Претражи Живе Речи Утехе

Блажена Ксенија Петроградска је још за живота и током XIX-XX века била поштована као брза помоћница и чудотворка. Ради спасења и љубави према ближњима, она је узела на себе подвиг јуродивости. За своје подвиге, молитве, постове, странствовања и са смирењем претпљене поруге, Блажена је добила од Бога дар прозорљивости и чудотворства. Њена капела на Смоленском гробљу је препуна благодарности људи за учињена чуда по њеном молитвеном заступништву. Блажена Ксенија Петроградска: Зимска гошћа У јуну 1988. на Помесном Сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована. Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања. Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна, како би, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Ксенија се одрекла свих световних блага – свог звања и богатства, и више од тога – саме себе. Оставила је своје име, и узевши име свог супруга, прошла са њим цео свој крсни пут, приносећи на олтар Божији дарове спасоносне љубави према ближњем. Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу: прслук, кафтан, панталоне и качкет, и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи бејаху помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда. Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој, која је изнајмљивала код ње собицу, сав свој иметак да раздели сиротињи, а новац да однесе у цркву за покој душе „слушкиње Божије Ксеније“. Дознавши за такву њену одлуку, рођаци њеног мужа замолише управу, да не дозволи Ксенији да у безумљу раздели сву своју имовину. Међутим, након одговарајућег испитивања беше изведен закључак да је она потпуно здрава и да има право да располаже својом имовином како сама жели. Након тога, Блажена Ксенија је разделила све што је имала и изашла само у једном мужевљевом оделу на улицу, упутивши се у подвижничко странствовање. Изложена свакојаким оптужбама и подсмесима, по читаве дане – зими и лети, по жези и мразу, лутала је Петроградом. Њена чудна одећа и неразумљив говор, њена кротост и незлобивост изазивали су подсмех злих људи, посебно несташних дечака који јој се ругаху. Али је Блажена Ксенија, непрестано се молећи, беспоговорно носила свој спасоносни подвиг. То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина је била већ веома висока, па су зидари морали најпре да подигну цигле на скелу, па тек онда да граде. Блажена Ксенија је одлучила да тајно помаже градитељима. Ноћима, без обзира на временске прилике, подизала је циглу и слагала је на скелу. Радници би се изјутра веома чудили ономе што се дешавало. Најзад су одлучили да сазнају ко је тај невидљиви помоћник, и дошавши на градилиште током ноћи, установили су да је то читавом Петрограду добро позната „безумна“ Ксенија. Мало по мало, најосетљивији хришћани су почели да примећују да Ксенија није само глупа просјакиња, већ да носи у себи нешто посебно. Милостињу коју су јој давали, она није узимала од свакога, већ само од добрих и срдачних људи. Увек узимајући само копејку, она је одмах давала сиромасима сличним њој. Када се мужевљево одело на њој с временом већ било искрзало, она је почела да се облачи и зими и лети у бедне рите, а на босим, и од мраза натеченим ногама, носила је исцепане ципеле. Многи су јој нудили топлу одећу и обућу, али Блажена није хтела ништа да узме, и наизменично је облачила или црвену блузу и зелену сукњу, или зелену блузу и црвену сукњу. Дању је Ксенија, као безумна лутала по граду, а ноћу је, склањајући се од људских очију, одлазила ван града, у поље, где је проводила време у молитви, наизменично метанишући на све четири стране света. У пољу је, према њеним речима, присуство Божије било „видљивије“. Убрзо је окружење почелао да обраћа пажњу на то, да се у њеним речима и делима често крије дубоки смисао. Примећивали су да, ако је Ксенија од неког нешто тражила, то беше знак да му помаже и спасава га од невоље и беде која ће га задесити, и обратно, ако је некоме нешто давала, тога је у скорије време очекивала велика радост. Касније, када је Блажена почела важити за прозорљиву, појављивала се на улицама и пијацама града, како би јој сви који су је знали нудили своје услуге. Упадајући у реч један другом, молили су „Андреја Фјодоровича“ да узме нешто или макар да окуси од понуђених производа, јер беше тад у народу веровање – узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина ће постати веома успешна. Угледавши је, мајке са децом журиле су јој у сусрет да их благослови или само да помилује дете по глави, уверене, да ће га само један додир Блажене одмах исцелити. Својом великом смиреношћу, подвигом духовног и физичког сиромаштва, љубављу и молитвама за ближње, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим је својим даром она многима помагала у уређивању живота и спасењу душа. Познат је случај када се Блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена том бесмислицом, Параскева је ипак послушала Блажену и отишла. На гробљу је видела гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је и то да је неки кочијаш оборио трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и испустила душу. Сви су се питали ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божију промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божјој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина. Блажена Ксенија је живела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, па се може закључити да је предала своју душу Господу почетком деветнаестог века. Света угодница Божија сахрањена је на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у име иконе Смоленске Мајке Божије. Од дана упокојења Блажене прошло је око два века, али чуда учињена молитвама угоднице не бледе, нити народно сећање на њу ишчезава. Године 1902 над гробницом Блажене Ксеније сазидана је нова капела са мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Она је увек била отворена за служење помена, који се нигде толико често нису служили као на гробу Блажене Ксеније. Данас је капела рестаурирана и поново отворена за приступ и молитве. Нека би дао Господ молитвама блажене Ксеније своју милост и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу њеном небеском заступништву. Амин. Тропар, глас 7 Одбацивши таштину овог света, узела си на себе крст бездомног боготражитељства, ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше, јер си познала љубав Христову. И сада наслађујући се овом љубављу на небесима, Ксенија Блажена и божански мудра, моли се за спасење душа наших. Кондак, Глас 3. Данас светло ликује град светог Петра, јер мноштво оних који су тужни и који се у твоје молитвено заступништво уздају, свеблажена Ксенија, налазе утеху, јер си Ти граду овом похвала и утврђење. View full Странице

У Народној библиотеци “Др Душан Радић” у Врњачкој бањи, на Петровдан 2018. године, изузетно инзтересантно предавање на тему “Духовно стваралаштво Николаја Гогоља“, одржала је проф. др Ксенија Кончаревић, управник Катедре за славистику Филолошког факултета. Подсетимо да је др Кончаревић студије руског језика и књижевности завршила на Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду, где је магистрирала и докторирала 1997. године, а од 2000. до 2014. радила је на Православном богословском факултету. Поред научних истраживања бави се и преводилачким радом, превасходно у домену теологије и православне духовности. Звучни запис предавања View full Странице

Жарких летњих месеци, једна четворочлана породица задесила се далеко од своје куће, и то у веома тешким околностима. Домаћин је био веома болестан и након три месеца чак и лекари су изгубили наду у оздрављење. Као да су му жега и оморина одузели и последњу снагу. Ни уста није могао отворити, а камоли јести. Његова супруга никада није могла заборавити чудни поглед лекара и глас којим је он некако необично рекао да ће сутра навратити. Звучало јој је као да јој је тиме најавио растанак са мужем. Зато је децу послала у суседство, две куће даље од оне у којој су становали, а потом широм отворила сва врата да проструји који дашак ваздуха. "Моју тугу пратила је и забринутост како ћу сама отхранити двоје дечице," причала је та благочестива жена после неколико година. "Ех, да сам код куће, отишла бих на Смоленско гробље к блаженој Ксенији. На њеном гробу исплакала бих своју тугу и бол. Моју мисао прекинуо је звук капије, а потом се на вратима бешумно појави необична гошћа. Године никако нисам могла да јој одредим. Њена одећа беше веома неуобичајена. На ногама је имала топле и мекане филцане чизме, а обучена беше у капут нарочитог кроја, сав у наборима. На глави јој беше бела паперјаста марама, свезана онако како то чине жене из народа у време љуте руске зиме. Сва беше некако необична и, сама не знам како, али на чудан начин привлачна. - Голубице, тражим Пирогове. Кажи, молим те, где живе, - ослови ме благим гласом. - Две куће даље, - одговорих. - А шта, муж ти није добро? - упита показујући на врата собе у којој је лежао болесник. Потом бешумно прође мимо мене, уђе к болеснику и загледа се у њега тек на један минут. - Слушај, мила, немој туговати. Јуче је овуда пролазио неки веома добар доктор. Веле да је тако учен да је то нешто страшно. Саветовао је да болеснике треба хранити сваких пола сата, и то само по малкице, тек по две кашичице: треба мало млека, па чај, потом кашицу, а онда и сама нешто смисли. - Али он већ три дана ни уста не отвара! - одговорих. - Не мари, само ти покушај! А сад опрости, журим. И она ишчезе тако бешумно да се ни врата на капији нису чула. Изађох на терасу. Десно и лево, надалеко се видела улица окупана жарким сунцем, али моје зимске гошће нигде није било. Тек тада увидех сав несклад између њене зимске одеће и ове неиздрживе врућине. Уђох к болеснику, а он ме једва чујним гласом замоли да му дам да пије. Дрхтавим рукама принесох му шољу чаја, још се не усуђујући да поверујем да је тај слабачки зрак живота наговештај могућег оздрављења. - Ко је то био код мене? - упита ме болесник. - Нека непозната жена, - одговорих. Он дубоко уздахну, као када човек скине велики терет са себе. Потом, тонући у сан, рече: - Лакше ми је. Ко је то био код мене? Вратише се и деца. Упитах их да ли је Пироговима долазила жена обучена у зимску одећу. Рекоше ми да ни она нити било ко други није навраћао у кућу Пирогових. Уђох к мужу са шољом млека. Дочека ме са слабашним осмехом на лицу, толико измршавелом да већ није личио на себе. Отпио је пола шоље млека, а потом ме поново упита: - Ко је то био код мене? Објасних му, како сам најбоље умела, појаву тајанствене гошће и обећах да ћу отићи до Пирогових да их питам за њу. Али суседи ми рекоше да никакву посету нису имали, а кад описах незнанку, почеше да ми се изругују, говорећи: - Зар по оваквој врућини у капуту и филцаним чизмама? Па то мора да је била или некаква јуродива или привиђење. Не дознавши ништа, вратих се кући. Муж је већ седео на кревету, ослоњен на јастуке. - Шта би, јеси ли сазнала? - упита ме. - Не, ништа нисам сазнала; тамо није била, - одговорих му. - Онда слушај мене, - рече ми муж. - Већ сам био на самрти. Нисам имао снаге нити да очи отворим, нити да те позовем. Изненада осетих како ми је неко пришао и одједном ме запахну некаква животодавна свежина. Потрајало је само часак и ја се напрегох да досегнем струјање те свежине. Сада знам да се опорављам. Ти си се молила? Кога си звала у помоћ? - Блажену Ксенију, - рекох кроз јецаје. Када се мој муж потпуно опоравио, почео је да се распитује ко је тај лекар који је ономад био у пролазу. Испоставило се да никакав лекар није долазио и да необичну зимску гошћу нико није видео. Моја душа зна да је то била блажена Ксенија. Богу мојему бескрајно благодарна и светој Ксенији захвална, никада нисам престала да Божију угодницу у својим молитвама призивам: Свeта Ксенијо, моли Бога за нас грешне! Извор: Православие.ру View full Странице

Проф. др Ксенија Кончаревић: Деца у традиционалној српској култури У нашем језику постоји велики број пословица које се односе на чланове породице. Оне обухватају најважније сфере живота у заједници, и представљају кондензовану илустрацију запажених појава које се коментаришу и оцењују на позитиван или негативан начин, стимулишући одређен начин понашања или га осуђујући. С обзиром на то да су засноване на животном искуству стеченом у одређеној средини, пословице одсликавају виђење света у оквирима заједнице, и могу имати специфичности које су искључиво мотивисане актуелним културним обрасцима, или могу бити заједничке за више заједница. Није ретка појава да су паремије противуречне, што значи да пружају могућност сагледавања ситуације са различитих аспеката. На овај начин релативизацијом се даје могућност идентификације или самоидентификације свим члановима заједнице, што истраживачима омогућује боље разумевање стања у одређеном друштву. Пошто су у пословицама фиксиране ситуације до којих је до лазило у свакодневном животу, и пошто су се те ситуације понављале, што је и изазвало потребу стварања пословица – оцена, савета, препорука или коментара, на основу њих можемо реконструисати слику света која је била актуелна у време настанка пословица. Пословице, изреке и фразеологизми пружају слику о стању у традиционалној породици, која је чувала наслеђен систем вредности и правила организације живота и рада у сеоској задрузи. У даљем излагању навешћемо неке пословице о деци које су забележене у зборнику Српске народне пословице и изреке Вука Стефановића Караџића. Наравно, излагање почињемо од представе о мајци као најодговорниЈоЈ за васпитање деце. Мајка У пословицама и изрекама проналазимо конкретизацију онога што мајка обично чини, што је њена обавеза или дужност, и можемо идентификовати својства које је језичка заједница сматрала најтипичнијим за мајку, као и уобичајене ситуације до којих је могло да дође у заједници а повезане су са мајком и њеним односом са потомством или ширим окружењем. Овде ћемо навести неке примере пословица систематисаних по принципу блискости смисла. Мајка је еталон доброте: Није нико милији од мајке; Пуна су уста мајке; Свакоме је своја мајка мила; Мајка ли је, сунце ли је? Док имаш матер, имаш све. Мајка се брине за исхрану деце: Жива ти је мати. Кад ко стигне баш када хоће да се једе. Мајчина храна (а нарочито млеко) има изузетан значај: Та­ко ми мајчине хране! Тако ми твоје хране! Нијеси ме задојила да ме можеш уклети; Мајчино млијеко (каже се за добра чоека). Мајка има посебне моћи којима помаже својој деци: Мајка родила, мајка лијечила; Мајчин благослов Бог најрадије прима. Мајка је нежна према деци: Лати, није сватко мати. Узми што ти се даје, јер није сватко мати да ти да оно што је најбоље; Мајкина је љубав највећа; Мајчина љубав, дјетиње весеље; Мекано је крило материно; Лебди око ње­га као мати око ђетета; Негује га као мајка сина јединца. Мајка може претерано бринути: Да Бог ђетету не да оно што му отац и мати мисле! Јер отац и мати обично мисле о свакаквој несрећи која би се ђетету, кад није код њих, могла догодити; Мајка што мисли својему детету да не да Бог; Мајчина је брига највећа. Није лако бити мајка јер је напорно водити рачуна о малој деци: Ласно је готовом детету мајка бити. Мајка је одговорна за добро васпитање кћерке, и кћерка је онаква каква је мајка: Гледај мајку, а узми шћерцу; По мајци ћеш познати каква је ћерка; Јагње овцу продаје, мајка ћерку удаје; Каква мајка онаква и ћерка. Мајка може да се наљути на своју децу: Боље би било да сам родила камен; Боље би било да сам родила клупко пређе (него ње­га). Рече мати за своје неваљало дијете; Да сам га на уста родила (ударила бих га). Рече се за дијете кад што скриви. Мајчина љутња брзо пролази, а евентуално физичко кажњавање детета није претерано строго: Мајка била – мајка мила; И кад куне мати благосиља. Ко није добар према мајци (родитељима) неће добро проћи: Греота је и на мајчин ‘лад згазнут; Ко заборави мајку, њега ће Бог; Ко удари мајку, рука му отпала! Деца треба да брину о остарелој мајци, али то није увек случај: Једној мајци лако је да исхрани десет синова, а њима је тешко исхранити једну мајку; У девет хвала, у једном храна. Мати се обично многим синовима хвали и поноси, а и један је може онако хранити као и деветорица; Боље је с мужем од гумна до гумна него (самој) од сина до сина. Боље се удовици удати, макар с мужем просила, него да је синови хране. У Котору. Највећа мајчина жалост је смрт деце: Вруће су мајчине сузе. (Нико не жали као мајка); Мајка жали док не умре; Срећну мајку деца сахрањују, а несрећна децу. Мајка је срећна када су јој деца добра. Мајка има већи значај за де­цу од оца: Кад умре некоме отац, онда му је умро само отац; а кад умре мајка, онда су му умрли и отац и мајка. Анализа садржаја пословица указује на то да је мајка еталон до­броте, брижна, понекад претерано нежна и некритична према својој деци. Чини се да су то разлози за настанак пословица које говоре да је за децу (или, можда је боље рећи, за психолошку добробит деце) мајка важнија од оца. Мајчин задатак је да храни децу, и посебна својства се приписују мај чином млеку. Даље, мајка је пред заједницом одговорна за васпитање деце, посебно у млађем узрасту, а има посебан однос са кћерком. Признаје се да је бављење децом тежак и захтеван посао, и да се дешава да деца не враћају тај дуг родитељима. Понекад мајка и деца буду у сукобу, али то је краткотрајно. Физичко насиље од стране мајке се толерише (јер, сматра се, није претерано нити намерно усмерено да би нашкодило детету), док је оно према мајци строго санкционисано. Највећим успехом мајке сматра се успешно дете, а највећа несрећа је када оно умре. Син Пословице и изреке које се односе на сина у српском језику могу се груписати на оне где се спомиње само син, на оне које указују на везу сина и оца, и оне које говоре о односу сина и мајке. а. Кад се ђетић роди, и цигле се на кући овеселе. У Боци; Около двора дупчићи, а у кућу синчићи. Рече ђевојка у себи кад је сватови уводе у кућу, да би мушку ђецу рађала. У Грбљу; Радуј се мушком детету. Није богат онај ко има доста волова но онај ко има доста синова. Синови су богатство. б. Ко није чувао вране коње и мушку децу, тај не зна за муку. Синови уздигну, синови затру. Ласно је дијете имати, ма је тешко сина имати. Син оца рађа. в. Син је лојзе, а унук гројзе. (Топлица). Ближи син, но унук. а. Какво дрво, такав клин; какав отац, такав син! Какав отац таки син. Каква врба, та­кав клин; какав отац, такав син. Кавгаџија отац – кавгаџија и син. Какав отац, такав син; какво др­во, такав клин. По оцу се познаје син, а по мајци шћи. По оцу син, а по матери кћи познаје се. Отац у сину себе види. Чоек жели да је од свакога бољи, а од сина да је гори. б. Ђељај колац као ти и отац. Гледај: Плети котац као ти и отац. Плети котац ђе ти и отац. Плети котац као ти и отац. Ради и живи онако као што ти је и отац. в. Кад отац даје сину, смеју се и отац и син; а кад син оцу, плачу и отац и син. Док отац храни синове, не чу нико; а док синови оца, зачу свак. Кад отац храни сина, нико не зна; а кад син храни оца, зна цело село. Отац једва чека да му се син роди, а син једва чека да му отац умре. Мирише на синове јелове даске! – Шта радиш то, тата? – Правим корито за ђеда. – Ела, ела тата, па ћу још мало и ја правит за тебе! (Рекао син оцу, када је овај по наговору своје же­не одлучио да од своје софре одвоји оца, да сам обедује.) Ако вучеш оца од прага, твоја деца ће тебе преко прага. г. Ако ти је отац правио кућу, лако ћеш је продати. а. Негује га као мајка сина јединца. Ако си јединац у мајке, нијеси у Бога. Обила мајка родила обила јунака. Свака мајка Обилића мајка. Свака је мајка поносна на свога сина. б. Ако Бог хоће да казни жену, да јој само синове. У девет хвала, у једном храна. Мати се обично многим синовима хвали и поноси, а и један је може онако хранити као и деветорица. Једној мајци лако је да исхрани десет синова, а њима је тешко исхранити једну мајку. Боље је с мужем од гумна до гумна него (самој) од сина до сина. Боље се удовици удати, макар с мужем просила, него да је синови хране. У Котору. Боље на синово буњиште него на зетово огњиште. У Матешићевом Фразеолошком рјечнику из 1982. налазимо изразе мамин син, са значењем мамина маза, мезимац; размажен, несамосталан човек и татин син, који је или по карактеру сличан, или привржен оцу, или је размажен младић, који ужива привилегије на основу очевог положаја. У првој групи постоје три подгрупе. Пословице у (1. а) указују на то да је имати сина престижно, али и да је тешко подићи добре синове (1. б). Синови су, такође, настављачи рода, преко унука, али блискост са сином може бити већа (1. в). Велики број пословица у другој групи односи се на сличност синова и очева која се манифестује карактером (2. а) или по професији која се преноси са једног на друго колено (2. б). Подгрупа (2. в) описује стање у породицама где се очекује да синови воде рачуна о остарелом оцу, што се понекад и не дешава. Овде су и поуке које уче потомство да треба бити добар према старијима, јер се може десити да они уочени лош однос примене на њима кад дође до смене генерација. Подгрупа (2. г) указује на могућност да оно што је отац стицао син лако прода. Трећа група садржи пословице са експлицитним указивањем на везу између мајке и сина. У првој подгрупи (3. в) налазимо једну пословицу којом се признаје заслуга мајке за то што је син добар. Очекивано је да се мајке изузетно добро односе према синовима, и да су субјективне. Међутим, имати само синове за мајку није увек добро, јер јој у младости не помажу у кућним пословима (који су се сматрали искључиво женским), а када дође време да је издржавају у старости, нерадо испуњавају ту обавезу, мада је и такав однос понекад бољи него однос са зетом. У традиционалном схватању, како видимо на основу наведених пословица, сина није лако подизати и васпитати, мајкаје склона да размази сина, очева дужност је да научи сина свему што зна, син и отац се идентификују један са другим, обавеза сина је да помаже родитељима у старости, односи између родитеља и синова мо­гу се променити женидбом, није увек препоручљиво оставити сину наследство, нису сви синови подједнако добри према родитељима. Кћерка Пословице у којима се говори о кћеркама у српској породици у великој мери сведоче о релативно кратком периоду које кћерке проводе са родитељима пре удаје, и дају упутства о њиховом васпитању, као што је то било у руским пословицама. Можемо их поделити на две групе: у првој су оне које уопштено говоре о кћеркама, у другој се повезују кћерка и мајка: а. Ђевојке расту ка’и зла трава. Кога се родиш женско и стреите плачат. б. Ђевојка је туђа срећа. Женско је дете туђа кућа. Шћерца удата сусједа назвата. Не радуј се жен­ском детету – оно је туђа срећа. Ђевојке су ископ али част кући. Јер кућу затиру својом удајом, али се с њима опет стекну пријатељи, којима се чоек дичи. в. Једна (кћи) као ниједна, двије ка’ и једна, а три мисли ти. Једну је ласно удати, а и двије којекако, али кад су три онда је невоља. Ко жени, једно весеље има, ко удава, два. Једно што му се кћи или сестра удаје, а друго што му се брига скида с врата. Тко није кућу градио и ћерку удавао, не зна шта је трошак. Тешко кеси често кумујући, а још теже ћерке удајући. г. Удри ђевојци мјесто ђе сједи. У Котору. Гледај: На псето замахни, а ђевојку удри. Женском детету треба тући и место где седи. д. Боље су сретње шћери, но несретњи синови. Женско чедо – де­сна рука. Види мајку, па проси ћер. Гледај мајку, а узми шћерцу. По мајци ћеш познати каква је ћерка. Гледај мајку, па шацуј ћерку. Јагње овцу продаје, мајка ћерку удаје. Каква мајка онаква и ћерка. Каква мати така и шћи. Каква мајка, таква кћи. Мајка ћерку удаје, овца јагње продаје. Обилата мајка обилата и шћи. Родила мајка ћерку, да је научи вести. Поштена девојка, ваљана мајка. Мати ако је најгора опет је рада да јој кћи буде до­бра. Ко ћер хоће да добије, матери ваља да се умиљава. б. Жељна мајка женском чеду рада. Жудна мати и девојчету је рада. в. Ласно је ћерки с мајком пређу сновати. Кћерке се, према пословицама српског народа, сматрају углавном губитком за породицу, те не чуди постојање оних где се рођење женског детета види као несрећа (1. а). Разлог оваквог виђења је економски, јер се уложено у подизање женске деце сматра улагањем у туђу породицу (1. б), иако понекад може бити и корисно, ако се кћерка добро уда. Пословице из групе (1. в) говоре о великом трошку приликом удавања кћери, што је такође тешко за породи­цу, а из групе (1. г) саветују да се према кћеркама треба односити строго, чак сурово, како би нау­чила да се добро понаша (или да буде покорна). Међутим, заједница препознаје и могућност да је понекад боље имати кћерку него сина, али само у случају када син није добар, а кћерка јесте. Последња пословица из групе (1. д) гово­ри о томе да кћерке помажу, али, судећи по традиционалној подели посла која је изражена у патријархалној породици, оне помажу са­мо мајкама. Друга група пословица указује на одговорност мајке приликом васпитања кћери, и на велики утицај који она има на њено формирање (1. а). На мањи престиж који имају кћерке у односу на синове указују пословице у подгрупи (1. б), а на првенствено добар однос између мајке и кћерке – (1. в). Исправност оваквог тумачења материјала који пружају паремије потврђује се и ставовима истраживача народне традиције. Тако, Јован Миодраговић пише: „У нашега народа много је важније питање: да ли ће дете бити мушко или жен­ско. Уопште отац воли мушко, си­на, да му се не би племе затрло, а мати обоје. А отац Ј. Ловретић из Славоније вели: ‘Обично отац жели сина, а мати жели кћер. Отац вели: Син је мој. Неће расипати, већ стицати, па ће ми бити од сва­ке помоћи. Ћер је туђа. Дођу лопови у пол бела дана па краду и но­се, а ти им још помагати мораш.’ Мати опет овако говори: Кћер је и праља и ткаља, па ће ми бити од свакаке помоћи још из малена; а син се приљуби уз туђу жену па воли њој више него матери.“ Свакако, новије доба унело је доста измена у схватања о породици и у само њено функционисање, али није наодмет бар повремено подсећати се на традиционалне представе које су опстајале вековима. … „Православље“ број 1185-1186 – 01-15. август 2016. г.

Новине тога времена писале су да су њени просци, између осталих, српски краљ Александар Обреновић, грчки принчеви Никола, Ђорђе и Андреј (отац супруга данашње британске краљице), те бугарски цар Фердинанд. Но, осма, и можда најлепша кћер црногорског краља Николе, принцеза Ксенија је на крају својом вољом остала неудата. Било је то помало чудно, посебно за оно време, и посебно у светлу чињенице да се црногорска династија, управо захваљујући ћеркама, ородила са српском краљевском породицом (Зорка је била супруга потоњег краља Петра Првог, изродивши му петоро деце), италијанском (краљица Јелена удата за Виктора Емануела Трећег), руском (књегиње Милица и Анастасија – Стана биле су удате за руске велике кнежеве Петра и Николаја), бугарском (принцеза Ана удата за кнеза Франца Јозефа од Батенберга, чији брат Александар је био бугарски владар)… Ипак, скромни историјски извори веле да за особу Ксенијиног карактера и духовне снаге, такав избор није био нимало чудан. Од девет Николиних кћери (осим ових пет, две су умрле веома младе), амбициозни отац није успео да „добро удоми“ само Вјеру: принцеза Ксенија је сама одабрала самоћу, одбивши просце неколико пута, чак једном и по цену кварења међудржавних односа. Па ипак, баш ова изузетно образована, карактерна, принципијелна, одважна и достојанствена жена (рођена 22. априла 1881.) постала је стуб црногорске монархије у егзилу и главни саветник и десна рука свог остарелог оца. Грчевито покушавајући да спаси углед и част породице и отаџбине, достојанствено је подносила сиромаштво и издају савезника. Отац ју је, сигурно не случајно, звао „Велика„. Принцеза Ксенија је заиста интригантна личност: једина је од све деце краља Николе и краљице Милене која није стекла високо образовање у иностранству, већ уз туторе на цетињском двору. Управо ту је развијала многе вештине и хобије. Остала је упамћена и као прва жена која је возила аутомобил на Балкану. У време рата, на двору је обављала многе техничке, дневне послове, јер јој није било тешко да „засуче рукаве“ зарад опште користи. Па и после рата је „носила воду“ у разним хуманитарним друштвима помажући народ у Црној Гори, избеглице, децу, заробљенике… Како је немаштина постајала све већа, није се устручавала ни да обавља дактилографске послове у једној фабрици. Опет, није пристајала на компромисе и није прихватала надокнаде које је третирала као „откупнину“ за црногорску државу, круну и имовину породице Петровић. Међу многим њеним даровима истицала се фотографија. Историја је бележи као прву принцезу мајстора фотографије. Њене фотографије су драгоцено сведочанство о Црној Гори са почетка 20. века, а поред тога, ти фото записи осликавају и живот и трагедију принцезе, њене породице и државе која је тих година и избрисана са карте света. Принцеза Ксенија преминула је 9. марта 1960. године у Паризу, у 80. години. Умрла је у великој патњи и немаштини после 44-годишњег егзила. Надживела је сву своју браћу и сестре, изузев принцезе Ане. Сахрањена је у руској православној цркви у Кану, поред сестара Милице и Анастасије и њихових мужева, руских кнежева Николе и Петра. Њени земни остаци пренесени су у Црну Гору 1989. године, заједно са остацима њених родитеља и сестре Вјере и сахрањени у дворској цркви на Ћипуру. Фото: wikipedia, pinterest, rtcg.me http://www.vucinic.me/ksenija-tuzna-princeza/