Претражи Живе Речи Утехе

У оквиру програма „Краљево – памћење, октобра 2019“, Историјски архив Краљево и Архив Српске православне цркве приредили су изложбу „Српска православна црква и руска емиграција од 1920. до 1940“, аутора Радована Пилиповића. Изложба, која броји 15 паноа, представљена је у Свечаној сали Градске управе града Краљева и трајаће наредних десет дана. Према речима протојереја ставрофора Љубинка Костића, изложба „Српска православна црква и руска имиграција од 1920-1940. године“ била је постављена у више наших градова и врло је значајна јер нам открива и пружа могућност у увид живота Руса избеглих после Октобарске револуције, а којих је у нашу земљу дошло више од 40.000. „По структури су били веома различити, било је високих интелектуалаца, инжењера, професора, теолога, лекара, архитеката, који су дали врло значајан допринос тадашњем нашем друштву, које је на неки начин било десетковано у оним ратовима, балканским и Првом светском рату. Дошли су напросто као освежење и својим плодотворним радом оставили су врло добре утиске и помен о себи. Српска православна црква и држава и краљ Александар отворили су широм врата и раширили своје руке да једнокрвну и једноверну браћу Русе прихвате овде после невоље која их је задесила. Они су се врло брзо уклопили и уткали у наше друштво и све токове живота и добијали су сваку помоћ од државе и Српске православне цркве. Постојало је велико разумевање за њихов живот и боравак у нашој земљи“, рекао је свештеник Љубинко. Како је истакла директорка Историјског архива Краљево Весна Милојевић, изложба је стигла код нас поводом великог јубилеја – 800 година од успостављања аутокефалности Српске православне цркве, али и поводом октобарских догађаја код нас. „Изложба је настала захваљујући сарадњи са Архивом Српске православне цркве и тачно враћа ратни период у тада већ Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Драгоцена је због тога што доноси причу из фондова и збирки из Архива СПЦ – кроз новинске чланке, фотографије, где бих могла да издвојим патријарха Димитрија, затим Варнаву, Гаврила Дожића. Говори и о доласку руских монахиња код нас у, фактички, опустошену Србију, пошто је Србија у Првом светском рату пострадала, као и свештенство, као и цркве и манастири. Њихов долазак је јако драгоцен за СПЦ, за обнову и за даљи развитак духовног живота код нас. Издвајам, што сматрам интересантним за све Краљевчане, молбу нашег владике жичког Николаја Велимировића – он моли наш Синод да донесе одлуку да се један дан посвети молитви за руски народ и за обнову руске државе, зато што је тада код њих већ успостављен комунистички режим“, осврнула се на изложбу директор Историјског архива Краљево Весна Милојевић, позвавши суграђане да је погледају. Градоначелник града Краљева др Предраг Терзић, који је отворио изложбу, истакао је да представљање ове изложбе у склопу обележавања осам векова аутокефалности Српске православне цркве још једном показује добру сарадњу између Цркве и града Краљева, у овом случају Архива СПЦ и Историјског архива града Краљева. „Руска миграција, у периоду после Првог светског рата, оставила је значајан траг у српској архитектури, науци, али и у области духовности. Подсетимо се само Николаја Краснова, познатог руског архитекте, који је пројектовао велики број здања у Београду, али и читавој бившој држави, Георгија Острогорског, који је познати српски византолог и оснивач Византолошког института Српске академије наука и уметности, и читавог низа људи који су помогли да се у рату опустошена Србија обнови као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Годинама и деценијама после завршетка Првог светског рата руска миграција чинила је велики део српске интелигенције и српске духовне елите. Управо због тога ми се данас сећамо ових људи“, изнео је занимљиве податке градоначелник Краљева др Предраг Терзић позвавши Краљевчане да посете изложбу и потпуно бесплатно уживају у свим овим експонатима. Извор: Епархија жичка

Храм Светог Саве у Краљеву са свештенством и верним народом литургијске заједнице имао је 10. маја 2019. године несвакидашњу част да поводом храмовне славе Спаљивања моштију Светог Саве дочека Патријарха и велики број архијереја Српске Православне Цркве (фотогалерија). Литургијским слављем предстојао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење Високопреосвећене господе Ми­тро­по­литâ цр­но­гор­ско-при­мор­ског Амфилохија, за­гре­бач­ко-љу­бљан­ског Порфирија и да­бро­бо­сан­ског Хризостома, Преосвећене господе Епископâ жичког Јустина, канадског Митрофана, шумадијског Јована, рашко-призренског Теодосија, крушевачког Давида, тимочког Илариона, буеносаиреског и јужно-централноамеричког Кирила и захумско-херцеговачког Димитрија. Саслуживали су архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), секретари у Епархији жичкој, протојереји-ставрофори Саво Јовић, Љубинко Костић, Ненад Илић и Мирослав Јаковљевић, протојереји Иван Радовановић и Радоја Сандо, протонамесник Александар Јевтић, војни свештеник јереј Владимир Благојевић, протођакони Иван Гашић, Александар Грујовић и Андрија Јелић, као и ђакон Стефан Милошевски. Молитвено су присуствали многобројни архијереји, узевши притом учешћа у светотајинском јединству и причешћивањем Часним Телом и Крвљу Христовом. Присуство свештенства, монаштва, верног народа Божјег, међу којима и градоначелника Краљева г. Предрага Терзића, подсетило је на хагиографске описе средњовековних сабора који су у величанственој прошлости српског народа одржавани на просторима древне светосавске Епархије жичке. Торжествено појање Камерног хора Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву, под диригентском палицом маестра Рада Радовића, богато древним византијским као и каснијим напевима црквеног појања, значајно је улепшало историјски тренутак освећен приношењем Дарова благодарности Господу који вернима на уздарје освећење душа и тела дарују. После причешћивања и јединства свих у Господу, приступило се освећењу славског жита и ломљењу славског колача у спомен светитеља Саве коме је дивни краљевачки храм посвећен. У беседи упућеној сабрању, представнику Војске Републике Србије пуковнику Саву Вучковићу (Друга копнена бригада) и представницима градских институција, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз васкршњи поздрав, је рекао: -Ево нас, Богу хвала, у овом светом и предивном храму посвећеном дивном светитељу и просветитељу нашем Сави. Нека је благословено ово сабрање освештано благодаћу Духа Светог. Црква је дом Божји од кога нема места веће радости. Ова јубиларна година посвећена осам векова наше аутокефалности, подсећа на подвиг Светог Саве када је немањићка држава у пуном јединству благодати Божје процветала духовним и свим добрим вредностима. Држава је бранила народ, а Црква га учила путу Божјем. То је време које нам поставља узор, за заједничко деловање у старању за народ. Тако смо постали познати и признати у целом свету, настављајући се на византијску културну традицију. Ако желимо да у овоме свету имамо као народ неко место, уз подсећање на све бројне великане нашег рода познате у целом свету, требамо да будемо једно. То јединство се темељи у добру, јер у супротном није утемељено и не траје. Данас нам је оно потребно, уместо подела и свађа које охрабрују наше непријатеље. У томе је њихова моћ, а наша немоћ. Зато се молимо Господу да нам усади веру као темељ свих врлина. Без вере ми смо као појединци ништавни. Не само пред Богом, него и пред људима. Јединство се остварује кроз љубав, па се молимо Господу да нам ову врлину дарује у свету пуном дубоке мржње. Хлађење љубави према Богу има за последицу мржњу људи једних према другима. -Црква је вековима са нашим народом делила и добро и зло. Помогла је да обновимо државност, са вером у Бога и долазак бољих дана. То је пут и позив који нам Црква упућује и данас. Долазећи Богу, долазимо ка себи. У Новом Завету постоји прича о блудном сину која нас поучава о пропасти оних који одступају од Бога. Тек када се блудни син сетио Оца свога, дошло је спасење. То је и нама данас потребно као једини истинити пут којим нас је Свети Сава позвао да идемо. То је једини сигуран пут, који не води у безнађе. Црква нас том путу учи. Постоје и многи други учитељи са својим учењима и путевима, али ми имамо примере великих угодника Божјих из нашег рода, кроз векове до најновије историје. Њихово страдање их је прославило, а нама су донели венац победе у Господу. Они су наши учитељи у Духу Светом. На њиховом путу нећемо бити изневерени. Зато све можемо саслушати, али само оно што Господ поручује је Истина за коју вреди живети, али и умрети ако такво време дође, поручио је Патријарх и наставио:. -Наша тешка рана данас је Косово. Света српска земља које се не смемо одрећи, јер ће нас стићи клетва Светог цара Лазара и осталих косовско-метохијских мученика. Проклеће нас историја и муке свих пострадалих на Косову. То не смемо по цену живота. Могу да нам отму Косово. Отели су и Турци, па смо после 500 година успели да га вратимо. Хвала Богу, у последње време та мисао о неодрицању од Косова се чује и од наших вођа. То нас радује, то радује наше светитеље и манастире на Косову. Не уздамо се много у помоћ светских моћника, већ у помоћ наших светитеља који су се на Косову и Метохији подвизавали. Они ће нам бити верни помоћници, ако се будемо трудили. На данашњи празник је спаљено тело светитеља Саве. Његова личност није спаљена. Она је и данас међу нама. Велики храм у Београду посвећен овом светитељу биће, надамо се, у потпуности завршен идуће године. То је велики догађај за који се спремамо. Нека је благослов Божји и светитеља Саве са свима нама. У наставку, по благослову Епископа жичког г. Јустина, речи захвалности Патријарху српском упутио је старешина Светосавског храма у Краљеву протојереј Радоја Сандо. Он је заблагодарио Патријарху и Архијерејима на дивној служби којом су почаствовали наш храм, додајући: -Благослов и благодат која нам нам исијава са Вашег лица, као некада у великог пророка Мојсија када је водио изабрани народ Божји, обасјала је и наша срца да данас кличемо: Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља. У име нашег домаћина Епископа жичког г. Јустина, братства храма и верног народа, желимо да Вам упутимо на дар ово свето Јеванђеље да нас њиме просвећујете на многа лета. Патријарх је узвратио речима захвалности на дару, истакавши да је ово највећи дар који је могао да добије на овај велики дан. Уз појање многољетија Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и остали архијереји испраћени су од стране свештенства и верног народа на даље обавезе које су их очекивале на предстојећој радној седници у манастиру Жичи. протонамесник Александар Р. Јевтић

Прве недеље Часнога поста, многобројним људима који су се окупили ради Причешћа Часним Даровима, обратио се Владика Јустин покушавајући да у нама разгори жар вере у то да Бог брине о нама и жар поверења у то да нас Он неће оставити без Своје помоћи у животним недаћама. Између осталог Владика је рекао и следеће: „Сви видимо да, иако смо хришћани, крштени и миропомазани, постимо и причешћујемо се, ипак много пута застранимо, много пута изгубимо веру и много пута нам се дешава оно што се често дешава у данашње време – долази безизлаз, депресија, губимо смисао овога живота и плашимо се. Неизвесност убија свакога човека који је маловеран. А толико пута смо и ми маловерни – сумњамо да ће нам Господ помоћи и сумњамо да ће све на добро изаћи. То је зато што смо се силе Божије одрекли, а сила Божија је у призивању Имена Христова. Колико људи прибегава разним лековима за смирење? Многи одлазе код психијатара на лечење и они чине оно што могу да чине… Преко тога и изнад тога само Бог може да заиста нешто и учини! Знате ли шта је у свему томе заправо потребно? Ево открићу вам тајну. Тајну где се налази благо и новац нико неће да открије, а ово ћу вам открити зато што је Господ Бог рекао да се проповеда име Његово и да се именом Његовим исцељују људи. Ево шта је потребно. Само једно – били ми у великој невољи, у великом искушењу или у великим животним изазовима потребно је да говоримо: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног (или грешну)“! И то тако да чинимо колико можемо. У почетку то траје један минут, два минута и заборавимо. Бриге овога живота помрсе наше рачуне и почнемо да мислимо и да размишљамо шта да чинимо данас. Како да се избавимо? А онда када легнемо да спавамо – исто тако: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног или грешну“. И да се тако успавамо. Знате колико можемо да помињемо – ни пет минута… Али када почнемо да упражњавамо да прибегавамо Једином Прибежишту и Једином Уточишту за спасење наше психе, нашег ума, срца и воље, онда вежбањем можемо да постигнемо да чак и пола сата обитавамо у Безграничном. То је говорио Свети Григорије Палама, томе је научио монахе до дана данашњег. И зашто ми не бисмо користили, ми који у свету живимо, зашто не бисмо користили успешно оружје које користе монаси који живе далеко од света борећи се са невидљивим непријатељима. И ми се често боримо са невидљивим непријатељима – наш непријатељ је невидљиви непријатељ. Када упознамо себе, своје слабости, своје страсти и призовемо Бога да нас Он утврди да нам Он покаже пут онда се нећемо бојати ничега што нас чека овде у овоме свету. Јер никада нису била мирна времена. Никада хришћани нису живели у миру и благостању. Наше благостање је помињање и сећање Господа Спаситеља. Наша радост је у Духу Светоме. Све ово што сада причам некима може да буде страно, некима може да буде далеко, али пробајте ништа вас не кошта. Пробајте, помињите то спасоносно Име Господа Исуса Христа и видећете како ће вам живот бити лакши. То већ хиљадама година опстаје као истина, као сила, али многи то не проналазе зато што се баве вером као спољашњим фактором живота нашег, а она је суштина нашега бића“. Након поуке да сав свој живот, са свим изазовима пред којима се налазимо, поверавамо на старање нашем Господу изговарањем ове кратке молитве јер Господ није глув за наше мољење и доћи ће к нама и јавиће нам се, Владика нас је подсетио да је наше да градимо мир са свима „колико до нас стоји“ и да не дајемо повода за свађе и расправе јер волећи наше ближње које видимо заправо волимо Бога кога не видимо. Осим ових животних поука Владика је говорио и о победи Православља над иконоборачком јереси – победи која је дошла у време Свете царице Теодоре после стотину и двадесет година страдања и патње. На самом крају желео бих да укажем на једну лепу слику данашњег сабрања. Наиме, премда се окупио велики број људи који не тако често узимају учешће у животу Цркве, ипак није било ни гурања, ни комешања ни нервозе. Многи су, можда и не знајући у колико часова почиње Света Литургија, стигли на јутрење, и у миру чекали све до Причешћа, а ни тада није наступио неред. Претходних година слика је умела да буде другачија… Извор: Епархија жичка

У припремном периоду за Велики и Часни Пост, у недељу коју називамо „Недељом о митару и фарисеју“, Владика жички г. Јустин је служио свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке. Саслуживали су архимандрит Сава (Илић), протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Радоје Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски. -Почела је припрема за Велики Часни Пост. Ово је време када треба да се удубимо у нашу личност, у наш живот, у наше биће и да се загледамо у наша дела. Данас читамо један део из Светога Јеванђеља по Луки у ком Господ Бог нама говори да постоје две врсте људи – цариници и фарисеји. Цариници су били они који су прикупљали државни порез – порезници – и сви они који су се бавили послом који често пута није усмерен на народ него на уређење државе. У Старом Завету постајала је једна верска дружина или боље рећи дружина зилота који су се називали фарисеји. Они су били школовани, строго су поштовали Стари Завет, постили су два пута седмично, давали су десетак од свега што зараде и сматрали су себе да су тиме што су испунили Закон потпуно беспрекорни пред Богом. Али то је оно што су они мислили о себи, а оно што је срцезналац Бог видео у срцима њиховим то је се показало данас у јеванђелској причи о царинику и фарисеју. Цариник који, знајући да има грешна дела, грешна дела која читав народ осуђује, јер народ није волео царинике који су прикупљали порез и који су наметали да се нешто мора дати, још издалека дође и рече Господу – није могао ни да подигне очи своје ка Богу него је само рекао: „Боже милостив буди мени грешноме.“ А фарисеј, пун себе, задовољан оним што чини, а не зна да је Господ тај коме се треба клањати, рекао је: „Боже, хвала Ти што нисам као сви други људи. Постим, дајем десетак, беспрекоран сам по Закону…“ И сматрао је да ће добити похвалу од Господа Бога, беседио је владика Јустин и наставио: -Данашња прича нам говори следеће: да је потребно да се већ сада духовно припремамо за Пост тако што ћемо видети какви смо заправо. Да би себе познали потребно је да имамо смирења, покајања, љубави, и да то све буде спојено у пост. Јер без молитве и поста нико не може угодити Господу! И то су једина два средства којима можемо да разрешимо своје психолошке и животне проблеме. Овде у овоме свету имамо многе невоље, јер Господ Сам је рекао да ћемо у свету имати невоља, али не само невоље од других, него највише невоља од себе самих. Ако поштујемо и држимо заповести Божије и трудимо се да испунимо оно што Господ Бог тражи од нас, онај минимум да чинимо оно што можемо, тада смо послушни Господу, а послушност Богу јесте највећа врлина јер она показује и смирење и трпљење и човекољубље и милосрђе и љубав и све врлине које је Господ Бог показао нама на самоме Себи. Јер ако не стекнемо врлине, ако нисмо смирени да познамо своје грехе како ћемо моћи да те грехе разрешавамо пред Господом? Како ћемо моћи да се кајемо за своје грехе? Јер данас има многих који кажу: немам никакав проблем ни са собом ни са Богом, никога нисам убио, ништа нисам никоме украо. А Господ Бог каже: чувајте се и клоните се греха и чините добро! Ако се привремено клонимо греха, а не чинимо добро а можемо да чинимо добро, опет смо у греху – немамо милосрђа, немамо љубави, немамо човекољубља. А Господ је и љубав и милосрђе и Једини Човекољубац. -Дакле, ако не стекнемо врлине Христове ништа нам не помажу пост и молитва. Пост и молитва ако нису у човеку који је познао себе, а чак и стари филозофи грчки су говорили: „упознај самога себе“, не помажу. Кад упознамо себе онда ћемо видети своје врлине и своје добре стране, а најпре ћемо видети своје слабости. А како ћемо победити своје слабости? Тако што ћемо дозволити да Христова реч, Христова благодат и Христова сила уђу у нашу природу, у наше срце, душу и у ум и онда ће Он нас да води и руководи и да нас чува од свакога зла. И да нам даје радост живота. Данас многи кажу: „Ето, ја сам као тај цариник, знам да не чиним никаква добра дела и дошао сам и ја да кажем Боже опрости мени грешноме.“ То може само да каже онај који је себе измерио у Цркви Божијој са светитељима Божијим и са самим Христом. Коме се Богу он моли ако га нема у Цркви Божијој? Бог је Личност, Он није појам, није само просто неко „слово“, Он јесте Логос, али је личност и када Он као личност заживи у нама онда ми мерећи се са Њим и са Речју коју нам је дао можемо да видимо где се налазимо. И, наравно, ма шта чинили овде на земљи, ми смо најобичније слуге како се каже у Светоме Писму. Ми смо то дужни да чинимо и када чинимо ништа посебно не радимо. Ми смо дужни да то чинимо да би заблагодарили Оцу нашем, као што су деца дужна да поштују своје родитеље јер су их родитељи родили и дали им живот и упућују их како да живе у овоме животу. Тако смо ми дужни, не зато што се клањамо највећем Господару света, него зато што држећи Његове заповести ми себе оплемењујемо, ми узрастамо у меру висине раста Христова, јер смо без Њега, без Његове спасоносне науке и дела, нико и ништа. Ми смо као трска коју љуља ветар – данас јесмо, а сутра ко зна где смо. Нека Господ Бог учини да почетак овога припремног периода за Пост буде благослов за нас. Нека Господ Бог буде милостив према нама и да нам да познамо наше слабости и да нам снаге да задобијемо силу Божију и нека буде са нама у све векове и сву вечност. Амин, нагласио је владика Јустин. Извор: Српска Православна Црква

26. Фебруар 2018 - 13:38 У храму Светог Саве у Краљеву торжественим литургијским слављем предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, уз саслужење братства храма. Ранохришћански списи нам сведоче да су правила мољења и правила вере у животу Цркве држана у сагласју. Недеља Православља, као прва у низу великопосних недеља, богословски је букет најлепших и најмириснијих цветова - истина наше вере, које су Свети Оци као вредне пчеле сабирали вековима на пољима Божје Премудрости. У храму Светог Саве у Краљеву торжественим литургијским слављем предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, уз саслужење братства храма. Како и доликује светом дану светлог и победитељног славља вере, сабрање верних је у великом броју испунило и украсило простор храмовног наоса. Стари и млади, сви у заједничкој евхаристијској молитви богоносног оца нашег Василија Великог, учествовали су у овом свештенодејству пројављујући и испуњујући своје призвање удеоника Тела Цркве коме је Глава Богочовек Исус Христос.Сабрању се речима очинске поуке обратио епископ Јустин. Он је подсетио на величанственост победе коју је Света Црква извојевала над опасном и подмуклом јереси иконоборства. Иако је скоро два века потресала јединство и мир, ова као и све друге јереси, није могла надјачати Цркву Христову. Победа је украшена крвљу мноштва мученика који нису жалили ни сопствени живот ради исповедања вере. -Шта то значи положити свој живот, него дати Га ономе који нам га је дао, а тиме га не изгубити него пронаћи, рекао је епископ Јустин. Недеља Православља нам сведочи и показује пут философије православног живљења, пут философије божанске Истине. Он се састоји у исповедању Господа Исуса Христа као Сина Божјег. Од тог исповедања саткана је вера од Мојсија и старозаветних праведника, па преко Светих апостола, а међу њима и Натанаила о чијем исповедању нам сведочи данашње Јеванђеље. Упркос разним јересима и искушењима кроз векове, Црква Христова је носилац истинитог обећања Господњег да је “врата паклена неће надвладати“. -Тако је било увек, тако је и у савременим догађајима, јер је Богочовек Исус Христос Камен на коме Црква непоколебиво стоји и стајаће све до краја века ходећи ка Царству Божијем, поучио и охрабрио све присутне владика Јустин позивајући на истрајност у посту и молитви. протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка

О доброти у психолошким истраживањима, али и доброти као одређујућем елементу човековог живота, који у јавним просторима све чешће бива потиснут пред злим и наопаким говорио је Милош Благојевић, психолог, сарадник часописа, запослен у Заједници младих при СОС Дечјем селу у Краљеву. Како је намера организатора била да истакне важност даривања и васпитни смисао празника у Православној цркви (тако је насловљени и један од прилога у овом броју Жичког благовесника), програм је имао и хуманитарни карактер а Библиотека ће током јануара Заједници младих даривати књиге изабраних наслова. Извор: Епархија жичка

По извршеном чину освећења уследила је Света Архијерејска Литугрија, у којој су Епископу жичком саслуживали архијерески заменик протојереј ставрофор Љубинко Костић, намесник жички протојереј ставрофор Ненад Илић, јереј Александар Јевтић, војни свештеник 98.вб потпоручник Владимир Благојевић и протођакон Александар Грујовић. Чину освећења и Светој Литургији присуствовали су начелник штаба Копнене Војске пуковник Владета Балтић, командант Друге бригаде пуковник Жељко Кузмановић са колегијумом, команданти батаљона и дивизиона Друге бригаде, бројни припадници шест батаљона и дивизиона који се налазе у касарни Јован Курсула, као и представници локалне самоуправе и полиције. Епископ жички г. Јустин је у надахнутој беседи истакао значај личности и дела Светога краља Стефана Дечанског као духовног заштитника српске државе и српске војске. Живот Стефана Дечанског је живот једног великог владара, војсковође, краља, али и мученика који је пострадао од својих најближих. Господ је Светога Стефана силно прославио, јер крај његових светих моштију дешавају се небројана чуда и исцелења, а његова задужбина манастир Високи Дечани вековима одолева насртајима свих противника. Након Свете Литургије за све присутне уприличен је славски ручак у војничком ресторану касарне Јован Курсула. Било је лепо видети свештенике и војнике на једном месту заједно окупљене око трпезе љубави. Даће Бог да се и наредних година поново заједно окупљамо и да прослављамо Господа и и његовог угодника Светога краља Стефана Дечанског. Желимо искрено да заблагодаримо свима који су дали свој допринос да наша Војска добије још један молитвени дом за своје припаднике. Благодаримо Команди Копнене Војске и Команди Друге бригаде што су препознали и подржали потребу да људство касарне Јован Курсула добије свој богослужбени простор. Благодаримо Епископу жичком г. Јустину који је благословио и у свему подржао формирање нашег молитвеног дома. Благодаримо члановима ЕУО Епархије жичке који су здушно помогли опремање богослужбеног простора са потребним црквеним предметима и књигама. Благодаримо војном свештенику Владимиру Благојевићу који је својом руком иконописао две прелепе олтарске иконе и све време својим великим трудом активно помагао да се формира наш молитвени дом. Благодаримо старијем воднику Милошу Коцићу, десетару Слободану Кокотовићу и мајстору Ненаду Стоиљковић који су заслужни за израду иконостаса. Благодаримо сестринству манастира Кончул код Рашке на прелепо израђеним украсним платнима за олтар и иконостас нашег богослуженог простора. Благодаримо свим припадницима Друге бригаде и свим људима добре воље који су својим трудом и прилозима омогућили да се формира и опреми наш молитвени дом. Верујемо да ће наш нови молитвени дом у коме ће војни свештеници служити Свете Литургије и вршити Свете Тајне бити велики духовни ослонац за све припаднике Српске војске који су ангажовани на многобројним задацима у циљу чувања и одбране наше земље и нашег народа. Извор: Епархија жичка