Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'крушевачки'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 49 results

  1. Експозе Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки. У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне интерпретације коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је као златна карика искована у поменутим Писмима. Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима концентришемо искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља. Севировска Христологија Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«. Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«. Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства које би конкретно постојало. Христолошка визија Светога Максима Свети Максим оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону. Христолошке теме Писама 1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је постао савршени човек. Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо XIV,536 A). 2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број. Порицање двојства природа после њиховог сједињења доводи до елиминације природа. Христос је после сједињења двојак у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D). 3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи раздвојене; оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење. Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти никада није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно истовремено постаје израз који указује на две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A). 4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C). 5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења. б) Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило. в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио по Домостроју, и притом никако путем природног закона. Свети Максим подвлачи чињеницу да у обадва случаја, то јест у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C). 6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења није била недовршена или несавршена. Не, она је била и довршена и савршена! А после сједињења она је не само остала природа божанска, него је још и постала природа човечанска. Другим речима, на природе које припадају ипостаси уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле темељ јединства две природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D). 7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма) користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B). 8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A). 9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то по броју, било то као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за своју ипостас, слично природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C). Писмо XIX Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде ради о делу (έργον) о и пракси (πράξις). У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је ово јединство по категорији ипостасно, и оно не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он] постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356). Актуелност теме ипостаси Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања линије која раздваја једну христологију од друге. Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим овим појмовима, с обзиром да природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити ван оквира саме ипостаси, Христове Ипостаси. Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује. На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја. По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи: а) Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417). б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају. Аналитичко – егзегетски метод Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно, са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном христологијом правдао би се доприношењем побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације. Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему. https://www.eparhijakrusevacka.com
  2. Драга и поштована браћо и сестре, поштовани пријатељи, помаже Бог! Имамо изузетну прилику да прва "пилот" емисија ТВ Живеречи буде отворена разговором са Преосвећеним Епископом крушевачким Господином др Давидом (Перовићем) и то на веома битну тему "Савремени човек и савремени свет". Са овим предавањем отварамо серију, ако Бог дâ, разговора о вери, читања акатиста, културно-уметничких и хуманираних садржаја. Надам се да ћете подржати ово и да ћете се активно укључити. View full Странице
  3. Драга и поштована браћо и сестре, поштовани пријатељи, помаже Бог! Имамо изузетну прилику да прва "пилот" емисија ТВ Живеречи буде отворена разговором са Преосвећеним Епископом крушевачким Господином др Давидом (Перовићем) и то на веома битну тему "Савремени човек и савремени свет". Са овим предавањем отварамо серију, ако Бог дâ, разговора о вери, читања акатиста, културно-уметничких и хуманираних садржаја. Надам се да ћете подржати ово и да ћете се активно укључити.
  4. Чланови клана који отпадају од вере, и који губе битку против Цркве, све своје непристаше ненавиде и усташком их и арнауташком мржњом засипају. Тако су се у нас појавили људи као типични „протестанти православног порекла“; данас су они и угнеждени на месту светом, и надају се временима своје доминације у Српској Цркви и у црквеној просвети. У интермецу пак, амбиција их прождире, недостатак доказа у прозивкама људи и натурање кривице другима, њих излуђује! На истом терену су се појавили и интелектуалци склепани на брзину и по сваку цену. Да би се пробило до њиховог срца, мора се мукотрпно пролазити кроз зидове њихове сујете и безобзирности, односно кроз маглу њиховога себељубља. И док су овакви интелектуалци у једном тренутку како-тако успели да се позабаве темом од маске до личности, неко од компетентних ће једанпут морати да се позабави и њима, и то у кључу теме од личности до маске; или тачније: од маске до анонимуса. У ствари, тај неко ће морати да се позабави целом једном партијском ћелијом анонимуса на месту светом. Зато што та ћелија овде и засад делује за свој, али и за туђ рачун, и увек помоћу туђег, или од Цркве уграбљеног новца; а такво деловање унутар Цркве и светиње јесте канцерогено. Изгледна, хронична и професионална анонимност мами на акцију, чак на диверзију, па будући таквом, она намамљује и на стварање кризе идентитета код људи. Неким личностима – писцима, сметају сопствени текстови, да би били личности, а неким текстовима опет, сметају сопствене личности – писци, да би они имали вредност и ранг текстова. Проблем је дакле нерешив, јер се истовремено јављају и сама личност – писац, и сами текст аутора. Они који не прихватају љубав према истини, због чега у питање доводе своје спасење – пропадају. Бог допушта прелест на њих, као и да буду заведени и да поверују лажи. Тиме бивају осуђени и сви они који нису поверовали истини, него су се за неправедност одлучили (2. Сол. 2, 10-12). * Србин из побожне породице, накалемљен на борбени и псевдо-религиозни атеизам и анархију, или обрнуто, борбени и псевдо-религиозни атеизам и анархија накалемљени на народну веру, обострано се налазећи у међусобној спрези, порађају монструме и монструозност: братоубице и братоубиство; обоје пак усмерено према цркворушитељству. Корак дубље према паклу иду борбени комунисти-атеисти и анархисти, који су се у једном тренутку конверзијом накалемили на народну, православну веру. Потом су побеснели од црквеног добра и фондова за мрежне новце; дакле побеснели су од добра којег су се у међувремену дочепали и исцрпили га, али и од фондова мрежнога новца који су њих саме заробили, и умрежили. У том тренутку преокрета показао се стари пут: пут непријатељства према целокупној Цркви, проповеди вере и њеног етоса, пут борбе против браће и отаца. То ипак значи да нам они никада нису ни били браћа на начин заједничког учествовања у Истини Цркве и њеног етоса! Њихова браћа су били симпатизери, и остали су симпатизери којима се служи. А служи им се да би се у њима нашла потврда за свој црквени либерализам, за своје маловерје блиско неверју, за оправдање свог несведочења. Начин пастира и учитеља у црквеном Училишту, или на црквеној епархијској катедри, где је Господ Исус Христос Владика, јесте оно што им недостаје. А недостаје им зато што они своје политичке и друштвене амбиције дакле промовишу на месту светом. Зато су постали слуге оних који су се давно декларисали као гадљиви на Бога. Њихов ред је састављен од „црквених либерала“ који траже потврду за своју расклиману богословску компетенцију и за туђинско понашање у Дому Господњем. Док они други, њихове мецене, радо их прихватају као своје, чиме се испољава нејединство у Цркви, и чиме се врше експерименти да се преко њих као преко дубоке парадружине унизе и обесвете сви њихови неистомишљеници. Чиме све то? Прљавим, свађалачким и бизарним клеветама и лажима и кампањама, у спрези са незнавеним, заплашеним и потплаћеним инсанима који су њихова радна снага. Спасавајмо се у Цркви од овога нараштаја (Дап. 2, 40), то јест од једног дела медијских инквизитора, као и од једног дела наших универзитетских предавача, склоних скандалима, превртљивости и издајству предањскога црквенога етоса. Спасавајмо се од њих и спасавајмо једни друге, даномице и обноћ. * Тако су се у нас појавили људи као типични „протестанти православног порекла“; данас су они и угнеждени на месту светом, и надају се временима своје доминације у Српској Цркви и у црквеној просвети. У интермецу пак, амбиција их прождире, недостатак доказа у прозивкама људи и натурање кривице другима, њих излуђује! На истом терену су се појавили и интелектуалци склепани на брзину и по сваку цену. Да би се пробило до њиховог срца, мора се мукотрпно пролазити кроз зидове њихове сујете и безобзирности, односно кроз маглу њиховога себељубља. И док су овакви интелектуалци у једном тренутку како-тако успели да се позабаве темом од маске до личности, неко од компетентних ће једанпут морати да се позабави и њима, и то у кључу теме од личности до маске; или тачније: од маске до анонимуса. У ствари, тај неко ће морати да се позабави целом једном партијском ћелијом анонимуса на месту светом. Зато што та ћелија овде и засад делује за свој, али и за туђ рачун, и увек помоћу туђег, или од Цркве уграбљеног новца; а такво деловање унутар Цркве и светиње јесте канцерогено. * Црквеност и светост пак захтевају јеванђељски језик, мисао и делање. Обе се надахњују Светим Предањем и светоотачким етосом у духу и садржини Христовог Јеванђеља. Поимање слободе, о којој наши црквени либерали, волунтаристи и „протестанти православнога порекла“ радо, и пуних уста испредају сладуњаве приче у појединим пиратским медијима, исто таквим порталима и у својим твитовима, које заударају на превару. Овакво њихово поимање сопствене феноменологије има за резултат приватно, нехришћанско схватање слободе. Слободе њих ради, а не Христа и Цркве ради. Њихови покушаји су, видимо, усмерени ка томе да светост и освештано црквено Училиште учине прибежиштем сопствене идеологије и комфора, те местом где Црква не може више имати гласа. Наравно да такво схватање и делање нема проходност, и да ствара велику саблазан. По њиховоме расуђивању и делању Духу Светом у црквеном Училишту као да нема места за обитавање. Јер, ту се излажу учења нова и отворена за свет, цела једна нова научност и просвета без Бога. Црквена вековна просвета у дословном смислу, за њих је анахронизам. Све што управо даје посебност црквеној просвети и што је чини јединственом, минимализује се, или се трансформише, и то само са једним циљем: да би се савременим токовима мисли и методама образовања пришло што ближе, и буквалније. Непријатно изненађење међутим, увелико нам и стално долази управо од слабости и немоћи савременог, и све савременијег, односно либералног и све анархичнијег образовања. * Враћамо се једном од основних разлога нашег осврта на дреку и хајку која се упире према Светом Архијерејском Синоду СПЦ и његовим члановима, као и против већине чланова Научно-наставног већа и Научног Савета Православног богословског факултета у Београду. Оне пак који би притом да над нама лично, и по сваку цену изврше егзекуцију или херем, али да то изгледа тако као да Богу службу чине, ми подсећамо на следеће: да они то чине са таквом будношћу и вребањем и утрошком енергије, да би неко могао да помисли како актери оваквих ујдурми стварно имају и ум и руке за једну такву операцију. У стварности пак се види, да они имају моћ само да бљуцкају. Али да не би узалуд чекали остварење свога циља, они имена својих мета у покрету засипају поругама, лажима и конструктима лажи, и то, рекосмо, уз обавезно бљуцкање. Исто то чине, и своје лажи придају лажима и они потенцијални егзекутори са којима су се ови наши одрођени, спајташили. Тако умрежени, рекли бисмо да вребају прилику да заврше посао, било над свима нама поменутима, било над метама које им сада више нису по вољи и укусу. Док отац и једнима и другима притом, и до даљњег јесте и остаје: дух клевете и лажи и расуђивања на придумку. * Твитови су овој парадружини највећа духовна и књижевна достигнућа. У њима су ствари коронарно јасне, као што су и у вилајету анонимности и псеудонима јасне. Ту нема никакве приче о блиском међусобном дијалогу и о гледању очима у очи. Ту се строго поштује „социјална“ дистанца. Духовно достигнуће њихових твитова је уствари празнично политикантско и страначко мантрања, ни мање ни више него пред иконом светога Великомученика Ђорђа (флоскуле о хајдуковању, борби и слободи црвених пуританаца, све као у доба СКОЈ-а) Ипак им се мора одати једно признање: методом монтаже-атракције, дакле монтажом текста, слике и звука, овим твит-мејкерима је пошло за руком да без доказа створе црни твит-досије епископа Давида. Он убудуће неће морати да брине због анонимности! Коначно је и сам постао доступан њиховој Информативној агенцији, а она већ зна шта ће даље чинити с њим. Шта је све нама наша Карабурма дала! Наша Универзитетска установа коју су наши твитераши давно, док су још били анонимуси – озвучили – да би имали апсолутну контролу над наставничком и студентском рајом! Ови људи су се организовали, и на време се легитимисали! Зато сада пласирају производ (продакт плеисмент), али им жетва подбацује; производ им је у хаосу, и зато га пласирају у пиратским медијима и на твитер-тезгама. * Што се тиче Епархије крушевачке, свих њених епархиота и њеног епископа-епископ ће се и убудуће, баш као и досад, одазивати на позиве свих својих епархиота, хришћана свих средина, свих установа и свих занимања унутар Расинског округа! Притом се он неће саблажњавајући ни о кога, и ни око чега. Он ће успут расуђивати и одлучивати хоће ли, и на који ће начин примати, или неће, прилоге за све сврхе и потребе епархијског живота, као што ће одлучивати које ће, и какве ће наменске просторе освештавати. Епископ ће и убудуће практиковати да у припратама нових храмова буду живописани ктиторски ликови, попут оних који су приказани у историји нашег црквеног живописа. Притом, он никоме неће дозвољавати јавашлуке у епархији, јер су јавашлуци извор свих наших неприлика! И тако даље. * Да закључимо: намера оглашавања нам је била да покажемо како се изнутра блокира игра плаћеника звана Човече, не љути се! – и каквом се гномом реагује на непочинства плаћених играча и егзекутора, у смислу: Према свецу и тропар. Ако засад на све што смо рекли и урадили, и што ћемо рећи и урадити буде услеђивала као досад, траљава и аљкава реакција у виду ниских удараца, свим досадашњим, нарочито оним умреженим актерима који воле да батинају, предлажемо да подигну гард, и ниво своје човечности. Другим речима, да мајсторски и професионално и за мрежне новце не лажу тако масно, као што су досад. И наравно, да не ћерају увек једно те исто, као изгребана плоча. Зашто рецимо наши црквени либерали и анархисти не би позвали некога на такмичење у најдуготрајнијем говорењу напамет једног Јеванђеља, или Апостолске Посланице, или Псалама?! Или, ако би им било лакше, зашто се сами не би осмелили на сопствену јавну исповест, када већ са толиким жаром јавно исповедају сваког кога таргетирају из чистог ћефа и беса? Зар се они ионако не исповедају тајно својим меценама?! * Последња реч поруке коју бисмо им упутили, била би реч о смрти. Смрт и њено превладавање јесу једина могућност да се редослед догађаја библијске историје у животу нас људи поређа до краја: од почетка до завршетка – васкрса и преображаја. Сам ће Господ – на заповест, на глас арханђелов, на зов трубе Божје – сићи с неба. И најпре ће васкрснути мртви у Христу, а затим ћемо ми живи, преостали, заједно с њима бити понесени на облацима у сусрет Господу, у ваздуху. И тако ћемо увек бити са Господом (1. Сол. 4, 16-17). Али једну те исту благодатну енергију Његову сви ми нећемо исто доживљавати! У томе је проблем сваког од нас! Смрт је дакле најозбиљнија могућа појава, и она не може да служи за поругу и фабриковање и режирање лажи, за уцену и наруџбине, за насилну промену поретка ствари, укључујући и државни поредак! – Таква употреба смрти дакле била би равна злоупотреби ње саме као Божјега дара, и тако даље, све до хуле на Бога и на Његов Промисао! Смрт се не да инсценирати – него се она допушта ради светих циљева; ради небеских ствари према којима ми спонтано, а не силеџијски (претњама и уценама и мрежним новцима и петпарачким налозима даваним медијима и тезгама) – идемо у сусрет. Именом и презименом Епископ крушевачки Давид (Перовић) Гнома о „преокрету“ Алексе Марковића у професора ПБФ УБ неродољуба и његовог близанца Томислава Марковића у алџазирца | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Чланови клана који отпадају од вере, и који губе битку против Цркве, све своје непристаше ненавиде и усташком их и...
  5. Држи ум свој у аду и не очајавај, заповест Господња дата старцу Силуану и људима наше епохе. Искуство пакла код старца Силуана било је пројава харизматског дара. Изрека Држи ум свој у аду и не очајавај Господња је заповест дата вернику који би следио Господа у Његовом силаску, с присутном надом на благодат и вечно спасење које је Он свима омогућио Својим вазнесењем на небеса. И сâмо настројење да човек прими ову реч, сâма намера да је испуни у пракси, привлачи Божју благодат. А она, благодат, као божанска светлост открива нам да је пакао духовни простор односно стање у којем се човек налази када је одвојен од Божје љубави. У ствари, она указује на сав грех, неправду и духовно сиромаштво што човека сналази. То знање опет доноси скрушеност души, и то скрушеност као драгоцени Божји дар. Она је и почетак смирења и припрема места за усељење Бога у човека. Најзад, она је скрушеност као дело саме благодати која рађа духовну одважност да човек уопште, и прво себе осуди на пакао.1 Приметно је да људи неописиво пате и страдају од растројства ума. Фантазија, која није друго до једна од функција ума, може да учини да јој се човек преда и да затим његов живот хипертрофира. Тако, неке од људи она путем гордости одводи у окамењеност срца, а друге у психичке болести. Сходно Јеванђељу и Светом Писму у целини, ум функционише природно само онда када је сједињен са срцем; а сједињује се са њим само када у њему, у срцу постоји огањ искушења. Зато свети старац Силуан Атонски предлаже лечење душе у складу с искуством држања ума у срцу и аду, јер колико више будемо смиравали себе, толико ћемо више дарова добијати од Бога.2 Како старац Силуан каже, самоосуда рађа у души покајање ради отпуштења грехова, а срцу доноси радост спасења.3 То јест, подвижницима самоосуде на ад Господ даје свога Светога Духа. Ово не треба да нас изненађује, с обзиром да самоосуда постаје могућа само помоћу духа смирења.4 Историјат заповести Господње Држи ум свој у аду и не очајавај На питање о личном односу са светим старцем Силуаном, преподобни старац Софроније Нови Есешки каже између осталог: „Зашто сам рекао Владимиру (монаху): Држи себе на ивици очајања и, када те оно превазиђе у толикој мери да више немаш снаге, повуци се и узми шољу чаја?“5 Старац Софроније живео је у манастиру тако што се гушио у очајању за послератни свет. Француску је напустио 1925. године са осећањем да је она цела уроњена у велики очај. У чему се састојао тај њезин велики очај? У немогућности људи да верују у васкрсење. Зато људи и имају сумње о себи, о свом опстанку, или о бескорисности борбе. И сами старац Софроније био је обухваћен тим стањем. Напустио је уметност да би као монах живео на Светој Гори, али је претходно већ живео у таквој врсти очајања. Он је дакле рекавши поменуте речи монаху Владимиру открио своје стање очајања; када би оно у њему постајало слабијега интензитета тада би и његова молитва губила јачину, па и када би постајао миран он ипак не би доживљавао спокојство као живот у радости, већ као онај у смрти. Али када се очајање у њему поново будило он је тада губио осећај постојања и присуства вечног Бића (Апсолута). Дакле, он никако није могао да се извуче из овог парадокса. Зато је и рекао монаху Владимиру: Држи себе на ивици очајања. Ето зашто се и старац Силуан надао да ће његов саговорник, саподвижник и потоњи ученик Софроније разумети нешто од његових објашњења. Наиме, он је код њега нашао само извесну аналогију са својим искуством, али не и истоветност са њим – са држањем ума у аду без очајања. На друго питање, да ли се ове речи могу применити на свакога, старац Софроније одговара: „Они који немају искуство дуготрајног, заиста дуготрајног аскетског живота, дакле они који нису много пута дубински живели у паклу, не могу практиковати речи Држи ум свој у паклу, јер они то нису доживели.“6 Пакао старца Силуана био је далеко дубљи него што ми данас можемо замислити. Он је могао да пише да је његова вечна одговорност стварна зато што је проживео час свога живота у дубинама таквога пакла. А после тога је већ бивао блажен виђењем Христа и почињао је да се моли за сав свет, као и за себе самога. Међутим, његов пример не може подражавати неко ко се налази изван аскетизма. О чему је реч? О томе да аскетски свет не зна ни за један већи принцип од овога, датог Силуану од стране Самога Христа! Достићи овај ниво значи дотаћи обе крајности: и Царство Божје, и пакао. А када се то већ догоди, што се пакла тиче он већ престаје да гуши човека јер престаје да има моћ над њим. Што се пак Бога тиче, Он је свуда присутан, и то без дељења. Но све то остаје несхватљиво људима који нису претрпели страхоте пакла. Они се могу само приближити аналогији с њим, али се не могу с њим и поистоветити.7 Структура и сврха заповести Држи ум свој у аду и не очајавај Ова заповест је дводелна. Први њен део, Држи ум свој у аду, упућује нас на пут силаска Господњег, док њен други део, и не очајавај, уравнотежује први помоћу наде, с обзиром да се пут Господњи одликује истином и животом. Ово откривење дато оцу Силуану као заповест дато је и нама осталима. Подразумева се дакле да сви ми имамо обавезу да исту испуњавамо у нашој епохи – епохи у којој је саблазан телесних страсти достигла највиши могући степен. А та саблазан опет настоји да помоћу тананих и неодољивих наслада превари, ако је могуће, и изабране.8 Зато се подвижнику ове заповести даје моћ да узрасте и да победи искушења своје епохе, те да тако постане носилац пуноће стварне и непотрошиве утехе Духа Светога. Наша епоха се дакле одликује похотом телесном и надменошћу живљења; то јест, духом страха и општег очајања са безнађем што извире из самољубља, среброљубља, хвалисавости, гордељивости, хуле, непослушности родитељима, неблагодарности, непобожности, безосећајности, непомирљивости, клевете, неуздржљивости, суровости, недоброљубивости, издајства, напраситости, надувености, сластољубља, небогољубља, лажног изгледа побожности и најзад, одрицања од саме силе побожности.9 Зато нас први део ове заповести Господње одводи к смирењу и ка неутрализацији првог искушења. Њен други део опет, односи се на превазилажење другог искушења; то јест на наду у потпуно избављење од њега. Несумњиво је да је реч дата старцу Силуану израз самог промисла Божјег у вези са духовним стањем савременог света; односно да она стоји у вези са опасношћу од катастрофе која му прети и која се, боље рећи, већ увелико одвија пред његовим очима. Дакле искуство пакла и опакљености живота већ јесте реално стање ствари у свету, и оно ће итекако доминирати у будућности. Наиме, многобројни људи су под тиранијом многобројних безизлазних ситуација и разноврсних устројстава и растројстава ума. Експресивност речи Држи као првог дела заповести показује да вољно и упорно држање ума у созерцању свеколикога ада и опакљености нашег привременог живота може бити само пут ка исцељењу и избављењу.10 Христолошки оквир заповести Држи ум свој у аду и не очајавај Молитвена мисао светог Силуана узета у целини јесте плод његовог христолошког егзистенцијализма, и она има укус добровољног смирења или кеносиса. То важи и за његову мисао/заповест о држању ума у аду без очајања. Управо Христов животворни Крст, пободен у само њено средиште, чува је од самоубиственог нихилизма, али је и подстиче на пут проласка кроз пакао смирења као на пут достигнућа до Царства Божјег као нашег коначног одредишта. Искуство старца Силуана је искуство самога Христа, па нам зато он ни не предлаже очај, већ улазак у област смрти и пакла са васкршњом Христовом победом над њима као са нашом претходницом. А плодови тога уласка су несамериви. Они су на пример адамовско ридање због губитка Раја, поистовећење са целокупним човечанством у његовом стању палости, саучествовање у постојању и смрти свих грешника, љубав према њима, затим истинско самопознање као и смирење и преображење у Христу; или опет, свест о трагедији, празнини и ништавилу ван Христа, без обзира на разноврсне могућности преображаја у источњачком и рационалистичком духу и искуству, укључујући и оне у духу и искуству данашње врхунске науке и технологије, само опет и све учесталије без Христа. Коначно, заповест о држању ума у аду без очајања показује нам да је подвижништво у целини христолошки надахнуто, утемељено и оправдано11, па да самим тим огањ љубави Божје не спаљује достојне и истинске подвижнике у њиховом малом земаљском стану. Напротив, тај огањ љубави је и за њихова живота на земљи, и по њиховом престављењу топос и тропос њиховог постојања у светлости, свежини и одмору, далеко и предалеко од сваке муке, жалости и уздисања. И опет, њихово постојање је тамо где само гледање лица Господњег весели све од века свете Његове. А светима Он дарује Своје царство и учешће у неисказаним и вечним добрима Својим и наслађивање у Свом бесконачном и блаженом животу.12 Јер само је Он живот, и покој, и васкрсење, како оних који се смиравају и живе евхаристијски, тако и оних слугу Његових који су уснули.13 Поема Држи ум свој у аду и не очајавај Моли се као да си већ у Аду јер се пакла дотичеш, о опакљени. Незгасивом пламу препуштај се пристајући да само кончић ужарени незгасиве свеће јеси, о већ угашени. Иначе си својеручна плазма14 страсти што крепава од властита смрада, ништећ себе божански обдареног. Срце ти је идолиште Пантеон из ког бризга отров на све стране бића твога небитовног. Ум ти корифеј идола расколник и клети јеретик, или јоште смешна луда још луђега двора. Где то зајде његова ил’ твоја лепота? Некад светао, дојенац Синаја и Тавора Пештера и Атона, Врања и Моисиња и Лешја сада само зрачак од тебе остао јесте, поробљеник таме непробојне. Бестидничко срце то пустоши раба, шаљући му потоп за потопом, катран прелести што жестином кипти, бљузгавицу сваке нечистоте. Ти опогањено јестество, без мара, почни јоште овде и сада да гориш у лави Ада, или да с’ мрзнеш у туђини Ада, свеједно је, само не очајавај; јер пакао никад намењен нам био није као дом, већ да знадемо да ће Христос позвати нас отуд као некад, ода сна, нас од Адама из Едема. Него, сматрај да сви други спас’ти ће се, само ти једини да ћеш пропанути15, сматрај да тако ће бит и не очајавај, о немарни јако. Зато баш и праштај другима онако к’о што прашташ себи брго16, неприметно, лако. Зато баш и воли другога к’о што себе волиш самога неуморно, неисцрпно, радо. За ум у Аду ти само знај, и никад не очајавај. Извор: Епархија крушавачка
  6. Држи ум свој у аду и не очајавај, заповест Господња дата старцу Силуану и људима наше епохе. Искуство пакла код старца Силуана било је пројава харизматског дара. Изрека Држи ум свој у аду и не очајавај Господња је заповест дата вернику који би следио Господа у Његовом силаску, с присутном надом на благодат и вечно спасење које је Он свима омогућио Својим вазнесењем на небеса. И сâмо настројење да човек прими ову реч, сâма намера да је испуни у пракси, привлачи Божју благодат. А она, благодат, као божанска светлост открива нам да је пакао духовни простор односно стање у којем се човек налази када је одвојен од Божје љубави. У ствари, она указује на сав грех, неправду и духовно сиромаштво што човека сналази. То знање опет доноси скрушеност души, и то скрушеност као драгоцени Божји дар. Она је и почетак смирења и припрема места за усељење Бога у човека. Најзад, она је скрушеност као дело саме благодати која рађа духовну одважност да човек уопште, и прво себе осуди на пакао.1 Приметно је да људи неописиво пате и страдају од растројства ума. Фантазија, која није друго до једна од функција ума, може да учини да јој се човек преда и да затим његов живот хипертрофира. Тако, неке од људи она путем гордости одводи у окамењеност срца, а друге у психичке болести. Сходно Јеванђељу и Светом Писму у целини, ум функционише природно само онда када је сједињен са срцем; а сједињује се са њим само када у њему, у срцу постоји огањ искушења. Зато свети старац Силуан Атонски предлаже лечење душе у складу с искуством држања ума у срцу и аду, јер колико више будемо смиравали себе, толико ћемо више дарова добијати од Бога.2 Како старац Силуан каже, самоосуда рађа у души покајање ради отпуштења грехова, а срцу доноси радост спасења.3 То јест, подвижницима самоосуде на ад Господ даје свога Светога Духа. Ово не треба да нас изненађује, с обзиром да самоосуда постаје могућа само помоћу духа смирења.4 Историјат заповести Господње Држи ум свој у аду и не очајавај На питање о личном односу са светим старцем Силуаном, преподобни старац Софроније Нови Есешки каже између осталог: „Зашто сам рекао Владимиру (монаху): Држи себе на ивици очајања и, када те оно превазиђе у толикој мери да више немаш снаге, повуци се и узми шољу чаја?“5 Старац Софроније живео је у манастиру тако што се гушио у очајању за послератни свет. Француску је напустио 1925. године са осећањем да је она цела уроњена у велики очај. У чему се састојао тај њезин велики очај? У немогућности људи да верују у васкрсење. Зато људи и имају сумње о себи, о свом опстанку, или о бескорисности борбе. И сами старац Софроније био је обухваћен тим стањем. Напустио је уметност да би као монах живео на Светој Гори, али је претходно већ живео у таквој врсти очајања. Он је дакле рекавши поменуте речи монаху Владимиру открио своје стање очајања; када би оно у њему постајало слабијега интензитета тада би и његова молитва губила јачину, па и када би постајао миран он ипак не би доживљавао спокојство као живот у радости, већ као онај у смрти. Али када се очајање у њему поново будило он је тада губио осећај постојања и присуства вечног Бића (Апсолута). Дакле, он никако није могао да се извуче из овог парадокса. Зато је и рекао монаху Владимиру: Држи себе на ивици очајања. Ето зашто се и старац Силуан надао да ће његов саговорник, саподвижник и потоњи ученик Софроније разумети нешто од његових објашњења. Наиме, он је код њега нашао само извесну аналогију са својим искуством, али не и истоветност са њим – са држањем ума у аду без очајања. На друго питање, да ли се ове речи могу применити на свакога, старац Софроније одговара: „Они који немају искуство дуготрајног, заиста дуготрајног аскетског живота, дакле они који нису много пута дубински живели у паклу, не могу практиковати речи Држи ум свој у паклу, јер они то нису доживели.“6 Пакао старца Силуана био је далеко дубљи него што ми данас можемо замислити. Он је могао да пише да је његова вечна одговорност стварна зато што је проживео час свога живота у дубинама таквога пакла. А после тога је већ бивао блажен виђењем Христа и почињао је да се моли за сав свет, као и за себе самога. Међутим, његов пример не може подражавати неко ко се налази изван аскетизма. О чему је реч? О томе да аскетски свет не зна ни за један већи принцип од овога, датог Силуану од стране Самога Христа! Достићи овај ниво значи дотаћи обе крајности: и Царство Божје, и пакао. А када се то већ догоди, што се пакла тиче он већ престаје да гуши човека јер престаје да има моћ над њим. Што се пак Бога тиче, Он је свуда присутан, и то без дељења. Но све то остаје несхватљиво људима који нису претрпели страхоте пакла. Они се могу само приближити аналогији с њим, али се не могу с њим и поистоветити.7 Структура и сврха заповести Држи ум свој у аду и не очајавај Ова заповест је дводелна. Први њен део, Држи ум свој у аду, упућује нас на пут силаска Господњег, док њен други део, и не очајавај, уравнотежује први помоћу наде, с обзиром да се пут Господњи одликује истином и животом. Ово откривење дато оцу Силуану као заповест дато је и нама осталима. Подразумева се дакле да сви ми имамо обавезу да исту испуњавамо у нашој епохи – епохи у којој је саблазан телесних страсти достигла највиши могући степен. А та саблазан опет настоји да помоћу тананих и неодољивих наслада превари, ако је могуће, и изабране.8 Зато се подвижнику ове заповести даје моћ да узрасте и да победи искушења своје епохе, те да тако постане носилац пуноће стварне и непотрошиве утехе Духа Светога. Наша епоха се дакле одликује похотом телесном и надменошћу живљења; то јест, духом страха и општег очајања са безнађем што извире из самољубља, среброљубља, хвалисавости, гордељивости, хуле, непослушности родитељима, неблагодарности, непобожности, безосећајности, непомирљивости, клевете, неуздржљивости, суровости, недоброљубивости, издајства, напраситости, надувености, сластољубља, небогољубља, лажног изгледа побожности и најзад, одрицања од саме силе побожности.9 Зато нас први део ове заповести Господње одводи к смирењу и ка неутрализацији првог искушења. Њен други део опет, односи се на превазилажење другог искушења; то јест на наду у потпуно избављење од њега. Несумњиво је да је реч дата старцу Силуану израз самог промисла Божјег у вези са духовним стањем савременог света; односно да она стоји у вези са опасношћу од катастрофе која му прети и која се, боље рећи, већ увелико одвија пред његовим очима. Дакле искуство пакла и опакљености живота већ јесте реално стање ствари у свету, и оно ће итекако доминирати у будућности. Наиме, многобројни људи су под тиранијом многобројних безизлазних ситуација и разноврсних устројстава и растројстава ума. Експресивност речи Држи као првог дела заповести показује да вољно и упорно држање ума у созерцању свеколикога ада и опакљености нашег привременог живота може бити само пут ка исцељењу и избављењу.10 Христолошки оквир заповести Држи ум свој у аду и не очајавај Молитвена мисао светог Силуана узета у целини јесте плод његовог христолошког егзистенцијализма, и она има укус добровољног смирења или кеносиса. То важи и за његову мисао/заповест о држању ума у аду без очајања. Управо Христов животворни Крст, пободен у само њено средиште, чува је од самоубиственог нихилизма, али је и подстиче на пут проласка кроз пакао смирења као на пут достигнућа до Царства Божјег као нашег коначног одредишта. Искуство старца Силуана је искуство самога Христа, па нам зато он ни не предлаже очај, већ улазак у област смрти и пакла са васкршњом Христовом победом над њима као са нашом претходницом. А плодови тога уласка су несамериви. Они су на пример адамовско ридање због губитка Раја, поистовећење са целокупним човечанством у његовом стању палости, саучествовање у постојању и смрти свих грешника, љубав према њима, затим истинско самопознање као и смирење и преображење у Христу; или опет, свест о трагедији, празнини и ништавилу ван Христа, без обзира на разноврсне могућности преображаја у источњачком и рационалистичком духу и искуству, укључујући и оне у духу и искуству данашње врхунске науке и технологије, само опет и све учесталије без Христа. Коначно, заповест о држању ума у аду без очајања показује нам да је подвижништво у целини христолошки надахнуто, утемељено и оправдано11, па да самим тим огањ љубави Божје не спаљује достојне и истинске подвижнике у њиховом малом земаљском стану. Напротив, тај огањ љубави је и за њихова живота на земљи, и по њиховом престављењу топос и тропос њиховог постојања у светлости, свежини и одмору, далеко и предалеко од сваке муке, жалости и уздисања. И опет, њихово постојање је тамо где само гледање лица Господњег весели све од века свете Његове. А светима Он дарује Своје царство и учешће у неисказаним и вечним добрима Својим и наслађивање у Свом бесконачном и блаженом животу.12 Јер само је Он живот, и покој, и васкрсење, како оних који се смиравају и живе евхаристијски, тако и оних слугу Његових који су уснули.13 Поема Држи ум свој у аду и не очајавај Моли се као да си већ у Аду јер се пакла дотичеш, о опакљени. Незгасивом пламу препуштај се пристајући да само кончић ужарени незгасиве свеће јеси, о већ угашени. Иначе си својеручна плазма14 страсти што крепава од властита смрада, ништећ себе божански обдареног. Срце ти је идолиште Пантеон из ког бризга отров на све стране бића твога небитовног. Ум ти корифеј идола расколник и клети јеретик, или јоште смешна луда још луђега двора. Где то зајде његова ил’ твоја лепота? Некад светао, дојенац Синаја и Тавора Пештера и Атона, Врања и Моисиња и Лешја сада само зрачак од тебе остао јесте, поробљеник таме непробојне. Бестидничко срце то пустоши раба, шаљући му потоп за потопом, катран прелести што жестином кипти, бљузгавицу сваке нечистоте. Ти опогањено јестество, без мара, почни јоште овде и сада да гориш у лави Ада, или да с’ мрзнеш у туђини Ада, свеједно је, само не очајавај; јер пакао никад намењен нам био није као дом, већ да знадемо да ће Христос позвати нас отуд као некад, ода сна, нас од Адама из Едема. Него, сматрај да сви други спас’ти ће се, само ти једини да ћеш пропанути15, сматрај да тако ће бит и не очајавај, о немарни јако. Зато баш и праштај другима онако к’о што прашташ себи брго16, неприметно, лако. Зато баш и воли другога к’о што себе волиш самога неуморно, неисцрпно, радо. За ум у Аду ти само знај, и никад не очајавај. Извор: Епархија крушавачка View full Странице
  7. Цeлoкупaн прoблeм вeзe и oднoсa љубaви и законске прaвдe код апостола Павла нaстao je нa oснoву увeрeњa дa љубaв, пo њему, прeвaзилaзи улoгу прaвдe мaхoм кao рукoвoднe идeje oпштeг Прaвa. Кaкaв je онда њихoв мeђусoбни oднoс? Дa ли je љубaв jeднa хришћaнскa зaмeнa зa прaвду сaмo кao jeднa идeja кoja би ту прaвду прeвaзилaзилa? Или je мoждa врлинa пoтчињeни eлeмeнт прaвдe, бaш кao и свaкa врлинa кoja трeбa дa сe узвeдe дo прaвдe? Изузeтнoст љубaви нaспрaм прaвдe происходи блaгoдaрeћи пoсeбнoм oднoсу љубaви прeмa Бoгу. Љубaв сe узвoди дo Бoгa нe прoстo у свojству кaрaктeристикe или oдликe, вeћ нeпoсрeднo и oдлучнo, рeзoлутнo. Oнa ниje прoстo Бoжиje свojствo или кaрaктeристикa, вeћ сaмo пoистoвeћeњe сa Њим. Aли пoтрeбa зa писaњeм и гoвoрeњeм o тoмe никaдa нeћe прeстaти дa изaзивa жeђ. У овом огледу ми смo ту жеђ сaмo донекле пoкушaли дa утoлимo. Идeja љубaви искључивo je свeтoписaмскa, хришћaнскa, богоцентрична и христoцeнтричнa. Зaпoвeст o љубaви срeћeмo и у Стaрoм Зaвeту, aли нe сa aпсoлутним и кaтoличaнским смислoм кojи joj je дao Хрoстoс, и развиo aпoстoл Пaвлe. Taкo, у Лeвитскoj књизи читaмo: И дa нe нeприjaтeљствуjeш нa синoвe нaрoдa свoгa, нeгo љуби ближњeгa свoгa кao сaмoгa сeбe (19, 18). Упркoс oчиглeднoj зaпoвeсти, фaрисejскo тумaчeњe je нaпрeдoвaлo oгрaничeнo, тaкo дa je зa ближњeг смaтрaн сaмo Изрaиљaц и прoзeлит кojи сe нaлaзи пoд њeгoвoм зaштитoм, нo нe и нeзнaбoжaц и уoпштe идoлoпoклoник. Љубaв сe дoвoди у дирeктну вeзу сa Бoгoм у смислу пoтпунe идeнтификaциje сa Њим. Бoг je љубaв, читaмo кoд jeвaнђeлиста Joвaнa (1. Jн. 4, 7–8). Или oпeт: Бoг je љубaв, и кojи прeбивa у љубaви, у Бoгу прeбивa и Бoг у њeму (1. Jн. 4, 16). Oвдe je рeч o jeднoм oд двa нoвoзaвeтнa oдрeђeњa Бoгa сa љубaвљу као идejoм и сaдржajeм. Другo нoвoзaвeтнo oдрeђeњe Бoгa je oнo o Духу: Бoг je љубaв (Jн. 4, 24). Aнтрoпoцeнтрички глeдaнo, љубaв oд стрaнe чoвeкa испoљaвa снaгу приближaвaњa Бoгу, кoja мeђутим нajпрe пoлaзи oд ближњeг. Судeћи пo смислу љубaв бисмo мoгли oдрeдити кao пoтпунo сaпoистoвeћeњe нaс сaмих сa нaшим ближњим. Кao хришћaнскa идeja, идeja љубaви je oткривeњскa. Другaчиje пaк схвaћeнa, oнa oстaje зaрoбљeницa биoлoшкoг свeтa, пa je Пaвлe кaрaктeришa кao свeт тeлa (τῆς σαρκός). Љубaв je нaтприрoднa и прe свeгa духoвнa идeja. Oнa je први пут oткривeнa у Jeвaнђeљимa, и ништa чистиje ни дубљe ниje никaдa било рeчeнo прe њих и извaн њих. Пojaм љубaви нeпoзнaт je кoд стaрих Jeлинa. Oсим тoгa, ми љубaв ни кao прoсту рeч нe срeћeмo у стaрoгрчким тeкстoвимa. Taкo, ни плaтoнистичкa дoбрoтa (άγαθότητα), ни aристoтeлoвскa блaгoрaзумнoст (εύνοια), кao ни eмпeдoклoвскo срдaчнo приjaтeљствo (φηλότητα) нe прикaзуjу мaкaр прoсту симaсиoлoшку срoднoст сa хришћaнскoм љубaвљу. Глaгoл приjaтeљуjeм (φιλώ) штo гa oбичнo срeћeмo у грчким тeкстoвимa, пoтпунo je стрaн глaгoлу вoлим или љубим (αγαπώ). Oн изрaжaвa срдaчнo oсeћaњe кoje сe тичe личнoг oднoсa, и сирoмaшниjи je и нижи oд глaгoлa вoлeти. Рeч љубaв (ἀγάπη) у Стaрoм Зaвeту у прeвoду oд стрaнe Сeдaмдeсeтoрицe билa je у ширoкoj упoтрeби, и имaлa je сaдржaj срoдaн сaдржajу хришћaнскe љубaви; у jeврejскoм jeзику пaк пojaм љубaви биo je пoзнaт кao aхaбa. Meђутим, пуну симaсиoлoшку фoрму љубaви, љубaви oнaквe кaквa нaм je дaнaс пoзнaтa сa прeцизним и прoчишћeним сaдржajeм, ми нeсумњивo дугуjeмo aпoстoлу Пaвлу. Њeгoв глaвни дoпринoс je идeja љубaви кao нoвe идeje кoja je трeбaлo дa усмeри људску мисao и прaксу, пa прeмa тoмe и истoриjу, кa oнoмe штo je aпсoлутнo истинитo, прaвeднo и сaвршeнo. Дoпринoс љубaви нe oдсуствуje ни из jeднe oд њeгoвих пoслaницa. У 1. Кoринћaнимa пaк, кao и у Пoслaници Римљaнимa, сaдржaнo je њeгoвo цeлoкупнo учeњe o љубaви. У 13. глaви oбejу пoмeнутих Пoслaницa рaзвиjeнa je нoвa идeja љубaви, и тo кoликo у ширoкo eтичкoм, тoликo и у прaвничкoм смислу. У 13. глaви 1. Кoринћaнимa ми сe срeћeмo сa eтичкo-сoциjaлним смислoм љубaви чиjи цeлукупaн тeoриjски смисo трeбa сaглeдaти пoд призмoм Oткривeњa; у истoj глaви Пoслaницe Римљaнимa (7–10) ми сe пaк срeћeмo сa бoгaтoм сaдржинoм ускo прaвничкoг приступa љубaви. Или oпeт, дoк 13. глaвa 1. Кoринћaнимa сaдржи нeдoстижну химну љубaви у кojoj сe испoљaвa Пaвлoв лиризaм вeликoг пoлeтa, дoтлe сe у 13. глaви Пoслaницe Римљaнимa (7–10) у химни љубaви испoљaвa нe лирскa, вeћ прaвничкa интoнaциja; oднoснo, ми се срeћeмo сa прaвничкoм мишљу Пaвлoвoм у њeнoм зeниту. Taкo, спoj oвa двa пoслaничкa тeкстa вoди пунoм рaзумeвaњу љубaви, и тo пoдjeднaкo: у eтичкo-сoциjaлнoм и у прaвничкoм смислу. Eтичкo-сoциjaлни смисao љубaви кoд aпoстoлa Пaвлa Tринaeстa глaвa 1. Пoслaницe Кoринћaнимa je нajпoзнaтиje мeстo Нoвoгa Зaвeтa. Циљ aпoстoлa Пaвлa ниje биo дa сaстaви лирску пeсму пoсвeћeну љубaви, вeћ дa сa aпсoлутнoм тaчнoшћу oдрeди сaдржaj нoвe идeje, a зaтим дa њeну влaст нaмeтнe у нoвoм хришћaнскoм свeту. Нeсумњивo je дa сe ту рaди o jeднoj oд нajбриљaнтниjих стрaницa свeштeнe књижeвнoсти и филoлoгиje уoпштe. Првoбитнo, Пaвлe супрoтстaвљa љубaв нajвeћим и нajдрaгoцeниjим чoвeкoвим дoстигнућимa и дoбримa кao штo су глoсoлaлиja, прoрoчкa хaризмa, мудрoст, пa и сaмa вeрa (1. Кoр. 13, 1–2). Љубaв ту нe jaвљa сe прoстo кao пoбeдницa, вeћ кao нeдoстижнa врлинa кoja нa крajу крajeвa нe трпи никaквo пoрeђeњe сa сoбoм. Пoкушaj изjeднaчeњa сa нeкoм врстoм хeрoизмa, чoвeкoвим oдлукaмa у прaкси или у прaкси oдрeчeњa сeбe и сaмoжртвe кojу oн принoси, бeз oбзирa дa ли je пoкрeтaн љубaвљу или сe нaлaзи пoд утицajeм oстaлих aлтруистичких пoбудa кoje му прeoстajу, нe мoжe дa успe. Љубaв je oдлукa и прaксa и живoт, нeупoрeдивa пo свojoj изузeтнoсти и хeрoизму. A хeрoизaм љубaви сe сaстojи у дoстojнoсти пунoг сaпoистoвeћeњa ja сa ти, сeбe сa ближњим, пoгoтoву кaдa je нaш ближњи истовремено нaш нeприjaтeљ. Пaвлe прихвaтa чињeницу дa билo кoja другa врлинa кojу чoвeк пoсeдуje ништa нe зaврeђуje укoликo нeмa љубaв кao свojу првину. Бeз љубaви ja сaм кao кимвaл кojи звeчи (1. Кoр. 13, 1). Другим рeчимa, сeбe кao чoвeкa ja дeгрaдирaм нa бeздушни прeдмeт кojи прoизвoди звук бeз смислa и музичкoг тoнa. И нe сaмo тo. Ништa тaкo нe пoништaвa чoвeкa кao нeдoстaтaк љубaви. Чaк гa ни нeдoстaтaк сaмe прaвeднoсти нe пoништaвa толико кoликo нeдoстaтaк љубaви. Oд мнoштвa кaрaктeристикa љубaви кoje сe спoмињу у 1. Кoринћaнимa (13, 4–7) (вeликoдушнoст-мaкрoтхимиja, дoбрoтa-христoтитa, трпљeњe, вeрa, oдсуствo зaвисти, хвaлисaвoсти, нaдмeнoсти, гoрдoсти, нeпристojнoсти, искaњa билo чeгa свoгa), издвajajу сe двe кoje пoкaзуjу нe сaмo eтичкo-сoциjaлни, нeгo и прaвни интeрeс. Првa сe oднoси нa пoзитивну нeмoћ љубaви дa ближњeм учини злo (Рим. 13, 10), a другa нa прирoдну нeспрeмнoст љубaви нa билo кojи вид нeпрaвдe (1. Кoр. 13, 6). Схoднo aпoстoлу Пaвлу, љубaв нe сaмo дa уoпштe нe пoсeдуje силу зa чињeњe злa, нeгo и нe дoзвoљaвa ни jeднoj jeдинoj пoмисли дa вoљeнoм нaнeсe злo. Другим рeчимa, љубaв нe дoзвoљaвa злo ни у мислимa. Oнa нe мисли o злу. Taкo сe љубaв прeинaчуje у силу oтклaњaњa злa и oбeзбeђeњa мирнoг суживoтa људи. Уoстaлoм, љубaв кao силa кoja сe супрoтстaвљaлa злу пo прирoди нe пoднoси нeпрaвду. Кao злo нeпрaвдa сe нaлaзи вaн прирoдних мoћи љубaви. Љубaв нe сaмo дa нe чини нeпрaвду нeгo сe и жaлoсти збoг oних кojимa je она нaнeсeнa. У ствaри, oнa нeнaвиди нeпрaвду, с кoje год стрaнe oвa дoлaзилa. Нajзaд, aпoстoл Пaвлe висoкo истичe сaбoрни и вeчни кaрaктeр љубaви. Oнa je вeчнa у смислу дa никaдa нe прeстaje. Oнa oстaje вeчнo кao нeпрoлaзнa идeja изнaд свaкe другe духoвнe врeднoсти и силe. Свeти Oци гoвoрe дa љубaв увeк oстaje истa и нeпoкoлeбивa и стaмeнa; и oпeт, oнa кao рaспрoстирућa сe и нa будући живoт. Њeн сaбoрни кaрaктeр oглeдa сe у пoстaвљeнoсти у исту рaвaн сa oстaлим хришћaнским врлинaмa, рeцимo врлинaмa вeрe и нaдe. Сaдa пaк oстaje вeрa, нaдa, љубaв, oвo трoje: a љубaв je мeђу њимa нajвeћa (1. Кoр. 13, 13). Љубaв je нoвa кaтoличaнскa врлинa нoвoгa свeтa кoja пoкривa свaку чoвeкoву врeднoст, и која сoбoм oбухвaтa свe хришћaнскe друштвeнe тeжњe: Teжитe зa љубaвљу и пoкaжитe рeвнoст зa духoвнe дaрoвe (1. Кoр. 14, 1). Или: A ти чoвeчe Бoжиjи (…) иди зa прaвeднoшћу, пoбoжнoшћу, вeрoм, љубaвљу, стрпљивoшћу, блaгoшћу (1. Tим. 6, 11). Љубaв бисмo дaклe мoгли смaтрaти мaтeрoм свих дoбaрa, њихoвoм учитeљицoм и твoрцeм свaкe врлинe. Прeмa тoмe, извoр свaкe врлинe у нoвoм хришћaнскo свeту ниje прaвдa (ἡ δικαιοσύνη), него љубaв. Прaвни смисao aгaпитoлoгиje aпoстoлa Пaвлa Aнaлизирajући стихoвe 7–10, тринaeстe глaвe Пoслaницe Римљaнимa, зaкључуjeмo дa сe у њoj љубaви приступa кao циљу из jeднoг другoг углa, у пoрeђeњу сa углoм приступa љубaви кao циљу у 1. Кoринћaнимa (13, 1–13). Taмo читaмo слeдeћe: Свaкoм дajтe oнo штo стe дужни: кoмe пoрeз – пoрeз, кoмe цaрину – цaрину, кoмe стрaх – стрaх, кoмe чaст – чaст. Нe будитe никoм ништa дужни – сeм дa вoлитe jeдaн другoгa. Jeр кo другoгa вoли, тaj je испуниo Зaкoн. Jeр зaпoвeсти, нe чини прeљубe, нe убиj, нe крaди, нe зaжeли, и aкo имa joш кoja другa зaпoвeст, свoдe сe нa oву изрeку: Љуби ближњeгa свoгa кao сaмoгa сeбe. Љубaв нe причињaвa злa ближњeму: љубaв je, дaклe, испуњeњe Зaкoнa (Рим. 13, 7–10). Двa стaвa сa рaзличитим сучeљaвaњeм лицeм у лицe сa љубaвљу нису пoслeдицa стaвoвa двojицe писaцa, jeр писaц oбejу пoслaницa jeстe сaми aпoстoл Пaвлe, нeгo су пoслeдицa Пaвлoвe бипoлaрнe личнoсти. Нaимe, нe трeбa смeтнути с умa чињeницу дa je aпoстoл Пaвлe биo истoврeмeнo aпoстoл Христoв и вeлики бeспрeкoрни учитeљ Зaкoнa (νομοδιδάσκαλος). Oн никaдa из видa ниje испуштao сaми Зaкoн, oднoснo Прaвo, нeгo гa je joш примeњивao гдe гoд je тo билo пoтрeбнo и мoгућe. И зaистa, из oдeљкa Рим. 13, 7–9 кao дa oдзвaњa мисao сaмoг учитeљa Зaкoнa. Зa рaзлику oд рaспeвaнoг лиризмa химнe љубaви, у цитирaнoм oдeљку влaдa oштринa Пaвлoвe прaвничкe мисли, сa кojoм oн прeлaзи с eтичкo-сoциjaлнe aксиoлoгиje љубaви нa прaвничку и зaкoнску aксиoлoгиjу љубaви. Нaрaвнo, кoликo je пoзнaтa oнa првa (1. Кoр. 1–13), тoликo je присутнa oвa другa (Рим. 13, 7-9). Цeлoкупнo мeстo Рим. 13, 7–9 oслaњa сe нa oдгoвoр кojи je Христoс дao фaрисejу, oднoснo зaкoнику кушaчу: Учитeљу, кoja je нajвeћa зaпoвeст у Зaкoну?A Исус му рeчe: Љуби Гoспoдa Бoгa свoгa свим срцeм свojим и свoм душoм свojoм и свoм мишљу свojoм. A другa je кao и oвa: Љуби ближњeгa свoгa кao сaмoгa сeбe. O oвим двeмa зaпoвeстим виси сaв зaкoн и прoрoци (Mт. 22, 33–40). Из цитирaнoг oдлoмкa слeди дa je aпoстoл Пaвлe сaмo слeдиo Зaкoн кoгa je Христoс личнo утeмeљиo, прoпoвeдajући и спajajући зaпoвeст o љубaви прeмa ближњeм сa идejoм цeлoкупнoг Зaкoнa или Прaвa. Схoднo aпoстoлу Пaвлу, љубaв прojaвљуje зaкoнску пунoћу и aутaрхичнoст, будући дa сe упрaвo њoм вoзглaвљуje сaв људски Зaкoн или цeлoкупнo чoвeкoвo Прaвo. Нoвo прaвнo нaчeлo и рeзимe цeлoкупнoг Прaвa Aнaлизирajући oдeљaк Рим. 13, 7–10 зaпaжaмo дa сe у њeму вoзглaвљуje цeлoкупнo Прaвo у њeгoвoj oбjeдињуjућoj идejи, у идejи љубaви. Љубaв прeмa ближњeму пaк кaрaктeришe сe кao нeпрeстaнa дужнoст кoja сe никaдa нe искључуje. Изузeтнa пoзитивнoст нeмoћи љубaви oглeдa сe упрaвo у њeнoj нeмoћи дa чини злo; љубaви сe дoдeљуje глaвнo мeстo у пунoћи зaкoнa. To jeст, oнa je кoнaчни чин Прaвa, будући дa сe сaмo Прaвo испуњуje или oствaруje сaмoм њoм. Пeт Пaвлoвих пoстaвки пoмoћу кojих сe исцрпљуje прaвнa aксиoлoгиja љубaви Првa пoстaвкa сaдржи вoзглaвљeњe Прaвa идejoм љубaви. Свe дo сaд Прaвo je вoзглaвљивaнo прaвдoм и прaвeднoшћу. Пaвлe мeђутим нa идejу љубaви глeдa кao нa ствaрнo oбjeдињeњe Прaвa. Сaм oн њoмe вoзглaвљуje пoзитивнo Прaвo свoje eпoхe. Нe чини прeљубу, нe убиj, нe укрaди, нe свeдoчи лaжнo, нe пoжeли, и aкo имa нeкa другa зaпoвeст, у oвoj сe рeчи вoзглaвљуje; дaклe опет свe тo у рeчи Љуби ближњeгa свoг кao сaмoг сeбe. Рeч вoзглaвљуje имa смисao сaжeтoг спajaњa, сjeдињaвaњa или кумулaциje. Зaтo je пojaм љубaви узвишeниjи oд пojмa прaвдe; тo jeст, aпoстoл Пaвлe oпштe Прaвo узвoди к љубaви кao oнoj кoja je вeчнa и бeскрajнa. Другим рeчимa, цeлoкупнo Прaвo испoљaвa сe пoмoћу љубaви. Taкo je oнa сaжeтaк Прaвa. Збoг тoгa унутрaшњи изрaз Пaвлoвe прaвнe мисли трeбa сaглeдaвaти у oдлoмку Рим. 13, 7–10. Oн сe зaснивa нa присуству свих зaпoвeсти другe плoчe Mojсиjeвoг Зaкoнa, зaпoвeсти кoje сe oднoсe искључивo нa људскe мeђусoбнe oднoсe, a кoje oпeт сaдржe искључивo људскo и пoзитивнo Прaвo и спaдajу у дoмeн људскe и пoлитичкe прaвдe. С другe стрaнe, знaмo дa првa плoчa Mojсиjeвoг Зaкoнa сaдржи зaпoвeсти кoje усклaђуjу мeђусoбнe oднoсe људи и Бoгa, пa прeмa тoмe нe сaдржe чoвeчaнскo Прaвo. Свeти aпoстoл Пaвлe мeђутим жeли дa прeoбликуje чoвeчaнскo Прaвo њeгoвим прeусмeрeњeм у прaвцу нoвe хришћaнскe ствaрнoсти; нaрaвнo, путeм љубaви. Другo, ниje случajнo штo Пaвлe нe вoзглaвљуje Прaвo и штo гa нe узвoди нa стeпeн првe и вeликe или нajвeћe зaпoвeсти: Љуби Гoспoдa Бoгa свoгa, нeгo нa стeпeн другe, сличнe oвoj: Љуби ближњeгa свoг кao сaмoг сeбe. A свe тo зaтo штo oвa зaпoвeст усклaђуje мeђуљудскe oднoсe и сaдржи искључивo људскo Прaвo. Пoмoћу другe aксиoлoшкe пoстaвкe љубaв сe прeдстaвљa кao стaлнa дужнoст прeмa ближњeм кoja сe никaдa нe исцрпљуje. Пo aпoстoлу Пaвлу љубaв сaчињaвa пoсeбaн вид oбaвeзe (obligatio), пoтпунo друкчиje oд свих других. Глaгoл (οφείλο) трeбa oвдe смaтрaти упoтрeбљeним сa пoсeбним прaвним смислoм из кoгa прoизилaзи дeбитум или ἡ οφειλή римскoг Прaвa. Дакле по среди је обaвeзa да jу трeбa стaлнo испуњaвaти дa сe она нe би угaсилa; да би она билa стaлнo oбнaвљaнa. Jeр љубaв ниje ствaр слoбoднe вoљe него дужнoсти и oбaвeзe. Бoжиjи зaкoн и интeрeс чoвeчaнствa нaлaжу oву oбaвeзу. Сaв eтички зaкoн oбухвaћeн je тим, пa сe тaкo oнaj кo искрeнo вoли пoкaзуje извршиoцeм свих oбaвeзa прeмa ближњeм. Зaтo oбликoвaњe љубaви кao oбaвeзe и истицaњe њeнe улoгe у нaшoj oбнoви и имa пoсeбну прaвну тeжину. Tрeћa Пaвлoвa aксиoлoшкa пoстaвкa o пojму љубaви искључуje мoгућнoст дa љубaв будe вршилaц свих oстaлих зaпoвeсти Зaкoнa, у смислу дa je oнaj кojи љуби ближњeгa испуниo Зaкoн. Сaoбрaзнoст с oпштим сaдржajeм љубaви трeнутнo сe пoдудaрa сa извршaвaњeм свих oдрeдaбa Прaвa, jeр oнaj кojи љуби сaсвим je испуниo и свe oбaвeзe и дужнoсти прeдвиђeнe Зaкoнoм. Пружaњe љубaви je oзнaкa вршeњa Зaкoнa, и тo нe сaмo Mojсиjeвoг, кoгa aпoстoл Пaвлe углaвнoм имa нa уму, нeгo и уoпштe, пoзитивнoг Прaвa и Зaкoнa. Пo другoм глeдишту, извршaвaњe Зaкoнa je сaмa суштинa љубaви. To Јeвaнђeлист Joвaн нaглaшaвa у писању: A oвo je љубaв: Дa хoдимo пo зaпoвeстимa њeгoвим. Oвo je зaпoвeст, кaкo чустe oд пoчeткa, дa пo њoj хoдитe (2. Jн. 1, 6). Свojoм чeтвртoм пoстaвкoм aпoстoл Пaвлe нaзнaчуje пoзитивну нeмoћ љубaви дa чини злo: Љубaв нe чини злo ближњeму (1. Кoр. 13, 7). Држeћи сe чврстo нaчeлa љубaви ми сe oслoбaђaмo сaмe смрти кao крajњeг злa, и тo jeднoстaвним прeлaскoм из смрти у живoт. Пoмoћу пeтe и пoслeдњe aксиoлoшкe пoстaвкe o љубaви aпoстoл Пaвлe прoклaмуje љубaв кao нajузвишeниjу идejу која усмeрaвa цeлoкупaн Зaкoн. Љубaв je плирoмa или пунoћa Зaкoнa, изjaшњaвa сe aпoстoл eтoсoм римскoг учитeљa Прaвa. У нoвoм хришћaнскoм свeту љубaв сe дaклe стaвљa нa мeстo пунoћe Зaкoнa; oнa кao нajузвишeниjи циљ Прaвa или Зaкoнa. Љубaв сa сaдржajeм кojи joj je Пaвлe дao упрaвo испуњуje цeлoкупaн Зaкoн. Oнa гa испуњaвa и oживљуje тaкo штo гa чини истинским Прaвoм и Зaкoнoм. Дoвoљнo je дa нeкo испуњaвa зaкoнe љубaви пa дa њeгoвo пoнaшaњe и oпстojaвaњe буду у склaду сa зaхтeвимa Зaкoнa или Прaвa. Зaтo сe сaмo љубaвљу прeмa ближњeм испуњуje сaв Зaкoн. Зaтo aпoстoл и дoслoвнo кaжe дa je oнaj кojи љуби другoг испуниo сaв Зaкoн. Кoлику силу имa љубaв кao циљ Зaкoнa пo Пaвлoвoj мисли мoжe сe oчитoвaти нa oснoву aксиoлoшкoг циљa Зaкoнa, a oн je изрaзитo eсхaтoлoшки oбojeн. У склaду сa њим Христoс je зaвршeтaк Зaкoнa зa oпрaвдaњe свaкoмe кojи вeруje (Рим. 10, 4. 1. Tим. 10, 6). Другим рeчимa, циљ и крaj и испуњeњe Зaкoнa jeстe сaми Христoс. Eтo зaтo сe Хрoстoс и љубaв пoистoвeћуjу пa сe у Христу и циљ Зaкoнa пoстижe. Зaтo љубaв и прeвaзилaзи свaку oдлику и свaки Зaкoн, свaкo Прaвo и прaвду уoпштe. Истoврeмeнo сa тим, с обзиром да сe свaкa Бoжиja oдликa прojaвљуje кao љубaв и да прoизилaзи из њe, истo то мoрa дa сe дeшaвa и сa прaвдoм; тo jeст, дa првa eнeргeтскa прojaвa прaвдe будe прojaвa љубaви кojу oнa, прaвдa, имa зa свoj извoр. Зaтo oбe, и љубaв и прaвду трeбa узимaти зajeднo, пa гoвoрити дa бeз jeднe и бeз другe људски oднoс нијe oствaрив. Нaимe, љубaв бeз прaвдe нe би мoглa дa усклaди људскe oднoсe, и тo кaкo збoг сaмe сeбe кao узвишeнe и нeствoрeнe, тaкo и збoг слoбoдe, oдгoвoрнoсти, oбaвeзa и пoдвижнoсти сaмe прaвдe, кoja мoрa дa будe нeпoкoлeбивa. Извор: Епархија крушевачка
  8. Епископ крушевачки Давид: Два текста који илуструју речи: богословски подбачено научнo недобачено Епископа Максима Васиљевића, О неумољивом Богу и асиметричној синергији (или: о инхерентној антиномији црквеног подвига, Теологија.нет), и: Blic-а, од 16-ог јула 2019. год. (Верници упутили писмо врху СПЦ, траже смену владике Хризостома …) (То јест о наступу бљуц-артиљерије на Свети Синод СПЦ-е, н. п.). * 1а. У оркестрираној режији против Светог Синода и синодалаца главну пажњу привлачи наступ првог члана оркестра и његове цветне салве. А он, наравно да се упиње да бриљира на овим деоницама: Оформљени укус или пуританство; друго и другачије у било ком виду које није на сметњи; други и префињена аргументација против њега; љубав која зна да дојади; чтец који изговара ђаконску јектенију благословом архијереја; егоистична жеља да се други усрећи нашом визијом живота; способност других да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње; завист због неслободе и нељубавности; дух апостолске авантуре у Духу Светом који се не крије иза наше углађености; крајње наиван и патетичан изглед намере појединих да спутају бујање богословских исказа; заносна вера јеромонаха Николаја Велимировића у идеје панхуманизма и свечовека, дивљење неким хиндуистичким идејама и одсуство надлежних цензора да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова); теолошка цензура као блага парафонија, а не као скретање у јерес; појединци који и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес; модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак, што све затвара врата за горућа питања; … о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге … Жички епископ Николај као изасланик Српске Цркве у Константинопољу који умољава Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника; … архијереји које је надгласала блага већина која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“ (све то, и о томе 1920. године). Док је преосвећени аутор рачунао да ће му речи одзвањати као звоно или мјед што јечи (1. Кор. 13, 1), а нису му зајечале, са речима пак које ћемо у наставку навести догодиће се опет слична ствар: да ће и оне потпасти под исказ светог апостола Павла: кимвал који звечи (1. Кор. 13, 1). Наиме, те речи су подругљиве, и стварају утисак да их је изрицао неко ко је припадао, и који ће даље припадати најстаријем и најистрајнијем цензору у нашој Цркви. Зато их треба чути: Самозвани „Цензор“, мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату, дави ко змија жабу, самозвани стални Портпарол, самонаметнути Цензор, Ваш образ, он тамо све и сва, ноторни издајник Светог Косова АВ, ПБ није средњошколска установа него подлеже универзитетским узусима и обичајима, сирово и сухо дрво, Савет Професора који неће прихватити синодску одлуку … С обзиром на то да су ове речи изговорене ван контекста чињеница и ствари које су се реално догодиле — ми их не можемо сматрати другачијим, него онаквим какве јесу: кимвалом који звечи. ** 2б. У приступу тексту часне сестре Дезидерије (Blic, 16. 07. 2019, уторак, 1-2), ми смо у њему одмах препознали извор и достављача информација, који је и сенка што стално осењује најпубличније бљуц-гласило; и још онога који помоћу овога гласила командује брзом неутрализацијом непожељних-ближњих. И док знак за паљбу даје он-незамењиви арбитар фамозног бљуц-гласила, оданде на његов знак ватру пушта часна сестра Дезидерија. Она је пак та медијска вештакиња која решава питања по кратком поступку. А који би разлог томе био овајпут? Божем, одмазда коју су чланови Светог Синода извршили над онима који се не слажу са мишљењем и политичким ставом истога тога Синода. (Небулоза! Наш ремарк). Зато једног од његових чланова сада треба медијском хајком проказати за симонију и коцку, а затим га приморати да се повуче са своје дужности. (В.: Blic, 16. јули 2019, 1-2). Тада би и правда, наводно обесправљених верника, била задовољена! Наше речи савешћу руковођене Полна и емоционална незрелост и недефинисаност личности јесте појава која може бити производ насиља извршеног над њима од стране других доминирајућих. А даља ланчана реакција на претходно јесте опет насиље, извршено над њиховим етосом и еросом у периоду њиховог сазревања и животног опредељивања. Тако ће се коначно у искуству тих људи показати да је над њиховим етосом и еросом био извршен и сами обред кастрације. Трансфер пак који је по диктату кренуо к њима у ствари је бреме које им је заједница предала. Тако су диктатом самог вође предати јарам и стигма, тешки за ношење. Зато и саме нус-појаве тог насиља не могу изостати, па ће се оне даље манифестовати: било у виду нескривене самодопадљивости-нарцисоидности, па и аутоеротизма, било у виду прикривеног еротизма који тражи и налази видове растерећења. Током трајања тога болног процеса самоотуђења пак, неминовно ће доминирати медикаментоза. Даље последице у вези са претходним могу бити, рецимо: да неко лепо пише а да нетачно мисли и да лоше говори, да слика као наивац и допадљиво, али на уштрб иконографији, затим да као мислилац користи обмане и лажи као делове и наставке помоћу којих ће премошћавати своје вапијуће празнине. Или ће их он опет користити као закрпе којима би да покрпи своју менталну одеротину. Скупа с тим иде и нарцисоидни активизам и фрапирање других њиме. И све тако, и у форми Аугијевих изби. Невоља пак бива што се то такође збива у нашем монашком свету; ту где су заједно са добрим делом наших лаика тиховање и боготражитељство давно већ постали неотуђиви знак нашег црквеног колективног распознавања. Та невоља се дакле продужава зато што из Еолових мехова стално излећу штетни ветрови који неутврђене људе вијају на разне погрешне, и опасне стране. * Услов да се уврстиш у елиту, у друштво посвећених или у заједницу Светих (Владика Николај, Старац Силун, Старац Софроније, Патријарх Павле, …) јесте да им подражаваш, и да личиш на њих вером, надом, љубављу и подобијем, укључујући и подобије спољашње. То даље значи да их не треба цитирати тако што ћеш им учитавати себе и своје мисли и речи; не, него што ћеш имати њиховог духа расуђивања, њихово богољубље и њихово човекољубље. Узбасамачивати се дакле треба смирењем, не само одређеном сумом знања и информација, а низбасамачивати се треба опет смирењем, све до држања ума у аду своје палости и палости света, но наравно без очајавања што ми нисмо први у свему, него што су уместо нас такви неки други људи, које ионако треба чинити већима од себе, по истинитој речи јеванђелској: да су међу нама први они који ће бити последњи. ** У самоме богословствовању никада не треба замењивати тезе нити прелазити црту, упркос ходању дуж саме црте; рецимо по угледу на светога Николаја, који је у обраћању свих народа њиховоме богу видео обраћање Богу Отаца наших. Но он при том рецимо, нигде и никада није поистоветио Логоса са Таоом, Алахом, Будом, Заратустром, …! И опет, апропо светога Николаја, он је итекако знао да је давно већ, било дошло до премошћења хришћанства и националне религије у Кинеза, па и до напретка у томе: оснивањем хришћанске Цркве у Кини и у Јапану, те појавом хришћана исповедника оваплоћенога Логоса и мученика за Њега, а не за Таоа. Проповед је наиме тамо већ била осенила кинески свет речју о Логосу Исусу Христу, након чега је Тао постао анахрон. Штавише, он је остао оно што је званично и био: чинилац и штаство миљеа тамошњег света погруженог у системе и лавиринте сујеверја. Остао је дакле, није се са Логосом стопио!!! Зато и у вези са самим светитељством Николајевим треба поставити питање: Да је остао само западни мислилац, и панхуманиста, и познавалац свечовека и хиндуизма, … да ли би се он икада узбасамачио до охристовљења и обожења, или би само низбасамачио по њивама глади, као већина његових негдашњих западних колега? *** Нема цензора без аутоцензуре; узалуд нечије набеђивање других да су они цензори ако се не пази на себе, еда би се и на друге могло пазити. Чему убеђивати друге да су такви када су они само добронамерна и доброжелатељна браћа? Чему уопште ругање црквеним послушањима и благословима када знамо да нас у Цркви ни саме ситнице не воде ситничарењу, него да нас у њој баш све води крупницама?! И још три добронамерности с наше стране. Ако нам неспретно баратање двосмисленостима може заклонити истину, колико ју тек обмана, односно лаж могу заклонити? Може ли ученик бити већи од учитеља свога? Зар ученику није довољно да буде као учитељ његов? Да ли је ново и непоновљивост увек гаранција истине и истинитости, а старо и понављање увек знак неистине и лажи?! Зар се ученик не креће у самим границама Предања и тога што му је предато да држи верно до смрти? Када то не би било тако, ученик и новајлија би се, судећи и по каноничности и по антиномичности хришћанских ствари, морао наћи у великој неприлици; и опет он у томе да му сама новачења не би била од помоћи. Но излаз из невоља је увек ту: Древни: Repeticio mater studiorum est. (Понављање је мати учења). Народни: Послушај кад ти два кажу. Можемо ли се играти црквеним и богословским темама као играчкама за децу, којима се дечје жеље испуњавају?! **** Питања и проблеми не завршавају се овде, него се још настављају продуженим питањем типа: „а шта ће народ рећи“, рецимо о другом браку млађих свештеника? Односно када се првобрачни договорно разведу — он ради друге а она ради другог?! Да ли ће исти захтев свештеника или његовог лобисте и заговорника важити када се и друга супруга буде упокојила? Ваљда ће и првобрачни свештеник једанпут умрети, па ће и његова удова попадија морати да постави питање самога свога другог, или недајбоже трећег брака, с обзиром да се и те ствари неочекивано закомпликују и лако отргну контроли? А то опет бива када се рецимо органска веза слова и духа светих канона апстрахује и негира?! Баш и као када се грубо раздвајају онтологија и етика?! Поготову када се хришћанској етици, библијској и предањској, светоотачкој и светотајинској намерно наноси штета, и то по нечијој тврдоглавости?! Ну, чиме то? Френетичним негирањем етике, макар она била и хришћанска! Али барјактари те ствари се ни овде не заустављају! Да би им се застава вијорила они бране мисију данашње Цркве од оних који је своде на идеолошки обрачун са неистомишљеницима (да ли са њима самима? Н. п.) и прогон (да ли њих самих? Н. п.) због другачијег фокуса и неспретно срочене мисли и сл. (да ли због њихових тумачења догмата, канона, православног етоса? Н. п.), због чега су последице толико штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. (Ако је цитирани аутор пре 50 година, рецимо 1968. год. био једногодишњак, о каквој је стагнацији под комунизмом он лично могао знати тада, а о њој говорити данас?! (Видети: Трн у оку Синода, Danas, 27. 07. 2019, субота, 1.) Зачуђујућа је упорност којом преосвећени аутор чланка оправдава себе за све што каже; и опет је зачуђујућа лакоћа којом он прелази преко других мишљења која се не би поклапала са његовим! (Видети Епископ Максим Васиљевић, у: Бела боја сликарског платна (или: о покајању и будућој чистоти, Теологија.нет, 26. јул 2019)). ***** Но вратимо се последицама хипотетичког другог брака удовог свештеника, који преосвећени Максим, ако га тачно разумемо заговара, са нашом напоменом да се његов проблем не би ни само ту зауставио. Не лези враже, шта бисмо чинили када би и неком епископу, односно заговорнику ове ствари у блиској будућности пало на памет да посегне за епископским браком? И то у тренутку када би неки епископ и малодушним постао, па на пример упитао: Ко би и њему у старости, немоћноме могао бити од било какве помоћи?! Шта ли би тек тада народ рекао?! Зато хајде да се већ једанпут обратимо народу овим речима: Народе, слатки брате, помагај! Но не тако што ћеш нам све досад ожењене женити, и женити нам и све до сада неожењене!!! Како год било, или да ће бивати, наш најбратскији и најмилоснији предлог по питању и ове ствари би гласио: Часне сестре Дезидерију и Дорку држати што даље и по страни, док још колико-толико има времена за избављење од свих, па и од овога белаја!!! Епископ крушевачки Давид Преузмите текст у .pdf формату ОВДЕ Извор: Епархија крушавачка
  9. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Уочи Видовдана, када црква Лазарица прославља свога ктитора и заштитника светог великомученика кнеза Лазара, служено је свечано бденије, након кога је пререзан славски колач поводом крсне славе хора св. кнеза Лазара. Бденију, које је служио Епископ крушевачки Господин Давид са свештенством Епархије крушевачке, присуствовало је мноштво верног народа и свештенства града Крушевца. После послужења испред храма одржан је концерт Војног оркестра и хора из Дома Војске из Београда. Прелепо вече окупило је велики број наших суграђана који су уживали у овој прекрасној музици. Славећи победу вечнога живота, и задобијање Царства Небескога, сабрало нас је све и ове године на небоземни сабор у славну Лазарицу да прославимо свете мученике косовске са светим и честитим кнезом Лазаром на челу. На сâм дан празника Видовдана, свету Божанствену Литургију служио је Епископ крушевачки Господин Давид са свештенством из Епархије крушевачке. Светој Литургији присуствовали су нам драги гости из Црне Горе, а са острва Бешке, мати Фотина са сестрама, као и монахиње из манастира Ковиља код Ивањице, директор БИА господин Братислав Гашић, градоначелница града Крушевца госпођа Јасмина Палуровић и заменица градоначелника Крушевца госпођа Весна Лазаревић. На светој Литургији преосвећени Владика је поучио верни народ веома надахнутом беседом посвећеном светом Кнезу Лазару и његовој љубави према Богу и народу. Након свете службе, предвођени моштима светог кнеза Лазара, литијски смо кренули до централног градског трга – споменика Косовским јунацима, где је служен помен овим светим мученицима. Након овог програма славље је настављено уз Трпезу љубави припремљену у цркви Лазарици, певајући песме светоме кнезу у част и радујући се сусрету једних са другима. Госте смо испратили са молитвеним жељама да долгоденствују на многаја љета, сећајући се речи које су и данас одјекивале Крушевцом да је земаљско за малена царство, а небеско увек и до века. Извор: Епархија крушевачка
  10. Епископ др Давид (Перовић) Ванредни професор Православнног богословског факултета Универзитета у Београду Катедра за Хришћанску етику и Аскетско богословље СВЕТЕ МOШТИ ТЕЛО У ПЕРСПЕКТИВИ ИСТОРИЈСКОЈ, ПСИХОСОМАТСКОЈ И ЕСХАТOЛOШКОЈ Бесконачна је светих благодат, коју од Христа примише. Отуда и мошти ових од божанствене силе непрестано чине чудеса: Њихова пак и имена, вером призивана, неисцељиве болести исцељују. Господе, и нас душевних и телесних страсти ослободи, као Човекољубац. (Минеј, Први Новембар, на Вечерњи, Слава глас 6) I Уводне напомене Православни хришћани верују и опитују да човечије тело, онако како га Црква представља, постаје сасудом нестворених божанских енергија; тело христоносно и духоносно. „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? [...] Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божји.“[1] На другом месту у Светом Писму опет читамо: „[...] сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцијели дух ваш и душа и тијело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа.“[2] Човечије тело се велича у Цркви због његовог назначења. Христос ће преобразити наше понижено тело да би оно постало „саобразно тијелу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити.“[3] Слава светих моштију предображава то ново стање тела као стање његове прослављености. Историјска сведочанства о поштовању светих моштију у Цркви Бог лично очувава (одржава, чува) мошти својих светих угодника и осењује их Својом нествореном благодаћу. Православна хришћанска Црква им зато указује поштовање: похрањује их испод свете трпезе као рукотвореног предобрасца[4] небеске нерукотворене Светиње — жртвеника.[5] Једно од најстаријих сведочанстава хришћанске црквене историје о моштима проналазимо код светог Поликарпа (+156). Црква их је, наиме поштовала као „драгоценије од драгога камења" и „чистије од злата.“[6] Верници су се, дакле сабирали на гробовима мученика или сведока (тј. над светим моштима) да би на њима вршили свету Евхаристију и празновали њихов спомен. Историчар и писац Јевсевије Кесаријски (265-340) казује: „Тела исповедника [хришћанске вере] остајаху положена на плочник током шест дана, за пример осталима. Затим их безаконици спаљиваху у прах и бацаху у реку Роданон, која протицаше недалеко, еда им се више не би налазило трага на земљи. И чињаху ово и мишљаху да могу надвладати Бога и одвратити [хришћане] од поновног рођења [тј. крштења], да се, како [многобошци] говораху, [они — хришћани] више не би надали васкрсењу, на основу којег верници инако уводе међу нама нову и туђу веру и презиру мучења, умирући спремни и радосни."[7] Још једно од сажетих објашњења тајне светих моштију даје нам православни богослов Георгије Мандзаридис. Он вели да је хришћанска Црква од почетка нарочито поштовала светитеље и светитељке и њихове свете мошти; мошти као опипљива знамења присуства [Божијег] и светитеља у свету служе заједници хришћана и изражавају њихову жарку жељу за васкрсењем.[8] Зато су поједини гонитељи хришћана [Вир у Галији] спаљивали њихове мошти и на сваки начин покушавали да их униште како би угасили наду у васкрсење. Даља историја светих моштију је повезана са крсташким походима и крсташким освајањем Цариграда. По заузећу престонице Византијског царства крсташи су у свој баснословни плен уврстили и безбројне мошти Светих, односећи их са собом у матичне земље да би оне затим биле расејане широм Европе. Потоња судбина заплењених светих моштију била је драматична. Примера ради, велики део моштију донетих у Француску био је бачен у реку Сену за време Француске револуције, и остао је да лежи на дну њеног корита; или је опет, био спаљен. Језичко и теолошко значење појма светих моштију Грчка реч λείψανα означава телесне нераспадиве остатке или целовита тела хришћанских светитеља, док словенска реч моћи или мошти има шире значење: телесних остатака светитеља осењених божанским нествореним енергијама, или силама или моћима, које и почивају на њима. Дакле, свете мошти које су постале нетрулежне захваљујући осењености божанским животворним енергијама нису амајлије или талисмани, односно магијска средства. Не! Свете мошти су „преносиоци“ свемоћних божанских енергија на оне људе који им са вером, побожношћу и љубављу притичу, тражећи и очекујући од њихових посвећеника или светих поседоватеља помоћи и излечења. Посвећујућа сила светих моштију пројављује се путем благоуханога мириса, о чему говори Свето Писмо[9], и при том она сâма чудотвори.[10] Иста благодат се преноси на предмете који долазе у додир са телесима Светих, и исход тога такође је чудотворење.[11] Облагодаћени човек, опет, зрачи миром и благословом, па чудотвори чак и самом својом сенком.[12] „Душа која се удостојила да постане причесницом благодати Божје, будући сама освештаном, нужно тежи да се освешта и све тело њено, јер она, обједињујући и одржавајући тело у целости, пребива у свим удовима његовим. Стога и благодат Духа Светога, као год што усваја душу, тако и тело чини својим обитавалиштем. Међутим, док се душа налази у телу Свесвети Дух не пројављује на томе телу сву своју славу, јер је неопходно да душа до краја живота сама показује своју вољу; то јест да благодат Духа Светога она следи на доличан начин. Али, када дође крај, и када се душа одвоји од тела, будући да је подвиг већ окончан, и душа победила, па исходи из тела овенчана непропадљивошћу, јер је ваљано савршила свој подвиг, онда се [...] благодат Духа Светога и у тело ове душе усељује и у њему своју освештавајућу силу пројављује, услед чега голе кости и мошти Светих — изливају исцељење и лече сваку болест. Јер, када се душа смрћу одвоји од тела, тада она сама, без учешћа тела, пребива са целокупним Божанством, односно с благодаћу Божјом, и сама постаје бог по благодати. Тело пак остаје без душе, само са Божанством, и људима кроз чудеса пројављује божанску силу.“[13] Што се пак тела „обичних смртника" тиче, неопходно је рећи следеће. Тела православних, крштених хришћана, и прах њихових телеса по њиховој смрти освештани су благодаћу крштења и светотајинског живота, независно од тога да ли су се они уподобили Богу веома, односно достигли висину светитељства у класичном смислу речи. Њихова тела дакле, претрајаваће у виду праха до свеопштег васкрсења мртвих. У вези са телима нехришћана, с друге стране, макар и балсамованих, треба рећи то да она нису осењена божанским нествореним енергијама. И мада ће и нехришћани васкрснути са својим телима, њихова тела, односно њихово биће сигурно неће бити налик сјају тела — или сијању бића православних хришћана и светитеља. Односни карактер светих моштију Да бисмо појмили тајну светих моштију, као уосталом и тајну иконе, односно богословља, своју спознају ми морамо преместити из сфере свести или разума у сферу искуства личног сусрета. Свете мошти дакле треба поимати као однос, и у контексту заједнице. Оне нису резултат успеха искључиво подвига онога који се удостојио да му тело постане облагодаћено и нетљено. Не, него су оне, пре свега резултат црквеног догађаја у коме се спознаја Христа и ближњег подудара с љубављу према Христу и ближњем. Исто тако и поштовање светих моштију конкретног светитеља није с наше стране ствар наше приватне побожности у виду приступања и поклоњења моштима, већ је то пре свега црквени доживљај нашег личног обраћања личности светитеља у Христу с љубављу и молитвом да нам и он са своје стране узврати личним односом. У сваком случају свете мошти и њихово поштовање пројава су догађаја заједнице и кроз њу, а она, заједница јесте, и остаје најцрквенијим догађајем. Штавише, догађај заједнице једнак је догађају најузвишеније гносеологије. Начин постајања уопште, па и сами начин постојања светих моштију посебно — понављамо — подразумева лични однос. Он је опет могућ само у начину заједничарског постојања. Зато је заједница крајња реалност — до те мере реалност — да изван ње нико и ништа не може постојати нити постати. Самим тим ни свете мошти, са свим поштовањем које оне иначе уживају.[14] Богодолично поштовање светих моштију Верни сведок или исповедник вере приступа моштима онако како и светим иконама приступа: са богодоличним поштовањем; он им дакле не прилази као реликвијама које саме по себи и својом силом, а не Божјом постају, и чудотворе. Не! Он им прилази као светињи која врши посредништво чудотворења, или, посредништво преношења божанске енергије са светиње на вернике и, у наставку, на целокупну твар. Тако, пошто је наш однос према иконама богодоличан, жив и непосредан однос са личношћу Христа, Богородице или Светих чији се ликови живопишу, то и наш однос са светим моштима мора пре свега бити личан однос са Светитељима — који опет, имају свој однос — богодоличан и узводни ка Светој Тројици; то јест однос христопоклон и причесан. Сведочансшва Свеших отаца о свешим моштима Свети Григорије Богослов указује на многобројна чудеса која су се дешавала с драгоценим моштима светог Кипријана, и то тамо где је постојала вера. А све то поимали су они који су ту веру искусили и пренели нам чудо; чудо које ће се и убудуће преносити.[15] У Првој изобличитељној беседи[16], упућеној цару Јулијану, свети Григорије говори о Светима: „Њима приличе велике почасти и панигирици. Од њих демони беже, а болесници се исцељују. Од њих бивају откривења и пророштва. Па и сама телеса њихова имају исту силу, заједно са њиховим светим душама, било да их се дотичемо, било да их поштујемо. И саме капи њихове крви и незнатни предмети у вези с њиховим страдањем делују, баш као и њихова телеса“[17] Свети Јован Златоусти наглашава како и цар самодржац хита да се поклони гробовима Светих и да се „Светима моли, еда би му они били заступници пред Богом.“[18] Изражавајући веру Цркве сети Јован наставља: „Посећуј храмове мученика, где ћеш наћи здравља телу и користи души.[19] У Другој омилији на Књигу постања (15, 6) он саветује хришћане да посећују домове молитве и липсанотеке Светих, „тако да се ми, пошто примимо њихов благослов, покажемо непоколебивим пред замкама демонским, будући претходно утврђени“. „Кости Светих подвлашћују демоне [...] и ослобађају оне који су се одрешили од њихових горких веза.“[20] Свети Василије Велики нас обавештава да су чесне мошти свете Јулите освештавале град: „Земља пак, благословена пришествијем блажене, из недара својих истакала је саму агијазму, а мученица, заступивши место матере, као да напајаху житеље града, рекло би се, самим млеком. Ова вода служила је као предохранитељно средство како здравима, којима је причињавала задовољство у наслађивању целомудријем, тако опет и болнима, као утеха.“[21] У спису О поштовању Светитеља и њихових моштију (Περί τών αγίων καί τάς τήν λειψάνων αυτών τιμάς)[22] Свети Јован Дамаскин вели да су „Они [светитељи] постали ризнице Божје и чиста станишта Његова: ’Уселићу се у њих, и живећу у њима’, вели Бог, ’и бићу им Бог’[23] А да су ’душе праведника у руци Божјој и [да] их се смрт не дотиче’[24] вели [само] божанско Писмо: јер смрт Светитеља пре је сан него смрт. ’Јер потрудиће се у веку овом и живеће до конца’[25], те: 'скупа је пред Господом смрт светаца Његових.’[26] Има ли дакле што драгоценије од тога да будеш у руци Господњој? ’Јер Бог је живот и светлост, и они који су у руци Господњој, налазе се у животу и светлости.’ А да се Бог у њихова тела уселио [...], то каже апостол: ’Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама.’[27]’А Дух Свети је Господ.’[28] И: ’Ако неко разара храм Божји, разориће њега Бог.’[29] Како онда не треба поштовати одушевљене храмове Божје, одушевљена Божја станишта? Они су за живота слободно стајали пред Богом“ (Светигора 49, 1996, 6). Канонизација Светитеља, или опипљиви знаци њиховог богоопштења Господ је тај који својој Цркви први открива живе чланове Свога црквеног организма као Своје угоднике. А хришћани су они који на основу богоугодног живота своје дојучерашње живе браће и ближњих сада почињу да им се као Светима обраћају молитвом, и да их прослављају као нове Светитеље. И тако, док их Господ пројављује као Своје угоднике, дотле их Црква — Сабрање верних, заједно са пастирима канонизује, или их саборно уврштава у сазвежђа својих Светих. Из икона и светих моштију увек је истицало и увек се лило свето миро. „Владика Христос нам је даровао светитељске мошти као спасоносне изворе“ — вели Свети Јован Дамаскин — „који [извори] на многе начине точе благодетељи [доброчинства], и изливају миомирисно миро; и нико нека не сумња у то. Јер ако је вољом Божјом из оштрог и сувог камена потекла вода у пустињи[30], зар је невероватно да из мученичких моштију потече миомирисно миро? [То уопште није невероватно] за оне који познају силу Божју, то јест, није необично за част коју им Он чини.“[31] Што се тиче става медицине наспрам исцељења путем светих моштију, он је начелан: став лекара верника увек је богоцентричан, било да се ради о медицини, било о светим моштима. То јест, Бог дела у свету на безброј начина, па тако и кроз медицину и преко светих моштију. Став пак неверујућег лекара, односно лекара без дара покајања и непробуђеног за веру, сигурно ће бити другачији, и то како према медицини тако и према светим моштима. И док се на Светитељима као обоженим људима и преко њихових светих икона и моштију као нове твари већ пројављује сила васкрсења и слава Царства Божјег — наравно, у различитим степенима богопричесности њихових светих поседоватеља — дотле се у нама у додиру са Светитељима и њиховим иконама и светим моштима стално повећава жеђ за нашим личним васкрсењем и том истом славом Царства Божјег. Зато поред свега осталог то с наше стране треба да буде један од главних разлога поштовања и Светитеља, и њихових светих икона, и њихових светих моштију. II Проповед светога Григорија Паламе о преображају и освећењу тела и душе Ако неко целим својим бићем започиње борбу против греха како би задобио врлину[32], он свој ум мора приморати да се из „праволинијског“ кретања и истраживања вањског простора[33] врати у тело и у себе, па да онда, у „кружном“ непогрешивом кретању започне своје најбоље и најприкладније делање: и то сабирање ума не само у тело и срце већ и у њега самога. Због чега? Због превазилажења себе и свога сједињења са Богом. Значи да без претходно савладане расејаности и постигнутог сабрања ума то јединство није могуће. „Јер ум који није расејан враћа се у себе и кроз себе узноси се Богу", каже нам о томе сам свети Василије.[34] Опет у вези с телом а у овом контексту „на тело се никада не гледа као на нешто што спречава духовни напредак душе, будући да се цео човек, и тело и његова душа дакле, мора преобразити и обожити. То је основна хришћанска исправка дуализма грчке мисли, нарочито платонизма."[35] Дакле, треба пазити на целога себе, а не само на један свој део; пажњом и стражом ума лако је избавити се од злих страсти тела и душе, лако је тело покорити духу да више не буде каквог неваљалства у срцу.[36] Као што они који се предају похоти и грешним уживањима све жеље своје душе преносе на тело, те у потпуности постају „телесни“[37], исто тако се преображавају и тело узносе они који су свој ум узнели Богу и принели Му своје богочежњиве душе. Тако тело, заједно са душом учествује у божанској заједници, постајањем обиталишта и имања Божјега. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, то јест да би било под нашом контролом. Они који се посвећују чистој умној молитви морају се ослобађати страсти и одбацивати сваки додир с оним што ту молитву омета. Неопходно је дакле савладати свако чуло задовољства, потпуно одбацити страсти, и цело тело умртвити за грех; слично томе, зле страсти које се налазе у уму треба поразити, или уздићи се изнад чулних задовољстава. Сваком човеку који је под влашћу страсти и који због тога ни уснама не може окусити умну молитву биће најбоље да се телесно изнурује постом, бдењем или радом. Само то изнуривање пак умртвљује склоност тела ка греху, те обуздава и раслабљује помисли које подстичу насилне страсти. Али се и даље од тога може ићи: када све то у нама побуђује свето покајање и стање дубоке скрушености (κατάνυξις) кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат.[38] „Бог најсигурније исцељује кроз трпљење.“[39] „Телесним“ треба назвати све што се јавља у нашим помислима, а што је производ телесних задовољстава; затим, оно што се спаја с помислима, и представљајући се као нешто пријатно, вуче их надоле. Када је пак реч о ономе што се одвија у телу, а што исходи из душе преиспуњене духовном радошћу, то треба назвати духовном стварношћу, упркос чињеници да и оно настаје у телу. Када сладострашће настало у телу уђе у ум, сав ум њиме постаје телесан. Међутим, тело уопште не заједничи с оним што је узвишено, већ му, напротив, предаје свој квалитет — оно што је ниже или плотско — те се тако цео човек назива плот или телесан.[40] Супротно томе бива када духовна сладост прелази из ума у тело, а да се том приликом никако не нарушава заједница с телом, него се оно још преображава и одуховљује. Јер тада тело одбија све своје зле прохтеве и више не вуче душу надоле, него се с њом узвишава, те тако цео човек постаје „дух“, као што је написано: „Рођени од Духа, дух је.“[41] Сваки покрет у телу, и бол и задовољство јесте заједничка активност тела и душе. Постоје благословене и блажене страсти и заједничке делатности душевно-телесне, које не прикивају дух за тело, већ служе телу да се оно уздигне до достојанства равног достојанству духа, и да га подстакну да оно тежи нечему узвишенијем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела, већ силазе у тело из ума, еда би га преобразиле у нешто боље, те да би се оно њиховом помоћи — тих делања и страсти — обожило. Оваплоћење Бога Логоса заједничко је и за душу и за тело. Логос је обожио тело посредством душе, еда би и оно чинило Божја дела. У духовном човеку пак благодат Духа која се преноси у тело кроз душу, телу доноси искуство божанских ствари и омогућује сама та блажена искуства што их сама душа носи. А душа, пошто је искусила божанско поседује и свој страсни део, достојанствен и божанствен. Другачије речено, у нама постоји страствена способност, и она може постати благословеном, достојанственом и божанственом. Када душа стреми том блаженом делању и пуноћи, она обожује и тело, које се, будући да више није вођено вештаственим страстима враћа себи, и одбија сваки додир са злом. И тако оно подстиче властито освећење и неодвојиво обожење, како нам о томе и сведоче чудотворне мошти светитеља.[42] У вези с претходним излагањем треба такође видети речено:[43] Лице Првомученика Стефана још за живота сијало је као у ангела.[44] И његово тело искусило је божанске ствари. То искуство и активност својствени су души и телу, и представљају неисказиву везу и заједницу са Богом. Тиме је и само тело божанствено уздигнуто, и већ је удаљено од зла и земаљских страсти.[45] Такве су надумне реалности и неизрециве енергије или дејства у телима свештених безмолвника који су сав свој живот посветили исихији или тиховању. Такве ствари превазилазе и надилазе ум оних који све то истражују теоретски, али делима и искуством не долазе до знања. Према томе, исцељења и чудотворства никада се не догађају уколико душа није у стању умне усрдне молитве, а тело у савршеном складу са душом. Сваки разуман човек добро зна да је благодат Духа обећана онима који су је се удостојили у времену пребивања у врлини. „Иштите и даће вам се“, каже Господ[46], а то је нешто што се не односи само на одношење „и до трећега неба“[47], већ и на све дарове Духа Светога. Дар различитих језика и њихово тумачење[48], за које апостол Павле каже да се молитвом стиче, показује да се благодат понекад пројављује и кроз тело. Исто важи и за реч мудрости[49], дар исцељивања[50], дар чудотворења[51], као и за Павлово полагање руку[52], којим се вршило преношење Духа Светога. Укратко, Дух се не пројављује само тада када у души обитава молитва, која се иначе тајанствено сједињује са непресушним извором поменутих дарова, пошто није забележено да су Апостоли изговарали гласно иједну реч када су полагали руке на њих.[53] То опет значи да тело може постати сасуд благодати чак и онда када се душа не налази у узвишеном духовном стању. Зато управо ту треба тражити, и проналазити основно начело светотајинског учења о томе да учинак светих тајни не зависи од „достојности“ онога ко ту благодат прима. Дакле, ова пројава благодати не дешава се само за време умно-срдачне молитве, него и у тренуцима телесног делања, када се, рецимо, руке, преко којих Дух Свети силази, полажу на оног човека који се рукополаже. Усмеравање страсног дела душе од зла ка добром и, опет, усмеравање овога дела к божанским стварима — назива се бестрашћем. Тако се бестрасним назива онај који је свој прохтев гнева (θύμος — раздражљивост) и жеље (επιθυμία — похотљивост), а управо они сачињавају страсни део душе, подредио душевним способностима знања (γνόσις), расуђивања (κριτικά) и мишљења (λογιστικά). То усмеравање одводи даље ка одговарајућим врлинама; на пример — милосрђе бориће се против грамзивости, трпљење против гневљивости. Дакле, само преусмерење страсти доноси подстрек за убрзано узношење Богу. Зато раздражљивост треба преображавати у праведни гнев и у склоност ка правичности; изнад свега тога пак, ерос или страсни аспект љубави треба усмеравати од телесне насладе ка неописивој жељи за заједницом са Христом. Јер, на крају крајева, награђен бива само онај који је тај део своје душе (део послушан уму, коме је иначе природно дато да влада (хегемонија) подредио сталном стремљењу Богу непрекидним сећањем на Њега, или пребивању у стању непрекидне сабраности, када је и сва пажња усмерена на Бога. Израз сећање на Бога Свети Дијадох Фотички (5. век) први пут ће отворено повезати са призивањем Христовог Имена.[54] Захваљујући том сећању човек ће стећи божанску склоност и подстаћи ће душу да напредује к најузвишенијем стању — стању љубави Божје. Кроз ту љубав он ће онда и испунити заповести Онога кога љуби, и спровешће их у дело, и задобиће чисту и савршену љубав према ближњем[55] и постаће омоштен. РЕЗИМЕ Црква је од почетка нарочито поштовала Светитеље и њихове свете мошти. Свете мошти пак као видљиви знаци присуства Светитеља у свету служе изграђивању заједнице верних са Христом, и изражавају „жарко очекивање" свих нас да лично васкрснемо из мртвих. Поједини гониоци хришћана спаљивали су њихова тела с намером да их на сваки начин униште, не би ли тако угасили наду свеопштег васкрсења. Литература: Свето Писмо Старога и Новога Завета, Београд, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, 2012. Антониос Алевизопулос, Римокатолицизам, протестантизам и православље (Αντώνιος Αλεβιζόπουλος, Ρωμαιοκαθολικισμός, προτεσταντισμός και ορθοδοξία, Αθήνα, 1992). Свети Василије Велики, Омилија на празник мученице Јулите и продужетак реченога у претходној беседи о благодарењу 2, ЕПЕ 7, 28. Свети Василије Велики, Ер. II, 2, РG 32,228А. Свети Григорије Богослов, Похвала мученику Кипријану (Εις τον άγιον ιερομάρτυρα Κυπριανόν, 24, 18). Свети Григорије Богослов - Прва изобличитељна беседа (Κατά Ιουλιανου Βασιλέως Στηλιτευτικός πρώτος). Свети Григοрије Богослов, Омилија 24, 11, РG 35, 11, 81 В. Gregory Раlamas, The Triads, Paulist Press, New York 1983, 126 (срп. изд. Свети Григорије Палама, Слова у одбрану светих исихаста, Нови Сад, 2012.) Gregory Palamas, The Triads (еd. with an introduction by John Meyendorff), The Hesychast method of prayer, and the transformation of the body, Раulist Press, New York 1983, 43-55. Свети Дијадох Фотички, Сenturies, ХСVII, еd Des Places, 159. Дионисије, De div. nom., IV. 9, РG 3, 705В (Άγιος Διονύσιος ο Αεροπαγίτης, Περί θείων ονομάτων). Јевсевије Кесаријски, Црквена историја 5,1,62-63 (Ευσεβίου Καισαρίας, Εκκλησιαστική Ιστορία). Свети Јован Дамаскин, О поштовању Светитеља и њихових моштију у: Живот и чуда Светога Василија Острошког Чудотворца, књ. 3: Чудесна исцељења и јављање Светога Василија Острошкога, Цетиње, Светигора 2010, стр.7-10. Свети Јован Златоуст, О статуама, Омилија 8, 2. Свети Јован Златоусти - Тумачење Друге посланице Коринћанима (Πρός Β Κορινθίου Ομιλια 26). Свети Јован Златоусти - Тумачење Јеванђеља по Матеју Омилија 37, 7 (Ομιλία Δ΄ εις το κατά Ματθαίον Ευαγγέλιον). Свети Јован Златоусти - Друга омилија на Књигу постања (15, 6). Свети Јован Лествичник, Лествица 27 (РG 88, 1112 С). Γεοργίου Μαντζαρίδης, Χριστιανική Ηθική, Θεσσαλονίκη, 1995. Ortodossia di J. D. Zizioulas, Enciclopedia del Novecento, vol. V, 9, 17. Свети Поликарп, Сведочанства древних хришћана (Τά μαρτύρια τών αρχαίων Χριστιανών, ЕПЕ, Θεσσαλονίκη, 1978). Свети Симеон Нови Богослов (Συμεών του Νέου Θεολόγου, Тα Ευρισκόμενα, Θεσσαλονίκη, 1977, 46). [1] 1. Кор 6, 19-20. [2] 1. Сол 5, 23. [3] Филип. 3, 21. [4] Јевр. 9, 24. [5] Јевр. 13, 10; Откр. 6, 9. [6] Τά μαρτύρια τών αρχαίων Χριστιανών, 18, ЕПЕ, Θεσσαλονίκη, 1978, стр. 122. [7] Јевсевије Кесаријски, Црквена историја 5, 1, 62-63 (Ευσεβίου Καισαρίας, Εκκλησιαστική Ιστορία). [8]Γεοργίου Μαντζαρίδης, Χριστιανική Ηθική, Θεσσαλονίκη,1995, 272; в. и Αντώνιος Αλεβιζόπουλος, Ρωμαιοκαθολικισμός, Προτεσταντισμός και Ορθοδοξία, Αθήνα, 1992, 51. [9] 2. Кор 2, 15; Ис. 66, 14. [10] 4/2. Цар. 13, 20-21. [11] 4/2. Цар. 2, 8-14; Дан. 3, 27-28; Мат. 9, 20-22; Марк. 6. 13; Дел. ап. 19, 11-12. [12] Дел. ап. 5, 12, 15-16; в. Свети Јован Златоуст, О статуама, Омилија 8, 2. [13] Светог Симеона Новог Богослова беседа четврта, 4, (Συμεών Νέου Θεολόγου, Τα ευρισκόμενα, Θεσσαλονίκη, 1977, 46). [14] в. Ortodossia di J. D. Zizioulas, Enciclopedia del Novecento, vol. V, 9, 17. [15] Εις τον άγιον ιερομάρτυρα Κυπριανόν, Беседа 24, 18). [16] Κατά Ιουλιανου Βασιλέως Στηλιτευτικός πρώτος. [17] ЕПЕ 3, 92. [18] Тумачење Друге посланице Коринћанима, Омилија 26, 5 (Προς Β Κορινθίους, Ομιλία 26). [19]Тумачење Јеванђеља по Матеју, Омилија 37, 7 (Ομιλία εις το κατά Ματθαίον Ευαγγέλιον). [20] Προς Β Κορινθίους, Ομιλία 26, 5. [21] Омилија на празник мученице Јулите и продужетак реченога у претходној беседи о благодарењу 2, ЕПЕ 7, 28. [22] Свети Јован Дамаскин, О поштовању Светитеља и њихових моштију у: Живот и чуда Светога Василија Острошког Чудотворца, књ. 3: Чудесна исцељења и јављање Светога Василија Острошкога, Цетиње, Светигора 2010, стр.7-10. [23] 2. Кор. 6, 16. [24] Прем. 3, 1. [25] Пс. 48, 9-10. [26] Пс. 116, 6. [27] 1. Кор. 6, 19. [28] 2. Кор. 3, 17. [29] 1. Кор. 3. 17. [30] Изл. 17, 6. [31] Свети Јован Дамаскин, О поштовању Светитеља и њихових моштију, Исто. [32] 2. Кор. 1, 22; 5, 5; Еф. 1, 4. [33] Дионисије, De div. nom., IV. 9, РG 3, 705В (Άγιος Διονύσιος ο Αεροπαγίτης, Περί θείων ονομάτων). [34] Ер. II, 2, РG 32,228А. [35] Gregory Раlamas, The Triads, Paulist Press, New York 1983, 126, n. 36; (срп. изд. Свети Григорије Палама, Слова у одбрану светих исихаста, Нови Сад, 2012.). [36] Пон. зак. 15, 9; Проп, 10, 4. [37] Пост. 6, 2. [38] Пс. 50, 19. [39] Свети Григорије Богослов, Омилија 24, 11, РG 35, 11, 81 В; Мат. 17, 21; Марк. 9, 29. [40] Пост. 6, 3. [41] Јов. 3, 6 и 8. [42]в. Свети Григорије Палама, Слова у одбрану светих исихаста, Беседа II, и 12, ЕПЕ 2, 372. [43] Исто, I, II. 4, 5, 6, 8; II, II. 9, 127-133, 135-137; видети и: 13, 14, 19, 20, 373-379, 389-393; The Hesychast method of prayer, and the transformation of the body, у: Gregory Palamas, The Triads (еd. with an introduction by John Meyendorff), Раulist Press, New York, 1983, 43-55. [44] Дел. ап. 15. [45] Пс. 46, 10. [46] Мат. 7, 7. [47] 2. Кор. 12, 2. [48] 1. Кор. 12, 10. [49] 1. Кор. 14, 26 и 12, 8. [50] 1. Кор. 12, 9. [51] 1. Кор. 12, 10. [52] 1. Тим. 1, 6 [53] Дел. ап. 8, 17. [54] Сenturies, ХСVII, еd Des Places, 159; Свети Јован Лествичник, Лествица 27 (РG 88, 1112 С. [55] Јов. 4, 19 и 5 1-2. https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/31/episkop-krusevacki-david-svete-mosti-telo-u-perspaktivi-istorijskoj-psihosomatskoj-i-eshatoloskoj/
  11. Експозе Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки. У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне интерпретације коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је као златна карика искована у поменутим Писмима. Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима концентришемо искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља. Севировска Христологија Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«. Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«. Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства које би конкретно постојало. Христолошка визија Светога Максима Свети Максим оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону. Христолошке теме Писама 1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је постао савршени човек. Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо XIV,536 A). 2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број. Порицање двојства природа после њиховог сједињења доводи до елиминације природа. Христос је после сједињења двојак у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D). 3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи раздвојене; оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење. Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти никада није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно истовремено постаје израз који указује на две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A). 4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C). 5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења. б) Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило. в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио по Домостроју, и притом никако путем природног закона. Свети Максим подвлачи чињеницу да у обадва случаја, то јест у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C). 6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења није била недовршена или несавршена. Не, она је била и довршена и савршена! А после сједињења она је не само остала природа божанска, него је још и постала природа човечанска. Другим речима, на природе које припадају ипостаси уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле темељ јединства две природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D). 7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма) користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B). 8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A). 9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то по броју, било то као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за своју ипостас, слично природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C). Писмо XIX Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде ради о делу (έργον) о и пракси (πράξις). У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је ово јединство по категорији ипостасно, и оно не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он] постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356). Актуелност теме ипостаси Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања линије која раздваја једну христологију од друге. Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим овим појмовима, с обзиром да природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити ван оквира саме ипостаси, Христове Ипостаси. Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује. На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја. По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи: а) Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417). б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају. Аналитичко – егзегетски метод Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно, са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном христологијом правдао би се доприношењем побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације. Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему. https://www.eparhijakrusevacka.com View full Странице
  12. Eпископ Крушевачки др Давид Перовић Православни Богословски факултет, Београд Свештена екологија у окриљу Православне Цркве (Ктисиолошки аспекти по избору) Господ се зацари, у лепоту се обуче. Обуче се Господ у силу и опаса се. Дому Твоме, Господе, доликује светиња, докле дани трају. Јер утврди Васељену, која се неће поколебати. Прокимен: У Суботу вече, глас 6 Aпстракт: Велики и Православни Сабор Цркве Православне одржан је на Криту, и он је оданде упутио поруку хришћанима и свету, поруку која гласи: да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци; да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава. Зато човек, истовремено са искоришћавањем природе, мора да негује у себи свест о томе да је он само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Једино под тим условом будући нараштаји ће моћи да имају своје неотуђиво право на природна добра која нам је поверио Творац. Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Зато она примењује свештене Чинове за освећење и заштиту природне средине; и опет, она слави стваралачку моћ Господњу над Свемиром и указује на Господњу владавину њиме. Али она понајпре истиче своје благодатне еко–евхаристијске крилатице, односно богомудре еко-парадигме црквених учитеља-Светих Отаца. Кључне речи: Свештена екологија, Чинови за освећење и заштиту, еко-био етика, еколошка химна-ода, ктисиологија, еко-Анафора, микро-екологија, еко-парадигма, еко-литература, еко-музика, еко-филмографија. Увод Свети и Велики Сабор Православне Цркве православном народу и сваком човеку добре воље сажето указује и на еколошко питање; на савремено, актуелно, онтолошко питање. Дакле у Параграфу 8. Поруке Сабора стоји да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци. Штавише, да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава, оптерећености атмосфере штетним загађењима и променом климе. При хришћанском сагледавању проблема тражи се покајање за злоупотребе, уздржљивост и аскетски етос као лек за прекомерну потрошњу. Зато човек истовремено са њом мора да негује у себи свест о томе да је он само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Православна Црква непрестано наглашава да и будући нараштаји имају право на природна добра која нам је поверио Творац. Из тог разлога и она активно суделује у разним међународним еколошким подухватима, а први септембар је одредила за дан молитве за заштиту природне околине. (Из П О Р У К Е Светог и Великог Сабора Православне Цркве; в. у Eко-библ.). Али Први септембар је само један од црквених дана када се сећамо да су Прародитељи Адам и Ева увели палог Архангела у свој и у људски живот и у човеково окружење, када су заједно и створили мегистански еколошки проблем: наш изгон из Раја сладости у свет пикрије, и затварање његових врата за нама (Икос, Свештени Чин за Заштиту Околине, 16, Требник, в. у Eко-библ., Валиндра Никодим, на грчком). Узрочно–последични догађај овог сепаратистичког акта Прародитеља јесте и зидање Вавилонске куле, чији архитектонски пра-одјек примећујемо данас на централном здању Бриселске Централе (в. на Слава и ниње, Ихос Плагиос 1, Свештени Чин, 20, исто). Реакцију Хришћанске Цркве на оба, као и на све друге сепаратистичке видове коренитог одвајања твари од њеног Створитеља ми налазимо описану у последњем великом огласу Цркве, упућеном свеколикој Васељени: Чувајући неокрњеним свој светотајински и сотириолошки карактер Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Она „из дана у дан” благовести спасење Господње и објављује међу племенима земаљским славу Његову, „у свим народима чудеса Његова” (ср. Псалам 95). (Параграф 12. П О Р У К Е Светог и Великог Сабора Православне Цркве, исто). 1. Свештени Чинови за освећење и заштиту природне средине У великој свештеној молитви за Заштиту природне средине констатује се да су неред и злоупотреба учињени у нашем природном окружењу изазвали неравнотежу; да је то проузроковало растакање икономијског система природе, и да су се умножили видови насиља над планетом Земљом. Зато је истога тога дана, 1. септембра Велика Христова Црква одредила да се пре свега чине молитве и молепствија, приноси и благодарења за све људе, и за заштиту и очување нашег природног окружења од кварења и растакања. Јер то је добро и угодно пред нашим Спаситељем Богом. Сетимо се да је Господња Земља и сва пуноћа њезина, Икумена и све што живи у њој. И да заједно са свима нама целокупна твар жарко ишчекује да се јаве синови Божји, богољупци и човекољупци, који ће је заштитити и успокојити (Свештени Чин за Заштиту Околине, 16, у Требник, в. у Еко-библ.). Заштита и окриље Свевишњега Који год пребивају под заштитом Свевишњега настаниће се под окриљем Бога небескога (Псалам 90). Као што је Христос својим уласком донео спасење дому Закхејеву (Лк. 19, 1-10) тако се и уласком свештених служитеља и са њима Светих Христових Анђела даје Његов мир дому који се освећује и милостиво се он Њиме благосиља. Тако се спасавају и просвећују сви који ће у том дому живети (Тропар гласа осмог, Требник, 424; в. у Еко-библ.). Заштита куће коју узнемиравају зли дуси Син Живога Бога Оца, Христос, седи на Херувимима изнад сваког је Поглаварства и Власти и Силе и Господства. Он је поставио Небо као свод, Земљу створио својом моћи а Васељену уредио мудрошћу. Он је заштита оних који у Њега полажу наду. Он је чувар житеља дома од сваке несреће; Његова војска Анђела њихов је чувар. Он је човеково утврђење, моћан Владар мира (Молитва за кућу коју узнемиравају зли дуси, Требник, 429-430; в. у Ек.-библ.). 2. Рефлексија о еко-и-био-етици Тамну страну наше пост-нуклеаристичке3 епохе можемо насловити Био-зоном греха, страсти и смрти и еко-зоном бура, атомских језгара и огња; њен пропратни коментар опет, ми можемо профилисати следећим речима. Живимо у времену зла. То се огледа већ у томе да ништа више не носи своје право име (...) Све плови под лажном заставом, ниједна реч не одговара истини (...) Живимо у добу запоседнутом демонима у тој мери да добра и праведна дела можемо да чинимо једино још у највећој скровитости, као да је реч о нечему незаконитом. Рат и револуција не јењавају. Напротив. Наша све хладнија осећања распирују њихов жар. (Видети: Ф. Кафка, Дневници:1914-1923, Изабрана дела, књ. 6). Каквом бисмо то молитвеном и химнолошком богословљу ми могли прибећи по одјеку претходних речи?! Каквим то протестима, и прозбама за спас нас, данашње деце Божје, и за очување Божје творевине?! Какав то каталог нових грехова да саставимо ми, савремени, еколошки и техно-грешници?! Протести и прозбе Да нас Господ избави од духа себедопадљивости, себељубља и себеобожавања, који нас и на спољашње украшавање и бојадисање и намештање нагони, те да нам подари ревност за саборно живљење и себеукрашавање врлинама, од Господа да молимо. Да нас Господ заштити, спаси, помилује и сачува од духа свих страсти што харају светом, од сваковрсног обесвећења тела и душе, и од кремације телеса, која су храмови Тела Господњега и Његовога Светога Духа, Господу да се помолимо. За духа покајања и за одрицање од духа телесне похоте, помаме и похаре деце Божје, и за утврђење у дару и призвању којим смо призвани, Господу да се помолимо. За заштиту све деце света од телесне злоупотребе, и смртоносног белог праха, од безвредних и лоших ствари сваке врсте и разорне музике, од таште и распусне забаве и спиритизма, виртуелне магије и разорне маште, од помодне и ревијалне сујете и расипништва у времену глади и беде и болести наших ближњих, и од сваког нечасног пословништва и добитка, од Господа да молимо. Дух човекољубља, истине, правде и покајања да прожме све неправедно обогаћене појединце и њихова пословништва, еда би они свим сиромашним и незапосленим ближњима својим помагали у славу Божју, од Господа да молимо. Просвећени Духом Светим, Духом Истине, ми да не одајемо славу сујетним и страсним људима и лажним пророцима и звездама-падалицама, већ да се Христу уподобљујемо као сви Свети Његови, од Господа да молимо. Да нас Благи Утешитељ и свудаприсутни надахнитељ Свети Дух заштити од разорне моћи произвођача снова и среће, и да нам Он буде ризница добара, од Господа да молимо. Да се уразуме и покају сви заслепљени продавци телеса и душа, прозливени злочестивим људима и самозлим демонима, и да се покају сви истополни блудници – људи, жене и деца, магови и магисе, Господу да се помолимо. Своју животворну силу стварања и рађања сви супружници да окрену од беле куге ка дечјој радости, а многобројни међу њима страсти према кућним љубимцима да преокрену у љубав према деци, од Господа да молимо. Још да се молимо да сасвим престане затирање и злоупотреба зачете деце Божје у српском народу, и у свим хришћанским народима, и у целом свету, па да се врши заповест Божја о рађању и множењу и насељењу целе Божје Земље. Заштиту нашој јуности од спиритизма и магије и вештичарења и коцке, од Господа да молимо. Заштиту и избављење од свих белих и црних магова, вештица и вештаца, гуруа, погађача и хазардера, и за њихово покајање, опет и опет од Господа да молимо. Да разапињемо своје страсти и жеље и да не чинимо вољу тела и помисли, већ да чинимо све у љубави Христовој, од Господа да молимо. Још да се молимо да се брзо скрше шаке и обест козмократора што у потаји кроје и прекрајају Божји свет, и да козмократори више не унесрећују и не уништавају неизбројиво мноштво људи, и за њихово покајање. Да се истреби лихварство и нечасна зарада, и да већма престане трговина белим робљем и новорођенчадима и зачетом децом и телесним органима живих и упокојених људи, опет и опет Господу да се помолимо. Да увек отварамо срце и руку за све оне који се нуждавају житејскога сувишка наше издашности: хране и одеће, лекова, потрепштина и човекољубља, од Господа да молимо. Да се спасемо од најезде мамонових, богомрских емисара што прљавим новцима неправедног суде као праведног а праведног као неправедног осуђују, и тако затиру мале народе, и за њихово покајање, од Господа да молимо. Да се избавимо од природњака и чаробњака и научника који се Бога не боје и људи не стиде, већ о злу мисле и оруђа за масовну погибељ људи смишљају, и сву Божју Земљу красну и уређену уништавају, и за њихово покајање, Господу да се помолимо. Да престане примена Божје науке на чедоморство, безболну смрт, генетску и атомску разградњу и преизградњу, и на свесно смањење броја Божјих људи на планети Земљи, од Господа да молимо. За избављење од духа буне и немира и страначких раздора међу децом Божјом, и да она дају добро сведочанство вере пред свим људима, Господу да се помолимо. За престанак самоуништења српског народа у ратовима за туђе интересе и победе и границе и изворе, Господу да се помолимо. Још да се молимо да се у покајању и смирењу сачувамо од скверни и мрзости опустошења на месту светом на коме се благовести блага Божја реч. Господ да нам пода. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, за заштиту Божје творевине од безбожја и насртаја на њу, Господу да се помолимо. Од отровних помисли, сложених демонских мисли и речи, од отровних гасова, штетних испарења и зрачења радиоактивног отпада да се избавимо ми, и да сва Божја творевина опстане, од Господа да молимо. Од сваке агресије твораца ратова и разоритеља небеса, од смртоносних товара и направа, токсичних магли и хемо-трагова њихових што као мртвачки покров падају на нас и на плодну земљу, да нас избави Цар мира и Спас душа и телеса наших, од Господа да молимо. Још да се молимо да се избавимо од људи којима је на језику мир а у срцу рат и демонска помисао и варварски плен и нечасни добитак, и за њихово покајање. Да се наш род избави од нових и неочекиваних крсташких најезди и крсташке отимачине и лицемерне правде богомрске, Господу да се помолимо. Да се наш православни род спасе од увезене и наметане нам убиствене и самоубиствене културе и администрације и пословништва и богова рата, и екселенција и старова и прелата и медија што широм света бришу стопе и сасецају корење православних царева и ромејства и оцрковљених култура, Господу да се помолимо. Да се избавимо од сваке невоље, гњева и опасности што нам прети од оних који себе називају плаћеницима и псима рата, и од нечистог дела Седме силе медијске, и слугу мрских сајтова, и расколних и гордих самозваних бораца за веру, и за њихово покајање и смирење, Господу да се помолимо. Да не будемо удеоничари оних који широм планете сеју ветрове и убирају огњене и нуклеарне пожаре, ни синова овога света који искушавају синове светлости, Господу да се помолимо. Човекољубиви Господ да нас заштити од крсташтва и џихада и тероризама који се заједно са временским непогодама обрушавају на васиони свет, Господу да се помолимо. Господ да се смилује на нас и да нас избави од налета адске прљавштине и депресије и карцинома и леукемије што затиру наше народе многогрешне и многострадалне, Господу да се помолимо. Да се наш православни род спасе од сваке уније са уцењивачима и клеветницима савести и истине, и да не ступа у њихово ропство ствари лепих за гледање и укусних за јело и надмених за живљење, Господу да се помолимо. Господ да нас укрепи својом свемоћном силом Најсветијега Причешћа, еда бисмо и речју и делом устајали против сваког безакоња и човекомржње, безумља и братомржње, израбљивања, угњетавања и поништавања свих немоћних и болесних, обесправљених и презрених људи који су Божја чеда као ми, од Господа да молимо. И све помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Увек-Дјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој предајући Христу Богу. Да нас заштити и да нас помилује Свесвета Тројица, Бог наш; еда бисмо сви познали Једнога Бога Оца живих и мртвих, и Једнога Моћнога и Свемоћнога Господа Исуса Христа, Цара и Васкрситеља и Судију васељене, и Једнога Духа Светога, Господа Утешитеља и Животодавца – Тројицу Једносушну и Равнославну, којој и приличи свака слава, част и поклоњење и сила и суд, свагда, сада и увек и у векове векова. 3. Еколошка мега-ода Псалмом 104(103) слави се стваралачка моћ Господња над Свемиром и Господња владавина њиме. Библијска наука о стварању или ктисиологија (Књига Постања 1 и 2, ДевтероИсаија, Јов 38-40, и другде) у овом Псалму добила је свој облик химне или оде. Њен састављач црпе богословску мудрост из побожности и Предања Божјег народа и Библијског света. Ту побожност нам је препоручивао сами Господ, Који је видео Оца на делу у свему (Мт. 5, 45; 6, 26, 30, 29). Наш састављач овога псалма или химне или оде познавалац је и изванбиблијских текстова (Ехнатонова Песма сунцу, месопотамске химне природи, мит о Хаосу у сиријско-хананском облику). (Deissler, A, Psalmi, 321, 323; вид. у ек.-библ.). Цар Створитељ света Благосиљај Господа, душо моја, Господе, Боже мој, силно си велик! Одевен величанством и лепотом, светлошћу огрнут као плаштом! Небо си разапео као шатор, на водама саградио дворове своје. Од облака правиш кола своја, на крилима ветрова путујеш. Ветрове узимаш за гласнике, а жарки огањ за слугу својега. Земљу си ставио на ступове њене: неће се пољуљати у векове векова, покрио си је водама безданим к'о хаљином, изнад брегова стајаху воде; на Твоју се претњу повукоше, од Твоје грмљавине задрхташе. Брегови се дигоше, долине спустише на место које си им одредио. Одредио си границу коју не смеју прећи, да опет не покрију земљу. Дариватељ хране за животиње и човека Изворе свраћаш у потоке што жуборе међу брдима, и они напајају све звери шумске, дивљи магарци жеђ гасе у њима. Уз њих се гнезде птице небеске и певају међу гранама. Ти натапаш брегове из дворова својих, земља се насићује плодом Твојих руку. Ти дајеш те ниче трава за стоку и биље за пољоделство човеку да изведе хлеб из земље и вино што разведрује срце човечје; да уљем освежи лице и да хлеб човеку окрепи срце. Стабла се Господња напајају храном, кедри ливански које он засади. Онде се птице гнезде, у њиховој крошњи дом је родин. Високи брегови козорогу а пећине јазавцу дају склониште. Господар и уредитељ времена Ти си онај који је створио месец да означује времена и сунце знаде када има заћи. Кад разастреш тмине и ноћ се спусти, тад се у њој крећу шумске животиње. Лавићи ричу за пленом и од Бога траже храну. Кад сунце огране, нестају и лежу на лежаје. Тад човек излази на дневни посао и на рад до вечери. Владар над земљом и морем Како су многобројна Твоја дела, о Господе! Све си то мудро учинио: пуна је земља створења Твојих. Ено мора, великог и широког, у њему врве гмизавци без броја, животиње мале и велике. Онуд пролазе немани, Левијатан којег створи да се игра у њему. Господар живота и смрти И сва ова бића жељно чекају да их нахраниш на време. Дајеш ли им, тада сабирају: отвараш ли руку, насите се добрима. Сакријеш ли лице своје, тад се растуже; ако им одузмеш дах, угибају и опет се у прах враћају. Пошаљеш ли дах свој, опет настају, и тако земљи обнављаш лице. Радост због Господње владавине и царства Нека довека траје слава Господња: нек' се радује Господ у делима својим! Он погледа земљу и она се потресе, дотакне брегове, они се задиме. Певаћу Господу докле год живим, свираћу Богу своме докле год ме буде. Мило да му буде певање моје! Ја ћу се радовати у Господу! Нек' злочинци са земље нестану и безбожника нек' више не буде! Благосиљај Господа, душо моја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! (Псалам 104 (103), упоредити са Deissler, A, Psalmi, 321, 323, и в. у Ек.-библ.). 4. Еко–евхаристијска крилатица Средишња молитва Литургије Дванаесторице Апостола или Апостолских Установа или Климентове, као и свих Литургија ~ Молитва Евхаристије, обухвата и благодарност Богу за стварање света и Његов Промисао о њему. У коликој мери смо сви ми заједно активни за Божји Промисао о том свету, или против њега, тема је целокупне мега~проблематике нашег еколошког битовања. «Достојно је као истинито и праведно пре свега Тебе хвалити, заиста суштога Бога (...). Ти дакле, Боже вечни, који си кроз Њега (Твога Логоса) створио све, и кроз Њега све удостојаваш надлежног промисла, и као што си кроз Њега даровао биће, тако кроз Њега Ти и добробиће дарујеш. Боже и Оче Сина Твога Једнороднога, Који си кроз Њега створио пре свега херувиме и серафиме, векове (еоне) и војинства, силе и власти, начела и тронове, анђеле пак и арханђеле. И који си после свега тога кроз Њега створио овај феноменални свет и све у њему. Ти си поставио небо као кров и разапео га као шатор (Исаија 40:22; Псалам 103:2), ни на чему си, само мишљу утврдио земљу (Приче 2, 19), изградио небеса и устројио ноћ и дан. Ти изводиш светлост из хранилишта и скраћивањем ње саме наводиш таму ради успокојавања зверова који се крећу по свету, сунце си поставио на небу да управља даном и месец да управља ноћу (Књига постања 1:16), и на небу си хор звезда нацртао у славу Твога величанства. Ти си створио воду за пиће и умивање, животодавни ваздух за удисање и издисање, за произвођење звука језиком који замахује по ваздуху, као и за слушање, тако да би се уз садејство његовог слуха могла чути реч која му се упути. Ти си створио огањ ради смањења мрака, за удовољавање потреба, и да би нас он загревао и светлио нам. Ти си оделио велико море од земље и учинио га погодним за пловидбу, а земљу си учинио удобном за ходање – њега си напунио животињама малим и великим, а њу си населио њима питомим и дивљим, оденуо је разним биљкама, увенчао травом, украсио цвећем и обогатио семењем. Ти си укротио бездан и оцртао за њу велико пространство – мора, пуна сланих вода, а оградио њене пределе најситнијим песком (Јеремија 5:22). Ти је ветровима час подижеш до висине планина, час простиреш као равницу, да би онима који плове бродовима, укроћена тишином, била удобна за путовање. Ти си дакле, свет саздан Тобом кроз Христа опасао рекама, наводнио га потоцима, овлажио непресушним изворима и утврдио га горама ради чврстине и стабилности тла у непокретном пребивању. Ти си Твој свет напунио, и мирисним га и лековитим травама украсио, и још многим и различитим, и моћним и најслабијим животињама, оним за јело и оним за рад, питомим и дивљим, које пузе уз шиштање, тако и крицима разнообразних пернатих птица, понављајућим се у круговима година, бројем месеци и дана, променама годишњих доба и проласком кишоносних облака – и то ради произрастања плодова, ради одржавања животиња, равнотеже ветрова, који дувају онако како си им Ти назначио (Јов 28:25), и ради размножавања биља и траве опет, напунио. И Ти не само да си саздао свет, већ си и грађанина света (космополиту) – човека створио, обзнанивши га као украс света. Ти си рекао Својој Премудрости: „Створимо човека по икони Нашој, и по подобију Нашему, и да владају над рибама морским и птицама небеским“ (Књига постања 1:26). Ради тога си га и створио од бесмртне душе и од трошног тела, њу саздавши из небића, а њега из четири стихије. И дао си му дакле, по души, способност разумног дијагностиковања, разликовања побожности и непобожности, запажања праведности и неправедности, а по телу, даровао му петочулну способност, као и способност усходнога кретања (...). Све Теби узноси славу, Владико Сведржитељу» (Зборник древних литургија, Евхаристијска молитва, в. у Ек.-библ., на руском). 5. Еко-парадигма Светога Василија Великога Како данас и како у датом тренутку схватати еколошки смисао речи велики, и при том бити на трагу саме древне, саме библијске екологије? Дакле: Онај који нам је подарио разум како бисмо из најмањих ствари у творевини спознали велику премудрост Уметника који је све то саздао, нека нас удостоји да из великих ствари (Сунца и Месеца) појмимо још већи наук о Саздатељу (преко микро-света: мушица и мрава) (Шестоднев, 6, 64; в. у Ек.-библ.). Поновимо да онако како мрава или другог, по природи малог створа, називамо великим, да тако треба истог да поредимо и са истоврснима. Чињеница је да је мрав марљив. Да он сву своју бригу усмерава ка будућим стварима. Према томе и питања постављамо: Како то да нам угледање на мрава не би могло послужити као извор нашег спокојства; како ствари будућега века не бисмо могли сматрати важнијим од овога живота? Зар мрав у току лета не сабира себи храну за зиму; зар он одгађа то, суштински важно дело, зато што још нису наишле зимске тегобе? Зар он не нагони себе на рад све док у своје ризнице не смести довољно хране; штавише, зар се он уз мудро домишљање не стара да му храна траје што дуже? (Исто, 9, 13). То треба да важи и за све људе: оно што треба да учинимо у овом животу зар не би требало да нас определи за све оно што ће нам се догодити у нашем будућем, односно у вечном животу? (Упоредити: Шестоднев, в. у Ек.-библ.). Том опредељењу свакако ће претходити свеопште преображење и васкрсење, или Трећи Божји земљотрес: наше васкрсење једнима од нас за живот, а другима за суд, и то једном истом божанском енергијом. Вечни живот са Христом једнима за исцељење од смртне ране проузроковане грехом и страстима и за другу заједницу са Њим; другима пак остајање у ранама, и незаједничење у другој заједници са Њим, што ће се и са другом смрћу поистовећивати. Јер, то је стање ствари након добровољног прихватања, или добровољног одбијања вечног живота са Христом у другој заједници с Њим. Шта бисмо пак могли у сажетку рећи о статусу српског народа и његовог животног простора, и једног и другог посматраних из перспективе црквене екологије? Народа кога су многи вешто омрављивали, и његов животни простор многи смањивали, али који је и сам доприносио и једноме, и другоме? Расуђујући на основу онога што је преостало од српског народа и његовог животног простора, тражени одговор проналазимо у Фисиологу, и у Првом антифону Степенах, Васкршњег Јутрења Шестога гласа. Најпре одговор из Фисиолога на питање: на кога да се угледа подвижнички Српски народ? Да се угледа на подвижнике ради Господа који носе своје добродетељи као духовна бремена, који иду и на гумно, који и у привременом животу сабирају и сипају у житнице Христове и у клијети; еда би, када дође зима овог пролазног живота нашли спокојство за своје подвиге. И још ако се животом уподобимо светима да ћемо наћи покоја у времену земном. И да не помишљамо да зграбимо оно што припада нашем ближњем, да не бисмо били као лењиви раб који је сам себе осудио што прима таленте, али их у земљи крије. Ако ли су подвизи светих тврда храна, Фисиолог нас подсећа на мекшу храну: на три мравље природе. Када год мрави иду на гумно, они се крећу један по један; а када носе товар, они који се сретну лижу се; док они који носе зрно, одлазе; коначно, они који ништа не носе не завиде мртвима, него хитају да и сами узму своје бреме (О мраву, в. у Фисиол.). У Првом антифону Степенах, Васкршњег Јутрења Шестога гласа ми изнова налазимо задовољавајући одговор на болно питање о слуџбини Српскога народа: Од Светога је Духа сваки узрок који спасава. Ако некоме од тога удахне по достојању, брзо га узима од људи на земљи, даје му перје, чини да порасте, и меће га у ред оних горе. (Осмогласник, в. у Ек.-библ.). Закључак Порукa Великог Православног Сабора Православне Цркве одржаног на Криту, а упућена хришћанима и свету, гласи, да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци; да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава. Зато човек истовремено са искоришћавањем природе мора да негује у себи свест о томе да је само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Једино под тим условом будући нараштаји ће имати своје неотуђиво право на природна добра која нам је поверио Творац. Православна Црква је ради тога осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Зато она и примењује свештене Чинове за исцељење од рана које јој човек наноси, сам будући рањен гресима. Она дакле помоћу њих, Чинова, освештава, и штити природну средину; она све њих, Чинове, укључује у оквир Свете Божанствене Литургије: те возглавитељке целокупне твари, возглавитељке у будуће Царство Божје! Или у будући поредак ствари, организован по Божјем благоизвољењу. Црква дакле слави стваралачку моћ Господњу над Свемиром и указује на Господњу владавину њиме; она при том најпре истиче своје благодатне еко–евхаристијске крилатице и подвиге. И то све у интерпретацији и актима и еко-парадигмама сопствених учитеља-црквених, Светих Отаца, које је она, Црква, усагласила са собом, и учинила их богомудрим. Као такви, они су онда од користи целој Планети Земљи. Bishop of Krusevac PhD. David (Perovic) Sacred Ecology In wing of Orthodox Church Summary Great and Orthodox Council of Orthodox Church was held in Crete, and from there he sent a message to Christians and the world, a message that reads: it is obvious that today's ecological crisis was caused by spiritual and ethical reasons; that it is rooted in unsaturated greed and selfishness that lead to irrational exploitation of natural wealth. Therefore simultaneously with this, man has to nurtures in themselves aware of the fact that he is only "econom" (administrator in the name of the host), but not owner of God’s creation. Only under this condition future generations will have their inalienable right to natural goods which the Creator entrusted us. The Orthodox Church is sensitive to a pain and existential distress of nations and their cry for justice and peace. That is why she applies sacred acts for the consecration and protection of environment; and again, it celebrates the creative power of the Lord over the Universe and points to the Lord's rule of it. But she points out first and foremost to its beneficial eco-Eucharistic catchwords, or God-wise eco-paradigm of church teachers - the Holy Fathers. Key words: Sacred ecology, Act for consecrating and protection, eco-bio ethic, ecological hymn- ode, ktisiology, eco-Anaphora, micro-ecology, eco-paradigm, eco-literature, eco-music, eco- filmography. Еко–библиографија Βαλληνδρά Νικόδημος, Μητροπολίτης Πατρῶν, Ἰερα Ἀκολουθία ὑπὲρ προσταςἰας τοῦ Περιβἀλλοντος, Τῆς Ἀποστολικἠς Διακονἰας τῆς Ἐκκληςἰας τῆς Ἑλλἀδος, Ἀθῆναι, 1993, 7, 8, 16, 17. Василије Свети Велики 2001: Шестоднев. Нови Сад: Беседа, 175, 182, 228, 230-231. Deissler, Alfons 2009: Psalmi. Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 318-323. Собрание древних литургий восточных и западных. Анафора евхаристическая, ДАРЪ, Москва, 2007, 105-110. Кафка, Франц1978: Дневници: 1914-1923. Београд: Нолит, у: Изабрана дела, књ. 6. Такође Виктор Бичков 2010: Естетика Отаца Цркве. Београд: Службени гласник; Хришћански културни центар, 96-99. Надић, Дарко 2012: Филм као средство проеколошке пропаганде. Холивуд и екологија у: Огледи из политичке екологије. Београд: Чигоја, 209-238. Обред благосиљања нове куће или станишта. Такође, Молитва за кућу коју узнемиравају зли дуси у: Требник1983. Крагујевац: Каленић, 424, 427, 429-430. Такође Лука 19, 1-10. Осмогласник недељне службе (превео са грчког Иринеј (Ћирић) Епископ бачки). Нови Сад: Беседа, 1988, 77. Перовић, епископ Давид, Оглед из молитвеног богословља и химнологије са коментарима у: Богословље 1, 2016, 3-13. 10. П О Р У К А Светог и Великог Сабора Православне Цркве одржаног на Криту православном народу и сваком човеку добре воље. Са грчког превео епископ бачки Иринеј. www. spc. rs. Српска Православна Црква (Званични сајт), 20. јули 2016, 12:30. Псалам 104 (103). Фисиолог – средњовековни медицински списи (Избор), Просвета, Српска Књижевна Задруга, Београд 1989, 40. Φουντοὺλη, М. Ἰωἀννου, Τελετουργικἀ Θἐματα, Εὐσχημόνως καί κατά τάξιν, Τόμος Γ’, Ἀποστολικὴ Διακονὶα, Αθῆναι, 2007, 145-147. Еко–музика Бах, Ј. С, Миса ha~moll. Бетовен, ван Лудвиг, Симфонија No 6, Пасторална, у F, Op 68. Такође Девета Симфонија (Ода радости). Виолински концерт, D Major, op. 61. Вивалди, Четири годишња доба. Дедић, Арсеније, Homo Volans, Офелија, 1973. Мокрањац, С. Стеван, Руковети. Мусоргски, М, Слике са изложбе. Чајковски, И. П, VI Симфонија, Судбинска, ha~moll, op. 74. Еко–филмографија 2 Besson, Luc, The Fifth Element, 1997. 2 Cameron, James, Avatar, 2009. Carthy, Mc Cormac, The Sunset Limited, 2011, SAD. 24. Chaplin, Charles, Modern times, 1936. 25. Columbus, Chris, The Bicentennial, Man, 1999. 26. Eastwood, Clint, Pale Rider, 1985. 27. Glass harp-Toccata and fugue in D minor – Bach – BWV 565. Такође Ave Maria on glass harp. 28. Hillcoat, John, The Road, 2009. 29. Kubrick, Stanley, Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb, 1964. 30. Lang, Fritz, Metropolis, 1927. 31. Scott, Ridley, Blade Runner, 1982. 32. Spielberg, Steven, Artificial Intelligence: AI, 33. Tarkovskiy, Andrey, Stalker, 1979. Solaris, 1972. 34. Truffaut, Francois, Fahreinheit 451, 1966. 35. Wachowsky, Andy & Lana, Matrix 2 (Reloaded), Matrix 3 (Revolutions), 2003. 36. Ward, Vincent, What Dreams May Come, 1998. Извор: Епархија крушевачка
  13. Eпископ Крушевачки др Давид Перовић Православни Богословски факултет, Београд Свештена екологија у окриљу Православне Цркве (Ктисиолошки аспекти по избору) Господ се зацари, у лепоту се обуче. Обуче се Господ у силу и опаса се. Дому Твоме, Господе, доликује светиња, докле дани трају. Јер утврди Васељену, која се неће поколебати. Прокимен: У Суботу вече, глас 6 Aпстракт: Велики и Православни Сабор Цркве Православне одржан је на Криту, и он је оданде упутио поруку хришћанима и свету, поруку која гласи: да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци; да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава. Зато човек, истовремено са искоришћавањем природе, мора да негује у себи свест о томе да је он само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Једино под тим условом будући нараштаји ће моћи да имају своје неотуђиво право на природна добра која нам је поверио Творац. Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Зато она примењује свештене Чинове за освећење и заштиту природне средине; и опет, она слави стваралачку моћ Господњу над Свемиром и указује на Господњу владавину њиме. Али она понајпре истиче своје благодатне еко–евхаристијске крилатице, односно богомудре еко-парадигме црквених учитеља-Светих Отаца. Кључне речи: Свештена екологија, Чинови за освећење и заштиту, еко-био етика, еколошка химна-ода, ктисиологија, еко-Анафора, микро-екологија, еко-парадигма, еко-литература, еко-музика, еко-филмографија. Увод Свети и Велики Сабор Православне Цркве православном народу и сваком човеку добре воље сажето указује и на еколошко питање; на савремено, актуелно, онтолошко питање. Дакле у Параграфу 8. Поруке Сабора стоји да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци. Штавише, да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава, оптерећености атмосфере штетним загађењима и променом климе. При хришћанском сагледавању проблема тражи се покајање за злоупотребе, уздржљивост и аскетски етос као лек за прекомерну потрошњу. Зато човек истовремено са њом мора да негује у себи свест о томе да је он само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Православна Црква непрестано наглашава да и будући нараштаји имају право на природна добра која нам је поверио Творац. Из тог разлога и она активно суделује у разним међународним еколошким подухватима, а први септембар је одредила за дан молитве за заштиту природне околине. (Из П О Р У К Е Светог и Великог Сабора Православне Цркве; в. у Eко-библ.). Али Први септембар је само један од црквених дана када се сећамо да су Прародитељи Адам и Ева увели палог Архангела у свој и у људски живот и у човеково окружење, када су заједно и створили мегистански еколошки проблем: наш изгон из Раја сладости у свет пикрије, и затварање његових врата за нама (Икос, Свештени Чин за Заштиту Околине, 16, Требник, в. у Eко-библ., Валиндра Никодим, на грчком). Узрочно–последични догађај овог сепаратистичког акта Прародитеља јесте и зидање Вавилонске куле, чији архитектонски пра-одјек примећујемо данас на централном здању Бриселске Централе (в. на Слава и ниње, Ихос Плагиос 1, Свештени Чин, 20, исто). Реакцију Хришћанске Цркве на оба, као и на све друге сепаратистичке видове коренитог одвајања твари од њеног Створитеља ми налазимо описану у последњем великом огласу Цркве, упућеном свеколикој Васељени: Чувајући неокрњеним свој светотајински и сотириолошки карактер Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Она „из дана у дан” благовести спасење Господње и објављује међу племенима земаљским славу Његову, „у свим народима чудеса Његова” (ср. Псалам 95). (Параграф 12. П О Р У К Е Светог и Великог Сабора Православне Цркве, исто). 1. Свештени Чинови за освећење и заштиту природне средине У великој свештеној молитви за Заштиту природне средине констатује се да су неред и злоупотреба учињени у нашем природном окружењу изазвали неравнотежу; да је то проузроковало растакање икономијског система природе, и да су се умножили видови насиља над планетом Земљом. Зато је истога тога дана, 1. септембра Велика Христова Црква одредила да се пре свега чине молитве и молепствија, приноси и благодарења за све људе, и за заштиту и очување нашег природног окружења од кварења и растакања. Јер то је добро и угодно пред нашим Спаситељем Богом. Сетимо се да је Господња Земља и сва пуноћа њезина, Икумена и све што живи у њој. И да заједно са свима нама целокупна твар жарко ишчекује да се јаве синови Божји, богољупци и човекољупци, који ће је заштитити и успокојити (Свештени Чин за Заштиту Околине, 16, у Требник, в. у Еко-библ.). Заштита и окриље Свевишњега Који год пребивају под заштитом Свевишњега настаниће се под окриљем Бога небескога (Псалам 90). Као што је Христос својим уласком донео спасење дому Закхејеву (Лк. 19, 1-10) тако се и уласком свештених служитеља и са њима Светих Христових Анђела даје Његов мир дому који се освећује и милостиво се он Њиме благосиља. Тако се спасавају и просвећују сви који ће у том дому живети (Тропар гласа осмог, Требник, 424; в. у Еко-библ.). Заштита куће коју узнемиравају зли дуси Син Живога Бога Оца, Христос, седи на Херувимима изнад сваког је Поглаварства и Власти и Силе и Господства. Он је поставио Небо као свод, Земљу створио својом моћи а Васељену уредио мудрошћу. Он је заштита оних који у Њега полажу наду. Он је чувар житеља дома од сваке несреће; Његова војска Анђела њихов је чувар. Он је човеково утврђење, моћан Владар мира (Молитва за кућу коју узнемиравају зли дуси, Требник, 429-430; в. у Ек.-библ.). 2. Рефлексија о еко-и-био-етици Тамну страну наше пост-нуклеаристичке3 епохе можемо насловити Био-зоном греха, страсти и смрти и еко-зоном бура, атомских језгара и огња; њен пропратни коментар опет, ми можемо профилисати следећим речима. Живимо у времену зла. То се огледа већ у томе да ништа више не носи своје право име (...) Све плови под лажном заставом, ниједна реч не одговара истини (...) Живимо у добу запоседнутом демонима у тој мери да добра и праведна дела можемо да чинимо једино још у највећој скровитости, као да је реч о нечему незаконитом. Рат и револуција не јењавају. Напротив. Наша све хладнија осећања распирују њихов жар. (Видети: Ф. Кафка, Дневници:1914-1923, Изабрана дела, књ. 6). Каквом бисмо то молитвеном и химнолошком богословљу ми могли прибећи по одјеку претходних речи?! Каквим то протестима, и прозбама за спас нас, данашње деце Божје, и за очување Божје творевине?! Какав то каталог нових грехова да саставимо ми, савремени, еколошки и техно-грешници?! Протести и прозбе Да нас Господ избави од духа себедопадљивости, себељубља и себеобожавања, који нас и на спољашње украшавање и бојадисање и намештање нагони, те да нам подари ревност за саборно живљење и себеукрашавање врлинама, од Господа да молимо. Да нас Господ заштити, спаси, помилује и сачува од духа свих страсти што харају светом, од сваковрсног обесвећења тела и душе, и од кремације телеса, која су храмови Тела Господњега и Његовога Светога Духа, Господу да се помолимо. За духа покајања и за одрицање од духа телесне похоте, помаме и похаре деце Божје, и за утврђење у дару и призвању којим смо призвани, Господу да се помолимо. За заштиту све деце света од телесне злоупотребе, и смртоносног белог праха, од безвредних и лоших ствари сваке врсте и разорне музике, од таште и распусне забаве и спиритизма, виртуелне магије и разорне маште, од помодне и ревијалне сујете и расипништва у времену глади и беде и болести наших ближњих, и од сваког нечасног пословништва и добитка, од Господа да молимо. Дух човекољубља, истине, правде и покајања да прожме све неправедно обогаћене појединце и њихова пословништва, еда би они свим сиромашним и незапосленим ближњима својим помагали у славу Божју, од Господа да молимо. Просвећени Духом Светим, Духом Истине, ми да не одајемо славу сујетним и страсним људима и лажним пророцима и звездама-падалицама, већ да се Христу уподобљујемо као сви Свети Његови, од Господа да молимо. Да нас Благи Утешитељ и свудаприсутни надахнитељ Свети Дух заштити од разорне моћи произвођача снова и среће, и да нам Он буде ризница добара, од Господа да молимо. Да се уразуме и покају сви заслепљени продавци телеса и душа, прозливени злочестивим људима и самозлим демонима, и да се покају сви истополни блудници – људи, жене и деца, магови и магисе, Господу да се помолимо. Своју животворну силу стварања и рађања сви супружници да окрену од беле куге ка дечјој радости, а многобројни међу њима страсти према кућним љубимцима да преокрену у љубав према деци, од Господа да молимо. Још да се молимо да сасвим престане затирање и злоупотреба зачете деце Божје у српском народу, и у свим хришћанским народима, и у целом свету, па да се врши заповест Божја о рађању и множењу и насељењу целе Божје Земље. Заштиту нашој јуности од спиритизма и магије и вештичарења и коцке, од Господа да молимо. Заштиту и избављење од свих белих и црних магова, вештица и вештаца, гуруа, погађача и хазардера, и за њихово покајање, опет и опет од Господа да молимо. Да разапињемо своје страсти и жеље и да не чинимо вољу тела и помисли, већ да чинимо све у љубави Христовој, од Господа да молимо. Још да се молимо да се брзо скрше шаке и обест козмократора што у потаји кроје и прекрајају Божји свет, и да козмократори више не унесрећују и не уништавају неизбројиво мноштво људи, и за њихово покајање. Да се истреби лихварство и нечасна зарада, и да већма престане трговина белим робљем и новорођенчадима и зачетом децом и телесним органима живих и упокојених људи, опет и опет Господу да се помолимо. Да увек отварамо срце и руку за све оне који се нуждавају житејскога сувишка наше издашности: хране и одеће, лекова, потрепштина и човекољубља, од Господа да молимо. Да се спасемо од најезде мамонових, богомрских емисара што прљавим новцима неправедног суде као праведног а праведног као неправедног осуђују, и тако затиру мале народе, и за њихово покајање, од Господа да молимо. Да се избавимо од природњака и чаробњака и научника који се Бога не боје и људи не стиде, већ о злу мисле и оруђа за масовну погибељ људи смишљају, и сву Божју Земљу красну и уређену уништавају, и за њихово покајање, Господу да се помолимо. Да престане примена Божје науке на чедоморство, безболну смрт, генетску и атомску разградњу и преизградњу, и на свесно смањење броја Божјих људи на планети Земљи, од Господа да молимо. За избављење од духа буне и немира и страначких раздора међу децом Божјом, и да она дају добро сведочанство вере пред свим људима, Господу да се помолимо. За престанак самоуништења српског народа у ратовима за туђе интересе и победе и границе и изворе, Господу да се помолимо. Још да се молимо да се у покајању и смирењу сачувамо од скверни и мрзости опустошења на месту светом на коме се благовести блага Божја реч. Господ да нам пода. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, за заштиту Божје творевине од безбожја и насртаја на њу, Господу да се помолимо. Од отровних помисли, сложених демонских мисли и речи, од отровних гасова, штетних испарења и зрачења радиоактивног отпада да се избавимо ми, и да сва Божја творевина опстане, од Господа да молимо. Од сваке агресије твораца ратова и разоритеља небеса, од смртоносних товара и направа, токсичних магли и хемо-трагова њихових што као мртвачки покров падају на нас и на плодну земљу, да нас избави Цар мира и Спас душа и телеса наших, од Господа да молимо. Још да се молимо да се избавимо од људи којима је на језику мир а у срцу рат и демонска помисао и варварски плен и нечасни добитак, и за њихово покајање. Да се наш род избави од нових и неочекиваних крсташких најезди и крсташке отимачине и лицемерне правде богомрске, Господу да се помолимо. Да се наш православни род спасе од увезене и наметане нам убиствене и самоубиствене културе и администрације и пословништва и богова рата, и екселенција и старова и прелата и медија што широм света бришу стопе и сасецају корење православних царева и ромејства и оцрковљених култура, Господу да се помолимо. Да се избавимо од сваке невоље, гњева и опасности што нам прети од оних који себе називају плаћеницима и псима рата, и од нечистог дела Седме силе медијске, и слугу мрских сајтова, и расколних и гордих самозваних бораца за веру, и за њихово покајање и смирење, Господу да се помолимо. Да не будемо удеоничари оних који широм планете сеју ветрове и убирају огњене и нуклеарне пожаре, ни синова овога света који искушавају синове светлости, Господу да се помолимо. Човекољубиви Господ да нас заштити од крсташтва и џихада и тероризама који се заједно са временским непогодама обрушавају на васиони свет, Господу да се помолимо. Господ да се смилује на нас и да нас избави од налета адске прљавштине и депресије и карцинома и леукемије што затиру наше народе многогрешне и многострадалне, Господу да се помолимо. Да се наш православни род спасе од сваке уније са уцењивачима и клеветницима савести и истине, и да не ступа у њихово ропство ствари лепих за гледање и укусних за јело и надмених за живљење, Господу да се помолимо. Господ да нас укрепи својом свемоћном силом Најсветијега Причешћа, еда бисмо и речју и делом устајали против сваког безакоња и човекомржње, безумља и братомржње, израбљивања, угњетавања и поништавања свих немоћних и болесних, обесправљених и презрених људи који су Божја чеда као ми, од Господа да молимо. И све помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Увек-Дјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој предајући Христу Богу. Да нас заштити и да нас помилује Свесвета Тројица, Бог наш; еда бисмо сви познали Једнога Бога Оца живих и мртвих, и Једнога Моћнога и Свемоћнога Господа Исуса Христа, Цара и Васкрситеља и Судију васељене, и Једнога Духа Светога, Господа Утешитеља и Животодавца – Тројицу Једносушну и Равнославну, којој и приличи свака слава, част и поклоњење и сила и суд, свагда, сада и увек и у векове векова. 3. Еколошка мега-ода Псалмом 104(103) слави се стваралачка моћ Господња над Свемиром и Господња владавина њиме. Библијска наука о стварању или ктисиологија (Књига Постања 1 и 2, ДевтероИсаија, Јов 38-40, и другде) у овом Псалму добила је свој облик химне или оде. Њен састављач црпе богословску мудрост из побожности и Предања Божјег народа и Библијског света. Ту побожност нам је препоручивао сами Господ, Који је видео Оца на делу у свему (Мт. 5, 45; 6, 26, 30, 29). Наш састављач овога псалма или химне или оде познавалац је и изванбиблијских текстова (Ехнатонова Песма сунцу, месопотамске химне природи, мит о Хаосу у сиријско-хананском облику). (Deissler, A, Psalmi, 321, 323; вид. у ек.-библ.). Цар Створитељ света Благосиљај Господа, душо моја, Господе, Боже мој, силно си велик! Одевен величанством и лепотом, светлошћу огрнут као плаштом! Небо си разапео као шатор, на водама саградио дворове своје. Од облака правиш кола своја, на крилима ветрова путујеш. Ветрове узимаш за гласнике, а жарки огањ за слугу својега. Земљу си ставио на ступове њене: неће се пољуљати у векове векова, покрио си је водама безданим к'о хаљином, изнад брегова стајаху воде; на Твоју се претњу повукоше, од Твоје грмљавине задрхташе. Брегови се дигоше, долине спустише на место које си им одредио. Одредио си границу коју не смеју прећи, да опет не покрију земљу. Дариватељ хране за животиње и човека Изворе свраћаш у потоке што жуборе међу брдима, и они напајају све звери шумске, дивљи магарци жеђ гасе у њима. Уз њих се гнезде птице небеске и певају међу гранама. Ти натапаш брегове из дворова својих, земља се насићује плодом Твојих руку. Ти дајеш те ниче трава за стоку и биље за пољоделство човеку да изведе хлеб из земље и вино што разведрује срце човечје; да уљем освежи лице и да хлеб човеку окрепи срце. Стабла се Господња напајају храном, кедри ливански које он засади. Онде се птице гнезде, у њиховој крошњи дом је родин. Високи брегови козорогу а пећине јазавцу дају склониште. Господар и уредитељ времена Ти си онај који је створио месец да означује времена и сунце знаде када има заћи. Кад разастреш тмине и ноћ се спусти, тад се у њој крећу шумске животиње. Лавићи ричу за пленом и од Бога траже храну. Кад сунце огране, нестају и лежу на лежаје. Тад човек излази на дневни посао и на рад до вечери. Владар над земљом и морем Како су многобројна Твоја дела, о Господе! Све си то мудро учинио: пуна је земља створења Твојих. Ено мора, великог и широког, у њему врве гмизавци без броја, животиње мале и велике. Онуд пролазе немани, Левијатан којег створи да се игра у њему. Господар живота и смрти И сва ова бића жељно чекају да их нахраниш на време. Дајеш ли им, тада сабирају: отвараш ли руку, насите се добрима. Сакријеш ли лице своје, тад се растуже; ако им одузмеш дах, угибају и опет се у прах враћају. Пошаљеш ли дах свој, опет настају, и тако земљи обнављаш лице. Радост због Господње владавине и царства Нека довека траје слава Господња: нек' се радује Господ у делима својим! Он погледа земљу и она се потресе, дотакне брегове, они се задиме. Певаћу Господу докле год живим, свираћу Богу своме докле год ме буде. Мило да му буде певање моје! Ја ћу се радовати у Господу! Нек' злочинци са земље нестану и безбожника нек' више не буде! Благосиљај Господа, душо моја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! (Псалам 104 (103), упоредити са Deissler, A, Psalmi, 321, 323, и в. у Ек.-библ.). 4. Еко–евхаристијска крилатица Средишња молитва Литургије Дванаесторице Апостола или Апостолских Установа или Климентове, као и свих Литургија ~ Молитва Евхаристије, обухвата и благодарност Богу за стварање света и Његов Промисао о њему. У коликој мери смо сви ми заједно активни за Божји Промисао о том свету, или против њега, тема је целокупне мега~проблематике нашег еколошког битовања. «Достојно је као истинито и праведно пре свега Тебе хвалити, заиста суштога Бога (...). Ти дакле, Боже вечни, који си кроз Њега (Твога Логоса) створио све, и кроз Њега све удостојаваш надлежног промисла, и као што си кроз Њега даровао биће, тако кроз Њега Ти и добробиће дарујеш. Боже и Оче Сина Твога Једнороднога, Који си кроз Њега створио пре свега херувиме и серафиме, векове (еоне) и војинства, силе и власти, начела и тронове, анђеле пак и арханђеле. И који си после свега тога кроз Њега створио овај феноменални свет и све у њему. Ти си поставио небо као кров и разапео га као шатор (Исаија 40:22; Псалам 103:2), ни на чему си, само мишљу утврдио земљу (Приче 2, 19), изградио небеса и устројио ноћ и дан. Ти изводиш светлост из хранилишта и скраћивањем ње саме наводиш таму ради успокојавања зверова који се крећу по свету, сунце си поставио на небу да управља даном и месец да управља ноћу (Књига постања 1:16), и на небу си хор звезда нацртао у славу Твога величанства. Ти си створио воду за пиће и умивање, животодавни ваздух за удисање и издисање, за произвођење звука језиком који замахује по ваздуху, као и за слушање, тако да би се уз садејство његовог слуха могла чути реч која му се упути. Ти си створио огањ ради смањења мрака, за удовољавање потреба, и да би нас он загревао и светлио нам. Ти си оделио велико море од земље и учинио га погодним за пловидбу, а земљу си учинио удобном за ходање – њега си напунио животињама малим и великим, а њу си населио њима питомим и дивљим, оденуо је разним биљкама, увенчао травом, украсио цвећем и обогатио семењем. Ти си укротио бездан и оцртао за њу велико пространство – мора, пуна сланих вода, а оградио њене пределе најситнијим песком (Јеремија 5:22). Ти је ветровима час подижеш до висине планина, час простиреш као равницу, да би онима који плове бродовима, укроћена тишином, била удобна за путовање. Ти си дакле, свет саздан Тобом кроз Христа опасао рекама, наводнио га потоцима, овлажио непресушним изворима и утврдио га горама ради чврстине и стабилности тла у непокретном пребивању. Ти си Твој свет напунио, и мирисним га и лековитим травама украсио, и још многим и различитим, и моћним и најслабијим животињама, оним за јело и оним за рад, питомим и дивљим, које пузе уз шиштање, тако и крицима разнообразних пернатих птица, понављајућим се у круговима година, бројем месеци и дана, променама годишњих доба и проласком кишоносних облака – и то ради произрастања плодова, ради одржавања животиња, равнотеже ветрова, који дувају онако како си им Ти назначио (Јов 28:25), и ради размножавања биља и траве опет, напунио. И Ти не само да си саздао свет, већ си и грађанина света (космополиту) – човека створио, обзнанивши га као украс света. Ти си рекао Својој Премудрости: „Створимо човека по икони Нашој, и по подобију Нашему, и да владају над рибама морским и птицама небеским“ (Књига постања 1:26). Ради тога си га и створио од бесмртне душе и од трошног тела, њу саздавши из небића, а њега из четири стихије. И дао си му дакле, по души, способност разумног дијагностиковања, разликовања побожности и непобожности, запажања праведности и неправедности, а по телу, даровао му петочулну способност, као и способност усходнога кретања (...). Све Теби узноси славу, Владико Сведржитељу» (Зборник древних литургија, Евхаристијска молитва, в. у Ек.-библ., на руском). 5. Еко-парадигма Светога Василија Великога Како данас и како у датом тренутку схватати еколошки смисао речи велики, и при том бити на трагу саме древне, саме библијске екологије? Дакле: Онај који нам је подарио разум како бисмо из најмањих ствари у творевини спознали велику премудрост Уметника који је све то саздао, нека нас удостоји да из великих ствари (Сунца и Месеца) појмимо још већи наук о Саздатељу (преко микро-света: мушица и мрава) (Шестоднев, 6, 64; в. у Ек.-библ.). Поновимо да онако како мрава или другог, по природи малог створа, називамо великим, да тако треба истог да поредимо и са истоврснима. Чињеница је да је мрав марљив. Да он сву своју бригу усмерава ка будућим стварима. Према томе и питања постављамо: Како то да нам угледање на мрава не би могло послужити као извор нашег спокојства; како ствари будућега века не бисмо могли сматрати важнијим од овога живота? Зар мрав у току лета не сабира себи храну за зиму; зар он одгађа то, суштински важно дело, зато што још нису наишле зимске тегобе? Зар он не нагони себе на рад све док у своје ризнице не смести довољно хране; штавише, зар се он уз мудро домишљање не стара да му храна траје што дуже? (Исто, 9, 13). То треба да важи и за све људе: оно што треба да учинимо у овом животу зар не би требало да нас определи за све оно што ће нам се догодити у нашем будућем, односно у вечном животу? (Упоредити: Шестоднев, в. у Ек.-библ.). Том опредељењу свакако ће претходити свеопште преображење и васкрсење, или Трећи Божји земљотрес: наше васкрсење једнима од нас за живот, а другима за суд, и то једном истом божанском енергијом. Вечни живот са Христом једнима за исцељење од смртне ране проузроковане грехом и страстима и за другу заједницу са Њим; другима пак остајање у ранама, и незаједничење у другој заједници са Њим, што ће се и са другом смрћу поистовећивати. Јер, то је стање ствари након добровољног прихватања, или добровољног одбијања вечног живота са Христом у другој заједници с Њим. Шта бисмо пак могли у сажетку рећи о статусу српског народа и његовог животног простора, и једног и другог посматраних из перспективе црквене екологије? Народа кога су многи вешто омрављивали, и његов животни простор многи смањивали, али који је и сам доприносио и једноме, и другоме? Расуђујући на основу онога што је преостало од српског народа и његовог животног простора, тражени одговор проналазимо у Фисиологу, и у Првом антифону Степенах, Васкршњег Јутрења Шестога гласа. Најпре одговор из Фисиолога на питање: на кога да се угледа подвижнички Српски народ? Да се угледа на подвижнике ради Господа који носе своје добродетељи као духовна бремена, који иду и на гумно, који и у привременом животу сабирају и сипају у житнице Христове и у клијети; еда би, када дође зима овог пролазног живота нашли спокојство за своје подвиге. И још ако се животом уподобимо светима да ћемо наћи покоја у времену земном. И да не помишљамо да зграбимо оно што припада нашем ближњем, да не бисмо били као лењиви раб који је сам себе осудио што прима таленте, али их у земљи крије. Ако ли су подвизи светих тврда храна, Фисиолог нас подсећа на мекшу храну: на три мравље природе. Када год мрави иду на гумно, они се крећу један по један; а када носе товар, они који се сретну лижу се; док они који носе зрно, одлазе; коначно, они који ништа не носе не завиде мртвима, него хитају да и сами узму своје бреме (О мраву, в. у Фисиол.). У Првом антифону Степенах, Васкршњег Јутрења Шестога гласа ми изнова налазимо задовољавајући одговор на болно питање о слуџбини Српскога народа: Од Светога је Духа сваки узрок који спасава. Ако некоме од тога удахне по достојању, брзо га узима од људи на земљи, даје му перје, чини да порасте, и меће га у ред оних горе. (Осмогласник, в. у Ек.-библ.). Закључак Порукa Великог Православног Сабора Православне Цркве одржаног на Криту, а упућена хришћанима и свету, гласи, да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци; да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава. Зато човек истовремено са искоришћавањем природе мора да негује у себи свест о томе да је само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Једино под тим условом будући нараштаји ће имати своје неотуђиво право на природна добра која нам је поверио Творац. Православна Црква је ради тога осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Зато она и примењује свештене Чинове за исцељење од рана које јој човек наноси, сам будући рањен гресима. Она дакле помоћу њих, Чинова, освештава, и штити природну средину; она све њих, Чинове, укључује у оквир Свете Божанствене Литургије: те возглавитељке целокупне твари, возглавитељке у будуће Царство Божје! Или у будући поредак ствари, организован по Божјем благоизвољењу. Црква дакле слави стваралачку моћ Господњу над Свемиром и указује на Господњу владавину њиме; она при том најпре истиче своје благодатне еко–евхаристијске крилатице и подвиге. И то све у интерпретацији и актима и еко-парадигмама сопствених учитеља-црквених, Светих Отаца, које је она, Црква, усагласила са собом, и учинила их богомудрим. Као такви, они су онда од користи целој Планети Земљи. Bishop of Krusevac PhD. David (Perovic) Sacred Ecology In wing of Orthodox Church Summary Great and Orthodox Council of Orthodox Church was held in Crete, and from there he sent a message to Christians and the world, a message that reads: it is obvious that today's ecological crisis was caused by spiritual and ethical reasons; that it is rooted in unsaturated greed and selfishness that lead to irrational exploitation of natural wealth. Therefore simultaneously with this, man has to nurtures in themselves aware of the fact that he is only "econom" (administrator in the name of the host), but not owner of God’s creation. Only under this condition future generations will have their inalienable right to natural goods which the Creator entrusted us. The Orthodox Church is sensitive to a pain and existential distress of nations and their cry for justice and peace. That is why she applies sacred acts for the consecration and protection of environment; and again, it celebrates the creative power of the Lord over the Universe and points to the Lord's rule of it. But she points out first and foremost to its beneficial eco-Eucharistic catchwords, or God-wise eco-paradigm of church teachers - the Holy Fathers. Key words: Sacred ecology, Act for consecrating and protection, eco-bio ethic, ecological hymn- ode, ktisiology, eco-Anaphora, micro-ecology, eco-paradigm, eco-literature, eco-music, eco- filmography. Еко–библиографија Βαλληνδρά Νικόδημος, Μητροπολίτης Πατρῶν, Ἰερα Ἀκολουθία ὑπὲρ προσταςἰας τοῦ Περιβἀλλοντος, Τῆς Ἀποστολικἠς Διακονἰας τῆς Ἐκκληςἰας τῆς Ἑλλἀδος, Ἀθῆναι, 1993, 7, 8, 16, 17. Василије Свети Велики 2001: Шестоднев. Нови Сад: Беседа, 175, 182, 228, 230-231. Deissler, Alfons 2009: Psalmi. Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 318-323. Собрание древних литургий восточных и западных. Анафора евхаристическая, ДАРЪ, Москва, 2007, 105-110. Кафка, Франц1978: Дневници: 1914-1923. Београд: Нолит, у: Изабрана дела, књ. 6. Такође Виктор Бичков 2010: Естетика Отаца Цркве. Београд: Службени гласник; Хришћански културни центар, 96-99. Надић, Дарко 2012: Филм као средство проеколошке пропаганде. Холивуд и екологија у: Огледи из политичке екологије. Београд: Чигоја, 209-238. Обред благосиљања нове куће или станишта. Такође, Молитва за кућу коју узнемиравају зли дуси у: Требник1983. Крагујевац: Каленић, 424, 427, 429-430. Такође Лука 19, 1-10. Осмогласник недељне службе (превео са грчког Иринеј (Ћирић) Епископ бачки). Нови Сад: Беседа, 1988, 77. Перовић, епископ Давид, Оглед из молитвеног богословља и химнологије са коментарима у: Богословље 1, 2016, 3-13. 10. П О Р У К А Светог и Великог Сабора Православне Цркве одржаног на Криту православном народу и сваком човеку добре воље. Са грчког превео епископ бачки Иринеј. www. spc. rs. Српска Православна Црква (Званични сајт), 20. јули 2016, 12:30. Псалам 104 (103). Фисиолог – средњовековни медицински списи (Избор), Просвета, Српска Књижевна Задруга, Београд 1989, 40. Φουντοὺλη, М. Ἰωἀννου, Τελετουργικἀ Θἐματα, Εὐσχημόνως καί κατά τάξιν, Τόμος Γ’, Ἀποστολικὴ Διακονὶα, Αθῆναι, 2007, 145-147. Еко–музика Бах, Ј. С, Миса ha~moll. Бетовен, ван Лудвиг, Симфонија No 6, Пасторална, у F, Op 68. Такође Девета Симфонија (Ода радости). Виолински концерт, D Major, op. 61. Вивалди, Четири годишња доба. Дедић, Арсеније, Homo Volans, Офелија, 1973. Мокрањац, С. Стеван, Руковети. Мусоргски, М, Слике са изложбе. Чајковски, И. П, VI Симфонија, Судбинска, ha~moll, op. 74. Еко–филмографија 2 Besson, Luc, The Fifth Element, 1997. 2 Cameron, James, Avatar, 2009. Carthy, Mc Cormac, The Sunset Limited, 2011, SAD. 24. Chaplin, Charles, Modern times, 1936. 25. Columbus, Chris, The Bicentennial, Man, 1999. 26. Eastwood, Clint, Pale Rider, 1985. 27. Glass harp-Toccata and fugue in D minor – Bach – BWV 565. Такође Ave Maria on glass harp. 28. Hillcoat, John, The Road, 2009. 29. Kubrick, Stanley, Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb, 1964. 30. Lang, Fritz, Metropolis, 1927. 31. Scott, Ridley, Blade Runner, 1982. 32. Spielberg, Steven, Artificial Intelligence: AI, 33. Tarkovskiy, Andrey, Stalker, 1979. Solaris, 1972. 34. Truffaut, Francois, Fahreinheit 451, 1966. 35. Wachowsky, Andy & Lana, Matrix 2 (Reloaded), Matrix 3 (Revolutions), 2003. 36. Ward, Vincent, What Dreams May Come, 1998. Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  14. Икона Икона је место сусрета и заједнице у прослављеном Христу оних светих људи који су кренули путем есхатолошкoг портретисања. Права и нова икона захтева освајање више слободе и новог живота. Као што речи које се не претварају у живот сами живот претварају у речи, тако и иконе које нису настале из живота ни сами живот не могу преточити у иконе. Иконе које не могу решити проблем сенке као претње од стране смрти, и мрака као угрожавања бића небићем, нису иконе, већ су иконолошка домишљања. Иконе које експериментишу осмехом у историји, фалсификују историју превременим укидањем покајања, и опет, исте оне фалсификују есхатологију превременим објављивањем потпуне васкрсењске радости. Док оне које експериментишу страхом, оперишу у области психологије, те тако западају у безизлаз религијског сликарства проглашаваног за икону. У оба случаја иконописац ради на претварању иконе у средство изражавања ликовности, и то у смислу еуфоричног колорита или заморног колористичког ватромета. * Икона је представа историјског света на путу преображења истог и свега што се у њему налази, укључујући последњи цвет и последњу травку. Очи иконописца не гледају садржај своје теме друкчије до у благодати; оне не виде историју друкчије до у фактима и чињеницама стварања и спасења, и то прожетим знамењима есхатологије. До етоса иконе не долази се помоћу теоријских теологуменона, рецимо онога о еко-етици и био-етици, већ путем христолошког догмата у форми тумачења Јеванђеља о новој твари, Новом небу и Новој Земљи. О присуству пуноће Божанства у Христу, о пројави његових благодатних сила и о њиховим плодовима. Друкчије иконографско виђење не би било ништа друго до експериментални покушај пресликавања, прецртавања или превођења иконографских канона и теологуменона на језик књижевности. Примера дословног прецртавања или копирања богословског теоретског теологуменона са једног сликарског теологуменона, на пример у модерном иконосликарству и фрескосликарству, имамо напретек. Међутим, ако су примери такве иконографије неприхватљиви, – јер по нашем расуђивању они не досежу циљ, а циљ је сами етос иконе и фреске, – само религијско сликарство по себи међутим, има смисла. Оно је по духу налико хришћанској књижевности, рецимо Фјодора Достојевског, Александроса Пападијамантиса и Александроса (Андроникоса) Мораитидиса. С обзиром да нас првенствено занима сликарски проблем етоса иконосликарства, постављамо питање: Шта је то што хришћанског сликара спречава да достигне циљ? По расуђивању, узрок би био његово упорно остајања при тенденциозном мешању трију сликарских планова: телесног, душевног и духовног; односно, због остајања при форсирању промена и замена једног сликарског плана – духовног, двама другим плановима – душевним и телесним. У вези са тим, призовимо у сећање иконолошку реч-образац par excellence апостола Павла: Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога а не од нас (2 Кор. 4, 6-7). Становиште које смо заузели према актуелном спорном, религијском сликарству, покушаћемо да образложимо у димензији апофатичког и катафатичког богословског језика. Однос између апофатике и катафатике, како у богословљу, тако и у иконографији, мора бити видљиво заступљен и очуван, јер и иконографија је сушто богословље. Предањски сликар увек је био свестан видљивости Божјих невидљивих својстава: вечне силе и божанства (Рим. 1, 20); само с напоменом да их он никада није пренаглашавао. Непредањски сликари опет, чинили су то, па и даље га чине с намером да исцрпе постојеће ресурсе, или да већма овладају њима. Сликари, то јест теолози колористичког усмерења тешко се мире с чињеницом да ми немамо никакво знање о Божјој несхватљивој и неизрецивој иперватичности (трансцендентности) и невидљивости. Али ако смо се једампут смирили пред чињеницом да тајна Божјега Бића надилази категорије и говора и тонова и боја и облика, онда нам преостаје само да се запитамо: зашто теолози прелазе преко тога и настављају да се међусобно споре? Да ли је то због саме тајне? Ако је због ње, зар онда то није разлог више у прилог потреби већег смирења! Да ли због илузија? Ако је због њих, зар се онда не би требало већма подвизавати, и самим подвизима их надилазити?! Када се катафатичким језиком боја изриче нешто потврдно о иперватичној реалности, истовремено се мора имати у виду да је дотично изрицање увек неподесно јер је израз скривеног. Отуда је апофатичан или одречан (не говорити-негативан!) начин подеснији за говор боја о божанским учинцима и својствима. Без обзира на силу и значај боја у разоткривању Откривења, предањском сликару као благовеснику и егзегети не само да никада није било дозвољено да пренаглашава увид у апсолутност Божјег Бића, него му никада није било дато ни да га има! Истина, њему су дозвољаване метафоре. Тако, језик боја само на одречан или апофатичан начин може да се испољи потврдно или катафатички, као што је опет само потврдним језиком боја, и то на начин историјских наговештаја и повлађивања могуће потврдно говорити о иперватичном. Поврх свега тога, иконолошки исказ није могуће надграђивати make up-ом, баш зато што иконописац није мајстор шминке и сличних изражајних средстава, већ преображени, живи сасуд благодати. И данас, баш као вековима досад, свака претензија сликара се одмерава нагласком на апофатици, чиме се онда она и умерава. И опет, сликар се њој заветује подвизавањем у православљу, молитви и посту, смирењу, добродетељи и љубави, созерцању и правом исповедању вере. Само тако, и само тада сликар може бити сигуран да сликарска тајна није остала у потпуној неизрецивости и неизречености. Односно, он може бити сигуран да се о њој ипак говорило, зато што то сама историја спасоносних аката вере захтева од њега, и опет му то омогућује. Према томе, о тајни се итекако говорило, и говори, али богодоличним језиком. Трезвење и неамбициозност у сликаревом апофатизованом исказу или катафази најзрелији су плодови његовог подвижништва, чиме су онда они и трајна ограда од илузионистичког quidditas-а. Али они су истовремено и ограда од уметникове релативизације самога quidditas-а, самога Откривења о Логосу, Оваплоћења Логоса и Јеванђеља Суштога Господа Исуса Христа. А уметничко откривење и сведочанство?! Они тек након ватромета и игроказа боја наилазе, а затим и након огња – као шапата благога лахора; као његов стварни и чујни шапат (3 Књ. о Царствима 19, 11-12). Монах Давид Перовић Текст настао поводом изложбе икона иконописца Душана Пешкира приказане у храму цркве Лазарице у Крушевцу Хришћанин је човек царски свештеник који живи на литургијски начин па и његово дело и подвиг имају карактер литургијске свечаности. Конкретан случај иконописца и његовог свештеног дела – иконе, пропратићемо следећим запажањима. У староруској поучној литератури свештеник и иконописац се пореде. Као што свештеник богонадахнутим речима и радњама, а Дух Свети енергијама истовремено чине да се хлеб и вино претворе у Тело и Крв Христову, тако и иконописац бојама и благодаћу Духа Светога замишља, види, твори и оживљује тело. Зато се и свештенику и иконописцу постављају мање-више исти захтеви: водити чист начин живота, бити мужем једне жене... Икону не слика иконописац сам, него се тај процес одвија кроза њ'. И иконописац се као и свештеник јавља у улози благовесника и сарадника божанске, нестворене благодати, а икона се попут Светог Причешћа јавља сведочанством Божјега оваплопћења. Она сведочи и о плодовима тога оваплоћења: о Светитељима или преображеними обоженим људима или живим иконама Живога Богочовека Христа. Најзад, у икони и преко ње се остварује наша молитвена веза са истима: са изображеним ликом оваплоћенога Логоса Божјег и са обоженим људима, човечанством Светитеља, с циљем да и ми доспемо у њихово стање и у кинонију са њима: „Из неблагочешћа у благочешће прешавши, и светлошћу знања просветивши се псаламски и рукама запљескајмо, благодарно Хвалу Богу приносећи: и на зидовима и на даскама и на свештеним сасудима изображеној свештеној Христовој Икони, и Свепречисте, и свих Светих долично поклонимо се, одбацујући безбожну злочестивих веру (наиме, част Лика-Иконе, као што говори Василије, прелази на прволик) молећи Те заступништвом Пречисте Твоје Матере, Христе Боже наш, и свих Светих, даруј нам велику милост“ (Служба Недеље Православља –Посни Триод). Тачка сагледавања односно позиција зографа, свештеника, монаха, уопште хришћанина јесте њихова унутрашња позиција. Они не сликају, не запажају и не оприсутњују одломак нествореног света тајне и зато нису само једнострани посматрачи овога са стране и споља. Они га сликају, актуализују и доживљавају саобразно, и сами се притом налазећи унутар нествореног света тајне. Будући реално присутни у њему они нису приморани да га замишљају: отуда га они као његови активни причесници и истовремено носиоци свестрано приказују. Ако је реч о иконописцу, понављамо, он даје ликове и предмете као целовите, а не онако како би му се они причињавали с неке непомичне тачке централне, или нормалне-линеарне перспективе. Поводом формуле светога Дионисија Ареопагита да „пројављене ствари ваистину представљају иконе невидљивих ствари“, Аверинцев је изрекао суд да је Византија управо на том темељу изградила своју теорију иконе-као одраза који је удаљен од свога пралика неком значајном разликом, али који енергијама пралика дозвољава да у њему, у одразу и преко њега (енергије) буду реално присутне. Изучавање језика иконе повезано је са дешифровањем језика сликарских поступака, а обоје са нашим спасењем односно богословствовањем. Семантичку или језичку суштину иконе најјасније су увиђали црквени Оци. Иконописац је од старине упоређиван с језиком а иконе с писменим или усменим текстовима. Тако је свети Нил Синајски (V в.) писао да се иконе налазе у храмовима „ради поучавања у вери оних који не знају и не могу да читају Свето Писмо“. Будући да икона има исту улогу за неписмене коју и књига за писмене, још на почетку се поставило питање језика иконе, језика визуелних знакова и, истовремено питање паралелизма визуелног и језичког текста. Подсетимо се чињенице да у Старом Завету човек може да чује Бога, а да у Новом Завету он може и да Га угледа. Та околност у начелу оправдава појаву иконе. Текст иконе је канонизован и без ичега случајног у себи. Као што се преписивач Светог Писма стара да препише текст, сваки пут изнова уносећи у њега извесне језичке новине али не задирући у његов садржај, тако се и иконописац односи према икони; икона са истим сижеом представља препис једних те истих текстова којима се само језик мења. Ако погледамо речник иконописца наићи ћемо на, у суштини предањско-аскетска прозрења и открића православне иконографије: да се процес сликања иконе представља као симболичан процес раскривања слике. Зограф слика „Доличник“ – раскрива „долично“ а његова употребљена бојасе притом назива „раскришком“ (раскривачем). Дотична слика као да се унапред помаља на површини иконе; то значи да иконописац њу открива, а да је не ствара. Свештеномученик отац Павле Флоренски каже о томе: „Уметник не саздаје лик износећи га из себе него само скида велове, и уз то узорно, са већ постојећега лика: не набацује боје на платно него као да рашчишћава стране његових наслага (или) 'записе' духовне реалности“. Другим речима, покајање једног хришћанина и његово стваралаштво се поистовећују, постајући јединствено дело Светога Духа. У нашем случају хришћанин светотајинским животом постаје жива икона, а његово стваралачко дело – иконопис постаје одсјај његовог личног обожења, односно одсјај у њему живећега Христа. То је био и остао пут и начин сликања иконе. Братско писмо од речи до речи Говорити о стварима како треба, па указати на постојеће велике грешке тамо где оне постоје, као на пример у текстовима и у сликарству оца Стаматиса Склириса, није могуће без детаљне анализе самих тих текстова. А њих увек треба прецизно доводити у везу са неким делом или једним аспектом неког дела. Пре тога требало би изложити, са свим патристичким, обавезним препорукама, теологију о томе шта би икона требало да представља, а којој се, бојимо се, радикално супротставља сликарство оца Стаматиса, па је чак и онемогућава. Додатни проблем јесте наслеђе Кандоглуа које, с једне стране, омогућава рад оца Стаматиса, односно представља основу за његов рад-рад који би требало, ... усуђујемо се да кажемо, кориговати. Све ово јесте задатак, ако не огроман, а оно бар значајан, и он се не може урадити без једне нове књиге о духовности иконе коју је неколицина нас планирало да напише заједнички. Оно што можемо одмах да учинимо јесте да изложимо делове свога писма упућеног оцу Стаматису поводом његове изложбе у Паризу, писма које никада није послато због неодважности о. Николе Црнокрака. Наиме, он нас је у то доба подстицао да га напишемо јер је делио наше мишљење, али се на крају повукао. Није неопходно посебно коментарисати последњу свеску Ксенитеиа оца Стаматиса, јер од Зографико таксиди он, бојимо се, није еволуирао на сликарском плану. Али на духовном плану, опет, постоји ... веома значајно погоршање: отац Стаматис одаје утисак сликара који је у потпуности подлегао духовној илузији, о чему нарочито сведочи насликани пророк Илија (у Ксенитеиа број 12, стр. 41), или слике Христа (Исто, број 2 и 3, стр. 21. и 23). Сада су све наводне иконе такве, то јест истога су духовног усмерења, бар ми тако процењујемо. * Управо ме сећање на Леонида Успенског обавезује да заложим своју одговорност следбеника и иконографа пред нашим заједничким Господом Христом, и то сећање ми даје храбрости да се супротставим похвалама које вас окружују са свих страна, по нашем мишљењу, незаслужено. Драги оче Стаматис! Ви сигурно мислите да као Леонидов ученик и пасионирани поштовалац оца Григорија Круга нећу моћи да критикујем ваше држање у име било каквог иконографског формализма, ништа мање неголи у име било каквог морализма. Ваш сликарски пут се, морам то рећи, коренито удаљио од иконе. Брине ме немогућност мољења Богу пред вашим сликама; оне су мртве, оне не воде ка Њему већ позивају на телесно мудровање (Рим. 8, 5-9), оне жуде за оним што Дух забрањује (Гал. 5, 17). Најзад, оне позивају на чисто људске снаге, а то не води ка Христу, већ ка смрти. Налазећи се пред вашим сликама, ја као да се налазим пред паганским људима-божанствима која ми скривају Богочовека, и заузимајући Његово место, у суштини ми говоре да Он, можда, тешко ми је изрећи, и не постоји. Како бисмо се преко слике човека могли сјединити са недостижним Божанством које почива у чистоти, и то без потпуне понизности самога човечанства? И ако нас икона, путем молитве коју она обично измамљује, не спаја са Богом овде и сада, у чему је онда њен смисао? Онако како је Спаситељ Христос заклонио Своје Божанство одећом човештва тако ми морамо чинити да бисмо указали на Божанство правог Бога: одричући се исквареног да бисмо изразили Неискварено! При том не мислим, нити кажем да људско треба да нестане! Далеко од тога. Само верујем да се на свим сличним сликама, било да се ради о иконама или о самим Светитељима, човечност коју је Христос у потпуности примио, Сам Он открива на кенотичан начин–смирењем и добровољним осиромашењем–чак смањењем, само да би опет Сам Он растао. И што се та човечност више смањује, тим више Христова теофанија саму човечност приказује у седећем положају одеснују Оца. И ако се ово чудо не понавља на свакој икони, каква јој је сврха ? Како би онда богодолично поштовање могло да води ка узору? Када се клањамо некој икони, требало би да ускликнемо као свети Тома: Господ мој и Бог мој! А како је то могуће на слици на којој смртно тело није утихнуло и не ћути? Икона није уметничко дело – што не значи да није створена уметничким путем-већ да она не произлази из истог процеса; њен извор није уметност. Разлика није просто спољашња верност прописаним правилима! Оно што је ту другачије јесте покрет, јесте унутрашња динамика иконе. Не ради се о томе да се ми изразимо, већ да се Христос изрази у нама помоћу Светога Духа. А то је могуће само смрћу старог човека: Нико не може бити Његов ученик ако се није одрекао себе и узео свој крст и пошао за Њим! Икона је, такође, као и Језекиљев свитак, исписана изнутра као и споља, сузама и уздисајима. Аскетски карактер предањске иконографије нас, како у личном животу сликара и у самој сликарској пракси, тако и у начину сликарског изражавања, упућује на то да се представљена људскост односи и на Богочовека Христа, а не само на људе. А то пак због најважније напомене:да сликар једноставно не може да дивинизује своје сопствено тело. Међутим, икона треба да нам покаже светост и обожену људскост. Људска машта, па и она најгенијалнија, није способна за такво трансцендентно дело(вање), јер оно стварно превазилази наше природне могућности. То може једино стваралачки огањ Божји у нашој неострашћености, а неострашћеност опет, огледа се у томе да Сатана ништа не налази у мени. Икона треба нас да преобрази, а не обрнуто. Без опасности од богохуљења не можемо да дозволимо, као што помишљам да Ви чините, нашим страстима, ма колико оне биле пристојне, нашим осећањима, ма колико она била морална, нашим идејама, ма колико оне теоријски биле исправне, – да продру у икону, – јер она је оваплоћење. Икона није људско дело већ богочовечанско, и то оно Духа Светога, Који га и чини таквим. Када се права икона појави, захваљујући молитвама онога који је представљен након наших молитава, али и учешћем наших суза, можемо бити сигурни да је тек тада то пројава самог представљеног светитеља који је у себи преобратио наше историјско, физичко, климатско, социјално, културолошко, алиментарно, психолошко и географско тело. И та локална људскост је присутна на правој икони не вољом тела, не вољом крви, нити вољом (репродуктивне енергије), већ (једино) вољом Божјом. Јасно нам је да сте иконографску азбуку савршено и са лакоћом савладали као чисту форму, и то како у сликарској техници тако и у залагању у вашем личном животу. Удубљујући се у сликарство попут Вашег, човек је у искушењу да помисли да његов стваралац није грешник већ скроман и умерен праведник, коме није потребно покајање. И још, да му је само молитва потребна. Али зар би у том случају било неопходно мењати се само зато да би се научило сликати икону. Сходно томе, та чиста форма мора остати мртва, без живота, и још зато што је та лакоћа потпуно супротна моралном кретању иконе. Живот пак силази у њу само нашим покајањем. Наравно, Ви као осећајан човек нисте могли да поднесете то сликарство без живота, па сте у њега унели ваш лични живот, односно, живот света, Вашу личну, креативну, али ипак ограничену инспирацију, и самим тим, упркос свему али неизбежно, Ваше страсти. Према томе, и чин Ваше употребе технике импресионизма у највећој мери морао је да се пројави као материјални израз тога кретања. А импресионисти, користећи зраке светлости, издигли су мртав призор из мртве материје (сликарство XIX века) ка земаљском небу, ка већој живахности, користећи онакву физичку светлост каква је опажена у несталности дана. Али Ви нисте полазили из исте тачке, осим ако се та тачка не налази у вашем ограниченом разумевању, а Ви прихватите ово као могућност, у слепоћи душе. Ваша полазна тачка јесте била Предање, и зато сте Ви, нашавши се у тој позицији, морали да у небеско унесете, уследиће тешка, тешка реч, – исквареност, а у вечно, опет тешка реч – , постајање, јер нисте приметили да таленат који вам је већ дат на земљи, јесте онај Одозго, с Неба. Да ли треба да Вас подсећам да код Платона, као и код Аристотела, тренутак – који код нас оправдава импресионистичку технику – јесте изопаченост? То је исто тако упад вечности као и прелаз (Платон, Писмо 7 и Парменид), односно сама исквареност која доводи до прелаза из једног стања у друго. Најзад, то је принцип мењања и настајања (Аристотел, Физика). Са светлошћу, и не само са физичком већ и са субјективном светлошћу импресионизма, Ви сте нам створили непремостив проблем! У икону – која је управо сликарство Неисквареног и Урођене светлости, сликарство Светлости без почетка и без краја у којој нема ни смене ни сенке која настаје кретањем звезда, Ви сте унели постајање и исквареност, смењивање, промену и смрт, унутрашњу сенку самог пропадљивог живота. Да ли је могуће да нисте схватили да је Вечни већ ту, да је Он себи заиста узео смртно тело, али да је већ васкрсао, преобразио се и седи одеснују Оца. Зашто хоћете смрт да унесете у живот? Па зар се Христос није отелотворио и победио пролазност?! Ви сте на своме предавању рекли, подсећам Вас, да је будућност временски аспект иконе. То је запрепастило и мене и још једног иконографа, ученика Успенског. Зар Откривење (1, 4; 21, 6) светог Јована не ставља у уста Господња глагол бити и у презенту, алудирајући на Књигу Изласка 3, 14? Зар Он није Икона у правом смислу те речи? Садашњост, – то је Сами Логос као Ја сам Онај Који јесам; Онај који повезује земљу и небо, време и вечност. Ми немамо ништа са тим философским тренутком. Шта ћемо ако то доноси један други поглед на Ваш рад – погрешан поглед: Не може се одредити слобода Духа а да Он Сам није присутан у нама и са нама. Потребно је да Он дође и да буде ту! А то се не може одредити на теоријски начин, већ како кажу свети Оци, само путем: Дај крв и прими Духа; и још: Тамо где је Дух, тамо је слобода. Слобода пак Светога Духа Који нам помаже да потпуно заборавимо себе не може се помешати са слободом људи, нити се може њоме заменити. Ни ми, ни иконописац немамо ништа чак ни са слободом људи који најчешће мисле да им је све на корист, а камоли да имамо нешто још и са њиховом гномичком вољом. Оче Стаматис, искључиво пријатељски додајем још неколико кратких примедби које сматрам значајним. Слике су Вам – или копије без живота, чисто формалне, па иако према прописима, ипак беживотне, чисте техничке вежбе (као слика Христа у Зографико таксиди, број 3, стр. 23) обогаћене кичом ( као слика Матере Божје, број 16, стр. 57; Ксенитеиа, број 10 и 11, стр. 37 и 39) –или су пантеистичке и паничке (бог Пан) опсене, што по мом скромном мишљењу није довољно да би се прекрила споредна, психолошка доброта, извештачена чисто људским осећањима, чак анегдотскога карактера (пример пророка Илије из Халандрија). Извесне слике (Протогони) евоцирају братски живот у којем се налази извесно остварење, али се њихова суштинска тајна ипак скрива у самољубљу. Туга због одсуства Бога не остварује се преко суза, те зато слике не могу да кажу : Отворила сам уста и привукла Духа, јер сва моја нада лежи у Твојим речима. Тако драги оче, ни у сликарским средствима, ни у инспирацији не постоји ни трачак аскезе. Извор Ваше сликарске инспирације очигледно је сликарство Помпеје са свом њеном најизраженијом чулношћу. Погледи су тужни, празни, очајни – понекад са извесном љубазношћу, заиста – али смрт је та која влада. Христос као да се није оваплотио па као да не постоји спас за човека. Свети Дух као да није сишао. Човек је сам. Као да чујемо изговор да се све то оставља за други пут. Најгоре од свега падају ми Ваше наводне експресионистичке иконе које, на жалост, само откривају дубоку духовну илузију, ето колико су извештаченог духовног стања, сентименталног, намештеног, афективног; све у свему једно радити као да. Али зашто радити као да?! Ако тако хоћете, онда је светост неспретно подражавана. Све је изобличено, али не онтолошким растојањем већ надменошћу. То је дакле имагинарна светост, пуна празне славе и самозадовољства, светост која је изгубила сваки однос са умереношћу–будношћу, као и са духовном радошћу и скрушеношћу. Отац Софроније поучава: Први степен проповеди не извлачи човека из урођене заблуде. Он одржава његов дух у илузорном стању, у области сна, које је слично стању поетског стварања; божанско пак, и духовна стварност уопште, представљају се под различитим имагинарним аспектима,па се и сам људски, конкретни живот мало по мало прожима елементима који потичу из имагинарне сфере (Старац Силуан, О чистој молитви, стр. 133). Отац Софроније са својом тако тананом педагогијом не закључује, али уместо њега ми то можемо учинити: човек који се држи само тог степена молитве може да падне у илузију, и ништа више; осим ако га Промисао неким посебним околностима не заштити. Оче Стаматис, ако желим да останем доследна себи, а ја то морам, према оном што је рекао старац Софроније, Ваше сликарство је оно које остаје на том првом ступњу молитве. Све би у њему, као у Зографико таксиди, могло бити тачно, у извесној мери – а у ствари, у питањује истина помешана са лажним (као што је случај и са свим оним што је само људско), па још са кичом и са теолошким заблудама. Дакле, са Ксенитеиа све је постало лажно због те илузије која је све освојила! Но видећемо да ли ће она и у будућности бити тако освајачка. Од самог почетка то сликарство је самољубиво, и Ви сте њиме унели, шта друго него самољубље у грчку савремену иконографску праксу. Кондоглу међутим то није урадио. Сходно томе, авај, Ваше сликарство је на путу да постане комерцијално: оно се храни истраживањем задовољства и лаганих ефеката, самим разметањем; оно трага за видљивом и приступачном лепотом, за лажним сјајем, за лепим, оно годи чулима, ласка лаком дивљењу простих људи према реализму, ласка самољубљу; у њему је све постало површно, чак и оно што тежи да буде израз дубоких осећања. Зар не видите да то сликарство у потрази за људском славом жели да импресионира неуку и умишљену публику? Да би то постигло, оно скупља теоријске моделе, на пример Пикаса и кубисте, и показује се као интелектуално, брижљиво грађено; једном речју, оно Вам је извештачено и огољено без изузетка. Одсутношћу смирења, патње и губитка себеније могућа трансформација естетског трагалаштва; одсутношћу истога није могуће ни преображење покајања у молитву. Потребна је истраживачка погруженост бар једног Едварда Мунка, или једнога Гоје, – погруженост у смрт и у љубав, еда би се чулна лепота преобразила у лепоту душевну и духовну. Потребујемо и посебне напомене у вези са портретом оца Јустина Поповића (у Зографико таксиди, број 17, стр. 59), у вези са сликом Матере Божије (у Ксенитеиа, стр. 27, број 5), као и мање-више, у вези са Вашим целокупним сликарством, оче и сатрудниче. Како можемо да се усудимо да на тако наиван начин изразимо психолошка осећања једног светитеља, и, утолико више, Матере Божије? Као што је ван откривене иконе Христов лик непоказив и немогуће га је одиграти у биоскопу или, на пример, у позоришту, тако и икона не може да прикаже светост само на апофатичан начин; односно, одсуством израза, али који ће Свети Дух, ако Сам то жели, испунити славом и Својим животом. Македонски експресионизам Нереза, на пример, чува тај карактер као карикатуралан јер не тежи истини–реалности, већ је нека врста иконографске маске, штавише, само један знак, иконограм. Дакле, ту немамо представљање онога што је означено! Побожна сентименталност коју нам Ви оче Стаматис приказујете, може само неспретно да подражава светост, а Вашег лаковерног и неупућеног гледаоца да одведе у самољубиву дирнутост самим себом. ** Време иконе није будућност него садашњост. Икона је садашњи начин и присуство будуће истине. Тај садашњи начин одговара актуелној катастази, за разлику од есхатолошке, будуће катастазе као истине. Одатле је то већ присуство онога што још није наступило у пуноћи. Зато се света Литургија не може служити без иконе; баш као ни без читања Божјих речи. Свето Писмо и икона су знаци (знамења) два облика спољашњег присуства Христа овде и сада: преко слушања Његове речи, и преко гледања његовог Лика. Као што је Причешће један тип, једна икона васкрсења, односно оно помоћу чега оно што још увек није пуноћа већ постаје садашњост те чини да већ сада у извесној мери учествујемо у њој, тако су и икона и реч Божја присуство Христа: Ја сам са вама у све дане(овде и сада у свим Тајнама и у сваком Причешћу свакога дана ) до свршетка света. Уосталом, ако можемо да кажемо овде и сада упркос времену које непрестано долази и одлази, дакле упркос смрти, и ако можемо да кажемо да постоји садашњост, то је онда само захваљујући икони вечног живота који долази као један евхаристијски предукус, а не као истина или пуна реалност садашњости која – долази, али која ће тек доћи. Како би реална садашњост могла да се помири са смрћу? На дан Преображења и Господње лице и Његова одећа постадоше бели и сјајни као светлост; и Његов изглед и Његова изаткана туника, и Његова икона и Његова реч два су извора Његове светлости која обавијају Његово Тело. Он је без престанка и без прекида присутан међу нама, и у нашој је спољашњости преко Своје речи и иконе; присутан је у нама и у нашој је унутрашњости непрестано преко свога Тела које ми једемо. Ова три облика његовог присуства сачињавају свакодневни литургијски догађај, увек изнова започињан у ишчекивању будућег бесмртног живота. Онај који једе моје Тело и пије моју Крв неће видети смрти вавек, него је прешао из смрти у живот. То је завршетак Домостроја спасења, то предукус васкрсења кроз Педесетницу у трајању, која чини могућим и Писмо као реч Божју и икону као виђење Бога. Односно, она чини могућим спасење за све путем праве вере и праве љубави.Без дара Светога Духа Свето Писмо је мртво слово, а икона мртва слика. На крају, пошто смо вере ради и љубави ради казали све како јесте, сада ћемо и сами са страхом и трепетом остати са речима Соломонове мудрости! Без Светога Духа слика постаје изум опаког људског умећа, јалово дело сликарско, ликови нашарани бојама које у безумнима подстичу жудњу, па жуде за неживим обличјем мртвога лика. Јер их човек начини, сазда их онај коме је дах у зајам дат. Ниједан човек не може начинити бога сличног себи; јер смртан будући, он мртво дело гради безаконичким рукама (15, 4-5, 16). Децембар 1994. Београд. (С француског изворника: Emilie van-Taack Cantrel, Au pied de la letrre fraternele, понашили Мирела Андрић и монах Давид Перовић, видети у: Пројаве хришћанског етоса у домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу, Давид Перовић, ПБФ, Београд 2011., 44-53). Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  15. Икона Икона је место сусрета и заједнице у прослављеном Христу оних светих људи који су кренули путем есхатолошкoг портретисања. Права и нова икона захтева освајање више слободе и новог живота. Као што речи које се не претварају у живот сами живот претварају у речи, тако и иконе које нису настале из живота ни сами живот не могу преточити у иконе. Иконе које не могу решити проблем сенке као претње од стране смрти, и мрака као угрожавања бића небићем, нису иконе, већ су иконолошка домишљања. Иконе које експериментишу осмехом у историји, фалсификују историју превременим укидањем покајања, и опет, исте оне фалсификују есхатологију превременим објављивањем потпуне васкрсењске радости. Док оне које експериментишу страхом, оперишу у области психологије, те тако западају у безизлаз религијског сликарства проглашаваног за икону. У оба случаја иконописац ради на претварању иконе у средство изражавања ликовности, и то у смислу еуфоричног колорита или заморног колористичког ватромета. * Икона је представа историјског света на путу преображења истог и свега што се у њему налази, укључујући последњи цвет и последњу травку. Очи иконописца не гледају садржај своје теме друкчије до у благодати; оне не виде историју друкчије до у фактима и чињеницама стварања и спасења, и то прожетим знамењима есхатологије. До етоса иконе не долази се помоћу теоријских теологуменона, рецимо онога о еко-етици и био-етици, већ путем христолошког догмата у форми тумачења Јеванђеља о новој твари, Новом небу и Новој Земљи. О присуству пуноће Божанства у Христу, о пројави његових благодатних сила и о њиховим плодовима. Друкчије иконографско виђење не би било ништа друго до експериментални покушај пресликавања, прецртавања или превођења иконографских канона и теологуменона на језик књижевности. Примера дословног прецртавања или копирања богословског теоретског теологуменона са једног сликарског теологуменона, на пример у модерном иконосликарству и фрескосликарству, имамо напретек. Међутим, ако су примери такве иконографије неприхватљиви, – јер по нашем расуђивању они не досежу циљ, а циљ је сами етос иконе и фреске, – само религијско сликарство по себи међутим, има смисла. Оно је по духу налико хришћанској књижевности, рецимо Фјодора Достојевског, Александроса Пападијамантиса и Александроса (Андроникоса) Мораитидиса. С обзиром да нас првенствено занима сликарски проблем етоса иконосликарства, постављамо питање: Шта је то што хришћанског сликара спречава да достигне циљ? По расуђивању, узрок би био његово упорно остајања при тенденциозном мешању трију сликарских планова: телесног, душевног и духовног; односно, због остајања при форсирању промена и замена једног сликарског плана – духовног, двама другим плановима – душевним и телесним. У вези са тим, призовимо у сећање иконолошку реч-образац par excellence апостола Павла: Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога а не од нас (2 Кор. 4, 6-7). Становиште које смо заузели према актуелном спорном, религијском сликарству, покушаћемо да образложимо у димензији апофатичког и катафатичког богословског језика. Однос између апофатике и катафатике, како у богословљу, тако и у иконографији, мора бити видљиво заступљен и очуван, јер и иконографија је сушто богословље. Предањски сликар увек је био свестан видљивости Божјих невидљивих својстава: вечне силе и божанства (Рим. 1, 20); само с напоменом да их он никада није пренаглашавао. Непредањски сликари опет, чинили су то, па и даље га чине с намером да исцрпе постојеће ресурсе, или да већма овладају њима. Сликари, то јест теолози колористичког усмерења тешко се мире с чињеницом да ми немамо никакво знање о Божјој несхватљивој и неизрецивој иперватичности (трансцендентности) и невидљивости. Али ако смо се једампут смирили пред чињеницом да тајна Божјега Бића надилази категорије и говора и тонова и боја и облика, онда нам преостаје само да се запитамо: зашто теолози прелазе преко тога и настављају да се међусобно споре? Да ли је то због саме тајне? Ако је због ње, зар онда то није разлог више у прилог потреби већег смирења! Да ли због илузија? Ако је због њих, зар се онда не би требало већма подвизавати, и самим подвизима их надилазити?! Када се катафатичким језиком боја изриче нешто потврдно о иперватичној реалности, истовремено се мора имати у виду да је дотично изрицање увек неподесно јер је израз скривеног. Отуда је апофатичан или одречан (не говорити-негативан!) начин подеснији за говор боја о божанским учинцима и својствима. Без обзира на силу и значај боја у разоткривању Откривења, предањском сликару као благовеснику и егзегети не само да никада није било дозвољено да пренаглашава увид у апсолутност Божјег Бића, него му никада није било дато ни да га има! Истина, њему су дозвољаване метафоре. Тако, језик боја само на одречан или апофатичан начин може да се испољи потврдно или катафатички, као што је опет само потврдним језиком боја, и то на начин историјских наговештаја и повлађивања могуће потврдно говорити о иперватичном. Поврх свега тога, иконолошки исказ није могуће надграђивати make up-ом, баш зато што иконописац није мајстор шминке и сличних изражајних средстава, већ преображени, живи сасуд благодати. И данас, баш као вековима досад, свака претензија сликара се одмерава нагласком на апофатици, чиме се онда она и умерава. И опет, сликар се њој заветује подвизавањем у православљу, молитви и посту, смирењу, добродетељи и љубави, созерцању и правом исповедању вере. Само тако, и само тада сликар може бити сигуран да сликарска тајна није остала у потпуној неизрецивости и неизречености. Односно, он може бити сигуран да се о њој ипак говорило, зато што то сама историја спасоносних аката вере захтева од њега, и опет му то омогућује. Према томе, о тајни се итекако говорило, и говори, али богодоличним језиком. Трезвење и неамбициозност у сликаревом апофатизованом исказу или катафази најзрелији су плодови његовог подвижништва, чиме су онда они и трајна ограда од илузионистичког quidditas-а. Али они су истовремено и ограда од уметникове релативизације самога quidditas-а, самога Откривења о Логосу, Оваплоћења Логоса и Јеванђеља Суштога Господа Исуса Христа. А уметничко откривење и сведочанство?! Они тек након ватромета и игроказа боја наилазе, а затим и након огња – као шапата благога лахора; као његов стварни и чујни шапат (3 Књ. о Царствима 19, 11-12). Монах Давид Перовић Текст настао поводом изложбе икона иконописца Душана Пешкира приказане у храму цркве Лазарице у Крушевцу Хришћанин је човек царски свештеник који живи на литургијски начин па и његово дело и подвиг имају карактер литургијске свечаности. Конкретан случај иконописца и његовог свештеног дела – иконе, пропратићемо следећим запажањима. У староруској поучној литератури свештеник и иконописац се пореде. Као што свештеник богонадахнутим речима и радњама, а Дух Свети енергијама истовремено чине да се хлеб и вино претворе у Тело и Крв Христову, тако и иконописац бојама и благодаћу Духа Светога замишља, види, твори и оживљује тело. Зато се и свештенику и иконописцу постављају мање-више исти захтеви: водити чист начин живота, бити мужем једне жене... Икону не слика иконописац сам, него се тај процес одвија кроза њ'. И иконописац се као и свештеник јавља у улози благовесника и сарадника божанске, нестворене благодати, а икона се попут Светог Причешћа јавља сведочанством Божјега оваплопћења. Она сведочи и о плодовима тога оваплоћења: о Светитељима или преображеними обоженим људима или живим иконама Живога Богочовека Христа. Најзад, у икони и преко ње се остварује наша молитвена веза са истима: са изображеним ликом оваплоћенога Логоса Божјег и са обоженим људима, човечанством Светитеља, с циљем да и ми доспемо у њихово стање и у кинонију са њима: „Из неблагочешћа у благочешће прешавши, и светлошћу знања просветивши се псаламски и рукама запљескајмо, благодарно Хвалу Богу приносећи: и на зидовима и на даскама и на свештеним сасудима изображеној свештеној Христовој Икони, и Свепречисте, и свих Светих долично поклонимо се, одбацујући безбожну злочестивих веру (наиме, част Лика-Иконе, као што говори Василије, прелази на прволик) молећи Те заступништвом Пречисте Твоје Матере, Христе Боже наш, и свих Светих, даруј нам велику милост“ (Служба Недеље Православља –Посни Триод). Тачка сагледавања односно позиција зографа, свештеника, монаха, уопште хришћанина јесте њихова унутрашња позиција. Они не сликају, не запажају и не оприсутњују одломак нествореног света тајне и зато нису само једнострани посматрачи овога са стране и споља. Они га сликају, актуализују и доживљавају саобразно, и сами се притом налазећи унутар нествореног света тајне. Будући реално присутни у њему они нису приморани да га замишљају: отуда га они као његови активни причесници и истовремено носиоци свестрано приказују. Ако је реч о иконописцу, понављамо, он даје ликове и предмете као целовите, а не онако како би му се они причињавали с неке непомичне тачке централне, или нормалне-линеарне перспективе. Поводом формуле светога Дионисија Ареопагита да „пројављене ствари ваистину представљају иконе невидљивих ствари“, Аверинцев је изрекао суд да је Византија управо на том темељу изградила своју теорију иконе-као одраза који је удаљен од свога пралика неком значајном разликом, али који енергијама пралика дозвољава да у њему, у одразу и преко њега (енергије) буду реално присутне. Изучавање језика иконе повезано је са дешифровањем језика сликарских поступака, а обоје са нашим спасењем односно богословствовањем. Семантичку или језичку суштину иконе најјасније су увиђали црквени Оци. Иконописац је од старине упоређиван с језиком а иконе с писменим или усменим текстовима. Тако је свети Нил Синајски (V в.) писао да се иконе налазе у храмовима „ради поучавања у вери оних који не знају и не могу да читају Свето Писмо“. Будући да икона има исту улогу за неписмене коју и књига за писмене, још на почетку се поставило питање језика иконе, језика визуелних знакова и, истовремено питање паралелизма визуелног и језичког текста. Подсетимо се чињенице да у Старом Завету човек може да чује Бога, а да у Новом Завету он може и да Га угледа. Та околност у начелу оправдава појаву иконе. Текст иконе је канонизован и без ичега случајног у себи. Као што се преписивач Светог Писма стара да препише текст, сваки пут изнова уносећи у њега извесне језичке новине али не задирући у његов садржај, тако се и иконописац односи према икони; икона са истим сижеом представља препис једних те истих текстова којима се само језик мења. Ако погледамо речник иконописца наићи ћемо на, у суштини предањско-аскетска прозрења и открића православне иконографије: да се процес сликања иконе представља као симболичан процес раскривања слике. Зограф слика „Доличник“ – раскрива „долично“ а његова употребљена бојасе притом назива „раскришком“ (раскривачем). Дотична слика као да се унапред помаља на површини иконе; то значи да иконописац њу открива, а да је не ствара. Свештеномученик отац Павле Флоренски каже о томе: „Уметник не саздаје лик износећи га из себе него само скида велове, и уз то узорно, са већ постојећега лика: не набацује боје на платно него као да рашчишћава стране његових наслага (или) 'записе' духовне реалности“. Другим речима, покајање једног хришћанина и његово стваралаштво се поистовећују, постајући јединствено дело Светога Духа. У нашем случају хришћанин светотајинским животом постаје жива икона, а његово стваралачко дело – иконопис постаје одсјај његовог личног обожења, односно одсјај у њему живећега Христа. То је био и остао пут и начин сликања иконе. Братско писмо од речи до речи Говорити о стварима како треба, па указати на постојеће велике грешке тамо где оне постоје, као на пример у текстовима и у сликарству оца Стаматиса Склириса, није могуће без детаљне анализе самих тих текстова. А њих увек треба прецизно доводити у везу са неким делом или једним аспектом неког дела. Пре тога требало би изложити, са свим патристичким, обавезним препорукама, теологију о томе шта би икона требало да представља, а којој се, бојимо се, радикално супротставља сликарство оца Стаматиса, па је чак и онемогућава. Додатни проблем јесте наслеђе Кандоглуа које, с једне стране, омогућава рад оца Стаматиса, односно представља основу за његов рад-рад који би требало, ... усуђујемо се да кажемо, кориговати. Све ово јесте задатак, ако не огроман, а оно бар значајан, и он се не може урадити без једне нове књиге о духовности иконе коју је неколицина нас планирало да напише заједнички. Оно што можемо одмах да учинимо јесте да изложимо делове свога писма упућеног оцу Стаматису поводом његове изложбе у Паризу, писма које никада није послато због неодважности о. Николе Црнокрака. Наиме, он нас је у то доба подстицао да га напишемо јер је делио наше мишљење, али се на крају повукао. Није неопходно посебно коментарисати последњу свеску Ксенитеиа оца Стаматиса, јер од Зографико таксиди он, бојимо се, није еволуирао на сликарском плану. Али на духовном плану, опет, постоји ... веома значајно погоршање: отац Стаматис одаје утисак сликара који је у потпуности подлегао духовној илузији, о чему нарочито сведочи насликани пророк Илија (у Ксенитеиа број 12, стр. 41), или слике Христа (Исто, број 2 и 3, стр. 21. и 23). Сада су све наводне иконе такве, то јест истога су духовног усмерења, бар ми тако процењујемо. * Управо ме сећање на Леонида Успенског обавезује да заложим своју одговорност следбеника и иконографа пред нашим заједничким Господом Христом, и то сећање ми даје храбрости да се супротставим похвалама које вас окружују са свих страна, по нашем мишљењу, незаслужено. Драги оче Стаматис! Ви сигурно мислите да као Леонидов ученик и пасионирани поштовалац оца Григорија Круга нећу моћи да критикујем ваше држање у име било каквог иконографског формализма, ништа мање неголи у име било каквог морализма. Ваш сликарски пут се, морам то рећи, коренито удаљио од иконе. Брине ме немогућност мољења Богу пред вашим сликама; оне су мртве, оне не воде ка Њему већ позивају на телесно мудровање (Рим. 8, 5-9), оне жуде за оним што Дух забрањује (Гал. 5, 17). Најзад, оне позивају на чисто људске снаге, а то не води ка Христу, већ ка смрти. Налазећи се пред вашим сликама, ја као да се налазим пред паганским људима-божанствима која ми скривају Богочовека, и заузимајући Његово место, у суштини ми говоре да Он, можда, тешко ми је изрећи, и не постоји. Како бисмо се преко слике човека могли сјединити са недостижним Божанством које почива у чистоти, и то без потпуне понизности самога човечанства? И ако нас икона, путем молитве коју она обично измамљује, не спаја са Богом овде и сада, у чему је онда њен смисао? Онако како је Спаситељ Христос заклонио Своје Божанство одећом човештва тако ми морамо чинити да бисмо указали на Божанство правог Бога: одричући се исквареног да бисмо изразили Неискварено! При том не мислим, нити кажем да људско треба да нестане! Далеко од тога. Само верујем да се на свим сличним сликама, било да се ради о иконама или о самим Светитељима, човечност коју је Христос у потпуности примио, Сам Он открива на кенотичан начин–смирењем и добровољним осиромашењем–чак смањењем, само да би опет Сам Он растао. И што се та човечност више смањује, тим више Христова теофанија саму човечност приказује у седећем положају одеснују Оца. И ако се ово чудо не понавља на свакој икони, каква јој је сврха ? Како би онда богодолично поштовање могло да води ка узору? Када се клањамо некој икони, требало би да ускликнемо као свети Тома: Господ мој и Бог мој! А како је то могуће на слици на којој смртно тело није утихнуло и не ћути? Икона није уметничко дело – што не значи да није створена уметничким путем-већ да она не произлази из истог процеса; њен извор није уметност. Разлика није просто спољашња верност прописаним правилима! Оно што је ту другачије јесте покрет, јесте унутрашња динамика иконе. Не ради се о томе да се ми изразимо, већ да се Христос изрази у нама помоћу Светога Духа. А то је могуће само смрћу старог човека: Нико не може бити Његов ученик ако се није одрекао себе и узео свој крст и пошао за Њим! Икона је, такође, као и Језекиљев свитак, исписана изнутра као и споља, сузама и уздисајима. Аскетски карактер предањске иконографије нас, како у личном животу сликара и у самој сликарској пракси, тако и у начину сликарског изражавања, упућује на то да се представљена људскост односи и на Богочовека Христа, а не само на људе. А то пак због најважније напомене:да сликар једноставно не може да дивинизује своје сопствено тело. Међутим, икона треба да нам покаже светост и обожену људскост. Људска машта, па и она најгенијалнија, није способна за такво трансцендентно дело(вање), јер оно стварно превазилази наше природне могућности. То може једино стваралачки огањ Божји у нашој неострашћености, а неострашћеност опет, огледа се у томе да Сатана ништа не налази у мени. Икона треба нас да преобрази, а не обрнуто. Без опасности од богохуљења не можемо да дозволимо, као што помишљам да Ви чините, нашим страстима, ма колико оне биле пристојне, нашим осећањима, ма колико она била морална, нашим идејама, ма колико оне теоријски биле исправне, – да продру у икону, – јер она је оваплоћење. Икона није људско дело већ богочовечанско, и то оно Духа Светога, Који га и чини таквим. Када се права икона појави, захваљујући молитвама онога који је представљен након наших молитава, али и учешћем наших суза, можемо бити сигурни да је тек тада то пројава самог представљеног светитеља који је у себи преобратио наше историјско, физичко, климатско, социјално, културолошко, алиментарно, психолошко и географско тело. И та локална људскост је присутна на правој икони не вољом тела, не вољом крви, нити вољом (репродуктивне енергије), већ (једино) вољом Божјом. Јасно нам је да сте иконографску азбуку савршено и са лакоћом савладали као чисту форму, и то како у сликарској техници тако и у залагању у вашем личном животу. Удубљујући се у сликарство попут Вашег, човек је у искушењу да помисли да његов стваралац није грешник већ скроман и умерен праведник, коме није потребно покајање. И још, да му је само молитва потребна. Али зар би у том случају било неопходно мењати се само зато да би се научило сликати икону. Сходно томе, та чиста форма мора остати мртва, без живота, и још зато што је та лакоћа потпуно супротна моралном кретању иконе. Живот пак силази у њу само нашим покајањем. Наравно, Ви као осећајан човек нисте могли да поднесете то сликарство без живота, па сте у њега унели ваш лични живот, односно, живот света, Вашу личну, креативну, али ипак ограничену инспирацију, и самим тим, упркос свему али неизбежно, Ваше страсти. Према томе, и чин Ваше употребе технике импресионизма у највећој мери морао је да се пројави као материјални израз тога кретања. А импресионисти, користећи зраке светлости, издигли су мртав призор из мртве материје (сликарство XIX века) ка земаљском небу, ка већој живахности, користећи онакву физичку светлост каква је опажена у несталности дана. Али Ви нисте полазили из исте тачке, осим ако се та тачка не налази у вашем ограниченом разумевању, а Ви прихватите ово као могућност, у слепоћи душе. Ваша полазна тачка јесте била Предање, и зато сте Ви, нашавши се у тој позицији, морали да у небеско унесете, уследиће тешка, тешка реч, – исквареност, а у вечно, опет тешка реч – , постајање, јер нисте приметили да таленат који вам је већ дат на земљи, јесте онај Одозго, с Неба. Да ли треба да Вас подсећам да код Платона, као и код Аристотела, тренутак – који код нас оправдава импресионистичку технику – јесте изопаченост? То је исто тако упад вечности као и прелаз (Платон, Писмо 7 и Парменид), односно сама исквареност која доводи до прелаза из једног стања у друго. Најзад, то је принцип мењања и настајања (Аристотел, Физика). Са светлошћу, и не само са физичком већ и са субјективном светлошћу импресионизма, Ви сте нам створили непремостив проблем! У икону – која је управо сликарство Неисквареног и Урођене светлости, сликарство Светлости без почетка и без краја у којој нема ни смене ни сенке која настаје кретањем звезда, Ви сте унели постајање и исквареност, смењивање, промену и смрт, унутрашњу сенку самог пропадљивог живота. Да ли је могуће да нисте схватили да је Вечни већ ту, да је Он себи заиста узео смртно тело, али да је већ васкрсао, преобразио се и седи одеснују Оца. Зашто хоћете смрт да унесете у живот? Па зар се Христос није отелотворио и победио пролазност?! Ви сте на своме предавању рекли, подсећам Вас, да је будућност временски аспект иконе. То је запрепастило и мене и још једног иконографа, ученика Успенског. Зар Откривење (1, 4; 21, 6) светог Јована не ставља у уста Господња глагол бити и у презенту, алудирајући на Књигу Изласка 3, 14? Зар Он није Икона у правом смислу те речи? Садашњост, – то је Сами Логос као Ја сам Онај Који јесам; Онај који повезује земљу и небо, време и вечност. Ми немамо ништа са тим философским тренутком. Шта ћемо ако то доноси један други поглед на Ваш рад – погрешан поглед: Не може се одредити слобода Духа а да Он Сам није присутан у нама и са нама. Потребно је да Он дође и да буде ту! А то се не може одредити на теоријски начин, већ како кажу свети Оци, само путем: Дај крв и прими Духа; и још: Тамо где је Дух, тамо је слобода. Слобода пак Светога Духа Који нам помаже да потпуно заборавимо себе не може се помешати са слободом људи, нити се може њоме заменити. Ни ми, ни иконописац немамо ништа чак ни са слободом људи који најчешће мисле да им је све на корист, а камоли да имамо нешто још и са њиховом гномичком вољом. Оче Стаматис, искључиво пријатељски додајем још неколико кратких примедби које сматрам значајним. Слике су Вам – или копије без живота, чисто формалне, па иако према прописима, ипак беживотне, чисте техничке вежбе (као слика Христа у Зографико таксиди, број 3, стр. 23) обогаћене кичом ( као слика Матере Божје, број 16, стр. 57; Ксенитеиа, број 10 и 11, стр. 37 и 39) –или су пантеистичке и паничке (бог Пан) опсене, што по мом скромном мишљењу није довољно да би се прекрила споредна, психолошка доброта, извештачена чисто људским осећањима, чак анегдотскога карактера (пример пророка Илије из Халандрија). Извесне слике (Протогони) евоцирају братски живот у којем се налази извесно остварење, али се њихова суштинска тајна ипак скрива у самољубљу. Туга због одсуства Бога не остварује се преко суза, те зато слике не могу да кажу : Отворила сам уста и привукла Духа, јер сва моја нада лежи у Твојим речима. Тако драги оче, ни у сликарским средствима, ни у инспирацији не постоји ни трачак аскезе. Извор Ваше сликарске инспирације очигледно је сликарство Помпеје са свом њеном најизраженијом чулношћу. Погледи су тужни, празни, очајни – понекад са извесном љубазношћу, заиста – али смрт је та која влада. Христос као да се није оваплотио па као да не постоји спас за човека. Свети Дух као да није сишао. Човек је сам. Као да чујемо изговор да се све то оставља за други пут. Најгоре од свега падају ми Ваше наводне експресионистичке иконе које, на жалост, само откривају дубоку духовну илузију, ето колико су извештаченог духовног стања, сентименталног, намештеног, афективног; све у свему једно радити као да. Али зашто радити као да?! Ако тако хоћете, онда је светост неспретно подражавана. Све је изобличено, али не онтолошким растојањем већ надменошћу. То је дакле имагинарна светост, пуна празне славе и самозадовољства, светост која је изгубила сваки однос са умереношћу–будношћу, као и са духовном радошћу и скрушеношћу. Отац Софроније поучава: Први степен проповеди не извлачи човека из урођене заблуде. Он одржава његов дух у илузорном стању, у области сна, које је слично стању поетског стварања; божанско пак, и духовна стварност уопште, представљају се под различитим имагинарним аспектима,па се и сам људски, конкретни живот мало по мало прожима елементима који потичу из имагинарне сфере (Старац Силуан, О чистој молитви, стр. 133). Отац Софроније са својом тако тананом педагогијом не закључује, али уместо њега ми то можемо учинити: човек који се држи само тог степена молитве може да падне у илузију, и ништа више; осим ако га Промисао неким посебним околностима не заштити. Оче Стаматис, ако желим да останем доследна себи, а ја то морам, према оном што је рекао старац Софроније, Ваше сликарство је оно које остаје на том првом ступњу молитве. Све би у њему, као у Зографико таксиди, могло бити тачно, у извесној мери – а у ствари, у питањује истина помешана са лажним (као што је случај и са свим оним што је само људско), па још са кичом и са теолошким заблудама. Дакле, са Ксенитеиа све је постало лажно због те илузије која је све освојила! Но видећемо да ли ће она и у будућности бити тако освајачка. Од самог почетка то сликарство је самољубиво, и Ви сте њиме унели, шта друго него самољубље у грчку савремену иконографску праксу. Кондоглу међутим то није урадио. Сходно томе, авај, Ваше сликарство је на путу да постане комерцијално: оно се храни истраживањем задовољства и лаганих ефеката, самим разметањем; оно трага за видљивом и приступачном лепотом, за лажним сјајем, за лепим, оно годи чулима, ласка лаком дивљењу простих људи према реализму, ласка самољубљу; у њему је све постало површно, чак и оно што тежи да буде израз дубоких осећања. Зар не видите да то сликарство у потрази за људском славом жели да импресионира неуку и умишљену публику? Да би то постигло, оно скупља теоријске моделе, на пример Пикаса и кубисте, и показује се као интелектуално, брижљиво грађено; једном речју, оно Вам је извештачено и огољено без изузетка. Одсутношћу смирења, патње и губитка себеније могућа трансформација естетског трагалаштва; одсутношћу истога није могуће ни преображење покајања у молитву. Потребна је истраживачка погруженост бар једног Едварда Мунка, или једнога Гоје, – погруженост у смрт и у љубав, еда би се чулна лепота преобразила у лепоту душевну и духовну. Потребујемо и посебне напомене у вези са портретом оца Јустина Поповића (у Зографико таксиди, број 17, стр. 59), у вези са сликом Матере Божије (у Ксенитеиа, стр. 27, број 5), као и мање-више, у вези са Вашим целокупним сликарством, оче и сатрудниче. Како можемо да се усудимо да на тако наиван начин изразимо психолошка осећања једног светитеља, и, утолико више, Матере Божије? Као што је ван откривене иконе Христов лик непоказив и немогуће га је одиграти у биоскопу или, на пример, у позоришту, тако и икона не може да прикаже светост само на апофатичан начин; односно, одсуством израза, али који ће Свети Дух, ако Сам то жели, испунити славом и Својим животом. Македонски експресионизам Нереза, на пример, чува тај карактер као карикатуралан јер не тежи истини–реалности, већ је нека врста иконографске маске, штавише, само један знак, иконограм. Дакле, ту немамо представљање онога што је означено! Побожна сентименталност коју нам Ви оче Стаматис приказујете, може само неспретно да подражава светост, а Вашег лаковерног и неупућеног гледаоца да одведе у самољубиву дирнутост самим себом. ** Време иконе није будућност него садашњост. Икона је садашњи начин и присуство будуће истине. Тај садашњи начин одговара актуелној катастази, за разлику од есхатолошке, будуће катастазе као истине. Одатле је то већ присуство онога што још није наступило у пуноћи. Зато се света Литургија не може служити без иконе; баш као ни без читања Божјих речи. Свето Писмо и икона су знаци (знамења) два облика спољашњег присуства Христа овде и сада: преко слушања Његове речи, и преко гледања његовог Лика. Као што је Причешће један тип, једна икона васкрсења, односно оно помоћу чега оно што још увек није пуноћа већ постаје садашњост те чини да већ сада у извесној мери учествујемо у њој, тако су и икона и реч Божја присуство Христа: Ја сам са вама у све дане(овде и сада у свим Тајнама и у сваком Причешћу свакога дана ) до свршетка света. Уосталом, ако можемо да кажемо овде и сада упркос времену које непрестано долази и одлази, дакле упркос смрти, и ако можемо да кажемо да постоји садашњост, то је онда само захваљујући икони вечног живота који долази као један евхаристијски предукус, а не као истина или пуна реалност садашњости која – долази, али која ће тек доћи. Како би реална садашњост могла да се помири са смрћу? На дан Преображења и Господње лице и Његова одећа постадоше бели и сјајни као светлост; и Његов изглед и Његова изаткана туника, и Његова икона и Његова реч два су извора Његове светлости која обавијају Његово Тело. Он је без престанка и без прекида присутан међу нама, и у нашој је спољашњости преко Своје речи и иконе; присутан је у нама и у нашој је унутрашњости непрестано преко свога Тела које ми једемо. Ова три облика његовог присуства сачињавају свакодневни литургијски догађај, увек изнова започињан у ишчекивању будућег бесмртног живота. Онај који једе моје Тело и пије моју Крв неће видети смрти вавек, него је прешао из смрти у живот. То је завршетак Домостроја спасења, то предукус васкрсења кроз Педесетницу у трајању, која чини могућим и Писмо као реч Божју и икону као виђење Бога. Односно, она чини могућим спасење за све путем праве вере и праве љубави.Без дара Светога Духа Свето Писмо је мртво слово, а икона мртва слика. На крају, пошто смо вере ради и љубави ради казали све како јесте, сада ћемо и сами са страхом и трепетом остати са речима Соломонове мудрости! Без Светога Духа слика постаје изум опаког људског умећа, јалово дело сликарско, ликови нашарани бојама које у безумнима подстичу жудњу, па жуде за неживим обличјем мртвога лика. Јер их човек начини, сазда их онај коме је дах у зајам дат. Ниједан човек не може начинити бога сличног себи; јер смртан будући, он мртво дело гради безаконичким рукама (15, 4-5, 16). Децембар 1994. Београд. (С француског изворника: Emilie van-Taack Cantrel, Au pied de la letrre fraternele, понашили Мирела Андрић и монах Давид Перовић, видети у: Пројаве хришћанског етоса у домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу, Давид Перовић, ПБФ, Београд 2011., 44-53). Извор: Епархија крушевачка
  16. Универзитет у Београду Православни богословски факултет Давид Перовић Слово о Светосављу и Православљу Светосавље као живљење по Јеванђељу у Православној Цркви у Српском хришћанском народу, и од стране хришћанског Српског народа, најсажетији је унутрашњи, или помесни одговор на питање шта је оно у својој основи. Да ли је тај одговор тачан? Да ли је то поистовећење и поређење умесно или неумесно? Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље? И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса Српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег? Коначно, да ли је Светосавље само локалног, или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-­ом (штаством) Светосавља. Њих дотичући, ми и започињемо своју разраду теме о светосавском quidditas­-у или штаству. Да би хришћанско Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало, и од свих прихватљиво било, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је затим кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана, и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења. Следећа напомена односиће се на веру и неустрашивост, без којих није могуће достојно учествовати у драми спасења.На Светосавље итекако треба гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља. Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем. * Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу Православља хришћанске Цркве унутар Српског хришћанскогнарода и од стране хришћанског Српског народа, уоснови је најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: штаје Светосавље, и који је његов смисао?! Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу Православље јеод самог почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански Српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог, непрестаног оправослављивања! На своме путу Православља хришћански Српски народ је прошао, и пролази и сав свој историјски пут! А он је изукрштан историјским путевима других народа, али и путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам он на себи и у себи показује утиснуте и све њихове трагове. * Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању показатељ је псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља. То поближе значи: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено. Док је поређење Светосавља са Православљем увек умесно, и увек пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно, када изграђује Цркву! Срећом Светосавље, од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то и тако чини! * Светосавље не исцрпљује Православље, него обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега, и њиме се оваплоћује. Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања пројавившег се унутар Српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену.Чији је иначе садржитељ Српски хришћански народ Божји. Покрет обнове и процвата црквеног живота у Српском народу, покрет који везујемо за светога Саву, и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, слободно можемо рећи да је прерастао у педесетнички свенародни хришћански покрет. И још, да је он добио такве размере да је свети Сава у њему препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик који је просијао у свом Српском хришћанском народу, али и у народима с којима је лично ступао у црквене, и-у-духовне везе! Српски хришћански народ Охристовљујући Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, свети Сава и његови сатрудници и настављачи су изазвали исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха. Овде, у конкретном смислу, мислимо на пример: на радост епохе Нових Никејаца на челу са светим Василијем Великим, Архиепископом Кесарије Кападокијске; на ту радост мислимо и у вези са епохом синова завета (b’naiQ’uama), или синова и кћери Цркве; иначе епохом хришћанског народног покрета у Сиријско-месопотамској Цркви, у којој је свети Јефрем Сиријац био један од његових протагониста, и његово светило; на исту радост мислимо у вези са епохом свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља Словена, на челу са светим патријархом цариградским Фотијем Великим; и опет на исту радост мислимоу вези са епохом исихастичких Сабора, на челу са светим архиепископом солунским Григоријем Паламом; на ту радост мислимо и у поводу руске црквене мисије у Јапану, на челу са светим равноапостолним Николајем Касаткином, просветитељем Јапана. Најзад, на исту радост мислимо када исту повежемо с епохом црквеног Богомољачког покрета у Српској Православној Цркви светосавској, на челу са светим епископом Охридским и Жичким Николајем Велимировићем. Тај покрет је био црквено чудо радости у Духу Светом; чудо које се догађало у Српској Цркви и у њеном народу у 20. веку. Ми данас не престајемо на њега дагледамо као на директан изданак и продужетак Светосавља... * Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса Српског народа као припадника Божјег лаоса! * Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног Српског народа у пуноћу живљења и постојања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. * Све оно што је у Српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Отачаству био затекао као већ христијанизовано, то је он увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља, и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ у њој, Духом Светим раван једном апостолу порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова и сваког узраста, сваког занимања и свих сталежа Отачаства његова. На концу, рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови Српског народа, једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе доприносиоу највишој мери. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи његовог богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће проузроковати на њеном хоризонту појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну, црквену мисију. * Поновићемо мисао, и закључити наше Слово, речју: да је Светосавље и несхватљиво, и неприхватљиво другачије, осим као Велика проповед Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно, та проповед је једносушна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о истој, о правој вери. * Светосавска беседа изговорена на слави Православног богословског факултета у Београду 2009. године Извор: Сајт Епархије крушевачке
  17. Универзитет у Београду Православни богословски факултет Давид Перовић Слово о Светосављу и Православљу Светосавље као живљење по Јеванђељу у Православној Цркви у Српском хришћанском народу, и од стране хришћанског Српског народа, најсажетији је унутрашњи, или помесни одговор на питање шта је оно у својој основи. Да ли је тај одговор тачан? Да ли је то поистовећење и поређење умесно или неумесно? Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље? И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса Српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег? Коначно, да ли је Светосавље само локалног, или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-­ом (штаством) Светосавља. Њих дотичући, ми и започињемо своју разраду теме о светосавском quidditas­-у или штаству. Да би хришћанско Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало, и од свих прихватљиво било, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је затим кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана, и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења. Следећа напомена односиће се на веру и неустрашивост, без којих није могуће достојно учествовати у драми спасења.На Светосавље итекако треба гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља. Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем. * Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу Православља хришћанске Цркве унутар Српског хришћанскогнарода и од стране хришћанског Српског народа, уоснови је најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: штаје Светосавље, и који је његов смисао?! Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу Православље јеод самог почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански Српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог, непрестаног оправослављивања! На своме путу Православља хришћански Српски народ је прошао, и пролази и сав свој историјски пут! А он је изукрштан историјским путевима других народа, али и путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам он на себи и у себи показује утиснуте и све њихове трагове. * Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању показатељ је псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља. То поближе значи: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено. Док је поређење Светосавља са Православљем увек умесно, и увек пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно, када изграђује Цркву! Срећом Светосавље, од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то и тако чини! * Светосавље не исцрпљује Православље, него обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега, и њиме се оваплоћује. Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања пројавившег се унутар Српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену.Чији је иначе садржитељ Српски хришћански народ Божји. Покрет обнове и процвата црквеног живота у Српском народу, покрет који везујемо за светога Саву, и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, слободно можемо рећи да је прерастао у педесетнички свенародни хришћански покрет. И још, да је он добио такве размере да је свети Сава у њему препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик који је просијао у свом Српском хришћанском народу, али и у народима с којима је лично ступао у црквене, и-у-духовне везе! Српски хришћански народ Охристовљујући Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, свети Сава и његови сатрудници и настављачи су изазвали исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха. Овде, у конкретном смислу, мислимо на пример: на радост епохе Нових Никејаца на челу са светим Василијем Великим, Архиепископом Кесарије Кападокијске; на ту радост мислимо и у вези са епохом синова завета (b’naiQ’uama), или синова и кћери Цркве; иначе епохом хришћанског народног покрета у Сиријско-месопотамској Цркви, у којој је свети Јефрем Сиријац био један од његових протагониста, и његово светило; на исту радост мислимо у вези са епохом свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља Словена, на челу са светим патријархом цариградским Фотијем Великим; и опет на исту радост мислимоу вези са епохом исихастичких Сабора, на челу са светим архиепископом солунским Григоријем Паламом; на ту радост мислимо и у поводу руске црквене мисије у Јапану, на челу са светим равноапостолним Николајем Касаткином, просветитељем Јапана. Најзад, на исту радост мислимо када исту повежемо с епохом црквеног Богомољачког покрета у Српској Православној Цркви светосавској, на челу са светим епископом Охридским и Жичким Николајем Велимировићем. Тај покрет је био црквено чудо радости у Духу Светом; чудо које се догађало у Српској Цркви и у њеном народу у 20. веку. Ми данас не престајемо на њега дагледамо као на директан изданак и продужетак Светосавља... * Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса Српског народа као припадника Божјег лаоса! * Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног Српског народа у пуноћу живљења и постојања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. * Све оно што је у Српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Отачаству био затекао као већ христијанизовано, то је он увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља, и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ у њој, Духом Светим раван једном апостолу порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова и сваког узраста, сваког занимања и свих сталежа Отачаства његова. На концу, рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови Српског народа, једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе доприносиоу највишој мери. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи његовог богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће проузроковати на њеном хоризонту појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну, црквену мисију. * Поновићемо мисао, и закључити наше Слово, речју: да је Светосавље и несхватљиво, и неприхватљиво другачије, осим као Велика проповед Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно, та проповед је једносушна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о истој, о правој вери. * Светосавска беседа изговорена на слави Православног богословског факултета у Београду 2009. године Извор: Сајт Епархије крушевачке View full Странице
  18. Аудио-визуелни универзум, свима познат као покретна нема и звучна слика, настајао у прошлом и усавршен у овом веку, потребује један вид тумачења и врсту водича. Имајући то у виду, ми стављамо овај текст пред посетиоце Сајта наше епархије крушевачке. Кинематографска поглавља Кинеманија Стотину пута проклевена стотину пута благословена мање од кивота више од живота мање од етоса више од кефалоса стотину пута озлоглашена стотину пута оглашена мање од ока херувима више од срца исполина често промашена никада надмашена за мучење за намучене. Ако њу не знаш, намучиће те она, ако је знаш, просветиће те зона, ако њу прецениш, осиромашиће те мона, ако њу потцениш, надмашиће ти трона, кинематограф справица – dona laterna magica. Апстракт: Захваљујући камери, филмски гледалац има осећање личне испарцелисане свудаприсутности. Многи су теоретичари који су писали о чудесној моћи филмске камере која ствара тоталну илузију живота у покрету и која понире у душу ствари. Штавише, ту филмску стварност, неки од њих су назвали нечим вишим од живота. Филмска камера, по речима сликара Пеђе Милосављевића, води гледаоца од пакла, кроз унутрашњост Земље до дна мора, и од дна мора до небеса. Марсел Лербије опет, приписивао је тој машинерији поседовање интелигенције. Жан Епстен видео је у камери дело ђавола, док јој је Ричото Канудо приписао божанску моћ стварања. Робер Бресон каже, да иако камера не мисли, јер је она обично прозорче, сама ипак хвата реално у лету; она у једном трену даје оно што сликар, вајар и писац не могу да забележе; она региструје оно што наш дух не би могао да перципира. Али гледалац за све време има само један идеолошки захтев, и само једну могућност: да се нигде не занесе, укваси и упрља. Па ипак, све то није довољно ни камери ни гледаоцу. Јер, живот посматран са обале гледалишта, није живот сам, као уосталом ни наука, ни философија ни теологија. 1 Естетски и теолошки концепти Луиса Буњуела происходе из јелинске теорије саблазни и паганског пуританизма. Да ми неко овога часа докаже светлосно присуство Бога, то апсолутно ништа не би променило у мом понашању. Не могу да поверујем да ме Бог непрекидно гледа, да се бави мојим здрављем, мојим жељама и мојим грешкама. Не могу да поверујем, а не могу ни да прихватим да може да ме казни за вечна времена. Шта сам ја за њега? Ништа, сенка направљена од блата. Мој боравак на овом свету је толико кратак да за собом не оставља трага. Ја сам обичан смртник, не значим ништа ни у простору ни у времену. Бог се не бави нама. Ако постоји, то је као да не постоји (…) Пошто одбијам да прихватим умешаност божанства које све уређује, чије ми се деловање чини тајновитим и од саме тајне, преостаје ми да живим у мраку. Прихватам. Ниједно објашњење, ни оно најједноставније, не важи за све [1]. Буњуел на сваком кораку трага за мотивима саблазни. На пример, сиротиња одрасла на друму и покупљена с њега од стране добротворке Виридијане, уздржава се од свашточинства својој добротворки само док гута залогаје њене милостиње и док гура у џеп удељену му лепту. А затим она узвраћа на њену љубав онако како је само њена страст и обест нагоне (Виридијана). Буњуелов атеистички концепт опет, од Келса до данас, у принципу јесте апологетски, злурадо сведен на егопатију и пропагирање антрополошког детерминизма. Своје библијске аргументе Буњуел је, наравно, сагледао ван христолошког контекста, али зато не и ван контекста свих безбожника, атеиста и богобораца, укључујући у историјски континуитет и самога себе. Јер (безбожници) рекоше у себи мислећи неправилно: Наш живот је кратак и тужан, и нема лека кад човеку доће крај, и није познато да се било ко избавио од пакла. Јер смо случајно рођени и после овога бићемо као небивали; јер је дах дим у нашим ноздрвама, и реч искра у покрету срца нашега; кад се она угаси тело ће се претворити у пепео и дух ће се разлити као лагани поветарац. И наше име ће временом бити заборављено, и нико се неће сетити наших дела; и наш живот ће проћи као трагови облака и нестаће као магла разагната сунчевим зрацима и његовом топлотом (биће) притиснута. Јер наше време је као мимоход сенке, и нема повратка из наше смрти, зато што се запечати па се нико не враћа. Зато ходите да уживамо садашња добра и служимо се творевином као у жару младости; вина драгоцена и мириса напојмо се, и нека нас не мимоиђе пролетњи цвет; овенчајмо се ружиним пупољцима пре него што увену. Нека нико од нас не буде лишен своје насладе; свуда оставимо знаке весеља, пошто је оно наш удео и наслеђе. Зашто је Буњуел одабрао ове стихове из Соломонове књиге Премудрости?[2]Зато што они постижу троструки ефекат: осликавају његов аутопортрет, а он рачуна на њега као библијски, служе му као лични кредо и дају му лични и стваралачки легитимитет; и, на крају, учвршћују га у нади да ће његова аутобиографија бити надахнута књига коју он оставља генерацијама у наслеђе. Заиста, ђаволски смишљено! Заиста, он оставља споменик демонском лукавству и трагедији непокајања, као што је Марко Ферери, по речима самога Буњуела, филмом Велико ждрање направио споменик хедонизму, острашћеним чулима и целокупном трагизму њиховом. Буњуел је био питомац језуита, затим саговорник надбискупа Толеда, Каранса, па модерног доминиканца Хулијана, сликара, графичара и аутора два филма; као поклоник самостана у Ел Паулару он се и медитацији одавао. Иако у својој Лабудовој песми Буњуел[3] говори о развоју хришћанске религије, и, ни мање ни више, него о христомонизму, то јест о повлашћеном положају Христа у односу на Оца и Духа Светога у Светој Тројици, затим о Богу Оцу као неодређеном и далеком, а о Духу Светом као да се Њиме нико не бави, он ипак до те мере заједљиво формулише свој теолошки исказ да би нама било неприлично цитирати га овде.[4] 2 Бергман у име свих уметника трага за тајном и начином оличносњења (Персона, Тишина, Додир), и то постављањем актера да живе и у историјским и у митолошким причама; отуда они јавно исповедају сав смисао и бесмисао несвесног, подсвесног и надсвесног, што се све преплиће у њима и око њих. 3 Андреј Тарковски је имао снаге да утеши свакога човека; да га подсети да је он човек који игра и плеше (Андреј Рубљов, Носталгија), човек који лети (Иваново детињство, Андреј Рубљов), човек молитвеник за сав свет (Жртва), човек васкрсења (Соларис), човек будућности који може да напредује ка ономе што га поробљује и превазилази (Огледало, Носталгија, Сталкер), човек светитељ (Антоније Велики, недовршен филм, прим. ау.). 4 Хришћанска уметност од стране Тенгиза Абуладзеа добила је најјезгровитије филмско исповедање вере: Каква је то улица ако не води до цркве (Покајање, Repentance), и надахнуће за проналазак гносеолошкога кључа у стању грешности: Кајем се, дакле јесам; ако ли се покајем, бићу (Молитва, Дрво познања). 5 Да ли је Дејвид Линч у једном периоду својих прича о љубави са дна пакла наступио као маг и окултиста, па чак таквим и сам постао (Fire Walk With Me, Wild at Heart, Blue Velvet, Dune, Lost Highway, Mullholand Drive)? Све је могуће у искушењима. Али после Приче Стрејтових, Линч је лично схватио да је од свега што је видео и доживео главно двоје: одвојити зрно од плеве, и пустити да неважно отпадне само (At my age … You can separate the wheat from the chaff. You know to let the small stuff fall away[5]. Линчови ликови су: Човек планета или – лавиринт (Eraserhead/Labirinth man, The Elephant Man), Дон Вампирозо (Blue Velvet), демон пратилац који заплиће и трује живот јунака његових прича (Twin Peaks, Lost Highway). Они се не виде другачије до као архетипови дати у маниру синема-сарказма и синема-апсурда, и са линијом која пролази између нормалног и паранормалног. И само биће које зрачи светлошћу и говори Сејлору да не одбија љубав, назива се Добром вештицом. Шефови несташних банди су барон-канибал (Dune), дон-вампирозо (Blue Velvet), медијуми (Lost Highway, Wild at Heart, Mullholand Drive). С једне стране, пратимо: судбину света који у злу лежи (Wild at Heart) и којим пролећу крици као летећи објекти (Lost highway, Twin Peaks), судбине ликова који бивају завођени песмом и музиком сирена (музика Линча и Бадаламентија) и вођени све дубље у светове таме (Fire walk with Me, Lost Highway), или опет судбине ликова роботизоване савести који вршљају унутар сатанодикеје (Twin Peaks, Wild at Heart). С друге стране, овој сатанодикеји се супротстављају позитивни ликови који одржавају ред и поредак у свету: племенити краљевић силовите речи који одржава ред и поредак у свету (Dune), анђео чувар који у обличју старог клошара шаком зауставља Лору на улазу у ноћни бар у коме се приређује drink и narko-spiritual (Fire Walk with Me), добродушни идеални агент Купер који испитује случај Лориног убиства (Twin Peaks), мудрац младе еколошке Америке Алвин Стрејт, који је и тумач Линчове теодикеје (The Straight Story). 6 Abel Ferrara, визуелни приповедач и мислилац са нервом за богословствовање – где мање од Линча – где непосредније од Бергмана. Он нас везује: за савест у једном свету корумпираних институција, drink и narko-spirituala (Bad Lieutenant, King of New-York, The Funerel); за философску и индивидуациону овисност (The Addiction); за питања homo conceptualis-а који у трагању за виталношћу мора да загази у крв? (Да ли он од гордости гради умни сок философије; да ли је после Аушвица и Никарагве философија слатко млеко отрова?); за покајање које философа вади из седмога круга Дантеова Пакла (The Addiction, Bad Lieutenant). Након сагледања главнине стваралачког опуса Дејвида Линча и Абела Фераре изрониће ове основне мисли: Покајнички крик означава крај сваке уметности и почетак подвижничког ћутања. Свачијем узрасту у греху насупрот стоји узраст у покајању. Не стоји тврдња: грешим-bedita, ecce ergo sum, већ: кајем се –дакле јесам. Нико и ништа, па ни философија, не може да скрца наше христолошко језгро. Живот проведен ван молитве живот је проведен у ропству помисли и имагинација. Онтолошка претпоставка личности и заједнице јесте љубав као у огледалу, а њени плодови љубав лицем к лицу и срцем к срцу; и то тада када се зло буде повукло, односно када буде било неутралисано. Многобројни нама знани људи опстају на својим местима, и на сваком кораку говоре: Господе, добро нам је овде бити – зато што је Господ на свакоме месту оставио логоснога трага о себи, да ми не бисмо као авети лутали стазама историје (The Addiction, The Elephant Man). 7 Ако се полна лепота не пригуши и оплемени стидом и скромношћу, она скончава еротоманијом. Искаљивање еротских жеља и бесова ремети ум, па оно што је на почетку било полно лепо сада је полно хипокритско и идеолошко, агресивно и брутално, тиранско и глобалистичко, уносно и наркотичко, антиљубвено и богомрско. Савремени воајерски и виртуелни култ тела, који је потекао најпре у Европи, па се зацарио у Америци, да би се затим ширио код њихових епигона широм света, мора бити да је, бар судећи по озбиљности приступа телу и експанзионистичким настојањима да се њиме обликује наш савремени етос-каприц, и један од пандана схолстичким догмама римокатоличке Цркве и модернистичким и пост-модернистичким теологуменонима протестантских цркава заједно са англиканском. У овом случају пак, виртуелни култ тела био би пандан догми о сакраментализму обожаваног Тела и Срца Исусова, међутим без обавезе причешћивања. Ова схоластичка догма за гледање сакрамената нужно је повукла за собом и догму обожавања срца Исусова. Обе догме пак испољене су у форми и маниру психолошке драме. Корак даље у секуларизовању христологије на Западу биће говор о Исусовој психологији, или о Његовим душевним и телесним искушењима (пример холивудског индустријског нус–производа Последње Христово искушење, Skorceze (читати-кушање или искушавање; или Јеванђеље по Исусу Христу, нобеловца Жозе Сарамага[6], те Да Винчијев код Ден Брауна[7]. Тумачење догми хришћанске вере језиком comedia del arte налик је царској трпези и царскоме трону којима председева дворска луда, или кловн што седи на леђима самога цара па јестивима и пићем полива и цара и његове званице у намери да код свих изазива непрекидни смех. Италијански тип дворске луде или кловна као комедијаша по правилу је вулгарни тумач догме, вулгаран до огавности. Ако ли је опет реч о њима као британском или америчком типу комедијаша, он је циничан до бестијалности (Peeter Greenaway). Наравно, и једни и други су, као уосталом и комедијаши у целини, церемонијал-мајстори спремни на бласфемију од које се диже коса на глави. Заиста, заиста, прљавима је све прљаво. Један те исти догађај или чин душевне и телесне љубави два бића може да има два потпуно различита значења, службе и последице, а све у зависности од његовог настројења. Наиме, тај догађај и чин могу бити или онтолошки, ипостасно и евхаристијски означени, или опет испразно, себично и атрактивно режирани. 8 Када се онтологија медија и сцене драстично хоминизује и обесвећује, она се премеће у онкологију медија и комуникација. Христос Назарећанин дакле јесте Онај Камен што га зидари одбацују; Он у Коме Јединоме има спасења и ни у једноме другоме .[8] Наиме, нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасити.[9] А што се тиче процена свега и свих у свим временима, то јест, свега сакривеног што ће се открити и свега тајног што ће се дознати[10], ово је суд [свима]— што је светлост дошла на свет, а људи више заволели таму од светлости.[11] Зато се треба бојати онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао.[12] То јест, тај може допринети да останемо без благодати и ван благодати Духа Светога, што значи без свима нама жуђенога дажда љубави Оца и Сина и Светога Духа Господа. А Господ док смањује терет законског морала, допушта терет слободе и одговорности. А човек док повећава терет законског морала, све чешће одбија терет слободе и одговорности. 9 Колико је исхитренога хумора, па и шарлатанства у животној разиграности Џима Керија, врхунског америчког глумца и шоу-мена, толико је бајковито љупка, све до сновиђења спонтане раздраганости филмске екипе редитеља Жан-Пјер Женеа (Чудесна судбина Амелије Пулен, Веридба је дуго трајала), који се баш као и Кери, залажу за живот свих и у свему. Филм На ивици Америке (Edge of America) и сав опус Hallmark Channel-a потврђују јеванђелску реч да су синови овога света мудрији од синова светлости, и да они са једним талантом често боље тргују од синова светлости са десет таланата. 10 Ако су време и простор депонија умрлих и распаднутих, и, лешева свих врста, и фетиша, и идола, онда су идеологије и системи апсолутизовани до степена јединоспасавајућих такође виновници зала у свим њиховим видовима, те према томе и зала изазиваних путем уметности; и филмске, изазиваних појединачно и у целини. Свака локална историја, ма чија она била, не може лако и верно да открије свој истински смисао. Она једноставно може да се не поклапа са историјом која стреми Царству Божијем. Док је откривење смисла историје откривење о њеном крају, дотле откривење смисла, на пример америчке историје, иде у супротном правцу: у правцу њеног почетка, и то са хилијастичким ознакама, упркос претензијама твораца америчкога сна да он буде глобалистичан и свевремен. Црквословно речено, ограничавање на простор и оглушивање о Царство Божије, а затим превиђање Истине и враћање сенци Истине и непрестаној потрази за истином као да она никад није откривена, једнако је прогресу који урушава целокупан пројекат, или Домостој, и депонује га у зону смрти. Зато је помоћ коју нам два филма Андреја Тарковског, Соларис и Сталкер, пружају у продору у тајну и смисао времена и простора толика, да се њихов аутор сврстава у ред великих теолога-лаика; оних који су богословствовали у име целог света; и то света првенствено хришћанског. 11 Виртуелна апокалипса покренула се са филмом и телевизијом. Ови медији су све тајне и недопустиве грехе учинили јавним, колективним и допустивим, санкционисаним, оправданим и естетским, напредним и бајаги, здравим. И што је човек по себи почео све више да слаби, то је виртуелни, механизовани и мутирани, генетички, синтетички и естетизовани, еротизовани, дигитализовани и биочиповани, најзад, демонизовани модел човека, почео све више да јача, и да надјачава. 12 Порнографија у уметности равна је вромографији, а ова практичном сензитивизму, криминалу и мазохизму, вампиризму и канибализму. Страсти душе и тела су процес обесловешења. Томе саображена душа једанпут заувек полази путем зла и напредовања у злу. Врлина пак код обесловешених не постоји, с обзиром да је предуслов за њен почетак блокада зла и устремљеност ка врлини. Шта онда имамо на делу? Примораност душе на стално погоршање, и стално напредовање ка све нечаснијем и горем. Свети Григорије Нисијски овако расуђује о томе: Душа која се једанпут стропоштала с висине благодатног живљења у амбис страсти не може да се заустави на неком степену порочности него се преко склоности ка страсти претвара од словесне у бесловесну, а од овога достиже даље до безосећајности биљака. Безосећајном пак блиско је бездушно, а њему последује непостојеће. Тако се, уопштено говорећи, душа устремљује ка себеуништењу и небићу.[13] У потпуној супротности хришћанском етосу, поменућемо припадника америчке средње класе антихероја Волтер Вајта западњак-протестант-порески (In God We Trust) обавезник, ТВ серије Чиста хемија (Breaking Bad – Прозлобљивање – превод ау.). Након што открије да болује од рака и да му је остало још мало времена, он коначно излази из љуштуре медиокритета и одустаје од свега њему бесмисленог: од лечења, или можда алтернативног или надри-лечења, или било које целосветске религијске понуде данас присутне у Америци. Пројављује се нихилиста, који темељно, кроз 62 драматичне епизоде, уништава себе и све око себе, тобоже у намери материјалног збрињавања своје породице. Од социјално оправдане потребе за новцем који га је чинио све моћнијим, преко егоманијачке перфекције у послу, саживљује се и остварује у алтер егу – демону Хајзенбергу. Од њега се чак и канцер повлачи, а име постаје мит у подземљу које се изговара са страхопоштовањем. Он, све задовољнији у захлађењу срца, оздрављује. Активност Националне Лиге пристојности породила је Продуцентски кодекс (1953), са циљем да заштити морал и достојанство америчке нације. Он прописује мноштво упутстава о томе шта се може а шта се не сме приказати на екрану, (…) с обзиром да филм може да буде непосредно одговоран за духовни и морални прогрес, за виши облик друштвеног живота и за формирање правилног мишљења. Најкарактеристичнији параграфи овог Кодекса данас могу само да импонују у нашем стању ствари ; данас када је свака замислива граница дозвољеног и недозвољеног приказивања не само пређена, већ и избрисана, па се редовно малтретирани и терорисани гледалац налази у неприлици док се у својој столици зноји и грчи од призора и беспризорности: Техника убијања мора бити тако приказана да не допушта опонашање. Детаље извршења злочина не треба приказивати. Разметање гангстера и криминалаца револверима не треба допуштати. Разговоре међу гангстерима о баратању оружјем треба свести на најмању меру. Сурова убиства не треба показивати у појединостима. Употребу алкохола (дроге и крви—наша примедба) у америчком (и мундијалистичком—н. п.) животу треба избегавати, сем уколико то изричито не захтева садржина за карактеризовање ликова. У принципу, страст и пожуду треба тако приказати да сцене не подстичу ниске и животињске пориве код гледалаца. Сексуалне перверзије су забрањене. Сексуална хигијена и венеричне болести не треба да се узимају као тема за филм. Призоре порођаја, аутентично снимљене или дате посредством силуете, не треба приказивати. Сцене свлачења треба избегавати, сем уколико нису суштински важне за радњу филма. Плес који сугерише сексуалне односе забрањен је. У филму се не сме исмевати било која религија. Националну заставу треба с поштовањем приказивати. Историју, институције, виђене личности и грађане других народности треба приказивати с дужним поштовањем.[14] Свако залагање за цензуру која би помогла праву уметност је сврховита, и опет за ону која би се борила против шунда и срозавања филма на порнографску илустрацију и индустрију, јер таква цензура је неопходнија данас него икада раније. Магији вулгарности, баналности и сваковрсној окрутности на филму могуће је супротставити се само духовношћу и хуманошћу, лепотом и осећајношћу, коначно, темама из исихастичке сфере кружног или цикличног рада покајаног и обоженог ума. 13 Старинским генерацијама и домаћинима који су имали и гајили домаће животиње на предвиђеним за њих местима у својим домаћинствима, нико од модерних људи заштитника и промотера животињских права не може приговарати да их они нису волели као Божја створења, невезано за то што су их држали ван својих домова. Какав однос према животињама гаји модерни човек, односно помодарац, сувишно је, па и декадентно говорити. Протестантски и англикански однос и став према животињама пак, доспео је и у теолошку раван, са одговарајућим теолошким импликацијама и реперкусијама, са пропратним декларацијама и конституцијама. Свакако да у оквиру еко и био-етичке димензије богословља има и треба да има места и за ваљану реч о животињама; то јест, за одмерену и трезвену реч о њиховом месту у животу људи, но које не би смело да иде науштрб, пре свега деце, било нерођене, било рођене, било оне која би требало да се зачну и роде матерично или in vitro. Иначе, о животињама се осим у оквиру богословља данас говори и у оквиру права. Andrew Linzey је утемељитељ прве светске организације за теологију и напредак животиња—The International Fund for Animal welfare, и такође Senior Research Fellowship at Mansfield College, Oxford, писац и некоиликих пионирских радова на тему теологије животиња.[15] По нашем осећању, сваку такву начелну тему би требало насловити тако да буде Теологија и животиње. Експерти за заштиту, права и слободу животиња се слажу у томе да заштита животиња подразумева три категорије заштите: заштиту физичке и психичке целовитости, и њихових наследних основа. Међународни покрети за заштиту животиња се боре за њихово ослобађање или пуштање у првобитну средину, за њихова права и за њихову добробит. Добробит животиња опет, обухвата правила пет слобода: слободу од глади и жеђи, од физичке неудобности, од физичке повреде, болести и бола, од непријатних емоционалних искустава попут патње и стреса, и, обезбеђивања природних услова за њихов опстанак. Место, пак, и улога животиња у свету филма и филмске уметности третира се равноправно са местом и улогом људи, професионалних глумаца. Према томе и све животиње-глумци имају своје филмске улоге, споредне и главне, и уживају углед starova. На тај начин филм је незамислив без учешћа животиња. у њему. Један од начина на који модерни филм покушава да изрази филмске преокупације аутора јесте непосредно понирање у саму суштину стварности, приказом аутентичних људских карактера, из чега гледалац може да открије одређени животни смисао и да назре философски и теолошки став аутора. На пример, у Бресоновом филму Случајно, Балтазар, призори и збивања носе сва обележја животно могућих догађаја, али из којих на крају избија редитељев став према животу, једна философска идеја која надграђује аутентично проточне и ефективне догађаје, а да при том не нарушава њихов реалистички фактицитет. Бресонов фим дакле прати тужну судбину једног магарца на толико природан и убедљив начин да сваки призор филма потпуно одговара објективним околностима и појавном виду стварности. Својим целокупним дејством, понајпре емотивним, филм се уздиже до поетске параболе о животу сваког људског бића, које понекад, или често, без његовог учешћа и жеље, постаје жртва безначајних околности или кретњи невидљивих нити. 14 Филм Атома Егојана, The Adjustor (Процењивач) бави се темом наше незрелости и наивности; темом помоћи ближњима на сопствену штету; темом губљења своје душе при спасавању душа наших ближњих. 15 Римокатолички свет у италијанском филмском неореализму и француском филму истине или новом таласу представљен је као свет дубоке покајне туге и жеђи за личношћу правде и наде, за личношћу љубави и истине. Тако је и Сартр, између осталога и писац филмских сценарија и сарадник на њима, изустио речи: Тражио сам Оца, а они ми утрапише Судију!
  19. Две представке Светом Архијерејском Сабору Епископа крушевачког Давида. МАЈ 05, 2019 Представка САСабору 1 Унутрашњи докази о посвећењу светог Саве за Архиепископа и о добијању Грамате (синђелије) о Аутокефалији Архиепископије Макар била изгубљена, нестала, скрајнута, препричана од стране преподобног јеромонаха Доментијана а описана од стране монаха Теодосија, обојице хиландараца … ?, тек Грамата (синђелија) о Аутокефалији Архиепископије што ју је (Грамату-синђелију) свети Сава добио 1219. године у Никеји од избеглих из Цариграда: никејског цара Теодора Првог Ласкариса (таста Радослава-сина Стефанова-синовца светог Саве) и васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопулоса (1219-1222) (патријарха Германа II) – јесте непорецива чињеница, и она је усклађена са канонским прописима (Ап, 1; Први вас. Саб. 4; Седми вас саб. 3; Антиох. 19 и 20; Лаодик. 12; Сард. 6; Цариград 1; Картаг. 13, 49, 50 и др.) и уоквирена устаљеном праксом у Православној Цркви! Руковођен богопосланим саветом Сава започе извршавати жељу срца свога за земљу отачаства његовога. Приступивши к цару свети му рече да је једино што немају у отачаству њихов архиепископ … те зато моли милосрђе његове кротости … да светоме оцу васељенском патријарху његово му Царство нареди да једнога од братије освети за архиепископа земљи њиховој … Цар пак одговори да са радосном душом његову молбуиспунити хоће … Цар извести патријарха о молби светога, рекавши да другога неће удостојити да узиђе ка таквом чину, само њега самога који моли. Патријарх чувши за цареву вољу о светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, и брзо дође до цара. Цар узе овога у помоћ, и рекоше светоме: – Не одричи се апостолскога избора преко нас, који нам Бог кроз Духа Светога јави у срце наше за тебе. Прими и наш савет као богоподобан … Када је божанствена служба била свршена, цар и сви цареви људи скупише се да их благослови рука новопросвећенога архиепископа … Даље, приступивши к цару свети му говораше да му учини и ову савршену и милостиву љубав ако је Богом убеђен: … да по заповести твојега Царства примим од блаженога и свесветога оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком и писмено, да после овога наш архиепископ не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо од својих епископа посвећује … Патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа. Патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи руком и устима светога благословише, и заповести благословене потписавши сваки својом руком, дадоше светоме … обдаривши га жезлом светитељства и свима својим часним и светим одеждама свештенства, написа му другу заповест, која гласи: ,,Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константиновога Града, Новога Рима, у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани! “ … Свети Архиепископ Сава не придоби престо безакоњем, не сагради недостојношћу трудна заповедања, то јест на правила, не украде власти митом, ни разбојнички, не уграби је слично силницима, не гонећи част него чашћу гоњен и једва умољен, … (в.: Житије Светог Саве, у Теодосије/Житија 5/I, Просвета СКЗ, Београд 1988, стр. 194-199). * Приликом хиротоније кир Сава је добио од патријарха инсигније и посебну грамату о хиротонији, звану заповест (Доментијан, 116; Теодосије, 183. Ап. 12; Четврти вас. Саб 11 и 13, и Шести вас. Саб. 17). У грамати патријарх даје Сави власт над свима српским и поморским земљама и у свој васељени, што је област мога светитељства правоверне хришћанске вере (Доментијан 116). Доментијан и Теодосије не дају текст одлуке о самосталности Српске Цркве коју је донео патријарх са сабором васељенске цркве (Домен. 116: Теодос. 183). Зато ми не знамо да ли је то био акт у форми канонског писма, односно благослова Цариградске Цркве за успостављање Српске архиепископије, или је то био Томос о канонском признању самосталне Српске Цркве. Међутим, садржај синђелије о хиротонији архиепископа Саве видели смо, цитирају оба биографа. Макар цитирању недостајала дословност, облик и форма синђелије каквом се она издаје не мањкају. Професор Благота Гардашевић, наш каноничар расуђује да оба биографа у синђелији погрешно наводе име патријарха који је хиротонију извршио. Место патријарха Манојла Сарантена (1217-1222) они стављају име патријарха Германа Другог (1222-1240) (в.: Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве1219, године, Београд 1977, стр 37). Како је могло доћи до ове замене? Мишљење Станоја Станојевића гласи да је Доментијан знао, можда и читао синђелију, али њу при састављању житија он није имао пред собом (в.: Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161, 1934, стр. 230). Благота Гардашевић заступа мишљење да је Доментијанову пажњу на то име привукао неки каснији акт, потписан од стране патријарха Германа (в.: Каноничност, 37). Димитрије Богдановић упозорава на чињеницу да постанак једне аутокефалне цркве није само ствар матичне цркве и оне области која се одваја, него да се то тиче целе Православне цркве, јер унутар аутокефалних цркава постоји одређени хијерархијски црквено-правни поредак (в.: Измирење српске и византијске цркве, Православна мисао 21, 1974, 64). За крајњи резултат имамо претпоставку да је кир Сава добио начелни писмени пристанак од патријарха Манојла, па тек пошто је добијена сагласност и других источних самосталних цркава, да је послат Томос у Србију, са потписом патријарха Германа Другог, који је постао патријарх почетком 1222. године. Тај Томос се, ако је тада дошао, могао јавно објавити и читати у свим црквама Архиепископије, и Доментијан је тако могао да чује за име патријарха Германа Другог. Тако наш професор Црквеног права, Благота Гардашевић презентује своју тезу (цит. д., 38, 33-51). Ето како је ,,Архиепископ свим српским и поморским земљама“ понео (…) своју титулу, и преузео уручене му: архијерејски жезал и грамату о посвећењу (в.: Проф. др Предраг Пузовић, Српска Патријаршија, Нови Сад: Православна реч, Суботица: Ротографика 2010, 31). * Наш закључак овако гласи: На сведочанству двојице или тројице сведока да се утврди свака истина и правда. Тако и на извештају биографа и историчара Теодосија и Доментијана да се темељи истина о Савином добијању Грамате или синђелије о Аутокефалији Архиепископије (спољашњи и унутрашњи докази), али и на темељу целокупног Савиног рада на устројству Цркве у Србаља (најпотпунији докази о каноничности и ваљаности ове Аутокефалије). Политички и канонски разлози за оспоравање Аутокефалије По паду Цариграда и по успостављењу Латинског царства 1204, Свети Сава се вратио у Србију са очевим моштима, а 1217. год. он је поново на Светој Гори: да ли првенствено због Стефановог крунисања латинском круном? У Никеји 1219. год. он постаје архиепископ и Српској Цркви обезбеђује статус аутокефалности. Организацијом Српске Цркве он се бави по повратку из Никеје и Солуна, 1220. год., и њу каналише на саборима српске земље и Цркве. У том контексту треба сагледавати потискивање грчких и латинских епископа и померање границе источне сфере на запад. Академик Димитрије Богдановић, на чије се процене о сржи Савиних делатности у вези са Српском Црквом и Српском државом ми ослањамо и које усвајамо, даје генералну оцену феномена Светог Саве Српског; и опет, он даје процену нове и будуће реалности: да је његовим горљивим активизмом био омогућен виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. (В.: Предговор, у.: Свети Сава/, Сабрани списи, Просвета, СКЗ, Београд 1986, 11-12). * Визави ученог писца и канонисте Димитрија Хоматијана, који је поступио оштро спрам светог Саве, чак га уљезом назвавши (в.: Писмо најсветијег Архиепископа Бугарске Хоматијана-одговор Хоматијана на писмо патријарха Германа Другог, у: Др. Благота Гардашевић, Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве 1219. Године, Београд 1977, стр. 51), треба истаћи основну чињеницу да је Србија у југоисточним крајевима била угрожена јелинизацијом, чији је носилац био грчки епископат. Политика ослобођења словенског, српског свештенства у том појасу, и отварање могућности за словенску мисију аутокефалне цркве довело је Саву у сукоб са Охридском архиепископијом, односно њеним челником Димитријем Хоматијаном. Тројица грчких православних епископа – рашки, призренски и липљански, били су замењени Србима. Оснивањем топличке епископије умањено је или припојено подручје нишке епархије, од 1020. год. у саставу Охридске цркве. На избор за архиепископа, и на протеривање призренског епископа Хоматијан није могао да реагује другачије до оштро. Па ипак, сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком диполоматском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану – на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229–30, 1234–35). (Исто, 11-12. Такође: Преображај Српске Цркве, у: Историја Српског Народа књ. Прва, Друго издање, Београд 1994, 315-327). Представка САСабору 2 Серијал Млади папа У иностраном серијалу Млади папа уметници су понудили своју транспозицију горуће теме и прибегли уметничкој слободи као азилу. Они су то учинили јер римокатолицима није сметало; само да он остане у епицентру, како Галаксије и небеса, Земље и њених меридијана, тако и преисподње; на ту страну нас и тростепена тијара и носиљка Младог папе заносе. Питкости, односно подносивости лика младог папе допринела је бусола за хумореску и драму његовог положаја; положаја латинског бога на Земљи. Усталила се процедура да нови председници САД-а, Руске Федерације, Кине … предају својим наследницима две тајне: кофер са кодом за лансирање атомског арсенала сопствене државе и информацију о постојању ванземаљаца и њиховог присуства на Земљи. Да ли по угледу на неку процедуру, или случајно, тек код најновијих римских папа (Павла VI, Павла Јована II, Бенедикта и Франциска) примећен је на Мрежи један реквизит, и један гег у вези са њим: постмодернистички реквизит-црвени округли нос од пластике?! Ове папе су га повремено себи заиста натицале на нос. У коликој мери је народни синеаста Федерико Фелини утицао на ову појаву својим топлим хумором и сликом света као шатре и циркуса, не знамо, али у извесној сигурно јесте. Замишљени имиџ и селф представљеног папе као младог лако је абсорбовао и овај гег, док је с друге стране он имао капацитет да лично усвоји онтологију папе Јозефа Рацингера у проматрању есхатолошких стварности, и да са правом подржи мисао да наша слобода задржава самовласност да изабере између вечних Небеса и вечног (само)проклетства. У то се такође не може сумњати. Треће, у шта смо прилично сигурни проматрајући лик младог папе јесте да он не би био заинтересован за нове папске догмате, то јест да би их једноставно ескивирао! Даље, код изабраних папа такође постоји обичај да они за време своје конклаве изнађу бар један нови догмат. Овај Млади папа међутим, не жели да се бави тим латинским новотаријама, јер су оне само геополитичке коте Ватикана, обучене у теолошке рите. Млади папа дакле разуме да свако претеривање одводи у истеривање. Кога? Па Христа, с Којим на пример догмат Првог Ватиканума из 1870. године ни не рачуна. Нити Га констатује у стварима живота, смрти и спасења. А све због папоцентричне политике-која је у Ватикану тоталитарна. Штавише, сходно њему ето утиска да самога Христа ништа више нити интересује на Земљи, нити Га ишта обавезује на њој?! А то што је он, Млади папа уобручио своју главу троспратном тијаром као шлемом или кацигом, а остатак свог тела најоскудније плаштом камуфлирао, јесте редитељски марифетлук намерно смишљен, да би се постигао контраст. Папска Курија притом, увелико шаље сигнале преко тијаре! И то преко сва три нивоа своје ерминевтике: да се са њеног врховног нивоа влада небеским силама, са средишњег земљом, а са најнижег (чеоног и рубног) демонима у Паклу. Шта је са њеним четвртим спратом: чистилиштем, дозволимо питање?! Сам Први Ватикански концил (1870) у интермецу изметнуо се у Доба свеобухватног папинског пада на свим трима Сатаниним испитима; испитима које Ватиканска Курија, уз помоћ све своје папазмагорије никада неће моћи да положи. Јер папизам постоји и оперише у ванхришћанским и нејеванђелским категоријама. Његов примордијални крштењски код је промењен: није ти више неопходно бити хришћанином да би био спасен, блажен и свет! Његова темељна енергија је промењена: од нестворене, благодатне богочовечанске на створену, човечанску; зато ти више није неопходна сама благодат да би био обожен: све сада зависи само од аранжмана са папом – и од индулгенција РКЦ-е. Римски папа је догматом Првог Ватиканума из 1870. године променио и сами Декалог Божјих Заповести: Свео га је на прву заповест као општеобавезујућу, а њу поистоветио са собом, па она сада гласи да је папа Господ Бог наш, и да ми не можемо имати других богова осим њега. Завршавамо са изригавањем ове уклете теме, која је туђа, умна и преисподња болест, и ми смо у духу згрожени њом као квази-догматом о папинској непогрешивости док он говори, (зашто не и док седи и влада?!) као свемоћан. Закључак о томе може бити само један: да је Први Ватикански концил a. D. 1870. срушио Римокатоличку цркву, раскопао њено јеванђелско хришћанство. А ми, будући жртвама папизма и инквизиторске Курије као искључиво људске пошасти, сви у души ипак задржавамо наду да ће у латинским народима остати бар мало непапистичке побожности!, бар мало непапистичког хришћанства!, попут оне народне побожности и оног народног хришћанства што се примећују у Роселинијевом реализму, односно италијанском народном неореализму. Инако Роселинија, његов дар за интерпретацију светог као најопипљивијег и материјализованог у времену и простору најбоље се прати у његовим светлописима Цвеће светога Франциска и Месија. Закључимо. Један папа, попут овог Младог, дакле не би добро прошао у Хрватској, иако је и она његова тера мисионис. Зашто не би? Зато што би он већ био допустио да падну папа Пије XII и фратар Хунипер Сера, а за њима да падне и кардинал Алојзије Степинац! Јер када он то не би допустио, ми бисмо помислили да су дошла последња времена. Њему опет, сажаљење не би допустило да пусти на људе толику силу страха. Страха од кога? Од рогатих блаженика и светаца попут, рекосмо, папе Пија XII, кардинала Алојзијa Степинца и фратра Хунипера Сера?! Шта рећи а не порећи, и каколи опет од тих пошасти утећи, питање је сад …?! Асоцијација на: „Младог“ Источног папу Велико неповерење нам уливају изрази који се налазе у обраћањима Цариградског Патријарха Вартоломеја Првог у најновијем периоду кризе његовог идентитета. Зато питамо: Да ли су они одјек папске доктрине о субординационој еклисиологији Првог Ватиканског Концила из 1870. године?! Јер Цариградски Патријарх бесомучно репетира појам мајка Црква у односу на појам мајке цркве, и на крају, волшебно прелази на терен појма ћерке цркве у Украјини. Да ли ће он то чинити и у будућности?! Ствар у вези са семантиком појма мајка Црква почиње да се компликује када знакови или семе почну да се продужују означеним, и да се роје: уређење и одбрана православних канона; искључиво право Мајке Цркве да уређује каноне; преузимање водеће улоге у ширењу свете науке и богословског учења; само њена канонска привилегија, молитва и благослов цркве и Васељенских Сабора да носи изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава (црквородица, н. п.); Црква Цариграда као Мајка Црква је оваплоћење слободне љубави Христове; велика обавеза Мајке Цркве која нема ограничења(видети: Чтец Ведран Гагић, у: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама, Сајт и одредница, (4) https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html. (5) http://bit.ly/2WADvDW Становиште цариградског Трона је кључ за разумевање ових семантичких репетиција! А оно се тиче његовог положаја и односа у Православној Цркви. Ту се дакле срећемо са усамљеним, повлаштеним и искључивим односом! Следи кулминација у односима-односима према другима, а не са другима. Њу ћемо приказати личном подршком датом тексту-ставу нашег чтеца Ведрана Гагића (Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама)!, а приказаћемо је у цитираних седам изведеница из, по нашем мишљењу милитаристички усмерене административно конципиране еклисиологије Фанара!-Фанара у обраћању граду и свету, односно народима и икумени данас! Притом неће изостати наш пропратни коментар. Ево седам изведеница које је теолог Ведран Гагић педантно пренео из изворника: „Васељенски Патријархат језа Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“. Васељенски Патријархат „ужива канонскујурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“. Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“. „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусукроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не иВасељенски Патријархат, (и) заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“. „…сви треба да се чвршћеповежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“. (Видети код Гагића за: (6) „Чудне Речи Цариградског Патријарха“овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/09/11/%d1%87%d1%83%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b0/). Ево седам наших коментара на изведенице које су цитиране према изворницима. Квасац је преко мере укиселио тесто. Од стране Васељенског Патријархата дошло је до одступања од обавезе да се чува јединство и заједница локалних Цркава; дошло је до одступања иод свеукупног пута Православља у савременом свету и историји. Друго: Зар саме локалне Цркве нису Аутокефалне и Аутономне?! Зар Глава Православног црквеног Тела није Христос?! Зар то исто не чине и све остале Патријаршије, Архиепископије и Аутономне Цркве, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! Зар историјски и чињенично почетак Православне Цркве није Јерусалимски Сион, заједно са Антиохијском Црквом?! Ко не исповеда веру православно, ко учини да га више не буде, и кога више не буде било, без њега ће се моћи благодарећи онима који ће наставити да православствују! Зар Седам Малоазијских Цркава није нестало а Црква опет наставила да постоји?! Да ли се кладенац налази у данашњем Фанару? Да ли се он богато напајаса светог извора наше ромејске побожне Нације и [Рода?], тојест, да ли само филелинског геноса, или из свеколиког рода хришћанског и православног?! И опет, да ли је овде реч о истој православној беспрекорној Вери Фанара до Украјинског питања, или и после Украјинског питања?! Ево и закључка. Ми лично, у овом тренутку бојимо се да за ових седам чудних речи цариградског Патријарха, односно речи громопуцатељних, као и за све друго што Фанар преко неких својих првојерараха и јерараха, и поодавно, и сада, увелико чини неправославно –немамо других речи до следећих: Васељенски Патријарх Вартоломеј Први много је хтео и много започео, али га је час империјалистичких и нецрквених тежњи, речи и чинова на странпутицу одвео!!! О томе је дакле реч у овој нашој Представци САСабору!!! 25/12 април 2019. год. Еп. крушевачки Давид https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/ View full Странице
  20. Православним вероучитељима показ како да распевају црквену догматику и да је обуку у црквену поетику. Божић Ми препуштени тљенију, упропаштени преступом, отпали од божанског живота, пресаздани смо Богочовеком. Нагнула нам се небеса да сниде Создатељ и да нас целе обујми својим бићем и битијем. Очеловечио се Логос кришом од Сила Надземних и земних и обновио нас овештале. Ни мокри талас ни острашћена душа не преградише пут Израиљу ка небеском своду. Из освећене утробе израчио се Бог и помешао са смертним обличијем. Саосећајни Логос пеленами повијен дође као Слово да утиша грех. Брениј Адам најпре причастник благодатног задахнућа бист, па коварством жениним поданик пропасти јест, но знамо да се ради јего Реч саобрази адамовићима. Уподобљен перстном обличију што растаче се залудно Бог нас и причесницима Својим сотвори да бисмо му клицали јакоже другоанђели. Зауздао си надмену гордост поврнуо нам опрез према греху укоренио веру у нама Веро наша Свезрјашчи Господе. Запутио се јеси к нами преко Дјеве прво бесплотни па у тело одевени Слове слова. У сиромаштву и у худости заблиста Твоја божанствена слава а све ради Твога првенствујућега створенија. Заблуде сваковрсне преокренуо си у красоту вере у Бога чинећи да Те свако иште о Боже свакога искања. Повереницима речи постао си Главница о Главо и Првино наша свесушта. Очистио си нас од отрова змијске главе извео нас из недођије до које не допире Солнце нити живоносни зрак. Дјево Ти пређе границе смертних бића родивши превечну Реч која изволе да пројде кроз Тебе запечаћени кивот, о несагориви кивоте и купино. Ти Бог мира посла нам Ангела Великаго Совјета Твојего да нас мироше и к светлости богопознанија упућује. Ускладивши се са нашом худошћу Ти нас земљане створове причастијем обоготвори. Добротворе дођи нам ради отдиха од дела мрачних обман` еда бисмо се успињали до моћи Твоје славе. Здружио си свест са материјалним бићима и Родитеља нам учинио приступачним творевини, Господару наш. Где се много разбуја грех Ти пружи неописиву благодат па сви постасмо наследници Вишње светлости. Какав лав! Слово у утроби Дјеве узе тело себи и изиђе из неокрњене Родитељке неокрњен. Држитељ уза безгрешних сила повија се пеленами а дреши замршене узле свих грехова наших. Подмладак Адамов, чедо материје роди нам се Син, даде нам се силни Тваридржац. Одстранитељу зала, дојди нам немарнима да учврстиш наше немошно биће и ослободиш га од трпљења. К земљи погнуте уздигни нас у синове Настанитељу светлости и сетлости Настанитељу. Да процвета опроштај да потекне студенац неископани Богомладенац да утоли сваку жеђ, молимсја. Христови су в благочастију одгајани в светлости вајани во славје каљени. Обилата роса због побожности, овенчавање огњем због дерзновености. Подвргнути обликовању Праотац ималац богатства обоженија у јаруге мрака доспе, но врже и нас, па и менека из Благаче. Неуздржљиво обесни нечасно растаратаћени грех у залуђеном свету Ти затоми, о Лаве Јудин и Јесејев. Као огањ урањаш у нас но нас не опаљујеш, о Преузнесени у векове. Замукните свираљке и трепетљике јербо дође времја благодати да људе на славословије внушава. Гадост је обмана да ће твар Богом постати. Слово што се унизи слави се песмом, а не пропадљива твар што се мудролијама вјека сего обдржава. Богојављење (Светила) Јордан и море беже од Тебе, Спасе, док Јован полаже брениј длан на Те ~ Огањ ~ од кога трепере херувими; Њега и ми примисмо у бањи пакибитија да забитујемо Њиме. Степена по гласовима Светим Духом свака се душа одржава у животу, чистотом се узвишује, тројичним јединством свештено се и тајно осветљује. Светим Духом точе се благодатне струје, напајајући сву твар ради оживљења. Светим Духом бива богатство боговиђења, зренија и премудрости. Њиме Логос открива све отачке одредбе. Духом Светим сваки божанствен ко је, чини чудеса превисока. Од Светога Духа наука је о Богу: Јединица је три пута света. Свети је Дух једноставни узрок И све држи дајући мир. Од Светога Духа је извор божанственога блага, Од Њега је мудрост, разум, страх. Од Духа Светога све на свету има биће а пре свега је Бог Господар свему, светлост неприступна, живот свима. Од Светога Духа је дубина дарова, богатство славе, бездан великих пресуда, јер треба га сапоштовати и сапрослављати као што чинимо спроћу Оца и Сина. Од Светога Духа јест сваки узрок који спасава. Ако некоме од тога удахне по достојанству, брзо га узима од људи на земљи, даје му перје, чини да порасте, и меће га у ред оних горе. Од Светога Духа је свима обожење, добра воља, разум, мир и благослов. Од њега је господопознање, разгледање и мудрост. Њиме Логос открива све отачке одредбе. Из Светога Духа извире свака мудрост, отуда благодат апостолима, борбама да се овенчавају мученци и пророци. Недеља Свете Педесетнице Несагласност се ствара за казну а сагласност се обнавља за спасење душа наших. Господе Душе Свети обнављај нас силом Твојом насушном. Окићена врлинама као златним везом и благодатима Духа украшена као невеста Очева Ти се показа мати Божја. Божанском молитвом Твојом, Мати, примамо опроштење од сагрешења и напасти. Ти си извор радости бесмрћа, Ти нам увек точиш струје доброчинстава. Душевним рукама доносимо појање Теби и танцујемо уз божанске песме, Дјево. Теби ранимо Христе Који си просветљење у сладости речи којима опевамо Твоје богочовештво. Сав свет је дужник Твој, о Пречиста: да Те славом слави, да Те благочестиво хвали и да благодат Твоју слави. Трулеж нас је расула, Господе, покупи нас, сабери стадо Твоје. Господе, претвори огањ огњене пећи душе моје у росу да бих Ти певао, да бих Ти клицао; устима и духом објављивао благодат молитве. Ми који љуто плакасмо радујемо се Твојим молитвама, о достојна, и колико! да Те Блажену и пренепорочну величамо. Ти који раздаде огњене језике и све људе позва да се уједине, позови сада и све моје силе да Те увек достојно хвале и славе, о утешитељни Душе. Извор Духа дође и мени на земљи па се мисаоно дели у огњене рукавце; роси ми душу, светлошћу ме води, он роснопросветни одажђује се на мени. И ја човек спора језика избесеђујем Богом записани закон о нашем спасењу дејством Онога који Јестаствује и који ме учи познању Духа. Излиј обилну благодат од Духа да сине на мени који желим да засветлим, о Ти који седиш на превисоку престолу са Оцем и Утешитељем. Да наиђе сила Божанскога Духа и да сложи у један склад раздељени глас моје душе који се саглашава на зло. Севањем Духа да се извуку безбројне мисли моје из ноћне дубине. Којима год духну благодат одбогаструјећу они засветлише, блиставо се променише, Дух вајар пресветли избриса им мрљу из срца. Дух Свети Бог је који обожује огњем; Огањ је што од Огњена Оца исходи и у сословију јест са Огњеним Сином~ који се од Огњена Оца рађа као Огњено Слово. Од Матере паки Слово је рођено као Огњени БогоЧовек; са њима, Оцем и Духом Он од нас бива славословљен. На Божји миг течна природа воде претворила се у земљан облик да Израиљ прође непоквашен, Господе, који и Нови Израиљ избављаш од искушења, слава Теби. Побожни отроци у огњеној пећи Претворише огањ у росу, и певаху, и клицаху Господу отаца наших. Усне од праха заједно са бестелесним пуковима у песмама певају Теби Тројици у Јединици бића. Људи од блата немају снаге да достојно узвишавају и поју Тебе којега на висини непрестано поју серафими. Адам је пао са свима које роди, и сви падамо до овога часа, али нас Христос Крепки непрестано подиже и усавршава Духом Светим правим, Који и мрљу чисти у срцима нашим. Кондак глас 1 Славни васкрситељ из гроба са собом васкрсе и свет. Смрти неста, Адам коло води, одрешен је од окова. Ева кличе Христу свима даваоцу васкрсења. Ти који небићима дајеш постојање и да ће доћи оно што си предвидео и да се догађају дела која си замислио и да ће се догодити са нама све што си најавио о Господе савршитељу спасења нашега слава Теби. (Види: Јудита 9, 5. В. Велики, О Духу Светом 8, 19). Покајна стихира прва на Господи возвах, у понедеоник, Октоих глас 5 Заиста окаљах прву оде`ду кр{тења, завет пак мој Теби дат, напустих; и опет, други овај завет {то Ти га пред ан|елима и људима давах, што образ плача понесох, исти потом и одбацих, Спасе, но не остави ме сасвим да пропаднем. (Наш препев сa црквенословенског језика) Преображење Господње Данас Владика усходи на Таворску Гору да божанства свога исијава красоту и да људска природа божанствено заблиста Учитељ васпитава своје Апостоле да се они, видевши сва чудеса Твоја не устраше страдања Твојих. Лучама силе своје изабране ученике озаривши, одавде човекољубљем оданде влашћу, Ти благоизволе показати им и светлост васкрсења Твога, чега и нас Милостиви, удостој. Таквог сијања лица Твога не подносећи, ни светлости Твојих риза, ничице паднувши на земљу врховни ученици лица своја покриваху. Анђели служаху са страхом и трепетом, небеса се бојаху, земља трепераше видевши на себи славу Господњу. Светлошћу својом Спас сву васељену осветли кад се славно на Гори преобрази, душе наше просвећујући. Светлошћу примивши светлост ми узвишени Духом видесмо славу Једнороднога од Оца, и зато једносушну Тројицу у изливању светлости опевамо вавек. Слове, светлости неизмењива Светлости Оца нерођена, у светлости видимо Оца у светлости и Духа, Који светлошћу просветљује сву твар. Наставиће се View full Странице
  21. Православним вероучитељима показ како да распевају црквену догматику и да је обуку у црквену поетику. Божић Ми препуштени тљенију, упропаштени преступом, отпали од божанског живота, пресаздани смо Богочовеком. Нагнула нам се небеса да сниде Создатељ и да нас целе обујми својим бићем и битијем. Очеловечио се Логос кришом од Сила Надземних и земних и обновио нас овештале. Ни мокри талас ни острашћена душа не преградише пут Израиљу ка небеском своду. Из освећене утробе израчио се Бог и помешао са смертним обличијем. Саосећајни Логос пеленами повијен дође као Слово да утиша грех. Брениј Адам најпре причастник благодатног задахнућа бист, па коварством жениним поданик пропасти јест, но знамо да се ради јего Реч саобрази адамовићима. Уподобљен перстном обличију што растаче се залудно Бог нас и причесницима Својим сотвори да бисмо му клицали јакоже другоанђели. Зауздао си надмену гордост поврнуо нам опрез према греху укоренио веру у нама Веро наша Свезрјашчи Господе. Запутио се јеси к нами преко Дјеве прво бесплотни па у тело одевени Слове слова. У сиромаштву и у худости заблиста Твоја божанствена слава а све ради Твога првенствујућега створенија. Заблуде сваковрсне преокренуо си у красоту вере у Бога чинећи да Те свако иште о Боже свакога искања. Повереницима речи постао си Главница о Главо и Првино наша свесушта. Очистио си нас од отрова змијске главе извео нас из недођије до које не допире Солнце нити живоносни зрак. Дјево Ти пређе границе смертних бића родивши превечну Реч која изволе да пројде кроз Тебе запечаћени кивот, о несагориви кивоте и купино. Ти Бог мира посла нам Ангела Великаго Совјета Твојего да нас мироше и к светлости богопознанија упућује. Ускладивши се са нашом худошћу Ти нас земљане створове причастијем обоготвори. Добротворе дођи нам ради отдиха од дела мрачних обман` еда бисмо се успињали до моћи Твоје славе. Здружио си свест са материјалним бићима и Родитеља нам учинио приступачним творевини, Господару наш. Где се много разбуја грех Ти пружи неописиву благодат па сви постасмо наследници Вишње светлости. Какав лав! Слово у утроби Дјеве узе тело себи и изиђе из неокрњене Родитељке неокрњен. Држитељ уза безгрешних сила повија се пеленами а дреши замршене узле свих грехова наших. Подмладак Адамов, чедо материје роди нам се Син, даде нам се силни Тваридржац. Одстранитељу зала, дојди нам немарнима да учврстиш наше немошно биће и ослободиш га од трпљења. К земљи погнуте уздигни нас у синове Настанитељу светлости и сетлости Настанитељу. Да процвета опроштај да потекне студенац неископани Богомладенац да утоли сваку жеђ, молимсја. Христови су в благочастију одгајани в светлости вајани во славје каљени. Обилата роса због побожности, овенчавање огњем због дерзновености. Подвргнути обликовању Праотац ималац богатства обоженија у јаруге мрака доспе, но врже и нас, па и менека из Благаче. Неуздржљиво обесни нечасно растаратаћени грех у залуђеном свету Ти затоми, о Лаве Јудин и Јесејев. Као огањ урањаш у нас но нас не опаљујеш, о Преузнесени у векове. Замукните свираљке и трепетљике јербо дође времја благодати да људе на славословије внушава. Гадост је обмана да ће твар Богом постати. Слово што се унизи слави се песмом, а не пропадљива твар што се мудролијама вјека сего обдржава. Богојављење (Светила) Јордан и море беже од Тебе, Спасе, док Јован полаже брениј длан на Те ~ Огањ ~ од кога трепере херувими; Њега и ми примисмо у бањи пакибитија да забитујемо Њиме. Степена по гласовима Светим Духом свака се душа одржава у животу, чистотом се узвишује, тројичним јединством свештено се и тајно осветљује. Светим Духом точе се благодатне струје, напајајући сву твар ради оживљења. Светим Духом бива богатство боговиђења, зренија и премудрости. Њиме Логос открива све отачке одредбе. Духом Светим сваки божанствен ко је, чини чудеса превисока. Од Светога Духа наука је о Богу: Јединица је три пута света. Свети је Дух једноставни узрок И све држи дајући мир. Од Светога Духа је извор божанственога блага, Од Њега је мудрост, разум, страх. Од Духа Светога све на свету има биће а пре свега је Бог Господар свему, светлост неприступна, живот свима. Од Светога Духа је дубина дарова, богатство славе, бездан великих пресуда, јер треба га сапоштовати и сапрослављати као што чинимо спроћу Оца и Сина. Од Светога Духа јест сваки узрок који спасава. Ако некоме од тога удахне по достојанству, брзо га узима од људи на земљи, даје му перје, чини да порасте, и меће га у ред оних горе. Од Светога Духа је свима обожење, добра воља, разум, мир и благослов. Од њега је господопознање, разгледање и мудрост. Њиме Логос открива све отачке одредбе. Из Светога Духа извире свака мудрост, отуда благодат апостолима, борбама да се овенчавају мученци и пророци. Недеља Свете Педесетнице Несагласност се ствара за казну а сагласност се обнавља за спасење душа наших. Господе Душе Свети обнављај нас силом Твојом насушном. Окићена врлинама као златним везом и благодатима Духа украшена као невеста Очева Ти се показа мати Божја. Божанском молитвом Твојом, Мати, примамо опроштење од сагрешења и напасти. Ти си извор радости бесмрћа, Ти нам увек точиш струје доброчинстава. Душевним рукама доносимо појање Теби и танцујемо уз божанске песме, Дјево. Теби ранимо Христе Који си просветљење у сладости речи којима опевамо Твоје богочовештво. Сав свет је дужник Твој, о Пречиста: да Те славом слави, да Те благочестиво хвали и да благодат Твоју слави. Трулеж нас је расула, Господе, покупи нас, сабери стадо Твоје. Господе, претвори огањ огњене пећи душе моје у росу да бих Ти певао, да бих Ти клицао; устима и духом објављивао благодат молитве. Ми који љуто плакасмо радујемо се Твојим молитвама, о достојна, и колико! да Те Блажену и пренепорочну величамо. Ти који раздаде огњене језике и све људе позва да се уједине, позови сада и све моје силе да Те увек достојно хвале и славе, о утешитељни Душе. Извор Духа дође и мени на земљи па се мисаоно дели у огњене рукавце; роси ми душу, светлошћу ме води, он роснопросветни одажђује се на мени. И ја човек спора језика избесеђујем Богом записани закон о нашем спасењу дејством Онога који Јестаствује и који ме учи познању Духа. Излиј обилну благодат од Духа да сине на мени који желим да засветлим, о Ти који седиш на превисоку престолу са Оцем и Утешитељем. Да наиђе сила Божанскога Духа и да сложи у један склад раздељени глас моје душе који се саглашава на зло. Севањем Духа да се извуку безбројне мисли моје из ноћне дубине. Којима год духну благодат одбогаструјећу они засветлише, блиставо се променише, Дух вајар пресветли избриса им мрљу из срца. Дух Свети Бог је који обожује огњем; Огањ је што од Огњена Оца исходи и у сословију јест са Огњеним Сином~ који се од Огњена Оца рађа као Огњено Слово. Од Матере паки Слово је рођено као Огњени БогоЧовек; са њима, Оцем и Духом Он од нас бива славословљен. На Божји миг течна природа воде претворила се у земљан облик да Израиљ прође непоквашен, Господе, који и Нови Израиљ избављаш од искушења, слава Теби. Побожни отроци у огњеној пећи Претворише огањ у росу, и певаху, и клицаху Господу отаца наших. Усне од праха заједно са бестелесним пуковима у песмама певају Теби Тројици у Јединици бића. Људи од блата немају снаге да достојно узвишавају и поју Тебе којега на висини непрестано поју серафими. Адам је пао са свима које роди, и сви падамо до овога часа, али нас Христос Крепки непрестано подиже и усавршава Духом Светим правим, Који и мрљу чисти у срцима нашим. Кондак глас 1 Славни васкрситељ из гроба са собом васкрсе и свет. Смрти неста, Адам коло води, одрешен је од окова. Ева кличе Христу свима даваоцу васкрсења. Ти који небићима дајеш постојање и да ће доћи оно што си предвидео и да се догађају дела која си замислио и да ће се догодити са нама све што си најавио о Господе савршитељу спасења нашега слава Теби. (Види: Јудита 9, 5. В. Велики, О Духу Светом 8, 19). Покајна стихира прва на Господи возвах, у понедеоник, Октоих глас 5 Заиста окаљах прву оде`ду кр{тења, завет пак мој Теби дат, напустих; и опет, други овај завет {то Ти га пред ан|елима и људима давах, што образ плача понесох, исти потом и одбацих, Спасе, но не остави ме сасвим да пропаднем. (Наш препев сa црквенословенског језика) Преображење Господње Данас Владика усходи на Таворску Гору да божанства свога исијава красоту и да људска природа божанствено заблиста Учитељ васпитава своје Апостоле да се они, видевши сва чудеса Твоја не устраше страдања Твојих. Лучама силе своје изабране ученике озаривши, одавде човекољубљем оданде влашћу, Ти благоизволе показати им и светлост васкрсења Твога, чега и нас Милостиви, удостој. Таквог сијања лица Твога не подносећи, ни светлости Твојих риза, ничице паднувши на земљу врховни ученици лица своја покриваху. Анђели служаху са страхом и трепетом, небеса се бојаху, земља трепераше видевши на себи славу Господњу. Светлошћу својом Спас сву васељену осветли кад се славно на Гори преобрази, душе наше просвећујући. Светлошћу примивши светлост ми узвишени Духом видесмо славу Једнороднога од Оца, и зато једносушну Тројицу у изливању светлости опевамо вавек. Слове, светлости неизмењива Светлости Оца нерођена, у светлости видимо Оца у светлости и Духа, Који светлошћу просветљује сву твар. Наставиће се
  22. МАЈ 05, 2019 Представка САСабору 1 Унутрашњи докази о посвећењу светог Саве за Архиепископа и о добијању Грамате (синђелије) о Аутокефалији Архиепископије Макар била изгубљена, нестала, скрајнута, препричана од стране преподобног јеромонаха Доментијана а описана од стране монаха Теодосија, обојице хиландараца … ?, тек Грамата (синђелија) о Аутокефалији Архиепископије што ју је (Грамату-синђелију) свети Сава добио 1219. године у Никеји од избеглих из Цариграда: никејског цара Теодора Првог Ласкариса (таста Радослава-сина Стефанова-синовца светог Саве) и васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопулоса (1219-1222) (патријарха Германа II) – јесте непорецива чињеница, и она је усклађена са канонским прописима (Ап, 1; Први вас. Саб. 4; Седми вас саб. 3; Антиох. 19 и 20; Лаодик. 12; Сард. 6; Цариград 1; Картаг. 13, 49, 50 и др.) и уоквирена устаљеном праксом у Православној Цркви! Руковођен богопосланим саветом Сава започе извршавати жељу срца свога за земљу отачаства његовога. Приступивши к цару свети му рече да је једино што немају у отачаству њихов архиепископ … те зато моли милосрђе његове кротости … да светоме оцу васељенском патријарху његово му Царство нареди да једнога од братије освети за архиепископа земљи њиховој … Цар пак одговори да са радосном душом његову молбуиспунити хоће … Цар извести патријарха о молби светога, рекавши да другога неће удостојити да узиђе ка таквом чину, само њега самога који моли. Патријарх чувши за цареву вољу о светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, и брзо дође до цара. Цар узе овога у помоћ, и рекоше светоме: – Не одричи се апостолскога избора преко нас, који нам Бог кроз Духа Светога јави у срце наше за тебе. Прими и наш савет као богоподобан … Када је божанствена служба била свршена, цар и сви цареви људи скупише се да их благослови рука новопросвећенога архиепископа … Даље, приступивши к цару свети му говораше да му учини и ову савршену и милостиву љубав ако је Богом убеђен: … да по заповести твојега Царства примим од блаженога и свесветога оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком и писмено, да после овога наш архиепископ не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо од својих епископа посвећује … Патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа. Патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи руком и устима светога благословише, и заповести благословене потписавши сваки својом руком, дадоше светоме … обдаривши га жезлом светитељства и свима својим часним и светим одеждама свештенства, написа му другу заповест, која гласи: ,,Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константиновога Града, Новога Рима, у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани! “ … Свети Архиепископ Сава не придоби престо безакоњем, не сагради недостојношћу трудна заповедања, то јест на правила, не украде власти митом, ни разбојнички, не уграби је слично силницима, не гонећи част него чашћу гоњен и једва умољен, … (в.: Житије Светог Саве, у Теодосије/Житија 5/I, Просвета СКЗ, Београд 1988, стр. 194-199). * Приликом хиротоније кир Сава је добио од патријарха инсигније и посебну грамату о хиротонији, звану заповест (Доментијан, 116; Теодосије, 183. Ап. 12; Четврти вас. Саб 11 и 13, и Шести вас. Саб. 17). У грамати патријарх даје Сави власт над свима српским и поморским земљама и у свој васељени, што је област мога светитељства правоверне хришћанске вере (Доментијан 116). Доментијан и Теодосије не дају текст одлуке о самосталности Српске Цркве коју је донео патријарх са сабором васељенске цркве (Домен. 116: Теодос. 183). Зато ми не знамо да ли је то био акт у форми канонског писма, односно благослова Цариградске Цркве за успостављање Српске архиепископије, или је то био Томос о канонском признању самосталне Српске Цркве. Међутим, садржај синђелије о хиротонији архиепископа Саве видели смо, цитирају оба биографа. Макар цитирању недостајала дословност, облик и форма синђелије каквом се она издаје не мањкају. Професор Благота Гардашевић, наш каноничар расуђује да оба биографа у синђелији погрешно наводе име патријарха који је хиротонију извршио. Место патријарха Манојла Сарантена (1217-1222) они стављају име патријарха Германа Другог (1222-1240) (в.: Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве1219, године, Београд 1977, стр 37). Како је могло доћи до ове замене? Мишљење Станоја Станојевића гласи да је Доментијан знао, можда и читао синђелију, али њу при састављању житија он није имао пред собом (в.: Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161, 1934, стр. 230). Благота Гардашевић заступа мишљење да је Доментијанову пажњу на то име привукао неки каснији акт, потписан од стране патријарха Германа (в.: Каноничност, 37). Димитрије Богдановић упозорава на чињеницу да постанак једне аутокефалне цркве није само ствар матичне цркве и оне области која се одваја, него да се то тиче целе Православне цркве, јер унутар аутокефалних цркава постоји одређени хијерархијски црквено-правни поредак (в.: Измирење српске и византијске цркве, Православна мисао 21, 1974, 64). За крајњи резултат имамо претпоставку да је кир Сава добио начелни писмени пристанак од патријарха Манојла, па тек пошто је добијена сагласност и других источних самосталних цркава, да је послат Томос у Србију, са потписом патријарха Германа Другог, који је постао патријарх почетком 1222. године. Тај Томос се, ако је тада дошао, могао јавно објавити и читати у свим црквама Архиепископије, и Доментијан је тако могао да чује за име патријарха Германа Другог. Тако наш професор Црквеног права, Благота Гардашевић презентује своју тезу (цит. д., 38, 33-51). Ето како је ,,Архиепископ свим српским и поморским земљама“ понео (…) своју титулу, и преузео уручене му: архијерејски жезал и грамату о посвећењу (в.: Проф. др Предраг Пузовић, Српска Патријаршија, Нови Сад: Православна реч, Суботица: Ротографика 2010, 31). * Наш закључак овако гласи: На сведочанству двојице или тројице сведока да се утврди свака истина и правда. Тако и на извештају биографа и историчара Теодосија и Доментијана да се темељи истина о Савином добијању Грамате или синђелије о Аутокефалији Архиепископије (спољашњи и унутрашњи докази), али и на темељу целокупног Савиног рада на устројству Цркве у Србаља (најпотпунији докази о каноничности и ваљаности ове Аутокефалије). Политички и канонски разлози за оспоравање Аутокефалије По паду Цариграда и по успостављењу Латинског царства 1204, Свети Сава се вратио у Србију са очевим моштима, а 1217. год. он је поново на Светој Гори: да ли првенствено због Стефановог крунисања латинском круном? У Никеји 1219. год. он постаје архиепископ и Српској Цркви обезбеђује статус аутокефалности. Организацијом Српске Цркве он се бави по повратку из Никеје и Солуна, 1220. год., и њу каналише на саборима српске земље и Цркве. У том контексту треба сагледавати потискивање грчких и латинских епископа и померање границе источне сфере на запад. Академик Димитрије Богдановић, на чије се процене о сржи Савиних делатности у вези са Српском Црквом и Српском државом ми ослањамо и које усвајамо, даје генералну оцену феномена Светог Саве Српског; и опет, он даје процену нове и будуће реалности: да је његовим горљивим активизмом био омогућен виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. (В.: Предговор, у.: Свети Сава/, Сабрани списи, Просвета, СКЗ, Београд 1986, 11-12). * Визави ученог писца и канонисте Димитрија Хоматијана, који је поступио оштро спрам светог Саве, чак га уљезом назвавши (в.: Писмо најсветијег Архиепископа Бугарске Хоматијана-одговор Хоматијана на писмо патријарха Германа Другог, у: Др. Благота Гардашевић, Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве 1219. Године, Београд 1977, стр. 51), треба истаћи основну чињеницу да је Србија у југоисточним крајевима била угрожена јелинизацијом, чији је носилац био грчки епископат. Политика ослобођења словенског, српског свештенства у том појасу, и отварање могућности за словенску мисију аутокефалне цркве довело је Саву у сукоб са Охридском архиепископијом, односно њеним челником Димитријем Хоматијаном. Тројица грчких православних епископа – рашки, призренски и липљански, били су замењени Србима. Оснивањем топличке епископије умањено је или припојено подручје нишке епархије, од 1020. год. у саставу Охридске цркве. На избор за архиепископа, и на протеривање призренског епископа Хоматијан није могао да реагује другачије до оштро. Па ипак, сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком диполоматском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану – на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229–30, 1234–35). (Исто, 11-12. Такође: Преображај Српске Цркве, у: Историја Српског Народа књ. Прва, Друго издање, Београд 1994, 315-327). Представка САСабору 2 Серијал Млади папа У иностраном серијалу Млади папа уметници су понудили своју транспозицију горуће теме и прибегли уметничкој слободи као азилу. Они су то учинили јер римокатолицима није сметало; само да он остане у епицентру, како Галаксије и небеса, Земље и њених меридијана, тако и преисподње; на ту страну нас и тростепена тијара и носиљка Младог папе заносе. Питкости, односно подносивости лика младог папе допринела је бусола за хумореску и драму његовог положаја; положаја латинског бога на Земљи. Усталила се процедура да нови председници САД-а, Руске Федерације, Кине … предају својим наследницима две тајне: кофер са кодом за лансирање атомског арсенала сопствене државе и информацију о постојању ванземаљаца и њиховог присуства на Земљи. Да ли по угледу на неку процедуру, или случајно, тек код најновијих римских папа (Павла VI, Павла Јована II, Бенедикта и Франциска) примећен је на Мрежи један реквизит, и један гег у вези са њим: постмодернистички реквизит-црвени округли нос од пластике?! Ове папе су га повремено себи заиста натицале на нос. У коликој мери је народни синеаста Федерико Фелини утицао на ову појаву својим топлим хумором и сликом света као шатре и циркуса, не знамо, али у извесној сигурно јесте. Замишљени имиџ и селф представљеног папе као младог лако је абсорбовао и овај гег, док је с друге стране он имао капацитет да лично усвоји онтологију папе Јозефа Рацингера у проматрању есхатолошких стварности, и да са правом подржи мисао да наша слобода задржава самовласност да изабере између вечних Небеса и вечног (само)проклетства. У то се такође не може сумњати. Треће, у шта смо прилично сигурни проматрајући лик младог папе јесте да он не би био заинтересован за нове папске догмате, то јест да би их једноставно ескивирао! Даље, код изабраних папа такође постоји обичај да они за време своје конклаве изнађу бар један нови догмат. Овај Млади папа међутим, не жели да се бави тим латинским новотаријама, јер су оне само геополитичке коте Ватикана, обучене у теолошке рите. Млади папа дакле разуме да свако претеривање одводи у истеривање. Кога? Па Христа, с Којим на пример догмат Првог Ватиканума из 1870. године ни не рачуна. Нити Га констатује у стварима живота, смрти и спасења. А све због папоцентричне политике-која је у Ватикану тоталитарна. Штавише, сходно њему ето утиска да самога Христа ништа више нити интересује на Земљи, нити Га ишта обавезује на њој?! А то што је он, Млади папа уобручио своју главу троспратном тијаром као шлемом или кацигом, а остатак свог тела најоскудније плаштом камуфлирао, јесте редитељски марифетлук намерно смишљен, да би се постигао контраст. Папска Курија притом, увелико шаље сигнале преко тијаре! И то преко сва три нивоа своје ерминевтике: да се са њеног врховног нивоа влада небеским силама, са средишњег земљом, а са најнижег (чеоног и рубног) демонима у Паклу. Шта је са њеним четвртим спратом: чистилиштем, дозволимо питање?! Сам Први Ватикански концил (1870) у интермецу изметнуо се у Доба свеобухватног папинског пада на свим трима Сатаниним испитима; испитима које Ватиканска Курија, уз помоћ све своје папазмагорије никада неће моћи да положи. Јер папизам постоји и оперише у ванхришћанским и нејеванђелским категоријама. Његов примордијални крштењски код је промењен: није ти више неопходно бити хришћанином да би био спасен, блажен и свет! Његова темељна енергија је промењена: од нестворене, благодатне богочовечанске на створену, човечанску; зато ти више није неопходна сама благодат да би био обожен: све сада зависи само од аранжмана са папом – и од индулгенција РКЦ-е. Римски папа је догматом Првог Ватиканума из 1870. године променио и сами Декалог Божјих Заповести: Свео га је на прву заповест као општеобавезујућу, а њу поистоветио са собом, па она сада гласи да је папа Господ Бог наш, и да ми не можемо имати других богова осим њега. Завршавамо са изригавањем ове уклете теме, која је туђа, умна и преисподња болест, и ми смо у духу згрожени њом као квази-догматом о папинској непогрешивости док он говори, (зашто не и док седи и влада?!) као свемоћан. Закључак о томе може бити само један: да је Први Ватикански концил a. D. 1870. срушио Римокатоличку цркву, раскопао њено јеванђелско хришћанство. А ми, будући жртвама папизма и инквизиторске Курије као искључиво људске пошасти, сви у души ипак задржавамо наду да ће у латинским народима остати бар мало непапистичке побожности!, бар мало непапистичког хришћанства!, попут оне народне побожности и оног народног хришћанства што се примећују у Роселинијевом реализму, односно италијанском народном неореализму. Инако Роселинија, његов дар за интерпретацију светог као најопипљивијег и материјализованог у времену и простору најбоље се прати у његовим светлописима Цвеће светога Франциска и Месија. Закључимо. Један папа, попут овог Младог, дакле не би добро прошао у Хрватској, иако је и она његова тера мисионис. Зашто не би? Зато што би он већ био допустио да падну папа Пије XII и фратар Хунипер Сера, а за њима да падне и кардинал Алојзије Степинац! Јер када он то не би допустио, ми бисмо помислили да су дошла последња времена. Њему опет, сажаљење не би допустило да пусти на људе толику силу страха. Страха од кога? Од рогатих блаженика и светаца попут, рекосмо, папе Пија XII, кардинала Алојзијa Степинца и фратра Хунипера Сера?! Шта рећи а не порећи, и каколи опет од тих пошасти утећи, питање је сад …?! Асоцијација на: „Младог“ Источног папу Велико неповерење нам уливају изрази који се налазе у обраћањима Цариградског Патријарха Вартоломеја Првог у најновијем периоду кризе његовог идентитета. Зато питамо: Да ли су они одјек папске доктрине о субординационој еклисиологији Првог Ватиканског Концила из 1870. године?! Јер Цариградски Патријарх бесомучно репетира појам мајка Црква у односу на појам мајке цркве, и на крају, волшебно прелази на терен појма ћерке цркве у Украјини. Да ли ће он то чинити и у будућности?! Ствар у вези са семантиком појма мајка Црква почиње да се компликује када знакови или семе почну да се продужују означеним, и да се роје: уређење и одбрана православних канона; искључиво право Мајке Цркве да уређује каноне; преузимање водеће улоге у ширењу свете науке и богословског учења; само њена канонска привилегија, молитва и благослов цркве и Васељенских Сабора да носи изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава (црквородица, н. п.); Црква Цариграда као Мајка Црква је оваплоћење слободне љубави Христове; велика обавеза Мајке Цркве која нема ограничења(видети: Чтец Ведран Гагић, у: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама, Сајт и одредница, (4) https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html. (5) http://bit.ly/2WADvDW Становиште цариградског Трона је кључ за разумевање ових семантичких репетиција! А оно се тиче његовог положаја и односа у Православној Цркви. Ту се дакле срећемо са усамљеним, повлаштеним и искључивим односом! Следи кулминација у односима-односима према другима, а не са другима. Њу ћемо приказати личном подршком датом тексту-ставу нашег чтеца Ведрана Гагића (Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама)!, а приказаћемо је у цитираних седам изведеница из, по нашем мишљењу милитаристички усмерене административно конципиране еклисиологије Фанара!-Фанара у обраћању граду и свету, односно народима и икумени данас! Притом неће изостати наш пропратни коментар. Ево седам изведеница које је теолог Ведран Гагић педантно пренео из изворника: „Васељенски Патријархат језа Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“. Васељенски Патријархат „ужива канонскујурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“. Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“. „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусукроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не иВасељенски Патријархат, (и) заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“. „…сви треба да се чвршћеповежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“. (Видети код Гагића за: (6) „Чудне Речи Цариградског Патријарха“овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/09/11/%d1%87%d1%83%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b0/). Ево седам наших коментара на изведенице које су цитиране према изворницима. Квасац је преко мере укиселио тесто. Од стране Васељенског Патријархата дошло је до одступања од обавезе да се чува јединство и заједница локалних Цркава; дошло је до одступања иод свеукупног пута Православља у савременом свету и историји. Друго: Зар саме локалне Цркве нису Аутокефалне и Аутономне?! Зар Глава Православног црквеног Тела није Христос?! Зар то исто не чине и све остале Патријаршије, Архиепископије и Аутономне Цркве, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! Зар историјски и чињенично почетак Православне Цркве није Јерусалимски Сион, заједно са Антиохијском Црквом?! Ко не исповеда веру православно, ко учини да га више не буде, и кога више не буде било, без њега ће се моћи благодарећи онима који ће наставити да православствују! Зар Седам Малоазијских Цркава није нестало а Црква опет наставила да постоји?! Да ли се кладенац налази у данашњем Фанару? Да ли се он богато напајаса светог извора наше ромејске побожне Нације и [Рода?], тојест, да ли само филелинског геноса, или из свеколиког рода хришћанског и православног?! И опет, да ли је овде реч о истој православној беспрекорној Вери Фанара до Украјинског питања, или и после Украјинског питања?! Ево и закључка. Ми лично, у овом тренутку бојимо се да за ових седам чудних речи цариградског Патријарха, односно речи громопуцатељних, као и за све друго што Фанар преко неких својих првојерараха и јерараха, и поодавно, и сада, увелико чини неправославно –немамо других речи до следећих: Васељенски Патријарх Вартоломеј Први много је хтео и много започео, али га је час империјалистичких и нецрквених тежњи, речи и чинова на странпутицу одвео!!! О томе је дакле реч у овој нашој Представци САСабору!!! 25/12 април 2019. год. Еп. крушевачки Давид https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/
  23. Овај текст је посвећен свештенослужитељима крушевачке епархије, а ставља се на увид свим посетиоцима епархијскога Сајта и његове књигохранилнице. Хришћанска калокагатхија Свете Литургије; њени аспекти: космолошки и еклисиолошки, (с)ликовни и етички Abstraкt: Светотајински, христоетосни и есхатолошки човек настаје у Цркви благодаћу, док савремени homo novus настаје менталним процесима, технологијом и духом разнородних наука, спиритизама и медио-комуникационих језика; први жићем у Христу, други индивидуалним, индивидуационим и комуниколошким настројењима ума, душе и тела. Крајњи домет и једног и другог човека, и до њих сав обострани подвиг и рад коначно, јесте љубав. Богочовечанска љубав и хришћанска калокагатхија љубави пак поимале би се, као што се и поимају само личним развитијем у светлу љубави евхаристијске — логоморфне и икономорфне. Kључнe речи: Хришћанска калокагатхија, божанствена над-уметност Духа Светога, космолошки аспект Литургије, Евхаристијска омоитхиа, евхаристијско значење појмова један и многи, први и остали, Христова жртва, слика, знак, символ, кин, логоморф, лирософија, светлопис-филм. 1 Љубвено обликовање личности и заједнице у над-уметности Духа Светога Само је оно љубав што је истовремено и храна, те нас тако воли само онај који нас истовремено и храни. Христос!!! * Први евхаристијски силазни Дар човечанству јесте Богомладенац Христос Кога свети Богопримац Симеон узима у руке и предаје првосвештенику да Га овај у Светињи над Светињама принесе Богу Оцу узлазно као Дар; и опет, прво освећење Евхаристијскога Дара јесте освећење утробе Пресвете Дјеве Духом Светим ради зачећа и оваплоћења Логоса, као силазнога Хлеба; опет и опет, рођење Господа Исуса Христа, предвечно закланога Агнеца Божјега и Искупитеља Пречистом Крвљу Његовом бива ради нашега Причешћа и ради примања живота вечнога као Дара одозго, а за наш вишњи живот (Апостол Јован о Небеском Хлебу – 6, 22-66). * Из јерусалимске Горњице или одаје пре Христова Васкрсења, и из Емаускога коначишта по Његовом Васкрсењу, као из евхаристијског извора проистекле су све многобројне литургијске Анафоре. И као нове рајске реке оне су својим безбројним притокама и рукавцима сву Божју земљу, сав свет засочиле. Везу тог евхаристијског извора и евхаристијских токова ми осећамо и доживљујемо као непрестано таласање евхаристијског мора; мора које повезује наше светове у једну целину: свет Цркве и свет Царства Божјега. Зар то онда не значи да ми богоопштимо са Христом већ сада и већ овде, но не у пуноћи, и већ сада и већ тамо, но опет не у пуноћи?! Ми управо ишчекујемо Христов Други долазак ради пуноће благодатног богоопштења, али до тада ми и богоопштимо по сили своје вере, наде и љубави. Притом ми Му се молимо за још присније и сладосније благодатно причешћивање Њиме. * Црквени храм је наличан прекоокеанском и васионском пловилу, или времеплову-есхатоплову. Његови путници су сви људи што се одазивају позиву за пловидбу. Они могу да се укрцају само са уредним исправама – крштеницама; да путују ка Царству само они који поштују, и који се држе правила пловидбе – Канона и Заповести и Врлина и светих Тајни Цркве, што је све једнако Христу. Циљ пловидбе је Царство Божје, а лука Божји Престо – Света Трпеза храма, са Пречистим Даровима на њему. * Црква је сама Света Тајна над Тајнама, и сама икона и символ и сигнал и логоморф и лирософија Царства Божјега у непрестаном долажењу к нама, као и у лоцирању Царства Божјега у светој Евхаристији. * Највернија историјско-есхатолошка мапа о свим пребивалиштима људи на планети Земљи и у целокупном Универзуму налази се у типовима литургијских Анафора; у њима су сачуване све најважније чињенице о космичкој и небеској драми свих народа света и статусу свакога човека. Дакле словесну и бескрвну службу Господу приносе сви народи од истока до запада, и од севера до југа, јер је велико име Његово у свим народима; на свакоме месту приноси се кад Светом Имену Његовом, и жертва чиста, и кађење, и принос (в. Млх. 1, 11; 1Цар. 12, 3; 13, 1. Божанствена Литургија светог Апостола Марка, у: Христос Нова Пасха, Божанствена Литургија 3, Београд-Требиње 2008, 25). * Света Литургија је човеково најприродније просторно-временско станиште и налазиште; његова најсамерљивија гео-политичка и небеско-кинотичка одредница. * Света Литургија је страшно Судилиште правде и љубави Божје у вези са сваким постојећим човеком и са сваким словесним бићем. * Катихумени и енергумени не могу прићи Светињама Светих док не раскину заједницу са нечистим и несветим легионима и силама; док се не удостоје бање поновног рођења; док се не поиграју са духом нечистим као са птицом, и не свежу га као дете врапца (Јов 40, 24). Све док се људи не покају и не исповеде, избаве од насртаја бесова и опросте им се сви вољни и невољни падови у грех, и очисте се од сваке поганштине тела и духа, они не могу бити браћа у Христу (Рим. 16. 20. Кол. 2, 14. 2. Кор. 7, 1. Апостолске Установе, књ. VIII, гл. 5-15). * Онако како су некада Јудејци гунђали на Христа када је рекао: Ја сам хлеб који сиђе с неба, и Он им одговорио: Не гунђајте међу собом, ... Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света ..., и како су се Јудејци препирали међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?... а Господ им рекао: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему ..., те многи од ученика његових, чувши то, да су казали: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? ... па отидоше натраг, и више не иђаху с њим ... (Јн. 6, 41, 43, 48, 50-52, 60, 66), тако се данас извесни новојудејци по духу у помесним Православним Црквама (нарочито у Српској – неки свештени пастири, монаси и лаици – и од њих незнатни у међувремену изопштени из Српске, и осталих Православних Цркава) препиру о литургичком Предању: теорији и пракси – међусобно и са другим пастирима и клирицима, литургичким харизматицима и разумним ревнитељима. Ови дакле новојудејци по духу, радије се измештају из Православних Цркава (из Српске такође) у изолацију и парасинагогу, и радије се одвајају од својих пастира и архипастира, неголи што налазе храбрости да упознају православну литургичку теорију и праксу, и у њихове ризнице – ризнице неисцрпивога духовнога богатства, доброте и красоте се укључе. Најзад, сва пустош код ових катара, чистунаца и црквених беземљаша потиче од неспремности да они лично оставе своју незнавеност и одбаце своје сујете, да узму на се крст богословског и литургичког Предања – теорије и праксе, и да пођу ка литургичким неисцрпивим изворима живе воде; ка ризницама неописиве доброте и красоте и препорода, за чим сав наш народ иначе толико чезне. * Да не бисмо током свога живота мучили, злостављали и уништавали себе и једни друге, ми сами себе, један другога и сав живот свој хлебодавном и виноточном Христу БогоЧовеку предајимо. * Када неко зауздава страсти, причешћивати се може стално; и, онај свештеник који се ослобађа од страсти, и има љубави према сваком човеку као сачовеку, Бескрвну Жртву може приносити стално. * Логос Божји и Владика Исус Христос, као ужарени драгуљ у двема природама дотиче се срдаца грешника, и чисти их од сваке нечистоте; отклања непријатан греховни задах душе и тела и освећујућом их моћи свога Свесветога Духа очишћује. Он се не гнуша да сваки пут, као пречист и прекрасан и свемирисан, уђе у нас иловачне. Зато му ми приносимо благодарне песме, плод својих усана; еда би нам Он Сам подарио миомирис свога Пресветога Духа, миро пречисто и неотуђиво. И то у нашем веку, веку мириса, – створених мириса; када имамо ту појаву да што су телеса модерних људи њима више мазана и мириснија, душе и телеса тих модерних људи да су злосмраднији од греха (на пример од хероина и дувана, сиде и пића). * Нема корена љубави, баш као ни саме љубави, до корена и пунине љубави евхаристијске и причесне. Зато ђакон каже: Целивајте један другог светим пољупцем, и они међу вама који не могу да се причесте овим божанским Тајнама нека изађу на врата, и помоле се тамо. А народ тумачи свети евхаристијски целив: Христос се јавио посред нас, и, пошто је свудаприсутни Бог, присуствује сада овде; разлеже се глас који оглашава мир, дата је власт благовештења, Црква се ујединила, у потпуности је дат савез целивања, непријатељство је удаљено, развила се љубав по целом свету. Сада служитељи Божји, узвисивши свој глас, једномислено одајте хвалу једносушном Богу, чијим се светим гласницима огласише серафими (Поредак Литургије Јерменске Цркве). * Маркова Анафора позива на слободу љубави и на љубав слободе путем Молитве целива. Ђакон дакле позива верне: Целивајте један другог целивом светим, а свештеник наставља: Владико, Господе Сведржитељу, погледај с неба на Твоју Цркву, и на сав Твој народ, и на Твоју паству, и спаси све нас, Твоје недостојне слуге, овце Твога стада и подај нам Твој мир, Твоју љубав и Твоју помоћ, и пошаљи нам дар Твога Свесветога Духа, како бисмо чистим срцем и чистом савешћу целивали један другог светим целивом, а не лицемерно, и не непријатељски, већ са невином и непорочном намером, у једном духу, у свези мира и љубави, као једно тело и један дух, с једном вером, као што смо и позвани, с једном надом свога звања, еда бисмо сви достигли божанску и бесконачну љубав у Христу Исусу Господу нашем, са Којим си Ти благословен, са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, и сада и увек, и у векове векова. А народ његове речи запечаћује својим Амин. * Резиме свих наших молитава јесте освећење нашег тела и душе и духа и ума, упућивање наших мисли к побожности, ка свему што је Господу угодно и што Му је по благоизвољењу. Тако се ми молимо да Он усади у нас страх Његових блажених заповести да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све оно што је Њему угодно. Јер ми нисмо само слушаоци духовних изрека, него много више од тога — делатељи добрих дела; искуситељи ствари које иду до деобе душе и духа. * Хришћанско искуство христоитхијне калокагатхије јесте христолошко-светотајинско; хришћанска битијна калокагатхија, баш као и хришћанско битиословије, незамисливи су другачије до ли као личносни христолошко-светотајински реализам. Зато свакога онога који хришћане нетрезвено одбија од Причешћа треба сматрати виновником сувопарне схоластике и неосхоластике, агностицизма и атеизма. * Као што је услов за светост и светитељство подвиг личносног заједничења у благодати или Помазању (1. Јн. 2, 20, 27), тако је и подвиг верности речима и заповестима Јеванђеља услов за богољубље и богопознање у Духу Истине ( Јн. 16, 13). И онај који држи заповести Његове у њему пребива, и Он у њему. И по томе знамо да Он пребива у нама, по Духу Којега нам је дао. А ми нисмо по телу него по Духу, пошто Дух Божји живи у нама. А ко пак нема Духа Христова, он није Његов (1 Јн. 3, 24; 4, 13. Рим. 8, 9. 1 Кор. 3, 16; 6, 19. 2 Кор. 6, 16. 3 Књига Мојсијева 26, 12). Као што је Он, и ми смо у овоме свету. Имамо као дечица родитељску заповест да останемо у Њему да када се јави имамо слободу, и да се не постидимо пред Њим о Доласку Његовом (1 Јн. 4, 17; 2, 28). * Ми смо свети по причасности — наш литургијски Сабор причесника никада се не разилази него остаје у Христу, трајно сједињен Духом Светим. * Светост спада у релациону категорију — ми се позивамо на историјског, а богоопштимо са пневматизованим или есхатолошким Христом, освећујући се и постајући евхаристијски свети ката метхексис – по причасности. * Светост спада у категорију причасности — Тело и Крв Господа Исуса Христа су Пресвети Дарови, и изван ових светих благодатних евхаристијских Дарова ништа светије не може се наћи; ма колико ми сами, или у разним спрегама са другима трагали за нечим светијим и сладоснијим од њих; као нечим по висини светости и сладости потоњим и најновијим. * Светитељ је јединствено достигнуће црквене заједнице, специфичан свети плод црквеног свеукупног односа човека са пневматизованим и есхатолошким Христом по благоизвољењу Бога Оца и садејством Духа Светога. Зато је светитељ Божји човек, неодвојив од Христа са Оцем и Духом, и незамислив без Њих; али и неодвојив од црквене заједнице, и незамислив без ње. Он је неко кога је Господ наоружао преподобијем или светошћу као огњеним мачем. Светитељ, ма колико био личан, није искључиво индивидуално и приватно свет и одуховљен. Он је увек такав само као члан црквене евхаристијске Заједнице многобројних личности и браће у Духу Светом; такав по призвању, такав по благодатном дару, такав по испуњеној заповести и такав по оствареној врлини. Јер такво је само Божје благоизвољење о томе. * Грех и обесвећеност су отпадање од светотајинствености, неузимање рајске хране бесмрћа (благодати Духа Светога), неживљење по Богу, него по себи и по стихијама света; по другима и по свету без Бога; дакле живљење оним чиме се поспешивало и поспешује труљење, чиме се афирмисала и афирмише смрт. * Антрополошки минимализам скраћује еклисиолошку и христолошку перспективу. Али Христос је Totus Cristus, Caput et Corpus (Сав Христос, Глава и Тело), а ми чланови Његовог Тела. Ми смо грешни људи Свете безгрешне Цркве коју Дух Свети непрекидно конституише сталним враћањем Христа у историју и задржавањем Њега истог у њој, у чијој светости ми онда и партиципирамо. Протестанти реформатори су оптерећени моралним статусом човека, па сву тежину пребацују и на теологију пар eкселанс — теологију о Светој Тројици. А управо христоцентричним битиословијем превазилази се моралистичка и психологизована христологија; то јест историјска протестантизована исусологија. Док наш живот тек у историјском, пневматизованом и есхатолошком Христу постаје благодатни реализам. * Критеријум и печат светости огледа се у учешћу у светотајинском животу Цркве; у њој се заједничи у пуноћи светости Христа са Оцем и са Духом Светим; у њој Дух Свети освећује све чланове Цркве, док Њега нико не освећује. У најизузетнијем смислу пак, Христос је Свети, а чланови Његовога Тела су само по учешћу свети; нехришћани опет, потенцијално и по призвању такви су —захваљујући логосности целокупне творевине која чезне да буде освештана, и да се успокоји у Христу. Благодарећи чињеници логосности и пријемчивости за благодат ми намерно избегавамо прецизирања граница Цркве, иако добро знамо где се њене границе налазе. Ми такође избегавамо да дефинишемо невидљиво Тело Цркве, иако смо свесни чињенице да сами припадамо њеном видљивом Телу. Свесни смо и проблема спасења оних који у историји никада неће постати пуноправни и пуноважни чланови словесне пастве Христове; баш као што смо свесни и постојања идеје и потребе за спасењем код нехришћанских народа: дакле њихове идеје о светим људима и потребе за њом; људима обдареним узвишеним моралним животом. Изнова се враћамо темама: светости, ауторитета Библије, Светих Отаца, методологије богословља, ..., еда бисмо свој исказ свели на полазиште да ми не технологизујемо речима, макар оне биле и библијске и светоотачке, јеролошке или сакралне. Не, него сведочимо своју делатну веру у Духу и опет у Духа који је Бог; веру која није израз испразног логовања и надмудривања, то јест спретније употребе речи; ми дакле сведочимо веру као светотајинску, јеролошку пројаву благодатне силе. Зашто је укус хришћанства Светске лиге реформатских цркава укус легализма и опорости, кулиса и обесвећености?! Његови креатори учинили су га таквим управо занемаривањем и игнорисањем благодати и светих Тајни (на пример свештенства); односно игнорисањем животворнога Крста и Пресвете Богородице, Светитеља и Светих Тајни; али је зато тамо истакнут секуларни дух. Зар предикаонице ове Светске лиге не висе над главама протестантског света као џиновске птице, без топлине у себи; топлине Духа Светога који је у почетку у виду колосалне птице загревао воде својом животворном енергијом док се она надносила над њима (Књига Постања 1, 2. Шестоднев светог Василија Великог). * Протестантском концептуалистичком богословљу не недостаје штурост и опорост; али му зато недостаје облагодаћеност и облагоуханост; јерологија и литургичност. * Данас у трагању за аутентичним хришћанским етосом и православном калокагатхијом, за својим предањским идентитетом дакле, треба имати пред очима догађај Тајне Вечере Господње у Горњици, и при том укључивати се у тај догађај — личним учешћем у литургијској Трпези. Све то потекло је једаред оданде, и отада стално оданде извире и тече и траје као нешто најдрагоценије за чим се може трагати, за чим и посезати: — за Очевим Домом и братском Трпезом. Понављамо, за братском трпезом, а не рецимо за апофатиком и онтологијом Апсолута. Јер Бог већ јесте Онај Који Јесте; и ето даље, Он Јесте Христос са нама до скончанија века; Хлеб Који је сишао с неба и даје нам се за храну; Жива вода од које више не жедне они који је пију; Пут, Истина и Живот; Светлост; Добри Пастир Који живот свој полаже за своје овце. О томе Он и лично сведочи: И нико не долази к Оцу — сем кроз мене. Кад сте мене упознали упознаћете и мога Оца. Већ сад га познајете и видели сте га (Јн. 14, 6-7). * Неопатристичка синтеза под слоганом повратак Оцима постигла је свој циљ у највећем могућем степену у црквеном мислилаштву источном и западном. Она се дакле одиграла на пољу стваралачког дијалога теологије са философијом, науком и уметношћу! Међутим, за заједничку неолитургичку синтезу под слоганом, рецимо повратка литургичким Анафорама Истока и Запада у практичном виду, не може се казати друго до да се на њену реализацију још увек чека! Да се за њом више чезне, а мање трага, док се на њу најмање осмељује. И још да оно што нам по том путу насушне литургичке практичне синтезе непрестано поставља неуклоњиве громаде јесу: домаћи укорењени страх од непознавања теоретског и практичног литургичког предања, међусобне неућутне и свеисцрпљујуће конфесионалистичке полемике, вероломни догмати Римске Цркве који литургијско међусобно неопштење продужују у недоглед, кад мекани, кад сурови колонијализам Ватикана у односу на целокупну Православну Цркву; и напослетку, вулгарни секуларизам са мноштвом бесмислица и јеретичких практика и небулоза код Протестаната и Англиканаца! * Да би сви типови, породице и родови Анафора и Литургија које Православна Црква данас нема у својој употреби били употребљиви треба их прочистити; треба са њихових стабљика поскидати отровне бодље јереси па их опремити епиклезом; онако како је свети Василије чинио са списима класичних мислилаца философа док је саветовао омладину како да их душепољезно користи. * У ком то односу стоје Евхаристија, патологија и тханатологија? Одговор нам долази од апостола Павла: Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире (1 Кор. 11, 28–30). Из апостолових речи закључујеш да хришћани не бише више били боловали када би се више бише били достојно причешћивали; дакле, претходним испитивањем себе, и стицањем свести о величини, слави и светости Тела и Крви Господње. * Раздробљава се и раздељује Агнец Божји, раздробљаван и нераздељиван, који се свагда једе и никада не нестаје, него нас причеснике освећује. Истинити Спаситељ људи разликује се од свих лажних спаситеља тиме што се људи Њиме хране непотрошиво; и још зато што се Он не храни њима, нити их страши и злоставља, односно њих опет као крвну жртву Себи да иште – незајажљиво. * Било једном давно — тиче се митолошког времена; растојања или паузе измећу два удисаја – јогинова херметика или вечност; у време оно — преноси нас у јеванђелску историју; већ сада и овде, али не још како онда и тада — дарује нам литургијско време; једанпут за свагда и у векове векова — есхатолошко стање и предукус Цаства Небескога. Сада постаје сасуд вечности, преображава се у увек и постоји свагда и у векове векова. А када дође Дух Свети, к нама ће доћи, па ће нам и Царство Божје донети (Мт. 12, 28). * Само је свештено време равно и истоветно себи. Јерофанијско време поклапа се са есхатолошким временом и усличено је вечности; профанофанијско време пак равно је историјском времену и усличено је пролазности. Како год називали време: чистим, светим и јаким, радним, празничним или свечаним и подмлађиваним, ми говоримо о трансљудском својству литургичког времена; говоримо о својој носталгији за настањењем у Христовој близини; подразумевамо човека вере жељног вечног добробитија, или онтичке супстанце која извире из Центра живота. Зато ми и натурање свог малог универзума претварамо у личну судбинску драму у којој самом времену дајемо променљиву јачину и садржину. Како се то постиже? Уметањем у њега животних секвенци обесвећеног, профаног и истрошеног, поквареног, оскврњеног и похабаног времена; претварањем историје у пакао путем претварања самог хомо религиосус-а у теромана или хелмена. Отуда су нам и поруке последњих времена последња упозорења: не пропуштати прилике прелазака из профаног у сакрално! Темпус, темплум и университас неприхватљиви су и неподносиви без идентификације блаженства и са блаженством. А то је за нас урадио и рекао Јеванђелист Матеј: Блажен је онај ко изврши и научи (5, 19). * Хришћани у Евхаристији предокушају начин постојања, идентичан оном у Царству Божјем. И ја вама завештавам Царство као што Отац мој мени завешта. Да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме, и да седите на престолима и судите над дванаест племена Израиљевих (Лк. 22, 29–30). * Причесник гледа светлост истиниту, прима Духа небеснога и проналази истинску веру. * Категорије добра и зла, греха и врлине, лепог и ружног, раја и пакла, живота и смрти верификоване су еклисиолошки, и Црква их у своме словару има у сталној употреби. Оне се не могу апстраховати! У противном, апстраховала би се историчност човека и отишло се у есхатомонизам, свеједно ако и у евхаристиомонизам. Овде се дакле барата појмом новог човека, још неучвршћеног у вишој слободи (да он неће грешити, и да он више неће моћи да греши). Воља за непрестаним пребивањем и живљењем у Христу долази на крају, не на почетку; док између почетка и краја имамо зној, крв, сузе, грех, покајање; једном речју, подвиг преласка из ниже у вишу слободу (немогућности грешења). Ми морамо рачунати са чињеницом да човек није безгрешан, и да не може почети подвиг с оним чиме се сами он, подвиг завршава. Ако се то не подвуче, увек ће грозити опосност од апстраховања човекове историјске ситуације. До благодатне апатхије пак има времена; зато, за евхаристиофилију треба смогавати снаге, додатно проналазити време. * Ако хришћани, другачији од православних, гледају на покајање као на господарење њиховом савешћу од стране директора савести, или као на начине и вештине избегавања кривице и осуде на вечне муке, православни хришћани благодаре Богу на свему и за све. Најодличнији међу њима пак, налик светом Јовану Златоусту, или светом човеку на кога се он позива у Омилији 10, 3 на Посланицу Колошанима 4, 2 (PG 62, 368-9), баш сва своја животна стања преиначују у молитве, благодарења и химне. Тако, ми благодаримо Господу и за оно добро што га је Бог учинио са нашом вољом, и за оно без наше воље, и за Царство Божје и за пакао; односно, ми благодаримо за пакао и казну као што и за Царство Небеско благодаримо. * Света Евхаристија као Тајна није само на отпуштење грехова; она је прво на избављење од непостојања у смислу пратворбеног небића, а затим на живот вечни (уп. Синакси 3/82, 75–82, на грчком). * Као што је евхаристијски Синаксис заједничко дело и подразумева учешће свих у Даровима, тако је и богословље заједничко дело, и подразумева учешће целокупног народа Божјег у њему. Оно никако није намењено искључиво његовим изабраним, елитним или специјализованим члановима, анонимним индивидуалцима и индивидуалним социопатама. Такође није намењено громопуцатељним незналицама ни сервилним кукавицама; не ни пуританцима, нити подозривцима и уходама наших савести. Тако су и Евхаристија и богословље догађај и доживљај незамислив без учешћа црквене плироме. * А они Га устављаху говорећи: Остани с нама. И док Он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше Га. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем, и док нам објашњаваше Писма? И они испричаше шта би на путу, и како га познаше при ломљењу хлеба (Лк. 24, 29-32, 35). Према казаном, богослов је онај коме срце гори и чије су очи отворене, а богословље је синтеза тумачења Писма и учествовања у евхаристијском догађају као реалијама садашњости и будућности. * Доксолошко богословље је садржано у Анафорама а врхуни у Возгласима. Свештеник који из непажње или лености возглашава тако да испушта капитални везник и, на пример, говорећи: Слава Оцу, Сину и Светоме Духу, лично извитоперује само тријадолошко исповедање вере, само његово славословље равночасности. * Подвиг вере поклапа се са учењем, и учење са Евхаристијом; дакле, сами подвиг вере поклапа се с Евхаристијом. Док из праксе која се поклапа с Евхаристијом — израста само учење. На пример, наша подвижничка страдања се темеље на животворним страдањима Христовим, а наше воскрешеније на Његовом васкрсењу. Или пак, да би на светој Литургији свако тело човечије умукнуло и стајало са страхом и трепетом, и ништа земаљско не помишљало у себи, претходно треба хришћански постити. * Најближе је истини да је семитски човек евхаристијски човек, који је све затворио у литургијску молитву и њоме протумачио тајну бића и постојања. * Отуђење од Литургије отуђење је од свеколиког живота, како историјског тако и есхатолошког; док је повратак Литургији повратак живом животу. * Као што је свака иконолошка тема посебно органски део свеопште теме Вазнесења Господњега, јер све оне заједно гравитирају ка њој, тако су и све богословске теме организоване по групама, предметима и смеровима органски делови свеопште литургијске целине и литургијског догађања јер гравитирају ка њој; а све то тек у Светој Литургији добиће своју црквену функционалност и животни смисао. * Етос и циљ хришћанског богословља јесте светост, а врхунска богословска мисао гласи да се у Причешћу догађа да нас Прослављени Христос прима у себе да бисмо ми сами примањем Њега у себе постали преобликовани христоси. * Од часа установљења Света Евхаристија је једина, истинска реалност која је собом прожела све и сва. И док су јој се у међувремену једни све више и више предавали и њоме се освећивали, други су се све више и више из ње искључивали и без ње се обесвећивали. То је право стање и поредак ствари на Земљи. Апропо саме Цркве, ње уопште нема тамо где нема Свете Евхаристије, док црквене пуноће уопште нема тамо где је на делу непрестано обезблагодаћивање и онебићавање себе, других и свега. * Све може да се извитопери, па и литургијско богословље, само ако се изолује од свега осталог; оно тада постаје испразни сакраментализам и мистицизам, или, још неки од богословских изама и римокатоличких и протестантских изума. * Како је евхаристијски Синаксис заједничко дело које подразумева учешће свих у Даровима, тако је и богословље заједничко дело које подразумева учешће целокупног Божјег народа у њему; никако пак дело само његових изабраних, или чланова специјализованих за њега. Тако су и Евхаристија и богословље догађаји и доживљаји, незамисливи без учешћа црквене пуноће. Ми управо то певамо на завршетку Свете Литургије: да смо као причесници видели истиниту светлост, да смо примили Духа небеснога и да смо једанпут заувек пронашли истинску веру. * Ако су протагонисти Латеранског сабора из 1215. године (24. поглављем) и Тридентског сабора из 1551. године (14. седницом), и заједно са њима и по угледу на њих православни епигони — ограничавали учесталост праксе причешћивања (на 1 — 4 пута годишње током 16. — 18. и 19. — 20. века), па на тај начин готово сасвим лишили хришћанску икумену Причешћа, данас, међу православним свештеницима они који са незнањем или знањем својих епископа и са њиховим прећутним неодобравањем или одобравањем служе Свету Литургију тако што изостављају Канон Евхаристије па се појављују на Дверима с празним Путиром не причестивши ни себе ни вернике (!) — лично прете православној Икумени да ће она једанпут остати без свете Евхаристије!!! Колико ће до тада то, и до које мере мање и све ређе бивати, питање је сад?! Зато је отац Александар Шмеман бивао у праву сваки пут када је говорио да су спорови у вези са Евхаристијом (њено измештање из центра живота, ограничење и умањење њеног значаја у историји Цркве) у суштини демонска ствар (Дневник 1973—1983, 486-487, на грчком). Или блаже речено, но ништа мање трагично, замена евхаристијске еклисиологије административном, финансијском и бизнис-еклисиологијом. * Раздробљава се и раздељује Агнец Божји, раздробљаван и нераздељиван, који се свагда једе и никада не нестаје него нас причеснике освећује. Истинити Спаситељ људи разликује се од лажних спаситеља по томе што се људи Њиме хране непотрошиво, а не Он њима незајажљиво. * Људи и народи који се не причешћују остају неукрашени духовним бисером. Не постају непролазни јер се не причешћују божанског Тела и Крви; остају прах и блато јер протерују благодатни животни дах. Вештаство њихових грехова остаје неспаљено, трње страсти несажежено, они цели непросветљени и непросвећени. А као непричешћени бесмртним Тајнама, они остају и без извора добара, светлости и живота, бестрашћа и напретка, без умножења најбожанскије добродетељи (в. Канон пре св. Причешћа). Такво стање нас приморава да замишљамо себе у хорор-сценама и да им се надамо као судбинским, када ћемо само ми страдавати. * Овај свет једе лешеве (20) Све што се у њему поједе поново умире. Истина једе живот. Зато нико ко се храни (истином) не умире. Исус је дошао (...) и донео (25) је са собом храну. И онима који желе дао је (живот) да не би умрли. (Уп. са апокрифним Филиповим Јеванђељем, Логос 2006, 64). Да би свет могао да прелази са смртне на бесмртну храну потребни су му јунаци и хероји; да се преко њих прилази Христу; преко њих живих Извору живота и Животодавцу. * Како се опитују јеванђелске тврдње: прва, да у Цркви нема ни Јеврејина, ни Јелина, ни Скита, ни мушког ни женског, ни богаташа ни сиромаха, него да је све Христос, и друга, да се у Царству Божјем неће ни удавати нити женити, него да ће сви тамошњи бити као анђели Божји? Одговора налазимо у светом црквеном посту, молитвама и Тајнама, са Светом Литургијом као врхунцем и попутнином у вечни живот. Током вишечасовних бдења крунисаних Светом Литургијом ми, налазећи се у благодатном стању и стању блаженства, не осећамо нити једну животну потребу, нити једну бригу и тегобу. И што је више благодати, на пример као код светогорских стараца Порфирија, Тихона, Софронија, Паисија и Емилијана, то су периоди равноангелног бивствовања дуготрајнији; измењено стање постојања благодатном светлошћу изразитије је, као на пример код преподобног старца саровског Серафима, и његовог духовног сина Мотовилова. Али и од тога нам више пружано даром јесу саме заруке Царства Божјега: Свето Причешће, само Тело и Крв Господа Исуса Христа, само Његово благодатно присуство у нашем личном животу, само богоопштење по мери наше вере, наде и љубави. Да ли у том нашем измењеном стању и начину постојања ми трагамо све даље у вези са самим Светим Причешћем? Да! – За још приснијим и сладоснијим причешћивањем Господом, односно богоопштењем – у незалазном дану Царства Божјега – никако дакле не неповезаним са Христом као причешћем! Том и таквом животном богопричастију поучава нас преподобни Максим Исповедник: да њега неће сачињавати ваздух кога удишемо, нити проток крви ..., већ целокупни Бог Кога се сви причешћују и душом и телом ... еда би душа добила непроменљивост а тело бесмртност, и да би се цео човек обожио благодаћу Очовеченога, а човек душом и телом остао цео по природи, и да би душом и телом сав постао бог по благодати и божанској светлости, са потребовањем пуноће блажене славе, од које ништа величанственије ни узвишеније није могуће замислити. Стварно, шта је достојнима жељеније од обожења, сходно Богу Који се уједињује са онима који су постали богови, и Који добротом чини све по своме? Због тога је овакво стање правилно названо уживањем, страшћу, радошћу, које се састоји од божанског поимања и оног што му следи: уживање у наслађивању... (упор. са: Максима Исповедника О разним недоумицама, у: Филокалија ниптичких и аскетских Отаца 14Д, Отачка издања – Григорије Палама, Солун 1992, 90-93, на грчком. Такође PG 91, 1088, CD). 2 Космолошки аспект Свете Евхаристије и евхаристијско обликовање твари Како у евхаристијској честици сав Бог пребива телесно, и како благодарећи тој чињеници сав космос у кога се Логос обукао или се њиме одебелио пребива у свакој од тих Његових божанских честица, тако и Света и Божанствена Литургија целокупна сажима се у сваком свом делу; и сваки њезин део се проширује до целине њенога свеобухвата. * Однос Евхаристије и твари изискује од нас молитвени дијалог предстојатеља и народа ради приноса целокупне твари (космоса), и потом њеног преображаја. Незастарива је богословска изрека светог Иринеја Лионског у вези са Евхаристијом, да је наше учење сагласно са Евхаристијом, а да Евхаристија потврђује наше учење. У вези са нашим учењем о Христу опет, ми Христа исповедамо као истиниту светлост која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет (Молитва Првог часа). У трећем Канону седме Песме, у Служби Недеље Светих Отаца пред Рождеством Христовим, ми читамо ове стихове: Божанственој Лози, нетљенога узрелога грозда, приближи се родити Онога што точи вино весеља, и напаја нас који Му певамо! Отаца наших Боже, благословен јеси. Божанствена Мироположница благовоно Миро носећи у себи, долази у витлејемски вертеп да га источи, и тајанственим га миром испуњујући да пева: Благословен Си, Боже Отаца. Машице које пророк Исаија виде у давнини, долазе садржавајући Христа, Божанствени угаљ који пржи сваку ствар греха, а душе верних просветљује. (Богородичан) (Минеј 12. Наш препев с црквенословенског језика). * Чином спасења твари све бива испуњено радошћу, све оденуто у Спаситељеву одећу весеља. Човек пак сваким даром Божјим украшен јест'; посебно благошћу и смелошћу према Богу, Коме он и сав свој живот, и сву своју наду поверава. Зато се смиреном узвраћа сваким добром, и према његовој потреби; да се светиња стално дотиче његових усана и да му се уста испуњују хвале. * Тајна Цркве или Тела тāји се у сабрању двојице или тројице Његова Имена ради, еда би се било једним телом, и међусобним чланством све твари ради причешћа животом. * Опирачи црквеном јединству често су саблажњени тиме што Црква у представљању себе, суштински, управо на јединству свих у Христу ради. * Свака људска заједница је потенцијална црква, која себи тражи главу, тело, срце, удове, Тајне и благодат; Христа. * Сва твар је сконцентрисана на тело, на човека, на искупљење; да се саоваплоти оваплоћеноме Христу, да се укључи у Његово Тело-Цркву. * Наш однос је однос непрестаног примања од Христа, и нашег уздизања к Њему; наше понављање благодарности и живот у Светињи. * Чин оваплоћења је евхаристијске природе. Дух Свети формира тело Логосу својим надношењем над елементима тела ПрисноДјеве. Дјевина утроба постаје Храм Свете Литургије. Сва твар, уздигнута Дјевом, истовремено је наш принос, кога осењује сила Пресветога Духа. * Евхаристија Цркве је Светајна, чињеницом пуноће свих својих пројава у сили, богатству и светости. Учешћем у њој ми постајемо богови, а не као (бајаги) богови, како је Сатана слагао нашу Прародитељку Еву. * Долазак Логоса Божјега беше ради литургијског сабрања расејане деце Божје (Јн. 11, 52), а затим ради сједињења драгоцених бића и њиховог интегрисања у Цркву. Твар и космос пак увек изнова изгарају за укључењем у догађај Цркве и празнике слављења Господа; слављења кроз све Свете. * Наше Сабрање у Цркву слика је и смотра целокупног Тела Христовог, свих Његових чланова. * У евхаристијском јединству предстојатеља и собрања пројављено је богочовечанско јединство Цркве са Христом у Духу Светом. * Наше Предање опитује твар и свет. А свет, иако је он пао и постао овај свет, ипак остаје Божји атар. Евхаристија у нашем искуству јесте откривење тајне саме творевине, човеку дате ради причешћа Божанским животом. * Адамово призвање се догодило ради његовог заједничења са Богом; тада када је требало да он и постане, и да буде свештенослужитељ личног обожења, све бивајући у заједници са својим окружењем. * Тајна твари је историјска и есхатолошка: односи се на Божји свет у његовој првосазданости, и на достигнуће пуноће у Царству Божјем. Средиште тога је Евхаристија и васкрсење. * Изневеривши и убивши свога Творца, Спаситеља и Господа, овај свет је припремио себе за смрт, јер сам није имао живота у себи. Одбачен је Онај о коме је речено: У њему беше живот и живот беше светлост људима (Јн. 1, 4). Као овај свет, свет ће се завршити тако што ће небо и земља проћи. Само онај који верује у Христа и прима Га као Пут, Истину и Живот живи надом и очекивањем будућег века. У овоме и јесте сва радост хришћанства, сва суштина његове пасхалне вере и Вечере; да тај будући век, будући у односу на овај свет, већ јесте јављен, већ јесте дарован, већ јесте међу нама. Отуда сама наша вера јесте осуштаствљење очекиваног; она већ јесте потврда и поузданост у невидљивом (уп. Јевр. 11, 1). * Сама Евхаристија јесте, објављује се и дарује нам то на шта је цела усмерена: на присуство међу нама долазећег Царства Божјег и његове незалазне светлости; његове христолике доброте, лепоте и обожења. * У православном искуству Тајном се пре свега јавља Црква. А у њој и њоме се очитује пројава невидљивог у видљивом, небеског у земаљском, духовног у материјалном. Тако је Црква тајна у оба горе наведена аспекта: космичком и есхатолошком; у космичком зато што у овоме свету она објављује изворни првосаздани Божји свет као начело, и још зато што у њеној светлости сазнајемо сву дубину нашег призвања, али и наше отуђености од Бога; у есхатолошком пак аспекту зато што је првостворени свет јављен као Црква и спасен Христом; и још зато што је у литургичком и молитвеном искуству он неодвојив од онога краја ради којег је створен и спасен: да би Бог био све у свему (1 Кор. 15, 23). * Где је Дух Свети тамо је обнова и обликовање твари и другачији живот, а где је Црква тамо је Дух Свети и пуноћа благодати и нови живот. И сада, само ради изворног и вечног живота у пуноћи знања – богопознања (Јн. 17, 3), јединства и љубави у Христу – био је створен човек. * Епифанија Царства као преображене и прослављене твари у првобитној замисли и оваплоћењу коначно нас поставља пред икону. Зато се икона не сме преобраћати у изобразитељни символизам и алегорију и тапету; она не изображава него јавља то (што је само присуство и причесност). * Евхаристија или Тајна Цркве врши се узлажењем и улажењем Цркве у небеско Светилиште. Сабирање у Цркву значи одвајање од света да би нам се Христос јавио иза затворених врата. Кончина тога чина јесте излазак у свет чији смо ми део, еда би се кроз нас свет вратио своме Творцу, Господу и Спасу — Циљу и Пуноћи. Ми дакле одлазимо од света да бисмо му се вратили, привели га и у Царство увели; причесником вечног Божјег Царства га учинили. У томе је назначење Цркве; она је остављена у свету као делотворни символ спасења самог тог света. Тај символ ми испуњавамо или реализујемо у Евхаристији. Зато је сабрање у једну Цркву највиднија радост поново рођене, сабране и обновљене твари; насупрот дакле напору твари да остане у греху и смрти и сопственом онебићавању. Као тајна Царства Света Евхаристија је истовремено и тајанство света кога је Бог тако заволео да је дао Сина Свога (Јн. 3, 16). * Вишњи мир, то јест радост, мир и праведност у Духу Светом (Рим. 14, 17) и јесте само Царство Божје; једино на потребу нама: био-и-еко-и-техно и-геном-грешницима, истовремено призванима на светост. * Ми се у јектенијама молимо за мир свега света; да се Христов мир распространи на све, еда би квасац бачен у свет прожео цело његово тесто (1 Кор. 5,6); еда би сви наши ближњи и даљњи постали саучесници Царства Божјега. Тај мир (измирење са свима) добија се у Евхаристији—Царству мира и тишине; он је то чудо што пребива у душама Божјих људи. * Јединство свих у Богу сачињава последњи циљ (стварања творевине) Домостроја Спасења: да се саберу расејана деца Божја у једно (Јн. 11, 52; 12, 23). Сједињењем човечанства са Богом човеку је дато знање Истине овога века; Истине која дарује вечни живот. Тако се у овом животу дарује познање Истине и у Њој свега осталог, а у будућем веку живот вечни и истинити. * Човеков грех се састоји у томе да је човек себи учинио свет самоциљем, веома самодобрим и самодовољним, и то сада када је он и распадљив и смртан и онебићаван. С друге стране, свет као храм јесте символ Царства, Божји престо; по Божјој замисли свештен и освећен а не профан, по суштини зјело добар и богопричесан, по трајању овечњен. * Сва освећења у Цркви нису стварање освећених предмета, за разлику од профаних, него епифаније онога што предмет (престо) јавља — символ Царства; у томе је циљ његовог освећења. * Бог је спасио свет тиме што је у њему објавио циљ: Царство Божје, за које га је и назначио. Отуда је сав живот пут ка том Царству; сав смисао битовања творевине: да се у Царству буде као у општењу са Богом. * Наше богослужење је узлажење до Престола; и обрнуто, враћање у овај свет ради сведочења о ономе што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (1 Кор. 2, 9). * Путем древних Анафора и Азматских Последовања успоставља се континуитет са свим оним што су Оци као литурзи икада чинили и остваривали у својим црквеним митрополијама и манастирима. * Христос је најдубље инволвиран у нашу људску свеукупну стварност и ми људи у Његову свеукупну богочовечанску датост, благодарећи Цркви и њеној светој Тајни Евхаристије. У њој је Он сав са Оцем и Духом, са Пречистом и са свима Светима; и опет, они са свима нама и са целокупном твари, енергетски и општествитељно. * Живети по Типику Православне Цркве значи благодаћу остваривати своје ипостасно начело (проширивати границе свога бића), узлазити на молитвену гору Господњу и стицати хитрост и окретност у братољубљу које нема цену. 3 Евхаристијска омоитхиа или једна и иста нарав са Богом Ко ће раздвојити и из међусобног природног сједињења одстранити оне који су се кроз једно свето Тело (Евхаристију) сједињавали у јединство у Христу? Јер ако се и сви причешћујемо од једнога хлеба (1 Кор. 10, 17), сви ми сачињавамо једно тело; јер немогуће је раздељивати Христа. Зато Црква и јесте тело Христово, а ви удови понаособ ... (1 Кор. 12, 27). Јер присаједињујући се сви једноме Христу кроз свето тело (Евхаристију), то јест Њега Једнога и нераздељивога примивши у своја тела, већма Њему неголи себи дугујемо своје удове. А да је Спаситељ постављен за Главу, и да се Црква надаље назива (Његово) тело као из појединачних удова састављено, ... (Свети Кирило Александријски, Тумачење првосвештеничке Молитве, Књ. XI, 11; ph. E. Pusey, репринт Bruxelles, 1965, књ. 4-5). Јн. 1, 14, 1 Кор. 15, 47-49. 2 Пт. 1, 4. 1 Кор. 10, 17; 12, 27. Еф. 4, 14-16 и 3, 5-6). Наш покајнички и синовски повратак Оцу бива спасењем у Христу и заједништвом и освећењем Духом Светим. А Дух Свети нас присаједињује Богу. Ја себе освећујем за њих, да и они буду освећени истином (Јн. 17, 19). Христос, по природи свет као Бог, Који целокупној творевини омогућује причасност Светога Духа ради опстанка, лично се Сам освећује Духом Светим, али не као неко неким другим освећиван по неопходности и нуждавању, него као Онај Који је Собом самоделатан у освећењу свога тела; Он дакле прима и добија Светога Духа као човек, а Као Бог Сам Га даје; а све то не ради Себе, него ради нас. То јест, да би целокупна твар била освећена Духом, и да би се почетак тога освећења збио од Христа и у Христу. Тиме је благодат освећења прешла на сав људски род, а благослов и оживљење Духом Светим на целокупну природу (в. Кирило Александријски, Тумачење првосвештеничке Молитве). * Бог Отац је у васељену увео свог Једночедног Сина и поставио Га за наследника свега, чијим посредством је и свет створио. (Јевр. 1, 6, 2). Зато су и огњени пламенови Његове слуге (Јевр. 1, 7) на светом делу преображаја хришћана у живе евхаристијске скулптуре. Зато нам се пре Причешћа и упућују сродне речи: Човече, ужасни се, гледајући крв која обоготворава, јер је жар који недостојне сажиже. Божанско тело и обожује и храни. Обожује дух, а ум храни чудно. Устрашен самом тајном Причешћа као од уласка у ликоливницу, надахнути црквени песник Симеон Метафраст стихослови: Ево, приступам Божанском причешћу. Саздатељу, не спали ме причешћем, јер си огањ који спаљује недостојне, већ ме очисти од сваке нечистоте. Али и о евхаристијској ложници у којој обитавају хришћани као живе, огњене и христолике скулптуре, црквени песник наставља да говори надахнуто: Занео си ме љубавном чежњом Христе, и изменио Твојом божанском љубављу. Спали сада моје грехе невештаственим огњем, и удостој ме да се испуним радошћу која је у Теби, да ликујући, Благи, величам два доласка Твоја. (Тропар) Типик Светле Седмице, као и Пентикостара омогућује нам да се осећамо спасеним, васкрслим и на Небеса узнесеним. Стање огреховљености и кајања смењено је стањем богопричастија и блаженства, стање умртвљености стањем оживелости и стање тромости и за земљу привезаности стањем полета. Црква нам се преображава у Царство Божје, осећај кривице замењује се осећајем ослобођености, и оправданости и блажености. 4 Еклисиолошко-литургичко значење појмова један и многи и први и остали Појмови један и многи и први и остали налазе се међу примарним и кључним у словару православног богословља, односно његове еклисиологије. Њихова примена заступљена је у христологији и мистириологији, канониологији и мисиологији, иконологији и есхатологији. Или опет, у самом литургичком битиословију његовом. Примена пак ових појмова у неопатристичкој православној тријадологији (патрологији као богословљу о Богу Оцу) од стране неких извиканих православних корифеја-богослова наших дана, и њихових епигона опет наших дана – довела је све остале у конфузију и велику забринутост за даљу судбину самог православног богословља и правоживља. Наиме, сваки пут када се избегне средњи или златни пут богословствовања и православног живљења и у вери подвизавања, покајничко-терапевтичко стање ума, душе и тела у Цркви бива поремећено, захтев за беспоговорним повратком равнотежи и уједначености постаје ултимативан. * Појам једног у еклисиологији увек је појам оца, а појам многих појам деце. То значи да онај један може бити само отац у својству узрока који рађа, а да многи могу бити само деца у својству оних који имају своје канонско порекло. * За постојање једног неопходно је постојање многих. На пример, постојање оца условљено је постојањем деце, и обрнуто. И опет, макар постојао један, он без многих неће бити нико други до самац, ма никада пуноважни отац. Паралелно с тим, макар и постојали многи, они без једног неће моћи да буду, рецимо деца, него само анонимни људи, непознатога порекла, попут копилади. * Христологија је несхватљива када се на Христа гледа само као на индивидуу, и то доминантну у тој мери да она многе, или све друге засењује до степена њихове хипотетичности и апстрахованога мноштва. Папизам/папоцезаризам као да се управо темељи на овако схваћеној христологији. Христос је међутим најличнији и најконкретнији замисливи Један и Први, али истовремено и незамислив другачији до као Један саборни или корпоративни, Који у себе укључује и Који собом подразумева многе или остале: Он и деца коју му даде Бог (Отац). У еклисиологији сви су подједнако важни јер су браћа, и опет су такви зато што су отпочетка браћа. Зато је православно богословље стално подсећање на најдрагоценију истину; стално подсећање на Исуса Христа Који је Један Свети, Један Господ са Духом Светим, у славу Бога Оца. Најзад, Христос са многом Својом браћом, усиновљеницима Оца и носиоцима Духа Светога. * Како су то Црква и Христос једно, објашњава нам свети Јован Златоусти. Као што тело и глава сачињавају једног човека и једно, тако су и Црква и Христос једно. И опет, као што је наше тело једно, мада се састоји из многих удова, тако и ми у Цркви сви сачињавамо једно; иако се она састоји из многих чланова, но су сви они и једно тело? Како је то могуће? Духом Светим. Јер једним Духом се сви ми крстисмо у једно тело, били Јевреји, незнабошци, робови или слободни. Један Дух је од самих нас саставио једно тело и све нас препородио, јер није једним Духом крштен један а другим други. Тако, није само Дух који нас је крстио један, него је једно и оно у шта нас је крстио, то јест ради чега нас је крстио, с обзиром да смо се ми крстили не ради тога да сачињавамо разна тела, већ да сви међусобно сачињавамо једно савршено тело. И ми сви имамо једну и исту главу, Господа Христа, и сви смо се родили истоветним крштењем, због чега и сачињавамо једно и исто тело. Зато смо се ми сви и напојили једним и истим Духом, зато смо се ми сви и удостојили једне и исте благодати (Беседе на 1. Кор. 12, 13. Беседа XXX, 1, 2. PG 61, col. 250. 252). * Један је и први је у Цркви епископ као икона Једног и Првог Христа, а ми као многи други и остали као његова деца и браћа. Епископи међу собом такође имају једног и истовремено првог, да би се и сами и са осталима сећали Господа међу Апостолима, односно Њега на Сабору међу боговима. Однос Једног и многих је незамислив, осим као истовремени однос Првог и осталих, а однос Првог и осталих је немогућ, осим односа Једног и многих; заједница Једног и многих опет, одржива је само када њихов однос прерасте у уравнотежену заједницу Првог и осталих. * Када православље са својим значењима православног, православности, православствовања, оправослављивања, оправослављености или тријумфа православља не би испољавало, преносило, бранило и чувало сву откривењску истину, само оно никада не би могло да се вине даље од конфесионализма, па би у том случају оно као узано било и непримерено Ономе који је исти јуче, данас и сутра и увек. * Етос и етичност ових појмова су заједничарски, али, понављамо, с обележјем оца и деце и брата и браће; и једних и других несводивих на очуха и пасторчад, или на копилад, односно полубраћу; најзад, никако не и на отимаче достојанства. * Еклисиолошки етос и критеријум било чије православности, било једног и многих, или првог и осталих међу нама огледа се управо у нашем црквеном заједничењу или сапостојању. Православност је истовремено и показатељ реалности самог нашег постојања, које опет јесте саборно или киновијско- корпоративно. * У есхатологији, као и у историји, икона једног и многих и првог и осталих има свој идентитет и улази у конституцију Царства Божјег. За разлику од те иконе, слике, групација попут протестантских, секташких или парасинагогалних, односно јеретичких, расколничких и философствујушчих (читати: персоналистикујушчих и суштиноборећих се), колико год изгледале конгрегационално или конфедерално, саме и лично не одражавају свој есхатолошки идентитет; зато што га оне у самој својој стварности не поседују, па и не пројављују. Све остале мањкавости (незамисливе код иконе која би претендовала на целокупан идентитет) неминовно се испољавају код зборишта и групација које изазивају псевдоморфотичке промене у тријадологији, христологији и пневматологији, мистириологији и еклисиологији, канониологији, иконологији и есхатологији! Зато сви они који су се одметнули од Српске Цркве, чиме и од Једне, Свете, Саборне и Апостолске – само су самозванци и самопромотори. Речено иконографским језиком о демонологији, све до овога часа сви они хитро се клижу ка црквеном искорењењу; баш као што се демони битијно клижу ка небићу! Наравно, никада без постигнућа финалног чина! * Зилоти, баш као и протестанти, или пак секташи, не могу имати једног или првог зато што немају саборног, црквеног једног и првог; они остају на степену скупине индивидуа без могућности конституције. За нешто толико важно као што је црквени конституционализам неопходан је један или први који има многе или остале у сталном сазиву и у нераскидивој заједници са собом. Тако, док је један или први увек гарант личносности многима или свима осталима, дотле су они њему гарант његове личне саборности или корпоративности. Док сви заједно, они одражавају и чувају етос истовремене личносности и саборности. * Зашто самозване, самопрокламоване и философствујушче, персонализујушче, суштиноборне и природоборне скупине и маглине људи не могу опстати? Зато што немају изворан еклисиолошки идентитет једног и многих и првог и осталих! Зато што они више нису органски чланови Једне, Света, Саборне и Апостолске Цркве; зато што су изникли као печурке, као коров, као шибље, или само као кукољ; и све остало им је такво; и све тако докле се црквеним соковима буду хранили најелементарније, и привидно. Налазећи се у том и таквом стању они никада неће моћи да поприме димензију деце Цркве, нити њихово збориште ту димензију пуноће Цркве. * У канониологији отац мора имати своје достојанство; он мора бити први, баш као што и деца морају имати достојанство учесника и наследника очевог достојанства. Мада су деца остали као наследници, она ипак остају достојни синови, макар и Божје карање подносили (Јевр. 12, 8. Осија 2, 4); и опет, нису као остале скупине и маглине без достојанства, попут непокајане деце и копилади (Јевр. 12, 8. Осија 2, 4). 5 Христова жртва: спасоносни вид њене доброте-красоте Спасоносна вредност Христове жртве износи на видело чињеницу јединства и јединитости свештеника, жртве и Бога који прихвата жртву. Жртва се приноси Оцу, али и Светој Тројици. Преузевши положај Свештеника и Жртве, оваплоћени Син Божји не престаје да сапрестолује са Оцем. Сва Божја дејства према споља јесу дела у којима учествују Отац и Син и Свети Дух енергетски, док је притом Њихово дејство једно и јединствено. Отац и Дух такође учествују у Домостроју Спасења, али се само Логос оваплоћује да Духом Светим стално пребива овде, и са нама. Зато је незамисливо да прихватити и принети буде својство само Оца, и да у томе не учествује Син. Према томе, сāмо ово прихватање јесте наше спасење као остварење једнога Триипостаснога Бога – Оца и Сина и Светога Духа. * Христово спаситељно дело није сводиво искључиво на легалистички појам жртве, размене и откупа! Божанска љубав, опроштај и многомилостивост дају му смисао. То значи да Бог није морао да прими било шта од нас, и да му ми нисмо приступили ради чина жртвеног приноса. Снисходећи нам, Он је усвојио нашу природу, свакако не као услов за помирење, како би се сусрео са нама у телу (в. Никола Метонит, Дијалог, PG 140, 141D). Жртвени елемент у обредном и легалистичком смислу, као и павловска идеја о искупљењу, о откупу извршеном од стране Господа Исуса Христа сачињавају посебне видове Домостроја Спасења, но не и изоловано остварене видове! Они се не могу остварити изоловано! – како мисле Латини, односно сви долористи, заједно са митрополитом Антонијем Храповицким и, очајно слабим и превртљивим Мартином Скорсисом (в. његов светлопис Тишина). Христос нас је помирио са собом путем свеукупне тајне домостроја: собом и у себи Он нас је помирио и са својим Богом и Оцем, и опет, са најсветијим животодавним Духом (Синодикон, Пети анатематизам, J. Gouillard, Travaux et memoire, Paris, 1967, 74). * Христос је Један Који приноси и Који се приноси, Који прима и Који се раздаје; Његова жртва није издвојен чин већ дело које обухвата старозаветну припрему, новозаветно оваплоћење и крштење, проповед, распеће и смрт, васкрсење и вазнесење, слање другог Утешитеља – Светога Духа и есхатолошки Други Долазак. Па ипак, Домострој Спасења је једно и јединствено тројично дело. Христова Жртва се актуализује и оприсутњује у Светој Евхаристији. Она се приноси Светој Тројици, и она није само Представа него је сама Жртва (Синодикон, Пети анатематизам, цит. д., 74). Идеја размене пак, превазиђена је у Евхаристији. Дарови што се приносе припадају Богу још од пре приношења (Твоје од Твојих). Христос приноси и бива принесен, и уједно је Онај који прима, односно Онај који посвећује себе (Јн. 17, 19) у свој својој и нашој људској природи пред Трпезом и око Трпезе (в. Протопрезвитер Јован Мајендорф, Христос у источно-хришћанској мисли, Манастир Хиландар, друго издање, 2003, 190-192). * Светом Литургијом, као догађајем Страшног Суда свету и сваком човеку, ми би требало да помажемо самима себи: што достојнијим причешћивањем! Еда бисмо тако прешли од Суда на оправдане и васкрсле, иако успут унапред суђене и осуђене. 6 Четири категорије литургичке калокагатхије – слика, знак, символ и светлост – (патристичко-философско-визуелни сиже) Еидос – Ову категорију класичне грчке философије свети Григорије Ниски посматра као непоновљиву, посебну идеју која одређује суштину душе датог субјекта. То је духовно тело (сома пневматикон – 1 Кор. 15, 44. О души и о васкрсењу, PG 46, 153D), или духовни прототип човека који оставља отисак и на његовом вањском облику. Појава тог духовног модела или жанра циљ је духовних уметности, пре свих хагиографије и иконографије (в. Енеаде IV, 3, 11). Најзад, свети Григорије размишља о еидосу антиномијски: вечно-пролазно, опште-појединачно. Па ипак, и он и византијски мислиоци свесно избегавају употребу тог ороса у смислу платоничарске теорије еманације или одувирања из светског Нуса. Тако, свети Теодор Студит наглашава пред иконоборцима унутрашњу неједнозначност еидоса (општа идеја, рецимо човека, и посебна, рецимо слике конкретног субјекта – PG 99, 433C). Тато он и доказује да је за ознаку живописних представа трезвено употребљавати орос слика (еикон – Постања 1, 26), а не еидос (PG 99, 348А). Пажња према унутрашњем човековом свету, деловање уметности на душу и свест о ограничености формално-логичког мишљења у долажењу до такозваних највиших истина јесу чињенице које наводе Филона Александријског и хришћанске Апологете 2. и 3. века да поставе тему слике и символа на нову раван. Што се Филонове улоге у том подухвату тиче, он је појам слике (еикон) приближио платоновској идеји (идеа) и омогућио спој исте: платонске, и хришћанске мисли о слици (Lander, G. B., The Concept of the Imago in the Greek Fathers and the Byzantine Iconoklastick Controversy. – Dumbarton Oaks Papers, Cambridge/Mass, t. VII, 1953, 7). Климент Александријски ће бити први међу хришћанским писцима који ће учење о икони учинити центром свог погледа на свет (Völker, W.: Der Wahre Gnostiker nach Clemens Alexandrinus, Berlin – Leipzig, 1952, 114). Божанство као праузрок је полазна тачка сликовне јерархије, праслика за наредне отиске. Логос је прва слика архетипа (Протрептик 5, 4; 98, 4. Педагог 1, 4, 2), слична (омиос) Њему у свему, слика невидљива, чулно неопазива. Њена слика, или слика слике јесте човеков разум, или човекова душа (Стромата 5, 94. Протрептик 98, 4). Син у души гностика запечаћује своју слику, да би гностик могао да се узвиси до сазрцања његове пуноће. Тако гностик постаје трећа Божја слика (Стромата 7, 16, 6). Четврти степен слике – слике ликовне уметности, нарочито статуе људи или антропоморфних богова стоји сасвим удаљен од истине (Протрептик 98, 3-4). За Филона и Климента слобода воље је слика Бога у човеку, а слике Логоса су разум и савест (Протрептик 59, 2); грех међутим уништава слику и чини је неважном. Климента ипак највише привлачи етичко-психолошко поље слике, конкретно, мисао о динамичној, подобној слици (омиосис). Чињеница је да се људи рађају као слике (иконес). Али икон је овде само трећи ступањ рефлекса истине. Зато је посао гностика да тежи ка усавршавању те слике у правцу подобне слике (омиосис, ексомиосис) Бога (Протрептик 122, 4. Стромата 2, 97, 1; 134, 2 и др.). Док је човек обавезан да ради на усличењу Богу по могућностима (Стромата 4, 152, 3), дотле су Христу својствена оба стања слике. По Клименту основна правила гностичког усличавања (гностикис ексомиосеос канонес) на пољу етичког усавршавања су кротост, човекољубље, уздржање, благочешће, разборитост и стално самопосматрање (Стромата 4, 152, 3; 7, 13, 4). Подобну слику Климент сматра усавршеном иконом или идеалном сликом, па стога употребљава икон и за ознаку идеала (Педагог 1, 4, 2). Оросом икон Климент означава и литературне појаве, односно врсте пластично представљених слика (у највећој мери сличан портрет – малиста омиотатин икона – Стромата 3, 51, 1; слика богаташа и сиромаха – плусиу ке пенитос икона – Стромата 4, 30, 4). За ознаку духовне слике он пак употребљава пластично опипљиве оросе (статуа –агалма – духовна слика – Протрептик 51, 6), вањски изглед (морфи – слика Логоса у човеку – Педагог 3, 1, 5), идол (идола – слике – Протрептик 66, 2). Климент често користи и фантазију са значењем слике, садржане у човековој души. Свака заблуда изображава у души своју слику (тин фантасиан) и душа свукуда носи са собом слику (икона) своје страсти (Стромата 2, 111, 4). Задовољство у души такође ствара фантазмагоричне слике које заслепљују душу и нарушавају јој спокојство (тамо, 3, 3). Тежња пак према истинском знању и настави у души замењује лажне фантазије, и то разумним сликама (тас фантасиас тас логикас – Стромата 7, 100, 4). Материја није довела до поштовања статуа него њихова слика (обличје – то схима), додата материји кроз уметност (Протрептик 56, 6); наравно, слика зависи од уметникове воље, с обзиром да се она може стварати за различите циљеве. Климент прави разлику између грчке сликовитости књижевног језика и сликовитости пророчке. Наиме, док грчки песници и писци често употребљавају речи у преносном смислу ради дочаравања лепоте и изражајности речи, пророци то не чине: они никада не користе сликовито изражавање (то фаис пери тас лексис схиматисмус) ради украшавања говора, него само ради многоврсног скривања истине. Ориген ће развијати Климентову мисао о два типа слике. Под сликом у једном случају имаће се у виду оно што се обично слика или се реже на било каквом материјалу – на дрвету или на камену. Поред уочљиве разлике између те слике и насликаног предмета постоје и заједничке црте ради препознавања оригинала. У том смислу је човек слика Сина. С друге стране, сликом се назива онај ко је рођен у односу на онога ко га је родио, кад су црте рођенога сличне цртама онога који га је родио (О начелима 1, 2, 6). Као таква слика јавиће се Син у односу према Богу. Слике у уметности не јављају се као чиста копија стварности, него су оне сиромашније од ње, и само је рефлектују у основним цртама. Идеал опет, може да буде само подобије, и то не материјалне врсте, него врсте духовне реалности. Свети Атанасије Александријски решава проблем слике унутар тријадолошког миљеа. Ипостаси Свете Тројице се налазе у односу једна са другом у стању сликовног усличавања. Син се открива као целокупна слика и одсјај (икон ке апавгасма) Оца, а Дух као слика Сина (Писмо Серапиону 1, 16; 20). Слика је по суштини истоветна, или, подобна архетипу. Дух јесте и именује се сликом (икон) Сина; Син не јавља се као створење (ктисма), те према томе ни слика Сина не може бити твар. Јер каква је слика, такав неопходно треба да буде и онај чија је то слика (исто, 1, 24). Син (слика) је исте суштине (омоусиос) са Оцем (архетипом) јер му је сличан и Отац га је родио (исто, 2, 5). Сличност и сродство служе као доказ једносушности слике с архетипом. Јер ако нема сличности по суштини, онда је она неслична; а оно што није слично не може бити слика… Ако Син није сличан Оцу по суштини, онда слика није довољна, непотпуна је и несавршеног је блистања (О саборима. 38). Док у вези са библијским текстовима он друкчије поима слику: суочено са немогућношћу да протумачи речима и чак постигне мишљу суштину Тројице, Писмо нам даје такве слике (та парадигмата) у којима се Она осликава једноставно и безопасно (Писмо Серапиону. 1, 20). У вези са произношењем Псалама пак, он ритмично и распевано произношење сматра сликом и сличношћу (икон ке типос) мирног и спокојног стања ствари (Ад Марцел 28). Кападокијски Оци, Григорије Ниски и Василије Велики постављају основе византијске теорије и естетике слике и иконе. Термином икон Григорије означава слику у најширем смислу, у смислу историје, символа, отиска (Kollwitz, J.: Zur Frühgeschichte der Bilderverherung. – Dаs Gottesbild im Abendland, Witten – Berlin, 1959, 58). Слика се у свему усличава прволику (диа пантон ехи пантос тин прос то архетипон омиотита), и по својству природе она се разликује од њега, јер не би било слике када би она у свему била идентична са архетипом (PG 46, 41C). Тај орос се распростире на човека створеног по слици и подобију (Постања 1, 26), као и на слике књижевне и ликовне уметности; али, при том слику не треба сматрати за сам архетип (в. PG 46, 44А). У библијским текстовима љубав према боголепоти и богодоброти предаје се помоћу мисаоних слика и идеја (еидос), садржаних у опису чулних наслада (PG 44, 772B). Созерцање бојених платана слике и књижевне боје текста не треба да прикују посматрача живописаних и књижевних дела које он и созерцава. Сам треба да тежи увиду у идеју (еидос), предату од стране уметника помоћу тих боја (PG 44, 776 АB). Свети Григорије није презирао уметничка дела као недостојне копије или сенке сенки. Напротив, у њима је видео њихово достојанство и оправдање постојања уметности; она су способна да сачувају и предају мисаоне слике. Те облике уметности