Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'краља'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 24 results

  1. Трудићу се да и убудуће помажем како Шумадијску епархију тако и друге епархије Српске Православне Цркве, што је и политика Владе Републике Србије и Министарства правде, поручио др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама примајући високо црквено одликовање. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован прославио је 16. новембра 2018. године крсну славу, празник Обновљења храма Светог Георгија - Ђурђиц, у Епархијском двору у Крагујевцу и том приликом уручио орден Светог краља Милутина др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије, сазнаје Радио Слово љубве. Високо црквено признање додељено је г. Радојевићу од стране Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве на предлог Преосвећеног Епископа шумадијског г. Јована. Владика Јован је приликом уручења ордена поручио: -Господин Радојевић је човек Цркве, пун љубави и разумевања за Српску Православну Цркви. Ово високо одликовање је мали знак пажње за све што чини за нашу свету Цркву. Примивши знамење, г. Милета Радојевић је изразио велику захвалност Српској Православној Цркви, а посебно епископу Јовану на чији је предлог и одликован орденом Светог краља Милутина. -Када добијете овакво признање, не можете а да се не запитате да ли га и заслужујете, рекао је г. Радојевић и истакао да није сам дао допринос својој Цркви, већ се са својим сарадницима потрудио да увек помогне тамо где је најпотребније, спроводећи политику Владе Републике Србије. -Молимо се за симфонију државе и Цркве, рекао је др Радојевић, подвукавши да је Епархија шумадијска у погледу обнове међу првима у нашем народу. -Трудићу се да и убудуће помажем како ову, тако и друге епархије Српске Православне Цркве, што је и политика Владе Републике Србије и Министарства правде, закључио је др Милета Радојевић. Извор: Српска Православна Црква
  2. На празник Светог Аврамија Затворника, 11. новембра 2018. године, дан уочи прославе Светог краља Милутина, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин са епархијским свештенством и свештеномонаштвом осветио је новоподигнути храм у селу Бошњановић код Љига посвећен његовог небеском заштитнику и највећем ктитору и задужбинару српског народа, Светом краљу Стефану Урошу Другом Милутину, који је за време своје владавине (1282-1321) подигао и обновио преко 40 цркава и манастира. Храм у Бошњановићу, чији су темељи освећени на Треће Тројице прошле године, изграђен је прилозима мештана, у српско-византијском градитељском стилу, према пројекту архитекте из Ваљева Катарине Новаковић. У њега је уграђено камење са Свете Горе, као и стопе престола старог храма, који је некада давно постојао на овом месту, у народу познатом по имену „Порта“. За заслуге при остваривању овог богоугодног подухвата, епископ Милутин орденом Светог владике Николаја одликовао је надлежног пароха протојереја-ставрофора Гојка Терзића и његову породицу, док су архипастирске грамате припале истакнутим добротворима храма. -Диван је и непоновљив осећај када се освећује храм Божји. Лепи су сви дани које нам је Бог дао да у њима стварамо, али када доживимо да се сагради храм и да дочекамо да се на нас излије благодат његовог освећења заиста је посебан осећај. Све је данас примило благодат Духа Светога, беседио је епископ Милутин на светој архијерејској Литургији, служеној по освећењу новоизграђеног храма у селу Бошњановић. -У храму Божјем сваки детаљ има своје значење. Како нам говори сам чин освећења, Господ је давао премудрост старозаветним праведницима да начине храм како је њима тада доликовало. То је и тада било тајанствено, а колико је тек тајанствено када је Син Оца небеског Господ Христос сишао са неба и основао Цркву Своју и постао глава Цркве у векове. И овај храм за главу своју има Господа Христа. Сваки храм када се освешта симболизује небески свет, самога Христа Бога. И ми се називамо храмом. Свети апостол Павле нас подсећа да је то веома важно. „Зар не знате да је ваше тело храм Духа Светога?“, каже он. Када живимо, требало би да водимо рачуна да наше тело ничим не опоганимо. Све што није по закону Божјем да не чинимо са њим, казао је епископ Милутин. -Сведоци смо данас, нажалост, да много младих прибегава наркотицима, ради стварања лажног осећаја лепог и пријатног. Осећаја, у коме би свакакво зло могао учинити. То је причест сатанин. Ко се причешћује крвљу и телом Господа Христа, он сија и његово тело постаје храм Духа Светога. На свет смо дошли да испунимо управо ту заповест. Тако су тела светих отаца, међу њима и Светог краља Милутина, постала храмови Духа Светог и до данас су нераспадљива. Благодат Божја која се налази у њима чини их светим и, када их додирнемо, од разних болести оздрављамо. истакао је епископ Милутин. -Овај црква данас је помазана светим миром. Молили смо се Господу Христу и она је данас утврђена до краја времена. На овом светом месту имате нову богомољу, место у коме ће боравити Дух Свети и у које ћете ви долазити да се сусретнете са Богом живим. Нигде у свету, у граду или селу, нема оно што има у цркви. Овде сви једни друге волимо. Овде нико никог не мрзи. Мржња се оставља иза леђа, када се улази у храм. Нека се овде и наша деца сусрећу са живим Богом и сви ми се у овом злом времену спасемо од свега што је лоше… Пригрлимо овај свети храм као најлепшу кућу. Као кућу у којој станује Бог, савет је епископа Милутина духовној деци у качерском крају. Такође, он је подсетио и на мудре поуке Светог владике Николаја и братанца му владике Јована о значају стварања потомства и страхотама греха чедоморства, нажалост присутног у српском народу. -Радост је што је Христос дошао на земљу и што можемо приступити светој тајни причешћа, сабрати се у име Божје и Он је тада са нама. Свети краљ Милутин заветовао се Господу да ће за сваку годину своје владавине подићи по једну цркву. И подигао их је 42. Отац Гојко и овдашњи верни народ подигли су једну њему у част. То је радост, и поред све туге у овом свету. Свети краљ Милутин, поред тога што је био велики задужбинар, био је и велики борац за православну веру у доба снажног утицаја унијата. Његов пример у исповедању изворне православне вере дужни смо сви ми да следимо, закључио је владика Милутин, заблагодаривши проти Гојку Терзићу и његовим парохијанима што су подигли први храм на територији Србији дивном изданку светородне лозе Немањића. Пре храма у Бошњановићу, Светом краљу Милутину подигнут је храм на Новом Зеланду, у коме је у време столовања Митрополијом аустралијско-новозеландском владика Милутин служио свету Литургију. У њему данас молитве узноси духовни син епископа Милутина - епископ Силуан. -Сви смо једно у Христу Господу и нема даљине, казао је владика Милутин и најавио да ће проти Гојку Терзићу и вернима Бошњановића помоћи око израде иконостаса. Трудољубље проте Гојка Терзића, протинице Добринке, синова Владимира, Бранимира и Ђорђа епископ Милутин је наградио орденом Светог владике Николаја. Архипастирским граматама одликовани су истакнути добротвори Мирко Лазић, Љубивоје Лазић, Владета Ђорђевић и Милан Јаковљевић из Бошњановића, као и браћа Бранислав и Малиша Кашарић из Љига. По завршетку Литургије, преломљен је славски колач и приређен културно-уметнички програм испред храма. Један од истакнутих добротвора Храма Светог краља Милутина Мирко Лазић, председник је Месне заједнице Бошњановића. Поред подизања храма, значајно је допринео напретку села, због чега ужива изузетно поштовање међу мештанима. За трпезом љубави, овај врли домаћин даривао је епископа Милутина копијом Мирослављевог јеванђеља. У знак захвалности Љиљани Жујовић из Лазаревца, која је поклонила земљиште за градњу храма, и свима који су помогли овај подухват Лазић је даривао вредне иконе и књиге. -Народ села Бошњановић може да се подичи тиме да има први храм у Србији подигнут у славу највећег српског задужбинара. Овај храм је нови светионик и нови путоказ ка Царству небеском. Путоказ чврстине вере и љубави. Бошњановић је данас исписао нове странице историје Српске Православне Цркве, Епархије ваљевске и ове парохије, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Терзић, упутивши благодарје епископу Милутину и свима који су учествовали у свечаности освећења храма Светог краља Милутина. Извор: Српска Православна Црква
  3. У цркви у центру Софије посвећеној Светој Недељи 30. октобра 2018. године одслужена је торжествена Литургија у част Светог краља Стефана Уроша II Милутина (по новом календару којег се држи ова Црква). Његове Свете мошти вековима почивају у Софији и похрањене су у овом катедралном храму у југоисточном углу лађе цркве. Литургију је служио епископ белоградчишки Поликарп, викарни епископ Софијског митрополита. Свечаном богослужењу је присуствовао патријарх бугарски Неофит, а певао је мушки хор при овом храму, којим је дириговао др Стојан Малинов, наставник црквене музике на Богословском факултету. Проповедао је овај викарни архијереј истичући ктиторско дело Светога краља као пример за људе данас. Извор: Српска Православна Црква
  4. У цркви у центру Софије посвећеној Светој Недељи 30. октобра 2018. године одслужена је торжествена Литургија у част Светог краља Стефана Уроша II Милутина (по новом календару којег се држи ова Црква). Његове Свете мошти вековима почивају у Софији и похрањене су у овом катедралном храму у југоисточном углу лађе цркве. Литургију је служио епископ белоградчишки Поликарп, викарни епископ Софијског митрополита. Свечаном богослужењу је присуствовао патријарх бугарски Неофит, а певао је мушки хор при овом храму, којим је дириговао др Стојан Малинов, наставник црквене музике на Богословском факултету. Проповедао је овај викарни архијереј истичући ктиторско дело Светога краља као пример за људе данас. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. Епархија милешевска и манастир Милешева торжествено су и у пуноћи прославили свог молитвеног заступника пред престолом Божјим, Светог краља Владислава, 6. и 7. октобра 2018. године. Свети краљ Владислав, дивни изданак светородне лозе Немањића, ктиторска је слава манастира Милешеве, слава Епархије милешевске, као и Радија Милешева и црквеног хора из Пријепоља. Под неуморним крилима Белог Анђела у манастиру Милешеви празнично бденије служили су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид и бихаћко-петровачки Сергије уз саслужење свештенослужитеља Епархије милешевске. Молитвено учешће узели су Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије, начелник Војне академије у пензији генерал Видосав Ковачевић, заменик начелника Војномедицинске академије бригадни генерал Драган Динчић, ученици Призренске богословије и верни народ. Након бденија, Преосвећени Владика г. Давид у Дому културе у Пријепољу одржао је предавање на тему Пастирски лик и дело патријарха Павла, у коме је истакао да је блажене успомене Патријарх српски Павле сав свој живот, своју епископску и патријарашку службу утемељио на Светом Писму, светоотачком предању и искуству Цркве Христове. Сутрадан, 7. октобра 2018. године, у Спасовој цркви служена је света и Божанска Литургија чији је предстојатељ био Његово Преосвештенство Епископ банатски г. Никанор. Саслуживала су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид, милешевски Атанасије, бихаћко-петровачки Сергије и диоклијски Методије, као и бројно свештенство и свештеномонаштво из епархија Црногорско-приморске, Дабробосанске, Рашко-призренске, Бачке, Банатске, Ваљевске и Милешевске. За певницом су појали богословци из Призрена и Фоче, као и хор Свети краљ Владислав. У светој Литургији, заједно са гостима присутним на бденију, учествовали су и представници Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, локалних самоуправа са простора Епархије милешевске, црквеног радија Источник из Епархије ваљевске, начелник Генералштаба Војске Србије у пензији генерал Љубиша Диковић. Гости су били и представници Исламске верске заједнице Србије и многи други. Верни народ из свих градова Епархије сабрао се под сводовима милешевске светиње да заблагодари Богу и Светом краљу Владиславу на свим доброчинствима. Након читања светог јеванђеља беседио је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, који је нагласио: -Не треба да дозволимо да нам празници и славе наших светих угодника, поготово угодника Божјих из рода нашег српског, пролазе без сопственог преиспитивања ума и разума, савести и своје вере. Осврнимо се на њихов живот и увидећемо како је то животна философија сачувала српски род вековима, која је сачувала наше свето православље у лику Срба Светитеља. У њиховим личним животним примерима увиђамо каква је заиста била та њихова животна борба, труд у Господу који им је даровао снагу. Неко ће то у савременом свету да каже како је то старомодно, да је дошло неко друго доба па да се сходно времену треба прилагодити. А ми кажемо на то, без обзира које је доба, деценија или миленијум, животна философија нас хришћана, поготово нас Срба, треба да се угледа на тај савршен боготражитељски пример средњовековне Србије. Поред овога, ми такође примећујемо да је данашње јеванђелско читање и тема коју оно разграђује уистину повезана са личношћу Светог краља Владислава. Ако бисмо на неки начин могли да дефинишемо тај животни пут краља Владислава, и ако бисмо могли да га опишемо са пар речи, те би речи гласиле: милост, љубав, правда и вера у Бога. Уколико боље сагледамо ту истину, ми јасно увиђамо да су то и основне хришћанске врлине којима треба да се одликује сваки човек. Са страхом Божијим, вером љубављу и смелошћу, многи су приступили Трпези Господњој, причестивши се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. У току Литургије Преосвећени Владика г. Никанор освештао је славско жито и колач, честитавши славу домаћину Преосвећеном Епископу г. Атанасију: -Честитам Вам славу са жељом да се увек сабирамо око ћивотâ Светог краља Владислава и Светога Саве као што су то чинили и наши свети преци који веру православну сачуваше и предадоше је нама у наслеђе чисту и неокрњену. Нарочито треба да се саберемо у Милешеви 2019. и 2020. године када ћемо прославити осам векова постојања и трајања ове светиње и показати колико смо духовно одговорни као народ према светињи каква је Милешева. Домаћин славе, Преосвећени Владика милешевски г. Атанасије, одликовао је орденом Белог Анђела првог степена Преосвећену господу Епископе Давида, Сергија и Методија за делатну љубав према Светој Цркви, а нарочито према манастиру Милешеви у оквиру обележавања осамстогодишњице постојања ове светиње, док је архијерејске грамате уручио протојерејима Браниславу Стојановићу, Станку Благојевићу, Спасоји Вујанићу и Игору Ерићу. По одслуженој светој Литургији, у манастирској порти одржан је културно-уметнички програм у коме су учешће узели здравичари, изворне групе, гуслари, певачи и рецитатори са простора Епархије, као и гости из Призрена и Фоче. Слово о Светом краљу Владиславу одржао је Преосвећени Епископ крушевачки г. Давид. Затим је владика Атанасије уручио архијерејске грамате заслужним појединцима и установама који дадоше допринос у обележавању милешевског јубилеја. За трпезом љубави присутнима се још једном обратио епископ Никанор и у свом надахнутом слову говорио о значају Светог Саве за српски народ за време почивања његових светих моштију под сводовима Спасове цркве, а нарочито после њиховог спаљивања на Врачару. Епископу Атанасију, игуманији Аквилини, свештенству, монаштву и верном народу Епархије милешевске славу су честитали присутни архијереји, изасланик директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Бранко Борић, као и Надир еф. Дацић испред Ријасета Исламске заједнице Србије. Овогодишња прослава Светог краља Владислава увертира је у јубиларну 2019. годину која ће бити испуњена различитим манифестацијама којима ће се на достојанствен начин прославити осамстогодишњица Милешеве. Обележавање јубилеја биће настављено и у 2020. години. Извор: Епархија милешевска
  6. Епархија милешевска и манастир Милешева торжествено су и у пуноћи прославили свог молитвеног заступника пред престолом Божјим, Светог краља Владислава, 6. и 7. октобра 2018. године. Свети краљ Владислав, дивни изданак светородне лозе Немањића, ктиторска је слава манастира Милешеве, слава Епархије милешевске, као и Радија Милешева и црквеног хора из Пријепоља. Под неуморним крилима Белог Анђела у манастиру Милешеви празнично бденије служили су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид и бихаћко-петровачки Сергије уз саслужење свештенослужитеља Епархије милешевске. Молитвено учешће узели су Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије, начелник Војне академије у пензији генерал Видосав Ковачевић, заменик начелника Војномедицинске академије бригадни генерал Драган Динчић, ученици Призренске богословије и верни народ. Након бденија, Преосвећени Владика г. Давид у Дому културе у Пријепољу одржао је предавање на тему Пастирски лик и дело патријарха Павла, у коме је истакао да је блажене успомене Патријарх српски Павле сав свој живот, своју епископску и патријарашку службу утемељио на Светом Писму, светоотачком предању и искуству Цркве Христове. Сутрадан, 7. октобра 2018. године, у Спасовој цркви служена је света и Божанска Литургија чији је предстојатељ био Његово Преосвештенство Епископ банатски г. Никанор. Саслуживала су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид, милешевски Атанасије, бихаћко-петровачки Сергије и диоклијски Методије, као и бројно свештенство и свештеномонаштво из епархија Црногорско-приморске, Дабробосанске, Рашко-призренске, Бачке, Банатске, Ваљевске и Милешевске. За певницом су појали богословци из Призрена и Фоче, као и хор Свети краљ Владислав. У светој Литургији, заједно са гостима присутним на бденију, учествовали су и представници Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, локалних самоуправа са простора Епархије милешевске, црквеног радија Источник из Епархије ваљевске, начелник Генералштаба Војске Србије у пензији генерал Љубиша Диковић. Гости су били и представници Исламске верске заједнице Србије и многи други. Верни народ из свих градова Епархије сабрао се под сводовима милешевске светиње да заблагодари Богу и Светом краљу Владиславу на свим доброчинствима. Након читања светог јеванђеља беседио је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, који је нагласио: -Не треба да дозволимо да нам празници и славе наших светих угодника, поготово угодника Божјих из рода нашег српског, пролазе без сопственог преиспитивања ума и разума, савести и своје вере. Осврнимо се на њихов живот и увидећемо како је то животна философија сачувала српски род вековима, која је сачувала наше свето православље у лику Срба Светитеља. У њиховим личним животним примерима увиђамо каква је заиста била та њихова животна борба, труд у Господу који им је даровао снагу. Неко ће то у савременом свету да каже како је то старомодно, да је дошло неко друго доба па да се сходно времену треба прилагодити. А ми кажемо на то, без обзира које је доба, деценија или миленијум, животна философија нас хришћана, поготово нас Срба, треба да се угледа на тај савршен боготражитељски пример средњовековне Србије. Поред овога, ми такође примећујемо да је данашње јеванђелско читање и тема коју оно разграђује уистину повезана са личношћу Светог краља Владислава. Ако бисмо на неки начин могли да дефинишемо тај животни пут краља Владислава, и ако бисмо могли да га опишемо са пар речи, те би речи гласиле: милост, љубав, правда и вера у Бога. Уколико боље сагледамо ту истину, ми јасно увиђамо да су то и основне хришћанске врлине којима треба да се одликује сваки човек. Са страхом Божијим, вером љубављу и смелошћу, многи су приступили Трпези Господњој, причестивши се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. У току Литургије Преосвећени Владика г. Никанор освештао је славско жито и колач, честитавши славу домаћину Преосвећеном Епископу г. Атанасију: -Честитам Вам славу са жељом да се увек сабирамо око ћивотâ Светог краља Владислава и Светога Саве као што су то чинили и наши свети преци који веру православну сачуваше и предадоше је нама у наслеђе чисту и неокрњену. Нарочито треба да се саберемо у Милешеви 2019. и 2020. године када ћемо прославити осам векова постојања и трајања ове светиње и показати колико смо духовно одговорни као народ према светињи каква је Милешева. Домаћин славе, Преосвећени Владика милешевски г. Атанасије, одликовао је орденом Белог Анђела првог степена Преосвећену господу Епископе Давида, Сергија и Методија за делатну љубав према Светој Цркви, а нарочито према манастиру Милешеви у оквиру обележавања осамстогодишњице постојања ове светиње, док је архијерејске грамате уручио протојерејима Браниславу Стојановићу, Станку Благојевићу, Спасоји Вујанићу и Игору Ерићу. По одслуженој светој Литургији, у манастирској порти одржан је културно-уметнички програм у коме су учешће узели здравичари, изворне групе, гуслари, певачи и рецитатори са простора Епархије, као и гости из Призрена и Фоче. Слово о Светом краљу Владиславу одржао је Преосвећени Епископ крушевачки г. Давид. Затим је владика Атанасије уручио архијерејске грамате заслужним појединцима и установама који дадоше допринос у обележавању милешевског јубилеја. За трпезом љубави присутнима се још једном обратио епископ Никанор и у свом надахнутом слову говорио о значају Светог Саве за српски народ за време почивања његових светих моштију под сводовима Спасове цркве, а нарочито после њиховог спаљивања на Врачару. Епископу Атанасију, игуманији Аквилини, свештенству, монаштву и верном народу Епархије милешевске славу су честитали присутни архијереји, изасланик директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Бранко Борић, као и Надир еф. Дацић испред Ријасета Исламске заједнице Србије. Овогодишња прослава Светог краља Владислава увертира је у јубиларну 2019. годину која ће бити испуњена различитим манифестацијама којима ће се на достојанствен начин прославити осамстогодишњица Милешеве. Обележавање јубилеја биће настављено и у 2020. години. Извор: Епархија милешевска View full Странице
  7. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру 1. октобра 1989. године су сахрањени земни остаци краља Николе Првог Петровића и краљице Милене, након вишедеценијског странствовања ван отаџбине. Свету заупокојену архијерејску литургију у Цетињском манастиру тада је служило више епископа СПЦ, међу њима и садашњи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, тадашњи Епископ банатски. Као подсјећање на тај значајни догађај, доносимо бесједу коју је Владика Амфилохије тада изговорио пред Цетињским манастиром, по завршетку Литургије, као и фото галерију, из књиге Марије Ј. Маркуш „Повратак Петровића Његоша – пренос и сахрана земних остатака краљевске породице 1989. године и прославе стогодишњице проглашења Црне Горе за краљевину“. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Данас, 8. септембра 1331. године на државном сабору у Сврчину (Косово) Архиепископ Данило Други крунисао је 23-годишњег Душана- Стефана Немањића за краља српских и поморских земаља. За првог српског цара Душан Немањић крунисан је 1346. у Скопљу, тада српској престоници. О историсјком лику Душана Силног разговарали смо са историчаром Предрагом Вукићем са Цетиња. Звучни запис разговора View full Странице
  10. Тога дана, по први пут после скоро девет векова, православни хришћани на истоку Норвешке, међу којима су већину чинили православни Норвежани, молитвено су обележили сећање на мученичку кончину оснивача града Сарпсборга и вечног краља Норвешке – Светог Олава Харалдсона. Божествену Литургију служили су архимандрит Доротеј (Форснер), игуман манастира Свете Тројице из места Бредаред у Краљевини Шведској, и јереј Горан Спасојевић из Сарпсборга, клирик Епархије британско-скандинавске, који по благослову надлежног архијереја опслужује мисионарску парохију. Литургијском сабрању поред тридесетак редовних посетилаца присуствовали су и Епископ тимочки г. Иларион, протонамесник Зоран Голубовић из Зајечара, као и архимандрити Дамаскин и Атанасије из Грузијске Патријаршије. У току празничне службе освећени су славски колач и кољиво које су ове године припремиле породице Сулберг и Спасојевић, а након богослужења присутнима се бираним речима обратио епископ Иларион. У топлој здравици, Владика је заблагодарио архимандриту Доротеју, јереју Горану Спасојевићу и присутнима на топлом дочеку и поручио: -Ја сам лично по први пут у Норвешкој. Овде смо већ пет-шест дана, и уз благодарност Богу за прилику да посетим ову лепу земљу, изражавам и благодарност надлежном Епископу из Српске Цркве, владики Доситеју, за благослов да посетим његову епархију. У овој земљи сам видео много предивних ствари. Видео сам људе који су љубазни, срдачни, педантни и који воле своју земљу и воле природу коју нам је Бог дао. Видео сам људе који веома држе до свог здравља и који се веома брину о њему. Видео сам многе људе који трче, возе бицикле и баве се другим спортовима и сетих се оне античке пословице, или мудрости, да је у здравом телу здрав дух. Али ми, као људи који смо у Цркви Христовој, сагледавамо живот и свет око нас много даље и много дубље него што је телесно здравље. И зато ми је велика радост да у овој земљи боравим на овом месту где се на православан начин прославља Бог, Пресвета Богородица и Његови Светитељи. -У једном тренутку сам помислио да је, заиста, велика историјска штета и недостатак што скандинавски народи нису имали ближих и чешћих контакта са Православљем. Зато што много заједничких црта као народи и као људи имамо. Све оно добро што је овде побројано, то се може наћи и у српском, руском, грчком, бугарском и у свим православним народима. И зато се надам и молитвено желим да и ова мисионарска парохија напредује у свом развоју. Да људи који се труде за своје здравље преко њега дођу и до познања да постоји и духовно здравље, које нам је много потребније од телесног здравља. Епархија на којој сам пре неки дан напунио четири године моје епископске службе налази се на крајњем истоку Србије, смештена уз границу са Румунијом и Бугарском. Многи људи из тог краја су на привременом раду у Скандинавији. Нека би Господ, молитвама Пресвете Богородице и Светог краља Олава, свима људима из нашег краја, наше Отаџбине, овде даровао благодат, мир и благослов. А ја ћу се потрудити да одавде за Србију, колико ми Бог помогне, понесем све оно што је добро и што је примењиво за наше поднебље тамо, да нам буде свима на корист. И као што смо слушали у данашњем Јеванђељу да је потребно да љубимо једни друге, тако и ми треба да једни друге љубимо и волимо у Господу, да бисмо тако посведочили да заиста верујемо у Једнога Бога Оца и Сина Његовог и Духа Светога. Амин, поручио је Владика тимочки г. Иларион. Као и обично, после свете Литургије, у дому породице Сулберг приређена је празнична трпеза коју је благословио епископ Иларион. Током вишечасовног дружења приређен је кратак, али занимљив, културно-уметнички програм. Теолог Јоханес Сулберг говорио је о животу Светог краља Олава, а у част присутног српског архијереја вредни домаћини извели су неколико песама. Прво су своје вокално умеће пред епископом Иларионом исказали Норвежани Јоханес и Ингрид-Лусиа Сулберг (Johhanes, Ingrid-Lucia Solberg), Ларс и Гру-Сунива Карлшоен (Lars, Gro-Sunniva Karlsøen), певајући једну од најстаријих песама/химни посвећених Светом краљу Улаву (Ljoset yver landet dagna/Lux illuxit laetabunda) насталу око 1100 године. Након њих су се зачули звуци козачке песме са југа Русије (На гори је стојао козак), коју су громко отпевали Кирил Дмитријевич Коновалов и Татјана Хрибко. Музички део програма затворен је песмом Онамо `намо, коју је заједно са присутним Србима певао јереј Горан Спасојевић. После културно-уметничког програма Ларс Карлшоен се испред Црквеног одбора мисионарске парохије Успења Пресвете Богородице обратио архимандриту Доротеју (Форснеру) – који по благослову надлежног владике Доситеја од оснивања духовно руководи мисионарском заједницом у Сарпсборгу – и упутио му речи захвалности на свему што је до сада учинио и чини за добробит свих православних који живе у овом делу Норвешке. Пре него што су драги гости из Србије кренули пут Осла Ларс Карлшоен бираним речима захвалио је владики Илариону на посети. Епископ тимочки узвратио је позивом и жељом да у блиској будућности чланови мале православне заједнице на истоку Норвешке посете Епархију тимочку и њене светиње. И како је неко од присутних приметио, Господ је уредио да исток Норвешке и град Сарпсборг, једну од три најстарије престонице Норвешке (основан 1016. године), на дан када се прославља небески покровитељ и заштитник ове лепе земље на северу Европе, посети Епископ Српске Православне Цркве чија се епархија налази на истоку Србије. Та симболика само је утврдила чланове ове мале интернационалне православне заједнице, под покровитељством Британско-скандинавске епархије, да и убудуће торжествено прослављају дан када је на пољу Стиклестад (29.јул/11. август), за веру Христову мученички пострадао Свети краљ Олав Харалдсон. А за анале Архијерејског намесништва скандинавског Епархије британско-скандинавске овај дан остаће упамћен као дан када је први пут Српска Црква литургијски прославила једног од највољенијих православних светитеља овог дела Европе. Извор: Епархија тимочка
  11. Празнично и молитвено било је 11. августа 2018. године у параклису мисионарске парохије Успења Пресвете Богородице (метоху манастира Свете Тројице), у норвешком граду Сарпсборгу, на дан када Православна Црква прославља Светог краља Олава (Улава) Норвешког. Тога дана, по први пут после скоро девет векова, православни хришћани на истоку Норвешке, међу којима су већину чинили православни Норвежани, молитвено су обележили сећање на мученичку кончину оснивача града Сарпсборга и вечног краља Норвешке – Светог Олава Харалдсона. Божествену Литургију служили су архимандрит Доротеј (Форснер), игуман манастира Свете Тројице из места Бредаред у Краљевини Шведској, и јереј Горан Спасојевић из Сарпсборга, клирик Епархије британско-скандинавске, који по благослову надлежног архијереја опслужује мисионарску парохију. Литургијском сабрању поред тридесетак редовних посетилаца присуствовали су и Епископ тимочки г. Иларион, протонамесник Зоран Голубовић из Зајечара, као и архимандрити Дамаскин и Атанасије из Грузијске Патријаршије. У току празничне службе освећени су славски колач и кољиво које су ове године припремиле породице Сулберг и Спасојевић, а након богослужења присутнима се бираним речима обратио епископ Иларион. У топлој здравици, Владика је заблагодарио архимандриту Доротеју, јереју Горану Спасојевићу и присутнима на топлом дочеку и поручио: -Ја сам лично по први пут у Норвешкој. Овде смо већ пет-шест дана, и уз благодарност Богу за прилику да посетим ову лепу земљу, изражавам и благодарност надлежном Епископу из Српске Цркве, владики Доситеју, за благослов да посетим његову епархију. У овој земљи сам видео много предивних ствари. Видео сам људе који су љубазни, срдачни, педантни и који воле своју земљу и воле природу коју нам је Бог дао. Видео сам људе који веома држе до свог здравља и који се веома брину о њему. Видео сам многе људе који трче, возе бицикле и баве се другим спортовима и сетих се оне античке пословице, или мудрости, да је у здравом телу здрав дух. Али ми, као људи који смо у Цркви Христовој, сагледавамо живот и свет око нас много даље и много дубље него што је телесно здравље. И зато ми је велика радост да у овој земљи боравим на овом месту где се на православан начин прославља Бог, Пресвета Богородица и Његови Светитељи. -У једном тренутку сам помислио да је, заиста, велика историјска штета и недостатак што скандинавски народи нису имали ближих и чешћих контакта са Православљем. Зато што много заједничких црта као народи и као људи имамо. Све оно добро што је овде побројано, то се може наћи и у српском, руском, грчком, бугарском и у свим православним народима. И зато се надам и молитвено желим да и ова мисионарска парохија напредује у свом развоју. Да људи који се труде за своје здравље преко њега дођу и до познања да постоји и духовно здравље, које нам је много потребније од телесног здравља. Епархија на којој сам пре неки дан напунио четири године моје епископске службе налази се на крајњем истоку Србије, смештена уз границу са Румунијом и Бугарском. Многи људи из тог краја су на привременом раду у Скандинавији. Нека би Господ, молитвама Пресвете Богородице и Светог краља Олава, свима људима из нашег краја, наше Отаџбине, овде даровао благодат, мир и благослов. А ја ћу се потрудити да одавде за Србију, колико ми Бог помогне, понесем све оно што је добро и што је примењиво за наше поднебље тамо, да нам буде свима на корист. И као што смо слушали у данашњем Јеванђељу да је потребно да љубимо једни друге, тако и ми треба да једни друге љубимо и волимо у Господу, да бисмо тако посведочили да заиста верујемо у Једнога Бога Оца и Сина Његовог и Духа Светога. Амин, поручио је Владика тимочки г. Иларион. Као и обично, после свете Литургије, у дому породице Сулберг приређена је празнична трпеза коју је благословио епископ Иларион. Током вишечасовног дружења приређен је кратак, али занимљив, културно-уметнички програм. Теолог Јоханес Сулберг говорио је о животу Светог краља Олава, а у част присутног српског архијереја вредни домаћини извели су неколико песама. Прво су своје вокално умеће пред епископом Иларионом исказали Норвежани Јоханес и Ингрид-Лусиа Сулберг (Johhanes, Ingrid-Lucia Solberg), Ларс и Гру-Сунива Карлшоен (Lars, Gro-Sunniva Karlsøen), певајући једну од најстаријих песама/химни посвећених Светом краљу Улаву (Ljoset yver landet dagna/Lux illuxit laetabunda) насталу око 1100 године. Након њих су се зачули звуци козачке песме са југа Русије (На гори је стојао козак), коју су громко отпевали Кирил Дмитријевич Коновалов и Татјана Хрибко. Музички део програма затворен је песмом Онамо `намо, коју је заједно са присутним Србима певао јереј Горан Спасојевић. После културно-уметничког програма Ларс Карлшоен се испред Црквеног одбора мисионарске парохије Успења Пресвете Богородице обратио архимандриту Доротеју (Форснеру) – који по благослову надлежног владике Доситеја од оснивања духовно руководи мисионарском заједницом у Сарпсборгу – и упутио му речи захвалности на свему што је до сада учинио и чини за добробит свих православних који живе у овом делу Норвешке. Пре него што су драги гости из Србије кренули пут Осла Ларс Карлшоен бираним речима захвалио је владики Илариону на посети. Епископ тимочки узвратио је позивом и жељом да у блиској будућности чланови мале православне заједнице на истоку Норвешке посете Епархију тимочку и њене светиње. И како је неко од присутних приметио, Господ је уредио да исток Норвешке и град Сарпсборг, једну од три најстарије престонице Норвешке (основан 1016. године), на дан када се прославља небески покровитељ и заштитник ове лепе земље на северу Европе, посети Епископ Српске Православне Цркве чија се епархија налази на истоку Србије. Та симболика само је утврдила чланове ове мале интернационалне православне заједнице, под покровитељством Британско-скандинавске епархије, да и убудуће торжествено прослављају дан када је на пољу Стиклестад (29.јул/11. август), за веру Христову мученички пострадао Свети краљ Олав Харалдсон. А за анале Архијерејског намесништва скандинавског Епархије британско-скандинавске овај дан остаће упамћен као дан када је први пут Српска Црква литургијски прославила једног од највољенијих православних светитеља овог дела Европе. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  12. "Данас смо са КФОР командантима Вилађо Италија (пуковник Еторе Галијарди) и Бондстила (Ник Дучић) и њиховим колегама направили једну лепу шетњу до испоснице Св. Краља у брдима изнад манастира Високи Дечани. Са братијом смо отпевали тропаре и припалили свеће. Предивна је природа у пролеће." -написао је игуман манастира Дечани, архимандрит Сава (Јањић) На форуму Живе Речи Утехе можете разговарати са о. Савом Јањићем View full Странице
  13. Након читања Јеванђеља које најављује страшно Христово страдање, отац Слађан је беседио о великој жртви Богочовека и потреби да да и сами, сходно својим могућностима, чинимо жртве ради својих ближњих. Он је позвао све присутне да у данима васкршње радости што више времена проведу у храмовима, а по завршетку богослужења сви присутни су добили на благослов црвена васкршња јаја.
  14. Данас на велики четвртак, главни војни свештеник, мајор Слађан Влајић, служио је литургију у капели Светог Краља Милутина у Београдском Дому Војске. Након читања Јеванђеља које најављује страшно Христово страдање, отац Слађан је беседио о великој жртви Богочовека и потреби да да и сами, сходно својим могућностима, чинимо жртве ради својих ближњих. Он је позвао све присутне да у данима васкршње радости што више времена проведу у храмовима, а по завршетку богослужења сви присутни су добили на благослов црвена васкршња јаја. View full Странице
  15. „А сад, тој твојој првој причи додај још неколико ријечи на крају, ево ово: „Зато ће вјенчање њене свјетлости књегињице Зорке са његовом свјетлошћу кнезом Петром Карађорђевићем бити на дан Мајке Ангелине 30. јула.” Изненадих се и збуних за тренутак, па се прибрах и учиних своју дужност: – Да Бог да срећно, господару Крунисање краља Петра Првог Карађорђевића Једнога дана пред вече (20. фебруpa), стиже у госте војводи Божу Петровићу неки господин. На први мах толике је знала сва „пљаца”. A у то доба године и простији непознат путник, па да је отпочинуо и у најмању гостионицу, изазвао би радозналост Цетињана, а камоли неће Петровићев гост. У локанди се узалуд нагађало, ко би то могао бити, а, као за пркос, нe сврати ниједан од млађих Петровића; али сврати секретар грчког посланства, који је долазио у наше друштво највише онда, кад би имао да пусти какву сензациону вијест. У обичном разговору, сасвим као узгред, опази, да је принц Петар Карађорђевић доиста морао озепсти, путујући по онаквој зими од Котора до Цетиња. Значи да су дипломате у напријед знале за тај долазак, који ће подићи велику грају. Кнез Карађорђевић остаде на Цетињу до краја фебруара, бавећи се по цио дан у двору, походивши само оне три четири куће до двора. Гласови о женидби дођоше нам у новинама, пошто он отиде. Највећу вику подиже Пештански Лојд. Новосадска „Застава” писаше како са „Цетиња долази и сувише чудна вест”. Чланак бјеше увредљив за Петра: упоређивао га је са принцом Наполеоном Бонапартом, који баш оних дана бјеше извршио некакав „пуч”. И наш приморски орган, биљежећи глас о женидби, затутуљено и замумуљено каза, да би тај брак имао зле последице за цео наш народ. То, више него службено порицање „Гласа Црногорца”, увјери нас да није било ничега озбиљног; али, после двије недеље, задарски лист донесе вијест да се кнез Петар вјерио са кнегињицом Зорком. Лист не бјеше забрањен, нити се тврђење опорече. Онда је кнез имао три кћери на удају и три шипарице, о којима су сви поданици велику бригу водили, јер би велико зло било кад би се удале у земљи, а слаб је изглед био да ће се пристојно, према своме положају, моћи удомити у туђини. Тај већ несумњиви глас о удаји најстарије, није био весело прихваћен ни на Цетињу. Цетиње 1875. године Са највећим нестрпљењем очекивасмо даље бројеве „Српског Листа”. Прође један и не донесе ништа; прође и други и не донесе ништа, али донесе бомбу друге врсте, која се громозвучно распрска. У лиску бјеше Сундечићева пјесма: Сирак госпару на прагу. Бјеше обично Сундечићево „стихотворство” у коме се прича, како је богату и немилостиву госпару предан и сиромашан слуга работао докле бјеше у снази, па кад остари и орону, кад на госпареву прагу вапијаше од глади, онај га немилосрдно одгура ногом!... Алузија је била сувише очита, тим више што се знало, да се прото Јово по Котору тужи како га господар неће више да помаже. И тако, почасни кнежев секретар, дворски пјесник, који је спјевао барем десет ода свима члановима династије, коме је заиста у двору дијељено и капом и шаком, на један мах излази пред народ са таквом тужбом! Послије неколико дана дође Сундечић на Цетиње, да објасни како његова пјесма има опће значење, а како су непријатељи његови пјесми дали особито тумачење. Тумачење му је помогло, и он, умирен, поче спремати нове пригодне пјесме за домаћа весеља, која су се примицала. За друго весеље, за долазак кнеза бугарског, знало се већ почетком априла, прије него што новине јавише. А, на добру основу, нагађало се да ће тај принц, по жељи рускога цара, свога рођака, испросити једну од три кнежевске удаваче. Томе се свак обрадовао. Чињаху се велике припреме, да се достојно дочека први бугарски владар, уопће први страни владар који ће ступити на црногорско земљиште. И кад дође, крајем априла, би дочекан заиста срдачним весељем. Најљепше и најбоље што Црна Гора има, пробрана војска њена, начинила је дугачку живу улицу, кроз коју је пролазио. Ми грађани набависмо из Задра ватрометног вјештака и грађанску музику из Котора, те су по цетињској долини, први пут од кад је Бог саздао, сијале и прскале ватрене змије, кругле и свакојаке прскалице, а стао тандрк и тутњава „далматинских трумбета и бубњева”. На силна клицања, Батемберг је захваљивао бугарски и наглашавао словенску слогу и заједницу. Сутрадан у почаст госту бјеху војна вјежбања и трка младића. При тој забави десило се нешто малко смијешно, али, врло лијепо и карактеристично. За утркивање бјеше одређена пространа ливада иза локанде, а пробрано двадесетак чистих, лијепо одјевених и виђенијих перјаника. Тркачи се наврсташе на једном крају ливаде, очекујући пуцањ, као знак потрке; на другом крају чекаху кнежеви, кнегиња са поклоном најбржему младићу, кнегињице и господа. Силан народ опколио ливаду. На знак, момци потекоше, али у исти мах од њекуд из гомиле потече и с њима се испореди неки голуждрави кракати клипан, без докољеница и без гуња, врата као у чапље, а руку као весла! И прије него што гиздави перјаници претрчаше двије трећине ливаде, голуждрави клипан стиже пред кнежеве. Диже се урнебесни смијех, који обузе и господу, те незнани тркач доби намијењени поклон, скупоцен револвер. Био је из Цуца. Батемберг отиде, а вјеридба се не прогласи, али остаде увјерење да ће то бити у Москви, гдје ће се оба кнеза до неколико дана састати, на свечаностима крунисања... Била би срећа и за Батемберга, а, по свој прилици, и за оба народа, да се то обистинило. Мало прије кнежева одласка у Русију, заврши се, без испита, школска година у заводу царице Марије. Начелница г-ђа Месарош отиде сасвим. Све је то било „због неких непредвиђених околности”, како објасни службени лист. Кнез се врати са московских свечаности око половине јуна. Сјем осталога, очекивало се да ће бити ријешено питање херцеговачких и бокељских ускока, који бјеху поднијели заједничку молбу, да буду примљени у црногорско поданство, да им се удијели земља, стока и оруђа. Њ. В. кнез Петар Карађорђевић у емиграцији на Цетињу: кнез Петар, кнегиња Зорка, кнез Ђорђе и Арсен Надање је било, да им Русија шаље помоћ у новцу, да тим олакша трошак Црној Гори. Од тога не би ништа. „Српски Лист” донесе кратку и утврђену вијест, да ће кнезу Карађорђевићу кумовати Александар III. У исто вријеме рашчу се други такође невјероватан и чудан глас, да ће, одмах, послије свадбе, кнез отићи у Цариград, султану у походе. То врло угодно паде у народ, јер се због несрећног помеђашког питања једнако крв пролевала и настао застој у радиности. Тада ми тек разумјесмо њеке знаке претече тога знатног догађаја. Почетком године 1882. изиђе у дубровачком „Словинцу” кнежева пјесма „Турчину” која почиње: Што те руже, лаве стари, Источнога, царе, свијета?... која се необично свугдје по свим нашим крајевима јер се у њој велича Турчин као јунак, као једини супостат достојан Србина: Мог спрам тебе рода било, Што те руже?... Да још није Море твоје, силно море, Уплашен би крст сплавило!.. ...Борба страшна и велика Настане ли изновице. Задиме ли бојном маглом Наша брда и равнице. Кроз ту маглу засјају ли Сабаља нам бистри зраци. Бићемо се!... А на том се Ипак штоват’ ка’ јунаци!... Пјесма је била преведена на француски и на турски: султана је толико занијела да је осјетио потребу, да кнезу пјеснику писмено и топло захвали. Политички свијет чудио се тој и такој измјени комплимената, усред готово отворенога непријатељства између двају народа! Али свијет се још већма чудио разумјевши у потоњу, како може и у пјесми бити политичке клице! А њеколико дана касније прије него што аустријска штампа имаде кад да излије сву своју љутњу, даде јој се опет прилика зато, и опет у пјесничком облику. Додуше, не само њој! Никољ-дан је крсно име Црнојевића, те по старом српском обичају, још уочи Свеца, очекује своје званице, велике и мале властеље, који су сви листом пребјегли у ове горње крајеве. У „Гласу Црногорца”, на мјесту уводнога чланка, изиђе њека историјска прича, без потписа, коју ја бјех написао, по казивању кнежеву. То је била моја прва штампана прича. Од онда до данас објелоданио сам их око шездесет, али све скупа не захватише ни десети дио хартије, колико та прва, јер је била прештампавана, превођена, коментована, колико може бити, ни једна Тургењевљева или Мопасанова. Само с том разликом, што се њом не бављаху књижевни часописи, ни књижевна критика, него политички листови, а овима, с разлогом, не бјеше до тога, ко је причу написао. Ево како је постала. Пошао ја из јутра на свој посао у Биљарду, као обично а у проласку видјех кнеза гдје сједи на тераси пред двором, сам самцит, што није бивало обично. Он ме дозва и започе: „Слушај крајишниче! (Тако ме бјеше почео звати од неког времена.) Ево ћу ти дати сиже за једну причицу, а ти ћеш тај сиже обрадити и искитити како најбоље умијеш! Књаз Никола, господар Црне Горе и Брда Дакле чу... Година је 1464-та, уочи Никољ-дана. Догађа се на граду Ободу, ђе се од поплаве турске склонио Иван Црнојевић, господар Зете, напустив своју пријестоницу Жабљак. Никољ-дан је крсно име Црнојевића, те по старом српском обичају, још уочи Свеца, очекује своје званице, велике и мале властеље, који су сви листом пребјегли у ове горње крајеве. Око вечерње, почеше долазити званице са разнијех страна. По обичају, долазе пред господарев двор и просјаци, слијепци и богаљи. Слуге дочекују свакога, како коме пристоји, сиротињу одводе у посебну зграду. Међу јадницима наиђоше и два млада слијепца, које слуге одведоше, ђе им је мјесто. А један од тијех слијепаца рећи ће: „Е, да зна господар Иван ко смо ми, не би нас овамо издвајао, него би нас посадио баш до себе.” То слуге јавише господару, прије но што гозба започе, а он заповиједи да му доведу та два млада слијепца, па се с њима затвори у једну одају. Послије подужег времена, он изиђе врло узрујан, водећи два слијепа младића за руке, и уђе с њима у велику дворницу, ђе сви властели бјеху на окупу, па, на њихово веље чудо и незадовољство, посади до себе у зачеље оба слијепца! А кад би вријеме здравици, Иван устаде и објави господи, да су ти слијепи младићи Стеван и Гргур, синови Ђурђа Смедеревца, које је коварни султан Мурат II, зет њихов, ослијепио и које је ето Судбина довела под његов кров! Иван Црнојевић господар Зете Господа пролише сузе а у жалости се и обрадоваше што су се први српски кољеновићи склонили у Зету. А сутрадан, за ручком, Иван Црнојевић објави да хоће да озети деспотовића Стевана, те му даје за жену своју кћер Марију. Али Марија врисну и рече, да неће да буде слијепчева жена! А на то Ангелина, Иванова синовица, кћи храброг Ђорђа Арванита, приступи понизно стрицу и рече: „Господару, кад Марија неће, хоћу ја, да сачувам племенити сој деспотовића”. Онда је стриц и сва властела благословише најљепшим благословима и тијем: „да Бог да се посветила и спомен твој да вијека био свет у народу српском”. Тај се благослов и обистинио. Ангелина роди слијепоме мужу деспотовиће: Јована и Максима, а при крају живота се закалуђери, а по смрти, почину у својој задужбини, Крушедолу, и народ је призна као уродницу божју, и прозва је „мајком Ангелином”. Српска црква слави њену успомену 30. јула... – Ето, то је у главном! Јеси ли утувио? – Није тешко, господару. –Е, сад иди, обради, како најбоље умијеш! Наравно, ту треба описа и дијалога, да не буде сухопарна. Јозо (Павловић) мисли да ти имаш њеког дара за новеле, сада да видимо!... За колико би времена могао написати то? – Мислим да би могао до ноћи, да немам посла у школи. – Ја те ослобођавам од свакога посла за данас. Сутра, у ово доба, донеси ми причу, да је прочитам. Сутрадан затекох кнеза на истоме мјесту и сама – као да ме је чекао. Он узе да чита пажљиво, врло пажљиво и неколико пута узвикну: C’ est pas mat! Кад сврши рече: C’est bien! Збиља имаш дара за ову врсту работе! А стихове – јеси ли кад покушао писати стихове? – Јесам, али канда, не иде! Одговорих смијући се. – Е, па његуј оно што ти иде од срца! Ђе би на свијету могло наћи благодарнијег земљишта за причање, него што је Црна Гора!? Она чека свога приповједача. Ја ти могу дати предмете, ако сам нијеси прибрао, а и за штампање, ако би саставио књигу... не мисли!... А сад, тој твојој првој причи додај још неколико ријечи на крају, ево ово: „Зато ће вјенчање њене свјетлости књегињице Зорке са његовом свјетлошћу кнезом Петром Карађорђевићем бити на дан Мајке Ангелине 30. јула.” Света мајка Ангелина Ипак се изненадих и збуних за тренутак, па се прибрах и учиних своју дужност: – Да Бог да срећно, господару! – Однеси то Јози, нека прочита па нека да у штампарију за „Глас Црногорца“! То ће доћи на прво мјесто, као уводни чланак. Јозо се тек изненађивао, све крешчендо. – Шта је то? – Рукопис за уводни чланак „Гласа”, по господаревој наредби. – Ваш рукопис? – Јест. Има и иначе штошта мога у томе чланку. – Како то?! – Прочитајте све и „кашће ти се само”. Пошто прочита неколико врста, викну: – До ђавола, та ово је нека прича! – И још како лијепа! Господару се веома свидјела! Моја прва прича! – Па зар прича као уводни чланак? – На сваки начин! Наредба је јасна и одлучна! Читао је даље, хукћући, пратећи редове свакојаким нервозним покретима: час би се осмехнуо, час намрштио, час дизао обрве. Одједном, прије него што дочита прсну у смијех и рече: – Е, њека буде и то! Свакојаких је чуда било у нашем „Гласу”, па нека једном дође и њекаква легенда на првом месту... Та за Бога, ово је за листак, а не... Читајте, драги господине Јово, прочитајте све, па ћемо се о томе поразговорити! Пошто прочита, постаде сјетан. Само рече: добро! Ја му испричах све што и читаоцима малочас, а он одмаху главом и рече! – Али, за бога, оставимо на страну све друго али... али... зар ви не видите каква је увриједа у овој алегорији за добросретнога зета!? Та то је страшно! Нашто то! Сувише је јасно! Два брата, два слијепца, а баш долазе два брата Петар и Ђорђе!... Па онда и та Марија што неће да пође за слијепца и она друга која се сама нуди, све то изазваће неугодне коментаре, јер већ се шапуће да се најприје мислило удати за Петра Олгу!... Ја сам помишљао на неке од тих ствари, а за друге (за Олгу кћер пок. кнеза Данила, која с матером наставаше у Млецима), не бјех ништа чуо. Рекох Павловићу нека покуша да се то измијени, ако баш налази да треба. Прича изиђе, потпуно онака, кака бијеше у рукопису, истога дана кад стигоше женик и дјевер. Не знам какав је утисак на њих учинила али, јадни старац Беара просто се помами! Видио сам га гдје бјесни, шкрипи зубима и спушта с небеса сву вишњу јерархију, па онда га облију сузе и нариче. Жао му бјеше унука Црнога Ђорђа, јер је овога обожавао. Мене је грдио да се грђе не може иако је на мени видио како ми је тешко иако је знао колико је у томе моје кривице – то толико да се на њеком искали. И ја, због оног придавка на крају који објашњава све, помрзјех своју причу првачу; све једнако у памети брисах придавак!.. У листу изиђе и Сундечићева пјесма младенцима а за њом још неколико пробраних од небројених цетињских пјесника. Тада ми са највећим нестрпљењем стадосмо очекивати свадбене одјеке по новинама. „Српски Лист” донесе прештампану моју причу са напоменом: да ће се политички свијет чудити кад види, у каквом се облику пишу на Цетињу политички чланци, а да ће се добро размислити кад разумије „политичку прозу у тој поезији”. Иначе нада се добру од те свадбе, јер је она благословена била у Петрограду. Али не могући мимоићи насилни повратак Бокеља, додаде: „Црногорски главари оштро извршише ову наредбу”. (Бр. 31. 2. августа) Сви српски и хрватски листови у Аустро-Угарској прештампаше причу; словенски и туђински преведоше је и сви коментоваше. Не треба казивати какву је буру догађај дигао у Београду! Абердар изнесе из своје богате ризнице реторичких фигура све најдрагоценије и најбриљантније и њима начичка „Видело”, а међу њих уметну извештај како је краљевић Александар истога дана кад је на Цетињу била свадба, произведен за каплара у српској војсци... Симо Матавуљ (Из биљежака једног писца.) (Политика - 21. август 1921. године) http://www.politika.rs/scc/clanak/395319/Zenidba-kralja-Petra
  16. Поводом празника Светог оца нашега Саве, приказан је филм проф. Рајка Д. Блекића, рађен с благословом Његове Светости патријарха српског господина Иринеја, о изради обновљеног ћивота Светог Саве и Светог краља Владислава у манастиру Милешева. Ову обнову радили су вајари: Мирјана Нешић Нануп и сам проф. Рајко Д. Блекић. Филм "Записи једног вајара" јесте вишеструко интересантан: као документ о споју дубоке вере и врхунске уметности.
  17. Поводом празника Светог оца нашега Саве, приказан је филм проф. Рајка Д. Блекића, рађен с благословом Његове Светости патријарха српског господина Иринеја, о изради обновљеног ћивота Светог Саве и Светог краља Владислава у манастиру Милешева. Ову обнову радили су вајари: Мирјана Нешић Нануп и сам проф. Рајко Д. Блекић. Филм "Записи једног вајара" јесте вишеструко интересантан: као документ о споју дубоке вере и врхунске уметности. View full Странице
  18. 11. Новембар 2017 - 23:17 На празничном бденије уочи ктиторске славе манастира Грачанице Епископ Рашко-призренски Теодосије замонашио је две искушенице овог манастира. Расофорна монахиња Серафима (Плавшић) примила је чин мале схиме под истим монашким именом, а искушеница Јелица (Матовић) примила је чин мале схиме под именом Јулита. У свечаном бденију су поред сестара манастира Грачанице учестовали монаси и монахиње из више косовско-метохијских манастира. Две сестре је у име болесне игуманије Ефросиније привела игуманија манастира Девич, мати Анастасија. Бденију и монашењу присуствовало је и више свештеника Епархије као и верни народ који се окупио да прослави Бога који се тако чудесно прославио у ктитору манастира Св. Краљу Милутину.
  19. 11. Новембар 2017 - 23:17 На празничном бденије уочи ктиторске славе манастира Грачанице Епископ Рашко-призренски Теодосије замонашио је две искушенице овог манастира. Расофорна монахиња Серафима (Плавшић) примила је чин мале схиме под истим монашким именом, а искушеница Јелица (Матовић) примила је чин мале схиме под именом Јулита. У свечаном бденију су поред сестара манастира Грачанице учестовали монаси и монахиње из више косовско-метохијских манастира. Две сестре је у име болесне игуманије Ефросиније привела игуманија манастира Девич, мати Анастасија. Бденију и монашењу присуствовало је и више свештеника Епархије као и верни народ који се окупио да прослави Бога који се тако чудесно прославио у ктитору манастира Св. Краљу Милутину. View full Странице
  20. Дубокоумни научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, даровити администратор, мудри архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догмата – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење овенчао подвигом мучеништва и исповедништва. Светитељ-богослов са нарочитим болом доживљава одсуство јединства словенског света. Своје друго путовање по западним земљама 1912. године описао је у „Писмима о Западу“. Ценећи вредност великих дела западне уметности, тамошње лепоте природе, па чак и достигнућа материјалне културе, Владимир Тројицки критикује религиозни живот западне Европе у поређењу са красотом и богословском дубином православних црквених служби и строгошћу и реализмом православне духовности. *** Српска престоница Београд – као да је један од наших губернијских градова. У њему стално мораш да се подсећаш да си у престоници. За нас, мој Пријатељу, престоница је нешто грандиозно. Ни европске престонице нису лошије од наших. Ето зашто, по нашем мишљењу, у Београду као да није све престоничко. Сада су, по свој прилици, све најбоље зграде срушили Аустријанци, али престоничких здања и није било много. Русу је било драго кад је видео да најбоља зграда у Београду припада друштву „Русија“ и да се назива „Хотел Москва“. Сам краљевски дворац такође не личи сасвим на наше дворце. Он је невелик и излази на улицу. Мимо њега јуре трамваји, а напоредо је једноспратна кућа са трговачким локалом. Па ипак, Београд је престоница нама блиског народа. Током 1908. године имао сам прилику да будем тамо, између осталог, и 29. јуна. Тада сам могао да посматрам и званичне и народне свечаности поводом краљевог имендана. Управо тај дан желим да споменем у овом писму теби, драги мој Пријатељу. Упутио сам се пре свега у Саборну цркву у Богојављенској улици. Београдска Саборна црква прилично је велика, али унутра је доста сиромашна. На свој имендан краљ се појављује на богослужењу у градској Саборној цркви. Овде се показује јединство владара и народа, јер се у Саборној цркви у то време не налази само изабрана публика, него и обични богомолитељи. Тако је бивало и у древној Русији. Отиди у Успенски саборни храм и погледај. Тамо ћеш угледати стално царско место на коме се цар заједно са народом молио. Сети се догађаја из повести о патријарху Никону. Када је Алексеј Михајлович, расрдивши се на патријарха, изостао са неколико свечаних служби у Успенском саборном храму, Никон је у томе видео тешку увреду не само за себе, него и за Цркву. Сам краљ није био на почетку литургије; он је дошао тек на завршетку. Почела је литургија коју је служио митрополит Димитрије са двојицом епископа. Било је доста особености у служењу литругије. Поменућу неке од њих. За митрополита је насред храма био постављен посебан балдахин веома великих размера. Под тим балдахином, на уздигнутој катедри, налазио се само митрополит; епископи су пак стајали са стране катедре на поду храма. За митрополита и епископе постављене су обичне столице са наслонима. Митрополита су дочекивала не два ђакона, него три. Облачили су га свештеници. Свештеници су му, сећам се, држали за време литургије књигу. Апостол су читали на митрополитској катедри, а Јеванђеље са посебне катедре крај једног од стубова Цркве, како то бива свуда на Истоку. Ми ско навикли да за време архијерејске литургије слушамо громогласне басове – протођакона и ђакона. Код нас је настао чак и својеврстан спорт у области читања Јеванђеља, изговарања „велике похвале“ и многољествија [молитве за здрав и дуг живот владаоца и његовог дома]. Сваки громогласни протођакон, слично уметницима, има своје обожаваоце. За многе такве „љубитеље“ сва архијерејска литургија састоји се од Апостола, Јеванђеља, „велике похвале“ и многољествија. Све остало их веома мало интересује. У осталим тренуцима међу таквим „љубитељима“, који обично стоје поред задњег зида цркве, води се весео разговор о врлинама овог или оног протођакона или ђакона. Затим прелазе на успомене. У Москви обавезно спомињу Шеховцева. Од живе личности често се ствара легендарни лик. У Србији наши „љубитељи“ не би имали шта да траже. Тамо су протођакони, напротив, највиши тенори. По руској представи протођакон је сачињен од следеће четири стихире: гласа, власи, уха и трбуха. За српског протођакона захтева се само прво и треће. Па и сам глас је управо тенор. А сећаш ли се, Пријатељу, како се јунаци Скиталеца[1] скептично односе према тенорима. У другом писму говорио сам ти, Пријатељу мој, да ја и Србин не можемо један другога да разумемо. Али, како је угодно кад се у храму молимо истим језиком! Господ још није сасвим помешао словенске језике. Штавише, Срби служе по нашим московским и кијевским књигама. Али, изговарање словенских речи код Срба је сасвим другачије, тако да неке речи не бих ни разумео да нисам знао службу. Насред храма, иза митрополитског места, била је икона празника, а поред ње све време је стајао свештеник у одежди. Сви који су долазили целивали су икону уз клањање и узимали благослов свештеника. Певао је хор нашег Руса Славјанског. Он је у то време са својим песмама путовао по словенским земљама и на краљев имендан решио да поје на литургији. Убрзо после тога Славјански се упокојио. Ја нисам чуо како је хор Славјанског певао песме на својим концертима, али мени се нимало није свидело његово појање на литургији. Уопште, очигледно је да уметници нису дорасли за богослужбено певање. За то певање треба имати нарочита својства. У операма и на концертима певају о разним земаљским осећањима и везаности за приземно. Те ствари су уметницима добро познате и о њима они могу да певају са искреним осећањем. За богослужбено појање потребно је побожно срце, коме су познати покајање, молитва и умиљење. А шта без тога остаје? Остаје музичка техника и разни piano и pianissimo. Ма, како може уметник да пева, на пример, „Покајања отвори ми двери“[2] ако за њега не постоји ни пост, ни покајање и ако он сутрадан на јавној позорници буде певао крајње страсну арију? Најславнији хорови – нећу ти их именовати, сам их знаш – својим извештаченим певањем мене само смућују. Веома ме растужује чињеница да се такво уметничко певање у храму многима допада, а међу њима, изгледа, и теби, Пријатељу мој. Извештачено певање хора Славјанског, са разним паузама и замирањима гласа, мени се није допало ни у Београду. Међутим, запазио сам у Саборној цркви и неку пријатну једноставност. Стајао сам у левој певници. Овде су били Срби – кандидати наших духовних академија, који су у својој отаџбини радили као гимназијски учитељи. И ево, они су учествовали у богослужењу читајући и појући као, такорећи, љубитељи [аматери]. Код нас се међу таквим аматерима вероватно неће наћи гимназијски учитељи. У Србији је то некако уобичајено. Код нас у таквој свечаној прилици уопште нису уобичајени никакви љубитељи [аматери]. Код нас: што је свечаније тим је званичније, то јест бездушније и досадније. У међувремену у Саборну цркву су пристизали представници српске државе и друштва – световни и војни службеници. Напред, на десној страни стали су у ред министри. Сада се често присећам упечатљиве појаве и мудрог лица Пашића[3]. Иза леве певнице окупљао се дипломатски кор. Која је то била мешавина народа и одећа! Међу свим припадницима дипломатског кора стрчао је високи аустро-угарски посланик Форгач. На њему је био некакав средњевековни мађарски мундир са крзненим порубом. А напољу је била врућина. Помишљаш, ко то приморава људе да се муче, да лети облаче топлу одећу, и то крајње смешног изгледа! Некада, у младости волео сам да читам успомене о путовањима. Наишао сам некако на мемоаре о животу у афричком тропском појасу на Занзибару. Описиван је ручак код енглеског конзула. Била је баш тропска врућина, несносна. Авај! Гости су били дужни да се облаче у тесно рубље и топле сукнене фракове. Сетиш се речи песника: „Обичај је тиранин међу људима“. Обичај је обичај, али чини се да ни лукави седамхиљадугодишњи старац, кнез људи овога света [сатана], ту није без учешћа. Каткад имам утисак да лукави, мучећи људе бесмисленим правилима пристојног понашања, одећом и сличним, просто исмејава своје верне слуге. Срби су и том приликом недружељубиво бацали погледе на аустријског посланика. Сутрадан су новине писале: јуче смо при разилажењу из саборне цркве видели горду фигуру г-на Форгача, који је надмено гледао на окупљени српски народ. Следило је неколико заједљивих речи на његову адресу. Изненада видим нешто невероватно: кроз цркву иде читава скупина Турака. Чак шесторица службеника турског посланства, са својим фесовима, прошла је кроз цркву и заузела места међу осталим дипломатама. Ово већ није ред – пуштати у храм невернике [некрсте, нехришћане]! Дакако, са својим фесовима Турци су и стајали као кипови [кумири, идоли]. Ускоро чујем музику и војничке покличе на улици пред Саборном црквом. Дошао је Петар[4], краљ Србије. Као и сви, краљ је целивао икону клањајући се и отишао на своје место, напред на десној страни цркве. Министри и дипломате су наклонили главе. Краљ је дошао са наследником Ђорђем и садашњом нашом кнегињом Јеленом Петровном. Краљ више није изгледао млад и као да је био уморан. Прилично чудан утисак оставио је бивши српски [престоло]наследник. Он је стао далеко од краља као укопан, онако војнички, и ниједном се није чак ни прекрстио. Мени се заиста чинило да он треба да сиђе са сцене српске историје. По завршетку литургије митрополит Димитрије је поздравио краља беседом коју – авај! – нисам разумео, јер је била изговорена на српском. Био је одслужен молебан и уследило је свечано разилажење из Саборне цркве. Рекао сам ти, Пријатељу, да Београд мало подсећа на престоницу. Али, у Саборној цркви се осећало да је то ипак престоница, иако мале државе. Ту су и министри, ту су и посланици – у губернијском граду тако нешто уопште није уобичајено. О, како је сваки званичан свет, у суштини, једноличан! Свуда влада исти европски шаблон, који обезличује све изворно, историјско и национално. Јер, сложићеш се, Пријатељу мој, да је московска Русија XVII века била интересантнија и оригиналнија од садашње официјелне. Данас су и сама лица људи некако шаблонска, подједнако обријана, сви су са истом фризуром, у једнообразној одећи, по одговарајућем звању. Кад дођем у московску Успенску саборну цркву волим понекад да маштам... о прошлости, о томе како су се тамо окупљали бојари, како је долазио цар Алексеј Михајлович и стајао крај левој стуба, како је крај десног стуба на свом месту стајао великан-патријарх Никон, „велики господар“ и „вољени пријатељ“ цара, његов „отац и богомолилац“. Све је тамо било самобитно, саздано народним духом. Наравно, Турке у фесовима тамо не би пустили. У то време ни саме Немце нису пуштали у Москву, него су их насељавали изван Москве, у Немачком насељу. Петар се с њима зближио, у Кремљ их позвао и они су руски начин живљења променили у општи европски начин. Тешко да је све то водило на боље! Пријатељу мој, мени је народни живот свагда изгледао занимљивији, оригиналнији, слободнији и мање потчињен општим шаблонима. Тог истог дана могао сам мало да посматрам и српски народ. На краљев имендан у подручју званом Топчидер, крај Београда, одржава се народно весеље. Топчидер је парк који местимично прелази у шуму. У том парку окупљају се и градски житељи, али претежно „сељаци“ и „сељанке“. Српско народно весеље суштински се веома разликује од руског народног весеља. Окупља се мноштво света, сав парк бива испуњен. Прво што ми је пало у очи је да међу окупљенима није било пијаних. У то доба руско народно весеље, разуме се, било је још увек незамисливо без пијаних и безобразних. А овде, народ се веселио у појединим групама. Група свечара унајмљивала је себи „музиканте“, којих је било мноштво, и то обично у саставу од тројице-четворице. Ови су почињали да свирају негде под дрвцетом, на пољаници, а они који су их унајмили плесали су и играли. Затим су одлазили у страну, тамо где су били столићи, седали за њима и пили по пехар[5] пива. Наравно, то није словенско пиће, него немачко, али је освојило сву Европу. Сами Немци пију пиво од јутра до вечери. Виђао сам како су чак и четворогодишњој и петогодишњој деци давали пиво. При свем свом непријатељству према Немцима, Срби су од њих прихватили пиво и својски га троше. Мене је у српском народном светковању запрепастила, Пријатељу мој, необична скромност, општа пристојност, чак и тишина. Заиста, никаквих „разузданог довикивања“, никаквих безобразних пијаначких песама. Чује се само једноставна, смерна музика. Већина људи скромно шета парком. У ствари, наш [руски] народ никада не шета у том смислу како то чинимо кад желимо да се „надишемо свежег ваздуха“ и уживамо у „лепотама природе“. Чак и реч „шетати“ код нас је добила покудан призвук у свом значењу. Од речи „шетати“ код нас су се појавиле изведенице: „пробекријао се [пропио се]“, „распуштена жена [проститутка]“, „дангуба [скитница, протува, беспосличар]“ и њима сличне. А ево, код Срба сам, барем на имендан српског краља, видео народ који светкује. Такође, немогуће је било не приметити да преовладава народна ношња, особито код жена. Код нас народну ношњу већ почињу вештачки да стварају представници интелигенције, а не народа. А сеоски житељи, нарочито житељке, при сваком народном весељу журе да пре свега збаце своју сеоску празничну одећу и да се обуку као грађани, да постану слични ако не господи, оно макар њиховим слушкињама. Као што се види, код Срба „српску народну ношњу“ сам народ веома поштује: на свечаном народном весељу становници околних села појавили су се у својој народној ношњи. Нећу ти описивати, мој Пријатељу, српску ношњу. Нисам специјалиста за ту ствар, не знам како шта да назовем и како да опишем. У том погледу моја душа је сасвим лишена сваке женствености. Само ћу споменути да српске жене носе посебан украс од златног и сребрног кованог новца. Понекад је тог новца веома много. Метални новчићи падају од главе до рамена, међусобно спојени. Срби су ми говорили да су ти украси, такорећи, наследни: преносе се с колена на колено и зато међу кованим новцем има веома старих новчића, са одређеном нумизматичком вредношћу. Писма о западу / Архиепископ Иларион (Тројицки) ; уредник Драган Шиљкут ; превео Мирослав Голубовић. - Стари Бановци ; Београд: Бернар, 2011. Предвече је у Топчидер стигао краљ. Он је био одевен једноставно – у белој летњој војничкој блузи и возио се у отвореним кочијама. Неко време краљ се лагано возио парком међу својим народом који се веселио и празновао. Догодило се нешто веома једноставно: јединство краља и народа. Мени се веома допало то српско народно светковање. Осећала се словенска душа народа, кротка, скромна, озбиљна и здравоумна. Српски народ као да живи између два њему непријатељска света. С једне стране је свет тевтонски, који не трпи словенску самосталност; с друге – фанатични муслимански турски свет. Треба се дивити томе како су Срби у вековној борби са Турцима и Тевтонцима не само сачували своју самобитност и своју националност, него су и спремни пре да умру него све то да изгубе. Пре овог рата многи код нас као да су се стидели што су имали ту несрећу да се роде од руског оца и мајке. Срби се своје народности нису стидели ни раније и за своју самобитност ступили су у неравну борбу са вековним непријатељима – Немцима, да би или умрли или остали Срби. Наша национална идеја као да израста из рата. Код Срба, напротив, сам рат је непосредна последица њихове свагда живе националне идеје. Сети се, Пријатељу, химне српског народа који се бори за своју националну ствар: Ко своју отаџбину воли И ко је Србин у души, Нек с мачем у руци жури, У отворени бој! У бој! Сада се турска и српска граница међусобно не додирују. Отеран је непријатељ о коме су Срби певали: Пет векова били смо у ропству И тешки јарам носили.[6] Остао је још непријатељ не само српског народа, него и свег словенства. Пропашће тај непријатељ, народи Европе ће га обуздати и тада ће Словени одахнути са олакшањем и слободно. На имендану српског краља осетио сам да је западно[7] словенство још живо и да непоколебљиво чува своју националну самосталност. ___________________________________________________________________________ [1] Скиталец (Петров) Степ. Гаврилович (1869–1941), руски писац, аутор прича и аутобиографске трилогије о даровитим људима пореклом из народа и о селу у предреволуционарно доба. – прим. прев. [2] Покајања отвори ми двери... – црквена песма из Посног триода која се поје почев од јутрења Недеље о митару и фарисеју. – прим. прев. [3] Никола Пашић (1845–1926) –1904–1918 г. (са прекидом 1911 и 1912 г.) премијер-министар и министар иностраних послова Краљевине Србије. Током 1921-1926 г. (са прекидом 1924 и 1925 г.) заузимао исте положаје у новоствореном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. [4] Петар I Карађорђевић – краљ Србије (1903-1921), узведен на престо после свргавања династије Обреновића. [5] Што би данас рекли – криглу. – прим. прев. [6] Стихови неутврђеног порекла. – прим. прев. [7] Овде „западни“ означава [словенске] житеље Западне Европе, како јужне, тако и, у ужем смислу, западне Словене. Свештеномученик Иларион (Тројицки) Са руског Мирослав Голубовић http://www.pravoslavie.ru/srpska/107269.htm
×
×
  • Create New...