Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'крст'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 72 results

  1. Ових дана се на медијима и штампаним и електронским појављује човек коме се појављује крст на челу. Мислио сам да је нека глупост, али више нисам сигуран тј. променио сам мишљење за 180 степени. Шта ви мислите
  2. Трећу годину за редом за Часни крст пливали су и ученици основних школа. Такмичење је организовала Канцеларија за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке у сарадњи са Спортским савезом Београда. Велику подршку и помоћ у реализацији пружили су и Спортски центар Ташмајдан и Ватерполо клуб Таш. Ученици из чак 51 београдске школе учествовали су у пливању за Часни крст. По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја деца за Часни крст пливали су на Крстовдан 18. јануара 2020. године. Снаге су одмерене на базену Ташмајдан. После освећења воде и обраћања, које је обавио председник Одбра за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке проф. др Драгомир Сандо, присутнима су се обратили и председник Спортског савеза Београда г. Драган Томашевић и члан Градског већа општине Палилула г. Дејан Цветковић. Ученици су пливали у категеријама: млађи школски узраст (девојчице и дечаци) и старији школски узрст (девојчице и дечаци). Прво место за општине Врачар и Звездара освојиле су девојчице Лена Стојић (3. разред, ОШ Свети Сава) и Ленка Дедијер (5. разред) из ОШ Стеван Синђелић, док су у мушкој категорији Часни крст освојили Огњен Спасојевић из ОШ Иван Горан Ковачић и Марко Зец из ОШ Стеван Синђелић. Од млађих девојчица општина Палилула и Стари Град прва је до Часног крста стигла Софија Димитријевић из ОШ Зага Маливук, док је у категорији старијих основаца прва допливала Анђела Петровић из ОШ Иван Милутиновић. Стефан Иванковић и Данило Јаковљевић освојили су прво место на истим општинама у мушкој категорији. Општина Вождовац била је спојена са општином Савски венац и ту су награђени: Јана Остојић (ОШ Васа Чарапић), Марина Стевановић (ОШ Веселин Маслеша), Лазар Мићић (ОШ Данило Киш) и Лука Гладовић (ОШ Веселин Маслеша). Школе са тероторије Раковица и Чукарица ове године имале су нешто више пријављених школа него претходне године а првопласирани су били: Маша Милорадовић (ОШ Аца Милосављевић), Нина Павелшек (ОШ Никола Тесла), Марко Рељић (ОШ Мирослав Антић) и Виктор Ђукић (ОШ Љубомир Ненадовић). И Нови Београд и Земун имали су своје представнике, тако да су до Часног крста први допливали: Милица Грчић и Филип Павловић из ОШ Лазар Саватић, Мартина Буквић из ОШ Јован Стерија Поповић и Филип Васиљевић из ОШ Сава Шумановић. Посебна захвалница уручена је директору ОШ Васа Чарапић г. Драгиши Драшковићу, који је од почетка подржао догађај. Најуспешнији такмичари награђени су статуама, медаљама и похвалницама, као и пехарима за своје школе. Награде су биле озбезбеђене и за најмлађег такмичара и најмалађу такмичарку. мр Драгана Тодоровић Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овим београдским мученицима у земунском насељу Алтина. Свјатјејшем су саслуживали протојереји-ставрофори: Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско-новобеоградски, и Милорад Нишкић, затим протојереји Небојша Тополић, Раде Јовић, Славен Миловановић, Драшко Тепавац, протонамесник Гојко Ракас, јереји Лука Верић и Анђелко Додер, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Немања Боснић уз молитвено присуство старешине храма јереја Бориса Савића и братства храма: протојереја–ставрофора Миладина Вукомановића, ђакона Немање Боснића и пензионисаног пароха протојереја–ставрофора Јована Кошевића. После Светог Причешћа Свјатјејши је поучио свештенство и верни народ о величини жртве за веру коју су поднели ђакон Авакум и игуман Пајсије, који су „такорећи били наши савременици“, рекао је Патријарх Иринеј и додао, „јер они су живели у времену када се српски народ дизао протих тешког господарења турске власти, која нас је под игом ропства држала пуних 500 година“. Ђакон Авакум је у Србију из околине Подкозарја, а то је крај где је у нешто каснијем времену српски народ много пострадао од усташких злочина, и настанио се у манастиру Благовештење. Али и у том крају Срби су дигли устанак кога су Турци угушли и извршили велику одмазду. Тако су ђакон Авакум и игуман Пајсије са многим народом доведени као робље у Београд. И ту су претрпели огромно мучење не били се одрекли Христа. Али ђакон Авакум је све то одбио и претрпео не одрекавши се Христа и зато је био са многим Србима набијен на колац, на месту где се данас налази споменик кнезу Михајлу у Београду. „Ето такава је страдања наш народ претрпео, али се није плашио јер је имао пред собом Христове речи: ко хоће да иде замном нека узме крст свој. Тако се ти наши мученици нису побојали и узели су свој крст.“ И зато: "нека нас Господ молитвама ових мученика спасе и помогне нам да сачувамо нашу највећу светињу, наше Косово, нашу Палестину, наш Јерусалим“, рекао је Свјатјејши и истакао да ми зато треба још усрдније да упутимо Богу и нашим мученицима молитве да нам силници не одузму наше Косово и дају га другом народу. Овогодишњи кум славе био је г. Александар Пушар, док су међу многобројним вернима били и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, подпредседник ГО Земун г. Дамир Ковачевић и председник ЦО Земун Бранислав Ивановић. Извор: Радио Слово љубве / ТВ Храм
  4. фото: Курир Спорт/Ања Вукашиновић Евролига је позвала учеснике да пред утакмице обележе „Ноћ вештица“, на шта су Црвена звезда и Делије имали жесток одговор. Евролига је предложила да се приреди маскирање за „Ноћ вештица“. Црвено-бели су, уместо тога, организовали програм посвећен српској традицији у увертири меча. Ту су били трубачи, као и део са духовном и етно музиком. А Делије су имале посебан одговор Евролиги… Развили су крст преко целе трибине и поручили: „ОВИМ ПОБЕЂУЈ“! КРСТ ПРЕКО ЦЕЛЕ ТРИБИНЕ: Делије жестоко одговориле Евролиги на позив да се обележи Ноћ вештица | ИСКРА ISKRA.CO Евролига је позвала учеснике да пред утакмице обележе „Ноћ вештица“, на шта су Црвена звезда и Делије...
  5. У суботу, дана 28. септембра 2019. године, светом архијерејском Литургијом у храму Успења Пресвете Богородице у Осијеку началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим (Ђермановић). Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), протојереји-ставрофори Мирко Николић (Епархија зворничко-тузланска) и Мирослав Гаврић (Eпархија бихаћко-петровачка), протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереји Владан Симић и Милош Стојановић (Епархија бачка), протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, протојереј Дајан Трифиновић (Епархија зворничко-тузланска), протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић, ђакон Александар Билић (Епархија бачка) и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим рукоположио је на светој Литургији господина Војислава Николића у чин ђакона. Владика Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија на којој смо на првом месту заблагодарили Богу за сва добра која нам је дао. Вечерашњи празник и попразништво упућују нас на Тајну живота у Цркви Божјој која је увек крстоваскрсна. Крст који смо добили светом Тајном крштења требамо увек носити достојно људског бића, то је симбол нашега спасења и води нас ка Царству Небеском. Носити Крст Христов није лако. Тешко је људском разуму схватити дубину и суштину Тајне Крста Господњег. Ову Тајну нису могли схватити стари Јелини, Римљани, нити било који народ који је разумом покушао да схвати Тајну Крста. Крст који је био саблазан постао је образац нашега спасења, али путоказ и нашем роду. Крст нас обнавља, препорађа нас и узводи ка Царству Небеском. Данас смо у светом храму имали један велики догађај, увођење у свету Тајну свештенства. Велика је Тајна примити благодат Светога Духа да бисмо служили Цркви Божјој. У лику оца Војислава пројавила се благодат Светога Духа и он може бити слуга Олтара Божјега и онај који схвата која је суштина служења Цркви Божјој. Први степен је ђаконство, можда најлепша служба у којој се учимо да будемо задњи. Али свакако, служећи Господу задобијамо венац вечнога живота. То није служење у данашњем смислу речи, него служење Господу на првоме месту. Служење свештеника служење је Господу, а не овоземаљским пожудама. То је жртвовање за Господа. То је суштина свештеничког служења у којој видимо смисао. Све остало је бесмисао и материјализам који нас одваја од заједнице са самим Господом. Не смемо да се одвојимо од благодати коју смо добили светом Тајном свештенства, од Светога Духа који је надопунио све недостатке које као људи имамо и удостојио свакога од нас служења Олтару Божјем. Ја се надам да ће у личности оца Војислава бити лик доброга пастира који ће знати да је служење Цркви и Олтару Божјем управо жртвовање. То треба да буде суштина живота и пуноћа служења Цркви Божјој. Све остало ће нас одвојити од љубави и Цркве Божје. Ако је Христос наш Путеводитељ и Пастироначалник нашега живота онда Он треба бити и наш Узор и Пример. Дубоко се надам и верујем да у његовој личности постоји благодатни дар који је примио достојан тог чина и служења. Ово ће бити на добро наше Цркве и нашој Епархији ће просијати као онај који носи Крст Господњи који му је дат. Познавајући његову душу, његов живот и његову породицу знам да ће бити добар пастир и добар слуга Олтара Цркве Божје. Надам се да ће наша Епархија добити благодат која нам је потребна овде да будемо служитељи, они који ће својом личношћу пре свега сведочити Христа. Нека је благословен данашњи дан и наше служење у Осијеку, у овој благодатној заједници у коју је увек лепо доћи. Наша заједница овде јесте мала, али је христоваскрсла. После свих недаћа и тескоба уздигла се и украсила свој храм како би се људи који се сабирају са свих страна могли дивити лепоти. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  6. Уочи празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег, у празничној радости и у духу Господњег празника, о значају Часног Крста у нашем животу, као и о богослужбеном величању Крста Господњег као извора Васкрсења, са катихетом Браниславом Илићем разговарала је Слободанка Грдинић. -Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо; значајно би било да на почетку нашег разговора поделите са нама неколико речи у духу наведене истине, указујући на који начин је могуће у свакодневном животу опитно учествовати у тајни Крста? Хвала Вам на овом дивном питању и подсећању на суштинску истину, на ону истину коју као припадници Цркве Божје никада не бисмо смели да сметнемо са ума. Егзапостилар празника Воздвижења Часнога Крста, на леп поетски и молитвени начин приближава ову велику и спасоносну истину у којој је садржајна велика тајна људскога живота, и тајна нашег непрестаног узрастања у меру раста висине Христове: Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је сила царева, Крст је потпора верних, Крст је слава ангела и рана (бол) демонима. Познати светогорски старац Василије (Гондикакис), о значају Крста Христовог богомудро поучава: „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео сâмог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крстуˮ. Ваше питање захтева да своју пажњу у погледу Крста, усмеримо на наш хришћански живот. Ваистину, није лако бити хришћанин, али је дивно и благословено, јер је сваки човек крсто-васкрсно биће. Као иконе Божје и као припадници Богочовечанског тела – Цркве, утемељени у светотајинске и световрлинске оквире, потребно је да актуализујемо ову реалност. Драги моји, потребно је да вертикалу нашег бића облагодатимо активним учешћем у благодатном искуству Цркве, у оном освећујућем искуству које је утемељено и које врхуни у светој Евхаристији као Тајни над тајнама, јер за нас нема веће части и радости од учешћа у Литургији, од учешћа у Светајни Цркве коју Свети Јован Златоуст назива предукусом Царства небеског. Са друге стране, да хоризонталу нашег постајања актуеализујемо световрлинским животом, оним благословеним животом који поврх свега подразумева хришћанску љубав према Богу и ближњима. Велики владика Његош је дивно рекао: Крст носити нама је суђено! Конкретно речено, живот свакога од нас је непрестано успињање на духовну лествицу, а благодат и љубав Божија, као и сила Његовог Животворног Крста, је та која нас на тајанствен начин оснажује да се добрим подвигом подвизавамо, како бисмо сачувавши веру и умноживши хришћанску љубав постали заједничари вечне заједнице са Господом нашим у Царству Његовом. Поделио бих са Вама једну причу из Старечника, која нас на диван начин подсећа да је сила часнога Крста необорива потпора у нашем животу. У Старечнику је записано како је авва Јован упитао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Потом их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Када бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће. -У погледу Ваших речи и поуке коју сте упутили, да ли наше осењивање крсним знаком можемо поимати као својеврсни освећујући акт? У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве, на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање Крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројединог Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и преславно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору…" Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Из ових исцрпних светоотачких поука о значају осењивања Крсним знаком, долазимо до закључка да ово осењивање подразумева молитвено учешће целокупног бића човечјег, тј. да не би смело да буде механичко. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер, чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање у име надлежног епископа, стојећи на месту Христовом. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалне побожности. -Браниславе, да ли се може рећи да и сâм богослужбени поредак и целокупни богослужбени живот Цркве Христове указује на значај и спасоносну силу Крста? Тако је. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту, када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци. -Будући да се налазимо у данима празновања Воздвижења Часнога Крста, замолила бих Вас да нам приближите важније богослужбене особености овог Господњег празника? Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође, сазнајемо да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици, што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после Великог славословља. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао Господе помилуј. Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања Великог славословља, а презвитер за време појања наведене богослужбене песме, обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава: Премудрост, право стојмо! Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје: Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. Према сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сâм Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст. -Шта нам можете рећи о химнографији наведеног празника? На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети. Сва химнографија овог празника, како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу, велича Часни Крст Господњи који је према речима Црквеног песника: извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом. Поделио бих са Вама неколико ирмоса празничног канона: „О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма празничног канона) „Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма празничног канона) „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, клањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма празничног канона) Када је реч о канону празника Воздвижења, имамо јединствени случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон, из разлога што је ово једини Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења. На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо Трисвете песме поје се химна Крсту: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва. -На крају нашег разговора, која би била Ваша порука? Крст Господњи је свагда присутан у нашем животу, од тренутка кад се родимо до наше смрти, па и након нашег престављења, Крстом се означава гроб сваког хришћанина. Према сведочанству једног знаментог светогорског старца, живимо у свету у којем доминира дух непријатељства према Крсту. Драги моји, живимо у времену великог отуђења, живимо у свету који за свој императив има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити себе самога. Нажалост, свет који је ван заједнице са живим распетим и васкрслим Господом, не жели да чује ништа о уздржавању, о борби над страстима, о пожртвовању, о посту, подвигу и аскези. Зато нам је потребно истинско покајање, потребно нам је суштинско преумљење, да се непрестано угледамо на Пресвету Богомајку и светог Јована Богослова љубљеног ученика Господњег, који стоје испод Крста Господњег, али страдају заједно са Њим, својом састрадалном и искреном љубављу, жртвом и својом усрдном молитвом. Све нам је то потребно да би нас Господ примио у Царство небеско. Помолимо се Оваплоћеном, распетом и Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, да нас Он усмери уским путем ка Царству небеском, да у љубави Његовој до краја изнесемо свој животни Крст. Ово скромно казивање и пријатни разговор са Вама, драга Слободанка, крунисао бих речима преподобног Јована Дамаскина: Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим! Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме! Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Звучни запис разговора послушајте ОВДЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је данас свету архијерејску Литургију у Манастиру Часног Крста у Сувом Пољу код Бијељине поводом манастирске славе - Воздвижења Часног Крста. Његовом Преосвештенству су саслуживали игуман Симеон, из манастира Бишња код Дервенте, презвитер Ведран Бардак, парох у Трнови, протођакон Славољуб Милошевић и многи народ, као „царско свештенство, народ свети, народ задобијени“ који је дошао да са нама увелича овај Дан, а уједно и да посјети светињу. Владика Фотије је истакао да Воздвижење Часног крста подсјећа на суштину вјере - а то је крст и васкрсење. "Битка крста и васкрсења непрестано се одвија у нашем срцу, бићу, души - све зависи шта ће побиједити", рекао је Владика Фотије. Он је напоменуо да су хришћани од Часног Крста имали велику корист јер су се, захваљујући њему, исцјељивали од болести и сваке муке. "Господ Исус Христос је изабрао да на крсту спасе људски род, цијели свијет и управо је крстоликим путем показао свима да је то пут спасења. Зато свештенство васпитава наш народ да иде крсто-васкрслим путем и да приноси себе као жртву ради ближњих и Бога, не би ли ишао путем спасења", рекао је Владика Фотије. Он је као примјер доброг дјела навео недавно асфалтирање пута до Манастира Часног Крста који су финансирали општина Угљевик и град Бијељина. "Њихов примјер показује како слога чини чуда, поготову у српском народу. Ту гдје смо сложни велика дјела чинимо и тако смо у вријеме Турака дизали манастире и цркве, а били смо поробљени 500 година. Заједништво нас је очувало", поручио је Владика Фотије. Начелник општине Угљевик Василије Перић изразио је задовољство реализованим пројектом асфалтирања пута до манастира. "Изградња пута је значајан посао, а посебно јер води ка светињи. То је примјер да заједно можемо учинити добра дјела", истакао је Перић. Он је подсјетио да је општина Угљевик и раније помагала овај манастир изградњом и уређењом платоа. "Важно је да очувамо нашу културу, традицију и вјеру, јер нас је вијековима очувала управо она и наша Српска православна црква", рекао је Перић. Као и недјељама, а и другим празницима овдје у манастиру, гдје се народ причешћује скоро сваке Литургије, и данас смо били свједоци те жеље да приступе на свештенички позив: „Са страхом Божијим и вјером приступите “, како би касније једним устима и једним срцем слободно пјевали: „видјесмо свјетлост истиниту, примисмо Духа Небескога, нађосмо вјеру истиниту поклањајући се нераздјељивој Тројици, јер нас је Она спасла...“ Након Литургијског сабрања, опхода око цркве и резања славског колача, услиједила је и трпеза љубави коју је кум Стојан Којић приредио за све присутне. Овом прилоком хтјели бисмо захвалити се свим добротворима који су нас подржавали како физички, тако и материјално, док су трајали радови на реконструкцији цркве као и уређењу порте. Многи су притицали у помоћ. Неки су од њих свештеници, неки начелници, неки власници предузећа, неки радници у предузећима, али нећемо помињати овдје њихова имена, руковођени светим Јеванђељем, гдје стоји: „а ти када чиниш милостињу, да не зна љевица твоја шта чини десница твоја...и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.“ (Мт. 6. 3-4) Стога, нека их Господ помилује по великој милости својој, а народ чувши или видјевши њихова добра дјела нека прославе Бога који је на Небесима, па да се сви преко њих опоменемо ријечи апостола Павла који каже: “добро чинити да вам (никада) не досади...“ (Гал. 6. 9) Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. На празник Воздвижења – Уздизања Часног Крста у Јерусалиму, 27. септембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин а саслуживали су: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић и Бранко Вујачић. Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У пастирском слову протојереј Мирчета Шљиванчанин осврнуо се на суштину празника, будући да нам овај празник јасно показује жртву и љубав Бога и Господа нашег коју нам је показао и оваплоћењем и васкрсењем, али и крстом својим часним са којег је загрлио сав свијет: ,,Велики празник славимо, јер славимо Крст Христов. Сваки хришћанин добро зна да је Господ наш и Спаситељ управо на крсту принио себе и жртвовао се за живот свијета, ради нас и нашега спасења. Показао је својом жртвом да нас воли и показао је да је Он, да је Бог – љубав! Од тада, од Његовог распећа, од Великог петка Крст је за хришћане светиња и слава, крст је сила и знамење – крст је спасење!“ Отац Мирчета је у свом даљем обраћању указао на то да је сав живот хришћанина у знаку Часног Крста: ,,Сав наш живот хришћански је у знаку Часнога Крста. И тако у слави историје и есхатологије нашег живота хришћанскога и доживљаја Царства небескога долазећега ми у ствари живимо и ми се кријепимо и снажимо силом часнога и животворнога Крста и гледамо да наш живот буде у знаку Часнога Крста, угледајући се и гледајући на Христов Крст, који за нас хришћане није само неки тамо обични предмет, будући да у пјесмама црквеним и богослужбеним посвећеним Часноме Крсту се јасно види да се Крсту обраћамо као живој личности, а не као предмету. А обраћамо му се тако зато што је Христос на њему разапет и што се Христос поистовјетио са крстом. Зато је он за нас светиња, слава и знак, не понижења, већ побједе! Зато што је након крста Христовог услиједило и Његово васкрсење. Зато је за нас крст слава и зато је крст знак и симбол побједе хришћана и зато се њиме и ми оснажујемо у нашем свакодневном животу да идемо Христовим путем“, нагласио је отац. ,,Зато је важно за нас хришћане да када страдамо, пазимо, тугујемо, и када наиђу тешки дани за нас, да се уздамо у силу Часнога Крста који нас оснажује и који нам говори да свако хришћански страдање води у васкрсење и да има смисла да претрпимо и да има смисла да сачекамо јер ће након тог распећа, страдања, услиједити васкрсење. Након нашег личног распећа ако смо у Христу, ако свој крст поистовјетимо са Христовим Крстом онда ће и наш крст бити и слава и побједа и бити васкрсење“, указао је отац Мирчета. Он је такође навео да је за ношење Крста Господњег потребна нада у Васкрсење. ,,Дакле и наше страдање и наша мука коју носимо и наши проблеми ако се поистовјете са Христовим крстом, дакле то значи да ако их трпимо са надом на васкрсење, знајући да нас Бог никада неће оставити, онда и нас крст и то што трпимо постаје нама на корист, постаје спасоносно и бива крст славе Христове, крст радости и Васкрсења“, закључио је прота Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег наша света Црква прославља у петак, 27. септембра 2019. године. О суштини Крста и о томе зашто је он најсветији символ наше вере, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Mозаичко распеће на коме су приказани Господ Христос са Пресветом Дјевом Маријом и Светим Јованом Богословом може се поставити изнад иконостаса Националне катедрале у Букурешту. Овај крст ће се налазити изнад јединственог иконостаса високог 18 метара, а урађен је према византијској иконографској и молдавско-црквено уметничкој школи. Уметници, којима руководи иконоград Данијел Кодреску, раде на изради мозаика који ће бити постављени на главној куполи (Пантократор) катедрале и у полуолтарској апсиди. У мају је постављен највећи мозаик који изображава Богородицу ширу од небеса у поткуполном простору. Олтарски зидови имаће представе старозаветних пророка, Ковчег Завета, представу Причешћа апостола и дуге библијске сцене. Сматра се да сав мозаички рад ове румунске Националне катедрале почива на исихастичком предању и на старовизантијској и поствизантијској ументости, а у складу са архитектонским простором и потребама савременог православног светотајинског живота. Извор: Српска Православна Црква
  11. Како су „Новости“ сазнале, ужасне претње и ружне речи на рачун српскиих светиња, свештенства и бверника изрекао је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај. Нови атак Албанаца у Црној Гори на српске светиње. Овога пута у Мартиновићима недалеко од Гусиња, где се противе обнови цркве Светог Василија Острошког Чудотворца, оскрнавили су крст са до сада обновљених темеља! - Скинули су га, сломили и бацили у поток у ноћи између понедељка и уторка, када су верници приметили шта се десило - каже за „Новости“ свештених Бојан Радуновић, парох Горњополимски и андријевички, који је цео случај одмах пријавио полицији, која је извршила увиђај... - Албанци на све начине покушавају да нас спрече да обновимо древну светињу, коју су својевремено палили и рушили, али, неће успети у томе. Служили смо литургију на дан Светог Василија Острошког, и зачудо, све је прошло у најбољем реду. Свима је то било сумњиво, јер, није било уобичајених покушаја ометања и добацивања. Али, ето, они су урадили оно што је обећавао један службеник Општине Гусиње, који је претио да ће запалити цркву ако буде обновљена. За сада пролази све то некажњено, али, докле, видећемо - каже отац Бојан, који очекује одлучну реакцију државе, који би требало да се обрачуна са људима који шире верску и националну мржњу. - Позивам на мир и суздржаност наше комшије Албанце, али на наше вернике и све православце којима тешко падају провокације којима смо изложени. Православље је вера мира, љубави и праштања, али очекујемо и од грађана других вера да се тако понашају и да не покушавају никоме да ускрате слободу вероисповести, као што ни ми то не чинимо - каже свештеник Радуновић. Како су „Новости“ сазнале, ужасне претње и ружне речи на рачун српских светиња, свештенства и бверника изрекао је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај. Миг Албанцима из Мартиновића и Гусиња да крену на јуриш на ову светињу, пре неколико дана дао је бившпи премијер Албаније Сали Бериша, који је устврдио да „представници СПЦ и екстремистичке групе провоцирају мештане и обнаваљају цркву“, позивајући државу Црну Гору да интервенише... Очигледно, порука Берише схваћена је у Мартиновићима... Извор: Новости View full Странице
  12. Како су „Новости“ сазнале, ужасне претње и ружне речи на рачун српскиих светиња, свештенства и бверника изрекао је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај. Нови атак Албанаца у Црној Гори на српске светиње. Овога пута у Мартиновићима недалеко од Гусиња, где се противе обнови цркве Светог Василија Острошког Чудотворца, оскрнавили су крст са до сада обновљених темеља! - Скинули су га, сломили и бацили у поток у ноћи између понедељка и уторка, када су верници приметили шта се десило - каже за „Новости“ свештених Бојан Радуновић, парох Горњополимски и андријевички, који је цео случај одмах пријавио полицији, која је извршила увиђај... - Албанци на све начине покушавају да нас спрече да обновимо древну светињу, коју су својевремено палили и рушили, али, неће успети у томе. Служили смо литургију на дан Светог Василија Острошког, и зачудо, све је прошло у најбољем реду. Свима је то било сумњиво, јер, није било уобичајених покушаја ометања и добацивања. Али, ето, они су урадили оно што је обећавао један службеник Општине Гусиње, који је претио да ће запалити цркву ако буде обновљена. За сада пролази све то некажњено, али, докле, видећемо - каже отац Бојан, који очекује одлучну реакцију државе, који би требало да се обрачуна са људима који шире верску и националну мржњу. - Позивам на мир и суздржаност наше комшије Албанце, али на наше вернике и све православце којима тешко падају провокације којима смо изложени. Православље је вера мира, љубави и праштања, али очекујемо и од грађана других вера да се тако понашају и да не покушавају никоме да ускрате слободу вероисповести, као што ни ми то не чинимо - каже свештеник Радуновић. Како су „Новости“ сазнале, ужасне претње и ружне речи на рачун српских светиња, свештенства и бверника изрекао је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај. Миг Албанцима из Мартиновића и Гусиња да крену на јуриш на ову светињу, пре неколико дана дао је бившпи премијер Албаније Сали Бериша, који је устврдио да „представници СПЦ и екстремистичке групе провоцирају мештане и обнаваљају цркву“, позивајући државу Црну Гору да интервенише... Очигледно, порука Берише схваћена је у Мартиновићима... Извор: Новости
  13. У трећу недељу Часног поста, 31. марта 2019. године, у храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана у Футогу, презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник је одржао предавање на тему: Крст Христов ‒ победа над смрћу. Ово је треће предавање у оквиру пролећног семестра, које је Црквена општина футошка реализовала у току Васкршњег поста.
  14. „Његош је давно написао: Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека. Опомињући се ових мудрих ријечи, присјећамо се великог и незаборављеног Вукосава Куленвакуфског, у диптихе светих уписаног свештеномученика, онога који је данас и довијека наш молитвеник пред Пријестолом Божијим. Свети Вукосав Куленвакуфски је рођен у Суваји Петровачкој 1865. године. Богословију у Рељеву је завршио 1892. године. У ђаконски чин рукоположио га је Митрополит дабробосански Георгије Николајевић, 6. децембра 1891, а у свештенички чин исти архијереј, 9. маја 1892. Двадесет осам година провео је свештеник Вукосав на парохији у Кулен Вакуфу, да би потом био премјештен у Смољану. Након пензионисања враћа се својом вољом, а уз благослов надлежног архијереја, опет у Кулен Вакуф, да служи, да проповиједа, да свједочи Христа Господа својим позним годинама и својом мудрошћу, својом вјером и својим животом. У љето 1941. године, заједно са његовим синовима, кћерком, снахом и двоје унучића, хапсе га усташе. У личком Бушевићу усташе кољу његове синове, док је старац Вукосав слушао крике рођене дјеце. Потом су му усташе дале нож да закоље сопствену кћерку, али је Вукосав то одбио, па су усташе умјесто њега заклале његову кћерку. Знајући да ће му смрт олакшати бол коју су му својим звјерством нанијели, усташе остављају старца Вукосава у животу, да пати за својом невином дјецом и својим народом. Готово слијеп, измучен и понижен испустио је у Лици своју мученичку душу овај племенити слуга Божијег олтара. Његове земне остатке, а данас мошти, пренешене су у Кулен Вакуф, а потом у његову родну Сувају. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 28. маја 2003. године донио је одлуку о канонизацији Свештеномученика бихаћко-петровачких, а међу њима и свештеномученика Вукосава Милановића Куленвакуфског, одређујући 7. август/ 25. јул као датум његовог молитвеног прослављања. Његове мошти обретене су 9. новембра 2018. године у Суваји. Да је Часна пред Господом смрт Светих Његових (Пс. 115, 6) потврдио је Вукосав Куленвакуфски, свједочећи својом смрћу свој живот, а својим земним крајем свој небески почетак. Носећи вука у основи свога имена, Вукосав је био и остао ништа друго до јагње Јагњета Божијег. Таквог га памтимо, таквог га помињемо, његовом се жртвом надахњујући, јуче, данас и довијека. Свештеномученик Вукосав се враћа у Рмањ, својој Уни, својим Србима, да нас, из кивота, изнова благослови, да нас оснажи, дарујући нам као највећи дар своје молитвене благослове. Свети Вукосав се враћа у Рмањ на Благовијести, да нам благовијести Васкрсење Христово, васкрсење наше и његове Крајине!“ На Благовијести, 7. априла, часне моштију Свештеномученика Вукосава Куленвакуфског из Саборног храма Светих апостола Петра и Павла свечано и литијски ће бити пренесене у светониколајевски манастир Рмањ у Мартин Броду гдје ће и почивати. У оквиру Благовјештењског сабора у Рмњу, биће освештане фреске и служена Света архијерска литругија, са почетком у 9:30 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У Крстопоклону недељу, дана 31. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у Поповцу. Архијереју су саслуживали протојереј Александар Вукадиновић, парох поповачки, протојереј-ставрофор Владо Кљајић, парох у пензији и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. У својој Литургијској беседи Архипастир се речима утехе и љубави обратио сабраном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан. Крстопоклона је недеља и васцело Православље се данас сећа крсне Жртве, и песмама слави Крст. Човеку је дато да кроз Крст Христов може да доживи Тајну Васкрсењу. У старом времену распињање на крст је била најстрожија казна за злодела. Христовим страдањем крст постаје средство нашега спасења, даје нам се могућност да осетимо тајну страдања и мученичког живота која нам омогућава да схватимо значај Васкрсења. У недељама кроз које смо у овом посту прошли славословили смо тајну Цркве, победе Христове и народа Божијега. Данас у овој недељи која је, можемо рећи, на средини Часног поста сећамо се тајне Крста која нас треба охрабрити да предстојећи ток поста проведемо у жртви и љубави и да созерцавамо тајну Васкрсења. Часни пост нас припрема за тајну живота у Цркви – тајну вечнога живота. Тајна Васкрсења Христовог отворила нам се кроз Његово Страдање, а испунила се и данас на светој Евхаристији. Свакоме од нас је омогућено да приступи тој тајни примајући Тело и Крв Христову. Ту је тајна Живота и Васкрсења, у тој тајни налази се целокупни Домострој нашега спасења. Ношењем крста ми се преображавамо и више нисмо безнадежан народ, него нам се даје нада и отварају нам се врата Раја. Једино кроз крст и Страдање Христово, које ћемо доживети у Страсној недељи, можемо схватити да је то једини пут ка Спасењу – пут којим сваки човек треба да прође. Можда нећемо страдати физички као Господ Исус Христос, али у духовном смислу ми свакако пролазимо Голготу. На Литургији говоримо ”Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети”. Управо кроз свету Четрдесетницу требамо очистити душу и срце како бисмо у данима Васкрсења видели тајну Христову - самог Живог Бога и осетили енергије Божије које нам се дају. Распињући се ми дајемо себе другоме, тада показујемо ону Љубав којом Бог љуби и милује овај свет. Грешни смо људи, странствујемо Богу у овоме свету, не знајући свој пут и не познајући свој циљ. Господ Исус Христос нам открива тај циљ и даје нам усмерење ка преображају нашег бића. Преображајем нашега бића задобијамо чисто срце и гледати духовним очима – како каже аскетска литература. Свети оци су чистили тело и душу како би могли видети Бога. Мноштво је примера дивних угодника Божјих који су својим животом сведочили Крст Христов и тајну голготског страдања да би видели Живог и Делатног Бога. Бог их је на крају овог земног живота овенчао венцем вечне славе. Као народ Божји, иако су времена тешка и малобројна је наша заједница овде у Поповцу, требамо да носимо Крст Христовог Страдања. Ни једно време у којем смо живели није било лако, али када смо носили Христов Крст знали смо којим путем ходимо – путем преображења и путем наде. Нада никада не сме да ишчезне, Христос Син Божји улева нам наду и даје снагу да носимо свој крст. Није било лако ни нашим прецима који су на овим просторима били пре нас, али су знали своје и градили су овако велелепне храмове. У Цркви Божијој осетили су ту наду и остајали су на овим просторима. Знамо да су времена тешка, наш народ се осипа са ових простора, али верујемо и надамо се да ће доћи нека боља времена и да ћемо се надом и ношењем крста задржати овде и сведочити тајну Васкрсења и Оваплоћења. Требамо превасходно да схватимо да једни са другима морамо да живимо раме уз раме, да морамо носити бреме једни другима јер је то заповест Божија. Често се у нашим селима догађа да комшија са комшијом не прича, брат са братом не прича и влада мржња и нетрпељивост. Морамо да будемо народ Божји, народ Христов. Ако смо народ Божји ми носимо крст Христов и не можемо гледати мане у делима свога брата и комшије. Онда ћемо знати да смо на правом путу, на путу Васкрсења. Онда има наде за овај крај, за наш опстанак на овим просторима. Стога нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Поповцу који свакако треба да буде пример да у заједници можемо да опстанемо и да живимо, да једни другима носимо бреме и тескобу живота. Једне друге да волимо оном љубављу којом Бог љуби овај свет. Нека сте благословени! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  16. Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори, који је ових дана гост Епархије будимљанско-никшићке као и Митрополије црногорско-приморске, одржао је у недјељу 31. марта 2019 године са поћчетком у 19 часова, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, предавање на тему „Крст носити нама је суђено“. На самом почетку вечери, вјероучитељ Павле Божовић поздравио је све присутне, најавивши уваженог предавача, игумана Стефана, заблагодаривши му на доласку у нашу Митрополију и наш Саборни храм у Подгорици, као и на издвојеном времену и труду. Архимандрит Стефан је потом узео ријеч, захваливши се свештеном братству Саборног храма у Подгорици на позиву и гостопримству, након чега је отпочело предавање-излагање архимандрита Стефана. Он је током предавања говорио о значају подвига, о значају молитве, трпљења, вјере и уздања у Бога, што је очекивано наишло на велико интересовање публике. Он се у првом дијелу свог излагања осврнуо на словесност човјека, која је између осталог садржана и у свијести о крсту и крштењу, будући да се у крсту, у хоризонтали и вертикали налази пуноћа живота: ''Сваки човјек, па и онај најобичнији, има такву силу интелектуалне способности да може да се прекрсти, да зна смисао тога крштења. А то крштење повезује вертикалу и хоризонталу. Повезује Небо и Земљу, управо у томе се налази пуноћа живота човечијега и његовог бића, за које је речено да је ни паклена врата неће надвладати, нити могу одолети тој сили и снази.'' Игуман Стефан се осврнуо и на безбожна времена социјализма и комунизма, којима је просто недостајало сагледавање човјека као слике и прилике - иконе Божије, као и самог поимања једне дубље и шире перспективе, оне небо-земне, која је опет садржана у Крсту: ''Једне прилике један пјесник је рекао: ,,У великој заблуди људи одбацише посте и бадњаке, а узеше црвене барјаке'' И гдје дођоше ти људи? Дошли су у сукоб са собом, што најопасније што се могло десити. Да човјек против брата се бори, а да смисао одлази у бесмисао. Дошло је у једном тренутку до тога да брат брата презире зато што није идеолошки послушао мене или ја њега. Браћо моја, то се не може догодити људима који размишљају о тој вертикали и хоризонтали у којој се налази цела васељена. Просто, није у питању један народ или један простор или једна планета, него је у питању цијели Универзум.'' - нагласио је он. Отац Стефан се између осталог дотакао и многих борби које су војеване кроз седам васељенских сабора, од којих је по његовим ријечима управо овај Седми, дао коначно побједу, тријумф над сатаном, смрћу и самим тим је одбрањен човјек и његов лик: ''Е кад то сазнамо, ту треба да сместимо своју свест и савест, онда наше опредељење је оно које су у ствари наши оци прихватили након Седмог Васељенског Сабора кад је тријумфално Црква једна Света Саборна и Апостолска победила сва искушења и све са тог сабора гледано из наше перспективе садашњег времена је дошло као победа над разним предрасудама, а нарочито тај Седми сабор који савладава иконоборачкку јерес даје дознања свакоме човеку да је тада установљена победа не само над иконоборцима, већ победа над грехом, над сатаном и над смрћу. Одбрањен је човек и његов лик.'' Напослијетку, отас Стефан је нагласио и зашто је борба против гријеха важна. Он је указао зашто је важно да се гријех побјеђује оружјем поста и молитве, називајући гријех погубном змијом која са три главе - својства прождире, одводи људе у погибао: ,,Ко се крсти биће спашен од троглаве погубне змије. Троглаву ту змијетину незаситу која прождире људе од Адама до најновијих дана, незасито узима човјека са земље а то је смрт, а она се никада наситити не може. За њу је Његош давно рекао: ,,Ни најести га, а камоли прејести!'' - она стално прождире, има троструку глад. Та трострука глад се састоји од греха. Она човека привуче, намами и превари и уведе у грех, онда га грех предаје сатани, а сатана га исцрпи и предаје га смрти. То троје је увек и у свему повезано једно са другим. Зато браћо и јесте речено за грех да он не долази са стопама, он не долази са кољена, он не долази са рамена, него долази са главе, одозго, из ума, запосједа главу, односно ум људски - то јесте престоницу људскога живота и спушта се у средиште људског бића, тј. у срце.'' - упозорио је Архимандрит Стефан. ,,Зато смо ми православни људи позвани да се томе супротставимо свакодневно, али, постом и молитвом.'' - подсјетио је он. У даљем наставку вечери, архимандрит Стефан је пружио могућност слушаоцима да поставе питања на основу ове веома широке и велике теме, која је, како је констатовао, везана за цијелу васељену, вертикалу и хоризонталу. Сусрет хришћанске заједнице у Подгорици са оцем Стефаном завршен је са прегршт позитивних утисака овог корисног и исцрпног предавања архимандрита Стефана. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици
  17. Трећа недеља поста назива се Крстопоклоном, јер се тада прославља Часни крст и духовни плодови крсне смрти Спаситеља. Ове недеље Великог поста обавља се служба у част Крста Господњег, који се на свеноћном бденију, после Великог славословља, свечано износи на средину храма ради поклоњења, услед чега не само та недеља, то јест тај недељни дан, него и читава седмица која следи, носе назив Крстопоклона. У средини поста крст се износи како би ободрио и окрепио духовне силе оних који посте, подсећајући их на страдања Господња претрпљена ради нашег спасења и преславно васкрсење Његово које је затим уследило. Због тога Црква, прослављајући Крст Господњи, пева: Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје Воскресеније Твоје славим. Изношење крста обавља се на исти начин као за празник Воздвижења, али нема подизања, већ само поклоњење крсту уз појање: Кресту Твојему. Ово поклоњење крсту понавља се такође у понедељак и среду Крстопоклоне седмице на Првом часу, уместо појања: Стопи моја направи по словеси Твојему... и у петак после отпуста свих часова, када се након целивања Крста он односи у олтар. Приликом поклоњења крсту увек се певају стихире: Придите, вјернији, Животворјашчему Древу поклонимсја... Током читаве ове седмице у богослужбеним песмама прославља се Крст Господњи. Значај крста Христовог за оне који се подвизавају постом Црква је објаснила у богослужбеним песмама. Попут олисталог дрвета које даје хлад, свежину и одмор уморном путнику, крст Христов у подвигу поста даје вернима свежину и охрабрење за завршетак овога дела. Крст Христов, као знамење победе над смрћу, припрема нас за радосно прослављање Победника над адом и смрћу. Крст Христов се пореди са дрветом које је осладило горке воде Мере, са дрветом живота које је засађено усред Раја. Благовест о крсту и поклоњење њему нас подсећа на празник Васкрсења Христовог који нам се приближава. Осим прослављања Часног крста на коме је Господ смирио Себе до смрти, у богослужењу ове седмице поста се изобличује и фарисејска гордост а похваљује се смиреност цариника. Извор: Српска Православна Црква
  18. У трећу недјељу Часног поста, у Недјељу Крстопоклону, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Предстојао је протојереј Миладин Кнежевић, саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Пјевала мјешовита пјевница, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“ који води диригент мр Људмила Радовић. Свима сабранима обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин, он се у почетном дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на значење и смисао прослављања Крстопоклоне недјеље и самога Крста Часног: Your browser does not support the HTML5 audio tag. „Ову недјељу поста зовемо крстопоклоном јер износимо у току службе Крст, да му се поклонимо. Њему, Крсту пјевамо – не као ствари, него као личности, јер се Христос поистовјетио са Крстом бивши распет на њему. Зато је Крст, знак и симбол наше вјере, ракав симбол да му се поклањамо и да га славимо као Онога који је на њему распет“, рекао је отац Мирчета. Отац Мирчета је даље указао на двојаки разлог због којег прослављамо Часни Крст Господњи: „Дакле данас славимо Часни Крст из два разлога. Први је да се подсјетимо куд смо кренули овим постом и гдје је наш циљ? А циљ су нам крст и Васкрсење Христово. А други је да нас оснажи, да нас окријепи, да нам да снаге да иддмо овим путем – путем Христовим. Да се што боље припремимо за васкрсење Христово, јер је крст наш живот“, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. У припремну недељу пред почетак великога и часнога поста – недељу блудног сина, 11/24. фебруара 2019. године, у Деспотову, на дан светог Власија и светог великомученика Ђорђа Кратовца, свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, викар Епископа бачког. У току свете Литургије, Његово Преосвештенство, у свештени ђаконски чин, рукоположио је вероучитеља Милорада Мишкова из Мошорина. У продужетку свете Литургије извршен је чин освећења новообновљеног часног крста за олтарску апсиду храма. Часни крст је по завршетку Свете литургије постављен. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископу Исихију на светој Литургији је саслуђивало више свештеника из Епархије бачке и двојица ђакона, а певао је Црквени хор „Свети Јован Крститељ“ из Бачке Паланке, коме је дириговала професор музике Снећана Жујић. Већи број деце и верног народа из Деспотова и околине, причестило се светим Тајнама. На крају свете Литургије, надлежни парох, презвитер Никола Темеринац, захвалио се Епископу Исихију што је поново дошао у парохију деспотовачку и благоизволео осветити обновљени часни крст Светојовановског храма, који ће својом силом чувати и бранити све житеље Деспотова, са молбом да пренесе поздраве Његовом Преосвештенству Господину Иринеју, са осећањем радости, јер велико дело учини нам Бог отаца наших. Извор: Радио Тавор
  20. У циљу очувања хришћанске традиције, на Крстовдан, 18. јануара 2019. године, у организацији Канцеларије за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и подршку Спортског савеза Београда, по други пут је одржано пливање за Часни крст за децу основно школског узраста. Преко 160 ђака из чак 47 београдских основних школа пливало је на базену „Ташмајдан“. После освећења воде, које је обавио председник Одбора за верску наставу проф. др Драгомир Сандо, присутнима су се обратили представник Градског секретаријата за спорт г. Новица Тодосијевић, председник Спортског савеза Београда г. Драган Томашевић и генерални директор Спортског центра „Ташмајдан“ г. Милан Нововић. Догађај је протекао у спортској атмосфери. Пливало се у неколико категорија: дечаци, девојчице, млађи школски узраст и старији школски узрст. Са општине Вождовац прво место међу девојчицама заузеле су Јована Рађеновић за млађи узраст из ОШ „Милан Ђ.Милићевић“ и Миона Гајић, а из ОШ „Данило Киш“ за старији узраст. Што се дечака тиче, међу малишанима прво место заузео је Коста Милак, а међу старијим основцима Лука Гладовић. Општине Палилула и Савски венац надметале су се заједно, па је прво место заузела Јована Петровић из ОШ „Влада Аксентијевић“ из млађих разреда, док је прва међу старијим девојчицама била Ристић Нина. Прво место у мушкој категорији заузели су Андрија Бурмазевић (млађи разреди) и Лука Томовић (старији разреди). Ученици школе „Владислав Рибникар“ освојили су чак два прва места за општине Врачар и Звездара и то оба за млађе разреде: Звездана Јевтић и Матиас Масторидис. Међу старијим девојчицама прва је до крста стигла Катарина Стојиљковић из ОШ „Стеван Синђелић“, док је Филип Антић из ОШ „Иван Горан Ковачић“. Дуња Бјељин (ОШ „Лазар Саватић“) победница је млађих основаца за општине Нови Београд и Земун; Страхиња Нешковић победник млађих, а Матеја Кладар старијих дечака. Јована Војиновић била је најбржа старија девојчица са тих општина. Снаге су одмерили и Раковица и Чукарица, где су најусешнији били Лена Адамовић, Тања Глоговић, Јован Стаменковић и Петар Поповић. Најуспешнији такмичари награђени су статуама, медаљама и похвалницама, као и пехарима за своје школе. Награде су озбезбеђене и за најмлађег такмичара и најмалађу такмичарку. мр Драгана Тодоровић Извор: Српска Православна Црква
  21. Велики духовник Русије, чувени схимонах Варсануфије успео је у намери да чудотворни Гаденовски крст однесе и поклони светињама и српском народу на Косову и Метохији. Реч је о великој светињи Русије, крсту који се појавио пре скоро 600 година, о чему постоји веома живо предање. Предање каже да су пустињаци видели да крст долази са небеса. Њима се представио Свети Никола и рекао да на том месту подигну цркву. Пре 500 година, баш на том месту, изградили су храм, али и саставили летописе који говоре о томе каква су се све чуда дешавала под крстом. У совјетско време крст је био сакривен, нико није знао где је, а 1990. године је случајно пронађен у селу Гаденово, где се и данас налази. Иако су кренули из Београда, ходочасници из Русије желели су да њихово путовање на, како кажу, свету земљу Косова и Метохије, започне у храму Светог кнеза Лазара у Крушевцу. Наиме, духовник Варсануфије у Кингисепу, у далекој Русији, гради цркву посвећену српском кнезу Лазару и цару Николају II Романову. Изградњу првог српско-руског храма поверио је Православном духовно-просветитељском центру „Љубав“ из Земуна, који је њему и његово верном пратиоцу, монаху Венијамину, домаћин у Србији. По уласку на територију јужне српске покрајне духовник је прво желео да оде на Газиместан, са којег ће у Русију, у порту манастира у коjeм гради српско-руску цркву, понети земљу и камен. Прва светиња у коју је стигао Гаденовски крст био је Манастир Грачаница. Духовнике из Русије дочекао је јеромонах Иларион, а дочеку су присуствовале и све монахиње тог манастира, које су певајући духовне песме улепшале тај свечани догађај. Необични путници из Русије затим су се упутили у Богословију у Призрену. Крст је преузео епископ рашко-призренски Теодосије. Он је благословио даљи пут чудотворног крста по Косову и Метохији. „Хвала вам на овом великом благослову. Нема бољег начина да нам помогнете, нити поклона који сте могли да донесете распетом Косову у овом тренутку, до крста, симбола распећа, али и васкрсења. Хвала вам и за све молитве за спас српског народа“, рекао је владика Теодосије. Свечаност је пратила песма младих богослова који нису крили одушевљење чињеницом да је тешко покретан схимонах Варануфије, који гази девету деценију, превалио пут дуг две и по хиљаде километара, да би стигао на страдална и света места Косова. Како сазнајемо, управо ће царски град Призрен и његова Богословија бити место на којем ће верници са Косова и ходочасници из Србије убудуће моћи да се поклоне великој светињи. Међутим, по жељи духовника из Русије и уз благослов владике Теодосија, крст ће ових дана обићи све светиње јужне српске покрајине. Верници су јуче могли да га целивају у Манастиру Дечани после литургије, а с одушевљењем су га дочекале и монахиње у Пећкој патријаршији. Гаденовски крст пронађен је на месту где се копало због изградње манастира. Тамо се данас дешавају чуда, исцељења. Монаси су на Косово донели копију крста, освештану у Гаденову, а исте светиње налазе се у Севастопољу, Волгогдару, Луганску, Јекатеринбургу. Копија истог чудотворног крста, који има исцелитељску мож, пола године се налазила и на Међународној космичкој станици. Након посете Косову и Метохији, духовници из Русије настављају пут ка светињама Црне Горе. извор
  22. Велики духовник Русије, чувени схимонах Варсануфије успео је у намери да чудотворни Гаденовски крст однесе и поклони светињама и српском народу на Косову и Метохији. Реч је о великој светињи Русије, крсту који се појавио пре скоро 600 година, о чему постоји веома живо предање. Предање каже да су пустињаци видели да крст долази са небеса. Њима се представио Свети Никола и рекао да на том месту подигну цркву. Пре 500 година, баш на том месту, изградили су храм, али и саставили летописе који говоре о томе каква су се све чуда дешавала под крстом. У совјетско време крст је био сакривен, нико није знао где је, а 1990. године је случајно пронађен у селу Гаденово, где се и данас налази. Иако су кренули из Београда, ходочасници из Русије желели су да њихово путовање на, како кажу, свету земљу Косова и Метохије, започне у храму Светог кнеза Лазара у Крушевцу. Наиме, духовник Варсануфије у Кингисепу, у далекој Русији, гради цркву посвећену српском кнезу Лазару и цару Николају II Романову. Изградњу првог српско-руског храма поверио је Православном духовно-просветитељском центру „Љубав“ из Земуна, који је њему и његово верном пратиоцу, монаху Венијамину, домаћин у Србији. По уласку на територију јужне српске покрајне духовник је прво желео да оде на Газиместан, са којег ће у Русију, у порту манастира у коjeм гради српско-руску цркву, понети земљу и камен. Прва светиња у коју је стигао Гаденовски крст био је Манастир Грачаница. Духовнике из Русије дочекао је јеромонах Иларион, а дочеку су присуствовале и све монахиње тог манастира, које су певајући духовне песме улепшале тај свечани догађај. Необични путници из Русије затим су се упутили у Богословију у Призрену. Крст је преузео епископ рашко-призренски Теодосије. Он је благословио даљи пут чудотворног крста по Косову и Метохији. „Хвала вам на овом великом благослову. Нема бољег начина да нам помогнете, нити поклона који сте могли да донесете распетом Косову у овом тренутку, до крста, симбола распећа, али и васкрсења. Хвала вам и за све молитве за спас српског народа“, рекао је владика Теодосије. Свечаност је пратила песма младих богослова који нису крили одушевљење чињеницом да је тешко покретан схимонах Варануфије, који гази девету деценију, превалио пут дуг две и по хиљаде километара, да би стигао на страдална и света места Косова. Како сазнајемо, управо ће царски град Призрен и његова Богословија бити место на којем ће верници са Косова и ходочасници из Србије убудуће моћи да се поклоне великој светињи. Међутим, по жељи духовника из Русије и уз благослов владике Теодосија, крст ће ових дана обићи све светиње јужне српске покрајине. Верници су јуче могли да га целивају у Манастиру Дечани после литургије, а с одушевљењем су га дочекале и монахиње у Пећкој патријаршији. Гаденовски крст пронађен је на месту где се копало због изградње манастира. Тамо се данас дешавају чуда, исцељења. Монаси су на Косово донели копију крста, освештану у Гаденову, а исте светиње налазе се у Севастопољу, Волгогдару, Луганску, Јекатеринбургу. Копија истог чудотворног крста, који има исцелитељску мож, пола године се налазила и на Међународној космичкој станици. Након посете Косову и Метохији, духовници из Русије настављају пут ка светињама Црне Горе. извор View full Странице
  23. Дугометражни документарни филм снимљен у продукцији удружења грађана "Јадовно 1941." из Бањалуке. Премијерно приказан у Бањалуци 26. априла 2018. а затим и у Београду, Новом Саду, Бијељини, Козарској Дубици, Љубљани и Суботици. Аутор: Душан Ј. Басташић Камера: Бојан Мичић, Синиша Ковачевић, Душан Ј. Басташић Монтажа: Бојан Мичић, Душан Ј. Басташић Графичка обрада: Драган Зељковић Музика: Петар СОПОТ Топаловић Тонска обрада: Драган Шукало Удружење Јадовно 1941. Бања Лука, Р. Српска http://www.jadovno.com
  24. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић из Подгорице, а саслуживали су му сабрат острошке обитељи јеромонах Јеротеј, протојереји Василије Савић из Жичке епархије, Синиша Максимовић из Зворничко-тузланске епрахије и Никола Деспот из Сремске епархије, као и јереј Радислав Нунић из Бањалучке епархије. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и велики број вјерника, а након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Бранко, који је између осталог подсјетио да је Господ стварајући човјека подарио му лик и подобије, обећао му живот вјечни и непролазни у Његовом Царству, а подарио му је и крстоликост и крстоносност. – Ношење крста опјевано је у народним пјесмама, крстом се осјењујемо, знаком крста се чувамо од свих противничких појава. Крст као побједа нам је кључ од врата Царства небеског- казао је о. Бранко. Он је истакао да разапињући сами себе према овоземаљским сопственим жељама и нашем стремљењу према Христу и ономе што је вјечно и непролазно, на тај начин се и ми сараспињемо Христу Богу нашем. – Човјек је по својој физичкој грађу усправно биће и то је ова вертикала коју видимо на Часном крсту. Када крене својим путем спасења, то је хоризонтала Часног крста. Оно што је потребно јесте покрет, односно подвиг. А подвиг је оно што ми постижемо из љубави према Христу – казао је о. Бранко и нагласио да су управо наоружане силом часног и животворног крста три дивне сестре које данас прослављамо Вера, Нада и Љубав и мати им Софија понијеле су све оно што је крстоносно и крстолико у људском роду. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...