу’ у већ постојећи текст. За такав захват имао два разлога. Први, да би направио јасну разлику у односу на раније идеје о стварању човѣка од земље, присутне и код других народа. Као што је познато многи народи су имали митове у којима се говорило о стварању човѣка од земље. Могуће је да су тако вѣровали и преци старих Израилаца, прѣ него је овај текст био уобличен. Други, још значајнији разлог јесте да јасно изрази теолошку мисао о слабости људског бића. Иако на изглед не постоји разлика између земље и праха земљиног, овде крије дубока мисао. Треба имати на уму да сам појам земља у Библији не значи нешто слабо и крхко. Тако се у једном псалму каже: „јер је васељену утврдио и неће се помѣрити“ (93, 1). То говори да је, по старосавезном схватању, земља нешто чврсто и стамено. Насупрот томе израз прах земљин у себи садржи мисао о нечем слабом и пропадљивом. Иако је земља састављена од праха, сама по себи не значи нужно слабост. С друге стране, прах је нешто што је безоблично и непостојано, те тим подразумева: слабост, крхкост, пролазност. Управо из тих разлога се користи рѣч прах земљин. Карактеристично је и то, што се приликом читања ових редака обично мисли да је стваралачки акт Божији у Пост 2, 7 текао у два чина – чин обликовања праха земаљиног и чин удахњивања даха животног. Стиче се утисак да се овде ради о временском следу догађања. Најпрѣ је начињено тѣло, па је Бог удахнуо човѣку у нос дах животни. Тако би се могла разумети ова приповест. Међутим, Књига постања не говори да је Бог прво створио тѣло, а да је затим удахнуо дах животни у његове ноздрве него само да „га је створио узевши земаљски прах и дунувши му је у му ноздрве дах животни“. Не говори се експлицитно никаквом стваралачком слѣду, то јест не може се узети да је Бог прѣ створио тѣлесну статуу па је онда оживѣо, него је тај процес текао истовремено. Бог у једном маху ствара човѣка. Постоји извесно логичко предхођење тѣла, али оно нема временске димензије. Само на нивоу нарације постоји слѣд. Човѣк долази у постојање примањем духа Божијег. Овим се наглашава једност бића човѣка, састављеног од тѣла и душе. Човѣк настаје у једном маху, настаје симултано као душа и тѣло. Гледано из друге перспективе, човѣк јесте двострук: дух и прах. Могло би се сликовито рећи да је сачињен на пола пута, између Бога и ништавила. Начињен је од разумног и чулног, човѣк такође представља ‘спону’ између Бога и творевине. У себи садржи материјални свет, с друге стране, оживљава Божијим духом. Овим се истовремено показује да се Бог ‘не устручава’ материје него је ‘својим рукама’ обликује и ствара човѣка. У преводу то значи да Бог са човѣком има посебан однос, јер само њега ствара на тај начин. Човѣк није само од земљина праха, него је сродан Богу. Наравно, то није никаква природна сродност. Човѣк не добија дух Божији у себе него му Бог удахњује дах животни, што значи да не оживљава човѣк добивши неки дио божанства – дио Божијег духа – него га Бог духом својим изводи у живот. Људски дух је у ствари исто толико радикално различит од Бога колико и тѣло. Човѣкова сродност и блискост са Богом огледа се у њиховом међусобном односу. Човѣк је у могућности да слободно одговори на Божији позив. Бог му даје посебно мѣсто у свѣту, за њега ствара врт. Биљке, животиње и све остало што је Бог саздао постоји искључиво ради човѣка. Карактеристично је и то да Бог ствара храну за људе, што је једна од револуционарних идеја античког свѣта. Битан концепт блискоисточне и античке религиозности састојао се у томе да су људи приносили жртве боговима. Они су на тај начин, ропски радећи, ‘хранили богове’ или како се каже у Енума елишу: „трпњу богова да преузме он [човѣк/људи], да би у миру живѣли они [богови]“. То је, према митским схватањима блискоисточних народа, била једна од основних функција људског постојања – да помаже боговима тако што их између осталог и ‘храни’. У Пост 2 концепт је сасвим другачији. Бог људима даје храну, а њихово је само да чувају Божији врт, односно да сарађују са Богом. Опет једна фасцинантна теолошка метафора. У односу на први текст, у овом извештају се више говори о природи и назначењу човѣка. Саздан из праха, а од стране свемогућег Бога, човѣк стоји од својих почетака на рубу, над амбисом сопственог ништавила и под окриљем небеског Творца. То и јесте, по библијском разумевању, оквир људског живота. Обдарен слободном вољом, човѣк је стално у могућности да бира пут: прах, од чега је или Бога, који га је створио. Извор: Теологија.нет
  16. И сазда Господ Бог човѣка од праха земљиног, дунувши му у нос дах животни, и поста човѣк живо биће. Наведени стихови налазе се у другој глави Књиге постања, и у њима се говори о стварању првог човѣка – Адама. У библијској науци то се обично зове други, или ранијој стручној литератури, јахвеистички извѣштај о стварању. У првом извѣштају о стварању, говори се о томе да је Бог створио човѣка „по лику и подобију“ као „мушко и женско“ (Пост 1, 26-27). Други извѣштај доноси другачији и нешто исцрпнији опис настанка човѣка. Разлике у односу на први се очигледне. Тако нпр. човек је настао прѣ осталих створења, Бог посебно обликује човѣка од праха земљиног, жена настаје накнадно итд. Поред језика и идејне позадине, различит је угао посматрања и теолошка амбиција. У Пост 2-3 се говори о настанку човѣка, његовом првобитном стању и назначењу, као и његовом грѣхопаду. Неки тумачи Писма, као нпр. Филон Александријски, су покушавали да ‘измире’ ова два текста. Филон је, у духу платонистичке философије, први извѣштај разумѣвао као настанак идеје човѣка, док је у другом видео стварање конкретних људи на основу већ постојеће идеје. Насупрот таквом приступу, у савременијој историјско-филолошкој критици ови текстови су третирани као списи настали у оквиру различитих предања. Савременијим литерарним истраживањима, дѣлом је недостајао нешто интегралнији поглед на читаву проблематику, заснован на канонском разумевању светописамских текстова. Када се овај феномен посматра из шире канонске перспективе, на својеврстан начин присутне и у патристичкој егзегези, наведени текстови су суштински комплементарани. На самом почетку писац приказује како Бог од праха земљиног ствара човѣка (Пост 2, 7). Идеја о стварању човѣка од земље присутна је у још неким старосавезним текстовима, и вѣроватно представља одјек давних и општераспрострањених схватања. Тако код Јова стоји: „Твоје су ме руке створиле и начиниле,… Опомени се да си ме као од глине начинио, и опет ћеш ме у прах вратити“ (10, 8-9), или: „А камо ли у оних који су у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатру се прѣ него мољац“ (4, 19). Слично говори и Исаија: „Тешко ономе ко се бори с оним ко га је обликовао“ (45, 9). Док се у осталим старосавезним списима само уопштено говори о Богу који ствара различита створења, у Пост 2, 7 је Божији чин стварања експлицитно наглашен и у кратким цртама описан. Прво што пада у очи јесте то да Бог саздава човѣка од неког већ постојећег материјала. Човѣк је узет од дѣла творевине, чиме се посредно указује на његову непосредну везу са остатаком створеног свѣта. У извѣштају се употребљава глагола jâcar, којим се на почетку седмог стиха означава стварање човѣка. Конкретно значење овог глагола јесте: саздати, начинити, обликовати од неког материјала. Он је поготово кориштен у контексту грнчарског заната (уп. 2Сам 17, 26; Ис 18, 2.3.4 итд). У тексту о стварању човѣка, Бог је описан као грнчар који ствара свој дѣло. Тада је то била позната представа из свакодневног живота, а писац ју је у овом контексту искористио као теолошку метафору. Бог према сопственом нахођењу ствара човѣка и тако се према њему односи, као лончар према свом дѣлу. Тиме се дочарава слобода коју Бог има у односу на човѣка, али и човѣкова зависност у односу на Бога. Идеја човѣкове зависности од Бога посредно је наглашена тиме што се каже да је човѣк створен од праха земљиног. То значи човѣк је прах – пролазан и слаб по себи. Бог није саздао човѣка од земље (’adâmâh) него од земљиног тла, праха. До таквог увида се долази на основу тога што писац наглашава рѣч прах (‛âfâr), која у јеврејском оригиналу нарушава ритам. Могуће је да у изворној верзији ових стихова није стајало прах. То би значило да је рѣч прах писац литерарно увео ‘на силу’ у већ постојећи текст. За такав захват имао два разлога. Први, да би направио јасну разлику у односу на раније идеје о стварању човѣка од земље, присутне и код других народа. Као што је познато многи народи су имали митове у којима се говорило о стварању човѣка од земље. Могуће је да су тако вѣровали и преци старих Израилаца, прѣ него је овај текст био уобличен. Други, још значајнији разлог јесте да јасно изрази теолошку мисао о слабости људског бића. Иако на изглед не постоји разлика између земље и праха земљиног, овде крије дубока мисао. Треба имати на уму да сам појам земља у Библији не значи нешто слабо и крхко. Тако се у једном псалму каже: „јер је васељену утврдио и неће се помѣрити“ (93, 1). То говори да је, по старосавезном схватању, земља нешто чврсто и стамено. Насупрот томе израз прах земљин у себи садржи мисао о нечем слабом и пропадљивом. Иако је земља састављена од праха, сама по себи не значи нужно слабост. С друге стране, прах је нешто што је безоблично и непостојано, те тим подразумева: слабост, крхкост, пролазност. Управо из тих разлога се користи рѣч прах земљин. Карактеристично је и то, што се приликом читања ових редака обично мисли да је стваралачки акт Божији у Пост 2, 7 текао у два чина – чин обликовања праха земаљиног и чин удахњивања даха животног. Стиче се утисак да се овде ради о временском следу догађања. Најпрѣ је начињено тѣло, па је Бог удахнуо човѣку у нос дах животни. Тако би се могла разумети ова приповест. Међутим, Књига постања не говори да је Бог прво створио тѣло, а да је затим удахнуо дах животни у његове ноздрве него само да „га је створио узевши земаљски прах и дунувши му је у му ноздрве дах животни“. Не говори се експлицитно никаквом стваралачком слѣду, то јест не може се узети да је Бог прѣ створио тѣлесну статуу па је онда оживѣо, него је тај процес текао истовремено. Бог у једном маху ствара човѣка. Постоји извесно логичко предхођење тѣла, али оно нема временске димензије. Само на нивоу нарације постоји слѣд. Човѣк долази у постојање примањем духа Божијег. Овим се наглашава једност бића човѣка, састављеног од тѣла и душе. Човѣк настаје у једном маху, настаје симултано као душа и тѣло. Гледано из друге перспективе, човѣк јесте двострук: дух и прах. Могло би се сликовито рећи да је сачињен на пола пута, између Бога и ништавила. Начињен је од разумног и чулног, човѣк такође представља ‘спону’ између Бога и творевине. У себи садржи материјални свет, с друге стране, оживљава Божијим духом. Овим се истовремено показује да се Бог ‘не устручава’ материје него је ‘својим рукама’ обликује и ствара човѣка. У преводу то значи да Бог са човѣком има посебан однос, јер само њега ствара на тај начин. Човѣк није само од земљина праха, него је сродан Богу. Наравно, то није никаква природна сродност. Човѣк не добија дух Божији у себе него му Бог удахњује дах животни, што значи да не оживљава човѣк добивши неки дио божанства – дио Божијег духа – него га Бог духом својим изводи у живот. Људски дух је у ствари исто толико радикално различит од Бога колико и тѣло. Човѣкова сродност и блискост са Богом огледа се у њиховом међусобном односу. Човѣк је у могућности да слободно одговори на Божији позив. Бог му даје посебно мѣсто у свѣту, за њега ствара врт. Биљке, животиње и све остало што је Бог саздао постоји искључиво ради човѣка. Карактеристично је и то да Бог ствара храну за људе, што је једна од револуционарних идеја античког свѣта. Битан концепт блискоисточне и античке религиозности састојао се у томе да су људи приносили жртве боговима. Они су на тај начин, ропски радећи, ‘хранили богове’ или како се каже у Енума елишу: „трпњу богова да преузме он [човѣк/људи], да би у миру живѣли они [богови]“. То је, према митским схватањима блискоисточних народа, била једна од основних функција људског постојања – да помаже боговима тако што их између осталог и ‘храни’. У Пост 2 концепт је сасвим другачији. Бог људима даје храну, а њихово је само да чувају Божији врт, односно да сарађују са Богом. Опет једна фасцинантна теолошка метафора. У односу на први текст, у овом извештају се више говори о природи и назначењу човѣка. Саздан из праха, а од стране свемогућег Бога, човѣк стоји од својих почетака на рубу, над амбисом сопственог ништавила и под окриљем небеског Творца. То и јесте, по библијском разумевању, оквир људског живота. Обдарен слободном вољом, човѣк је стално у могућности да бира пут: прах, од чега је или Бога, који га је створио. Извор: Теологија.нет View full Странице
  17. Писац је, избѣгавајући да врт ближе просторно одреди, намѣравао да каже да је то посебно мѣсто у којем нема глади, рата и страдања, што је била свакодневица људи на тадашњем Блиском истоку (нажалост и сада). Иначе, у дословном преводу Еден може да значи милина, задовољство, ужитак, што би значило да је то био врт ужитка и задовољства. Врт је престављен као мѣсто у којем човѣк може да живи мирно и безбрижно. У њему има „свакојаких биљки, лепих на око и добрих за јело“. Наравно, овдѣ се поставља важно питање: Одакле то да писац на тај начин представља мѣсто боравка првог човѣка, када он очито није географска реалност? Управо из тога разлога наша промишљања се морају усмѣри на истраживање првобитног контекста у којем је настао овај текст. То се, прѣ свега, односи на писца и његове првобитне читаоце/слушаоце (реципијенте). Дакле, да бисмо разумѣли једну од најмоћнијих теолошких метафора у Старом Савезу, нужно је заћи у ‘свѣт иза текста’ у којем је настала приповѣст о врту у Едену. Већ на почетку одломка који говори о стварању, примѣтно је да писац сушу и пустињу доживљава као негативне елементе у свѣту и природи. Писац почиње извештај низом негативних реченица „још не бѣше“ (Пост 2, 5), да би одсуство живота објаснио рѣчима: „јер Господ Бог још не пусти кишу на земљу“ (2, 5). Услови за стварање настају када се појављује вода, што се говори у 6. стиху: „Али вода потече из земље и натопи све тло“ (ова два стиха – 5. и 6. – у Даничићевом преводу су нетачно преведена). За писца су суша и пустиња негативни космички принципи. Животни контекст у којем је настала ове приповѣсти дефинитивно је била Палестина, област у којој након дугих и сувих лѣтњих мѣсеци околна пустиња пружа страшан и беживотан изглед. Познато је да су стари Израилци задуго били номади и полуномади који су са стоком пролазили кроз безводне пустиње. Такви услови живота били су изнимно тешки. Врело сунце, пустињаски вѣтрови и суша су угрожавали свакодневну егзистенцију. Када се ово има у виду, постаје разумљиво зашто писац Рај представља као мѣсто у којем има воде у изобиљу и расте свакојако дрвеће. Рај је представљен као пустињска оаза, извор живота и мира. За номада, човѣка који живи у таквим условима рајско стање се најбоље може представити једном таквом теолошком сликом. Еденски врт је мѣсто и стање којем, пре свега, тежи човѣк који живи у условима сурове пустиње. То је уствари катафатички моменат у теологији, гдѣ се на основу појмова и слика из земаљске перспективе говори о Божанској стварности. Старозаветном Израилцу идеја божанске стварности се најучинковитије могла представити сликом оазе или царских вртова, као мѣстом у којем би он требало да борави. Кроз те слике он је увиђао своје тренутно стање и своје назначење. Поготово што се у продужетку текста говори о човѣковом грѣхопаду. Дакле, с једне стране, јесте пустиња – беживотна област у којој царује злодух Азазел, а с друге, Рајски врт (оаза) – област Божијег присуства и изобиља живота. Можда на први поглед овакво сагледавање приповѣсти о Едену може да изгледа чудно, ипак му треба приступити на одговарајући начин. Наиме, циљ библијских текстова био је да код читалаца изазове потребу да се окрену и усмѣре ка Богу. Такву функцију је имао и овај текст. Човѣк је кроз њега схватао шта му је дао Бог на почетку, а шта је он учинио па сада мора „са знојем лица својег једе хлеб“. Текст је дакле дочаравао Божанску стварност, која је превазилазила човѣкову свакодневицу. Кључна улога му је била да пробуди и развије вѣру у Бога, који љуби човѣка и чини за њега Рај. Слика врта поред оазе може се упоредити и са владарским вртовима на тадашњем Блиском истоку. Такво мѣсто је било разервисано за владаре и њихову породицу да у њему уживају. Библијски писац говори да је то изворно мѣсто човѣка као таквог, човѣка као владара на земљи. Наравно, слика Раја ће у каснијем периоду, поготово кроз призму Христове личности и Новог Савеза добити наглашено духовну димензију, што и јесте дубљи смисао ове приповѣсти. У даљој интерпретацији овог текста увиђа се такво теолошко усмѣрење, с тим што је рајско стање језички представљено тако што се користе појмови и слика из свакодневне стварности. То је једна од херменеутички најважнијих поенти овог текста. У том смислу приповѣст о Едену може бити парадигматичан текст за савремену теологију, јер се на основу њега види егзистенцијални и апликативни задатак теологије. Теолошки језик и слике морају да буду израз разумљивих символа из човѣкове свакодневице. Човѣк их једино на тај начин може адекватно разумѣти. Тога су итекако били свѣсни библијски писци, те су у препознатљиве и егзистенцијално смислене облике заодѣвали своје богословске исказе. Савремена теологија хронично пати од неспособности да у данашњем свѣту, у препознатљивој форми, изложи хришћанске истине. Међутим, да би се до тога дошло, потребно је неке ствари промѣнити у базичном разумѣвању вѣре. Извор: Теологија.нет
  18. Одмах послѣ описа стварања човѣка, библијски писац говори како је Бог за њега створио врт у Едену (Едем у Септуагинти) на истоку, који је требао да чува и ради (Пост 2, 8–15). Врт је описан као мѣсто у којем расту свакојаке биљке, а у њему је био извор воде одакле су се напајале четири велике рѣке – Фисон, Геон, Хидекел и Еуфрат. Помињање Едена на истоку је код каснијих читалаца будило потребу да се мѣсто географски лоцира. Међутим, из читавог описа само двѣ рѣке које се помињу могу се поуздано одредити. То су Тигрис и Еуфрат. Остале двѣ су вѣроватно Нил и можда Ганг, Инд или Дунав. Све остало, у географском смислу, остаје непознато. Поготово је упадљиво то што се вода из врта дѣли у четири поменуте рѣке. Географски то је нетачно. Истраживачи и теолози су нудили различите одговоре на питање: гдѣ је врт могао бити смѣштен? Ипак, до поузданог одговора још нико није дошао, и вѣроватно неће ни доћи. Уствари до таквог одговора није ни могуће досегнути, јер писац није имао намѣру да говори у категоријама природне географије, то јест да помињана мѣста тачно географски одреди. Врт у Едену и све што се помиње у том контексту више је у домену сакралне географије. За писца је врт сакрални појам. То су простор и стање додѣљени првом човѣку, за које он каже да је на истоку. Исток је такође сакрална категорија и значи исходиште живота. Правац који служи као оријентир – Оријент. Вода што напаја четири рѣке јесте такође теолошки обојен појам. Тиме се хоће рећи да извор живота на земљи потиче из Раја. Познато је да су у античком свѣту цивилизације бујале на обалама рѣка, као нпр. Нила, Тигриса и Еуфрата, што значи да све то потиче из врта којег је створио Бог за човѣка. Писац је, избѣгавајући да врт ближе просторно одреди, намѣравао да каже да је то посебно мѣсто у којем нема глади, рата и страдања, што је била свакодневица људи на тадашњем Блиском истоку (нажалост и сада). Иначе, у дословном преводу Еден може да значи милина, задовољство, ужитак, што би значило да је то био врт ужитка и задовољства. Врт је престављен као мѣсто у којем човѣк може да живи мирно и безбрижно. У њему има „свакојаких биљки, лепих на око и добрих за јело“. Наравно, овдѣ се поставља важно питање: Одакле то да писац на тај начин представља мѣсто боравка првог човѣка, када он очито није географска реалност? Управо из тога разлога наша промишљања се морају усмѣри на истраживање првобитног контекста у којем је настао овај текст. То се, прѣ свега, односи на писца и његове првобитне читаоце/слушаоце (реципијенте). Дакле, да бисмо разумѣли једну од најмоћнијих теолошких метафора у Старом Савезу, нужно је заћи у ‘свѣт иза текста’ у којем је настала приповѣст о врту у Едену. Већ на почетку одломка који говори о стварању, примѣтно је да писац сушу и пустињу доживљава као негативне елементе у свѣту и природи. Писац почиње извештај низом негативних реченица „још не бѣше“ (Пост 2, 5), да би одсуство живота објаснио рѣчима: „јер Господ Бог још не пусти кишу на земљу“ (2, 5). Услови за стварање настају када се појављује вода, што се говори у 6. стиху: „Али вода потече из земље и натопи све тло“ (ова два стиха – 5. и 6. – у Даничићевом преводу су нетачно преведена). За писца су суша и пустиња негативни космички принципи. Животни контекст у којем је настала ове приповѣсти дефинитивно је била Палестина, област у којој након дугих и сувих лѣтњих мѣсеци околна пустиња пружа страшан и беживотан изглед. Познато је да су стари Израилци задуго били номади и полуномади који су са стоком пролазили кроз безводне пустиње. Такви услови живота били су изнимно тешки. Врело сунце, пустињаски вѣтрови и суша су угрожавали свакодневну егзистенцију. Када се ово има у виду, постаје разумљиво зашто писац Рај представља као мѣсто у којем има воде у изобиљу и расте свакојако дрвеће. Рај је представљен као пустињска оаза, извор живота и мира. За номада, човѣка који живи у таквим условима рајско стање се најбоље може представити једном таквом теолошком сликом. Еденски врт је мѣсто и стање којем, пре свега, тежи човѣк који живи у условима сурове пустиње. То је уствари катафатички моменат у теологији, гдѣ се на основу појмова и слика из земаљске перспективе говори о Божанској стварности. Старозаветном Израилцу идеја божанске стварности се најучинковитије могла представити сликом оазе или царских вртова, као мѣстом у којем би он требало да борави. Кроз те слике он је увиђао своје тренутно стање и своје назначење. Поготово што се у продужетку текста говори о човѣковом грѣхопаду. Дакле, с једне стране, јесте пустиња – беживотна област у којој царује злодух Азазел, а с друге, Рајски врт (оаза) – област Божијег присуства и изобиља живота. Можда на први поглед овакво сагледавање приповѣсти о Едену може да изгледа чудно, ипак му треба приступити на одговарајући начин. Наиме, циљ библијских текстова био је да код читалаца изазове потребу да се окрену и усмѣре ка Богу. Такву функцију је имао и овај текст. Човѣк је кроз њега схватао шта му је дао Бог на почетку, а шта је он учинио па сада мора „са знојем лица својег једе хлеб“. Текст је дакле дочаравао Божанску стварност, која је превазилазила човѣкову свакодневицу. Кључна улога му је била да пробуди и развије вѣру у Бога, који љуби човѣка и чини за њега Рај. Слика врта поред оазе може се упоредити и са владарским вртовима на тадашњем Блиском истоку. Такво мѣсто је било разервисано за владаре и њихову породицу да у њему уживају. Библијски писац говори да је то изворно мѣсто човѣка као таквог, човѣка као владара на земљи. Наравно, слика Раја ће у каснијем периоду, поготово кроз призму Христове личности и Новог Савеза добити наглашено духовну димензију, што и јесте дубљи смисао ове приповѣсти. У даљој интерпретацији овог текста увиђа се такво теолошко усмѣрење, с тим што је рајско стање језички представљено тако што се користе појмови и слика из свакодневне стварности. То је једна од херменеутички најважнијих поенти овог текста. У том смислу приповѣст о Едену може бити парадигматичан текст за савремену теологију, јер се на основу њега види егзистенцијални и апликативни задатак теологије. Теолошки језик и слике морају да буду израз разумљивих символа из човѣкове свакодневице. Човѣк их једино на тај начин може адекватно разумѣти. Тога су итекако били свѣсни библијски писци, те су у препознатљиве и егзистенцијално смислене облике заодѣвали своје богословске исказе. Савремена теологија хронично пати од неспособности да у данашњем свѣту, у препознатљивој форми, изложи хришћанске истине. Међутим, да би се до тога дошло, потребно је неке ствари промѣнити у базичном разумѣвању вѣре. Извор: Теологија.нет View full Странице
  19. Иако на први поглед може да изгледа као обична прича са царског двора, приповѣст о цару Давиду и Уријници (2Цар 11–12LXX) представља један од теолошки креативнијих одѣљака Старог Савеза. Овде библијски писац показује невероватну теолошку и литерарну проницљивост. Наравно, приповѣст треба читати у ширем литерарном контексту. Све до овог догађаја Давид је био личност која је код читаоца изазивала нескривене симпатије. Најомиљенији витез израилског народа. Давид је јуначки убио дива Голијата, био способан ратник, жртва Саулове љубоморе, праведни цар – пастир. И када је достизао врхунац славе и моћи, писац препричава скандалозну епизоду из царевог живота. Наиме, једне вечери док се шетао зарављеним кровом своје куће, видѣо је лѣпу жену док се купала. Иако му је убрзо скренута пажња да је у питању удата жена „Витсавеја кћи Елијамова, жена Урије Хетејина“, Давид је са њом ступио у недозвољену везу. Не наводечи никакве посебне детаље, писац говори да је Витсавеја провела неко време код њега, и потом се враћа кући. Иако је наизглед текст писан као пуки историјски извештај, писац вѣшто причи даје тмуран колорит: десило се нешто ружно. Наставак приче је још потреснији. Сазнавши да је Витсавеја затруднила, Давид смишља подмукао план. Позива њеног мужа Урију, који је да ствар буде гора, био у рату који је Давид водио против Амонаца да га наводно обавѣсти о стању ствари на ратишту. У два наврата покушава да га наведе да оде и преноћи код жене, али Урије тај предлог одбија рѣчима: „Ковчег, Израил и Јуда бораве под шаторима, и Јоав господар мој и слуге господара мојега су напољу, па како да ја идем кући својој, једем и спавам са женом својом? Живога ми Бога, и твога ми живота, нећу то учинити“. Суштина Давидовог наума састојала се у томе да Урије преспава са женом, и да се испостави да је дѣте његово. Како би се рекло, Давид је хтѣо Урију да „смести кукавичије јаје“. Пошто је Урије остао чврст у свом ставу, Давид га враћа назад на ратиште дајући му писмо да однесе Јоаву. Још једна грозна сцена. У писму је стајало: „намѣсти Урију гдѣ је најжешћи бој, па се узмакните од њега да би га убили, нека погине“. Урије је заправо незнајући однѣо смртну пресуду, такозвано „Уријино писмо“. Урије се враћа у рат и тамо убрзо гине. После тога „када прође жалост“, Давид узме Витсавеју за жену и она му роди дѣте – сина. Потом писац уводи у приповедање пророка Натана, царевог дворског савѣтника. Натан Давиду преноси рѣч Божију у форми параболе. Наиме, Натан му прича о двојици људи, једном богатом а другом сиромашном, у којој богати имаде много оваца и говеда, а сиромашни само једну овцу. У једној ситуацији, и поред мноштва својих, богати узима једину овцу коју је има сиромах. Као базично правдољубив, Давид на то реагује рѣчима: „живога ми Бога, заслужио је смрт онај који је то урадио“. На то му Натан кратко одговара: „ти си тај“ и наставља, преносећи поруку од Бога: „Зашто си презрео рѣч Господњу чинећи што њему није по вољи? Урију Хетејина убио си мачем и узео си жену његову себи за жену, а њега си убио мачем синова Амонових. Зато се неће одмаћи мач од дома твојега довѣка“. Потом му говори да ће Бог „подигнути на те зло из дома твојега, и узећу жене твоје на очи твоје и даћу их ближњему твојему, те ће спавати са женама твојим на видику свакоме, јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свим Израилом и свакоме на видику“. Тада Давид увиђа шта је учинио и каје се. Натан му још додаје да ће он остати жив, али ће дете рођено из те везе умрѣти. У текст се каже да је Давид „тим дѣлом дао прилику непријатељима Господњим да хуле“. Убрзо потом умире дѣте, и поред горког Давидовог кајања. После „данâ жалости“, Витсавеја рађа Давиду сина Соломона, будућег цара. Давид пак осваја Раву Амонску, брутално поступајући са њеним становништвом. Ипак, тиме се прича не завршава. Ускоро следи испуњење Божијих рѣчи: Давидов син Амнон обузет страшћу – попут оца – обљубљује полусестру Тамару, кћи Давидову. Авесалом, Тамарин рођени брат, из освете убија Амнона. Потом бежи од оца у Гесур, док Давид тугује за Амноном. Иако је Давид опростио Авесалому убиство сина, тај догађај је пореметио породичне односе. Убрзо Авесалом подиже буну против оца, вѣроватно рачунајући да га отац неће прогласити наследником, јер је већ убио брата. Давид бежи испред Авесалома, који на наговор Ахитофела узима Давидове жене и јавно с њима ступа у сексуалне односе „на видику свему Израилу“. Побуна је окончана Авесаломовим убиством, што је било против воље Давидове који је војсковођама изричито, пред свима, наредио да чувају „дѣте Авасалома“. Следи сцена у којој Давид горко нариче над Авесаломом: „Сине мој Авесаломе, сине мој, сине мој Авесаломе! Камо да сам ја умро умѣсто тебе! Авесаломе сине мој, сине мој“. Овим се мач од дома Давидова не одваја, управо као што му је Бог поручио преко пророка Натана. Из ове наизглед једноставне приповѣсти и даљег описа догађања извиру важне теолошко-егзистенцијалне импликације. Индикативно је да писац износи једну такву згоду о цару Давиду, који је уз Мојсија најзначајнија личност у историји Израила. Необичан реализам исијава из наведених редака. Не само реализам, него и снага да се он прихвати, како од стране историјских читалаца, тако и каснијих реципијената који су ове приповѣсти уврстили у своје Свете списе. Такав став је тешко замислив у било којој другој народној епици. Тешко је замислити да би ми или неки други народи били кадри да на такав начин прикажу неког од утемељивача сопствене нације, а да све то ума дубоку теолошку сврху. Обично су ти наративи идеализовани, а њихови актери додатно сакрализовани. То се нпр. види у нашем односу према Немањићима, не само према Светом Сави. Међутим, у Библији није тако. Давид, један од највећих синова Израила, прави гнусан и непотребан злочин. Убија великог витеза, крајње оданог њему и Израилу. Тиме се указује на две битне ствари. Прво, не постоје живи свеци, односно људи имуни на грѣх. Сваки човѣк је склон грѣху и не треба га идеализовати, што се може добро видѣти у аскетским зборницима (нпр. свети Јаков Посник). Друго, Израилци нису бољи од других или када се то преведе на општу егзистенцијалну раван: ја нисам бољи од тебе. Занимљиво, Урије је био Хетит – припадник другог народа, а представљен је као један од најсвѣтлијих ликова старосавезне књижевности. Овим писац јасно поручује да Израилци нису ништа бољи од других, напротив. Чак и најбољи од њих је склон таквом злочину. Задивљујуће смѣла самокритика. Увиђајући ово, тешко се не запитати: како данас разумети чињеницу да постоје људи и народи који штите злочинце. Нажалост, није их мало, што ми Срби нарочито видимо код наших сусѣда. Наравно, и ми идеализујемо „наше јунаке“ и склони смо да зажмуримо. Ствар је још егзистенцијалнија, ако се гледа из појединачне перспективе. Библијски писац износи на видело грѣх великог Давида и тиме испуњава Божију вољу. Писмо овим посредно каже да се не могу заташкавати грѣси. Натан упире прстом у Давида, иако му је од њега живот зависио. Истина не може бити по мѣри човѣка, него Бога. Истина је истина, и она мора да се прихвати. Када се на живот погледа из те тачке, немогуће се је не запитати: чију вољу испуњавају они који прикривају грѣхе, своје и туђе? Иако ова приповѣст није превише тумачена, а тиме није ни изазивала жељене ефекте код каснијих читалаца, она је потпуно у библијско-теолошкој матрици. У њој се на један готово аскетски начин разоткривају човекове базичне слабости. Стога и не треба да чуди што је у аскетској и отачкој рецепцији Стари Савез играо тако важну улогу. Без самокритике или увиђања сопствене грѣшности, духовни живот није могућ. То онда може бити само балон (цепелин) надуван сопственим нарцизмом, односно својеврсни духовни солипсизам како на нивоу појединца тако и шире заједнице. Приповѣст открива сурове и нарцисоидне односе који постоје међу људима, а који изходе из човековог уверења да је бољи од другога и незајажљиве страсти. То се десило Давиду, који је већ у старту потценио Урију. Будући да се осећао да је бољи и важнији од другог, дао је себи за право да тако нешто уради. Примисао да си бољи од другог, увек може да има сличне последице. У суштини то је безбожнички чин, јер се унижава Бог који се јавља са лица другог. Стога овај текст човѣка треба стално доводи у позицију запитаности: нисам ли ја Давид? И шта учинити да би се ослободио таквих и сличних искушења? Битна ставка ове приповѣсти сачињава теологија грѣха, која у себи садржи два аспекта. Први је свакако указивање на човекову пријемчивост за грѣх. Иако је Давид имао све „дао сам ти дом господара твојега, и жене његове на крило твоје, дао сам ти дом Израилов и Јудин; и ако је мало, дао бих ти још“, ипак је посегнуо за једном женом. Поред свих својих, тражио је још једну. Давид је све имао, стекао мир али му „ђаво није дао мира“. Писац, чак, наизглед успутно помиње и „нечистоту од које се очистила“ (менструални циклус) и тиме сугерише да је Витсавеја само жена као и остале, те да због тога не треба чинити грех. Тиме он додатно квалификује Давидов грѣх. Овим се сликовито показује човекову незајажљивост, а тиме и склоност преступу. Велики Давид је све имао и посегао за туђим. То што је он као велики човек направио такав злочин само показује тамну страну човековог бића. Показује биће обузето страшћу која се тешко обуздава, чак и велики и богобојажљиви људи. У овом контексту показује се двострука констелација човекове наклоњености грѣху: туђе је увек боље, стога незадовољство тиме што се има; и друга: никад није доста – треба узети што више. То је човѣкова дубока потреба за присвајањем. Давидов преступ излази из те менталне структуре, која је универзално људска. Увиђајући такво стање човека, намећу се важне богословске и антрополошке имликације: човѣк мора да се бори са својим поривима, потребом да присваја и поседује што више. Такав порив га нужно доводи у позицију да на овај или онај начин атакује ка другима. Кроћењем и одупирањем таквим поривима, човѣк чува другог и себе. Чувањем другог, чува самога себе од другог. Давид то није урадио и навукао је зло на себе и друге. Међутим, овде постоји још један дубоко религијски моменат. Наиме, атак на другог често подразумева реакцију другог – конфликт, оквир у којем се дешава грѣх. У Давидовом случају други није био у могућности да узврати, да уђе у конфликт. Урије је био његов потчињени официр и поданик. Уз то, он је све учинио супротно не схватајући шта му Давид ради. Али тада иступа Бог и узима правду у своје руке. Што није знао и могао Урије, могао је Бог – заштитник оних који нису у могућности да врате, Бог који на другом месту каже: „Моја је освета, ја ћу вратити“. Друго, ништа мање важно, јесте то да се у овом тексту показује моћ и деловање грѣха. Наиме, Давид се покајао, и својим покајањем се успѣо оправдати пред Богом. То значи да се човѣк покајњем може ослободити грѣха; грех нема власт на њим. Ако се човѣк искрено покаје, чак и овако гнусан злочин Бог може опростити. Међутим, послѣдице и учинак грѣха се не могу избрисати: дѣте зачето у грѣху, умире. То што је Давид учинио тајно, вратило му се јавно; мач је остао у његовом дому. Грѣхом се отвара Пандорина кутија, јер се његов ефекат не укида. Напротив, има тенденцију да се шири. Готово истовѣтна теолошка матрица присутна је у почетним главама Књиге постања: грѣх креће од Адама и Еве и развија се преко братоубиства, до потпуне претпотопске покварености људи. Грѣх и зло су као рђа – нагриза и шири се. Текст о Давидовом грѣху има важну богословску и дидактичку функцију, с једне стране, говори о могућности оправдања; с друге пак, показује да грѣх има нужно своје послѣдице. Тиме сваком хришћански настројеном вѣрнику открива реалан лик човѣка, и животни оквир у којем се свакодневно креће. Извор: Теологија.нет
  20. У тексту се користи старословенски знак јат (ѣ), који се изговара: е, ије/је или и у зависности од дијалекта. (Мало који народ је, као ми Срби, успео да направи толике међусобне поделе, чак и на нивоу правописа, што је тек несхватљиво. Ту барем можемо исто писати, а различито изговарати). Иако на први поглед може да изгледа као обична прича са царског двора, приповѣст о цару Давиду и Уријници (2Цар 11–12LXX) представља један од теолошки креативнијих одѣљака Старог Савеза. Овде библијски писац показује невероватну теолошку и литерарну проницљивост. Наравно, приповѣст треба читати у ширем литерарном контексту. Све до овог догађаја Давид је био личност која је код читаоца изазивала нескривене симпатије. Најомиљенији витез израилског народа. Давид је јуначки убио дива Голијата, био способан ратник, жртва Саулове љубоморе, праведни цар – пастир. И када је достизао врхунац славе и моћи, писац препричава скандалозну епизоду из царевог живота. Наиме, једне вечери док се шетао зарављеним кровом своје куће, видѣо је лѣпу жену док се купала. Иако му је убрзо скренута пажња да је у питању удата жена „Витсавеја кћи Елијамова, жена Урије Хетејина“, Давид је са њом ступио у недозвољену везу. Не наводечи никакве посебне детаље, писац говори да је Витсавеја провела неко време код њега, и потом се враћа кући. Иако је наизглед текст писан као пуки историјски извештај, писац вѣшто причи даје тмуран колорит: десило се нешто ружно. Наставак приче је још потреснији. Сазнавши да је Витсавеја затруднила, Давид смишља подмукао план. Позива њеног мужа Урију, који је да ствар буде гора, био у рату који је Давид водио против Амонаца да га наводно обавѣсти о стању ствари на ратишту. У два наврата покушава да га наведе да оде и преноћи код жене, али Урије тај предлог одбија рѣчима: „Ковчег, Израил и Јуда бораве под шаторима, и Јоав господар мој и слуге господара мојега су напољу, па како да ја идем кући својој, једем и спавам са женом својом? Живога ми Бога, и твога ми живота, нећу то учинити“. Суштина Давидовог наума састојала се у томе да Урије преспава са женом, и да се испостави да је дѣте његово. Како би се рекло, Давид је хтѣо Урију да „смести кукавичије јаје“. Пошто је Урије остао чврст у свом ставу, Давид га враћа назад на ратиште дајући му писмо да однесе Јоаву. Још једна грозна сцена. У писму је стајало: „намѣсти Урију гдѣ је најжешћи бој, па се узмакните од њега да би га убили, нека погине“. Урије је заправо незнајући однѣо смртну пресуду, такозвано „Уријино писмо“. Урије се враћа у рат и тамо убрзо гине. После тога „када прође жалост“, Давид узме Витсавеју за жену и она му роди дѣте – сина. Потом писац уводи у приповедање пророка Натана, царевог дворског савѣтника. Натан Давиду преноси рѣч Божију у форми параболе. Наиме, Натан му прича о двојици људи, једном богатом а другом сиромашном, у којој богати имаде много оваца и говеда, а сиромашни само једну овцу. У једној ситуацији, и поред мноштва својих, богати узима једину овцу коју је има сиромах. Као базично правдољубив, Давид на то реагује рѣчима: „живога ми Бога, заслужио је смрт онај који је то урадио“. На то му Натан кратко одговара: „ти си тај“ и наставља, преносећи поруку од Бога: „Зашто си презрео рѣч Господњу чинећи што њему није по вољи? Урију Хетејина убио си мачем и узео си жену његову себи за жену, а њега си убио мачем синова Амонових. Зато се неће одмаћи мач од дома твојега довѣка“. Потом му говори да ће Бог „подигнути на те зло из дома твојега, и узећу жене твоје на очи твоје и даћу их ближњему твојему, те ће спавати са женама твојим на видику свакоме, јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свим Израилом и свакоме на видику“. Тада Давид увиђа шта је учинио и каје се. Натан му још додаје да ће он остати жив, али ће дете рођено из те везе умрѣти. У текст се каже да је Давид „тим дѣлом дао прилику непријатељима Господњим да хуле“. Убрзо потом умире дѣте, и поред горког Давидовог кајања. После „данâ жалости“, Витсавеја рађа Давиду сина Соломона, будућег цара. Давид пак осваја Раву Амонску, брутално поступајући са њеним становништвом. Ипак, тиме се прича не завршава. Ускоро следи испуњење Божијих рѣчи: Давидов син Амнон обузет страшћу – попут оца – обљубљује полусестру Тамару, кћи Давидову. Авесалом, Тамарин рођени брат, из освете убија Амнона. Потом бежи од оца у Гесур, док Давид тугује за Амноном. Иако је Давид опростио Авесалому убиство сина, тај догађај је пореметио породичне односе. Убрзо Авесалом подиже буну против оца, вѣроватно рачунајући да га отац неће прогласити наследником, јер је већ убио брата. Давид бежи испред Авесалома, који на наговор Ахитофела узима Давидове жене и јавно с њима ступа у сексуалне односе „на видику свему Израилу“. Побуна је окончана Авесаломовим убиством, што је било против воље Давидове који је војсковођама изричито, пред свима, наредио да чувају „дѣте Авасалома“. Следи сцена у којој Давид горко нариче над Авесаломом: „Сине мој Авесаломе, сине мој, сине мој Авесаломе! Камо да сам ја умро умѣсто тебе! Авесаломе сине мој, сине мој“. Овим се мач од дома Давидова не одваја, управо као што му је Бог поручио преко пророка Натана. Из ове наизглед једноставне приповѣсти и даљег описа догађања извиру важне теолошко-егзистенцијалне импликације. Индикативно је да писац износи једну такву згоду о цару Давиду, који је уз Мојсија најзначајнија личност у историји Израила. Необичан реализам исијава из наведених редака. Не само реализам, него и снага да се он прихвати, како од стране историјских читалаца, тако и каснијих реципијената који су ове приповѣсти уврстили у своје Свете списе. Такав став је тешко замислив у било којој другој народној епици. Тешко је замислити да би ми или неки други народи били кадри да на такав начин прикажу неког од утемељивача сопствене нације, а да све то ума дубоку теолошку сврху. Обично су ти наративи идеализовани, а њихови актери додатно сакрализовани. То се нпр. види у нашем односу према Немањићима, не само према Светом Сави. Међутим, у Библији није тако. Давид, један од највећих синова Израила, прави гнусан и непотребан злочин. Убија великог витеза, крајње оданог њему и Израилу. Тиме се указује на две битне ствари. Прво, не постоје живи свеци, односно људи имуни на грѣх. Сваки човѣк је склон грѣху и не треба га идеализовати, што се може добро видѣти у аскетским зборницима (нпр. свети Јаков Посник). Друго, Израилци нису бољи од других или када се то преведе на општу егзистенцијалну раван: ја нисам бољи од тебе. Занимљиво, Урије је био Хетит – припадник другог народа, а представљен је као један од најсвѣтлијих ликова старосавезне књижевности. Овим писац јасно поручује да Израилци нису ништа бољи од других, напротив. Чак и најбољи од њих је склон таквом злочину. Задивљујуће смѣла самокритика. Увиђајући ово, тешко се не запитати: како данас разумети чињеницу да постоје људи и народи који штите злочинце. Нажалост, није их мало, што ми Срби нарочито видимо код наших сусѣда. Наравно, и ми идеализујемо „наше јунаке“ и склони смо да зажмуримо. Ствар је још егзистенцијалнија, ако се гледа из појединачне перспективе. Библијски писац износи на видело грѣх великог Давида и тиме испуњава Божију вољу. Писмо овим посредно каже да се не могу заташкавати грѣси. Натан упире прстом у Давида, иако му је од њега живот зависио. Истина не може бити по мѣри човѣка, него Бога. Истина је истина, и она мора да се прихвати. Када се на живот погледа из те тачке, немогуће се је не запитати: чију вољу испуњавају они који прикривају грѣхе, своје и туђе? Иако ова приповѣст није превише тумачена, а тиме није ни изазивала жељене ефекте код каснијих читалаца, она је потпуно у библијско-теолошкој матрици. У њој се на један готово аскетски начин разоткривају човекове базичне слабости. Стога и не треба да чуди што је у аскетској и отачкој рецепцији Стари Савез играо тако важну улогу. Без самокритике или увиђања сопствене грѣшности, духовни живот није могућ. То онда може бити само балон (цепелин) надуван сопственим нарцизмом, односно својеврсни духовни солипсизам како на нивоу појединца тако и шире заједнице. Приповѣст открива сурове и нарцисоидне односе који постоје међу људима, а који изходе из човековог уверења да је бољи од другога и незајажљиве страсти. То се десило Давиду, који је већ у старту потценио Урију. Будући да се осећао да је бољи и важнији од другог, дао је себи за право да тако нешто уради. Примисао да си бољи од другог, увек може да има сличне последице. У суштини то је безбожнички чин, јер се унижава Бог који се јавља са лица другог. Стога овај текст човѣка треба стално доводи у позицију запитаности: нисам ли ја Давид? И шта учинити да би се ослободио таквих и сличних искушења? Битна ставка ове приповѣсти сачињава теологија грѣха, која у себи садржи два аспекта. Први је свакако указивање на човекову пријемчивост за грѣх. Иако је Давид имао све „дао сам ти дом господара твојега, и жене његове на крило твоје, дао сам ти дом Израилов и Јудин; и ако је мало, дао бих ти још“, ипак је посегнуо за једном женом. Поред свих својих, тражио је још једну. Давид је све имао, стекао мир али му „ђаво није дао мира“. Писац, чак, наизглед успутно помиње и „нечистоту од које се очистила“ (менструални циклус) и тиме сугерише да је Витсавеја само жена као и остале, те да због тога не треба чинити грех. Тиме он додатно квалификује Давидов грѣх. Овим се сликовито показује човекову незајажљивост, а тиме и склоност преступу. Велики Давид је све имао и посегао за туђим. То што је он као велики човек направио такав злочин само показује тамну страну човековог бића. Показује биће обузето страшћу која се тешко обуздава, чак и велики и богобојажљиви људи. У овом контексту показује се двострука констелација човекове наклоњености грѣху: туђе је увек боље, стога незадовољство тиме што се има; и друга: никад није доста – треба узети што више. То је човѣкова дубока потреба за присвајањем. Давидов преступ излази из те менталне структуре, која је универзално људска. Увиђајући такво стање човека, намећу се важне богословске и антрополошке имликације: човѣк мора да се бори са својим поривима, потребом да присваја и поседује што више. Такав порив га нужно доводи у позицију да на овај или онај начин атакује ка другима. Кроћењем и одупирањем таквим поривима, човѣк чува другог и себе. Чувањем другог, чува самога себе од другог. Давид то није урадио и навукао је зло на себе и друге. Међутим, овде постоји још један дубоко религијски моменат. Наиме, атак на другог често подразумева реакцију другог – конфликт, оквир у којем се дешава грѣх. У Давидовом случају други није био у могућности да узврати, да уђе у конфликт. Урије је био његов потчињени официр и поданик. Уз то, он је све учинио супротно не схватајући шта му Давид ради. Али тада иступа Бог и узима правду у своје руке. Што није знао и могао Урије, могао је Бог – заштитник оних који нису у могућности да врате, Бог који на другом месту каже: „Моја је освета, ја ћу вратити“. Друго, ништа мање важно, јесте то да се у овом тексту показује моћ и деловање грѣха. Наиме, Давид се покајао, и својим покајањем се успѣо оправдати пред Богом. То значи да се човѣк покајњем може ослободити грѣха; грех нема власт на њим. Ако се човѣк искрено покаје, чак и овако гнусан злочин Бог може опростити. Међутим, послѣдице и учинак грѣха се не могу избрисати: дѣте зачето у грѣху, умире. То што је Давид учинио тајно, вратило му се јавно; мач је остао у његовом дому. Грѣхом се отвара Пандорина кутија, јер се његов ефекат не укида. Напротив, има тенденцију да се шири. Готово истовѣтна теолошка матрица присутна је у почетним главама Књиге постања: грѣх креће од Адама и Еве и развија се преко братоубиства, до потпуне претпотопске покварености људи. Грѣх и зло су као рђа – нагриза и шири се. Текст о Давидовом грѣху има важну богословску и дидактичку функцију, с једне стране, говори о могућности оправдања; с друге пак, показује да грѣх има нужно своје послѣдице. Тиме сваком хришћански настројеном вѣрнику открива реалан лик човѣка, и животни оквир у којем се свакодневно креће. Извор: Теологија.нет View full Странице
  21. Иако на први поглед може да изгледа као обична прича са царског двора, приповѣст о цару Давиду и Уријници (2Цар 11–12LXX) представља један од теолошки креативнијих одѣљака Старог Савеза. Овде библијски писац показује невероватну теолошку и литерарну проницљивост. Наравно, приповѣст треба читати у ширем литерарном контексту. Све до овог догађаја Давид је био личност која је код читаоца изазивала нескривене симпатије. Најомиљенији витез израилског народа. Давид је јуначки убио дива Голијата, био способан ратник, жртва Саулове љубоморе, праведни цар – пастир. И када је достизао врхунац славе и моћи, писац препричава скандалозну епизоду из царевог живота. Наиме, једне вечери док се шетао зарављеним кровом своје куће, видѣо је лѣпу жену док се купала. Иако му је убрзо скренута пажња да је у питању удата жена „Витсавеја кћи Елијамова, жена Урије Хетејина“, Давид је са њом ступио у недозвољену везу. Не наводечи никакве посебне детаље, писац говори да је Витсавеја провела неко време код њега, и потом се враћа кући. Иако је наизглед текст писан као пуки историјски извештај, писац вѣшто причи даје тмуран колорит: десило се нешто ружно. Наставак приче је још потреснији. Сазнавши да је Витсавеја затруднила, Давид смишља подмукао план. Позива њеног мужа Урију, који је да ствар буде гора, био у рату који је Давид водио против Амонаца да га наводно обавѣсти о стању ствари на ратишту. У два наврата покушава да га наведе да оде и преноћи код жене, али Урије тај предлог одбија рѣчима: „Ковчег, Израил и Јуда бораве под шаторима, и Јоав господар мој и слуге господара мојега су напољу, па како да ја идем кући својој, једем и спавам са женом својом? Живога ми Бога, и твога ми живота, нећу то учинити“. Суштина Давидовог наума састојала се у томе да Урије преспава са женом, и да се испостави да је дѣте његово. Како би се рекло, Давид је хтѣо Урију да „смести кукавичије јаје“. Пошто је Урије остао чврст у свом ставу, Давид га враћа назад на ратиште дајући му писмо да однесе Јоаву. Још једна грозна сцена. У писму је стајало: „намѣсти Урију гдѣ је најжешћи бој, па се узмакните од њега да би га убили, нека погине“. Урије је заправо незнајући однѣо смртну пресуду, такозвано „Уријино писмо“. Урије се враћа у рат и тамо убрзо гине. После тога „када прође жалост“, Давид узме Витсавеју за жену и она му роди дѣте – сина. Потом писац уводи у приповедање пророка Натана, царевог дворског савѣтника. Натан Давиду преноси рѣч Божију у форми параболе. Наиме, Натан му прича о двојици људи, једном богатом а другом сиромашном, у којој богати имаде много оваца и говеда, а сиромашни само једну овцу. У једној ситуацији, и поред мноштва својих, богати узима једину овцу коју је има сиромах. Као базично правдољубив, Давид на то реагује рѣчима: „живога ми Бога, заслужио је смрт онај који је то урадио“. На то му Натан кратко одговара: „ти си тај“ и наставља, преносећи поруку од Бога: „Зашто си презрео рѣч Господњу чинећи што њему није по вољи? Урију Хетејина убио си мачем и узео си жену његову себи за жену, а њега си убио мачем синова Амонових. Зато се неће одмаћи мач од дома твојега довѣка“. Потом му говори да ће Бог „подигнути на те зло из дома твојега, и узећу жене твоје на очи твоје и даћу их ближњему твојему, те ће спавати са женама твојим на видику свакоме, јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свим Израилом и свакоме на видику“. Тада Давид увиђа шта је учинио и каје се. Натан му још додаје да ће он остати жив, али ће дете рођено из те везе умрѣти. У текст се каже да је Давид „тим дѣлом дао прилику непријатељима Господњим да хуле“. Убрзо потом умире дѣте, и поред горког Давидовог кајања. После „данâ жалости“, Витсавеја рађа Давиду сина Соломона, будућег цара. Давид пак осваја Раву Амонску, брутално поступајући са њеним становништвом. Ипак, тиме се прича не завршава. Ускоро следи испуњење Божијих рѣчи: Давидов син Амнон обузет страшћу – попут оца – обљубљује полусестру Тамару, кћи Давидову. Авесалом, Тамарин рођени брат, из освете убија Амнона. Потом бежи од оца у Гесур, док Давид тугује за Амноном. Иако је Давид опростио Авесалому убиство сина, тај догађај је пореметио породичне односе. Убрзо Авесалом подиже буну против оца, вѣроватно рачунајући да га отац неће прогласити наследником, јер је већ убио брата. Давид бежи испред Авесалома, који на наговор Ахитофела узима Давидове жене и јавно с њима ступа у сексуалне односе „на видику свему Израилу“. Побуна је окончана Авесаломовим убиством, што је било против воље Давидове који је војсковођама изричито, пред свима, наредио да чувају „дѣте Авасалома“. Следи сцена у којој Давид горко нариче над Авесаломом: „Сине мој Авесаломе, сине мој, сине мој Авесаломе! Камо да сам ја умро умѣсто тебе! Авесаломе сине мој, сине мој“. Овим се мач од дома Давидова не одваја, управо као што му је Бог поручио преко пророка Натана. Из ове наизглед једноставне приповѣсти и даљег описа догађања извиру важне теолошко-егзистенцијалне импликације. Индикативно је да писац износи једну такву згоду о цару Давиду, који је уз Мојсија најзначајнија личност у историји Израила. Необичан реализам исијава из наведених редака. Не само реализам, него и снага да се он прихвати, како од стране историјских читалаца, тако и каснијих реципијената који су ове приповѣсти уврстили у своје Свете списе. Такав став је тешко замислив у било којој другој народној епици. Тешко је замислити да би ми или неки други народи били кадри да на такав начин прикажу неког од утемељивача сопствене нације, а да све то ума дубоку теолошку сврху. Обично су ти наративи идеализовани, а њихови актери додатно сакрализовани. То се нпр. види у нашем односу према Немањићима, не само према Светом Сави. Међутим, у Библији није тако. Давид, један од највећих синова Израила, прави гнусан и непотребан злочин. Убија великог витеза, крајње оданог њему и Израилу. Тиме се указује на две битне ствари. Прво, не постоје живи свеци, односно људи имуни на грѣх. Сваки човѣк је склон грѣху и не треба га идеализовати, што се може добро видѣти у аскетским зборницима (нпр. свети Јаков Посник). Друго, Израилци нису бољи од других или када се то преведе на општу егзистенцијалну раван: ја нисам бољи од тебе. Занимљиво, Урије је био Хетит – припадник другог народа, а представљен је као један од најсвѣтлијих ликова старосавезне књижевности. Овим писац јасно поручује да Израилци нису ништа бољи од других, напротив. Чак и најбољи од њих је склон таквом злочину. Задивљујуће смѣла самокритика. Увиђајући ово, тешко се не запитати: како данас разумети чињеницу да постоје људи и народи који штите злочинце. Нажалост, није их мало, што ми Срби нарочито видимо код наших сусѣда. Наравно, и ми идеализујемо „наше јунаке“ и склони смо да зажмуримо. Ствар је још егзистенцијалнија, ако се гледа из појединачне перспективе. Библијски писац износи на видело грѣх великог Давида и тиме испуњава Божију вољу. Писмо овим посредно каже да се не могу заташкавати грѣси. Натан упире прстом у Давида, иако му је од њега живот зависио. Истина не може бити по мѣри човѣка, него Бога. Истина је истина, и она мора да се прихвати. Када се на живот погледа из те тачке, немогуће се је не запитати: чију вољу испуњавају они који прикривају грѣхе, своје и туђе? Иако ова приповѣст није превише тумачена, а тиме није ни изазивала жељене ефекте код каснијих читалаца, она је потпуно у библијско-теолошкој матрици. У њој се на један готово аскетски начин разоткривају човекове базичне слабости. Стога и не треба да чуди што је у аскетској и отачкој рецепцији Стари Савез играо тако важну улогу. Без самокритике или увиђања сопствене грѣшности, духовни живот није могућ. То онда може бити само балон (цепелин) надуван сопственим нарцизмом, односно својеврсни духовни солипсизам како на нивоу појединца тако и шире заједнице. Приповѣст открива сурове и нарцисоидне односе који постоје међу људима, а који изходе из човековог уверења да је бољи од другога и незајажљиве страсти. То се десило Давиду, који је већ у старту потценио Урију. Будући да се осећао да је бољи и важнији од другог, дао је себи за право да тако нешто уради. Примисао да си бољи од другог, увек може да има сличне последице. У суштини то је безбожнички чин, јер се унижава Бог који се јавља са лица другог. Стога овај текст човѣка треба стално доводи у позицију запитаности: нисам ли ја Давид? И шта учинити да би се ослободио таквих и сличних искушења? Битна ставка ове приповѣсти сачињава теологија грѣха, која у себи садржи два аспекта. Први је свакако указивање на човекову пријемчивост за грѣх. Иако је Давид имао све „дао сам ти дом господара твојега, и жене његове на крило твоје, дао сам ти дом Израилов и Јудин; и ако је мало, дао бих ти још“, ипак је посегнуо за једном женом. Поред свих својих, тражио је још једну. Давид је све имао, стекао мир али му „ђаво није дао мира“. Писац, чак, наизглед успутно помиње и „нечистоту од које се очистила“ (менструални циклус) и тиме сугерише да је Витсавеја само жена као и остале, те да због тога не треба чинити грех. Тиме он додатно квалификује Давидов грѣх. Овим се сликовито показује човекову незајажљивост, а тиме и склоност преступу. Велики Давид је све имао и посегао за туђим. То што је он као велики човек направио такав злочин само показује тамну страну човековог бића. Показује биће обузето страшћу која се тешко обуздава, чак и велики и богобојажљиви људи. У овом контексту показује се двострука констелација човекове наклоњености грѣху: туђе је увек боље, стога незадовољство тиме што се има; и друга: никад није доста – треба узети што више. То је човѣкова дубока потреба за присвајањем. Давидов преступ излази из те менталне структуре, која је универзално људска. Увиђајући такво стање човека, намећу се важне богословске и антрополошке имликације: човѣк мора да се бори са својим поривима, потребом да присваја и поседује што више. Такав порив га нужно доводи у позицију да на овај или онај начин атакује ка другима. Кроћењем и одупирањем таквим поривима, човѣк чува другог и себе. Чувањем другог, чува самога себе од другог. Давид то није урадио и навукао је зло на себе и друге. Међутим, овде постоји још један дубоко религијски моменат. Наиме, атак на другог често подразумева реакцију другог – конфликт, оквир у којем се дешава грѣх. У Давидовом случају други није био у могућности да узврати, да уђе у конфликт. Урије је био његов потчињени официр и поданик. Уз то, он је све учинио супротно не схватајући шта му Давид ради. Али тада иступа Бог и узима правду у своје руке. Што није знао и могао Урије, могао је Бог – заштитник оних који нису у могућности да врате, Бог који на другом месту каже: „Моја је освета, ја ћу вратити“. Друго, ништа мање важно, јесте то да се у овом тексту показује моћ и деловање грѣха. Наиме, Давид се покајао, и својим покајањем се успѣо оправдати пред Богом. То значи да се човѣк покајњем може ослободити грѣха; грех нема власт на њим. Ако се човѣк искрено покаје, чак и овако гнусан злочин Бог може опростити. Међутим, послѣдице и учинак грѣха се не могу избрисати: дѣте зачето у грѣху, умире. То што је Давид учинио тајно, вратило му се јавно; мач је остао у његовом дому. Грѣхом се отвара Пандорина кутија, јер се његов ефекат не укида. Напротив, има тенденцију да се шири. Готово истовѣтна теолошка матрица присутна је у почетним главама Књиге постања: грѣх креће од Адама и Еве и развија се преко братоубиства, до потпуне претпотопске покварености људи. Грѣх и зло су као рђа – нагриза и шири се. Текст о Давидовом грѣху има важну богословску и дидактичку функцију, с једне стране, говори о могућности оправдања; с друге пак, показује да грѣх има нужно своје послѣдице. Тиме сваком хришћански настројеном вѣрнику открива реалан лик човѣка, и животни оквир у којем се свакодневно креће. теологија.нет View full Странице
  22. Једна од основних заповести које је Бог дао Израилу било је држање Седмог дана – Суботе или Сабата. Порекло овог празника сеже у далеку прошлост и везано је за месечеве мене (млад месец, прва четврт, пун месец, последња четврт). Један месец, према лунарном календару – сем изузетака – има 28 дана, што делењем са 4 месечне фазе даје број седам. Тај прастари семитски начин разумевања временских интервала код Израилаца је добио вишеструк значај, и у доброј мери је чинио разлику између Израила и осталих народа. Бог је одредио Суботу за савезни знак између њега и његовог народа: „А ти кажи синовима Израиловим и реци: али Суботе моје чувајте, јер је знак између мене и вас…“ (Изл 31, 13). Сабат се везивао за Божију стваралачку седмицу, што се може видети у самом Писму: „Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, а у седми дан почину и одмори се“ (Изл 31, 17). У опису стварања света у Пост 1 број седам (седмица) играла је важну улогу. Наиме, многи елементи у опису на различите начине имају у себи имају „уцртану“ седмицу. Такође, Субота је била дан помена на то да је Бог ослободио народ из египатског ропства и довео га на починак у Земљу обећану (Пнз 12, 9; уп. Пс 95, 11). У периоду пре ропства, Субота је била свечан и радостан празник – дан посвећен Богу, али је истовремено то био и дан одмора: „Шест дана ради, а у седми дан почини и од орања и од жетве почини“ (Изл 34, 21). Два аспекта празника долазе до изражаја: 1) Свест о временском ритму, тј. потреба да људи кроз одређене временске ритмове одржавају однос са Богом. На тај начин се развија свест о сталном Божијем присуству међу Израилцима, као и то да кроз такве ритмове човек увиди сопствене границе – да му живот не прође и безглавој јурњави за славом, богатством, надмоћи… 2) Одмор од тешких радова, што је била важна ставка у животу древних Израилаца, а сама реч сабат дословно значи одморити, прекинути са послом. Тада се човек у миру могао посветити Богу и кроз разне видове друштвеног живота, развити дубљи однос са ближњима. Такав животни ритам уносио је духовни склад и физичко окрепљење на појединачном плану, као и учвршћивање моралних вредности на друштвеном. Посебно је упечатљиво то што није сам човек требао да се одмори и посвети Богу, него исто да омогући и другима „да одахне син робиње твоје и дошљак“. Ова одредба се нарочито односила на оне Израилце који су били материјано и друштвено у бољој позицији. Будући да је јахвеизам религија изразито усмерена на људску заједницу, оваквим одредбама и односом према човеку исијава њен социјални карактер. Ти елементи посебно долазе до изражаја у заједници која у свом религијском језгру има идеал људске равноправности. Од поделе обећане земље и каснијеих покушаја обуздавања моћника, инсистирање на празновању Суботе чини важан аспект старосавезне вере који често није адекватно сагледаван. Наиме, у Старом Савезу се, поред празновања Суботе као седмичног дана, говори и о суботњој години, времену када је земља требало да почива: „Шест година засевај земљу своју и сабирај род њезин, а седме године остави је нека почине…“ (Изл 23, 10–11). Те године земља се није обрађивала, нити су се убирали плодови, него „остави је нека почине да једу сиромаси народа твојега“. У вези са суботњом постојала је и јубиларна (опросна) година. То је била свака педесета година (седам пута седам). Тада је требало све да одмара – људи и земља. У тој години вршена је посебна правда Божија: враћана је земља онима којима је била одузета, и отпуштани су дужници и робови „тада се сваки вратите на своју очевину, и сваки у род свој“ (Лев 25, 10), или: „Ако осиромаши брат твој код тебе, тако да ти се прода, немој га држати као роба. Као најамник и као дошљак нека буде код тебе; до опросне године нека служи код тебе. А онда нека иде од тебе са синовима својим, нека се врати у род свој, на наслеђе отаца својих нека се врати.“ (Лев 25, 39–42) Иако су суботња и опросна година биле више теолошки идеал, а не историјска стварност, то не умањује снагу теолошке мисли која ју је изнедрила. Та мисао се заснивала на вери у Бога, који је народ извео из ропства у Египту и ослободио га ропства. Сва старосавезна предања говоре о значају Сабата, што је показатељ у којој мери се развила свест о његовом значају. У основи, празновање Суботе имало је дубоку антрополошку и хуману димензију. То је поштовање према животу у свим његовим видовима: „Шест дана ради и свршуј све послове своје. Седми дан је одмор Господу Богу твојему. Немој радити никаквог посла ни ти ни син твој ни кћи твоја ни слуга твој ни слушкиња твоја, ни во твој ни магарац твој, нити које живинче твоје, ни дошљак који је код тебе, да се одмори слуга твој и слушкиња твоја као и ти. И памти да си био роб у земљи Египту“ (Пнз 5, 13–15а). Из наведених стихова избија једна задивљујућа и дубоко хумана визија живота. Суботњи идеали били су богословско надахнуће старосавезних теолога, који су и на тај начин покушавали да спрече и сузбију друштвене неправде. У позном јудаизму често је долазило до изветоперења празновања Суботе, до њене ‘сакрализоване’ ритуализације и банализације, што се види и у Христовим речима у којима осуђује фарисејски однос према Суботи (Мк 2, 27; Јн 5, 17). Значај Христових речи је био да укаже на прави смисао празника. Он у суштини враћа Суботи њен изворни и прави смисао: седми дан је ради човека, а не предмет обожавања по себи. Дакле, у старосавезном контексту Седми дан је требало да пружи човеку могућност да одахне од послова. Бог је дао Суботу човеку, а за то су се борили пророци и богослови (уп. Лев 26, 34–35). Касније је ту традицију наследила и хришћанска Црква. Међутим, нови економски (профит) и културолошки трендови (shopping day) теже да избришу Седми дан као дан одмора. То је посебно наглашено у несређеним друштвима и државама као што је Србија, где се и на тај начин злоупотребљавају права људи. Данас се код нас за Седми дан (недељу) боре тек неки синдикати, што је похвално, али и поражавајуће. Тако се Самостални синдикат трговине Србије залаже да свим запосленима у трговини недеља буде нерадни дан. Овај синдикат тражи да у Закону о раду експлицитно стоји да је недеља нерадни дан. Такође, треба имати на уму чињеницу да у трговини ради око 200.000 људи, од којих је 80% жена. Управо је то поражавајућа чињеница, која има своје погубне последице и на појединачном и породично-друштвеном плану. То је брутална злоупотреба човекових елементарних права. Стога су овакве иницијативе за сваку похвалу, и у својој основи су – као што је показано – библијске. Човеку је Бог дао Седми дан да се одмори, људи немају право да му га узму. Нажалост, ми у Цркви који проповедамо реч Божију као да смо то заборавили. Чак се нисмо ни прикључили једној таквој иницијативи. Очигледно је да смо превише преокупирани канонима, јурисдикцијама, типицима, затвореним и отвореним дверима… Од академске теологије до неке сеоске парохије не види се никакав двиг у смислу одбране свакодневних, „обичних“ људских права. Поготово је то за академску теологију ‘банална тема’ у мору разноврсних богословских и научних спекулација. С друге стране, високом свештенству су очигледно блискије велике политичке и националене теме. Негде у свему томе се изгубио обичан, мали човек којем је Бог даривао Седми дан. Извор: Теологија.нет
  23. Шест дана ради послове своје, а у седми дан почини да се одмори во твој и магарац твој, и да одахне син робиње твоје и дошљак.“ (Изл 23, 12). Једна од основних заповести које је Бог дао Израилу било је држање Седмог дана – Суботе или Сабата. Порекло овог празника сеже у далеку прошлост и везано је за месечеве мене (млад месец, прва четврт, пун месец, последња четврт). Један месец, према лунарном календару – сем изузетака – има 28 дана, што делењем са 4 месечне фазе даје број седам. Тај прастари семитски начин разумевања временских интервала код Израилаца је добио вишеструк значај, и у доброј мери је чинио разлику између Израила и осталих народа. Бог је одредио Суботу за савезни знак између њега и његовог народа: „А ти кажи синовима Израиловим и реци: али Суботе моје чувајте, јер је знак између мене и вас…“ (Изл 31, 13). Сабат се везивао за Божију стваралачку седмицу, што се може видети у самом Писму: „Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, а у седми дан почину и одмори се“ (Изл 31, 17). У опису стварања света у Пост 1 број седам (седмица) играла је важну улогу. Наиме, многи елементи у опису на различите начине имају у себи имају „уцртану“ седмицу. Такође, Субота је била дан помена на то да је Бог ослободио народ из египатског ропства и довео га на починак у Земљу обећану (Пнз 12, 9; уп. Пс 95, 11). У периоду пре ропства, Субота је била свечан и радостан празник – дан посвећен Богу, али је истовремено то био и дан одмора: „Шест дана ради, а у седми дан почини и од орања и од жетве почини“ (Изл 34, 21). Два аспекта празника долазе до изражаја: 1) Свест о временском ритму, тј. потреба да људи кроз одређене временске ритмове одржавају однос са Богом. На тај начин се развија свест о сталном Божијем присуству међу Израилцима, као и то да кроз такве ритмове човек увиди сопствене границе – да му живот не прође и безглавој јурњави за славом, богатством, надмоћи… 2) Одмор од тешких радова, што је била важна ставка у животу древних Израилаца, а сама реч сабат дословно значи одморити, прекинути са послом. Тада се човек у миру могао посветити Богу и кроз разне видове друштвеног живота, развити дубљи однос са ближњима. Такав животни ритам уносио је духовни склад и физичко окрепљење на појединачном плану, као и учвршћивање моралних вредности на друштвеном. Посебно је упечатљиво то што није сам човек требао да се одмори и посвети Богу, него исто да омогући и другима „да одахне син робиње твоје и дошљак“. Ова одредба се нарочито односила на оне Израилце који су били материјано и друштвено у бољој позицији. Будући да је јахвеизам религија изразито усмерена на људску заједницу, оваквим одредбама и односом према човеку исијава њен социјални карактер. Ти елементи посебно долазе до изражаја у заједници која у свом религијском језгру има идеал људске равноправности. Од поделе обећане земље и каснијеих покушаја обуздавања моћника, инсистирање на празновању Суботе чини важан аспект старосавезне вере који често није адекватно сагледаван. Наиме, у Старом Савезу се, поред празновања Суботе као седмичног дана, говори и о суботњој години, времену када је земља требало да почива: „Шест година засевај земљу своју и сабирај род њезин, а седме године остави је нека почине…“ (Изл 23, 10–11). Те године земља се није обрађивала, нити су се убирали плодови, него „остави је нека почине да једу сиромаси народа твојега“. У вези са суботњом постојала је и јубиларна (опросна) година. То је била свака педесета година (седам пута седам). Тада је требало све да одмара – људи и земља. У тој години вршена је посебна правда Божија: враћана је земља онима којима је била одузета, и отпуштани су дужници и робови „тада се сваки вратите на своју очевину, и сваки у род свој“ (Лев 25, 10), или: „Ако осиромаши брат твој код тебе, тако да ти се прода, немој га држати као роба. Као најамник и као дошљак нека буде код тебе; до опросне године нека служи код тебе. А онда нека иде од тебе са синовима својим, нека се врати у род свој, на наслеђе отаца својих нека се врати.“ (Лев 25, 39–42) Иако су суботња и опросна година биле више теолошки идеал, а не историјска стварност, то не умањује снагу теолошке мисли која ју је изнедрила. Та мисао се заснивала на вери у Бога, који је народ извео из ропства у Египту и ослободио га ропства. Сва старосавезна предања говоре о значају Сабата, што је показатељ у којој мери се развила свест о његовом значају. У основи, празновање Суботе имало је дубоку антрополошку и хуману димензију. То је поштовање према животу у свим његовим видовима: „Шест дана ради и свршуј све послове своје. Седми дан је одмор Господу Богу твојему. Немој радити никаквог посла ни ти ни син твој ни кћи твоја ни слуга твој ни слушкиња твоја, ни во твој ни магарац твој, нити које живинче твоје, ни дошљак који је код тебе, да се одмори слуга твој и слушкиња твоја као и ти. И памти да си био роб у земљи Египту“ (Пнз 5, 13–15а). Из наведених стихова избија једна задивљујућа и дубоко хумана визија живота. Суботњи идеали били су богословско надахнуће старосавезних теолога, који су и на тај начин покушавали да спрече и сузбију друштвене неправде. У позном јудаизму често је долазило до изветоперења празновања Суботе, до њене ‘сакрализоване’ ритуализације и банализације, што се види и у Христовим речима у којима осуђује фарисејски однос према Суботи (Мк 2, 27; Јн 5, 17). Значај Христових речи је био да укаже на прави смисао празника. Он у суштини враћа Суботи њен изворни и прави смисао: седми дан је ради човека, а не предмет обожавања по себи. Дакле, у старосавезном контексту Седми дан је требало да пружи човеку могућност да одахне од послова. Бог је дао Суботу човеку, а за то су се борили пророци и богослови (уп. Лев 26, 34–35). Касније је ту традицију наследила и хришћанска Црква. Међутим, нови економски (профит) и културолошки трендови (shopping day) теже да избришу Седми дан као дан одмора. То је посебно наглашено у несређеним друштвима и државама као што је Србија, где се и на тај начин злоупотребљавају права људи. Данас се код нас за Седми дан (недељу) боре тек неки синдикати, што је похвално, али и поражавајуће. Тако се Самостални синдикат трговине Србије залаже да свим запосленима у трговини недеља буде нерадни дан. Овај синдикат тражи да у Закону о раду експлицитно стоји да је недеља нерадни дан. Такође, треба имати на уму чињеницу да у трговини ради око 200.000 људи, од којих је 80% жена. Управо је то поражавајућа чињеница, која има своје погубне последице и на појединачном и породично-друштвеном плану. То је брутална злоупотреба човекових елементарних права. Стога су овакве иницијативе за сваку похвалу, и у својој основи су – као што је показано – библијске. Човеку је Бог дао Седми дан да се одмори, људи немају право да му га узму. Нажалост, ми у Цркви који проповедамо реч Божију као да смо то заборавили. Чак се нисмо ни прикључили једној таквој иницијативи. Очигледно је да смо превише преокупирани канонима, јурисдикцијама, типицима, затвореним и отвореним дверима… Од академске теологије до неке сеоске парохије не види се никакав двиг у смислу одбране свакодневних, „обичних“ људских права. Поготово је то за академску теологију ‘банална тема’ у мору разноврсних богословских и научних спекулација. С друге стране, високом свештенству су очигледно блискије велике политичке и националене теме. Негде у свему томе се изгубио обичан, мали човек којем је Бог даривао Седми дан. Извор: Теологија.нет View full Странице
  24. Шеф зарађује 11 милиона долара на сат, његови радници тек 12; или како то неки други медији насловљавају: Безос зарађује 11 милиона на сат, а његови радници 12 долара. Премда је већ из наслова јасно о чему се ради, ваљало би само нагласити једну од констатација из поменуте вести. Наиме, Џеф Безос оснивач и генерални директор Амазона, гиганта интернет продаје, има готово милион пута већу плату на годишњем нивоу од просечне плате запослених у тој компанији. Податак од којег се сваком иоле хумано настројеном човеку „диже коса на глави“. Али ово је само један детаљ, једна цигла у здању нове Куле вавилонске. Недавно је једна група радника аутокомпаније Фијат-Крајслер у Италији одлучила да ступи у штрајк, јер је главни инвеститор њихове компаније одлучио да плати 112 милиона евра за довођење фудбалера Кристијана Роналда у Јувентус. Разлог је страх од губљења инвестиција, због којих би хиљаде људи остало без хлеба. Порука синдиката је отприлике гласила: „треба обезбедити будућност хиљадама људи, уместо да се од једне особе направи још већи богаташ“. Ствари постају јасније у којем свету живимо, ако се погледају новија истраживања која показују да је половина светског привредног богатства у рукама 1% становника планете. Ако још напоменемо да велики број становника на планети живи у тешком сиромаштву, слика постаје још потреснија. Чињеница је да садашњи економски и политички систем, заснован на принципима либералног капитализма и политичког империјализма, омогућава тако нешто. Шта на ово треба да кажу они који верују да је Бог сваког човека створио по сопственом лику и подобију? Зар је могуће да је Бог дао некоме милион пута више талената него осталима? Старозаветни пророци би у овоме видели култ богу Ваалу. Јасно је да је ово комплексан феномен и да ствари не треба посматрати црно-бело. Поготово што су светски процеси условљени разним факторима који на њих неминовно и дугорочно утичу. Дакле, без намере и потребних компентенција да се на овај феномен осврнемо из историјске, политичке и економске перспективе, ограничићемо се само на религијско-етичке аспекте постојећег друштвеног феномена. То што прво пада у очи једном библисти-старозаветнику јесте да свет у којем живимо све више подсећа на свет у којем је живео стари Израил. Свет великих средишта као што су били Вавилон, Нинива, Египат, Ханаан, Рим, Александрија… Свет великих грађевина, идола, хероја, стадиона-борилишта… Свет у којем се новац поштује као Бог, јер је код блискоисточних људи вера у бога подразумевала богатство и моћ. Тај феномен је у блиско-источном свету имао отворено религијску димензију. Познато је да је Ваал био бог који се посебно залагао за богате. Лични иметак је био мера Ваалове наклоњености. Онима које је Ваал фаворизовао давао је богатство и моћ. Етички систем таквих веровања се уклапао у њихову религијску матрицу, која је по дифолту (default) била политеистичка. Религијски концепт који је претпостављао борбу међу боговима, нпр. борба Ваала и Мота. Пошто је свет и живот уоште непрестана борба – космичка и политичка, појединац је у томе требало да изиђе као победник без неких посебних етичких обзира. У томе су му помагали богови, то јест бог Ваал. Иметак који је стицао био је томе знак. Истоветан систем само са различитим именима богова владао је у Вавилону и Египту, као и остатку блискоисточног света. Једино што се блискоисточном свету мора признати јесто то да су они у томе били елементарно поштени. Неједнакост међу људима су заснивали и правдали на религијским основама. Јасно се знало које је био роб, а ко господар. Класни систем је имао своје религијско утемељење. Међутим, савремени свет се одавно формално одрекао Ваала, у смислу да стицање моћи и богатства има своје религијско утемеље, што је позитивна одлика. То је последица хришћанског наслеђа преосталог у свести савременог човека. Међутим, Ваал данас не долази видљиво на кишоносним облацима са Средоземља, као код старих Ханааца. Он се појављује у знатно софистициранијим облицима. Тако се све вештије изналазе механизми за манипулисање људима, чиме се питања људских права склањају на страну или се тумаче на начин близак некадашњим поклоницима бога Ваала. Вешто се пригушују гласови који би на то јасније указивали. Тако је нпр. штрајк радника Фијат-Крајслера прошао неприметно, а његово игнорисање од стране медија илустративно говори о томе. Нажалост, ни други синдикати не увиђају погубност такве логике, као некада антички робови. Богати су постали идоли многих; о њима се размишља, говори и пише са нескривеним респектом и симпатијама. Тиме се посредно говори да је то прави начин функционисања човека, чиме се поготово млади људи систематски форматирају. Сличном методологијом су се бавили и моћници древног Блиског истока. Успевали су да робовласнички систем вешто увију у религијску обланду и тако наметну вредносни систем по којем је живео тадашњи свет. То се и данас ради, само под плаштом слободе и људских права. Иако се широм света заговарају људска права и идеје о равноправности, тога све мање има у стварности. Наведени примери то илуструју. Нарочито медији који су у рукама богатих и моћних намећу искривљен систем вредности. Тако је наметнут вредносни систем по коме је нормално да се један фудбалер плати 222 милиона евра или да победник неког гренд слем турнира добије више милиона евра (без обзира што сви волимо и навијамо за Новака) или пак да се људи који праве успешне компаније могу богатити као Безос. То је просто постало нормално. Стога не треба да чуди да је половина привредног богатства планете у рукама 1% становништва. Међутим, да не буде забуне овим не желим рећи ништа лично против поменутих личности (Безоса, Роналда, Нејмара и других), него против система који то омогућава и подржава. Томе стању су делом допринеле неке раније и новије „научне идеологије“, које оправдавају такво стање ствари. За некадашње социјалдарвинисте ово је било нормално: јачи треба да победи и доминира, како у природном поретку тако и у домену политике и економије. Нажалост у овим вртлозима одавно се изгубило и хришћанство. Хришћани су постали застрашујуће равнодушни према свету у којем се системски подржава и развија друштвена неправда. Неосетно смо постали поштоваоци поштовалаца Ваала, уз напомену да се овде под Ваалом подразумева стремљење ка богатству, а не богатство као такво. Онако како је Климент Александријски тумачио еванђељску причу о богаташу. Равнодушности према друштвеној неправди није било у златном добу историје Цркве. Свети оци су се на разне начине борили против ње у политички врло тешким условима, што сада није случај. Треба се само сетити беседа светог Јована Златоустог, који је грмио на тадашњу социјалну неправду и који се свом снагом залагао за права потчињених. Свети Василије Велики и Јефрем Сиријски су се организовано бринули о потребитима, и будили свест о важности борбе за сиромашне. Свети Кирил Јерусалимски је чак ишао дотле да је продао црквене сасуде да би помагао гладнима у Јерусалиму. Свети Григорије Богослов је говорио: „Ако неко жели да постане власник сваког богатства, да га поседује и из тога искључи своју браћу [друге] … такав бедник више није брат него нехумани тиранин, окрутни варварин, или тачније, свирепа звер чија су уста увек отворена да за сопствену употребу прогута храну осталих“. У томе погледу, они су били истински прејемници библијског предања. Познато је из старозаветне историје да је концепт вааловске религиозности брзо захватио и тадашњи Израил. Човеку је изгледа негде у природи такав начин функционисања (стање палости). Међутим, глас Божији тада су преносили пророци, који су жестоко осуђивали такве праксе међу Израилцима. Поготово су се истицали пророци Амос и Михеј. Друштвене неправде су доживљаване као издаја Савеза са Богом. Треба се сетити само поделе земље коју је Бог дао Израилцима. Наиме, после одвајања Ханаана, Бог је поделио земљу по племенима. Сви су добили земљу, која није била ничија посебно, него Божија. Читав религијско обичајни систем старог Израила био је такав да што више онемогући злоупотребу и богаћење појединаца на рачун остатка Израила. Како је само у 8. веку пре Хр. тутњао пророк Амос изобличавајући друштвене транзиције (неправде) и богаћење појединаца. Он је такву праксу означавао вером у Ваала, односно одбацивањем Бога отаца. Преводиоци Библије углавном ублажавају оштар језик којим пророци то квалификују. Из социјалне перспективе се мора разумети и Христово окупљање гладних и потребитих, као и оштра критика богаташа. Ми смо изгубили тај осећај. Постали смо жртве савременог конформизма и конзумизма. Гледамо све више друштвене неправде, а не супротстављамо се. Заборављено је једно од блаженстава: „блажени гладни и жедни правде ради“. Искрено се треба запитати: треба ли поново да дође Маркс? Додуше, за марксистичке идеје чак и у академском свету постоји све веће занимање, што су већ знаци. Марксова дела су широм света постају све популарнија. Потпуно разумљиво. Извесно је да постоји више разлога због чега су хришћани данас изгубили такав сензибилитет. За многе је вера ствар оностраности, нека врста дуалистичке побожности. Као да не разумеју неке ставке из најпознатије хришћанске молитве: „да дође Царство твоје, да буде воља твоја и на земљи, као на небу“. Основно упориште хришћанске вере јесте есхатолошко, али борба за есхатолошко се води на земљи. То је оно што су радили пророци, Христос и апостоли, касније свети оци. То је борба за човека да „дуго и добро поживи на земљи“, борба за људско достојанство, за правду… С друге стране, једном броју црквених људи из познатих разлога такав систем одговара. Црквени људи су се и кроз историју пречесто успевали уклопити у владајући друштвени систем. Чак се истицати у њему. То и јесте много помогло Марксу, чије је учење добрим делом редуковани дериват библијске вере. Врло је занимљиво нпр. да је било много богословаца или деце свештеника који су симпатисали марксизам. Било је и оних који су постали комунисти (чак и у нашим богословијама у периоду између два рата). Ово је врло занимљив феномен, који се може објаснити постојањем извесних мођусобних спона, пре свега у погледу идеје о људској равноправности и слободи. Свакако да са овим не треба мешати безбожне комунистичке режиме који су се претворили у страшну тиранију коју су први осетили сами хришћани и од које су многи пострадали. Овде говоримо о томе да је марксизам налазио упориште код људи са дубоким хришћанским сензибилитетом. А продору и развоју марксизма су много допринели хришћани који су тај сензибилитет изгубили. Данас стање постаје све више алармантно. Свет у којем живимо клања се Ваалу, због чега се безобзирно експлоатишу природни ресурси и услед чега се толико богате појединци. Мали човек је гурнут у сенку великих идола. Глад богатих је све већа, и они су све моћнији. Нико им одлучно и не стаје на пут. Па ипак, таква неправда неће моћи „довека“. Историја нас је научила томе, како библијска тако и каснија. Ми хришћани тек треба добро да научимо те историјске лекције. Неке ствари се типски понављају, посебно кроз живот сваког човека, а оне се тичу избора животног пута. То је ствар одлуке: или служити богатству или тежити слобода, то јест служити Ваалу или истинском библијском Богу, који нас је створио све по своме лику и подобију. Он од нас тражи да се тако и односимо једни према другима, да тежимо Царству небеском већ на земљи. А то и те како подразумева борбу против оваквих друштвених неправди и извитопереног вредносног система. Ако ми хришћани не постанемо „со земљи“, те сами не кренемо у унутрашњу и спољашњу борбу против Ваала као некадашњи пророци, вратиће се Маркс – оживеће га потчињени и угрожени. А тада нећемо имати права да протествујемо и да се љутимо јер смо сами себе издали не слушајући реч Бога у којег верујемо. Извор: Теологија.нет
  25. Наслов текста могао би да гласи и Свет у којем неки живе. Иако су мотиви знатно дубљи, конкретан повод настанка овог теста је новинска вест под насловом: Правда? Шеф зарађује 11 милиона долара на сат, његови радници тек 12; или како то неки други медији насловљавају: Безос зарађује 11 милиона на сат, а његови радници 12 долара. Премда је већ из наслова јасно о чему се ради, ваљало би само нагласити једну од констатација из поменуте вести. Наиме, Џеф Безос оснивач и генерални директор Амазона, гиганта интернет продаје, има готово милион пута већу плату на годишњем нивоу од просечне плате запослених у тој компанији. Податак од којег се сваком иоле хумано настројеном човеку „диже коса на глави“. Али ово је само један детаљ, једна цигла у здању нове Куле вавилонске. Недавно је једна група радника аутокомпаније Фијат-Крајслер у Италији одлучила да ступи у штрајк, јер је главни инвеститор њихове компаније одлучио да плати 112 милиона евра за довођење фудбалера Кристијана Роналда у Јувентус. Разлог је страх од губљења инвестиција, због којих би хиљаде људи остало без хлеба. Порука синдиката је отприлике гласила: „треба обезбедити будућност хиљадама људи, уместо да се од једне особе направи још већи богаташ“. Ствари постају јасније у којем свету живимо, ако се погледају новија истраживања која показују да је половина светског привредног богатства у рукама 1% становника планете. Ако још напоменемо да велики број становника на планети живи у тешком сиромаштву, слика постаје још потреснија. Чињеница је да садашњи економски и политички систем, заснован на принципима либералног капитализма и политичког империјализма, омогућава тако нешто. Шта на ово треба да кажу они који верују да је Бог сваког човека створио по сопственом лику и подобију? Зар је могуће да је Бог дао некоме милион пута више талената него осталима? Старозаветни пророци би у овоме видели култ богу Ваалу. Јасно је да је ово комплексан феномен и да ствари не треба посматрати црно-бело. Поготово што су светски процеси условљени разним факторима који на њих неминовно и дугорочно утичу. Дакле, без намере и потребних компентенција да се на овај феномен осврнемо из историјске, политичке и економске перспективе, ограничићемо се само на религијско-етичке аспекте постојећег друштвеног феномена. То што прво пада у очи једном библисти-старозаветнику јесте да свет у којем живимо све више подсећа на свет у којем је живео стари Израил. Свет великих средишта као што су били Вавилон, Нинива, Египат, Ханаан, Рим, Александрија… Свет великих грађевина, идола, хероја, стадиона-борилишта… Свет у којем се новац поштује као Бог, јер је код блискоисточних људи вера у бога подразумевала богатство и моћ. Тај феномен је у блиско-источном свету имао отворено религијску димензију. Познато је да је Ваал био бог који се посебно залагао за богате. Лични иметак је био мера Ваалове наклоњености. Онима које је Ваал фаворизовао давао је богатство и моћ. Етички систем таквих веровања се уклапао у њихову религијску матрицу, која је по дифолту (default) била политеистичка. Религијски концепт који је претпостављао борбу међу боговима, нпр. борба Ваала и Мота. Пошто је свет и живот уоште непрестана борба – космичка и политичка, појединац је у томе требало да изиђе као победник без неких посебних етичких обзира. У томе су му помагали богови, то јест бог Ваал. Иметак који је стицао био је томе знак. Истоветан систем само са различитим именима богова владао је у Вавилону и Египту, као и остатку блискоисточног света. Једино што се блискоисточном свету мора признати јесто то да су они у томе били елементарно поштени. Неједнакост међу људима су заснивали и правдали на религијским основама. Јасно се знало које је био роб, а ко господар. Класни систем је имао своје религијско утемељење. Међутим, савремени свет се одавно формално одрекао Ваала, у смислу да стицање моћи и богатства има своје религијско утемеље, што је позитивна одлика. То је последица хришћанског наслеђа преосталог у свести савременог човека. Међутим, Ваал данас не долази видљиво на кишоносним облацима са Средоземља, као код старих Ханааца. Он се појављује у знатно софистициранијим облицима. Тако се све вештије изналазе механизми за манипулисање људима, чиме се питања људских права склањају на страну или се тумаче на начин близак некадашњим поклоницима бога Ваала. Вешто се пригушују гласови који би на то јасније указивали. Тако је нпр. штрајк радника Фијат-Крајслера прошао неприметно, а његово игнорисање од стране медија илустративно говори о томе. Нажалост, ни други синдикати не увиђају погубност такве логике, као некада антички робови. Богати су постали идоли многих; о њима се размишља, говори и пише са нескривеним респектом и симпатијама. Тиме се посредно говори да је то прави начин функционисања човека, чиме се поготово млади људи систематски форматирају. Сличном методологијом су се бавили и моћници древног Блиског истока. Успевали су да робовласнички систем вешто увију у религијску обланду и тако наметну вредносни систем по којем је живео тадашњи свет. То се и данас ради, само под плаштом слободе и људских права. Иако се широм света заговарају људска права и идеје о равноправности, тога све мање има у стварности. Наведени примери то илуструју. Нарочито медији који су у рукама богатих и моћних намећу искривљен систем вредности. Тако је наметнут вредносни систем по коме је нормално да се један фудбалер плати 222 милиона евра или да победник неког гренд слем турнира добије више милиона евра (без обзира што сви волимо и навијамо за Новака) или пак да се људи који праве успешне компаније могу богатити као Безос. То је просто постало нормално. Стога не треба да чуди да је половина привредног богатства планете у рукама 1% становништва. Међутим, да не буде забуне овим не желим рећи ништа лично против поменутих личности (Безоса, Роналда, Нејмара и других), него против система који то омогућава и подржава. Томе стању су делом допринеле неке раније и новије „научне идеологије“, које оправдавају такво стање ствари. За некадашње социјалдарвинисте ово је било нормално: јачи треба да победи и доминира, како у природном поретку тако и у домену политике и економије. Нажалост у овим вртлозима одавно се изгубило и хришћанство. Хришћани су постали застрашујуће равнодушни према свету у којем се системски подржава и развија друштвена неправда. Неосетно смо постали поштоваоци поштовалаца Ваала, уз напомену да се овде под Ваалом подразумева стремљење ка богатству, а не богатство као такво. Онако како је Климент Александријски тумачио еванђељску причу о богаташу. Равнодушности према друштвеној неправди није било у златном добу историје Цркве. Свети оци су се на разне начине борили против ње у политички врло тешким условима, што сада није случај. Треба се само сетити беседа светог Јована Златоустог, који је грмио на тадашњу социјалну неправду и који се свом снагом залагао за права потчињених. Свети Василије Велики и Јефрем Сиријски су се организовано бринули о потребитима, и будили свест о важности борбе за сиромашне. Свети Кирил Јерусалимски је чак ишао дотле да је продао црквене сасуде да би помагао гладнима у Јерусалиму. Свети Григорије Богослов је говорио: „Ако неко жели да постане власник сваког богатства, да га поседује и из тога искључи своју браћу [друге] … такав бедник више није брат него нехумани тиранин, окрутни варварин, или тачније, свирепа звер чија су уста увек отворена да за сопствену употребу прогута храну осталих“. У томе погледу, они су били истински прејемници библијског предања. Познато је из старозаветне историје да је концепт вааловске религиозности брзо захватио и тадашњи Израил. Човеку је изгледа негде у природи такав начин функционисања (стање палости). Међутим, глас Божији тада су преносили пророци, који су жестоко осуђивали такве праксе међу Израилцима. Поготово су се истицали пророци Амос и Михеј. Друштвене неправде су доживљаване као издаја Савеза са Богом. Треба се сетити само поделе земље коју је Бог дао Израилцима. Наиме, после одвајања Ханаана, Бог је поделио земљу по племенима. Сви су добили земљу, која није била ничија посебно, него Божија. Читав религијско обичајни систем старог Израила био је такав да што више онемогући злоупотребу и богаћење појединаца на рачун остатка Израила. Како је само у 8. веку пре Хр. тутњао пророк Амос изобличавајући друштвене транзиције (неправде) и богаћење појединаца. Он је такву праксу означавао вером у Ваала, односно одбацивањем Бога отаца. Преводиоци Библије углавном ублажавају оштар језик којим пророци то квалификују. Из социјалне перспективе се мора разумети и Христово окупљање гладних и потребитих, као и оштра критика богаташа. Ми смо изгубили тај осећај. Постали смо жртве савременог конформизма и конзумизма. Гледамо све више друштвене неправде, а не супротстављамо се. Заборављено је једно од блаженстава: „блажени гладни и жедни правде ради“. Искрено се треба запитати: треба ли поново да дође Маркс? Додуше, за марксистичке идеје чак и у академском свету постоји све веће занимање, што су већ знаци. Марксова дела су широм света постају све популарнија. Потпуно разумљиво. Извесно је да постоји више разлога због чега су хришћани данас изгубили такав сензибилитет. За многе је вера ствар оностраности, нека врста дуалистичке побожности. Као да не разумеју неке ставке из најпознатије хришћанске молитве: „да дође Царство твоје, да буде воља твоја и на земљи, као на небу“. Основно упориште хришћанске вере јесте есхатолошко, али борба за есхатолошко се води на земљи. То је оно што су радили пророци, Христос и апостоли, касније свети оци. То је борба за човека да „дуго и добро поживи на земљи“, борба за људско достојанство, за правду… С друге стране, једном броју црквених људи из познатих разлога такав систем одговара. Црквени људи су се и кроз историју пречесто успевали уклопити у владајући друштвени систем. Чак се истицати у њему. То и јесте много помогло Марксу, чије је учење добрим делом редуковани дериват библијске вере. Врло је занимљиво нпр. да је било много богословаца или деце свештеника који су симпатисали марксизам. Било је и оних који су постали комунисти (чак и у нашим богословијама у периоду између два рата). Ово је врло занимљив феномен, који се може објаснити постојањем извесних мођусобних спона, пре свега у погледу идеје о људској равноправности и слободи. Свакако да са овим не треба мешати безбожне комунистичке режиме који су се претворили у страшну тиранију коју су први осетили сами хришћани и од које су многи пострадали. Овде говоримо о томе да је марксизам налазио упориште код људи са дубоким хришћанским сензибилитетом. А продору и развоју марксизма су много допринели хришћани који су тај сензибилитет изгубили. Данас стање постаје све више алармантно. Свет у којем живимо клања се Ваалу, због чега се безобзирно експлоатишу природни ресурси и услед чега се толико богате појединци. Мали човек је гурнут у сенку великих идола. Глад богатих је све већа, и они су све моћнији. Нико им одлучно и не стаје на пут. Па ипак, таква неправда неће моћи „довека“. Историја нас је научила томе, како библијска тако и каснија. Ми хришћани тек треба добро да научимо те историјске лекције. Неке ствари се типски понављају, посебно кроз живот сваког човека, а оне се тичу избора животног пута. То је ствар одлуке: или служити богатству или тежити слобода, то јест служити Ваалу или истинском библијском Богу, који нас је створио све по своме лику и подобију. Он од нас тражи да се тако и односимо једни према другима, да тежимо Царству небеском већ на земљи. А то и те како подразумева борбу против оваквих друштвених неправди и извитопереног вредносног система. Ако ми хришћани не постанемо „со земљи“, те сами не кренемо у унутрашњу и спољашњу борбу против Ваала као некадашњи пророци, вратиће се Маркс – оживеће га потчињени и угрожени. А тада нећемо имати права да протествујемо и да се љутимо јер смо сами себе издали не слушајући реч Бога у којег верујемо. Извор: Теологија.нет View full Странице
×
×
  • Create New...