Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'крста'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. У петак, 18. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља Свете Теопемта и Теону – КРСТОВДАН, у присуству великог броја вјерника у манастиру Часног Крста у Сувом Пољу поред Бијељине, свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Симеон, игуман манастира у Доњој Бишњи, протојереј-ставрофор Драган Пејчић, архијерејски намјесник угљевичко-јањски и протођакон Славољуб Милошевић као и мноштво народа који се окупио око ове Свете обитељи. На крају Литургије, Епископ је служио и велико освећење воде – крстовданско, иако су Богојављење и Крстовдан један празник, празник Богојављења. Празник Крстовдан се везује за Богојављење и крштење Исуса Христа, као и за дан посвећен Светом Јовану Крститељу, који Га је крстио у ријеци Јордану. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. Свети мученици Макавеји Страдање Светих старозаветних мученика: седморо браће Макавеја: Авима, Антонија, Гурија,Елеазара, Евсевона, Алима (Самона) и Маркела, матере њихове Соломоније (САЛОМИЈЕ), свештеника Елеазара и других са њима. Пре но што почнемо повест о страдању светих мученика, чија су имена записана на земљи у „Књигама Макавејским“, а на небу – у књигама вечног живота, умесно је у виду кратког предговора проговорити о ондашњој смутњи у Јерусалиму и о гоњењу на благочестиве Јевреје који се држаху закона Божјег. И једно и друго изазваше најпре лажни законоучитељи и властољубиви првосвештеници јерусалимски. Затим, по попуштењу разгневљеног Бога, ту смутњу и гоњење појачаше незнабожачки народи, који беху завладали Јудејцима, те се Свети Град зали крвљу и светиња Божја напуни мрзошћу. Прво велико и страшно разорење Јерусалима изврши вавилонски цар Навуходоносор у дане цара јудејског Седекије, о чему се говори у житију светог пророка Јеремије и у житију светог пророка Језекиља. Седамдесет година после тога Јевреји по милосрђу Божјем, избавише ропства и вратише у Јерусалим, и у Светом Граду поново никоше дивне и јаке грађевине, и поново се подиже храм Господњи, сличан првоме, и би ванредно украшен, о чему се ошнирно говори у књигама Јездре и Немије. И људи Божји се брзо размножише и населише Палестину као и пре; и Свети Град, веран закону Божјем, у то време цветаше побожношћу и наслађиваше се миром под управом својих првосвештеника – кнезова и судија; и уживаше славу и поштовање код свих, иако се налазио под влашћу незнабожачких царева. Јер многи незнабожачки цареви и кнезови, премда идолопоклоници, ипак поштоваху Бога Израиљева, и слаху даре у Јерусалим храму Господњем (2 Макав. 3, 2). Они се са великим поштовањем одношаху и према првосвештеницима, као на пример цар македонски Александар: он, углевдаши првосвештеника Аду који му беше изашао у сусрет, поклони му се до земље, па ушавши у Јерусалим и у храм Божји принесе даре и жртве Господу Саваоту. Тако поступаху потом и други незнабожачки владари. Египатски цар Птоломеј Филаделф посла многе даре у Јерусалим храму Господњем и писа првосвештенику Елеазару молећи га да му пошаље књиге Светога Писма и учене људе који би их могли превести са јеврејског на грчки језик. Наследник Птоломеја Филаделфа Птоломеј Филопатор, победивши сиријског цара Антиоха Великог, дође у Јудеју, и у Јерусалиму у храму Господњем принесе захвалну жртву једином истинитом Богу. Исто тако и Антиох Велики потом, победивши египатску силу, дође у Јерусалим на поклоњење Богу небесноме, и у светом храму принесе захвалне жртве Господу, и богато обдари првосвештеника и остале старешине јеврејске. У таквом поштовању од стране незнабожаца беше Јерусали и храм Господњи. О томе спомиње и Свето Писмо, када каже да сами цареви почитоваху место и прослављаху храм великим даровима (2 Макав. 3, 2). Овакав однос незнабожаца према Јерусалиму трајаше дотле док старешине његове, пребивајући у страху Божјем, држаху закон Господњи и вођаху богоугодан живот; а када напустише закон Божји, онда на њих наиђоше сваковрсне невоље, као и раније. Невоље отпочеше на следећи начин. У дане праведног првосвештеника Симона, хваљеног у Књизи Исуса сина Сирахова (гл. 50, 1), када у Азији и Сирији цароваше Селевк, син Антиоха Великог, бејаше у Јерусалиму неки муж по имену Симон, од колена Венијаминова; њему би поверена управа над црквеном имовином и слугама и старешинство над војницима који сачињаваху црквену стражу. Гордељив и пакостан, он се свагда противљаше првосвештенику и ствараше неке смутње у народу; но не подносећи опомене и претње које му долажаху од првосвештеника; он намисли да учини пакост и зло не само првосвештенику него и храму. С том намером он оде к војном заповеднику Сирије и Финикије Аполонију и обавести га о црквеној имовини: каза му да се у ризници храма Господњег налази неизмерно благо, и да се поред црквеног блага ту чува и безмерно благо које припада народу. При томе он изјави, да сва та богатства могу прећи у руке цару (2 Макав. 3, 5-6). Аполоније извести о томе цара. Златољубиви цар одмах посла у Јерусалим са војском чувара царских ризница Илиодора, да узме сво благо што се налази у храму и пренесе у царске ризнице. Када Илиодор, дошавши у Јерусалим, стаде одузимати црквено благо и пљачкати новац, сабран и чуван за исхрану сиромаха и путника, удовица и сирочади, њега постиже казна Божија, као што се о томе подробно говори у трећој глави 2 Књиге Макавејске: Анђели га тако жестоко избише, да он умало не умре, те стога би приморан да се врати к цару не испунивши његово наређење. Убрзо после тога цар Селевк би убијен од својих. Њега наследи његов рођени брат Антиох, прозван Епифан, тојест светли, који по нарави беше гори од свог претходника. Неки називаху Антиоха Епиман, тојест безумни: јер он безумно устаде на истинитог Бога и на Његов храм, јављајући собом лик будућег Антихриста. За царовања овог Антиоха настадоше велике смутње у Јерусалиму. Јер брат првосвештеника Оније Јасон, желећи првосвештенички чин, оде к цару и купи себи првосвештенички чин за огромну количину злата. Притом, желећи да угоди цару. овај бедни властољубац пристаде на јелинство и обећа да Јевреје приводи у јелинство. И тако Јасон, добивши за новац првосвештеничку власт од цара, отера од првосвештенства свога брата, светог Онију, и стаде међу Јеврејима место постојећих добрих закона грађанских заводити незнабожачка безакоња. У подножју горе Сиона он начини позоришта, и училишта за изучавање јелинских легендних учења, и арене за игре младићима. Јасон чак, насупрот јасном закону, устроји у Светом Граду блудилишта, где се несметано вршио блуд по јелинском обичају. И тако, заводећи у Јерусалиму јелинско незнабоштво, Јасон одврати многе од истинског богопоштовања; чак и свештеници остављаху храм Божји, да би гледали позориште, трке, борбе, и друге игре и непристојности незнабожачке (2 Макав. 4, 7-14). Нарочито млади и неразумни људи, заведени свим тим, хваљаху законе и обичаје јелинске, и остављајући закон Божји они се лако приклањаху безакоњу незнабожаца. Паметни пак људи и истински љубитељи побожности, видећи каква се безакоња чине, уздисаху због разорења завета Господњег и због оскврнења Светога Града, и оплакиваху своје сународнике који иђаху за слепим вођом Јасоном, који из властољубља остави Бога и закон Божји, продаде слободу отачког доброверја, и у народу Божјем заведе толику саблазан и спотицање. Провевши три године на власти, овај лажни првосвештеник Јасон би прогнан другим, њему сличним властољупцем и присталицом јелинског незнабоштва – Менелајем, те тако и сам доживе оно што најпре приреди праведном брату свом. Јер Менелај, давши цару силно злато, доби првосвештеничку власт и отера Јасона, а од незнабожног доглавника царевог издејствова насилну смрт и ранијем првосвештенику, светом Онији. Међутим и Менелај не остаде дуго првосвештеник: његов брат Лисимах, давши цару много новаца, доби првосвештеничку власт, те тако и Менелај би прогнан, слично Јасону. Лисимах би убијен од народа зато што је крао црквене сасуде и новац. Светећи се за смрт свога брата, Менелај купи у цара право да казни Јерусалимљане смрћу, и многе од њих, потпуно невине, он лиши живота, и поново доби од цара првосвештеничку власт (2 Макав. 4, 23-50). Такви нереди и смутње у Јерусалиму, свакодневно напредовање јелинског незнабоштва и отворено чињење безакоња разгневише Бога и приближише Његов праведни суд. Показа се чудно знамење које, предсказиваше наилазећи гнев Божји на град: у ваздуху бише виђени пукови војника; обучени у златне одеће, са шлемовима на главама, са мачевима и копљима у рукама, јашући на коњима, војници ступаху у борбу; једни од њих сецијаху један другог мачевима, други подизаху копља и штитове, трећи одапињаху стреле један на другога, – једном речју, рађаху оно што се обично ради у време битке; од оружја пак и оклопа војничких исхођаше пламени блесак (2 Макав. 5, 23). Ово страшно и ужасно виђење потраја четрдесет дана. Житељи Јерусалима беху у великом страху и недоумици, и питаху се међу собом: Шта ће то бити? – У то време стиже у Јерусалим лажна вест да је цар тобож умро у рату са Египћанима; он стварно беше тада отишао у рат против Египта. И побожни Јерусалимљани обрадоваше се, ликоваху и весељаху се, држећи да је зли и безбожни цар заиста погинуо. А када се испостави да цар није умро него се жив враћа из Египта у Сирију, они решише да збаце јарам његов са себе и да му не плаћају данак. Стога се спремише за борбу са њим. Дознавши за то, цар се страховито разјари и крену са војском ка Јерусалиму. Јерусалимљани затворише пред њим капије градске, али не беху у стању одупрети се његовој сили, пошто међу грађанима беше несугласица: јер присталице јелинства међу њима, нарочито лажни првосвештеник Менелај, беху одани цару. Тада цар својом војском заузе град и нареди војницима да без поштеде убијају не само оне што сретну на улицама него и да у домове улазе и кољу људе, жене, старце, младиће и децу. И за три дана број убијених изношаше осамдесет хиљада, окованих и бачених у тамнице – четрдесет хиљада, а толико исто датих војницима као плен. Осиони цар, вођен издајником отаџбине и Закона Менелајем, дрзну се ући у храм, и узе златни жртвеник, златни светњак, златне кадионице и све скупоцене сасуде, што су други цареви давали за украшавање храма; он такође узе завесу, венце и све друге златне украсе; узе и сво злато и сребро које пронађе у тајним ризницама. И пошто опустоши и оскврнави храм Божји, и разори град и зали га крвљу и испуни кукњавом, цар Антиох се врати у Антиохију, оставивши у Јерусалиму и по целој Јудеји свирепије од себе мучитеље да злостављају Израиљце. После извесног времена цар Антиох разасла по целој царевини својој заповест, да сви његови поданици без обзира на народност исповедају заједно с њим јелинске богове и држе се јелинских закона. Ову царску заповест не само незнабошци одобрише него јој се и многи Јевреји покорише: они идолима жртве принеше и суботу оскврнавише. Након не много дана после обнародовања ове заповести, цар посла из Антиохије у Јерусалим једног од својих саветника – старца, родом Атињанина, са налогом: да све Јевреје примора да се одрекну отачких закона, да се поклоне идолима, и да једу од идолских жртава; при томе му посебно нареди, да их натера да једу свињско месо, што је јеврејским законом забрањено. Поред тога Антиох му нареди да храм Господњи претвори у идолиште: да постави у њему идола Зевсовог и да га назове храмом Зевса Олимпијског. Овај изасланик царев дође са војском у Јерусалим и приступи извршењу цареве наредбе: оскврни храм Господњи поставивши у њему идоле и приносећи им погане жртве; а на то безбожје примораваше и људе Божије. Тада многи од Јевреја, немајући душевне јачине, похиташе да принесу жртве идолима. А они међу њима који беху чврсти у вери, побегоше у горе и пустиње, и тамо се кријаху по пећинама и провалијама, спасавајући се од мука и чувајући се од идолопоклоничких поганштина. Оне пак који остадоше у граду хватаху, и на царев рођендан и остале јелинске богомрске празнике вођаху их горко ојађене на приношење жртава идолима; они који не пристајаху да се покоре безбожном наређењу, биваху мучени (2 Макав. 6, 1-3). Велики страх беше обузео житеље Јерусалима, те се нико не усуђиваше отворено назвати себе Јеврејином, празновати суботу, обрезивати своју децу, и вршити које било прописе закона Мојсијева: јер свима беху пред очима предстојеће муке и смрт. У то време царевом изасланику мучитељу би достављено, да су две женс Јеврејке обрезале по своме закону своју децу. Мучитељ онда нареди да ухвате те жене и да их с поругом воде по граду, обесивши им децу о врат ка грудима; затим их баци с градског бедема доле у провалију. Тако ове мајке са децом мученички скончаше. Сазнавши такође да су се неки Јевреји сабрали изван града у оближњим пећинама да тајно отпразнују суботу, мучитељ нареди да их све огњем сажегу (2 Макав. 6, 10-11). После тога би ухваћен један од првих књижевника, свештеник Елеазар, човек дубоко стар, веома благолик, украшен седином, чувен мудрошћу и побожношћу; њега су сви знали као једнога од главних законоучитеља у Јерусалиму; он је био један од Седамдесет и два преводилаца који су египатском цару Птоломеју Филаделфу превели Свето Писмо са јеврејског језика на грчки. О страдањима овог чеоног старца Елеазара казује се у Светом Писму следеће: Када Елеазар би изведен пред мучитеља и силом му гураху у уста свињско месо да једе, он више вољаше да умре славном мученичком смрћу за закон Божји него ли да нарушењем закона Божјег сачува срамни и богохулни живот. Тако Елеазар добровољно пође на муке; путем он пљуваше, јер му се погано месо беше дотакло усана; и он тиме даваше пример другим богобојажљивим Јеврејима који су имали умрети за закон Божји, учећи их самим делом, да не треба чинити грех ради очувања земаљског живота, нити безакоњем гњевити Бога из љубави према овом привременом животу. Неки незнабошци, стари познаници Елеазарови, сажаљевајући Елеазара, тајно му донесоше уместо свињског друго месо, које није забрањено Законом, и шапнуше му на уво: узми ово и једи, пред свима уместо свињског, па ће сви видећи те где једеш месо, мислити да једеш свињско, које цар наређује да се једе, и тако ћеш избећи муке и смрт. Но благоразумни и побожни старац одмах одговори овако: Боље ми је да се овога часа бацим у ад него да Господа мог разгневим нарушавањем светог закона Његовог; нити доликује мојој старости да дволичим на саблазан многим младима. Јер када млади угледају где ја чиним то што ми ви саветујете, они ће рећи: „Гле, Елеазар, иако је у дубокој старости, остави древни закон наших отаца и прикључи се јелинима“. И тако ће они због дволичења мог одступити од истинитог Бога, и погинути: јер гледајући на мој пример, они ће почети презирати закон Божји и приступити јелинском безбожју, прелашћени љубављу према овом краткотрајном животу. А ја ћу осрамотити своју старост, поставши крив за погибију толиких душа. Но иако избегнем овдашње муке од људи, ипак нећу моћи ни у овом животу ни после смрти избећи руку свемоћнога Бога. Боље ми је да сада умрем, и храбро и јуначки пострадам за чесне и свете законе, јер ћу на тај начин старост своју украсити мушким трпљењем и младима оставити добар пример после себе. После ових речи, светога Елеазара повукоше даље на мучење, па и они људи који спочетка показиваху сажаљење према њему, сада се, због оваквог одговора његовог, запалише гневом и јарошћу против њега. И свештеник Божји би стављен на многе и страшне муке. И када се од љутих мука већ приближи к смрти, он уздахну и обрати се Господу овим речима: „Свезнајући и свенадгледајући Господе, Ти очигледно знаш да ја, иако сам могао избећи смрт, добровољно и с радошћу и љубављу примам ове љуте ране и подносим тешка мучења телом: јер страдам ради славе светог имена Твог“. – Рекавши то он сконча, оставивши својом смрћу пример јунаштва не само младићима него и целом народу јеврејском (2 Макав. 6, 18-31). Повест свештених књига о страдању светог Елеазара допуњује се још и следећим предањем: после жестоког бијења, њему улише у ноздрве љуто сирће које је одвратно мирисало, па га онда бацише у огањ. А он, помоливши се Богу да његове муке и смрт прими као жртву за цео народ јеврејски, предадс дух свој. После мученичке кончине светог Елеазара бише ухваћени седморо браће заједно са њиховом мајком. Пошто беху високог рода, њих послаше ради ислеђења самоме цару у Антиохију. Цар их примораваше да једу свињско месо, што јеврејски закон забрањује. У то пак време једење свињског меса било је очигледан доказ одступљења од Бога Саваота у кога су веровали Јевреји, и потврда припадања јелинству коме су се прикључили страшљивци међу Јеврејима. Споменута седморица браће, ученици пострадалог свештеника и учитеља јерусалимског Елеазара, добро памтећи његову науку, јуначки иступише за своју веру и не покорише се цару, нипошто не пристајући да преступе закон. Због тога их дуго бише и мучише бичевима и воловским жилама. О њиховом страдању и јуначкој неустрашивости пред мучитељем говори се овако у Светом Писму у Другој књизи Макавејској: Један од браће, онај најстарији по годинама, рече цару у име свих: „Шта хоћеш да нас питаш и да сазнаш од нас? Ми смо готови радије умрети него ли отачке законе преступити“. Разгневивши се, цар нареди да се ужаре тигањи и котлови. Када то би учињено, цар нареди да се младићу, који одговори у име свих, одреже језик, одере кожа, одсеку удови тела, пред очима остале браће и мајке. Мученика, лишеног свега тога и који је једва дисао, цар нареди да предаду огњу и пеку на тигању. Док се силна пара дизаше од тигања, браћа заједно са мајком сокољаху један другог на јуначко умирање говорећи: Господ Бог гледа, и ради истине наше смиловаће се на нас, као што Мојсије изјави у својој песми пред лицем народа: „И на слуге Своје смиловаће се“. Када на овакав начин умре први, изведоше другога на поругу, и када му с главе одраше кожу са косом питаху га: Хоћеш ли јести свињско месо пре но што ти стану мучити цело тело секући ти удове? – А он, одговарајући на свом језику, рече: Не! – Стога и он прими онако исто мучење, као и први. А када беше на издисају он рече: Ти нас, бедниче, лишаваш земаљског живота, али ће Цар света нас, умрле због Његових закона, васкрснути за живот вечни. Потом трећи брат би подвргнут порузи. И кад му затражише језик, он га одмах исплази, и у исто време неустрашиво пружи руке и јуначки рече: Од неба сам их добио, и ради закона његовог не жалим их, и од њега ћу их надам се опет примити. – Сам цар и они што беху с њим дивљаху се јунаштву дечака, јер ниушта не сматраше муке. Када и овај сконча, мучитељи и четвртога брата мучише на исти начин. И када беше при издисају он овако говораше: Они које убијају људи полажу наду на Бога да ће их Он опет оживети; за тебе пак неће бити васкрсења у живот. Затим приведоше петога брата и стадоше га мучити. Погледавши на цара он рече: Имајући власт над људима ти, премда си трулежан, чиниш што хоћеш; али не мисли да ће род наш бити остављен од Бога. Почекај, па ћеш видети велику силу Његову, како ће Он казнити тебе и потомство твоје. После тога приведоше шестога брата, и он, спреман на смрт, рече: Не обмањуј себе узалуд, јер ми подносимо ово себе ради, сагрешивши Богу нашем; због тога се и догодише ове чудне ствари.[5] Но немој мислити да ћеш остати некажњен ти који си устао на Бога. У свему овоме достојна је неизмерног дивљења и славног спомена чудесна мајка, која, гледајући како седам синова њених гину у току једнога дана, благодушно подношаше то са надом у Господа. Пуна јуначке мудрости и свој женски ум крепећи мушким духом, она сокољаше свакога од њих на завичајном језику и говораше им: Ја не знам како се јависте у утроби мојој, јер нити вам ја дадох дух и живот, нити ја саставих удове свакога од вас. Но Творац света, који је саздао род људски и устројио происхођење свих, даће вам опет дух и живот са милошћу, пошто ви сада не штедите себе саме ради закона Његових. Међутим, Антиох, сматрајући да је унижен и да га оваквим речима исмевају, увераваше најмлађег брата, који једини беше још у животу, не само речима него и заклетвом, да ће га обогатити и усрећити, ако одступи од отачких закона, и да ће га имати за пријатеља, и да ће му поверити високе дужности. Али пошто јуноша никакву пажњу не обрађаше на све то, цар дозва мајку и наговараше је да посаветује сину оно што ће га спасти. После дугог наговарања она пристаде да посаветује сина. И нагнувши се к сину, подсмевајући се свирепом мучитељу, она овако говораше на матерњем језику: Сине! смилуј се на мене која сам те девет месеци носила у утроби, три године те дојила млеком, отхранила те, однеговала и васпитала. Молим те, чедо, погледај на небо и земљу, и видећи све што је на њима – познај да је све то створио Бог из ничега, и да је тако постао и род људски. Не плаши се овог телоубице, него буди достојан браће своје и прими смрт, да бих те ја, по милости Божјој, опет примила са браћом твојом. Када она продужи и даље говорити, јуноша рече: Шта ви чекате? Ја не слушам наређење царево, него слушам наређење Закона, даног оцима нашим преко Мојсија. А ти, проналазачу свих зала против Јевреја, нећеш умаћи рукама Божјим; ми страдамо за грехе своје. Ако се Господ наш, да би нас поучио и уразумио, и разгневио на нас за кратко време, ипак ће се опет Смиловати на слуге Своје. Ти пак, безакониче, и најпоганији од свих људи, не превазноси се узалуд, надимајући се празном надом при подизању руке своје на небеске слуге Његове, јер још ниси избегао суд свемогућег и свезнајућег Бога. Браћа наша, који сада претрпеше кратко мучење, добише по обећању Божјем живот вечни, а ти ћеш, по суду Божјем, добити праведну казну за гордост своју. Ја пак, као и моја браћа, предајем и душу и тело за отачке законе, призивајући Бога да се ускоро смилује на Израиљ, и да ти са мучењем и бијењем исповедиш да је Он једини Бог, и да се на мени и на браћи мојој заврши Сведржитељев гнев, који је праведно постигао сав род наш. Тада се цар разјари на њега љуће него на друге, горко патећи што је исмејан. Тако и овај седми брат оде чист из живота, у свему се уздајући у Господа (2 Макав. 7, 2-40). Видећи то, блажена мајка, којој име беше Соломонија, испуни се неисказане радости што испред себе посла Господу децу своју беспрекорну; и ставши над телима њиховим она пружи увис руке своје, па помоливши се топло са сузама радосницама, предаде дух свој у руке Божије. Тако сконча мајка са децом својом, положивши душе своје за закон Бога Сведржитеља. Због проливене крви слугу Својих Бог се смилова на јеврејски народ, те подиже међу Јеврејима човека храбра, по имену Јуду, прозваног Макавеј, из рода свештеничка. Са војном силом Јуда јуначки противстаде незнабожном цару Антиоху, и победивши га прогна војводе његове. Затим Јуда поби многе који беху пришли јелинском незнабожју, и очисти храм од идола, о чему опширно говоре Књиге Макавејске. Цар пак Антиох, кажњен праведним судом Божјим, стаде још у овом животу љуте муке трпети: њему се унутра у телу отвори неизлечива рана, и сва изнутрица његова узавре црвима, при чему од тела његова излажаше неподношљив смрад. Тада кукавни Антиох, по пророчанству најмлађег од мученика (2 Макав. 7, 34-35), признаде и против своје воље Бога истинога, и стаде тражити Онога кога је раније гонио. Но Господ не дарова милост ономе који сам није указивао милост људима. Антиох, не приносећи искрено покајање, умре злом смрћу. А свемоћни Бог, прослављан тада, прославља се и сада од свих нараштаја, и увек ће бити прослављан у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Празник изношења Часног Крста Овај изношења Часног Крста празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате. Свети мученици Макавеји Страдање Светих старозаветних мученика: седморо браће Макавеја: Авима, Антонија, Гурија,Елеазара, Евсевона, Алима (Самона) и Маркела, матере њихове Соломоније (САЛОМИЈЕ), свештеника Елеазара и других са њима. Пре но што почнемо повест о страдању светих мученика, чија су имена записана на земљи у „Књигама Макавејским“, а на небу – у књигама вечног живота, умесно је у виду кратког предговора проговорити о ондашњој смутњи у Јерусалиму и о гоњењу на благочестиве Јевреје који се држаху закона Божјег. И једно и друго изазваше најпре лажни законоучитељи и властољубиви првосвештеници јерусалимски. Затим, по попуштењу разгневљеног Бога, ту смутњу и гоњење појачаше незнабожачки народи, који беху завладали Јудејцима, те се Свети Град зали крвљу и светиња Божја напуни мрзошћу. Прво велико и страшно разорење Јерусалима изврши вавилонски цар Навуходоносор у дане цара јудејског Седекије, о чему се говори у житију светог пророка Јеремије и у житију светог пророка Језекиља. Седамдесет година после тога Јевреји по милосрђу Божјем, избавише ропства и вратише у Јерусалим, и у Светом Граду поново никоше дивне и јаке грађевине, и поново се подиже храм Господњи, сличан првоме, и би ванредно украшен, о чему се ошнирно говори у књигама Јездре и Немије. И људи Божји се брзо размножише и населише Палестину као и пре; и Свети Град, веран закону Божјем, у то време цветаше побожношћу и наслађиваше се миром под управом својих првосвештеника – кнезова и судија; и уживаше славу и поштовање код свих, иако се налазио под влашћу незнабожачких царева. Јер многи незнабожачки цареви и кнезови, премда идолопоклоници, ипак поштоваху Бога Израиљева, и слаху даре у Јерусалим храму Господњем (2 Макав. 3, 2). Они се са великим поштовањем одношаху и према првосвештеницима, као на пример цар македонски Александар: он, углевдаши првосвештеника Аду који му беше изашао у сусрет, поклони му се до земље, па ушавши у Јерусалим и у храм Божји принесе даре и жртве Господу Саваоту. Тако поступаху потом и други незнабожачки владари. Египатски цар Птоломеј Филаделф посла многе даре у Јерусалим храму Господњем и писа првосвештенику Елеазару молећи га да му пошаље књиге Светога Писма и учене људе који би их могли превести са јеврејског на грчки језик. Наследник Птоломеја Филаделфа Птоломеј Филопатор, победивши сиријског цара Антиоха Великог, дође у Јудеју, и у Јерусалиму у храму Господњем принесе захвалну жртву једином истинитом Богу. Исто тако и Антиох Велики потом, победивши египатску силу, дође у Јерусалим на поклоњење Богу небесноме, и у светом храму принесе захвалне жртве Господу, и богато обдари првосвештеника и остале старешине јеврејске. У таквом поштовању од стране незнабожаца беше Јерусали и храм Господњи. О томе спомиње и Свето Писмо, када каже да сами цареви почитоваху место и прослављаху храм великим даровима (2 Макав. 3, 2). Овакав однос незнабожаца према Јерусалиму трајаше дотле док старешине његове, пребивајући у страху Божјем, држаху закон Господњи и вођаху богоугодан живот; а када напустише закон Божји, онда на њих наиђоше сваковрсне невоље, као и раније. Невоље отпочеше на следећи начин. У дане праведног првосвештеника Симона, хваљеног у Књизи Исуса сина Сирахова (гл. 50, 1), када у Азији и Сирији цароваше Селевк, син Антиоха Великог, бејаше у Јерусалиму неки муж по имену Симон, од колена Венијаминова; њему би поверена управа над црквеном имовином и слугама и старешинство над војницима који сачињаваху црквену стражу. Гордељив и пакостан, он се свагда противљаше првосвештенику и ствараше неке смутње у народу; но не подносећи опомене и претње које му долажаху од првосвештеника; он намисли да учини пакост и зло не само првосвештенику него и храму. С том намером он оде к војном заповеднику Сирије и Финикије Аполонију и обавести га о црквеној имовини: каза му да се у ризници храма Господњег налази неизмерно благо, и да се поред црквеног блага ту чува и безмерно благо које припада народу. При томе он изјави, да сва та богатства могу прећи у руке цару (2 Макав. 3, 5-6). Аполоније извести о томе цара. Златољубиви цар одмах посла у Јерусалим са војском чувара царских ризница Илиодора, да узме сво благо што се налази у храму и пренесе у царске ризнице. Када Илиодор, дошавши у Јерусалим, стаде одузимати црквено благо и пљачкати новац, сабран и чуван за исхрану сиромаха и путника, удовица и сирочади, њега постиже казна Божија, као што се о томе подробно говори у трећој глави 2 Књиге Макавејске: Анђели га тако жестоко избише, да он умало не умре, те стога би приморан да се врати к цару не испунивши његово наређење. Убрзо после тога цар Селевк би убијен од својих. Њега наследи његов рођени брат Антиох, прозван Епифан, тојест светли, који по нарави беше гори од свог претходника. Неки називаху Антиоха Епиман, тојест безумни: јер он безумно устаде на истинитог Бога и на Његов храм, јављајући собом лик будућег Антихриста. За царовања овог Антиоха настадоше велике смутње у Јерусалиму. Јер брат првосвештеника Оније Јасон, желећи првосвештенички чин, оде к цару и купи себи првосвештенички чин за огромну количину злата. Притом, желећи да угоди цару. овај бедни властољубац пристаде на јелинство и обећа да Јевреје приводи у јелинство. И тако Јасон, добивши за новац првосвештеничку власт од цара, отера од првосвештенства свога брата, светог Онију, и стаде међу Јеврејима место постојећих добрих закона грађанских заводити незнабожачка безакоња. У подножју горе Сиона он начини позоришта, и училишта за изучавање јелинских легендних учења, и арене за игре младићима. Јасон чак, насупрот јасном закону, устроји у Светом Граду блудилишта, где се несметано вршио блуд по јелинском обичају. И тако, заводећи у Јерусалиму јелинско незнабоштво, Јасон одврати многе од истинског богопоштовања; чак и свештеници остављаху храм Божји, да би гледали позориште, трке, борбе, и друге игре и непристојности незнабожачке (2 Макав. 4, 7-14). Нарочито млади и неразумни људи, заведени свим тим, хваљаху законе и обичаје јелинске, и остављајући закон Божји они се лако приклањаху безакоњу незнабожаца. Паметни пак људи и истински љубитељи побожности, видећи каква се безакоња чине, уздисаху због разорења завета Господњег и због оскврнења Светога Града, и оплакиваху своје сународнике који иђаху за слепим вођом Јасоном, који из властољубља остави Бога и закон Божји, продаде слободу отачког доброверја, и у народу Божјем заведе толику саблазан и спотицање. Провевши три године на власти, овај лажни првосвештеник Јасон би прогнан другим, њему сличним властољупцем и присталицом јелинског незнабоштва – Менелајем, те тако и сам доживе оно што најпре приреди праведном брату свом. Јер Менелај, давши цару силно злато, доби првосвештеничку власт и отера Јасона, а од незнабожног доглавника царевог издејствова насилну смрт и ранијем првосвештенику, светом Онији. Међутим и Менелај не остаде дуго првосвештеник: његов брат Лисимах, давши цару много новаца, доби првосвештеничку власт, те тако и Менелај би прогнан, слично Јасону. Лисимах би убијен од народа зато што је крао црквене сасуде и новац. Светећи се за смрт свога брата, Менелај купи у цара право да казни Јерусалимљане смрћу, и многе од њих, потпуно невине, он лиши живота, и поново доби од цара првосвештеничку власт (2 Макав. 4, 23-50). Такви нереди и смутње у Јерусалиму, свакодневно напредовање јелинског незнабоштва и отворено чињење безакоња разгневише Бога и приближише Његов праведни суд. Показа се чудно знамење које, предсказиваше наилазећи гнев Божји на град: у ваздуху бише виђени пукови војника; обучени у златне одеће, са шлемовима на главама, са мачевима и копљима у рукама, јашући на коњима, војници ступаху у борбу; једни од њих сецијаху један другог мачевима, други подизаху копља и штитове, трећи одапињаху стреле један на другога, – једном речју, рађаху оно што се обично ради у време битке; од оружја пак и оклопа војничких исхођаше пламени блесак (2 Макав. 5, 23). Ово страшно и ужасно виђење потраја четрдесет дана. Житељи Јерусалима беху у великом страху и недоумици, и питаху се међу собом: Шта ће то бити? – У то време стиже у Јерусалим лажна вест да је цар тобож умро у рату са Египћанима; он стварно беше тада отишао у рат против Египта. И побожни Јерусалимљани обрадоваше се, ликоваху и весељаху се, држећи да је зли и безбожни цар заиста погинуо. А када се испостави да цар није умро него се жив враћа из Египта у Сирију, они решише да збаце јарам његов са себе и да му не плаћају данак. Стога се спремише за борбу са њим. Дознавши за то, цар се страховито разјари и крену са војском ка Јерусалиму. Јерусалимљани затворише пред њим капије градске, али не беху у стању одупрети се његовој сили, пошто међу грађанима беше несугласица: јер присталице јелинства међу њима, нарочито лажни првосвештеник Менелај, беху одани цару. Тада цар својом војском заузе град и нареди војницима да без поштеде убијају не само оне што сретну на улицама него и да у домове улазе и кољу људе, жене, старце, младиће и децу. И за три дана број убијених изношаше осамдесет хиљада, окованих и бачених у тамнице – четрдесет хиљада, а толико исто датих војницима као плен. Осиони цар, вођен издајником отаџбине и Закона Менелајем, дрзну се ући у храм, и узе златни жртвеник, златни светњак, златне кадионице и све скупоцене сасуде, што су други цареви давали за украшавање храма; он такође узе завесу, венце и све друге златне украсе; узе и сво злато и сребро које пронађе у тајним ризницама. И пошто опустоши и оскврнави храм Божји, и разори град и зали га крвљу и испуни кукњавом, цар Антиох се врати у Антиохију, оставивши у Јерусалиму и по целој Јудеји свирепије од себе мучитеље да злостављају Израиљце. После извесног времена цар Антиох разасла по целој царевини својој заповест, да сви његови поданици без обзира на народност исповедају заједно с њим јелинске богове и држе се јелинских закона. Ову царску заповест не само незнабошци одобрише него јој се и многи Јевреји покорише: они идолима жртве принеше и суботу оскврнавише. Након не много дана после обнародовања ове заповести, цар посла из Антиохије у Јерусалим једног од својих саветника – старца, родом Атињанина, са налогом: да све Јевреје примора да се одрекну отачких закона, да се поклоне идолима, и да једу од идолских жртава; при томе му посебно нареди, да их натера да једу свињско месо, што је јеврејским законом забрањено. Поред тога Антиох му нареди да храм Господњи претвори у идолиште: да постави у њему идола Зевсовог и да га назове храмом Зевса Олимпијског. Овај изасланик царев дође са војском у Јерусалим и приступи извршењу цареве наредбе: оскврни храм Господњи поставивши у њему идоле и приносећи им погане жртве; а на то безбожје примораваше и људе Божије. Тада многи од Јевреја, немајући душевне јачине, похиташе да принесу жртве идолима. А они међу њима који беху чврсти у вери, побегоше у горе и пустиње, и тамо се кријаху по пећинама и провалијама, спасавајући се од мука и чувајући се од идолопоклоничких поганштина. Оне пак који остадоше у граду хватаху, и на царев рођендан и остале јелинске богомрске празнике вођаху их горко ојађене на приношење жртава идолима; они који не пристајаху да се покоре безбожном наређењу, биваху мучени (2 Макав. 6, 1-3). Велики страх беше обузео житеље Јерусалима, те се нико не усуђиваше отворено назвати себе Јеврејином, празновати суботу, обрезивати своју децу, и вршити које било прописе закона Мојсијева: јер свима беху пред очима предстојеће муке и смрт. У то време царевом изасланику мучитељу би достављено, да су две женс Јеврејке обрезале по своме закону своју децу. Мучитељ онда нареди да ухвате те жене и да их с поругом воде по граду, обесивши им децу о врат ка грудима; затим их баци с градског бедема доле у провалију. Тако ове мајке са децом мученички скончаше. Сазнавши такође да су се неки Јевреји сабрали изван града у оближњим пећинама да тајно отпразнују суботу, мучитељ нареди да их све огњем сажегу (2 Макав. 6, 10-11). После тога би ухваћен један од првих књижевника, свештеник Елеазар, човек дубоко стар, веома благолик, украшен седином, чувен мудрошћу и побожношћу; њега су сви знали као једнога од главних законоучитеља у Јерусалиму; он је био један од Седамдесет и два преводилаца који су египатском цару Птоломеју Филаделфу превели Свето Писмо са јеврејског језика на грчки. О страдањима овог чеоног старца Елеазара казује се у Светом Писму следеће: Када Елеазар би изведен пред мучитеља и силом му гураху у уста свињско месо да једе, он више вољаше да умре славном мученичком смрћу за закон Божји него ли да нарушењем закона Божјег сачува срамни и богохулни живот. Тако Елеазар добровољно пође на муке; путем он пљуваше, јер му се погано месо беше дотакло усана; и он тиме даваше пример другим богобојажљивим Јеврејима који су имали умрети за закон Божји, учећи их самим делом, да не треба чинити грех ради очувања земаљског живота, нити безакоњем гњевити Бога из љубави према овом привременом животу. Неки незнабошци, стари познаници Елеазарови, сажаљевајући Елеазара, тајно му донесоше уместо свињског друго месо, које није забрањено Законом, и шапнуше му на уво: узми ово и једи, пред свима уместо свињског, па ће сви видећи те где једеш месо, мислити да једеш свињско, које цар наређује да се једе, и тако ћеш избећи муке и смрт. Но благоразумни и побожни старац одмах одговори овако: Боље ми је да се овога часа бацим у ад него да Господа мог разгневим нарушавањем светог закона Његовог; нити доликује мојој старости да дволичим на саблазан многим младима. Јер када млади угледају где ја чиним то што ми ви саветујете, они ће рећи: „Гле, Елеазар, иако је у дубокој старости, остави древни закон наших отаца и прикључи се јелинима“. И тако ће они због дволичења мог одступити од истинитог Бога, и погинути: јер гледајући на мој пример, они ће почети презирати закон Божји и приступити јелинском безбожју, прелашћени љубављу према овом краткотрајном животу. А ја ћу осрамотити своју старост, поставши крив за погибију толиких душа. Но иако избегнем овдашње муке од људи, ипак нећу моћи ни у овом животу ни после смрти избећи руку свемоћнога Бога. Боље ми је да сада умрем, и храбро и јуначки пострадам за чесне и свете законе, јер ћу на тај начин старост своју украсити мушким трпљењем и младима оставити добар пример после себе. После ових речи, светога Елеазара повукоше даље на мучење, па и они људи који спочетка показиваху сажаљење према њему, сада се, због оваквог одговора његовог, запалише гневом и јарошћу против њега. И свештеник Божји би стављен на многе и страшне муке. И када се од љутих мука већ приближи к смрти, он уздахну и обрати се Господу овим речима: „Свезнајући и свенадгледајући Господе, Ти очигледно знаш да ја, иако сам могао избећи смрт, добровољно и с радошћу и љубављу примам ове љуте ране и подносим тешка мучења телом: јер страдам ради славе светог имена Твог“. – Рекавши то он сконча, оставивши својом смрћу пример јунаштва не само младићима него и целом народу јеврејском (2 Макав. 6, 18-31). Повест свештених књига о страдању светог Елеазара допуњује се још и следећим предањем: после жестоког бијења, њему улише у ноздрве љуто сирће које је одвратно мирисало, па га онда бацише у огањ. А он, помоливши се Богу да његове муке и смрт прими као жртву за цео народ јеврејски, предадс дух свој. После мученичке кончине светог Елеазара бише ухваћени седморо браће заједно са њиховом мајком. Пошто беху високог рода, њих послаше ради ислеђења самоме цару у Антиохију. Цар их примораваше да једу свињско месо, што јеврејски закон забрањује. У то пак време једење свињског меса било је очигледан доказ одступљења од Бога Саваота у кога су веровали Јевреји, и потврда припадања јелинству коме су се прикључили страшљивци међу Јеврејима. Споменута седморица браће, ученици пострадалог свештеника и учитеља јерусалимског Елеазара, добро памтећи његову науку, јуначки иступише за своју веру и не покорише се цару, нипошто не пристајући да преступе закон. Због тога их дуго бише и мучише бичевима и воловским жилама. О њиховом страдању и јуначкој неустрашивости пред мучитељем говори се овако у Светом Писму у Другој књизи Макавејској: Један од браће, онај најстарији по годинама, рече цару у име свих: „Шта хоћеш да нас питаш и да сазнаш од нас? Ми смо готови радије умрети него ли отачке законе преступити“. Разгневивши се, цар нареди да се ужаре тигањи и котлови. Када то би учињено, цар нареди да се младићу, који одговори у име свих, одреже језик, одере кожа, одсеку удови тела, пред очима остале браће и мајке. Мученика, лишеног свега тога и који је једва дисао, цар нареди да предаду огњу и пеку на тигању. Док се силна пара дизаше од тигања, браћа заједно са мајком сокољаху један другог на јуначко умирање говорећи: Господ Бог гледа, и ради истине наше смиловаће се на нас, као што Мојсије изјави у својој песми пред лицем народа: „И на слуге Своје смиловаће се“. Када на овакав начин умре први, изведоше другога на поругу, и када му с главе одраше кожу са косом питаху га: Хоћеш ли јести свињско месо пре но што ти стану мучити цело тело секући ти удове? – А он, одговарајући на свом језику, рече: Не! – Стога и он прими онако исто мучење, као и први. А када беше на издисају он рече: Ти нас, бедниче, лишаваш земаљског живота, али ће Цар света нас, умрле због Његових закона, васкрснути за живот вечни. Потом трећи брат би подвргнут порузи. И кад му затражише језик, он га одмах исплази, и у исто време неустрашиво пружи руке и јуначки рече: Од неба сам их добио, и ради закона његовог не жалим их, и од њега ћу их надам се опет примити. – Сам цар и они што беху с њим дивљаху се јунаштву дечака, јер ниушта не сматраше муке. Када и овај сконча, мучитељи и четвртога брата мучише на исти начин. И када беше при издисају он овако говораше: Они које убијају људи полажу наду на Бога да ће их Он опет оживети; за тебе пак неће бити васкрсења у живот. Затим приведоше петога брата и стадоше га мучити. Погледавши на цара он рече: Имајући власт над људима ти, премда си трулежан, чиниш што хоћеш; али не мисли да ће род наш бити остављен од Бога. Почекај, па ћеш видети велику силу Његову, како ће Он казнити тебе и потомство твоје. После тога приведоше шестога брата, и он, спреман на смрт, рече: Не обмањуј себе узалуд, јер ми подносимо ово себе ради, сагрешивши Богу нашем; због тога се и догодише ове чудне ствари.[5] Но немој мислити да ћеш остати некажњен ти који си устао на Бога. У свему овоме достојна је неизмерног дивљења и славног спомена чудесна мајка, која, гледајући како седам синова њених гину у току једнога дана, благодушно подношаше то са надом у Господа. Пуна јуначке мудрости и свој женски ум крепећи мушким духом, она сокољаше свакога од њих на завичајном језику и говораше им: Ја не знам како се јависте у утроби мојој, јер нити вам ја дадох дух и живот, нити ја саставих удове свакога од вас. Но Творац света, који је саздао род људски и устројио происхођење свих, даће вам опет дух и живот са милошћу, пошто ви сада не штедите себе саме ради закона Његових. Међутим, Антиох, сматрајући да је унижен и да га оваквим речима исмевају, увераваше најмлађег брата, који једини беше још у животу, не само речима него и заклетвом, да ће га обогатити и усрећити, ако одступи од отачких закона, и да ће га имати за пријатеља, и да ће му поверити високе дужности. Али пошто јуноша никакву пажњу не обрађаше на све то, цар дозва мајку и наговараше је да посаветује сину оно што ће га спасти. После дугог наговарања она пристаде да посаветује сина. И нагнувши се к сину, подсмевајући се свирепом мучитељу, она овако говораше на матерњем језику: Сине! смилуј се на мене која сам те девет месеци носила у утроби, три године те дојила млеком, отхранила те, однеговала и васпитала. Молим те, чедо, погледај на небо и земљу, и видећи све што је на њима – познај да је све то створио Бог из ничега, и да је тако постао и род људски. Не плаши се овог телоубице, него буди достојан браће своје и прими смрт, да бих те ја, по милости Божјој, опет примила са браћом твојом. Када она продужи и даље говорити, јуноша рече: Шта ви чекате? Ја не слушам наређење царево, него слушам наређење Закона, даног оцима нашим преко Мојсија. А ти, проналазачу свих зала против Јевреја, нећеш умаћи рукама Божјим; ми страдамо за грехе своје. Ако се Господ наш, да би нас поучио и уразумио, и разгневио на нас за кратко време, ипак ће се опет Смиловати на слуге Своје. Ти пак, безакониче, и најпоганији од свих људи, не превазноси се узалуд, надимајући се празном надом при подизању руке своје на небеске слуге Његове, јер још ниси избегао суд свемогућег и свезнајућег Бога. Браћа наша, који сада претрпеше кратко мучење, добише по обећању Божјем живот вечни, а ти ћеш, по суду Божјем, добити праведну казну за гордост своју. Ја пак, као и моја браћа, предајем и душу и тело за отачке законе, призивајући Бога да се ускоро смилује на Израиљ, и да ти са мучењем и бијењем исповедиш да је Он једини Бог, и да се на мени и на браћи мојој заврши Сведржитељев гнев, који је праведно постигао сав род наш. Тада се цар разјари на њега љуће него на друге, горко патећи што је исмејан. Тако и овај седми брат оде чист из живота, у свему се уздајући у Господа (2 Макав. 7, 2-40). Видећи то, блажена мајка, којој име беше Соломонија, испуни се неисказане радости што испред себе посла Господу децу своју беспрекорну; и ставши над телима њиховим она пружи увис руке своје, па помоливши се топло са сузама радосницама, предаде дух свој у руке Божије. Тако сконча мајка са децом својом, положивши душе своје за закон Бога Сведржитеља. Због проливене крви слугу Својих Бог се смилова на јеврејски народ, те подиже међу Јеврејима човека храбра, по имену Јуду, прозваног Макавеј, из рода свештеничка. Са војном силом Јуда јуначки противстаде незнабожном цару Антиоху, и победивши га прогна војводе његове. Затим Јуда поби многе који беху пришли јелинском незнабожју, и очисти храм од идола, о чему опширно говоре Књиге Макавејске. Цар пак Антиох, кажњен праведним судом Божјим, стаде још у овом животу љуте муке трпети: њему се унутра у телу отвори неизлечива рана, и сва изнутрица његова узавре црвима, при чему од тела његова излажаше неподношљив смрад. Тада кукавни Антиох, по пророчанству најмлађег од мученика (2 Макав. 7, 34-35), признаде и против своје воље Бога истинога, и стаде тражити Онога кога је раније гонио. Но Господ не дарова милост ономе који сам није указивао милост људима. Антиох, не приносећи искрено покајање, умре злом смрћу. А свемоћни Бог, прослављан тада, прославља се и сада од свих нараштаја, и увек ће бити прослављан у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  4. Светом архијерејском Литургијом, резањем славског колача, свенародним сабором и славском трпезом хришћанске љубави прослављен је празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, славе цркве у острошком манастиру коју је, по предању подигао Свети Василије Острошки. Свету архијерејску Литургију са свештенством у сриједу 27. септембра служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Звучни запис беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија након прочитаног Еванђелског одељка Звучни запис беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на крају Свете Литургије ВИДЕО ПРИЛОГ Током Литургије, надахнут великим празником и благословом острошке светиње, бесједећи је поучавао сабране, а подсјетио је да је Свети Василије Острошки један од оних који вјековима свједоче Христово Распеће. – Доље гдје почива његов ћивот, тамо је црквица посвећена Светом Ваведењу Пресвете Богородице, а Ваведење је почетак откривења Божијег и Божије тајне и јављања Христовог. Ваведењем почиње домострј спасења рода људског. Дубок и мудар је био Свети отац Василије. Зато је и посветио храм Ваведењу, као што је и овај храм посветио Воздвижењу Часног Крста. Часном Крсту је посветио ову пећину и ову планину, тако да је све у овој светињи и у овој планини Божијој, стијени Божијој и у животу Светог Василија, у животу Исаије који се овдје подвизавао прије њега и у животу свих оних који су овдје долазили и долазе кроз вјекове, у знаку Христовог Распећа и Часног Крста – казао је Митрополит Амфилохије. Он је објаснио да је човјек створен у знаку Часног Крста, јер када рашири руке његово тијело представља крст. Човјек је, рекао је, призван да живи у знаку Крста, а то је уписано у биће самог Бога. Говорећи о хришћанству Запада Митрополит Амфилохије је рекао да је данас све мање и мање живога Бога у свијести западних хришћана. – Шта ради данас западни свијет коме смо и ми почели да се клањамо? Шта друго ради него прогони Христа из људског живота? А прогони га управо тиме што све више и више заборавља да је Он Бог, да је сишао са неба на земљу и све више заборавља да је људски живот овјде и да је човјек призван да се сараспне Христу. Она ријеч јеванђељска ”ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека зме крст свој и нека иде за мном”. У знаку крста је људски живот, не само у природи људској, него и у дјелању људском овдје на земљи. У знаку Часног Крста је живот Бога овјде на земљи, то значи у знаку жртвовања, у знаку љубави према живом Богу и у знаку љубави према ближњима својим – казао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Бесједећи говорио је и о породици која је данас разорена и казао да је Црквени суд Митрополије црногорско-приморске само ове године развео 42 брака, због чега је он као духовни пастир веома тужан. – Био сам тужан заједно са свештеницима. Међу онима који су се разводили био је и један брачни пар који је само прије годину склопио брак, а остали негдје послије 2000. године. Разговарајући са тим људима и гледајући разлоге за те разводе, очевидно да ти људи нијесу схватили светињу живота, светињу брака, светињу породице. Нема осјећања да је брак светиња над светињама. Брак јесте љубав, али она распета љубав – казао је Митрополит и истакао да је светиња брака данас угрожена више него икад. Митрополит Амфилохије је истакао да права и истинска љубав, Божија љубав у знаку које је људско биће и људски живот данас се претвара у неморал. – Да не скрнавимо ову светињу, са оним у шта се та љубав претвара данас и у Србији и у Црној Гори, а почело је то у Еворпи. Догађају се параде срама, смрада…љуте се да говорим језиком мржње, али то је парада неморала, обесвећење људског тијела и људске душе, обесвећење тајне љубави Богом дане и уграђене у људску природу. И то нам данас долази са обесвећеног и раскрштеног запада – казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит је подсјетио да је наш народ увијек гледао према истоку, гдје сунце излази, гдје су Јерусалим, Витлејем и све хришћанске светиње које сијају и зраче. – Колико је данас лажних богова, идеала, идеологија којима се људи клањају данас широм свијета. Нажалост, то најдубље богоодступништво, а кроз њега и братоодступништво креће са некада светог запада, хришћанског запада, гдје су своје мошти оставили апостоли Петар и Павле, онога запада који је родио велике и свете Божије људе – казао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Поводом манастирске славе у остошкој пештери сабрало се бројно свештенство, монаштво и вјерни народ из разних крајева свијета, који су се причестили Светим Тајнама Христовим, а потом је Митрополит Амфилохије са свештенством благосиљао и пререзао славски колач. На крају богослужења он је сабранима казао да је Свето Причешће најјача молитва за здравље тјелесно и духовно чиме се Бог усељава у људе. Подсјетио је да је прошле године у ове дане код нас долазио Патријарх јерусалимски Теофило, као и да је Јерусалимска црква која такође свечано и молитвено прославља данашњи елики празник мајка свих цркава, а коментарисао је и дјеловање тзв. црногорске цркве, која није призната ни од једне канонске и аутокефалне православне цркве у свијету. – Ово што видите код нас, ова некакава црногорска црква, безбожна црква, која у Бога Христа не вјерује, нема приступа Светом Гробу Христовом у Јерусалиму, каква је то црква? То су браћо и сестре не само они него мало шире Јудини сватови, они који продају вјру за вечеру. Данас се у том правцу креће сва Европа и Америка, а за њима хоће да иду Црна Гора и Србија, однсно они којима је Бог допустио да у овом тренутку буду на челу Црне Горе и Србије . закључио је Митрополит Амфилохије. Заједничарење у острошкој светињи настављено је за трпезом хришћанске љубави коју је припремила острошка братија, а која је традиционално на Крстовдан увијек посна. Извор: Манастир Острог
  5. Светом архијерејском Литургијом, резањем славског колача, свенародним сабором и славском трпезом хришћанске љубави прослављен је празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, славе цркве у острошком манастиру коју је, по предању подигао Свети Василије Острошки. Свету архијерејску Литургију са свештенством у сриједу 27. септембра служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Звучни запис беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија након прочитаног Еванђелског одељка Звучни запис беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на крају Свете Литургије ВИДЕО ПРИЛОГ Током Литургије, надахнут великим празником и благословом острошке светиње, бесједећи је поучавао сабране, а подсјетио је да је Свети Василије Острошки један од оних који вјековима свједоче Христово Распеће. – Доље гдје почива његов ћивот, тамо је црквица посвећена Светом Ваведењу Пресвете Богородице, а Ваведење је почетак откривења Божијег и Божије тајне и јављања Христовог. Ваведењем почиње домострј спасења рода људског. Дубок и мудар је био Свети отац Василије. Зато је и посветио храм Ваведењу, као што је и овај храм посветио Воздвижењу Часног Крста. Часном Крсту је посветио ову пећину и ову планину, тако да је све у овој светињи и у овој планини Божијој, стијени Божијој и у животу Светог Василија, у животу Исаије који се овдје подвизавао прије њега и у животу свих оних који су овдје долазили и долазе кроз вјекове, у знаку Христовог Распећа и Часног Крста – казао је Митрополит Амфилохије. Он је објаснио да је човјек створен у знаку Часног Крста, јер када рашири руке његово тијело представља крст. Човјек је, рекао је, призван да живи у знаку Крста, а то је уписано у биће самог Бога. Говорећи о хришћанству Запада Митрополит Амфилохије је рекао да је данас све мање и мање живога Бога у свијести западних хришћана. – Шта ради данас западни свијет коме смо и ми почели да се клањамо? Шта друго ради него прогони Христа из људског живота? А прогони га управо тиме што све више и више заборавља да је Он Бог, да је сишао са неба на земљу и све више заборавља да је људски живот овјде и да је човјек призван да се сараспне Христу. Она ријеч јеванђељска ”ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека зме крст свој и нека иде за мном”. У знаку крста је људски живот, не само у природи људској, него и у дјелању људском овдје на земљи. У знаку Часног Крста је живот Бога овјде на земљи, то значи у знаку жртвовања, у знаку љубави према живом Богу и у знаку љубави према ближњима својим – казао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Бесједећи говорио је и о породици која је данас разорена и казао да је Црквени суд Митрополије црногорско-приморске само ове године развео 42 брака, због чега је он као духовни пастир веома тужан. – Био сам тужан заједно са свештеницима. Међу онима који су се разводили био је и један брачни пар који је само прије годину склопио брак, а остали негдје послије 2000. године. Разговарајући са тим људима и гледајући разлоге за те разводе, очевидно да ти људи нијесу схватили светињу живота, светињу брака, светињу породице. Нема осјећања да је брак светиња над светињама. Брак јесте љубав, али она распета љубав – казао је Митрополит и истакао да је светиња брака данас угрожена више него икад. Митрополит Амфилохије је истакао да права и истинска љубав, Божија љубав у знаку које је људско биће и људски живот данас се претвара у неморал. – Да не скрнавимо ову светињу, са оним у шта се та љубав претвара данас и у Србији и у Црној Гори, а почело је то у Еворпи. Догађају се параде срама, смрада…љуте се да говорим језиком мржње, али то је парада неморала, обесвећење људског тијела и људске душе, обесвећење тајне љубави Богом дане и уграђене у људску природу. И то нам данас долази са обесвећеног и раскрштеног запада – казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит је подсјетио да је наш народ увијек гледао према истоку, гдје сунце излази, гдје су Јерусалим, Витлејем и све хришћанске светиње које сијају и зраче. – Колико је данас лажних богова, идеала, идеологија којима се људи клањају данас широм свијета. Нажалост, то најдубље богоодступништво, а кроз њега и братоодступништво креће са некада светог запада, хришћанског запада, гдје су своје мошти оставили апостоли Петар и Павле, онога запада који је родио велике и свете Божије људе – казао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Поводом манастирске славе у остошкој пештери сабрало се бројно свештенство, монаштво и вјерни народ из разних крајева свијета, који су се причестили Светим Тајнама Христовим, а потом је Митрополит Амфилохије са свештенством благосиљао и пререзао славски колач. На крају богослужења он је сабранима казао да је Свето Причешће најјача молитва за здравље тјелесно и духовно чиме се Бог усељава у људе. Подсјетио је да је прошле године у ове дане код нас долазио Патријарх јерусалимски Теофило, као и да је Јерусалимска црква која такође свечано и молитвено прославља данашњи елики празник мајка свих цркава, а коментарисао је и дјеловање тзв. црногорске цркве, која није призната ни од једне канонске и аутокефалне православне цркве у свијету. – Ово што видите код нас, ова некакава црногорска црква, безбожна црква, која у Бога Христа не вјерује, нема приступа Светом Гробу Христовом у Јерусалиму, каква је то црква? То су браћо и сестре не само они него мало шире Јудини сватови, они који продају вјру за вечеру. Данас се у том правцу креће сва Европа и Америка, а за њима хоће да иду Црна Гора и Србија, однсно они којима је Бог допустио да у овом тренутку буду на челу Црне Горе и Србије . закључио је Митрополит Амфилохије. Заједничарење у острошкој светињи настављено је за трпезом хришћанске љубави коју је припремила острошка братија, а која је традиционално на Крстовдан увијек посна. Извор: Манастир Острог View full Странице
  6. У Цетињском манастиру прослављена Мала Госпојина – храмовна слава манастира, служили Митрополити Амфилохије и михаловско-кошицки Георгије 21. септембра 2017. Светом архијерејском литургијом, резањем славског колача и славском трпезом хришћанске љубави у Цетињском манастиру је у четвртак, 21. септембра прослављен празник Рождество Пресвете Богородице – Мала Госпојина, храмовска слава ове светиње. Служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Митрополит михаловско-кошицки Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгије, који са шездесетак поклоника из своје Епархије борави у посјети светињама Митрополије црногорско-приморске. Саслуживало им је многобројно свештенство Српске, Руске, Грчке и Православне цркве Словачке и чеших земаља. У току Литургије Митрополит Амфилохије је миропомазао новокрштену слушкињу Божију Дарију. Након причешћа вјерних, Архијереји су са свештенством благосиљали славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије у архипастирском слову поздравио Митрополита Георгија и његово свештенство и остале поклонике из Чешке и Словачке, као и госте из Русије и Грчке. Он је казао да je Цетиње град Пресвете Богородице. „Она је његова покровитељка откада је утемељен, јер је већина храмова у њему њој посвећена. Она је, сада заједно са руком Светог Јована Крститеља, са својом чудотворниом иконом коју је сликала рука апостола Луке, заиста покровитељ овога града“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је благодаран Пресветој Дјеви за данашње сабрање на Цетињу и позвао све присутне да се помоле Мајци Божијој да не дозволи утамничење иконе Богородице Филеримос у пећину на Цетињу, што је намјера овдашњих властодржаца. „Они су присвојили икону Пресвете Дјеве која припада Богу, Пресветој Дјеви и свима хришћанима на свијету. Она је као њихова, па они хоће да на њој паре зарађују, да је стрпају у пећину. Помолимо се Богу да ове године она буде враћена у ову светињу и да овај краљевски град испуни завјет краља и господара Николе и цара страстотерпца Николаја Романова о градњи цетињског саборног храма Свете Тројице“, казао је он. Рекао је да је данашње богослужење почетак градње храма Свете Тројице на платоу изнад Цетињског манастира, у којој треба да буду чуване рука Светог Јована Крститеља, икона Богородице Филеримске и честица Часног Крста. Митрополит Амфилохије се посебно осврнуо на реаговање дијела овдашње јавности на своју недавну бесједу у овом манастиру која се односила на значај светог крштења. Он је рекао да је тада говорио о томе да су сви они који су стварали Црну Гору били крштени и миропомазани. „Свједоци тога су и мошти Светога Петра Цетињскога, Светога Василија Острошкога и ове друге светиње. И онда сам рекао, можда је мало тешко, нешто што сам чуо од мога духовног оца авве Јустина. Он је то рекао у Србији неком Брозовом официру који га је послије рата посматрао и ругао му се у возу. Кад му је рекао да је и он Србин рођен у Шумадији, Свети Јустин му је рекао да се и волови рађају у Шумадији, да пасу шумадијску траву, али нијесу Срби“, казао је Владика Амфилохије. Он је објаснио да је тај случај поменуо и овдје за Црногорце. „Црногорци који нијесу крштени, Црногорци који нијесу миропомазани, који не вјерују у Бога, они не признају ни Светог Петра Цетињскога, Светог Василија Острошкога и њихову Светињу. А ја таквима кажем: По чему сте Црногорци? По томе што сте рођени у Црној Гори? Па и волови и козе се рађају у Црној Гори, али нијесу Црногорци и Црногорке. Јесу црногорски волови и црногорске козе, али нијесу Црногорци и Црногорке који су цјеливали и цјеливају мошти Светог Петра Цетињског и икону Мајке Божије, покровитељке овога града. Њену икону хоће да стрпају у пећину да на њој зарађују паре. Јесу ли то Црногорци, је ли то култура“, упитао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је Митрополиту Георгију поклонио копију иконе Богородице Филеримос, на што је Владика узвратио иконом Светог ђакона Светог Василија Острошког, за коју је рекао да вјерује да се ради о првој икони светитеља чије мошти су недавно откривене у острошкој светињи. Након Литургије је у трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског приређена славска трпеза хришћанске љубави. Рајо Војиновић Фото: Јован Радовић © 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска НАПОМЈЕНА (СА ФБ ПРОФИЛА Г. ЈОВАНА МАРКУША, ЦЕТИЊЕ): МАКЕТА САБОРНОГ ХРАМА НА ЦЕТИЊУ КОЈИ ЈЕ ПОЧЕО ДА СЕ ГРАДИ НА ПЛАТОУ,,НОВА ЏАДА" У БЛИЗИНИ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА 1934.Г. ПОСЛИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА 1951. ПРИПРЕМЉЕНИ КАМЕН ЗА ХРАМ ОТЕЛА ГРАДСКА ВЛАСТ ЗА ИЗГРАДЊУ ЗГРАДЕ У КОЈОЈ СЕ ДАНАС НАЛАЗИ УПРАВА ЗА ЗАШТИТУ КУЛТУРНИХ ДОБАРА ЦРНЕ ГОРЕ, А ТЕМЕЉЕ У ВИСИНИ ЧОВЈЕЧЈЕГ ТИЈЕЛА ВРЕМЕНОМ РАЗНИЈЕЛИ РАЗНИ ОТИМАЧИ ЗА ИЗГРАДЊУ СВОЈИХ ОБЈЕКАТА. САБОРНИ ХРАМ НА ЦЕTИЊУ Прву скицу за Саборну цркву на Цетињу направио је архитекта Драгиша С. Милутиновић 1870. године. Није нам познато да је било конкретних активности на плану изградње Саборне цркве, све до 1910. Тада је на простору између Дома краљевске владе (садашњег Владиног дома) и „Биљарде“ била предвиђена локација за нову Саборну цркву, коју је у славу јубилеја педесетогодишње владавине краља Николе и проглашења Црне Горе за Краљевину, желио да подигне руски цар Николај II. Освећење камен-темељца обавио је митрополит Митрофан Бан са свештенством у августу 1910. године. Изградњом оваквог катедралног храма задовољила би се потреба становништва за простором који је потребан за молитву, с обзиром да је садашња манастирска црквица, која сада служи као катедрала Митрополије црногорско-приморске, сувише мала, јер у њу „не може стати ни стотину душа“. Али како је ускоро послије полагања камена темељца почео Балкански рат, затим и Први свјетски рат, замисао о подизању катедралног храма је остала неостварена. Поновну иницијативу за подизање велелепног саборног храма, дао је митрополит Гаврило Дожић. Цетиње, као сједиште Митрополије није имало репрезентативну цркву, и била је намјера да се подигне велелепни храм и посвети Светим апостолима Петру и Павлу. По замисли митрополита Гаврила, храм је требао да буде саграђен у романско-византијском стилу, са једним великим кубетом, као Високи Дечани и манастир Морача. Цијела црква је имала да буде саграђена од тесаног камена, а унутрашњи иконостас од мермера. Са одобрењем краља Александра, 1929. године предузете су мјере да се та давнашња замисао оствари. Исте године је расписан конкурс за израду идејних скица. Одзив стручне јавности је био изузетно велик. Данас се та грађа чува у Цетињском манастиру. Овом приликом историјска Tабља је изабрана као мјесто на коме ће се подићи нови храм. Намјера је била да се доцније, када се за то буду указале прилике, поред храма подигне и зграда Митрополије. Земљиште на коме је требала да се сагради црква било је више за 26 метара од нивоа вароши, тако да би се нови храм могао видјети са свију крајева вароши. Зидови су требали бити од камена, а кров прекривен бакром или оловом. 1) Припремни радови су отпочели 1934. године. Пробијен је и уређен пут до платоа изнад Цетињског манастира, локације будућег саборног храма. Приликом прављења усјека у брду отворио се улаз у Цетињску пећину, за коју су касније спелеолози утврдили да је богата спелеолошким украсима или „пећинским накитом“ ријетких боја. На потпуно припремљеном платоу урађени су темељи храма и отпочето је са градњом зидова, али је даљу изградњу прекинуо Други свјетски рат. Tемељи од лијепог тесаног камена опстали су све до средине педесетих година XX вијека. Поред плана да се у овај храм пренесу посмртни остаци краља Николе и краљице Милене, постојао је и план да се направи костурница борцима погинулим у Првом балканском рату, који су своје кости оставили за ослобођење Скадра од Tурака. Запис о овом плану можемо наћи у „Споменици прославе 25-годишњице ступања Црне Горе у Балкански рат и оснивање првог самосталног добровољачког батаљона у Црној Гори 1912–1937“, Цетиње 1938. године. 2.) Поновна иницијатива за изградњу саборног храма, на истој локацији, покренута је 1993. године, од стране Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског, скендеријског и егзарха Пећког трона др Амфилохија Радовића. фусноте: 1.) „Зетски гласник“, бр. 52, Цетиње, 1934, стр. 2. 2.) Ј. Б. Маркуш, „Повратак краља Николе у отаџбину“, Светигора, Цетиње, 2001, стр. 211-218.
  7. По свјeдочењу старих становника Коника, на мјесту бивше пијаце осамдесетих година прошлог вијека пронађени су земни остаци страдалника, највјероватније ту сахрањених у једној од бројних јама, насталих у Подгорици од кратера авионског бомбардовања. О свему овоме тада је писала и титоградска Трибина и јављао радио Титоград. Зато је постављање Крста на овом мјесту значило и обиљежавање светиње људских гробова чије кости вапију да се изваде из земље, окаде и сахране достојанствено уз молитву. Будући да је велики број наше браће исламске и римокатоличке вјероисповијести потписао петицију и дао свој прилог за градњу Цркве Светог Василија Острошког, сигурни смо да ово недјело није инспирисано вјерским разликама, већ да иза свега стоје лични интереси појединаца. Зато оне који атакују на ово мјесто вођени трговачким духом и личним интересима треба да знају да скрнављењем Крста и иконе вријеђају светињу вјере и светињу људских гробова, а свима је добро познато како пролазе они који се огријеше о светињу крста, гроба и Светог Василија Острошког Чудотворца. Црквена Општина подгоричка http://www.mitropolija.com/saopstenje-crkvene-opstine-podgoricke-povodom-skrnavljenja-krsta-i-ikone-svetog-vasilija-ostroskog-na-koniku-u-podgorici/
  8. У ноћи између 24. и 25. априла 2017.године непознати починиоци су вандалски оскрнавили и отуђили Острошки крст и икону Светог Василија Острошког Чудотворца који су били молитвено постављени 23. априла, када је служена свечана Васкршња служба на мјесту гдје је планирана градња цркве Светог Василија Острошког на Конику у Подгорици, иначе и ДУП-ом предвиђеној локацији за вјерски објекат. Постављањем Крста и Иконе такође је било обиљеженo мјесто страдања невиних људи, побијених бомбардовањем 5. маја 1944. године. По свјeдочењу старих становника Коника, на мјесту бивше пијаце осамдесетих година прошлог вијека пронађени су земни остаци страдалника, највјероватније ту сахрањених у једној од бројних јама, насталих у Подгорици од кратера авионског бомбардовања. О свему овоме тада је писала и титоградска Трибина и јављао радио Титоград. Зато је постављање Крста на овом мјесту значило и обиљежавање светиње људских гробова чије кости вапију да се изваде из земље, окаде и сахране достојанствено уз молитву. Будући да је велики број наше браће исламске и римокатоличке вјероисповијести потписао петицију и дао свој прилог за градњу Цркве Светог Василија Острошког, сигурни смо да ово недјело није инспирисано вјерским разликама, већ да иза свега стоје лични интереси појединаца. Зато оне који атакују на ово мјесто вођени трговачким духом и личним интересима треба да знају да скрнављењем Крста и иконе вријеђају светињу вјере и светињу људских гробова, а свима је добро познато како пролазе они који се огријеше о светињу крста, гроба и Светог Василија Острошког Чудотворца. Црквена Општина подгоричка http://www.mitropolija.com/saopstenje-crkvene-opstine-podgoricke-povodom-skrnavljenja-krsta-i-ikone-svetog-vasilija-ostroskog-na-koniku-u-podgorici/ View full Странице
×
×
  • Create New...