Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'краљ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Краљ Петар Први Карађорђевић нам донео слободу и победу З. Г. - Ј. С. | 25. новембар 2018. Многобројни грађани присуствовали откривању споменика Петру Карађорђевићу. Нови Сад пре 84 године донео одлуку да гради монумент ВЕЛИЧАНСТВЕНОЈ атмосфери на новосадском Тргу републике, у присуству многобројних званица и грађана, председник Србије Александар Вучић и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић свечано су открили монументални споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу, уз председникову поруку да је слобода за коју се залагао омиљени српски владар камен темељац модерне српске државе. Поздрављајући окупљене званице и многобројне грађане, Вучић је рекао да је тим свечаним чином поново дошао својој кући у Нови Сад, где су слободни људи пре пуног века одлучили да буду део слободне Србије и да ту остану заувек: - Овај споменик нисмо подигли ми, него твоја дела, а ми смо се само коначно сетили да никада више не заборавимо и да нам занавек остане да ништа важније и прече од Србије немамо. Буру емоција изазвало је Вучићево извињење "старом краљу", јер су нам, како је навео, биле потребне чак 84 године да схватимо ко нам је донео победу и слободу. Нови Сад је још 1934. године донео одлуку да подигне споменик популарном Чика Пери, краљу уз кога "иде она света реч слобода", и "светом старцу", како су га са дивљењем ословљавали Французи. - Баш та српска слобода, за коју се краљ Петар читавог живота борио, на понос и славу српског рода, и честито и часно је изборио, она је камен темељац модерне српске државе - истакао је председник Србије. Вучић је поручио да ћемо се у Србији и данас борити за слободу, али и да променимо лице Србије својим трудом и радом, онако како нас је учио Свети Сава. - С љубављу, знањем и ентузијазмом бранићемо Србију, која истим правним аршинима мери и брине за све своје грађане, без обзира на њихово име, веру или порекло. За Србију која ће имати храбрости да тражи и нађе нова решења за све старе проблеме - нагласио је председник Вучић. На важност слободе, за какву се залагао највољенији српски краљ Петар Први Ослободилац, и чије су речи уклесане на постаменту новог споменика, указао је и градоначелник Вучевић. - Поносан је Нови Сад што је добио свог првог коњаника. Споменик који је трајно сведочанство о једном владару и једном великом рату из којег је наш народ изашао као победник. Али, са тугом коју читав век носи због једне голготе кроз коју је пролазио и више од милион и 200.000 наших јунака који су заспали вечним сном - рекао је новосадски градоначелник. Овај споменик, додао је, подсећа на понос и част српског народа и на све оне који су заједно преживели пакао Првог светског рата, у који су отишли да би одбранили своју земљу, да бисмо ми данас могли да уживамо у слободи. ПРВИ КОЊАНИК НОВИ Сад има на десетине споменика, али је споменик краљу Петру први споменик на коњу. Аутор је академски вајар Зоран Ивановић, а то монументално дело изливено је у уметничкој ливници "Јеремић" у Врчину. Споменик је висок 10 метара са постаментом. На његовој јужној страни пише "Петар Први Карађорђевић 1844-1921". На северној стоји "Краљ Србије 1903-1918", грб Краљевине Србије постављен је на западној страни, а на источној пише "Рума, 24. новембар 1918, Нови Сад, 25. новембар 1918". ОБРАЋАЊЕ ГЛУМАЦ Лазар Ристовски, у краљевој униформи, изговорио је део обраћања краља Петра у Призрену, непосредно пре албанске голготе. - Вратићемо се. Ако не живи, мртви ћемо их прогонити до судњег дана - биле су краљеве речи у интерпретацији нашег познатог глумца и редитеља. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:762585-Kralj-Petar-Prvi-Karadjordjevic-nam-doneo-slobodu-i-pobedu
  2. Више стотина верника на прослави ктиторске славе Манастира Високи Дечани У манастиру Високи Дечани и ове године је у присуству више стотина верника свечано прослављена ктиторска слава - Свети Краљ Стефан Дечански. Свету архијерејску Литургију служио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом уз саслужење Епископа рашко-призренског Теодосија и великог броја свештенства и свештеномонаштва Епархије рашко-призренске и Митрополије црногорско-приморске, а празничну Литургију су својим појањем улепшали ученици Богословије у Призрену. И ове године је прослави ктиторске славе Манастира Високи Дечани присуствовао велики број верника, а Светој архијерејској Литургији присуствовао је и велики број представника Међународних канцеларија на Косову и Метохији као и представници КФОР-а. Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије заблагодарио је Богу што се и на овај празник Светог Краља окупило оволико верног народа и људи добре воље: „Благодарност свима који несебично помажу наше светиње, наш народ и све оне којима је потребна помоћ, како Народну кухињу, тако и Богословију у Призрену и све оне који данас опстају на овим просторима и тиме чине да Косово и Метохија и даље је Српско и да се овде прославља име Божије. Нека би нас Свети Краљ подржао на нашем путу и овом подвигу који ни мало није лак а исто тако благодарност и свима онима који пружају своју руку подршке и заштите овој светињи, како представницима КФОРА, тако и представницима међународних организација и амбасадама који су сада овде присутни. Сви они чине свој допринос да ова светиња буде ово што јесте и да се може долазити у ову светињу, што данашњи празник и показује“ – рекао је Епископ рашко-призренски Теодосије. Митрополит дабробосански Хризостом поручио је да су Косово и Метохија у душама сваког Србина „као биће нашег бића, живот нашег живота, срце нашег срца и да га зато нико и не може отети од нас“. „Косово и Метохију нам нико не може одузети. Оно је у нама и ми га носимо свуда, било где да живимо. Оно је ту у срцу нашем. Ми смо браћо и сестре поносни да можемо долазити и бити на Косову и Метохији. Барем за један тренутак, на једа или два дана, ко колико може, али никад Косово не заборављајмо, никад га не остављајмо. Увек памтимо и чувајмо Косово и Метохију као нашу највећу вредност јер је оно наш духовни идентитет“ – поручио је Митрополит дабробосански Хризостом. Игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава је са братијом за све госте приредио и свечану трпезу љубави и захвалио се свима што су данас дошли да заједно прославимо Манастирску славу: „Нека Господ да молитвама Светога Краља и свих Светих да и следеће године у миру и радости прославимо овај празник и да наш народ, наши Манастири, наше Светиње остану и опстану, да буду места која ће нас упућивати ка вечном животу, да очувамо наш идентитет и сачувамо оно што су нам наши преци оставили“ – поручио је отац Сава. Иначе, прослава празника Светог Краља Стефана почела је претходне вечери, 23. новембра служењем празничног бдења којим су началствовали Митрополит Хризостом, Епископ Теодосије уз учешће свештенства, монаштва и верног народа. У синоћњој и данашњој свечаности у манастиру Високи Дечани учестовало је око 1000 верника из централне Србије, Косова и Метохије, Црне Горе, Републике Српске и других крајева. Овогодишња слава у манастиру Дечани протекла је мирно и без инцидената а Манастир су обезбеђивали припадници КФОР-а. фотогалерија
  3. Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Из Молитве Светом великомученику Стефану Дечанском Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима. Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину. /Аудио датотека - Радио Светигора/ Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милутина, Симонида, ћерка Византијског цара Андроника Старијег, желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо. У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. To би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе. To би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: "He тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану". И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: "А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?" А Појављени одговори: "Ја сам Николај, епископ Мирликијски". - Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова. Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. Но дивни Стефан храбро подношаше тегобе заточења; и често говораше себи: Трпи, Стефане! јер је Господ рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). И не престајаше благодарити Бога, опомињући се речи светог Апостола: "и бивајте благодарни" (Кол. 3, 15). И често се мољаше и многа метанија прављаше. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао. У то време виспрени присталица Запада "начелник акиндинатске јереси", Варлаам, узбуђиваше Цариград својим схоластичким испадима о Таворској светлости. Блажени патриЈарх Атанасије осуди Варлаама на сабору, али препредени Варлаам нађе себи присталице на двору и узнемираваше престоницу. При једном разговору између цара и краљевића Стефана о душекорисним стварима и државним пословима, поведе се реч и о јеретику Варлааму. Цар упита Стефана шта мисли о Варлааму. Стефан одговори: Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да певаш са Давидом: Омрзнух, Господе, оне који тебе мрзе (Ис. 138, 21). Цар се удиви мудрим речима Божјега човека, и одмах заповеди да му Варлаама доведу свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из царскога града, и да их не примају градови и села његове државе. Но Варлаам, хитно обавештен о томе од једног дворјанина, свог једномишљеника, тајно се укрца у лађу и побеже у Рим. - И тако Бог саветом свога угодника очисти земљу народа свога од зловерних јеретика. Такова бејаше Стефанова ревност за побожност, такова мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. Од тада цар још више заволе љубитеља врлине Стефана, и још више му се дивљаше. Па не само цар и манастирска братија, него и патријарх и све свештенство, и сви знатни људи у Цариграду и велможе, веома љубљаху и уважаваху Стефана због његових врлина и мудрости. Он смерношћу и говором привлачаше срца свију; н нека благодат сијаше из лица његова; а љубав што беше у њему, све је привлачила к њему. И он, пун пламеног христољубља, увек хиташе ка Божјој љубави, упражњавајући молитву, пост, смирење, слушање свештених књига, а сврх свега милостињу. Јер он милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, он мало остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману ради раздавања сиротињи. Један велможа српски, стари познаник и поштовалац Стефанов, посла Стефану по поверљивом слузи знатну количину злата, желећи да му олакша заточеничко злопаћење. Посланик предаде злато Стефану и испоручи поздрав са много пријатељских речи и лепих жеља од пошиљаоца. Стефан заблагодари добротвору, помоли се за њега Богу, па дозва игумана и даде му све злато да га раздели сиротињи. Игуман мољаше Стефана да бар један мали део злата задржи за своје потребе, али он одби говорећи да му је сам Бог досудио да живи у туђини и да га туђинци хране, зато послано злато треба дати онима који стварно оскуђевају - сиротињи. Доносиоца пак с љубављу задржа код себе неко време, па га онда отпусти да се врати у отаџбину. При испраћају он са много суза захваљиваше своме пријатељу - добротвору, и моли доносиоца да му пренесе ову његову усрдну молбу: да ће њему бити радост и утеха, ако новац, који би убудуће наменио њему, разда тамошњој сиротињи. При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти рекао када сам ти се прошли пут јавио? - Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. - Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. - Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. - Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним. И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. - И при тим речима Светитељ постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и дотада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља Српског. He прође много дана после овог чудесног прогледања Стефановог, а његов млађи син, малолетни Душица, тешко се разболе, и за кратко време умре. Стефан то поднесе трпељиво, без роптања, понављајући речи блаженога Јова: "Господ даде, Господ узе" (Јов. 1, 21), А предајући гробу тело свога детета, он подиже руке к небу и рече: Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље, Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло. После тога блажени Стефан проведе још две године у заточењу. Иако је он трпељиво и благодарно подносио своје изгнанство као крст, додељен му промислом Божјим, ипак је желео да се врати у своје отачаство. И са том жељом он пише дирљиво писмо у Хиландар, где се у то време налазио српски епископ, касније архиепископ Данило, према коме је раније Стефан свагда гајио љубав и пријатељство. У том писму он живим бојама описује своје паћење, и моли епископа Данила да заједно са својим светогорским великим старцима посредује пред његовим оцем, краљем Милутином, и издејствује му милост и повратак у отаџбину. Епископ Данило у Светој Гори сазва сабор чесних стараца, на коме с љубављу у Господу већаху о овој ствари. И решише, те написаше молебна писма: једно краљу Милутину, а друго архиепископу Никодиму. И изабраше неке од тих чесних стараца, да та писма однесу у Србију и посредују о повратку краљевог сина Стефана и унука Душана. Изасланици отпутоваше у Србију, и одоше преосвећеном архиепископу кир-Никодиму и предадоше му с усрдном молбом и љубављу оба писма. Преосвећени Никодим их пажљиво саслуша, и као ваистину муж добрих жеља и ревнитељ истините љубави, оде са њима христољубивом краљу, предаде му писмо и сам од све душе мољаше краља да услиши молбе свију њих. Красноречиво писмо и говори архиепископа Никодима и светогорских чесних стараца тронуше срце оца, и он им рече: Молбу вашу усвајам, и заповедам да буде ваша воља у свему што се тиче мога сина У то време допутова у Србију из Цариграда као царев иза сланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части. Све то веома потресе краља Милутина. Поред тога недавно беше умрла његова ташта, Симонидина мајка, царица Ирина, главна виновница непријатељства оца према сину. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију. Цар се веома обрадова томе, јер беше заволео Стефана и високо га је ценио. И дозвавши га к себи, он се опрости са Стефаном, грлећи га са сузама и дарујући га богатим даровима. Но Стефан све те дарове даде манастиру у коме је провео године свога заточења. Сва братија манастирска са тугом, сузама и молитвама испратише Стефана, осећајући се као да се растају са душом. Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе. Од тога времена богољубиви Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божанственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему. Након три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син - "Стефан млади краљ", коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. A пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи. Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Конетантин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи храљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: "Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: He бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)". - Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи пређоше Стефану. Против Стефана устаде са намером да му отме престо и његов брат од стрица Владислав, син Сремског краља Драгутина, брата Милутинова. Али се и ова побуна заврши добро по Стефана: Владислав би приморан да се покори Стефану, када увиде да Србија није за њега већ против њега. - А краљ Стефан, уколико му Бог више помагаше, он утолико биваше све смиренији и смиренији; често постељу своју квасаше сузама, не само ноћу, него и свакога дана савест своју омиваше сузама, називајући себе црвом а не човеком, и сматрајући себе земљом и пепелом. У краља Стефана све одисаше страхом Божјим и побожношћу; и владаше он мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. После смрти своје прве супруге, бугарске принцезе, краљ Стефан је још двапут ступао у брак: са Бланком, ћерком Филипа Тарентског, херцога Ахајског; и после смрти ове друге жене, са Маријом, ћерком Солунског намесника Јована Палеолога. У мирно време краљ Стефан се стараше о благостању својих поданика и о Цркви, јер сијаше врлинама као сунце. Он потврђиваше пређашње повеље; стараше се о чистоти вере и уништењу јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему ово: "Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечестивих бабуна. Он Божјом помоћу однесе победу над њима". - Бабунима су се називали богумили, опасни јеретици, који су живели у планинском крају Бабуни, код Прилепа, и одонуд чинили разбојничке нападе на православне. Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница. Међутим при крају његовог краљевања букну жестоки рат са суседним једноверним Бугарским царством. За време Милутинова краљевања у Србији Бугарска, раздирана унутрашњим метежима и разоравана упадима, беше знатно ослабила и није се могла равнати по моћи са Србијом. Када видински деспот Михаил постаде бугарским царем, он уједини разједињене бугарске области, и притом жељаше да поврати неке градове које Србија беше заузела. А кад ојача, цар Михаил нанесе горку увреду краљу Стефану. Ожењен рођеном сестром Стефановом, ћерком краља Милутина Недом, цар Михаил без икаквог разлога отера од себе своју жену Неду са малим сином Стефаном, затвори је у манастир, а ожени се Теодором, сестром претендента на византијски престо Андроника Млађег, удовицом бугарског цара Светослава. Непријатељство између два суседна владара би још више појачано тиме што српски краљ држаше страну законитог византијског цара Андроника Старијег, који српског краља Стефана беше заволео још за време његовог заточеништва у Цариграду; бугарски пак цар Михаил зближи се са супарником Андроника Старијег, његовим унуком Андроником Млађим, коме и пође за руком да отме царски престо своме деди. Андроник Млађи и Михаил бугарски склопише одбрамбени и нападни савез против Србије. И ова два савезника решише да једновремено нападну Србију у 1330. години. Краљ Стефан је знао за ове припреме, па се и сам постепено спремаше за одбрану отаџбине, снабдевајући се оружјем и војском. У то време Стефанов син Душан беше већ потпуно зрео човек и помагаше оцу у војним припремама. Бугарски цар Михаил крену у ратни поход на Србију у лето 1330. године. Његова је војска бројала осамдесет хиљада људи; у њој беше врло много најамних Татара и Молдована. У то исто време, према договору, на Србију крену са својом војском и византијски цар Андроник Млађи. Војска у њега беше мала. Он распореди своју војску дуж јужне границе Србије, и одлучи да не чини никакав напад док не види чиме ће се завршити бугарски судар са Србима. Обавештен о свему, краљ Стефан, желећи као хришћанин да избегне крвопролиће, упути писмо бугарскоме цару молећи га да одустане од проливања крви. У том писму он писаше: "Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао другима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер они који желе да отму туђе, изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око". Прочитавши писмо, цар Михаил се страховито разјари, и претећи Стефану одговори осионо: "Ако сутра, када сунце гране, српски краљ не дође к мени и не падне покорно преда мном, да ногу непобедиве моћи наше ставим на његов врат, онда ћу наредити да га са срамом доведу везана и предаћу га најстрашнијој смрти". Када краљ Стефан чу овакву поруку, уздахну и рече: Господ ми је помоћник; не бојим се. Шта ће ми учинити човек? Слободно ћу гледати у непријатеље своје (Пс. 117, 6-7). И дозвавши војводе заповеди им да уреде војску и спреме за борбу. А сам остаде у своме шатору, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изађе из шатора озарена лица, повери војску своме сину Душану, и говораше им: Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом Писму пише: Једни на бојним колима, други на коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс. 19, 8). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће Он и сада, као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама. Јер Бог се супроти гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5). Оваквим својим богомудрим речима краљ удахну у срце свима неку божанску силу, и посла их у борбу. А сам, оставши у шатору, паде лицем на земљу и ронећи сузе мољаше се Богу, дародавцу сваке победе. Војска пак српска, предвођена храбрим краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости. Бугарска војска би разбијена и пометена, и даде се у бекство. И сам цар Михаил наже бегати, али га српски војници ухватише, приведоше Душану, и ту му би одсечена глава. После овог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима. Битка код Велбужда одиграла се у суботу 28. јула. Сутрадан, у недељу, краљу Стефану свечано би показан ратни плен: оружје, скупоцене царске хаљине и остале принадлежности, и дивни коњи. Пред краља бише доведене и заробљене бугарске велможе. Када ове велможе угледаше леш убијеног цара Михаила, они молише краља Стефана, и краљ нареди да се убијени бугарски цар са свима почастима сахрани у српском Нагоричанском манастиру светог Георгија, задужбини краља Милутина. Пошто узнесе благодарност Господу Богу за даровану победу, краљ Стефан извести о томе своју супругу Марију и српског архиепископа Данила са целим српским сабором овом посланицом: "Нека се зна да помоћу Божјом и молитвеним посредовањем светог господина нашег, преподобног Симеона и светитеља Саве, и молитвама вашим, заузимањем и укрепљењем и силом Светога Духа наоружаван и штићен, ја, српски краљ, са милим сином нашим Душаном, и са нашим војницима, децом мога отачаства, злобног непријатеља нашег, цара бугарског, који осионо насрну са много туђинаца на наше отачаство, победих у битци код Велбужда на нашем земљишту; и самог цара убих и велико богатство и сјај њихов узех помоћу Божјом. Радујући се због овога, узнесите дужну хвалу Богу. А ми крећемо на далеки пут у Бугарску земљу". И краљ Стефан, заједно са својим сином, праћен заробљеним бугарским велможама, крену у Бугарску да заведе поредак. У сусрет њему изиђоше велможе, који беху остали управљајући градовима и покрајинама; на челу њиховом налажаше се Бјелаур, брат убијеног цара Михаила. У име целе Бугарске они нуђаху да буду под влашћу српскога владара, и беху готови на стапање Бугарске и Србије у једну државу. Но Стефан то не хтеде. Његова је жеља била да на бугарски престо доведе своју увређену и осрамоћену сестру Неду са њеним сином Стефаном. Зато упути нарочито изасланство к сестри у манастир, у коме беше затворена, позивајући је да заједно са сином дође у бугарску престоницу Трново. Када она дође са сином, краљ Стефан објави бугарским велможама, да се он лично одриче од бугарског престола, а поставља за бугарског цара сина своје сестре Стефана (Шишмана II), кога су они дужни слушати, док сваки од њих може остати на својој ранијој дужности. По повратку из Бугарске, краљ Стефан са сином Душаном убрзо крену са војском на границе Јужне Србије, да казни византијског цара за савез са Михаилом бугарским. Овај поход је трајао недељу дана. Али цар Андроник и не сачека долазак Стефана и његове војске, већ побеже са својом војском. Срби казнише Андроника: одузеше од Византије градове: Велес, Просек, Штип, Трешту и Добрун. Пошто поставише у њима војводе, обе војсковође се вратише: краљ у свој двор Неродимље, а син у Скадар. После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару. Сви ранији српски владари, претци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом потхвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира. Богољубиви краљ позва уметнике и мајсторе из свих крајева своје простране краљевине. И поче се са радом. Сам краљ пребиваше ту у шатору, и надгледаше послове. На огромном простору, измереном за манастир, најпре се унаоколо подиже тврђава са високим бедемима и кулама на њима; са јужне стране налажаше се манастирска капија, и на њој највиша кула. Са унутрашње стране на зидовима бедема унаоколо бише начињене келије за монахе, као нека птичија гнезда. Би саграђена и огромна трпезарија, нарочито уметнички украшена. Начињена би кујна и пекара. За игумана би подигнуто посебно великољепно здање. Но изузетна пажња и главна брига би посвећена грађењу величанственог храма Вазнесења Господња усред манастирског дворишта унутар тврђаве. Огромни храм би сазидан од разнобојног тесаног мермера, украшен изврсном резбаријом, мермерним стубовима и сводовима чудесне уметности и лепоте. И споља цео храм беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак као да је лице целога храма један камен. У свему и по свему би подигнут чудесан и величанствен богодоличан храм. Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгим камењем, свиленим тканинама. Завршивши грађење и украшење богодоличног храма и манастира, богољубиви краљ Стефан одреди за настојатеља равноангелног по животу испосника Арсенија. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине. Осим малога олтара с јужне стране великог олтара у част свог покровитеља и заштитника светитеља Николаја, свети краљ подиже затим посебну цркву светом Николају изван манастира у близини, за свагдашње слављење овог светог оца. Свети краљ Стефан Дечански увек се одликовао љубављу према сиротињи и жалостивошћу према јадницима, а сада се он свом душом предаде тој врсти брига и старања. На три километра од Дечанске обитељи он подиже посебан манастир за неговање болесника, богаља и престарелих из целе његове краљевине. Огромна одељења ове богоугодне установе беху снабдевена креветима и свима осталим потребама. Сабрана би многобројна братија за неговање јадних страдалника. Сам краљ је често посећивао овај манастир. За њега беше радост помагати тим јадницима. Некада се појављивао тамо као краљ, и тешио те паћенике; а некад је долазио као прерушени војник и делио богату милостињу. Жалостиве душе, он је често грлио те страдалнике и са сузама их целивао. И ову установу краљ је богато издржавао својим огромним прилозима. Из свих крајева Србије тамо су се стицали болесни и богаљи. И једни су, по оздрављењу, уступали место другим болесницима, а многи су остајали ту до краја свог паћеничког живота. На кратко време пред смрт, светом краљу се јави у сну његов свагдашњи заштитник и помоћник, свети Николај Чудотворац, и рече му: "Стефане, припремај се за одлазак, јер ћеш убрзо предстати Господу". - Пробудивши се од сна, он се са сузама радосницама баци на земљу и благодараше Бога и весника доброга пресељења. Јер је чезнуо да се ослободи земаљске вреве и ка Христу отиде. Затим дозва настојатеља манастира, напред споменутог Арсенија, предаде му много злата, и рече му: "Часни оче, мој живот се ближи крају, узми ово злато и чувај га за манастирске потребе". - Онда му даде друго злато за потребе оних блажених страдалаца. И од тада он све ноћи до часа молитвеног правила провођаше ходећи по граду и делећи милостињу невољнима. Но кончина светог краља Дечанског би мученичка, јер он пострада од свога сина Душана. Душан је владао Зетом. Себичне велможе, које су служиле код њега, стадоше га наговарати да оцу отме престо и постане краљем целе Србије. Они плашаху Душана да ће он доживети да буде ослепљен, као што и његов отац би ослепљен од његовог деде Милутина. Душан поверова њиховим клеветама, и у његовој области диже се побуна против краља - оца. Свети краљ предузе мирне мере да утиша побуну, и после дугих преговора он се виде са сином, који обећа да неће предузимати ништа против њега. Али велможе су друго мислили и друто желели. Они стадоше говорити Душану да му отац спрема замку, и да ће га погубити. Верујући томе, Душан науми да бежи из отачаства у туђину, али му велможе не дозволише, и поново наговараху Душана да сврши са оцем. После састанка са сином, свети Стефан живљаше мирно час у једном час у другом замку, посвећујући се делима добротворства, и не предузимајући никакве мере за своју безбедност. У време када се он налажаше у усамљеном планинском замку Петричу, близу Неродимља, изненада наиђоше тамо зетске велможе са Душаном на челу, опколише замак и ухватише светог краља са целом породицом. Душан нареди те краља одвезоше у далеки, усамљени и неприступачни замак Звечан, а жену и децу у друго место. Но тиме се ствар не оконча. Одлука би донесена да краљ Стефан буде погубљен. По наређењу Душана, у Звечан бише упућени неки од најповерљивијих људи његових, и они удавише светога краља у замку, 11. новембра 1336. године. И тако свети краљ сконча мученички. Блажену душу његову свети анђели Божији прихватише и Господу Христу узнесоше. А многострадално чесно тело светог мученика би довезено у задужбину светога краља, манастир Дечане, и свечано сахрањено у цркви Вазнесења Господњег у гробници коју свети краљ за живота свог беше себи начинио. И тако он као неко сунце телом зађе под земљу. Говорило се онда да је свети краљ умро природном смрћу, али су убрзо сви дознали истину и гледали на покојнога краља као на мученика. Након седам година еклесиарху манастира Дечани јави се у сну неки необичан и неисказаном светлошћу озарен човек и нареди да извади из земље тело покојног краља страдалца Стефана. - Еклесиарх у страху исприча св
  4. Владика Будмљанско – никшићки Јоаникије, заједно са владиком Полошко – кумановским – Охридске архиепископије, Јоакимом био је гост епископа Рашко – призренског на ктиторској слави манастира Грачаница, поводом празника Светог краља Милутина. У пригодној беседи, после свечане литургије, владика Јоаникије је рекао да за Косово и Метохију није везан само народ православни српски који живи на Косову и Метохији, него и цео српски народ, као и остали православни народи који Косово и Метохију поштују као свету земљу и сав културни свет зна шта представља Косово и Метохија и за православне Србе и за светску културну баштину. Беседу владике Будимљанско – никшићког Јоаникија пеносимо у целости: …Овај свијет да није духовности, да није светости, да није културе, претворио би се у пакао, претворио би се у грабеж и отимање, а тога видимо свуда има. И цио свијет је у некој напетости, нарочито последњих тридесетак година, у скукобима или стално на ивици сукоба. Ми желимо мир и треба да се молимо Богу за мир, али наравно треба и да брнимо своју кућу и своје светиње, јер ни један народ неће своје корене и своје светиње препустити тако лако другима. Ми, наравно, не тражимо ничије туђе, нити желимо да отимамо, томе су нас учили наши свети преци. Туђе да поштујемо и друге народе да поштујемо и колико до нас стоји, да чинимо све да живимо у миру и у љубави са њима, а ако неко хоће да разори наш дом и наше светиње дужни смо да се бранимо. Данас славимо једнога од највећег из рода нашег, највећег ктитора. Свети Симеон Немања, познат је као велики ктитор, али је ипак Милутин, у бољим временима, имајући јачу и већу државу, подигао je много већи број светиња ти Србине, угледај се на свог светога претка, претка светога Немање у свему, а прије свега по побожности. У његово вријеме, док је он владао почела је да се шири Унијуа. Било је оних који су говорили да само требамо да признамо папу за поглавара, па ћемо све проблеме овога свијета решити. Као што наиђе нека пошаст, па вас потом убеђују: само направи тај потез и све ћеш проблеме у животу ријешити! Имамо тога и данас. А шта бива после тога? Бива само још горе и ко је тај који се супротставио византијском цару Михаилу Палеологу, који је ширио такву причу. Замислите, велики цар моћне Византије, просуо је био такву причу. Ко му се супроставио, ко није дозволио да та лажн прича захвати његов народ? То је управо Краљ Милутин, који је ратовао са царем Михаилом и побеђивао и потискивао и потискивао га и није само заслужан што Унија није доспела у Србију, него је спречио да се прошири и на Балкан. Стога ни Грчци нијесу прихватили ту Унију и одмах су је одбацили после смрти цара Миахила. Он је бранио свој народ и вјером јачао своју државу. Био је краљ истинске побожности и истинских врлина, један он највећжих наших краљева и најзнаменитијих личности. Да није ништа друго урадио него што је подигао ову светињу Грачаницу, па би било доста, а он је подигао многе светиње и у Србији, у његовој држави, а то значи и у данашњој Македонији и по Грчкој и по Светој Гори Атонској, и по Софији, па од Цариграда и до Јерусалима, где и данас имамо очуван манастир Светих Архангела, непосредно до храма Васкрења Христовога, који је подигао краљ Милутин. Велике задужбине и велико завештање, колко су нам наши преци оставили, а и ми смо дужни нешто градити, али најважније је да сачувамо оно и да украсимо и унапредимо оно што су нам они оставили. И ево хвала Богу, ово је живот, живује пуним током, пуним снагом. Ево данас дјеца из школе Краља Милутина, има их хвала Богу и биће их хиљаду, велики број од њих се данас овде причестио. Више негу у дргуим крајевима, више него у великим градовима. Овде смо данас имали и обнављање сесринства, три монахиња се замонашиле, рукоположење новог свештеника и пуно народа из разних крајева је дошло данас у Грачаницу, да узме удела у овом великом слављу и да се сетимо заслуга светога краља Милутина. Захваљујемо се владики Теодосију што нас је позвао, ево и наш владика Јааким из Македоније, његовој цркви нимало није лако, надамо се у Бога да ће убрзо доћи до мира и да ћемо и ми имати прилике да идему у Македонију лијепу и да служимо у светињама. Не само онима које је подигао Краљ Милутин, има их доста по Македонији, него што су подигли и други народи, Грци и Бугару, да будемо једно заједно, немамо разлога дубље гледано да то не превазиђемо ако смо људи и ако хоћемо као људи, како је говорио наш свети Патријарх Павле. Поред толико блискости ми смо нажалост дозволили да се појави тај раскол, надамо се да ћемо то превазићи. Нећемо помињати ко је крив а ко је прав. Кад Браћа хоће да се помире они то лако превазиђу и праштају за све. И да се молим и за то браћо и сестре и да се молимо, јер смо дужни за цио свијет да се молимо и за свој народ и за светиње и да се зацари мир у целом свијету. Много се крви пролива и нажалост, видимо да многи раде на томе да се народи што више завађају и да се што више крви пролива, а пролва се крв највише недужног народа. И зато треба да се Богу молимо и да гледамо да у миру и љубави са свима живимо, колко то до нас стоји. Свима срећна слава и нака вас Бог благослови, овој свијетој обитељи нека да напретка и цијелој Епархији рашко – призренској, нека Бог укрепи нашег Владику Теодосија његово свештенство и народ. Извор: Телевизија Храм
  5. Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, - научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола. Твој живот на земљи, свети царе, био је - молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше - од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском. О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба - мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега. Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне - од маловерја, нас полуверне - од полуверја, нас кривоверне - од кривоверја, нас неверне - од неверја, и утврди на с у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју. Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша - Радост изнад свих радости; вечна Истина наша - Истина изнад свих исгина; вечна правда наша - Правда изнад свих правда; вечна љубав наша - Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш - Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше - Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, - о! дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова свега Божанска вола, сада и увек и кроза све векове. Амин.
  6. О Свети царе и христољубиви Великомучениче, од раног детињства волео си Господа Христа и страдања за Њега, - научи и нас многогрешне волети Њега и радосно страдати за Њега, јер би нас то обновило, очистило, осветило, и за Царство Небеско припремило. Греси наши одбацише нас далеко од Бога нашег, но ти нас богопријатним молитвама својим приведи Богу, што пре приведи, да нам се душе не угуше у гресима и страстима. Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, - научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола. Твој живот на земљи, свети царе, био је - молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше - од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском. О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба - мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега. Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне - од маловерја, нас полуверне - од полуверја, нас кривоверне - од кривоверја, нас неверне - од неверја, и утврди на с у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју. Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша - Радост изнад свих радости; вечна Истина наша - Истина изнад свих исгина; вечна правда наша - Правда изнад свих правда; вечна љубав наша - Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш - Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше - Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, - о! дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова свега Божанска вола, сада и увек и кроза све векове. Амин. View full Странице
  7. У Недељу, 24. по Духовима, 12. новембра 2017. године, литургијски је прослављена слава параклиса на војном аеродрому “Морава“ у Лађевцима. Светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик Епископа жичког, уз саслужење архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, протојереја Милинка Стојковића, затим војних свештеника: капетана јереја Александра Затезала (Команда РВиПВО, Земун), потпоручника јереја Владана Вуковића (2. бригада КоВ, Краљево), капетана јереја Ивана Аврамовића (63. падобрански батаљон, Ниш), као и уз саслужење ђакона Стефана Милошевског и ђакона Немање Тимотијевића. Команданту 98. ваздухопловне бригаде пуковнику Дејану Васиљевићу, великом броју сабраних на Светој Литургији – припадницима 98. ваздухопловне бригаде са својим породицама, гостима из других јединица, свештенству, монаштву и још осталима сабранима, пригодном беседом обратио се отац Љубинко. Говорио је о величини српског светитеља кога прославља наш војни параклис. Проповедао је о житију Светог краља Милутина и на крају нарочито истакао значај живог истинског молитвеног живота. После Свете Литургије, пререзан је славски колач, који је припремио кум славе, потпуковник Дејан Даљац, а затим је командант позвао присутне у војни ресторан, на трпезу љубави, припремљену уз срдачну помоћ житеља оближњих села из парохије протојереја Ивана Терзића. У току трпезе, командант и бригадни свештеник, потпоручник јереј Владимир Благојевић, доделили су захвалнице свима који су у току текуће године својим разноврсним доприносима себе уградили у војни параклис. Свети краљу Милутине, моли Бога за нас!!! помоћник војног свештеника 98. вбр заставник Владан ВИТОРОВИЋ
  8. У Недељу, 24. по Духовима, 12. новембра 2017. године, литургијски је прослављена слава параклиса на војном аеродрому “Морава“ у Лађевцима. У Недељу, 24. по Духовима, 12. новембра 2017. године, литургијски је прослављена слава параклиса на војном аеродрому “Морава“ у Лађевцима. Светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик Епископа жичког, уз саслужење архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, протојереја Милинка Стојковића, затим војних свештеника: капетана јереја Александра Затезала (Команда РВиПВО, Земун), потпоручника јереја Владана Вуковића (2. бригада КоВ, Краљево), капетана јереја Ивана Аврамовића (63. падобрански батаљон, Ниш), као и уз саслужење ђакона Стефана Милошевског и ђакона Немање Тимотијевића. Команданту 98. ваздухопловне бригаде пуковнику Дејану Васиљевићу, великом броју сабраних на Светој Литургији – припадницима 98. ваздухопловне бригаде са својим породицама, гостима из других јединица, свештенству, монаштву и још осталима сабранима, пригодном беседом обратио се отац Љубинко. Говорио је о величини српског светитеља кога прославља наш војни параклис. Проповедао је о житију Светог краља Милутина и на крају нарочито истакао значај живог истинског молитвеног живота. После Свете Литургије, пререзан је славски колач, који је припремио кум славе, потпуковник Дејан Даљац, а затим је командант позвао присутне у војни ресторан, на трпезу љубави, припремљену уз срдачну помоћ житеља оближњих села из парохије протојереја Ивана Терзића. У току трпезе, командант и бригадни свештеник, потпоручник јереј Владимир Благојевић, доделили су захвалнице свима који су у току текуће године својим разноврсним доприносима себе уградили у војни параклис. Свети краљу Милутине, моли Бога за нас!!! помоћник војног свештеника 98. вбр заставник Владан ВИТОРОВИЋ View full Странице
  9. Свету архијерејску Литургију, у параклису посвећеном том светитељу, служио је Епископ моравички Антоније Пантелић, викарни епископ Патријарха српског Иринеја, који је пристутнима пренео поздраве Његове Светости. У беседи након Литургије, он је, честитајући славу домаћинима, говорио о житију краља Милутина, његовог брата Драгутина и мајке Јелене, и том приликом подсетио да је Свети Краљ, по обећању, за живота подигао више манастира и цркава него што је провео година на српском престолу, и да је подизао болнице и храмове и чинио доброчинство према убогима. Помогао је да се сагради око 40 цркава по Србији, Светој Гори и Јерусалиму. Његова мајка Јелена Анжујска, у част чијег доласка и венчања са краљем Урошем Српским су у Ибарској долинини, где су се сватови сусрели, засађени јорговани, (па се и данас та долина зове Долина јоргована), остаће запамћена у српском народу, између осталог, и по томе што је саградила и прву женску школу и била велика мајка многим српским девојкама. На крају своје беседе Епископ моравички Антоније је истакао: – Знамо колико је велики завет и обавеза служити Богу, али колика је и радост служити своме отачаству. То највише зна наша војска. Колико љубави уграђује да би постојао мир на земљи, да би постојала љубав међу људима. Да би сачувала државни суверенитет и интегритет, Војска јако много чини. Док ми мирно одмарамо, наша војска не спава. Наша војска чини то што чини нашу државу државом и благодарећи духу армије и благодарећи љубављу официра повратила се и вера у војска, повратила се вера народа у војску, али повратила се и та христољубива вера, јер видимо да се многи храмови, многе капеле, молитвени домови у касарнама подижу, да имамо војне свештенике. И све то нас подсећа на веру краља Милутина, на веру наших предака – светога Стефана Немање, светога цара Душана и многих наших великих српских вођа, који су учинили да наша земља и наши људи живе данас срећно на нашој земљи. Свечаност, којој су, осим запослених у Медија центру „Одбрана", присуствовали пријатељи установе и гости из јавног живота, на светој Архијерејској литургији за певницом су увеличали „Србски православни појци“, док је током трајања славске трпезе наступила и Етно- група „Вез“. Овогодишњи кум славе Медија центре „Одбрана“, потпуковник Борко Лепојевић, симболично је, у присуству директора те установе, пуковника Севице Карапанџина, предао део славског колача наредном домаћину, заставнику Небојши Милетићу. „Одбрана”, чије је седиште у београдском Дому Војске Србије, Светог Краља Милутина обележава као своју крсну славу од прошле године.
  10. Медија центар „Одбрана" је у Дому Војске Србије обележио крсну славу – Светог краља Милутина, у присуству великог броја гостију. Свету архијерејску Литургију, у параклису посвећеном том светитељу, служио је Епископ моравички Антоније Пантелић, викарни епископ Патријарха српског Иринеја, који је пристутнима пренео поздраве Његове Светости. У беседи након Литургије, он је, честитајући славу домаћинима, говорио о житију краља Милутина, његовог брата Драгутина и мајке Јелене, и том приликом подсетио да је Свети Краљ, по обећању, за живота подигао више манастира и цркава него што је провео година на српском престолу, и да је подизао болнице и храмове и чинио доброчинство према убогима. Помогао је да се сагради око 40 цркава по Србији, Светој Гори и Јерусалиму. Његова мајка Јелена Анжујска, у част чијег доласка и венчања са краљем Урошем Српским су у Ибарској долинини, где су се сватови сусрели, засађени јорговани, (па се и данас та долина зове Долина јоргована), остаће запамћена у српском народу, између осталог, и по томе што је саградила и прву женску школу и била велика мајка многим српским девојкама. На крају своје беседе Епископ моравички Антоније је истакао: – Знамо колико је велики завет и обавеза служити Богу, али колика је и радост служити своме отачаству. То највише зна наша војска. Колико љубави уграђује да би постојао мир на земљи, да би постојала љубав међу људима. Да би сачувала државни суверенитет и интегритет, Војска јако много чини. Док ми мирно одмарамо, наша војска не спава. Наша војска чини то што чини нашу државу државом и благодарећи духу армије и благодарећи љубављу официра повратила се и вера у војска, повратила се вера народа у војску, али повратила се и та христољубива вера, јер видимо да се многи храмови, многе капеле, молитвени домови у касарнама подижу, да имамо војне свештенике. И све то нас подсећа на веру краља Милутина, на веру наших предака – светога Стефана Немање, светога цара Душана и многих наших великих српских вођа, који су учинили да наша земља и наши људи живе данас срећно на нашој земљи. Свечаност, којој су, осим запослених у Медија центру „Одбрана", присуствовали пријатељи установе и гости из јавног живота, на светој Архијерејској литургији за певницом су увеличали „Србски православни појци“, док је током трајања славске трпезе наступила и Етно- група „Вез“. Овогодишњи кум славе Медија центре „Одбрана“, потпуковник Борко Лепојевић, симболично је, у присуству директора те установе, пуковника Севице Карапанџина, предао део славског колача наредном домаћину, заставнику Небојши Милетићу. „Одбрана”, чије је седиште у београдском Дому Војске Србије, Светог Краља Милутина обележава као своју крсну славу од прошле године. View full Странице
×
×
  • Create New...