Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'криза'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Постоји и оно друго мишљење, које каже да у својој основи култура има принципе једног живог организма. Биологија је дакле темељ на којем она почива (Е. Б. Тајлор, Е. Касирер). Да таква теза још увек има смисла, доказује португалски неуробиолог и философ, Антонио Дамасио. Наиме, у свом недавно објављеном ремек-делу Чудесан поредак ствари, потврђује познату чињеницу да први „живи“ облик постојања који се појавио на планети Земљи, биле су бактерије. Међутим, он одлази корак даље, па тврди да прва аутентична култура, далеко пре сваке људске културе (нпр. акадске и вавилонске), била је култура бактерија. Бактерије иако једноћелијска бића без нервног система, имале су и још увек имају своју заједницу, тактику преживљавања, безмало један етос и систем вредности који има за циљ хомеостазу. По неким теоретичарима културе овако описана култура бактерија, потпуно одговара дефиницији једне готове културе. Отуда, као што верује Дамасио, у језику постоји индикативна фраза урино-култура, којом доказујемо „културу бактерија“, тј. присуство бактерија у једном организму. Да има нешто у том односу између културе и урина, тврдио је раније и С. Фројд, који сматра да „велику победу културе“ треба тражити у старим легендама које су се пренеле касније у списе као што су нпр. Гуливерова путовања на Лилипут, где се каже да су први људи уринирањем по ватри, ударили темеље људској култури. Наиме, уринирањем први човек ће зауставити ватрену стихију и култивисати свој инстикт и тако поставити темеље у даљњем развијању културе. Међутим, шта се десило у међувремену да једна физиолошка активност као што је уринирање задобије не-културну конотацију, остаје нам само да претпостављамо да је то због доминације дихотомије примитивно-цивилизовано која је у себе усисала све, па чак и неке теолошке идеје (овде мислимо на ставове Ханс Урс фон Балтазара који говори о некаквој вулгарној врсти теологије која може бити духовно-аристократска и космичко-демократска итд). Како год, замислимо само за тренутак како извесни Ђуро уринира уз Ајфелов торањ у Паризу или Биг-Бен у Лондону. Реакцију јавности можемо претпоставити. Ипак, реално питање је: зашто таква реакција? Јер, физиолошко вршење нужде нити je криминалан нити неморалан чин. Уз то што је здраво, уринирање уз Ајфелов торањ, не наноси бол и штету другом човеку. С друге стране, извесно је када би исти овај Ђуро уринирао на отвореном пољу негде у Шумадији, пред хиљаду људи, то би се сматрало за нешто корисно органском свету (подражавање пољопривредној култури), и ту не би био проблем. Међутим, ствар је у томе што реченица „Ђуро пишки уз (на) Ајфелов торањ“, звучи ужасно. Не звучи то ружно због неприкладног места на којем Ђуро пишки, него пре ће бити због величанствености и узвишености Ајфеловог торња. То звучање је темељ на којем почива модерна европска култура. А звукови, познато је, припадају области чулности тј. естетике. Из овакве естетике, родио се и бонтон. Бонтон у својој основи представља добар звук, како и каже сâм појам le bon ton. Наш однос према звуку или слици чини нас примитивнима или културним. Један Европљанин од времена Романтизма практикује своју културу тако што ужива у уметничким делима и надахњује се естетиком која је ефекат датог уметничког дела, а потом такви ефекти постају позадина његовог друштвеног ангажмана. Наиме, европски човек поступа у складу са добрим звуком и иза себе оставља дéла која лепо изгледају. За такво културно делање, као што трди Шилер, не постоји никакво логично и разумско оправдање, већ је на снази чиста естетика тј. оно што (не) звучи и (не) изгледа лепо. Од тада „култура говори у пријатним тоновима“, тврди Тери Иглтон. Озбиљан бунт против такве културе коју је довео до апсурда, видимо на примеру Алекса из Барџисове Паклене поморанџе, у чијем лику гледамо једног социопсихопату који уз рушење свих културно-цивилизацијских норми западног света, упада у чулне екстазе слушајући Моцарта, Баха, Бетовенове симфоније, Das Bettzeug Фрифриха Гитернфенстера итд. Након свега, пријатан звук и лепа слика, остали су до данас идеал западно-европске културе. У западној Европи сви друштвени односи мере се благим звуком и лепом сликом, односно благим и пријатним обраћањем према другим људима и непрекидним тражењем доброг кадра као позадине наших друштвених активности (ту спада и „селфи“ епидемија). Сетимо се, овом приликом и научника из Егзиперијевог Малог принца који открива непознату комету. Нико на Западу није поверовао у његову „научну истину“ док се научник није обукао у лепо одело. То су дакле културни домети западног света. Проблем данас лежи у томе, што Запад више није географски појам како мисли Х. Јанарас, него је то постала општа категорија; свудаприсутни наш свет. Ипак, на простору географске западне Европе, културни живот је интензивнији него на Истоку, отуда свако ко поживи неко време на тим просторима уочава брзо код људи ове феномене кроз две културолошке матрице: пријатан тон и неприродан осмех. Усуђујемо се да кажемо чак и то, да у савременој географској западној цивилизацији, најбруталније ствари, најгоре лажи и клевете ако се саопште у лепом и пријатном тону са укоченим осмехом на лицу, пролазе, а највеће и најдубље истине једнако као и докази нечије праведности и исправности ако се саопште оштро, уз мало подигнут тон, пропадају. Колико је ово извесно, постоје и неки други свакодневни примери. Наиме, недавно је један наш брачни пар трагично изгубио сина у Немачкој. Полицајка која је закуцала у поноћ на врата њихове куће, појавила се са осмехом на лицу и као да их обавештава да су добили седмицу на лотоу, умилним гласом им је саопштила: Ihr Sohn ist tot. А када је отац покојног младића почео да вришти од душевног бола, псује и галами,они су се саблазнили његовим тоном и позвали у помоћ „стручни тим“. Непријатан звук, страшан тон унесрећеног оца, надјачао је дакле трагичност губитка његовог младог сина. Ово зовемо кризом културе. Ова криза је почела много раније. На њу су указивали својевремено Адорно и Хоркхајмер, а пре њих Фројд. По њима опасност културе лежи у томе што она са својим институцијама гуши и минимализује природу и природност. За нас хришћане, ова опасност је такође на снази. Поред свих квалитетних садржаја које је Црква вековима црпила из културе, мора се подвући разлика: култура идеализује свет и природу, Црква преображава свет и природу. Отуда, однос Цркве и културе мора се преиспитивати, јер култура поред свих тих добрих садржаја, у Цркву и њену теологију уноси неприродност, формализам који од Њеног бића прави култ–уру и смета јој да буде изворна Божанствена литургија у коју улази сва природа. За Цркву и њену теологију, испитивање природе (божанске и људске), представља неисцрпни теолошки дискурс, докле Христос не дође. Отуда, језик теологије нека буде формално језик културе датог времена, али не сме да буде пријатан и умиљат („проповједај ријеч, у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши…“ 2 Тим. 4, 2), јер језик теологије не служи за идеализацију тј. фантазију („ум који машта не богословствује“), нити реч Божија „чеше по ушима“ (2 Тим. 4, 3), већ језик теологије служи процесу преображења . Како год, за културу ипак има наде. Када се рађала модерна европска култура, на улицама града Брисела освануо је споменик Дечак којипишки (Manneken Pis) који по некима датира чак из 1409. године. Данас људи долазе у Брисел у колонама да виде Дечака који пишки. Реално, који је културно-уметнички домет статуе Дечака који пишки? Пре би се рекло да је у питању носталгија; жал европског човека за изгубљеном природношћу која је нестала високим развојем културе. Ово је шанса за Цркву и њену теологију. Међутим, ако нам реченица „Ђуро пишки…“ не звучи лепо, то доказује да је наша култура на високом нивоу, али нам је зато хришћанство у кризи.
  2. У последње време, на порталу Теологија.нет, често се појављују чланци који се баве питањима културе. То већ само по себи говори колико је ова тема важна. Свима нам је изгледа постало јасно да поред тога што нам је култура у кризи, она спада међу најзамршеније појмове који се налазe у људском језику. Трка за прецизним дефинисањем и тачним одређивањем садржаја и граница културе, почела је у првој половини 19. века са Едвард Барнет Тајлором, оцем „културне антропологије“ који је у ту трку касније увукао социјал-антропологе, културо-релативисте, философе, психоаналитичаре, теологе, постмодернистичке мислиоце. У свим тим вишедеценијским расправама око културе, већина теоретичара је дефинисала културу као нешто што је у својој суштини супротно од пуке природе и њених закона. Тачније, култура почиње тамо где се природа идеализује и формално улепшава. Отуда, готово сви су истог мишљења да током свог развоја, култура је од човека направила једно „узвишеније“ биће које је захваљујући истој тој култури успоставило контролу над својом а онда и над природом која га окружује. Тековина те његове победе над природом, зове се култура. А она првобитна култура која је била блиска с природом и природношћу, оцењена је као „примитивна“. Од тод времена у свету ће остати дихотомија примитиван-цивилизован као некаква онтолошка категорија. Шта је примитивно а шта културно, то мање-више сви знамо. Постоји и оно друго мишљење, које каже да у својој основи култура има принципе једног живог организма. Биологија је дакле темељ на којем она почива (Е. Б. Тајлор, Е. Касирер). Да таква теза још увек има смисла, доказује португалски неуробиолог и философ, Антонио Дамасио. Наиме, у свом недавно објављеном ремек-делу Чудесан поредак ствари, потврђује познату чињеницу да први „живи“ облик постојања који се појавио на планети Земљи, биле су бактерије. Међутим, он одлази корак даље, па тврди да прва аутентична култура, далеко пре сваке људске културе (нпр. акадске и вавилонске), била је култура бактерија. Бактерије иако једноћелијска бића без нервног система, имале су и још увек имају своју заједницу, тактику преживљавања, безмало један етос и систем вредности који има за циљ хомеостазу. По неким теоретичарима културе овако описана култура бактерија, потпуно одговара дефиницији једне готове културе. Отуда, као што верује Дамасио, у језику постоји индикативна фраза урино-култура, којом доказујемо „културу бактерија“, тј. присуство бактерија у једном организму. Да има нешто у том односу између културе и урина, тврдио је раније и С. Фројд, који сматра да „велику победу културе“ треба тражити у старим легендама које су се пренеле касније у списе као што су нпр. Гуливерова путовања на Лилипут, где се каже да су први људи уринирањем по ватри, ударили темеље људској култури. Наиме, уринирањем први човек ће зауставити ватрену стихију и култивисати свој инстикт и тако поставити темеље у даљњем развијању културе. Међутим, шта се десило у међувремену да једна физиолошка активност као што је уринирање задобије не-културну конотацију, остаје нам само да претпостављамо да је то због доминације дихотомије примитивно-цивилизовано која је у себе усисала све, па чак и неке теолошке идеје (овде мислимо на ставове Ханс Урс фон Балтазара који говори о некаквој вулгарној врсти теологије која може бити духовно-аристократска и космичко-демократска итд). Како год, замислимо само за тренутак како извесни Ђуро уринира уз Ајфелов торањ у Паризу или Биг-Бен у Лондону. Реакцију јавности можемо претпоставити. Ипак, реално питање је: зашто таква реакција? Јер, физиолошко вршење нужде нити je криминалан нити неморалан чин. Уз то што је здраво, уринирање уз Ајфелов торањ, не наноси бол и штету другом човеку. С друге стране, извесно је када би исти овај Ђуро уринирао на отвореном пољу негде у Шумадији, пред хиљаду људи, то би се сматрало за нешто корисно органском свету (подражавање пољопривредној култури), и ту не би био проблем. Међутим, ствар је у томе што реченица „Ђуро пишки уз (на) Ајфелов торањ“, звучи ужасно. Не звучи то ружно због неприкладног места на којем Ђуро пишки, него пре ће бити због величанствености и узвишености Ајфеловог торња. То звучање је темељ на којем почива модерна европска култура. А звукови, познато је, припадају области чулности тј. естетике. Из овакве естетике, родио се и бонтон. Бонтон у својој основи представља добар звук, како и каже сâм појам le bon ton. Наш однос према звуку или слици чини нас примитивнима или културним. Један Европљанин од времена Романтизма практикује своју културу тако што ужива у уметничким делима и надахњује се естетиком која је ефекат датог уметничког дела, а потом такви ефекти постају позадина његовог друштвеног ангажмана. Наиме, европски човек поступа у складу са добрим звуком и иза себе оставља дéла која лепо изгледају. За такво културно делање, као што трди Шилер, не постоји никакво логично и разумско оправдање, већ је на снази чиста естетика тј. оно што (не) звучи и (не) изгледа лепо. Од тада „култура говори у пријатним тоновима“, тврди Тери Иглтон. Озбиљан бунт против такве културе коју је довео до апсурда, видимо на примеру Алекса из Барџисове Паклене поморанџе, у чијем лику гледамо једног социопсихопату који уз рушење свих културно-цивилизацијских норми западног света, упада у чулне екстазе слушајући Моцарта, Баха, Бетовенове симфоније, Das Bettzeug Фрифриха Гитернфенстера итд. Након свега, пријатан звук и лепа слика, остали су до данас идеал западно-европске културе. У западној Европи сви друштвени односи мере се благим звуком и лепом сликом, односно благим и пријатним обраћањем према другим људима и непрекидним тражењем доброг кадра као позадине наших друштвених активности (ту спада и „селфи“ епидемија). Сетимо се, овом приликом и научника из Егзиперијевог Малог принца који открива непознату комету. Нико на Западу није поверовао у његову „научну истину“ док се научник није обукао у лепо одело. То су дакле културни домети западног света. Проблем данас лежи у томе, што Запад више није географски појам како мисли Х. Јанарас, него је то постала општа категорија; свудаприсутни наш свет. Ипак, на простору географске западне Европе, културни живот је интензивнији него на Истоку, отуда свако ко поживи неко време на тим просторима уочава брзо код људи ове феномене кроз две културолошке матрице: пријатан тон и неприродан осмех. Усуђујемо се да кажемо чак и то, да у савременој географској западној цивилизацији, најбруталније ствари, најгоре лажи и клевете ако се саопште у лепом и пријатном тону са укоченим осмехом на лицу, пролазе, а највеће и најдубље истине једнако као и докази нечије праведности и исправности ако се саопште оштро, уз мало подигнут тон, пропадају. Колико је ово извесно, постоје и неки други свакодневни примери. Наиме, недавно је један наш брачни пар трагично изгубио сина у Немачкој. Полицајка која је закуцала у поноћ на врата њихове куће, појавила се са осмехом на лицу и као да их обавештава да су добили седмицу на лотоу, умилним гласом им је саопштила: Ihr Sohn ist tot. А када је отац покојног младића почео да вришти од душевног бола, псује и галами,они су се саблазнили његовим тоном и позвали у помоћ „стручни тим“. Непријатан звук, страшан тон унесрећеног оца, надјачао је дакле трагичност губитка његовог младог сина. Ово зовемо кризом културе. Ова криза је почела много раније. На њу су указивали својевремено Адорно и Хоркхајмер, а пре њих Фројд. По њима опасност културе лежи у томе што она са својим институцијама гуши и минимализује природу и природност. За нас хришћане, ова опасност је такође на снази. Поред свих квалитетних садржаја које је Црква вековима црпила из културе, мора се подвући разлика: култура идеализује свет и природу, Црква преображава свет и природу. Отуда, однос Цркве и културе мора се преиспитивати, јер култура поред свих тих добрих садржаја, у Цркву и њену теологију уноси неприродност, формализам који од Њеног бића прави култ–уру и смета јој да буде изворна Божанствена литургија у коју улази сва природа. За Цркву и њену теологију, испитивање природе (божанске и људске), представља неисцрпни теолошки дискурс, докле Христос не дође. Отуда, језик теологије нека буде формално језик културе датог времена, али не сме да буде пријатан и умиљат („проповједај ријеч, у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши…“ 2 Тим. 4, 2), јер језик теологије не служи за идеализацију тј. фантазију („ум који машта не богословствује“), нити реч Божија „чеше по ушима“ (2 Тим. 4, 3), већ језик теологије служи процесу преображења . Како год, за културу ипак има наде. Када се рађала модерна европска култура, на улицама града Брисела освануо је споменик Дечак којипишки (Manneken Pis) који по некима датира чак из 1409. године. Данас људи долазе у Брисел у колонама да виде Дечака који пишки. Реално, који је културно-уметнички домет статуе Дечака који пишки? Пре би се рекло да је у питању носталгија; жал европског човека за изгубљеном природношћу која је нестала високим развојем културе. Ово је шанса за Цркву и њену теологију. Међутим, ако нам реченица „Ђуро пишки…“ не звучи лепо, то доказује да је наша култура на високом нивоу, али нам је зато хришћанство у кризи. View full Странице
  3. Честер Бенингтон, фронтмен бенда „Линкин парк“ извршио је самоубиство, јавља сајт ТМЗ. Певач је пронађен обешен у свом стану у Лос Анђелесу. Бенингтон се неколико пута током живота борио са зависношћу од алкохола и дроге. Вест о смрти Честера Бенингтона стиже на годишњицу рођења певачевог пријатеља Криса Конела из групе „Саундгарден“, који је прошлог маја такође извршио самоубиство вешањем. Конел би данас навршио 53 године. Фронтмен групе „Линкин парк“ говорио је у прошлости о томе да је размишљао о самоубиству због тога што је као дечак злостављан од стране старијег мушкарца. Амерички певач оставио је иза себе шесторо деце које је добио у два брака и једној вези. Четрдесетједногодишњи Бенингтон светску славу стекао је као члан групе „Линкин парк“. Група је основана 1996. године, али јој се, као певач, Честер Бенингтон придружује три године касније. „Линкин парк“ требало је да крене на светску турнеју крајем месеца како би на концертима представила шести студијски албум One More Light, објављен у мају. РТС
  4. Митпополит Месогеас Николај, Саопштење поводом економске кризе Спата, 30. Септембар 2011 Саопштење 63. Благоверним хришћанима наше Митрополије: Љубљена браћо моја, Благодат и благослов Господа нашег Исуса Христа нека покрива све вас, друштво, нацију и нашу Цркву. Размишљао сам пуно да ли да саставим ово саопштење и да га упутим вашој љубави. До последњег тренутка нисам био сигуран да ли је требало да то урадим, али током последњих дана, у стању опште панике која влада нашом отаџбином, грчевитих одлука одговорних руководилаца за наш живот и нашу будућност, више пута поновљених и промењених обећања и порицања која су ранила наш морал и достојанство, поплава бескрајних пореских терећења, одговорио сам на мноштво телефонских позива и порука грађана из нашег краја који траже очајнички једну интервенцију, неку подршку у њиховом економском безизлазу, драми. Плате и пензије су смањене, доста људи је отпуштено, повећава се број незапослених, многи су економски пресушили. И одједном се уз претње и уцене тражи од нас да платимо још већи порез за кућу у којој живимо као да је држава још сиромашнија од сиромашних. Дошли смо до тога, да уместо да нам издаци буду за храну, кућу и личне потребе, све одлази на две страшне речи: порез и дугове. Није тешко да се примети осећај дављења који обузима можда и већину наших суграђана, а сигурно и велики број нас. Ко је могао да замисли да ће наш предиван и поносан народ да спадне овако (ниско)? Да је дао и последњу кап свог зноја, свог труда, своје вредности и поред свега тога да будемо тако оцрњени у целом свету? И сада, без икакве наде и гаранције да захтева наша држава од нас, притискајући нас, наше сузе и нашу крв? Очигледно је да не можемо да издржимо више. То није претеривање. Треба то и рећи. Да викнемо у уши одговорних: „ До овде! Не можемо више. Нађите друга решења. Можда тежа, али која ће уродити плодом, паметнија и сигурно људскија. Ако не можете, признајте своју немоћ. Није срамота да не може неко, али је неприхватљиво да инсистира на нашој општој катастрофи. Створили сте нам једну државу која пружа народу много мање него што од њега тражи. Морате то да схватите; нисте дужници само зајмодавцима већ и свом народу за који сте се определили да му служите. Кад већ не успевате да спасите нацију политичким консензусима, спас ће неминовно произићи из народних потреба и иницијатива“ Љубљена браћо, Дошао је час када народ мора да покаже калибар своје снаге, да покаже своје границе. Дошао је час да сви заједно узмемо у руке своје животе. Све док смо неактивни, све док смо поданици погрешним и неиздрживим изборима, толико више чинимо себе одговорнима за спору али сигурну егзистенционалну дегенерезу. Време је да устанемо. Све треба да се промени. И зато што то неће променити неко други, морамо да се ухватимо у коло сви. Ко год брине за ову ситуацију и воли истину, за њега има места у овој промени. Нико није вишак. Сви преокрети, све велике промене десиле су се од стране хероја, пре свега младих. Не од стране компромисних учесника нити бесних, али од стране здраво побуњених. Сви заједно и морамо и можемо, и намеће се да својом иницијативом променимо нашу будућност - не насиљем али снагом и одлучношћу. Не ништавним изборима већ чистотом, херојством и памећу. Сигурно и наша одговорност као народа није нимало мала. Сложили смо се са малоумним политичким изборима и њих начинили нашим навикама и менталитетом. Неискреност, равнодушност, ушушканост, лака зарада, непоштовање институција, ругање вери и традицији, непоштовање државе и закона, расипничка потраживања – сачињавала су део живота Новогрка и нису нам на част ни мало. Нису нам криви само други, како год да се зову – шпекуланти, или страни интереси, или политичари. Наш део заслуге за данашњу ситуацију није лако занемарљив. Једини пут су покајање и промене. Друге не можемо да променимо, али наш менталитет и живот имамо могућности и одговорност да мењамо. Нека почне овај устанак променом нас самих. То је најхрабрији (подухват). Признајем, да су нас и као Цркву учинили делом падајућег државног система. Зато нас и често погрешно схвата народ. Загрлили смо државу, ослонили смо се на њу и тако ранили нашу везу са народом. Ми смо га служили као немоћног и сиромаха, али га нисмо загрлили као део нашег бића, или бар нисмо успели да нас тако схвати. Загадило се млеко његове мајке, Цркве, и окренуо је своје лице од њених недара. То је најгоре што је могло да се деси. Народ је најсветије што имамо после Бога, и Црква је по природи дах народни. За овај дах смо у последње време били ускраћени (овај дах нам је био у последње време ускраћен). Дошао је час да опет почне право дојење. Не доводим у питање и чињеницу да смо и жртве. Неки су нас преварили. Неки су управљали нашим питањима са кривичном неспособношћу. Неки су нас оцрнили по свету и ставили нас у уста звери овога света, или због површности или из сумњиве прорачунљивости. И ево докле смо стигли! Спустили смо на нулу своју имовину и на ништа своје достојанство. И поред свега тога не тражимо кривца. Журимо да нађемо решења. Али, решења која не газе по народу већ васкрсавају његову част. Дошао је час да они који доносе одлуке виде шта се дешава у домовима, на улицама, у радњама, у свакодневности. Шта се дешава у нашим душама. То неће сазнати од Тројке или из њихових међусобних консултовања. Сазнаће то од народа. Не може се друкчије. Желим да кажем, дакле, онима који не могу да плате такозвани „посебан допринос за имовину“, да не падају у очајање. Да знају да ћемо се сви уједињени наћи на њиховој страни и викнућемо заједно: „Не може се узети од онога коме није дато“. Нека схвате да немамо. Не можемо. Дошли смо до ивице, али не дозвољавамо да нас униште. Ако будемо инертни, неће то схватити. Свети Козма Етолски је прорекао пре 250 година, говорећи: „Наметнуће вам тежак и неподношљив порез, чак и на прозоре и на кокошињце, али неће стићи“. Стварно, неће стићи! Немојте да се савијете пред економским банкротом. Ми у њему већ живимо. Одреците се банкрота достојанства, историје, етничке савести. За то можемо и морамо да се боримо до последње капи крви. Чак и сада у последњем тренутку. Месогеа и Лавреотики је благословен крај који је до недавно пуцао од развоја и благостања. Али у последње време све је више оних који се у очају обраћају Цркви или другде, и преклињу за подршку и помоћ. Многи су се савили, економски су поклекли. Не могу да исхране своју децу. Изгубили су сан. Живе са претњом садашњости и са страхом од будућности. Имају имовину али немају новца. Како ће они да плате? Где да нађу (новац)? Узеће им кућу? Искључиће им струју? Да ли је могуће да ће бацити у мрак Кератеју и Лаврио, места на којима се налази највећа фабрика електричне енергије у нашој отаџбини? Шта год да се деси, браћо моја, хоћу да знате да ће наша помесна Црква дати све да би била уз вас. Ако једном од вас искључе струју, ми ћемо је искључити у свим храмовима. Венчања ћемо обављати са свећама у рукама и служити литургије са сузама у очима. Ни на један начин нећемо дозволити, у тренутку кад су домаћинства осуђена на мрак, да наши храмови служе са упаљеним полијелејима. Сви заједно, дакле, сада смо дужни да притиснемо наше представнике више него што их притискају кредитори. Зато што наша потреба за преживљавањем превазилази њихову потребу за влашћу над нама. Зато што је наше достојанство изнад било које користи. Зато што је наш национални понос заснован на историји на коју су сви они љубоморни. Зато што Европу видимо више као породицу која разуме потешкоће народа него као омчу која води друштва у пропаст. Не преостаје нам ништа друго до да преобразимо опет Грчку у нашу отаџбину, њену историју у наш идентитет, примере наших предака у наше доживљаје и да се повратимо из безумног богаћења у достојанствену једноставност и скромност, из кукавичког повлачења у храброст и од светског брукања у понос и универзално признато дивљење. Тако Бог, као што каже народ, неће да нас остави, зато што га и ми на тај начин нећемо оставити. Са очинским молитвама и у нади за буђењем, МИТРОПОЛИТ МЕСОГЕАС И ЛАВРЕОТИКИС НИКОЛАЈ Извор: Ακτίνες за Поуке.орг превела Јелена Стоименова

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...