Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'краљу'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Поводом годишњице смрти краља и господара Црне Горе Николе I Петровића у организацији Митрополије црногорско-приморске, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са братством Цетињског манастира и ђака Богословије Св. Петра Цетињског служио је данас на Цетињу парастос у Цркви Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру. Парастосу је присуствовао и архимандрит Никифор (Миловић) из Епархије будимљанско-никшићке, по благослову владике Јоаникија. Говорећи о личности и историјском значају краља Николе, Митрополит је казао да је краљ једна изузетна личност који је наставио свето дјело великих митрополита Петровића и да је благодарећи њему Црна Гора међународно призната 1878. године. Истакао је његове велике заслуге за вријеме Балканских ратова 1912/1913. године, у ослобођењу сјеверне Црне Горе, Васојевића, Пљеваља, Метохије: „Балкански ратови су оно у шта је он себе уградио, а борио се и за ослобођење Скадра. Међутим велике силе су у то вријеме основале Албанију и Скадар је припао Албанији. Црна Гора и Србија су 1914. године у савезништво са тадашњим царем Николајем II Романовим, браниле слободу ових простора од Аустроугарске монархије и Њемачке.“ Подсјећајући на дивну пјесму “Онамо ‘намо” коју је је краљ Никола, ослободиоц Метохије, написао а која се користила као народна химна Краљевине Црне Горе, Високопреосвећени је казао да је Метохија поново поробљена и окупирана и изразио наду да ће Косово и Метохија поново бити ослобођени и да ће тиме бити остворена велика и света идеја краља и господара Црне Горе Николе I Петровића. Рекао је да се нада да ће у наше вријеме и сви његови потомци, синови, унуци, снахе, на челу са књазом Михаилом, а који су сахрањени на разним мјестима, бити пренијети и сахрањени у Дворском гробљу на Цетињу које је и основао краљ Никола. Митрополит је изразио наду да ће када буду, по жељи краља Николе, пренијети и на Дворском гробљу сахрањени његови потомци, Митрополија црногорско-приморска у томе учествовати, као што је и у вријеме Митрополита Данила Дајковића учествовала у дочеку и сахрани краљевске породице. Након помена Митрополит је обишао гробове Петровића који се налазе испред Цетињског манастира. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Одани цркви и краљу 26. фебруара 2018. - 12:35 Овдје, код нас, нико никад није дијелио Цркву, нити је, не дај Боже, „правио“ неку другу, поред Једне и једине без обзира на различита политичка па и идентитетска увјерења. Када је прије сто година извршено уједињење јужнословенских народа а истовремено и државна интеграција српских народних територија, Црногорци су остварили сопствени идеал и циљ свих њихових нововјековних владара. Начин на који је то уједињење извршено донио нам је унутрашње размимиоилажење по политичкој основи, и несрећно проливање братске крви у немирима који су услиједили послије 1918. Нијесмо се могли сложити је ли нам важнија сама држава коју су преци стварали, или остварење предачке идеје којој је та иста држава тежила? Огољена историјска факта говоре, да је том приликом, једног истински родољубивог визионара и властодршца (диктатора), замијенио други исти такав. А како и не би био исти, кад му је био рођени унук?! У таквим историјским околностима дошло је и до успостављања јединства Пећке патријаршије под именом Српске православне цркве. По том питању није било несугласица. Православна црква са простора бивше Краљевине Црне Горе са свим својим свештенством, ушла је у састав СПЦ. Чак је и црногорска влада у егзилу, која није била сагласна са формом политичког уједињења, црквеном уједињењу приговорила само то што се ново црквено сједиште сели из Пећи у Београд. Ни слова против приступања Цетињске митрополије и сусједних епархија, обновљеној Патријаршији! А да ли су баш сви црногорски свештеници подржали црквено уједињење? Ових дана, у нашим медијима се манипулише личним судбинама неколицине свештеника који су били присталице краља Николе али сад ћу све да објасним. Ријеч је о десетак честитих људи (што свештеника, што богослова), који су се моментално ставили на страну политичког устанка који је подржавао повратак краља Николе у земљу, а да при том нити један од њих није иступио из свештеничке службе у обновљеној СПЦ, нити доводио у питање црквено уједињење. Поређења ради, у њихово вријеме имамо четири црногорска архијереја и једног ђакона који су потписали акт о црквеном присаједињењу, а имамо око 20-ак домицилних свештеника који су активно учествовали у раду Подгоричке скупштине. Већинско преостало свештенство, које није било политички активно, подржало је интегративне процесе. Али, вратимо се нашим федералистима/зеленашима у мантији. Они су подједнако и истовремено посвједочили своју оданост Божијој цркви, а и краљу са којим су провели свој животни вијек: За архимандрита Никодим Јањушевића стварно би се могло рећи да је у периоду од 1919. до 1926. био не само у политичком изгнанству, већ и у некој врсти црквене изолације. Нико не може, са сигурношћу, да објасни шта је радио у Америци неколико година, у цркви Светог Василија Острошког код Детроита, али знамо да је за своје активности и оданост старом краљу, од црногорске владе, одликован „Обилића медаљом“. Међутим, то и није од пресудног значаја, пошто се ускоро вратио у Црну Гору и наставио службу као клирик СПЦ, помилован од краља Александра. Баш овом краљу је, као настојатељ манастира Жупа код Никшића, Никодим подигао спомен-чесму, па је, све скупа узевши, у овој личности тешко наћи неког досљедног опонента уједињењу. Убијен је 1941, кад је убијена и Краљевина Југославија. Дворски свештеник Антоније Јакшић, напустио је Црну Гору још у јануару 1916, заједно са краљем Николом, али је већ 1921. враћен у земљу и помилован. Служио је као парох СПЦ, све док га домаћи комунисти нијесу осудили на робију 1945. Свештеник Милош Турчиновић је као цивил био у политичком егзилу у Гаети. По повратку у земљу је рукоположен за пароха чевског СПЦ и на тој служби пострадао од комуниста 1945. Слична је судбина и попа Павића Кековића, који је по повратку из Гаете рукоположен, и постављен на службу пароха у Бањанима, гдје су га комунисти ликвидирали 1942. Ето каква нам је историја. Наводни борци за „националну самобитност Црногораца, убијали су „без суда и пресуде најоданије сараднике краља Николе само зато што су ови били свештеници цркве Божије. Протојереј Симо Мартиновић познат је као федералиста по политичком опредјељењу, наклоњен учесницима Божићног устанка. Међутим, никада није довео у питање своју службу у СПЦ, у којој је стицао висока црквена звања, међу којима и титулу „архијерејског замјеника“. Такође, поп Илија Јовићевић, својевремено интерниран у Сарајево, као противник политичког уједињења, убрзо је враћен у Црну Гору, гдје је до краја живота обављао службу пароха цеклинског, Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Из конаџијског краја, у Гаети су боравили свештеник Илија Капа и теолог Мило Капа. Обојица су се 1921. вратили у домовину. Први се упокојио као парох конаџијски СПЦ, а други је био дугогодишњи професор међуратне Цетињске богословије и наставник вјеронауке у световним школама Зетске бановине. Врло привржен краљу Николи и актерима Божићног устанка био је и протојереј Јован Јоветић, који се упокојио пред Други свјетски рат као пензионисани парох ћеклићки СПЦ, врло радан и активан свештеник Митрополије на обнови ћеклићких храмова управо у периоду послије 1920. Овај списак часних црногорских свештеника завршавам именом угледног протојереја-ставрофора Михаила Борозана, који је, још као момак био учесник Божићног устанка, несумњиви присталица краља Николе, насупрот власти династије Карађорђевића. По окончању устанка, он завршава Цетињску богословију и живот проводи као угледни свештеник, најприје парох косијеревско-боковски, а потом и цетињски. Упокојио се као архијерејски намјесник Цетињског митрополита Данила Дајковића. Не бих да се опредјељујем између политичких опција које су прије сто година дијелиле Црногорце. Сад нам треба јединство, а не међусобне подјеле. У том смислу и подсјећам јавност како никада у историји није било црногорских свештеника који су радили против канона и јединства Пећке патријаршије, ма какви да су били њихови лични политички ставови. Јер, Пећка патријаршија је, како пише Свети Петар Цетињски, слава му и милост „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“. (Посланица Црногорцима и Брђанима, 1822.) Аутор: ставрофор-протојереј Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Извор:Вијести
  3. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Одани цркви и краљу 26. фебруара 2018. - 12:35 Овдје, код нас, нико никад није дијелио Цркву, нити је, не дај Боже, „правио“ неку другу, поред Једне и једине без обзира на различита политичка па и идентитетска увјерења. Када је прије сто година извршено уједињење јужнословенских народа а истовремено и државна интеграција српских народних територија, Црногорци су остварили сопствени идеал и циљ свих њихових нововјековних владара. Начин на који је то уједињење извршено донио нам је унутрашње размимиоилажење по политичкој основи, и несрећно проливање братске крви у немирима који су услиједили послије 1918. Нијесмо се могли сложити је ли нам важнија сама држава коју су преци стварали, или остварење предачке идеје којој је та иста држава тежила? Огољена историјска факта говоре, да је том приликом, једног истински родољубивог визионара и властодршца (диктатора), замијенио други исти такав. А како и не би био исти, кад му је био рођени унук?! У таквим историјским околностима дошло је и до успостављања јединства Пећке патријаршије под именом Српске православне цркве. По том питању није било несугласица. Православна црква са простора бивше Краљевине Црне Горе са свим својим свештенством, ушла је у састав СПЦ. Чак је и црногорска влада у егзилу, која није била сагласна са формом политичког уједињења, црквеном уједињењу приговорила само то што се ново црквено сједиште сели из Пећи у Београд. Ни слова против приступања Цетињске митрополије и сусједних епархија, обновљеној Патријаршији! А да ли су баш сви црногорски свештеници подржали црквено уједињење? Ових дана, у нашим медијима се манипулише личним судбинама неколицине свештеника који су били присталице краља Николе али сад ћу све да објасним. Ријеч је о десетак честитих људи (што свештеника, што богослова), који су се моментално ставили на страну политичког устанка који је подржавао повратак краља Николе у земљу, а да при том нити један од њих није иступио из свештеничке службе у обновљеној СПЦ, нити доводио у питање црквено уједињење. Поређења ради, у њихово вријеме имамо четири црногорска архијереја и једног ђакона који су потписали акт о црквеном присаједињењу, а имамо око 20-ак домицилних свештеника који су активно учествовали у раду Подгоричке скупштине. Већинско преостало свештенство, које није било политички активно, подржало је интегративне процесе. Али, вратимо се нашим федералистима/зеленашима у мантији. Они су подједнако и истовремено посвједочили своју оданост Божијој цркви, а и краљу са којим су провели свој животни вијек: За архимандрита Никодим Јањушевића стварно би се могло рећи да је у периоду од 1919. до 1926. био не само у политичком изгнанству, већ и у некој врсти црквене изолације. Нико не може, са сигурношћу, да објасни шта је радио у Америци неколико година, у цркви Светог Василија Острошког код Детроита, али знамо да је за своје активности и оданост старом краљу, од црногорске владе, одликован „Обилића медаљом“. Међутим, то и није од пресудног значаја, пошто се ускоро вратио у Црну Гору и наставио службу као клирик СПЦ, помилован од краља Александра. Баш овом краљу је, као настојатељ манастира Жупа код Никшића, Никодим подигао спомен-чесму, па је, све скупа узевши, у овој личности тешко наћи неког досљедног опонента уједињењу. Убијен је 1941, кад је убијена и Краљевина Југославија. Дворски свештеник Антоније Јакшић, напустио је Црну Гору још у јануару 1916, заједно са краљем Николом, али је већ 1921. враћен у земљу и помилован. Служио је као парох СПЦ, све док га домаћи комунисти нијесу осудили на робију 1945. Свештеник Милош Турчиновић је као цивил био у политичком егзилу у Гаети. По повратку у земљу је рукоположен за пароха чевског СПЦ и на тој служби пострадао од комуниста 1945. Слична је судбина и попа Павића Кековића, који је по повратку из Гаете рукоположен, и постављен на службу пароха у Бањанима, гдје су га комунисти ликвидирали 1942. Ето каква нам је историја. Наводни борци за „националну самобитност Црногораца, убијали су „без суда и пресуде најоданије сараднике краља Николе само зато што су ови били свештеници цркве Божије. Протојереј Симо Мартиновић познат је као федералиста по политичком опредјељењу, наклоњен учесницима Божићног устанка. Међутим, никада није довео у питање своју службу у СПЦ, у којој је стицао висока црквена звања, међу којима и титулу „архијерејског замјеника“. Такође, поп Илија Јовићевић, својевремено интерниран у Сарајево, као противник политичког уједињења, убрзо је враћен у Црну Гору, гдје је до краја живота обављао службу пароха цеклинског, Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Из конаџијског краја, у Гаети су боравили свештеник Илија Капа и теолог Мило Капа. Обојица су се 1921. вратили у домовину. Први се упокојио као парох конаџијски СПЦ, а други је био дугогодишњи професор међуратне Цетињске богословије и наставник вјеронауке у световним школама Зетске бановине. Врло привржен краљу Николи и актерима Божићног устанка био је и протојереј Јован Јоветић, који се упокојио пред Други свјетски рат као пензионисани парох ћеклићки СПЦ, врло радан и активан свештеник Митрополије на обнови ћеклићких храмова управо у периоду послије 1920. Овај списак часних црногорских свештеника завршавам именом угледног протојереја-ставрофора Михаила Борозана, који је, још као момак био учесник Божићног устанка, несумњиви присталица краља Николе, насупрот власти династије Карађорђевића. По окончању устанка, он завршава Цетињску богословију и живот проводи као угледни свештеник, најприје парох косијеревско-боковски, а потом и цетињски. Упокојио се као архијерејски намјесник Цетињског митрополита Данила Дајковића. Не бих да се опредјељујем између политичких опција које су прије сто година дијелиле Црногорце. Сад нам треба јединство, а не међусобне подјеле. У том смислу и подсјећам јавност како никада у историји није било црногорских свештеника који су радили против канона и јединства Пећке патријаршије, ма какви да су били њихови лични политички ставови. Јер, Пећка патријаршија је, како пише Свети Петар Цетињски, слава му и милост „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“. (Посланица Црногорцима и Брђанима, 1822.) Аутор: ставрофор-протојереј Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Извор:Вијести View full Странице
  4. 11. јула (29.јун) 1844. године у Београду је рођен будући краљ Србије и Краљевине СХС Петар I Карађорђевић, касније прозван Ослободилац. Када је Петар рођен, његов отац, Александар био је кнез Србије али пошто се резиденција у којој су живели поправљала, капетан Миша Атанасијевић уступио је кућу српском кнезу, па се мали кнежевић Петар родио у туђој кући. Новине су сутрадан кратко објавиле: „Ујутро око седам сати наша Светла Књегиња госпођа Персида родила је сина“ Прве године живота кнежевић Петар проводи углавном у Београду, а тек понекад одлази на породично имање у Тополи. Његова породица је бројна и мали Петар никада није усамљен, али због своје сталне болешљивости био је ћутљив и помало повучен. У раном детињству је на кнежевића Петра највећи утицај имала његова мајка Персида Ненадовић. Била је то једна честита и виспрена жена која се интересовала за политику и на том пољу показивала велику предузимљивост. Није волела Аустрију и сам Петар ће касније говорити како је од мајке добио аманет: „Да никада не заборави да је Аустро – Угарска њихов непријатељ“. Школовање је почео са другом београдском децом у старој згради код Саборне цркве све док Илија Гарашанин није поставио питање постављања личног васпитача за младог кнежевића Петра. Предлог је одмах прихваћен и прво су ту одговорну улогу понудили Фрањи Заху, управнику војне академије у Београду. Међутим због великих обавеза обавеза Зах је морао одбити понуђену част, али је предложио Гарашанину да се дечаку изабере васпитач, такође Чех, који би му пружио патриотско, словенско образовање. Након дуже потраге за васпитачем, из Прага је доведен др Виљем Габлер, који августа 1852. године долази у Београд и прихвата се ове врло одговорне дужности. Учење кнежевића Петра је ишло веома добро тако да су се резултати скоро одмах видели. Габлер у својим списима посебно напомиње како је кнежевић Петар био добар православац, да се често молио, а стално је исказивао и национални понос. Волео је Србију, „његова Србија му је била све на свету“. Након завршене основне школе са приватним васпитачем, кнежевић Петар се уписује у београдску гимназију. У гимназију је ишао као и сви остали ученици, односно, имао је исте предмете као и остали, али није ишао у исти разред. Имао је одвојену учионицу за себе али је слободно време проводио са осталом децом и правио разне несташлуке. Много година касније он је обишао своју гимназију и тадашњим ученицима и наставницима причао о свом школовању. Нови васпитач Петра и Андреја Карађођевића постаје словак Људевит Подгорски, и задуго остаје њихов духовни и образовни ментор. Када је 1858. године кнежевић завршио четврти разред гимназије одлучено је да он, заједно са братом, школовање настави у иностранству. Вероватно да је на ову одлуку у великој мери утицала и тадашња политичка ситуација у Србији. У то време кнез Александар је морао да абдицира, повукао се најпре у београдску тврђаву, а онда у Аустрију (Земун). Ипак, он уверава васпитача да неће бити проблем у плаћању школарине и да ће дати послењу пару за школовање своје деце. Прву опширнију и озбиљнију анализу Петровог карактера дао је управо Подгорски у једном од својих писама. Он указује на слабости и снагу његове личности у поређењу са братом: "Петар, јер се о њему углавном ради, постао је од болешљивог и нежног — младић, јак, вешт на коњу и оружју, издржљив на умору, не плашећи се никада својих вршњака исносећи олако врло строгу дијету''. Као главну слабост Петрову Подгорски наводи да му по природи недостаје господарење над вољом и духом. За мере којима би се те слабости могле исправити васпитач је сматрао да су то рад и брак, политичка активност и породични мир. У јесен 1861. одлучено је да браћа наставе школовање у Паризу. Пре одласка у француску престоницу, деца су са Подгорским путовала по Европи. Из периода гимназијског школовања у париском Сен-Барбу сачувано је веома мало вести. Потом ће кнез Александар донети одлуку да кнежевића Петра упише на неку од француских војних школа. На велику радост породице, новембра 1862. кнежевићу је дозвољено да се упише у војну академију у Сен-Сиру у својству иностраног питомца. О самом боравку у академији, као и догађајима везаним за овај двогодишњи период, зна се врло мало. По свршеној вишој војној школи, као учесник француско-немачког рата и припадник 15. француског корпуса, Петар „Кара“ како су га звали Французи, доказао се изузетном храброшћу у биткама код Орлеана и Вилерсексела, 9. јануара 1871. Након рата одликован је орденом Легије части. Поред војничког и политичког образовања, боравак у Паризу допринео је и уобличавању кнежевићевих политичких визија. Он се туде таљније упознао са парламентаризмом, слободом штампе, демократијом и њеним институцијама. Од посебног је значаја да он то не чини под притиском политичких захтева, већ сам од себе, спонтано. Петар се одушевио идејама енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила и одлучује да преведе његову књигу „О слободи“. У предговору књиге кнежевић Петар указује на значај питања слободе за даљи развитак појединих народа. Он упозорава да би напредак био још већи и очевиднији да су сви народи уживали слободу, а не само поједини; многи су се гушили у ропству и тиранији. Ове речи на неки начин представљају својеврсну политичку поруку упућену српском народу. У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали. Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја II. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм. Након мајског преврата у коме су војним пучем збачени са власти и зверски погубљени краљ Александар и краљица Драга (Машин) Обреновић формирана је нова влада. Нова влада се формира 12. Јуна 1903. године, али је интересантно да је њен састав био потпуно исти, почев од председника Јована Авакумовића, па до осталих министара. Први потез нове – старе владе је био да се сазове распуштена Народна скупштина. Скупштина се први пут састала 15. јуна 1903. године у балској дворани новог двора уз велико присуство војске која је штитила заседање али је послужила и као својеврсни „подсетник“ посланицима како треба гласати. Тачно у 12 часова Народна скупштина је једногласно са 158 гласова вратила на снагу Устав из 1888 године а за новог краља прогласила Петра Првог Карађорђевића. Заседање скупштине трајало је само 45 минута., након чега се одабрала депутација која ће однети краљу Петру повељу о избору. Израђен је записник скупштинске седнице и то на пергаменту који су потписали сви посланици и сенатори. „Прва реч, коју Народном представништву потресено ми српско срце упућује нека буде Завет мој да ћу, до века, бити први заштитник народних слобода и најревноснији чувар права Народног представништва“ – биле су ово прве речи које је нови краљ Петар упутио скупштини када је обавештен да је биран за краља. Сви европски дворови честитају кнезу Петру успон на краљевски престо и нико нема намеру да било шта опструира. Краљ је дошао у Београд 24. Јуна, око 10 часова ујутру. Железничка станица је била богато украшена, огромна маса света је клицала краљу Петру који је био одушевљен, рекао је председнику владе Авакумовићу: „Не знате, господине, колико сам радосно потресен, што видим да ме народ дочекује овако искрено. Кад сам ово доживео, сада имам само још ову жељу : да Србији обезбедим унутрашње слободе и благостање и да у име Бога, као унуку Карађорђа и негдашњи Петар Мркоњић, сада са престола Србије, остварим идеју ослобођења и уједињења свију Срба, који сада цвиле под туђином.“ Краљ Петар у моменту када долази у Београд има скоро 60 година, већ је на измаку снаге, а уз све то његово долазак на престо јако оптерећује убиство краља Александра и краљице Драге. Завереници који су оборили стари режим и довели новог краља покушавали су и успевали да се мешају у све поре политичког живота земље. Краљ Петар вероватно због свих околности изузетно опрезно приступа свему што ради, он се уопште не одупире тежњама политичких странака да га ставе у оквире устава. Скоро увек је на седницама владе и ту показује мудрост и тактичност, увек је спреман да прихвати туђе аргументе. Краљ Петар је доста тога изменио на двору, одбио је да га у шетњи кроз град прати почасна стража састављена од четворице војника: „Четири човека да беспосличе док се ја возим. Не, не, то мора престати. Нека свако врши свој посао, а кочијаш и сам зна где треба да тера.“ Наредио је у кухињи да се спремају само српска јела, то је било мало чудно за принчеве Ђорђа и Александра, који су одрасли у иностранству на француској и руској кухињи. Краљ Петар је посебно волео запржени пасуљ са сланином и месом, а уз њега увек иду кисели краставци и паприка. Иван Мештровић, чувени вајар, описао је састанак са краљем Петром: „Краљ Петар ме је примио без икаквог церемонијала, врло љубазно и ненамјештено срдачно. Био је једноставан и миран, човјек којему се из сваке гесте и ријечи разабирало искрено демократско увјерење, тако да сам се у додиру с њиме осјећао потпуно слободан. Осим тога, био ми је и као тип, физиономијом, некако фамилијаран и као неки човјек из мог краја, као да си неког старијег Загорца пресвукао у униформу.“ Краљ Петар је волео да шета пешице кроз Београд, ту је залазио на разне стране, по пијацама и периферији града. Ретко би га ко познао тако да је имао многе разговоре које су ушле у анегдоте. Због своје присности са народом, посебно у ратним годинама које су долазиле, зарадио је надимак „Чика Пера“ Владавину краља Петра обележила су два балканска и Први светски рат из којих је Србија изашла као победник али уз велика страдања и стравичну голготу кроз коју је прошла српска војска. Краљ Петар је све време био уз српску војску, на првим линијама фронта у рововима. У својим мемоарима Иван Мештровић је описао разговор са принцем Ђорђем о сусрету са краљем Петром 1915. године негде на фронту: - Матори забио у главу, да погине и да се посвети, као Лазар на Косову, натакао шајкачу, узео пушку и у ров са војницима. Једва сам га нашао међу гегулама, па сам му викнуо: „Та погинут ћеш!“ - Ако, то и хоћу – одговорио ми је. - Ја сам онда пао на колена пред њим и рекао: „Луд си сто гради, али те волим, јер си такав“ – загрлио сам га и плакао, верујте ми као мало дете. Краљу Петру није било суђено да погине у рату. Преживео је и мучно повлачење преко Албаније. Остаће заувек упамћена сцена у којој се краљ Петар превози у запрежним колима које вуку волови. Француски песник Едмон Ростан, писац "Сирана де Бержерака", надахнут храброшћу краља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је и објавио песму "Краљ Петрова четири вола", коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник "Плаве гробнице". Ростанова песма је већ на Солунском фронту била борбено надахнуће српским војницима. Краљ Петрова четири вола Краљ Петар иде, јер ићи мора преко бусења, стења и гора. Тајанствен пред њим стоји пут. Са штапом, само у свом мундиру, он иде мору, изгнанству, миру. Иде у бајке речне кут. Четири вола, с јармом у луку, раоник славе, херојства вуку. Но унук Карађорђа, лав, да се са бојног поља ишчупа четири вола морају скупа да употребе напор сав. Србин, тај песник, ратник, што створи да земља пева, да барут збори, да Петра Првог, борца тог осветли душу, створи за Њега та кола, спојив остатак спрега с остатком задњим топа свог. Преминуо је 16. августа 1921. у Београду. Родио се као кнез у туђој кући и умро као краљ у туђој кући. Сахрањен је својој задужбини на Опленцу преко пута свог деде Вожда Карађорђа. Милан БОГОЈЕВИЋ
  5. На данашњи дан 11. јула (29.јун) 1844. године у Београду је рођен будући краљ Србије и Краљевине СХС Петар I Карађорђевић, касније прозван Ослободилац. Када је Петар рођен, његов отац, Александар био је кнез Србије али пошто се резиденција у којој су живели поправљала, капетан Миша Атанасијевић уступио је кућу српском кнезу, па се мали кнежевић Петар родио у туђој кући. Новине су сутрадан кратко објавиле: „Ујутро око седам сати наша Светла Књегиња госпођа Персида родила је сина“ Краљ Петар I Карађорђевић Прве године живота кнежевић Петар проводи углавном у Београду, а тек понекад одлази на породично имање у Тополи. Његова породица је бројна и мали Петар никада није усамљен, али због своје сталне болешљивости био је ћутљив и помало повучен. У раном детињству је на кнежевића Петра највећи утицај имала његова мајка Персида Ненадовић. Била је то једна честита и виспрена жена која се интересовала за политику и на том пољу показивала велику предузимљивост. Није волела Аустрију и сам Петар ће касније говорити како је од мајке добио аманет: „Да никада не заборави да је Аустро – Угарска њихов непријатељ“. Школовање је почео са другом београдском децом у старој згради код Саборне цркве све док Илија Гарашанин није поставио питање постављања личног васпитача за младог кнежевића Петра. Предлог је одмах прихваћен и прво су ту одговорну улогу понудили Фрањи Заху, управнику војне академије у Београду. Међутим због великих обавеза обавеза Зах је морао одбити понуђену част, али је предложио Гарашанину да се дечаку изабере васпитач, такође Чех, који би му пружио патриотско, словенско образовање. Након дуже потраге за васпитачем, из Прага је доведен др Виљем Габлер, који августа 1852. године долази у Београд и прихвата се ове врло одговорне дужности. Учење кнежевића Петра је ишло веома добро тако да су се резултати скоро одмах видели. Габлер у својим списима посебно напомиње како је кнежевић Петар био добар православац, да се често молио, а стално је исказивао и национални понос. Волео је Србију, „његова Србија му је била све на свету“. Након завршене основне школе са приватним васпитачем, кнежевић Петар се уписује у београдску гимназију. У гимназију је ишао као и сви остали ученици, односно, имао је исте предмете као и остали, али није ишао у исти разред. Имао је одвојену учионицу за себе али је слободно време проводио са осталом децом и правио разне несташлуке. Много година касније он је обишао своју гимназију и тадашњим ученицима и наставницима причао о свом школовању. Нови васпитач Петра и Андреја Карађођевића постаје словак Људевит Подгорски, и задуго остаје њихов духовни и образовни ментор. Када је 1858. године кнежевић завршио четврти разред гимназије одлучено је да он, заједно са братом, школовање настави у иностранству. Вероватно да је на ову одлуку у великој мери утицала и тадашња политичка ситуација у Србији. У то време кнез Александар је морао да абдицира, повукао се најпре у београдску тврђаву, а онда у Аустрију (Земун). Ипак, он уверава васпитача да неће бити проблем у плаћању школарине и да ће дати послењу пару за школовање своје деце. Прву опширнију и озбиљнију анализу Петровог карактера дао је управо Подгорски у једном од својих писама. Он указује на слабости и снагу његове личности у поређењу са братом: "Петар, јер се о њему углавном ради, постао је од болешљивог и нежног — младић, јак, вешт на коњу и оружју, издржљив на умору, не плашећи се никада својих вршњака исносећи олако врло строгу дијету''. Као главну слабост Петрову Подгорски наводи да му по природи недостаје господарење над вољом и духом. За мере којима би се те слабости могле исправити васпитач је сматрао да су то рад и брак, политичка активност и породични мир. У јесен 1861. одлучено је да браћа наставе школовање у Паризу. Пре одласка у француску престоницу, деца су са Подгорским путовала по Европи. Из периода гимназијског школовања у париском Сен-Барбу сачувано је веома мало вести. Потом ће кнез Александар донети одлуку да кнежевића Петра упише на неку од француских војних школа. На велику радост породице, новембра 1862. кнежевићу је дозвољено да се упише у војну академију у Сен-Сиру у својству иностраног питомца. О самом боравку у академији, као и догађајима везаним за овај двогодишњи период, зна се врло мало. По свршеној вишој војној школи, као учесник француско-немачког рата и припадник 15. француског корпуса, Петар „Кара“ како су га звали Французи, доказао се изузетном храброшћу у биткама код Орлеана и Вилерсексела, 9. јануара 1871. Након рата одликован је орденом Легије части. Поред војничког и политичког образовања, боравак у Паризу допринео је и уобличавању кнежевићевих политичких визија. Он се туде таљније упознао са парламентаризмом, слободом штампе, демократијом и њеним институцијама. Од посебног је значаја да он то не чини под притиском политичких захтева, већ сам од себе, спонтано. Петар се одушевио идејама енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила и одлучује да преведе његову књигу „О слободи“. У предговору књиге кнежевић Петар указује на значај питања слободе за даљи развитак појединих народа. Он упозорава да би напредак био још већи и очевиднији да су сви народи уживали слободу, а не само поједини; многи су се гушили у ропству и тиранији. Ове речи на неки начин представљају својеврсну политичку поруку упућену српском народу. У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали. Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја II. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм. Након мајског преврата у коме су војним пучем збачени са власти и зверски погубљени краљ Александар и краљица Драга (Машин) Обреновић формирана је нова влада. Нова влада се формира 12. Јуна 1903. године, али је интересантно да је њен састав био потпуно исти, почев од председника Јована Авакумовића, па до осталих министара. Први потез нове – старе владе је био да се сазове распуштена Народна скупштина. Скупштина се први пут састала 15. јуна 1903. године у балској дворани новог двора уз велико присуство војске која је штитила заседање али је послужила и као својеврсни „подсетник“ посланицима како треба гласати. Тачно у 12 часова Народна скупштина је једногласно са 158 гласова вратила на снагу Устав из 1888 године а за новог краља прогласила Петра Првог Карађорђевића. Заседање скупштине трајало је само 45 минута., након чега се одабрала депутација која ће однети краљу Петру повељу о избору. Израђен је записник скупштинске седнице и то на пергаменту који су потписали сви посланици и сенатори. „Прва реч, коју Народном представништву потресено ми српско срце упућује нека буде Завет мој да ћу, до века, бити први заштитник народних слобода и најревноснији чувар права Народног представништва“ – биле су ово прве речи које је нови краљ Петар упутио скупштини када је обавештен да је биран за краља. Сви европски дворови честитају кнезу Петру успон на краљевски престо и нико нема намеру да било шта опструира. Краљ је дошао у Београд 24. Јуна, око 10 часова ујутру. Железничка станица је била богато украшена, огромна маса света је клицала краљу Петру који је био одушевљен, рекао је председнику владе Авакумовићу: „Не знате, господине, колико сам радосно потресен, што видим да ме народ дочекује овако искрено. Кад сам ово доживео, сада имам само још ову жељу : да Србији обезбедим унутрашње слободе и благостање и да у име Бога, као унуку Карађорђа и негдашњи Петар Мркоњић, сада са престола Србије, остварим идеју ослобођења и уједињења свију Срба, који сада цвиле под туђином.“ Краљ Петар у моменту када долази у Београд има скоро 60 година, већ је на измаку снаге, а уз све то његово долазак на престо јако оптерећује убиство краља Александра и краљице Драге. Завереници који су оборили стари режим и довели новог краља покушавали су и успевали да се мешају у све поре политичког живота земље. Краљ Петар вероватно због свих околности изузетно опрезно приступа свему што ради, он се уопште не одупире тежњама политичких странака да га ставе у оквире устава. Скоро увек је на седницама владе и ту показује мудрост и тактичност, увек је спреман да прихвати туђе аргументе. Краљ Петар је доста тога изменио на двору, одбио је да га у шетњи кроз град прати почасна стража састављена од четворице војника: „Четири човека да беспосличе док се ја возим. Не, не, то мора престати. Нека свако врши свој посао, а кочијаш и сам зна где треба да тера.“ Наредио је у кухињи да се спремају само српска јела, то је било мало чудно за принчеве Ђорђа и Александра, који су одрасли у иностранству на француској и руској кухињи. Краљ Петар је посебно волео запржени пасуљ са сланином и месом, а уз њега увек иду кисели краставци и паприка. Иван Мештровић, чувени вајар, описао је састанак са краљем Петром: „Краљ Петар ме је примио без икаквог церемонијала, врло љубазно и ненамјештено срдачно. Био је једноставан и миран, човјек којему се из сваке гесте и ријечи разабирало искрено демократско увјерење, тако да сам се у додиру с њиме осјећао потпуно слободан. Осим тога, био ми је и као тип, физиономијом, некако фамилијаран и као неки човјек из мог краја, као да си неког старијег Загорца пресвукао у униформу.“ Краљ Петар је волео да шета пешице кроз Београд, ту је залазио на разне стране, по пијацама и периферији града. Ретко би га ко познао тако да је имао многе разговоре које су ушле у анегдоте. Због своје присности са народом, посебно у ратним годинама које су долазиле, зарадио је надимак „Чика Пера“ Владавину краља Петра обележила су два балканска и Први светски рат из којих је Србија изашла као победник али уз велика страдања и стравичну голготу кроз коју је прошла српска војска. Краљ Петар је све време био уз српску војску, на првим линијама фронта у рововима. У својим мемоарима Иван Мештровић је описао разговор са принцем Ђорђем о сусрету са краљем Петром 1915. године негде на фронту: - Матори забио у главу, да погине и да се посвети, као Лазар на Косову, натакао шајкачу, узео пушку и у ров са војницима. Једва сам га нашао међу гегулама, па сам му викнуо: „Та погинут ћеш!“ - Ако, то и хоћу – одговорио ми је. - Ја сам онда пао на колена пред њим и рекао: „Луд си сто гради, али те волим, јер си такав“ – загрлио сам га и плакао, верујте ми као мало дете. Краљу Петру није било суђено да погине у рату. Преживео је и мучно повлачење преко Албаније. Остаће заувек упамћена сцена у којој се краљ Петар превози у запрежним колима које вуку волови. Француски песник Едмон Ростан, писац "Сирана де Бержерака", надахнут храброшћу краља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је и објавио песму "Краљ Петрова четири вола", коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник "Плаве гробнице". Ростанова песма је већ на Солунском фронту била борбено надахнуће српским војницима. Краљ Петрова четири вола Краљ Петар иде, јер ићи мора преко бусења, стења и гора. Тајанствен пред њим стоји пут. Са штапом, само у свом мундиру, он иде мору, изгнанству, миру. Иде у бајке речне кут. Четири вола, с јармом у луку, раоник славе, херојства вуку. Но унук Карађорђа, лав, да се са бојног поља ишчупа четири вола морају скупа да употребе напор сав. Србин, тај песник, ратник, што створи да земља пева, да барут збори, да Петра Првог, борца тог осветли душу, створи за Њега та кола, спојив остатак спрега с остатком задњим топа свог. Преминуо је 16. августа 1921. у Београду. Родио се као кнез у туђој кући и умро као краљ у туђој кући. Сахрањен је својој задужбини на Опленцу преко пута свог деде Вожда Карађорђа. http://www.nedeljnik.rs/moj-nedeljnik/portalnews/prica-o-omiljenom-srpskom-kralju-petru i-karadordevicu-1

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...