Претражи Живе Речи Утехе

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Бадњи дан са свештенством, уз молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија и вјерног народа, Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Високопреосвећени је казао да је Господ оцима нашим говорио о великим Светим тајнама кроз пророке, а пуноћа Његовог јављања о Својој тајни, Тајни овога свијета, људскога живота и смисла човјечанства откривена је у рођењу дјетета Исуса у Витлејему. Подсјетио је владика да пророштва о Њему започињу од прадревних времена, од Адама и Еве, послије њиховога гријеха, када су погазили заповјест Божију и одрекли се живога Бога и Његове заповјести. Сваки од древних пророка је свједочио о Христовом доласку. “ И сва та пророштва су се остварила у овај свети дан Христовог рођења, дан Божића малог дјетета од Дјеве рођенога у коме су се сабрале све тајне неба и земље, који је творац, кроз кога је Господ – Бог Отац, створио небо и земљу и све што постоји. Кроз Њега је постало све што је постало. Он бјеше у почетку као вјечни Логос, вјечна Ријеч Божија у Богу. Као Бог, Ријеч Божија је постојала у Богу Оцу да би кроз Њега Бог Отац створио небо и земљу и све што постоји. И када је дошла пуноћа времена Господ је послао Сина Свога у овај свијет да посвједочи Себе и Оца Свога небескога, да нас научи да и ми њега називамо: Оче наш, који си на небесима.“ Даље је објаснио да не само да је Бог Отац Његов Отац од вјечности, него да је Отац свију нас и да зато увијек изговарамо ту дивну молитву коју смо од Христа научили, а у којој исповједамо и Тајну Свете Тројице: „Кад кажемо Оче наш, који си на небесима, онда исповједамо Бога Оца кроз кога је све постало што је постало. Да се свети име Твоје, име Његово које је изнад сваког имена јесте управо име Исус Христос, Син Божији, јединородни. Да се свети то име Његово, да буде свето и у нама, да кроз нас проговори Његово име. Да дође царство Твоје, то је Тајна Духа Светога, Трећега лица Пресвете Тројице.“ А откривањем Пресвете Тројице, казао је Митрополит, призван је и свијет и човјек нарочито, да испуни вољу Божију: да буде воља Твоја и на земљи као што је на небу. Настављајући тумачење молитве Господње, владика је појаснио да призив хлеб наш насушни дај нам данас, није призив на свакидашњи хљеб, већ је Он хљеб живота који силази са неба. Подсјетио је и на ријечи самога Господа: Ја сам хљеб живота који силази са неба, ко једе од овога хљеба неће умријети, него ће вјечно жив бити. „Зато се назива надсуштаствени хљеб, кроз кога и овај земаљски хљеб и храна добија свој прави смисао, а кроз њега и људски живот и храна. И све што се догађа са човјеком, и тијело његово, постајући призвано да и оно буде обиталиште Духа Светога, и душа његова, такође. И човјек постаје биће кроз Њега и преко Њега, кроз Његово рођење и оваплоћење, и човјек постаје не само душа жива, него у маломе богочовјек. Прима у себе квасац богочовјечности, Божији квасац, и човјек који је рођен у овоме пролазноме свијету, и који је по својој природи смртан, он кроз то Христово оваплоћење и рођење постаје бесмртно, вјечно биће.“ Човјек је биће призвано не просто да се рађа на земљи, него да се силом Духа Светога и водом преобрази у биће вјечно, непролазно, бесмртно биће, и то је смисао људскога живота, поручио је Архиепископ цетињски Амфилохије: „И тај најдубљи смисао људскога живота се открива управо нама овдје на земљи кроз Христово рођење. Зато ми прослављамо Господа нашега на овај Бадњи дан, поздрављајући се и преко бадањака, који је симбол Њега као дрвета живота вјечнога и непролазнога. Прослављамо Његов рођендан – Божић, прослављамо Њега као малог, као Божића, као мало дијете рођено од Духа Светога и Пресвете Дјеве, и кроз Његово рођење прослављамо свако рођење.“ Посебно је истакао да је кроз материнство Пресвете Богородице призвано свако срце сваке мајке да постане срце Богомајке. И свако дијете кроз причешће Тијелом и Крвљу Христовом, тим надсуштаственим хљебом, призвано је да постане бесмртно биће, вјечно и непролазно: „За вјечност је рођен човјек, а не за смрт и пролазност, то је она најдубља тајна наше вјере хришћанске и овога дана и догађаја, којега данас прослављамо. Зато су хришћани најдубљи и најмудрији људи на земљи, јер прослављају не смртнога, пролазнога човјека, него бесмртнога, прослављајући Богочовјека, прослављају ту богочовјечност, која је Светом тајном крштења уграђена у људско биће и живот, у људско рађање и живљење на земљи, и у вјекове вјекова. Зато се на овај дивни и Свети празник поклонимо Оцу и Сину и Духу Светоме – Богу нашем“, закључио је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Свете литургије, честитајући празник, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је у пјесми анђела и пастира, коју и ми данас појемо, Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља, садржан сав закон и призвање нас људи овдје на земљи: „Да прослављамо име Божије, које је изнад свакога имена и у коме је суд и правда, по Светоме Петру Цетињском, и да у исто вријеме, прослављајући име Божије, славећи Га на небесима, стварамо мир овдје на земљи. И да се васпостаља добра, благословена и мирна воља међу људима, међу свима народима. То је оно што је донио Господ Својим доласком у овај свијет, и то је оно на шта су призвани сви људи и земаљски народи. Мир Божији, Христос се роди!“ Ваистину се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци). Звучни запис беседе Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да кроз огањ Духа Светога живи све што живи и дише све што дише. „То је огањ који је сишао на Христа док се крштавао у ријеци Јордану силаском Духа Светога у виду голуба, огањ који је засијао из Његовог гроба када је васкрсао из мртвих и који је обасјао умове и срца Његових првих ученика и огањ који је сишао на свете ученике и апостоле на гори сионској у виду огњених језика“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додаје је да од тада до данас тај свети огањ, огањ Духа Светога животворнога, који од Бога Оца исходи, а Сином и Оцем се дарује овом свијету, сија и обасјава, на првом мјесту оне који примају свету тајну крштења, „Који примају у себе тај свети Божански огањ, огањ вјере и огањ живљења по заповијестима Христовим, по вјери, огањ који је засијао и на гори преображења када се Господ преобразио, када је лице његово засијало свјетлије од сунца и хаљине Његове постале бјеље од снијега пред тројицом изабраних ученика Његових и пред двојицом пророка“, рекао је он. Рекао је да тај огањ у својим њедрима носи Црква Христова. кроз вјекове. „Њиме Црква Христова обасјава сваког човјека који долази у овај свијет – огњем вјечнога и непролазнога Божанскога живота. Она је носилац и свједок тога огња. И то је тај огањ кога и ми призивамо на свакој Светој служби Божјој да сиђе на нас и на наше дарове. И да преобрази и препороди нас, да нам подари од овога смртнога и пролазнога живота вјечни и непролазни живот и да наше дарове преобрази силом тога огња у Своје тијело и Своју крв да би се ми причешћивали тијела и крви Његове“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу 25. по Духовима, дана 08. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Боботи. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Герман Богојевић (Епархија канадска), протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протојереј Горан Горановић, парох боботски и ђакон Војислав Николић. На светој Литургији се поред мноштва верника причестио и велик број деце предвођен својим вероучитељем господином Вукашином Бојићем. Владика Херувим беседио је после заамвоне молитве: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и спасење данашњи недељни дан који нас је сабрао у храм Светог великомученика Георгија овде у Боботи. Сабрали смо се да прославимо име Божје и да се кроз молитву сетимо наших предака и свих оних који су својим животом угодили Господу. Суштина сваког Сабрања је да нас упућује на стазу спасења, стазу која води у вечни живот. Све што је у Домостроју спасења откривено поручује човеку да ходи правим путем ка Царству Небеском. Слушајући Свето Јеванђеље слушамо речи Царства Небеског које у свом животу требамо да подражавамо. Многа искушења нас одвраћају од јеванђелског пута, али Црква Божја установила је период поста и покајања да бисмо могли припремати своје душе за вечност. Кад год се сабирамо у свети храмовима на светој Литургији ми можемо предокусити благодатне дарове Царства Небеског. Нема лепше заједнице нити пуноће ван Цркве Божје, јер се ту открива Живи и Делатни Бог. Даје нам се кроз Крв и Тело Христово, а то су енергије Божје. Лепо је данас бити овде, видети да се цела Црква причести и да учествује у Тајни. То је Тајна живота која нас упућује на пут покајања и чишћење душе, на задобијање врлина које су нам потребне да бисмо ходили трновитим путем ка Царству Небеском. Данашње Свето Јеванђеље нас поучава да требамо изграђивати братску љубав. Морамо изграђивати братску љубав да бисмо били небески народ, да бисмо посведочили све лепоте које су нас кроз историју красиле. Братска слога је испуњење нашег светосавског пута. Не може бити ништа прече од изграђивања међусобне љубави. Често пута можемо чути како једни са другима не причамо и немамо никакав однос, комшија са комшијом, брат са братом, сестра са сестром. То није добро. То није благословен пут, није пут ка изграђивању наше заједнице са Богом. Свето Јеванђеље нас упућује на братску љубав која почиње од нас самих, од свакога човека понаособ. Сваки човек треба у свом срцу да осећа ту братску љубав. Братска љубав треба да буде делатна, да својим дејством плени и грли онога поред себе. То је она светосавска етика којој требамо да стремимо, оно што нам је свети Сава својим животом осведочио, а на шта нам указују штива која читамо. Нека би да Бог да заиста ходимо светосавским путем, да изграђујемо љубав која нас води ка пуноћи живота у Цркви Божјој. Црква Божја нека нам увек буде место на којем ћемо наћи наду и утеху и све оно што нам је потребно да излечимо своју душу. Црква је бања излечења за свакога човека, јер је Христос Глава Цркве. Господ Исус Христос се разапиње да би народ, иако огреховљен, могао имати заједницу са Богом. Заиста је велика радост што можемо видети велики број деце окупљене око Цркве Божје, окупљене око Тела и Крви Христове. Тако треба да се поучавају, да буду истински светосавци, носиоци и проносиоци светосавског завета. Свакоме од нас мора да је срце пуно што су они данас овде са нама и учествују у овој литургијској заједници. Нека би дао Бог да наша заједница овде у Боботи опстане и остане од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Светом архијерејском Литургијом у храму Светог оца Николаја у Доњем Милановцу началствовало је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион уз саслужење свештенства борско-поречког намесништва. Након Литургије и ломљења славског колача владика Иларион је поучио сабрани народ својом архипастирском беседом нагласивши велико молитвено заступништво Светог Нектарија Егинског као чудотворца и помагача у најтежим облицима телесних и духовних обољења које сналазе данашњег човека. Тиме је дао подстрек и подсетио да треба умножити пост и молитву како бисмо пребродили сва искушења која нам се чине да су нерешива. Господ кроз своје угоднике и светитеље даје утеху, оздрављење и спасење свакоме човеку који тражи помоћ, додао је Преосвећени владика. Честитајући празник и благословивши поверену му паству, наш Епископ је наставио ову празничну радост уз трпезу љубави у парохијском дому са својим свештенством, председником општине Мајданпек г. Драганом Поповићем, директором ХЕ ,,Ђердап 1“ из Кладова, директором националног парка ,,Ђердап“ и са црквеним одбором доњомилановачке парохије. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

После свега што је досад речено, потребно је да размотримо и ово што следи. Наиме, ако су ови Дарови посвећени Богу, а освећују оне којима је освећење потребно, зашто онда верујемо да приношењем тих Дарова чинимо част и онима који су већ освећени и који су у свему савршени? И зашто кад нам је нешто потребно и кад њих призивамо у помоћ, обећавамо да ћемо им принети службу ових Дарова, као да ћемо их принети њима или за њих? Да би они били бољи? 2. То се збива зато што постоји и друго значење приношења Дарова, као што смо раније напоменули; сходно том значењу, ови Дарови припадају и светитељима онда кад се приносе Богу као благодарност за славу којом их је Он прославио и за савршенство којим их је усавршио. Дарови, дакле, припадају Богу, јер су Њему намењени, а као испомоћ припадају и верницима, којима је помоћ потребна, али припадају и светима, јер се за њих приносе Богу. 3. Све што је мени даровано, ја добијам безобзира на то ко је дар у моје име примио; јер свешто нам је однекуд дато, не примамо само властитим рукама, већ и рукама својих пријатеља и сродника, и уопште, рукама свих оних којима Дародавац дарује да би нас задовољио. Због тога Господ и вели да Он Сам прима кад сиромаси примају, јер они који њима дају, чине то ради Њега. Тако и светитељи примају ове Дарове јер се за њих приносе Богу. Наиме, као што оно бива због љубави према Христу, тако и ово бива због љубави према светитељима. Пошто их силно љубимо, сва њихова добра сматрамо својима и радујемо се због њиховог изобиља, као да и ми у њиховим добрима заједничаримо. И тако, радујући се због дарова којима их је Господ наградио, благодаримо Даваоцу и приносимо Му захвалне Дарове. 4. Но, светитељи примају Дарове не само зато што их ми приносимо из љубави према њима, већ и стога што им је нарочита пријатност и велико задовољство да, захваљујући њима, Бог прима благодарност и бива слављен. Јер, као што је највећи грех неваљалих људи у томе што се преко њих хули на име Божије, тако је за светитеље највећи и најзначанији успех то што се кроз њих прославља Бог. То је, још док су у телу живели, био њихов непрекидни подвиг, а сада, кад су се на небо преселили, то је њихово непрекидно дело и ужитак и врхунац њиховог блаженства. Ако су тада, кад су добра за њих била само надање, живели тако што су благодарили Богу за све, и што су све чинили у славу Његову, шта би требало да о њима помислимо сада кад је њихова благодарност много већа, јер су већ постали савршени у свакој врлини, и када добра не представљају више само надање, него су они својим властитим искуством већ осетили дарежљивост Господњу? Јер, сада могу да сагледају себе и да виде шта су били, а шта су постали: од земљаних постали су сунчани; од убогих слугу постали су часни синови и наследници Царства небеског; некада су били кривци, а сада су у стању да, због своје блискости и одважности пред Судијом, и друге ослободе кривице. Стога се никада неће заситити да певају у славу Божију, нити сматрају да су сами довољни за благодарење Њему. Зато и желе да сва бића – и анђели и људи – заједно са њима учествују у слављењу Бога, како би њихов дуг био што ближи Његовом достојанству; а то ће постићи тако што ће тај дуг, односно благодарност Богу, увећати придодавањем и других који ће певати у славу Његову. 5. Сведоци тога су света три младића уз Азарију, који су ватру надвладали и примили од Бога ову благодат. Па кад је требало да изразе благодарност Богу због свог чудесног спасења и да певају у славу Спаситељеву, није им се свидело да Га само они славослове и чинило им се да није довољно само њихово појање, него су сабрали и анђеле, и сав род људски, и само небо, и Сунце, и звезде, и горе, и све бесловесне животиње, и сву неживу природу, и сву творевину уопште. Толико је велика жеља у светитеља, док још живе у телу, да се Бог песмом прослави – а много је већа кад се тела ослободе. 6. Према томе, онај ко, имајући на уму светитеље и њихов углед и блаженство и славу, пева у славу Бога, Који је њих овенчао, тај њима доноси радост од свих најузвишенију; и то нарочито онда када своје слављење не изражава само речима, него и приношењем евхаристијских Дарова – а то су Дарови које Бог толико радо прихвата и који за Њега имају највећу вредност. Па као што Сам Спаситељ благонаклоно прима ове Дарове, који надилазе свако жртвоприношење старога Закона, и као уздарје даје нам Своје Тело и Своју Крв, тако се и светитељи радују овим Даровима више него било чему другоме чиме мислимо да им угађамо; и тада се нуде да нам буду од помоћи у свему што нам је на корист. Јер, у свему се угледају на свога Владику. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На Правном факултету у Београду је 18. новембра 2019. године одржана трибина на тему „Црква и држава кроз осам векова“, на којој је учествовао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Митрополита су, поред великог броја студената и гостију, дочекали представници управе Факултета, проф. др Татјана Јовановић и проф. др Бојан Милисављевић. Трибина је отворена и закључена песмом и наступом Јефимије Ђиновић, студенткиње завршне године Правног факултета. По завршетку, студент Марко Јокић је, у име Клуба за друштвене односе и студената Правног факултета, уручио Митрополиту захвалницу „за истрајност у борби за истину, правду и одбрану имена и заоставштине српског народа“. Извор: Острог ТВ Студио

Закључци Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове” нов 7, 2019 Закључци учесника Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове” Ми, учесници Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове”, који су, поводом 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, у Манастиру Подмаине у Будви од 10. до 13. октобра 2019. године организовали Митрополија Црногорско-Приморска и Институт за упоредно право из Београда, посебно желимо да истакнемо сљедеће: Од настанка првих држава до данас, успостављају се односи између Цркве и вјерских заједница са једне и државних организација са друге стране. Нормативни израз тих сложених и динамичних државно-црквених односа видимо у бројним државно-правним и црквено-правним актима. И кроз историју, као и данас, државама припада право и обавеза да својим општим правним актима сваком човјеку јемче и штите право на слободу вјероисповијести у индивидуалном и колективном аспекту, као и да нормирају правни положај цркава и вјерских заједница уз пуно поштовање њихове унутрашње аутономије и слободе вјерског дјеловања, равноправности, али и уважавања њихове историјске улоге, доприноса и друштвеног значаја. У тој нормативној дјелатности, као и у другим, државна власт није неограничена, јер је свака власт ограничена Уставом и другим општим правним актима, а надасве моралом и међународним стандардима људских права, нарочито у погледу слободе вјероисповијести, који, између осталог, гарантују аутономију цркава и вјерских заједница, њихов правни субјективитет и слободу самоодређења и самоорганизовања, као и посједовање и располагање сакралном и осталом имовином која је неопходна за обављање њихове вјерске дјелатности – од богослужбене, до значајних просвјетних, социјалних, културних и харитативних дјелатности.. Државно-црквено право представља посебну правну грану коју чине правне норме државног права којима се регулишу односи између државе и цркава и вјерских заједница у различитим сферама друштвеног живота. Бројност извора државно-црквеног права неминовно намеће потребу продубљенијег научног истраживања и проучавања ове правне гране, како у оквиру различитих научних конференција, тематских часописа и зборника, тако и у оквиру наставе на високошколским установама. Зборник, који је, у част 800-годишњице аутокефалности СПЦ, припремљен и одштампан је једини научни зборник на нашем језику, који је у потпуности посвећен овој проблематици. Надамо се да ће његово објављивање означити почетак значајнијег и систематичнијег научног истраживања државно-црквеног права. Одржавање нашег научног скупа, објављивање Зборника и почетак значајнијег научног истраживања државно-црквеног права је дошло у вријеме када је у Црној Гори поново отворено питање припреме и доношења Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, чијем је садржају посвећен одређен број научних радова на научном скупу. Према стручном мишљењу аутора који су своје радове посветили тој проблематици, Предлог закона у већем броју својих одредби, нарочито у погледу прекида континуитета правног субјективитета, а потом и евиденције и регистрације, уговорног регулисања односа између државе и цркава и вјерских заједница и имовине, не садржи решења која су усаглашена са међународним и прогресивним упоредно-правним стандардима права на слободу вјероисповијести и правног положаја цркава и вјерских заједница. Имајући у виду да је и Венецијанска комисија, такође, истакла одређене мањкавости и констатовала неусаглашеност већег броја одредби Предлога закона са важећим међународно-правним актима о слободи вјероисповијести и смјерницама ОЕБС/ОДХИР-а од 2004. и 2014. године, слободни смо да укажемо на неопходност успостављања дијалога Владе Црне Горе са црквама и вјерским заједницама, али и на неизоставни, стрпљиви и додатни рад како би Црна Гора добила нови закон којим ће се, на цивилизован и правно утемељен начин, уз уважавање историјске улоге и друштвеног значаја цркава и вјерских заједница, уредити право на слободу вјероисповијести и правни положај цркава и вјерских заједница. Позивамо све заинтересоване субјекте, а посебно научне институције и надлежне државне органе у Црној Гори да посвете посебну пажњу државно-црквеном праву Црне Горе, али и да подрже даља научна истраживања државно-црквеног права. Налазећи се у години великог јубилеја 800-годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве, посебно указујемо на бројне проблеме правне природе са којим се годинама суочавају епархије Српске Православне Цркве, првенствено и највише на Косову и Метохији, али и у Црној Гори, Републици Северној Македонији, Републици Хрватској и Федерацији БиХ. Апелујемо на све доносиоце одлука на тим просторима да се питању права на слободу вјероисповијести и правног положаја цркава и вјерских заједница искључиво може и смије приступати са позиција међународно-правних аката, а не на дискриминаторан начин ради остваривања идеолошких, партијских, шовинистичких и других циљева. Mанастир Подмаине, Будва 13. октобар 2019. г.

Постоји широка сагласност међу теолозима и историчарима да дјела „О божанским именима“, „О небеској јерархији“, „О црквеној јерархији“, „Мистичкo богословље“ и десет посланица упућених Гају, Доротеју, Сопатеру, Поликарпу, Демофилу, Титу и Јовану Богослову нису дјела Дионисија првог атинског епископа – ради се о псеудониму анонимног аутора теолошких списа на грчком језику, који су настали око 500. године. Звучни запис излагања Владика западноамерички г. Максим одржао је за своје студенте опширно излагање на тему чувеног Ареопагита а ми смо за слушаоце издвојити занимљиве дјелове који вам могу дати један кратак преглед дјела и главних богословских порука ове групе списа са границе 5 и 6. вијека. За разумијевање дјела овог богослова неопходно је правилно схватање историјског оквира у ком настају – каже на почетку свог излагања владика Максим. Епископ Максим истиче да Дјела Светог Дионисија, односно аутора који се иза њих сакрива имају јединствен стил а сви патристичари сагласни су да је овим списима неопходан пратећи коментар. Ако се детаљније крене у изучавање дјела Светог Дионисија, изненадићемо се да поред њиховог огромног значаја да она нису опсежна. У прилогу можемо кратак преглед дјела из овог корпуса од Владике Максима Васиљевића. Након прегледа Ареопагитових дјела враћемо се личности аутора корпуса. До данас за научнике остаје загонетна личност писца дјела потписаних именом Светог Дионисија ареопагита. Ипак, истиче владика Максим, не треба сумњати у псеудоауторство ових дјела. Савременом човјек данас је апофатика и апофатички поглед на свијет можда потребнији него икада. У времену када се све покушава дефинисати и свиме овладити корисно је вратити се корпус дјела која се приписује Светом Дионисију ареопагиту. У овом прилогу још можемо чути владику Максима који објашњава разлику апофатичког и катафатичког метода спознаје стварности – онако како се то објашњава у Corpus Areopagiticum. Писац ареопагитских списа када се бави богословљем литургије у тумачењу богослужења обилато користи симболизме настављајући тако већ постојећи метод објашњавања евхаристије. Владика Максим објашњавајући арепагитов поглед на Литургију подсјећа на ријечи савременог теолога Георгија Флоровског. Поука апофатике Дионисија ареопагита јесте да људи нису у стању да своје недостатне појмове употреби за означавање истине о Богу. О поукама и порукама дјела за крај Владика Максим Васиљевић. Извор: Радио Светигора

Поводом великог јубилеја – 800 годиина аутокефалности Српске православне цркве, Митрополија црногорско-приморска и Институт за упоредно право из Београда, под покровитељством Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилохија, од 11. до 13. октобра организују Међународни научни скуп ”Државно-црквено право кроз вјекове” у манастиру Подмаине. Саопштење Организационог одбора овог скупа преносимо интегрално: САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Налазећи се у години великог јубилеја – 800. годишњице аутокефалности Православне Цркве Српске – Митрополија Црногорско-Приморска са Цетиња и Институт за упоредно право из Београда су одлучили да, под покровитељством Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-Приморског г. др Амфилохија, организују Међународни научни скуп ”Државно-црквено право кроз вјекове” и на тај начин, поред осталог, дају свој допринос прослави овог значајног јубилеја. Научни скуп ће се одржати у Манастиру Подмаине у Будви од 11. до 13. октобра 2019. године уз учешће око 40 научних посленика из Црне Горе, Србије и других држава. Свети Сава је, одмах након добијања аутокефалности Архиепископије Српских и Приморских Земаља са сједиштем у Манастиру Жичи 1219. године, приступио не само организовању епископија, почев од Зетске епископије, него и изради Законоправила (Номоканона, Крмчије). У том средњовјековном зборнику се налазе норме православног канонског и државног права на основу кога је однос између Цркве и државе уређен на принципу симфоније (сагласности) свјетовне и духовне власти. Од непроцјењивог значаја је и то што су за простор данашње Црне Горе неодвојиво везана три сачувана преписа Законоправила Светога Саве – Иловички, Морачки и Савински. Свети Сава је у Карејском типику први код нас употребио појам ”устав” (”уставац”). Бројност и значај средњовјековних и нововјековних извора државно-црквеног права, као и њихово историјско трајање, важност и актуелност, указују да је ријеч о теми од великог научног, црквеног и друштвеног значаја. Готово да нема гране права у којој се, посебно данас, не сусријећу Црква и држава. Нормативни сусрет Цркве и државе данас видимо у историјско-правној, црквено-правној, упоредно-правној, међународно-правној, уставно-правној, грађанско-правној, кривично-правној, просвјетно-правној, управно-правној, радно-правној, финансијско-правној, привредно-правној, споменичко-правној области, као и у другим нормативним активностима државних органа. Данас се са пуним правом може говорити о средњовјековном и нововјековном државно-црквеном праву на нашим просторима. Државно-црквеном праву код нас, током претходних деценија, није посвећивана дужна научна пажња. Треба имати у виду да Државно-црквено право постоји као наставни предмет на многим Правним факултетима у Европи, а да се Аутономном праву, у коме посебно и најзначајније мјесто има унутрашње вјерско право цркава и вјерских заједница, све више посвећује научна пажња. Организатори и учесници научног скупа, као и приређивачи зборника радова, који је објављен, вјерују да ће научни радови са овог скупа у будућности бити од користи научним посленицима. Имајући у виду да се у Црној Гори припрема нови Закон о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједница, вјерујемо да ће научни радови са овог скупа бити од користи и Влади и Скупштини Црне Горе како би се, у складу са међународно-правним актима, правним поретком и друштвеном реалноћу Црне Горе, припремио и усвојио нови закон којим ће се уважити улога, значај и мјесто Цркве и вјерских заједница у друштву и држави. Организациони одбор Извор: Митрополија црногорско-приморска

Срби припадају великој породици словенских народа. Из своје прапостојбине, северне Европе, већ у 5. и 6. веку насељавају Балканско полуострво у северним пределима Византијског царства. Затичу прилично опустошен простор, јер је њиховом доласку претходила велика сеоба евроазијских народа у 4. и 5. веку. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Јужнословенски народи су као многобошци, прилично и сами допринели разарању хришћанске црквене организације, која је неколико векова пре њиховог досељавања добро функционисала на Балканском полуострву. Тада су и код Срба, несумњиво по први пут, почели и хришћански утицаји. Наравно, Срби нису први многобожачки народ који је на овом простору дошао у додир са хришћанством; треба поменути само неке народе, као Готе, Хуне, Лангобарде, Аваре, Гепиде Херуле Словени односно Срби, у северним областимг Византије убрзо су показали жељу да се ту трајно населе, и то већ половином 6. века (епоха цара Јустинијана 527-565), а вероватно и раније. Примање хришћанства у већ увелико христијанизованој Европи за словенска племена био је веома дуг спор и сложен процес, али истовремено и нешто неизбежно Окружење, рецимо Срба, Бугара, Хрвата и других народа, било је већ вековима хришћанско. Као пагани, ови народи су се свакако у то време оштро издвајали, и било је само питање када ће и у којим околностима и они постати хришћански народи. Српска племена су, према обавештењима византијског писца и цара-историчара Константина VII Порфирогенита (913-959), веома споро усвајала нову веру, односно споро су се одрицала старих паганских обичаја и убеђења. Исти писац је забележио да је прво масовније крштење Срба било у време византијског цара Ираклија (610-641). Хришћански проповедници (мисионари) дошли су међу Србе са Истока, из познатих византијских хришћанских и духовних центара какви су били Цариград и Солун, мада је неоспорно да су хришћански утицаји међу Србе долазили и из Јадранског приморја, где је упркос варварским пустошењима остала добро очувана предсловенска црквена организација. После више од две стотине година проведених у новодосељеним областнма. српска племена су коначно крштена; хришћанска вера и црквена организација су заживеле тако да се може сада говорити о хришћанској духовности и култури у правом смислу речи. Другим речима може се историјски пратити развој хришћанства код Срба као хришћанског народа у Европи. Примање хришћанске вере код Срба ишло је упоредо са стварањем и њихове прве државе у првој половини 9. века. Хришћански и духовни просветитељи Срба, као и свих словенских народа, јесу света браћа Кирило и Методије - равноапостоли. Крштење Срба се временски ставља у време владавине кнеза Мутимира (до 891. године). Неколико година пре Срба крштени су Бугари. То је време успона Франачке државе у Западној Европи, када истовремено расте велика моћ римских епископа, односно папа. Управо у то време, покушао је амбициозни папа Никола I (+867) да уз помоћ Франака потчини цело Балканско полуострво под своју духовну јурисдикцију, које је био лишен још 732. г. услед иконоборачке кризе којом је била захваћена Црква. Одмах, или истовремено са крштењем Бугара 864 године, уследила је хришћанска мисија Свете браће у Моравској, држави кнеза Растислава. Оно што је било пресудно у крштењу, не само Срба него и свих Словена, јесте настанак словенског писма, азбуке. односно глагољице и ћирилице, половином 9. века. Постанак писмености код Словена неразлучиво је везан за примање хришћанства на народном језику. С правом је већ давно констатовано да су прве речи које су уопште написане на словенском језику и писму биле управо речи из Светог писма: "У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог... и без њих ништа не постаде што је постало..." На словенски језик је одмах са грчког језика превођено Свето писмо, као и неопходне богослужбене књиге. Према томе, дубинска христијанизација је почела не на грчком, још мање на латинском, него на народном, словенском Језику који је по заступљености у тадашњем свету био на трећем месту, одмах после грчког и латинског језика. Важна је, исто тако, и чињеница да су Срби примили хришћанство у време српског кнеза Мутимира, у време када је Византијом владао цар Василије I Македонац (867-886), а цариградски патријарх био Фотије, по чијем су благослову Света браћа и њихови ученици и наследници вршили коначну христијанизацију Јужних Словена. За Фотија се с правом каже да је кум свим словенским народима. Тада је, треба и то рећи, претила озбиљна опасност да сви новокрштени јужнословенски народи: Срби, Бугари, Хрвати (са њима је то успело) буду стављени под римску, односно папску духовну јурисдикцију. Крајем 9. века у српским земљама се помињу прве епархије. У Београду је 878. год. епископ Сергије, док се у Браничеву налази епископ Агатон, такође Словен. Нешто касније, у 10. веку у писаним документима помињу се епископи у градовима КОЈИ су били у оквиру Србије: Стон, Рас, Липљан, Ниш, Призрен, као и у неким другим местима која су и пре досељења Словена била епископска седишта. За учвршћивање хришћанства међу Србима пре светог Саве од пресудног значаја било је то што су богослужења и проповеди - поуке народу - вршене на народном језику, језику разумљивом народу. После смрти св. Методија 885. г. као панонског епископа, његове ученике су протерали франачки, латински свештеници из Моравске зато што нису хтели да проповедају хришћанску веру само на латинском, који је иначе био стран народу. Тако су се протерани ученици Кирила и Методија нашли на простору Балкана где живе Бугари, Срби, Хрвати. Посебно су се истакли св. Климент и св. Наум, који су деловали неколико десетина година у околини Охридског и Преспанског језера. Они су неговали и развијали словенску писменост, васпитавали су и школовали домаће свештенике који су ишли у народ и ширили веру. Као прва чиста словенска епархија помиње се "Величка епархија", чији је први епископ од 893. год. био управо св. Климент. Ова епархија је у то време била у саставу, већ од 870. год. самосталне, Бугарске цркве. Нешто касније, у држави цара Самуила (976-1014) створена је у Самуиловом царству Патријаршија са седиштем у Охриду. Међутим, византијски цар Василије II Бугароубица уништио је ову краткотрајну државу 1018. год., а патријаршију је деградирао на степен архргепископије. Од тада охридске архиепископе поставља византијски цар и цариградски патријарх, а архиепископи су били искључиво Грци. Под јурисдик-цијом Охридске архиепископије биле су све епископије у Србији до времена светог Саве 1219. године. Српска племена у Зети, односно Дукљи, укључујући и Приморје. у 9. веку су уједињена у посебну државу - Зету, која се некада звала Дукља. Краљ у Дукљи био је Јован Владимир (+1016), зет цара Самуила (ожењен његовом ћерком Косаром). Постао је први српски владар-светитељ који се прославио праведним страдањем и хришћанским стрпљењем. Св. краљ Јован Владимир је сахрањен у цркви Св. Богородице Крајинске. Данас се налази у цркви код Елбасана у Албанији (Шин Ђон). Половином 11. века Дукља се ослобађа византијске власти. Војислављев син Михаило (1051-1081) успеоје 1077. год. да од римског епископа добије краљевску круну, а папа је пре тога, 1067. год., поставио архиепископа у граду Бару. Све се ово догодило непосредно после одвајања Рима од Цркве 1054. год., па је озбиљно претила латинизација и покатоличавање, које је спроводила Барска архиепископија у српским православним земљама. Ово је коначно спречено тек 1183. год., када је рашки велики жупан Стефан Немања Зету припојио Рашкој држави, која је од самог почетка била под византијским духовним, културним и црквеним утицајем. У српским земљама на подручју Босне и Херцеговине осамосталио се владар са титулом бан, Кулин (1180-1204). Босна је као државна целина била географски удаљена од Византије и њеног директног утицаја. Тамо је понекад био јачи политички и духовни утицај који је долазио из суседне Угарске као римокатоличке земље. Што се тиче православне хришћанске Цркве у Босни и Херцеговини, она је од самог почетка крштавања Срба на тим просторима била обухваћена црквеном организацијом коју је касније почетком 13. века уредио свети Сава. Богослужбени језик је словенски, као и целокупна писменост. Доста редак римокатолички живаљ у Босни потпадао је под јурисдикцију латинских епископа из Сплита, Бара или Дубровника. Треба рећи, исто тако, да је утицај ових бискупија био веома мали, скоро неприметан. Православно свештенство у Босни сачувало је стара народна имена, која су се задржала кроз цео средњи век: епископ је био дјед, прота гост, свештеник или презвитер старац. Назив за целокупно свештенство, односно јерархију, био је стројници (они којима је поверено да управљају Црквом). Монаштво је било такође заступљено, а управљало се у животу и уређењу манастира по монашким правилима св. Василија Великог (+379), а то је општежиће - живот монаха у манастирској заједници на челу са игуманом. Када је реч о православној Цркви у Босни и Херцеговини у средњем веку, треба рећи да се постепено у науци превазилази већ сто година старо мишљење о наводном постојању такозване "босанске цркве" која је била богумилска, односно јеретичка (патаренска) по манихејцима-павликијанцима, каквих је било у Византији а и на Западу, особито у јужној Француској. Укратко само треба рећи да домаћих, аутохтоних извора о постојању богумила и њихове цркве у Босни средњег века нема. Додуше, латински извори из Дубровника, и са Запада уопште, помињу такозване патаре, шизматике, јеретике и богумиле у Босни, који никада нису хтели да се покоре и потчине латинској Цркви из Рима Када је реч о изворима такве врсте, треба увек имати на уму да латински извори из истог времена и православну Цркву у немањићкој Србији називају шизматичком, јеретичком, наравно само зато што није римокатоличка. Да у Босни и Херцеговини заиста није било богумила и патарена, најбољи је доказ то што је након пада свих српских земаља под Турке, цела православна Црква у свим српским земљама, укључујући и Босну и Херцеговину, дошла под јурисдикцију и у састав Пећке патријаршије, а у њој се нигде и никада на помињу богумили. ВРЕМЕ СВЕТОГ САВЕ Крајем 12. века рашки велики жупан Стефан Немања (1169-1196) успео је да у једну државу уједини већину тадашњих српских земаља. у спољној политици своје државе определио се за Византију, с којом је додуше, више пута и ратовао. Определио се, такође, што је веома важно, и за византијски духовни (православно-хришћански) и културни утицај уопште. Стефан Немања је лично био веома побожан и од самог почетка непоколебиво опредељен за источно православље, које је без сумње већ неколико векова уназад ухватило дубоке корене у његовој земљи и народу. Као израз његове побожности, и данас постоје његове цркве и манастири као задужбине: манастир Свете Богородице и манастир Светог Николе у Топлици, манастир Ђурђеви Ступови код Раса (данас код Новог Пазара), храм Светог Пантелејмона у Нишу, храм Светог Арханђела у Скопљу. Подигао је знаменити манастир Студеницу, који је с правом назван "мајка свих српских цркава". У том манастиру је Стефан Немања примио монашки завет, а ту лежи његово тело пренето из манастира Хиландара. За српско хришћанство, не само у средњем веку од пресудног значаја јесте личност и дело светог Саве ( првог српског архиепископа +1236). Стефан Немања имао је три сина: Вукана, Стефана и Растка. Свети Сава, на крштењу Растко био је дакле.најмлађи Стефанов син, рођен око 1175. год. Још док је био дете показивао је склоност ка хришћанској побожности, читању и књизи. Није случајност што је Растко са 16 година, противно жељи родитеља, отишао са једним руским монахом у Свету гору, где се у манастиру Светог Пантелејмона (Стари Русик) замонашио, поставши тако монах Сава. Он се од самог почетка потпуно и без остатка предао испосништву, молитви и строгом монашком животу, тако да је убрзо скренуо пажњу свих на Светој гори, поготову што је био из владарске породице. За примером најмлађег сина, монаха Саве, пошао је ускоро и већ остарели Стефан Немања. Он се на државном сабору у Расу 1196. год. одрекао владарског престола, а за свога наследника изабрао средњег сина, Стефана. Одмах после тога, примио је монашки постриг и као монах Симеон провео је остатак живота у миру и монашкој тишини Свете горе заједно са Савом. Својим боравком на Светој гори отац и син су на себе скренули пажњу, и као монаси а и као ктитори и приложници многих светогорских манастира. Природна последица тога јесте подизање српског манастира Хиландара на Светој гори. Манастир је, у ствари, обновљен 1198. год. Убрзо после тога упокојио се монах Симеон 13. фебруара 1200. год. Сабор монаха Свете горе одмах га је прогласио за светитеља -Свети Симеон Мироточиви, док му је син монах Сава написао Службу и Житије (Биографија). Сем овога, свети Сава је написао Карејски типик за лотребе монаха у Карејској испосници светог Саве Освећеног у Кареји на Светој гори. За манастир Хиландар написао је Хиландарски типик по угледу на типик Богородичиног манастира у Цариграду. Овај типик је на снази све до данас у манастиру Хиландар. У време светог Саве цела Света гора, а самим тим и манастир Хиландар, осетила је све тешке последице Четвртог крсташког рата, када су Латини срушили и опљачкали Цариград, византијску престоницу, основали такозвано Латинско царство 1204-1261 год., и када су од стране латинских крсташа страдали и светогорски манастири Због те опасности, а ради измирења завађене браће, свети Сава око 1208. год., ради сваке сигурности преноси тело светог Симеина из Хилаидара у манастир Студеницу. За манастир Студеницу Сава пише типик, Студенички типик, по садржини сличан Хиландарском типику. Сава је архимандрит у том манастиру све до 1217. год. Сматра се да је овај период боравка светог Саве у Србији био и најплоднији с обзиром на то да је он непрекидно путовао по свим српским земљама, проповедао, учио све вери православној, ширио писменост, побожност, градио цркве и манастире, поучавао свештенике, монахе и народне учитеље. Из тог времена потичу приче и легенце о светом Сави као народном просветитељу и учитељу, чудотворцу. избавитељу свих болесних, сиромашних, невољних... Све до појаве светог Саве, Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Помињу се само три епархије: Рас, Призрен и Липљан, а у њима су владике били Грци. Зато је свети Сава одлучио да за потребе свог нарида У самосталној и независној српској држави из средине свог народа припреми свештенике, монахе и епископе, народне учитеље, укратко речено, да потпуно осамостали Цркву у Србији. Мора се признати да није било лако то остварити у тренутку када је притисак на Србију био велики и са југа (Латинско царство), а и са севера (римокатоличка Угарска). Велики жупах Стефан, Савин брат, био је принуђен да 1217. год. прими краљевску круну из Рима од папе, а исте године, не случајно, Сава напушта Србију и поново одлази у манастир Хиландар. Одатле са пратњом одлази у Никеју кол избелог византијског цара Теодора Ласкариса и цариградског патријарха Манојла Сарантена, и моли их за самосталност (аутокефалност) Цркве у Србији. Савина молба је прихваћена, и то је било најбоље могуће решење с обзиром на околности у којима се тадашњи свет налазио. Сава је у Никеји рукоположен (хиротонисан) за архиепископа - поглавара Цркве у Србији, и узео је титулу "архиепископ српских и приморских земаља". Тако је српски народ око четири века након примања хришћанства добио духовну самосталност, црквену аутокефалију, чиме је међународно и међуцрквено потврђена његова духовна зрелост и способност да може потпуно самостално и одговорно да има сопствену црквену организацију и уређење по угледу на источне аутокефалне цркве (Јерусалимска, Александријска, Антиохијска). Свети Сава се потом враћа у Србију, али иде преко Хиландара, одакле узима своје најбоље ученике-монахе за будуће епископе у Србији. На путу за Србију кратко време проводи у Солуну, где довршава састављање Зaконоправила (Крмчија). као црквенодржавног законика или Устава којим се законски регулише уређење самосталне Српске цркве. Прва Савина брига сада је била да у живот спроведе уређење Српске цркве. Поред постојеће три епархије. Сава оснива још осам нових епископија, и то: Жичку (седиште Српске цркве - Архиепископије је у манастиру Жичи). Зетску. Хвостанску. Хумску. Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку. Седиште сваке епархије било је у манастиру. Манастире су њихови градитељи - ктитори обдарили имањима (њивама, шумама, виноградима, пашњацима, воћњацима...)да би могли да се издржавају и обављају своју веома важну духовно-просветитељску мисију у народу. Сви новопостављени епископи добили су по један примерак-препис Крмчије, која их је руководила у управљању својим црквама и манастирима. У манастиру Жичи. који је одређен за седиште Архиепископије, одржаи је на Спасовдан 1221. год. државно-црквени сабор. На овом сабору је Сава крунисао за краља свог брата Стефанн. Тим чином Србија је добила првог српског краља - Стефана Првовенчаног, а самим тим постала и краљевина. Сава је том приликом, па и сутрадан, одржао своју познату Жичку беседу о православној вери, у којој поучава и краља, и властелу, и новоизабране епископе. и игумане и сав народ основним истинама православне хришћанске вере, али на основу Светог писма, дела светих Отаца Цркве, васељенских и помесних сабора. Наравно, овакво успешно вођење црквених и државних послова у Србији није прошло без тешкоћа, како изнутра тако и споља. Савином делу прво се противила Охридска архиепископија са ученим Димитријем Хоматијаном на челу, који је написао једно протестно писмо Сави, у коме осуђује "монаха Саву" што је, наводно, напустио Свету гору и отишао у свет, и постао чак архиепископ без његовог знања. Међутим, овај протест није имао основа будући да се свети Сава придржавао правила и црквених канона и поступао сходно међународним околностима у којима се тада Србија нашла. Први српски краљ Стефан Првовенчани се при крају живота замонашио, као, уосталом, и његов млађи брат и отац. Умро је као монах Симон 1228. год., а тело МУ И данас почива у манастиру Студеници. На краљевском престолу наследио га је син Радослав.У његово време свети Сава је предузео своје прво путовање у Свету земљу 1229 год. Ово поклоњење светињама Свете земље није бпо само Савин лични чин. То је много значило за целу Српску цркву, сада младу архиепископију. Сава је тада посетио Јерусалим и манастир Светог Саве Освећеног. За српске монахе откупио је манастир Светог Георгија у Акри, и манастир Светог Јована Богослова на Сиону. Боравак у овим и другим манастирима свети Сава је искористио да добро проучи уређење и живот монаха у њима, како би ту праксу пренео у манастире и цркве у Србији. Од тада се у Српској цркви све више осећао утицај јерусалимског типика уместо цариградског студитског из манастира Студион из Цариграда. У Србију се свети Сава вратио са великим поклонима, које су чиниле иконе, кандила, свештеничке одежде, украси за цркве, књиге, мошти светитеља... Године 1233. догодила се смена на краљевском престолу. После краћих немира и потреса за краља је дошао Радислављев брат. краљ Владислав, синовац светог Саве. Захваљујући Савином неприкосновеном духовном ауторитету и угледу у народу, и ова криза убрзо је превазиђена. Сем што је био велики хришћанин и духовник, мудар и практичан, свети Сава је знао одлично да процени шта је добро и корисно за будућност Цркве и народа. Сава је већ био у годинама. Приближавао се крај његовог плодног живота и он је био тога свестан. Зато је одлучио да још једном у интересу Цркве и државе учини поклоњење светињама не само Свете земље, где је био неколико година раније, него и другим светињама на Истоку. Вероватно, предосетивши да се неће вратити са тог пута, он се на црквеном сабору 1233. год. одрекао архиепископског трона, а за свог наследника предложио Арсенија Сремца (+1266). Како је, дакле, Цркву осигурао с те стране, Сава у пролеће 1234. год. одлази у Свету земљу. Овога пута је посетио и Александрију и патријарха Николу, затим древне манастире у Египту, Синајску гору и тамошње манастире. Враћа се преко Јерусалима и Антиохије у Цариград, где је набавио многе потребне ствари за своју Цркву Упутио се преко Бугарске у Србију, задржавши се у Трнову код бугарског цара Јована Асена. Последњу Свету литургију одслужио је уочи Богојављења 1236. године. Није дочекао да се врати у Србију. Разболео се и умро у Трнову 14/27. јануара, а сахрањен је у тамошњој цркви. Његов синовац, краљ Владислав, успео је да после годину дана пренесе његово тело из Трнова и сахрани га 6/19. маја 1237. год. у својој задужбини, у манастиру Милешеви. АРХИЕПИСКОПИЈА Период Архиепископије Српске цркве траје од. 1219. до 1346. године. На трону Светог Саве променило се дванаест архиепископа у време најпознатијих наших краљева из династије Немањића. Седиште Цркве је најпре било у манастиру Жичи, а убрзо је, 1253.год., због опасности од Татара и Кумана пренето у метох манастира Жиче, у Пећ, на улазу у Руговску клисуру. на безбедније и сигурније место. Сви архиепископи на челу наше Цркве били су искусни духовници и монаси, који су пре тога боравили као игумани У МАНАСТИРУ Хиландару или Студеници. Двојица од њих, архиепископ Никодим" (1317-1324) и Данило II (1324-1337) у време краља Милутина и краља Стефана Дечанског, истакли су се као писци, преводиоци и књижевници. Архиепископ Данило II, пре тога игуман у Хиландару и дипломата, оставио је познато дело Животи краљвва и архиепископа српских познато као Књиге староставне. То је славна епоха владавине краља Уроша I (1243-1276), Драгутина када су у Србији настали манастири: Милешева задужбина краља Владислава (1233-1243), Сопоћани (код Новог Пазара - 1265) задужбина краља Уроша, манастир Морача 1252. год., задужбина кнеза Стефана Вукановог сина. Задужбине које се приписују краљу Драгутину јесу: Рача, Троноша, Ловница, Озрен, Тавна; док су Милутинове задужбине (1282-1321) Богородичина црква у Скопљу, обновљена црква манастира Хиландара, Богородица Љевишка у Призрену, Старо Нагоричино (1313), Бањска (1313-1317), Грачаница (1315), Свети Арханђели у Јерусалиму (1311). Краљ Стефан Дечански саградио је Дечане.(1327-1331). Текст у целости прочитајте на интернет страници Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ г. Јован Пурић началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у недељу 29. септембра, на празник Свете великомученице Ефимије, у Храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву. Поред братства Храма Васкрсења Христовог саслуживали су игумани епархијских манастира Плужац, Јовања и Лелић – архимандрити Данило и Михаило и отац Георгије. Молитвено је учествовао велики број верника, који је поред унутрашњости цркве испунио и порту. Један од повода за сабрање било је и обележавање дана рођења Светог Нектарија Егинског који Епархија ваљевска обележава првог октобра или у недељу пре тог дана, као што је ове године случај. Благодаран Господу и Преосвећеном Епископу ваљевском Милутину, са чијим је благословом служио Литургију, Епископ Јован је поручио верницима да Господ никад неће оставити човека, али да човек мора кроз молитву Богу да отвори свој ум, док је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа Милутина обнародовао да ће освећење Храма Светог Нектарија бити у првој половини наредне године – када ће се навршити 100 година од светитељеве земаљске кончине. Извор: Радио Источник

СВЕШТЕНИК - Ако вам кажемо да је тим који је радио на овој емисији остао без даха пратећи причу протојереја Томислава Ђокића у аутентичном амбијенту, у цркви коју је 1939. освештао владика Николај Велимировић онда је све друго мање важно. Епарија жичка, парохија шилопајска. Недалеко од Горњег Милановца, тамо где се додирују Небо и земља. Музика : ДЕЦА НЕБА – ХОР МАНАСТИРА БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ

У организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Епархије будимљанско-никшићке и Црквене општине Беране 18. септембра 2019. године у беранском Центру за културу одржана је манифестација „Моја ћирилица“. Присутнима се, уводном речју, обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије који је казао да би, када је реч о ћирилици, нарочито у светлу великог јубилеја – осамстогодишњице Српске Православне Цркве и настанка ћириличног писма, било примерено говорити о њеном духовном, културолошком, просветном значају. Међутим, говорити о положају ћирилице данас у Црној Гори, немогуће је, сматра он, без подсећања на окупациони програм Аустроугарске монархије, касније Италије, који је споровођен, пре свега, у Босни и Херцеговини, али и у Црној Гори. „Када се подсјетимо да је Аустроугарска монархија окупирала Црну Гору 1916. забранила ћирилицу, потиснула је, са намјером да потисне и српску историју, предмете на којима се заснивала просвета у Црној Гори; када се подсјетимо да је Италија, такође, имала тај програм, уводећи црногорски језик, преимењујући језик, што није било случајно, видимо које су последице, можемо увидјети које су биле намјере. Осим тога, Италија је имала програм да „црногорска црква“ мора бити аутокефална“, навео је владика Јоаникије. „Актуелна црногорска власт кроз културну политику, и ону која се дотиче вере, спроводи окупациони програм. Да ли извршава програм неког другог или извршава своју политику, свеједно је. Своди се на исто. Исте су намјере - да се промијени идентитет и историја овог народа, као што је Аустроугарска имала намјеру да у вријеме окупације потисне, избрише или прекроји историју Црне Горе. Тако, заправо, раде данашње власти и, у сваком случају, спроводе окупациони програм Аустроугарске монархије и Италије из времена I и II свјетског рата. То је више него очигледно“, оценио је Епископ будимљанско-никшићки и указао да су у Уставу Црне Горе ћирилица и латиница формално равноправна писма, али, то је, сматра Владика, мртво слово на папиру. У пракси је сасвим другачије. „У свим државним институцијама Црне Горе користи се искључиво латиница, у свим документима. Дакле, формално ћирилица није забрањена, али у пракси јесте и то на најгрубљи могући начин, а то иде дотле да ми, који желимо да имамо, макар, личну карту на ћирилици, морамо да потпишемо неки документ. То иде, до тог понижења да људи, не знам да ли је то истина, провјерићу, да човјек, чак, мора да потпише неки документ, заправо, да тражи промјену имена“, рекао је владика Јоаникије. „Том безакоњу, кршењу Устава, које се спроводи од стране власти, народ Црне Горе мора да се успротиви. Морамо се, нажалост, подсјећати ове наше грубе реалности, имајући потпуно поуздање да ће овај народ који је, да кажемо, ћирилични и не одриче се свог писма, истрајати и да ће и ово зло, прије или касније, проћи, јер није утемељено у души овог народа, није утемељно ни у данашњем Уставу Црне Горе, што нам не значи много. Много нам више значи да није утемељено у народу, него се на вјештачки начин спроводи, не, чак, ни на вјештачки, него, можемо слободно рећи, на насилни начин. То је оно што је жалосно али, наравно, да се треба борити против тога“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Предавање на тему „Наша ћирилица“ одржала је проф. др Јелица Стојановић, председник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Плакете беранским институцијама, фирмама и појединцима који његују ћирилично писмо уручили су проф. др Драго Перовић и Дамјан Ћулафић. Своје стихове су говорили песници Радинко Крулановић и Дарко Јововић, гуслама је вече употпунио народни гуслар Милета Пантовић, док се афоризмима представио Блажо Паповић. Програм је водила Јелена Божовић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Историјски гледано, једно од најпознатијих села у архијерејском намесништву бељаничком јесте село Велики Борак. Назив је добило по манастиру који се звао Борак и налазио се на локалитету црквенац. Епитет Велики дописан је уз име пре два века због личности кнеза Симе Марковића и јунака Милисава Чамџије који су били устаници у Првом српском устанку. То је допринело да у Великом Борку буде одржана 1805. године прва Народна скупштина устаничке Србије и установљен Правитељствујући совјет српски, први орган извршне власти у Србији. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У историјском Великом Борку 8. септембра 2019. године десио се највећи догађај у новијој историји села - освећење новог храма. По магловитом јутру окупио се мањи број верника са свештенством да дочека надлежног архијереја Епископа шумадијског г. Јована и умировљеног Епископа канадског г. Георгија. Убрзо се време пролепшало, а верни народ је испунио цео храм и целу порту. Епископи су осветили новосаграђени храм Светог великомученика Георгија уз саслужење свештеника Виде Милића, Драгана Ђокића, Горана Ракића и Саше Крстића и ђакона Ивана Гашића, Зорана Станковића и Зорана Степановића. Благољепију богослужења допринели су и Србски православни појци који су песмом увеличали ово духовно сабрање. После трократног опхода око храма епископ Јован је положио у часну трпезу мошти Светог великомученика Лазара Косовског и том приликом истакао значај светог чина за све хришћане тог краја, али и за само место и сами храм: -Још од првих времена хришћанства у свети престо полагале су се мошти светих мученика при освећењу храмова да тиме докажемо да је Црква основана на крви светих мученика Христових. Данас се полажу у овај свети престо мошти Светог великомученика Лазара Косовског. Ви сте данас поред Светог Георгија добили још једног заштитника - Светог Лазара Косовског. Имена која сте уписали, а која ће се положити у свети престо, сведочиће о овом времену, али ће се над њима и вршити света Литургија за ваше спасење, али и спасење свих оних који су овде уписани. Одмах по освећењу храма епископи су служили свету архијерејску Литургију у порти новоосвећене цркве. На малом входу Епископ шумадијски г. Јован унапредио је надлежног свештеника Горана Ракића у чин протојереја. Новоодликованом проти Владика је упутио следеће речи: -Данас те је Црква одликовала високим одликовањем - чином протојереја. То није мало одликовање и подразумева озбиљног свештеника који је целим својим бићем у Цркви. Да побуди твоју веру, твоје мисионарење, да научиш прво себе па онда и друге. Дато ти је на смирење које треба да те умудри да не тражиш хвалу него да је упућујеш другима, а тебе ће Бог похвалити. У наставку богослужења после великог входа и освећења дарова светом причешћу приступили су епископи, свештеници и ђакони, али и велики број верних са децом. На крају богослужења владика Јован је одржао беседу: -Данас смо призвали да Дух Свети освети овај свети храм. Данас је ово парче земље постало парче неба. Сваки храм је највеће уточиште за човека. У храму се Бог слави, а не човек, а човек се кроз Бога прославља. Само се у Цркви можемо спасити, али кроз послушност и молитву. Црква нам пружа уточиште јер она је стално будна и позива вернике да у њој траже спасење. Нама данас треба жива Црква и живи хришћани јер то је смисао храма. Само ко једе и пије тело и крв Христову је духовно жив и то га води у живот вечни. Ми смо дужни да иштемо Царство небеско као што нас учи данашње прочитано Јеванђеље. Бог нас је послао у ово време да сведочимо Христа. Истина је једна а то је Христос. Дух Свети нас води и руководи ка Христу. Не дозволимо да нас води дух овога времена јер после овог времена постоји вечност. Треба изаћи пред Бога и за тај излазак пред Христа треба да се достојно припремимо. Чинимо добро и Бог ће нам помоћи. Епископ Јован је пред окупљеним народом одликовао ктиторе новоосвећеног храма г. Петра Миљковића и његову супругу Светлану орденом Светих крагујевачких новомученика првог степена. Истим одликовањем награђен је и добротвор светиње умировљени Епископ канадски г. Георгије. Владика је одликовао орденом Вожда Карађорђа и добротворе г. Дејана Миловановића, предузетника из Канаде, и г. Сашу Јевтића, радника из Великог Борка. Бројни приложници су одликовани архијерејском граматом признања због љубави коју су исказали према Цркви приликом изградње светиње. Иницијатива за изградњу храма у Великом Борку покренута је пре неколико година, али се тражило погодно локацијско место у центру села. После договора са општинским органима и са благословом епископа Јована изградња је започета у јесен 2016. године. Владика је темеље храма осветио у пролеће 2017. године а крсна знамења и звона у фебруару ове године. Храм је подигнут за непуне три године. Великоборачки свештеник прота Горан Ракић са својим парохијанима припремио је трпезу љубави за све окупљене али и пригодне поклоне за архијереје и надлежног архијерејског намесника на општу радост целог сабрања. Извор: Епархија шумадијска

Празник Преображења Господњег је дан светлости, дан силе Божје и дан велике радости. Данас осећамо Господа као и на Богојављење, када се јавио као Света Тројица. Радујемо се што верујемо у Њега, нашег Спаситеља, једна је од поука празничне беседе Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, изговорене у Храму Преноса моштију Светог Оца Николаја у Степању. Богомољачко братство овог храма Преображење Господње прославља као своју крсну славу. Извор: Радио Источник

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, служио је данас, 19. августа 2019. године, Свету Архијерејску Литургију, поводом храмовне славе у храму Преображења Господњег на Видиковцу уз саслуживање свештенства АЕМ. Your browser does not support the HTML5 audio tag. На крају Свете Литургије и причешћа великог броја верних Преосвећени Епископ Стефан предводио је литију око храма, после које је пререзан славски колач и освештано овогодишње грожђе. Након освећења грожђа Епископ Стефан је произнео надахнуту беседу у којој је истакао да преноси благослове Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и затим указао на смисао празника Преображња Господњег који се сврстава у дванаест великих Господњих празника којим Света Црква прославља Христов домострој спасења света. Епископ Стефан је рекао да ми данас долазимо у Цркву радујући се и благодарећи нашем Богу: „ми се радујемо том великом промислу Божијем, радујемо се његовом преображењу. Радујемо се спасењу нашем кроз Његово спасење. Радујемо се и живимо благодаћу Божијом“. Светим Апостолима је Преображење Христово на Гори Тавор некад било велико чудо. Али, ми данас, после две хиљаде година знамо због чега се то десило и зашто се тако показао ученицима. И то Христово преображење се показује нама вернима на свакој Светој Литургији. „Ми често пута не препознајемо Божију силу и Божију славу,“ рекао је Епископ Стефан поучавајући нас и додао да се: „Бог пројављује у свакоме човеку, јер сваки човек је створен по лику и слици Божијој. Сваки човек који је дошао данас да се причести, у њему се Бог пројављује кроз причешће. И тај човек постаје бог по Благодати. Ако смо створени да живимо као богови по благодати не можемо да грешимо као они који нису и не знају шта је вера и који се не причешћују. И који се не исповедају и не долазе у храм Божји.“ Зато је наша одговорност много већа него других људи. Те стога ако би схватили суштину наше вере, ако би схватили шта примамо у себе када се причешћујемо ми бисмо били много бољи људи. И тад бисмо својој породици, својим ближњима, свима онима који не воле Бога, који не воле Цркву ми били много бољи пример и они би се сигурно много боље понашали. Зато треба да се помолимо да нас Господ преобрази да будемо достојни Његовог живота и Његове Личности којој се ми уподобљавамо. Извор: Радио Слово љубве Радио Слово љубве 107,3 MHz :: Епископ Стефан: „Ми се радујемо промислу Божијем и нашем спасењу кроз Њега“ WWW.SLOVOLJUBVE.COM Слово љубве

Доносимо разговор са протопрезвитером-ставрофором проф. др Зораном Крстићем, који је објављен 2010. лета Господњег у мајско/јунском броју "Православног мисионара". Са уваженим порфесором разговарала је теолог Милана Ивковић. Шта можете да нам кажете о процесима који се одвијају у савременом друштву, а који су описани појмом секуларизације? Како су ти процеси утицали на то да се Црква смести на периферију живота? -Феномен секуларизације до сада није био битна тема православне теологије у Срба. Њему се приступало површно, као нечему што је неупитно, само по себи јасно и – са становишта хришћанства – у потпуности негативно. Међутим, овај проблем је толико сложен да површно бављење њиме само усложњава проблематику. На самом почетку важно је раздвојити појам секуларизације од појма атеизма. Ови појмови ни у ком случају нису идентични иако понекад изгледа да теолози ова два појма употребљавају као синониме. Као веома сложен процес, секуларизација није свуда довела до истих последица, што најбоље можемо уочити у разликама између западних и источних европских друштава. Иако је процес секуларизације подједнако захватио и једна и друга, на истоку је водио у агресивни атеизам, али на западу не. Секуларизација је једна од основних тема изучавања и објекат истраживања како социологије религије, тако и социологије генерално, али и савремене теологије. Настанак и еволуцију модерног друштва је немогуће проучавати уколико се не узме у обзир феномен секуларизације. Прва карактеристика савременог света јесте свест о секуларности света (Д. Ђорђевић). Секуларизацију бисмо, генерално, могли да одредимо као процес еманципације друштва од црквеног туторства и ограничење утицаја који је имала религија на друштвеном, политичком и цивилизацијском плану (Ј. Петру), или процес у коме верске институције губе свој друштвени значај (Wilson), или Бергеров (Berger) закључак да је секуларизација процес у којем се области друштва и културе ослобађају доминације верских институција и симбола. Овако широко одређење омогућава нам да размотримо како и зашто је до тога дошло. Теоретичари наводе три основне чињенице средњовековне европске историје које су омогућиле настанак и даљи развој процеса секуларизације: 1. Владавина Римокатоличке цркве, њен ауторитет и стремљење ка контроли људских живота и развоја европских друштава. Први ударци неприкосновеном ауторитету Римокатоличке цркве дошли су из теолошке сфере. Протестанти су заступали идеју да спасење не зависи од цркве као институције, већ од самог Бога, поткопавајући тако, превласт Рима. Све што је Римокатоличка црква својим моћним административним апаратом урадила борећи се против нових идеја савременог друштва које су угрожавале њен статус у друштву – почев од контрареформацијског Тридентинског концила половином 16. века, преко нових догмата Првог ватиканског концила, па до антимодернистичких заклетви с почетка 20. века – није уродило плодом. Исто је тако и стварање протестанских верских заједница у Европи и, de facto, разбијање европског хришћанског јединства ограничило друштвену моћ Римокатоличке цркве. Али су разорни верски ратови током 16. и у првој половини 17. века били суштински разлог настајања једне нове културе. Основна карактеристика нове културе која се односи на религију је верска толеранција, и став да вера појединца не може зависити од вере властодржаца. 2. Употреба или злоупотреба религије од стране политичких чинилаца и њено повезивање са апсолутизмом. У традиционалним средњовековним друштвима религија је давала легитимитет политичким одлукама, које су у то време изражаване апсолутистичком влашћу краљева и локалних феудалаца. Ова веза између политике и хришћанства се у периоду настајања модерности озбиљно доводи у питање, и то опет у периоду верских ратова. Раздељене и ратоборне стране у сукобу нису више довољно јака снага легитимитета политичких одлука. Он се доживљава као резултат договора оних на које се односи, а то нису само грађани, већ и властодршци, који су, такође, у обавези да се повинују закону. Крајња последица је раздвајање политике и религије и секуларизација саме политике. Догодила се демитологизација политике, што значи да користити политичке идеологије религиозног карактера које би давале легитимитет политичким одлукама више није допуштено и политички исплативо. То се сматра анахроним. Религија, тако, престаје да буде ствар државе и потискује се у ствар приватног. 3. Постојање искључиво јавне сфере у средњовековној Европи. Око појма приватности вере постоје не мали споразуми. Често се трди да је комунистичка идеологија веру потиснула у сферу приватног, а да је после пада комунизма поново дошло време да се вера врати у сферу јавног. У овој тврдњи остаје нејасно да ли се приватно поистовећује са тајним и да ли се прави разлика између појмова јавно и државно. Формирање приватне сфере је једна од кључних карактеристика и новина модерности. Традиционална друштва негирају приватност појединца, што се и данас понегде може видети у малим, затвореним срединама, у којима снажна друштвена контрола још увек доминира над приватношћу појединаца. А сфера приватности значи област слободе појединаца, а не област тајности. То у случају религије значи да је вера искључиво ствар личне одлуке појединца, а да је њено практиковање свакако јавно, сем у случају кад је религија прогоњена, као, на пример, у периоду комунизма. Појмови који се искључују нису приватност и јавност, већ приватно и државно. Залагање за повратак религије у сферу јавног је само по себи апсурд јер она већ јесте тамо. Али ако се мисли на повратак религије у сферу државног, онда је то покушај оживљавања анахроних политичких идеологија (попут теократије) које су током 19. и 20. века на Истоку само доводиле до директне потчињености Цркве држави. Ова недоумица је актуелна и у посткомунистичким друштвима, у којима још није довољно ојачао друштвени сектор, који је par excellence простор слободне активности појединаца и група. Када нема друштвене сфере, онда остају само индивидуа и држава, а религија у модерности није ни индивидуална ни државна ствар, већ слободно и јавно изражена воља конкретних личности да припадају такође конкретним верским заједницама, које су део друштва. Да ли мислите да можемо да говоримо и о позитивним странама процеса секуларизације? Ако можемо, које су? Шта се подразумева под феноменом екскултурације, који је настао из овог процеса? -Сложен, вишедимензионалан и дуготрајан процес трансформације традиционалних друштава у модерна – при чему је секуларизација битан елемент ове трансформације – захтева изнијансиране ставове у приступу. Уколико ове значајне промене које се односе на место и улогу религије посматрамо искључиво као негативан процес, у опасности смо да будемо окарактерисани као социјални песимисти. Тврдња једног таквог песимисте је следећа: религиозност данашњих људи је неупоредиво мања од религиозности људи у прошлости. Посматрано са овог становишта, секуларизација је исто што и атеизација, о чему смо већ говорили. Недовољно познавање функционисања и узрока настанка савременог друштва код верујућих људи може изазвати страх и жељу за бегством у религиозну сигурност неких прошлих времена. Историја се, тако, тумачи као деградацијски процес и – за разлику од социјалног дарвинизма, који сâм проток времена тумачи као прогрес – у овом случају имамо супротно виђење: социјални песимизам који се односи на религиозност људи. Многобројна спроведена истраживања, међутим, уопште не могу да потврде тезу о мањој религиозности савременог човека или, можда прецизније, о већој религиозности људи у прошлости. Златно доба религије је, по мишљењу тих теоретичара, илузија. Када говоримо о средњовековном хришћанству, највећи проценат података којима располажемо односи се на друштвену елиту, тако да би се тај период могао назвати златним добом религиозности друштвене елите, али је сасвим отворено питање каква је била религиозност осталих слојева друштва. Ако, дакле, закључимо да је жал за прошлим временом неутемељен, а свакако и нереалан, онда нам остаје да трезвено и изнијансирано сагледамо и оценимо све елементе процеса секуларизације, које можемо посматрати у три равни: 1. процес секуларизације у ужем смислу, 2. секуларизам као идеологија и 3. секуларизација црквеног живота. Под процесом секуларизације у ужем смислу подразумевам све оне крупне догађаје који су омогућили стварање савременог посветовњаченог друштва, а за које део одговорности сносе обе западне хришћанске конфесије – својим верским сукобима. Савремено друштво није настало као последица идеолошких избора, већ из потребе да се обезбеди миран живот грађана различитих, а притом зараћених, хришћанских конфесија. И данас постоје људи који сматрају да верске разлике дестабилизују једно друштво, а ако сами чланови цркава и верских заједница то потврђују својом нетолеранцијом, онда се и данас, као и у прошлости, широм отварају врата даљим секуларизацијским процесима. Друга последица верских ратова, коју смо означили као демитологизацију политике и премештање религије из државне у приватну сферу, такође тражи вредновање, за које се морамо присетити Јеванђеља. Када ђаво по трећи пут куша Христа, одводи га на гору и показује му сва царства овога света и њихову славу говорећи: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се. Тада му Исус рече: Иди од мене, Сатано, јер је написано, Господу Богу своме клањај се и њему једином служи! (Мт. 4. 9-10). Сâм Христос овде, као и на другим местима у јеванђељима, одриче сваку жељу за влашћу и моћи у друштву. На један парадоксалан начин процес секуларизације друштва – одузимајући од Цркве једну по једну друштвену област – поново је доводи до њене основне улоге, а то је да речима и делима сведочи у историји Царство Небеско. Остале области овога света овоме свету и припадају. Посебно претерана љубав православних према држави може да доведе до питања да ли је нама Христос довољан, или је за прихватање Истине потребан и државни ауторитет. Са друге стране, можемо се запитати, зашто би Црква требала да даје легитимитет било којој државној власти. Демитологизација политике значи истовремено и ослобођење Бога од свих могућих политичких и осталих злоупотреба, које самог Бога означавају као извор, узрок и оправдање неправди, које су постојале и које ће постојати у сваком друштву. Римокатоличка црква је дуго била спремна да жртвује и саму поруку Јеванђеља да би задржала свој друштвени status quo. Друго присећање на Јеванђеље се односи на веру као слободно изражен личноси чин. Христос позива да га следе они који то хоће. Ништа повезано са вером се не може засновати на неслободи. Верска неутралност државе (ма ког степена она била) подстиче Цркву да се окрене својим члановима. Они су њена снага, и само живљење по Истини чланова Цркве доказује Њену вредност. Овако посматрајући, имамо право и могућност да поједине последице процеса секуларизације вреднујемо позитивно – Црква се враћа самој себи и својој основној мисији, односно сâм процес секуларизације не угрожава бит Цркве, али свакако мења њено место и улогу у друштву. За разлику од процеса секуларизације, секуларизам као идеологију не можемо позитивно вредновати, али у садашњем постмодерном, плуралистичком друштву секуларузам је само једна од многих космотеорија које се такмиче на позорници духовног тржишта. И од секуларизације и од секуларизма за Цркву је много погубнија секуларизација самог црквеног живота. Она представља чин неповерења према Светом Духу и став да се поједини аспекти и области црквеног живота могу засновати искључиво на људској мудрости и знању, а не на даровима Светога Духа, тј. синергији Бога и човека. Говорећи о друштвеној одговорности хришћана, поставља се питање у каквој се вези налазе са једне стране богословље, а са дуге стране друштвени ангажман, с обзиром на то да се примећује тенденција савременог богословља ка нечему што се назива „литургијски изолационизам.“ -У својој Социјалној концепцији Руска православна црква наглашава општехришћански став о недопустивости манихејског гнушања над животом света који нас окружује јер су свет, друштво и држава предмет љубави Божије. Ово истовремено значи и одговорност за тај исти свет и друштво. Црква постоји зарад света, а не зарад себе саме. Она треба да буде окренута свету, а не самој себи. У том смислу сваки изолационизам, па и литургијски, значи бављење самим собом. У свету и животу постоје реалне животне ситуације које Литургијом треба да буду обасјане и преображене светлошћу Царства Небеског. Онда је то актуелно и друштвено ангажовано. Да ли можемо да говоримо о двострукој одговорности хришћана: пред друштвом и пред Богом – позивајући се на речи из светог Писма „подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу (Мт. 22, 21), или је то ипак једна те иста одговорност?“ -Реч је о једној и истој одговорности, а то је – ни мање ни више – него да буду со земљи. Хришћанима је поверено и од Бога задато да сведоче свету аутентичност живота. У томе се састоји највећа одговорност хришћана јер ако со обљутави, чиме ће се свет и друштво осолити. Љубав коју имамо међу собом најбоље сведочи или не сведочи о поменутој аутентичности. Како и колико однос Цркве и државе утичу на свест, мисију и позвање, самим тим, и одговорност хришћана? -Последице процеса секуларизације, о коме смо говорили, јесте и та да су у савременим друштвима односи Цркве и државе регулисани на другачији начин од оних у предмодерним друштвима, тј. у константиновском моделу односа Цркве и државе. Данас је тај однос заснован на закону – код нас на Уставу и Закону о црквама и верским заједницама – и не зависи од вере, воље или атеизма појединаца или политичких партија. Ти закони Цркви гарантују слободу деловања и заштиту од било каквих тоталитарних политичких идеологија, а све даље зависи – и све ће више зависити – од самих хришћана и од квалитета њихове вере. Извор: Православни мисионар Православни мисионар - часопис српске Патријаршије MISIONAR.SPC.RS

У недељу осму по Педесетници, 11. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег манастира Милешеве. Саслуживали су духовник манастира Милешеве архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Подсећајући присутне на то колика је љубав Божија према нама, Епископ Атанасије је појаснио колико је неопходно да ми увидимо ту Његову љубав: – Господ нас увек подсећа на оно што нам је Он дао и нуди изнова, увек. И кад ми то нарушимо Он то поправља и допуњава непрестано. Лечи живот и у нама и око нас. Зато је неопходно, када живимо у оваквом свету, да непрестано подсећамо на дарове Божије који су ту пред нама, пред нашим очима, а ми поред њих пролазимо као да је то нешто обично, као да је то дошло само од себе, као да то нема вредности. – Ево Господ нас данас опет подсећа оним што смо прочитали из Његове науке, Јеванђеља, да је Он дошао да поправи оно што смо нарушили погрешним живљењем, грехом. Грех значи погрешно живљење, неправилан однос према животу, према себи, према другима. Господ то неправилно стање поправља дајући своју науку, своје речи, своју енергију, своју љубав. Дајући себе самога. Господ је хтео да ми приметимо да су сви дарови које Он даје драгоцени. – Да би нас научио како да се ми опходимо према даровима које добијамо од Њега, Господ је пре него што је направио чудо умножавања хлебова заблагодарио Оцу небеском што је то дао јер је то излив Његове доброте, Његове љубави према нама. И ако ми имамо такав захвалан однос према Његовим даровима онда се догађају чуда. Дарова не нестаје него се умножавају. На свакој Божанској Литургији православне Цркве Господ даје себе самога, и Он постаје наш живот, и онда се догађа сва пуноћа Божијих чудеса. Господ сам улази кроз причешће у наше биће и Он постаје наша храна, наш живот, поучио је сабране Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Проблем отуђења у свету електронских комуникација је нераскидиво повезан са начелним темама бића и личности. С тим у вези, за овај број Православног мисионара разговарамо са Епископом браничевским др Игнатијем (Мидићем), професором догматике на Православном богословском факултету у Београду и једним од савремених православних теолога који хришћанским кључем црквеног предања успева да откључа најсложеније проблеме који муче човека данашњице. Преосвећени владико, да ли можете да нам кажете шта подразумевамо под појмом „комуникација" из православне перспективе и како научна и технолошка открића утичу на савременог човека и његову комуникацију? - Појам „комуникација", протумачен из православне перспективе, означава заједништво или причешће, тј. однос једне личности са другом ради јединства, при чему ниједна не губи свој лични идентитет. У комуникацији две личности се крије жеђ сваког бића за превазилажењем смрти и вечним постојањем, јер, уопштено говорећи, смрт је просторно и временско разједињење, раздељење, престанак заједништва и престанак сваке комуникације између два бића. Имајући за циљ нераздељиво јединство два бића, комуникација укључује и физички однос са другим: видети га, додирнути га, разговарати и пребивати са њим, због чега и природа која нас окружује, и коју користимо у комуникацији, има наш лични печат и треба да буде дар другом бићу. Истовремено циљ комуникације је и несливеност, тј. да бића остану што јесу, да остану конкретна једно у односу на друго. По учењу православних отаца Цркве, овакву комуникацију можемо постићи личним заједништвом бића које подразумева љубав једног бића према другом. Љубав се преноси преко наше природе, односно преко тела и душе. Преноси се и преко природе која нас окружује, при чему, као плод личног стваралаштва, настаје култура која је опредељена као дар другом, јер има за циљ остварење заједнице с другим. Услов љубави је, пак, очување потпуне слободе другог, укључујући и очување границе између наших природа. Управо се овакво постојање збива у литургијском догађају Православне Цркве, где, користећи уметност и природу, остварујемо личну комуникацију с Богом и другим људима. Савремена технолошка средства комуникације поричу истинити однос бића. Будући да су виртуелне природе, човекову комуникацију своде на чување сопствене индивидуалности у односу на другог, поричући остварење стварног јединства. Савремени вид технолошке комуникације међу људима одаје утисак тежње човека за јединством са другим, док је, у својој суштини, учвршћивање бедема којим се чувамо од других, односно продубљивање јаза у односу на дугог, а не тежња да се сјединимо с другим, у смислу предавања вољи другог. Да ли можемо да говоримо о негативним и позитивним аспектима комуникације у оквиру cyber-света, и ако да, који су то аспекти? - Негативне стране савременог типа комуникације су у томе што она искључује природно, телесно и присно присуство другог с којим комуницирамо, као и слободу другог у односу на нас. Узрок лежи у жељи да будемо сами, тј. да будемо индивидуе. Искључујемо, тако, све што нам смета код другога, а користимо само оно што нам причињава задовољство, које може бити ометено присуством другог поред нас у свој његовој целовитости. Овај вид комуникације одаје утисак постојања другога у односу на нас, док, у суштини, постојимо само ми. На пример: ако волимо музику једног човека, или волимо да чујемо његово певање, довољно нам је да снимимо његов глас, што потом преслушавамо, немајући потребе за његовим живим присуством. Реч је о претварању другога од живе личности у чисту енергију, тј. искоришћавање другог, тачније, његове енергије, за наше задовољство, а искључење самог његовог бића. Овде је суштина наше савремене цивилизације, самим тим и наше савремене комуникације. У крајњој линији, оваква ситуација негира потребу за васкрсењем мртвих, што је у суштини саме хришћанске комуникације. Задовољни смо, данас, енергијом других, коју акумулирамо и трошимо за наше потребе. Немамо носталгију за присуством поред нас других као живих бића и слободних личности. Позитивна страна савременог вида комуникације је у томе што показује да је човек биће односа, или комуникације, с другим и да без тога не може постојати. Ништа више од тога... Како видите улогу Православне Цркве пред изазовима комуникације коју јој са једне стране налаже православно црквено предање, а са друге стране коју јој намеће савремена секуларизована култура и цивилизација? - Црква би требало да промовише личне односе међу људима, као и однос човека са природом, у циљу остварења најприснијег јединства. Говоримо о тежњи за јединством с другим, које подразумева буквално присуство другога поред нас и његово слободно постојање у односу на нас. На тај начин, изражавамо веру у васкрсење мртвих, као и онтолошку потребу да се то догоди. Признаћете да је ово суштина хришћанске вере. Остварење јединства с другим, како са нашим савременицима, тако и са онима из прошлости и будућности, ствара један специфичан вид комуникације бићā. Комуникација, на тај начин, преображава простор и време, стварајући од безличне природе личности. На сву срећу, овај вид још увек постоји у православној Цркви. Пројављује се у њеној уметности, у подвижништву, у књижевности, а пре свега у Литургији. Тако настаје култура која у свим њеним сегментима за основно обележје има лични однос са другим, утемељен на љубави према другом, очувању његове слободе и непоновљивости његове личности. Ближе објашњено, уколико је наша комуникација с другим утемељена на љубави и слободи, други постаје за нас непоновљива личност, постајући део саме наше личности. Користећи, пак, ради комуникације природу која нас окружује, и то у виду дарова који су упућени другом, стварамо уметничка дела са печатом наше личности, која су упућена у виду љубавног позива другом за остварење заједнице с њим, уз остављање простора да се изрази и његова непоновљива личност, тј. уз чување слободе другог. На овај начин човек се пројављује као икона Бога у свим сегментима свога постојања: као стваралац који дела са својим личним печатом упућује другом као дар (Бог ствара свет и дарује га човеку ради остварења заједнице љубави с њим), као онај који се брине за другог, али пре свега, као биће заједнице, односно комуникације са другим, тј. да је личност (као што је Бог биће заједнице Оца са Сином и Светим Духом). Наравно, не мора овакво гледиште одмах преобразити свет и савремену комуникацију у хришћански вид односа, и аутоматски начинити Цркву од света, али може послужити као залог и квасац који ће поступно да укисели тесто и поступно преобрази од безличног и виртуелног у лични и стварни свет. Довољно је да хришћани буду свесни предања које поседују чувајући га у односу с другим. Свет ће морати да се врати хришћанском моделу комуникације, ако жели да живи. Уколико не би имао где да се врати, ни парадигму коју ће следити, била би то катастрофа која се лако може збити ако заборавимо, или погрешно интерпретирамо православно Предање и православни вид комуникације међу људима. Разговор водила: теолог Милана Ивковић Извор: Српска Православна Црква / Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо предавање Митрополита дабробосанског г. Хризостома на тему: "Хришћансктво и свет кроз векове". Митрополит Хризостом је ово предавање одржао 29. децембра 2016. године, у Епархијском центру у Бијељини. Звучни запис предавања смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.

Поводом храмовне славе каринског храма посвећеног Светим мученицима Кирику и Јулити, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Никодим служио је 28. јула 2019. године свету архијерејску Литургију у Карину. -Вера Светих мученика Кирика и Јулите је иста вера у Једнога Бога, Господа Васкрслога, коју су исповедали апостоли и проповедали свима, па преко мученика чија су имена записана у књигу вечности до светитеља данашњих дана. То је иста она вера коју су исповедали и наши славни преци који су се окупљали овде где смо се и ми данас окупили. То је вера у Васкрсење и живот вечни који можемо постићи тако што ћемо се трудити да поштујемо заповести Божје, да постимо и да се причешћујемо, а пре свега да се бринемо једни о другима и кроз ту љубав коју имамо једни према другима показујемо и љубав према Господу. По речима Светог Атанасија Александријског, које су неписане речи Господње: „Видео си брата свога, видео си Бога свога“. Тако се и ми можемо спасити само једни кроз друге, поручио је епископ Никодим. Епископ далматински је доделио захвалнице заслужнима за обнову каринског храма. Захвалнице су примили господа Милан Ћосо, Радислав Радека, Светислав Миланко, Мирко Дуброја, Павле Радека, Горан Драча, Чедо Лакић, Никола Лакић и Ненад Радека са сестрама из Карина. Извор: Епархија далматинска