Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'крају'.
Found 8 results
-
Монструозно страдање Срба у Ливањском крају о ком се деценијама ћутало
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
„Другим светским ратом ми губимо велики број наших сродника овде на земљи, али добијамо их на небу. Ми често кажемо да нас ливњака нема осамдесет у Ливну, али када би бројали има нас преко 1500 душа, јер увек рачунамо наше претке који почивају у цркви свете великомученице Марине“ каже млади ливањски парох Предраг Црепуља. Борис Пажин из села Велики Губер поред Ливна посведочио је да је на Огњену Марију 1941. године страдало једанаест чланова његове шире породице: „Директно ми је страдао прадеда, деда и стриц. Стриц који је отишао у Немачку 1939. године, а вратио из Немачке 1941. године, сутрадан су га усташе одвеле на ливаду и убили“ рекао је Пажин. У оближњем селу Голињеву сада живе католици и муслимани, а до Другог светског рата су живели православни Срби. „На жалост, већ на почетку рата 1941. године, свих 230 православих Српских мештана је побијено на разним стратиштима на Ливањском пољу, што у Прологу, што у јамама на планини Камешници, тако да након Другог светског рата у овом селу није било никог од православног живља“ – рекао је др Милош Дамјановић из Удружења „Огњена Марија Ливањска“. Село Челебић је на Огњену Марију 1941. остало без 403 православна Срба „Село Челебић је било мешано село, православно и католичко, био је исти број православаца и католика. Ми смо одувек живели лепо са нашим комшијама. Оно што је лоше у свему томе је то да ми увек у добром времену добро живимо са тим људима ал наиђе тако неки период када се нешто деси и то нико не може да објасни. Ми Срби села Челебић нисмо страдали од Хрвата из неких других села, него управо од наших комшија са којима смо живели, заједно радили, заједно косили, заједно све послове сеоске радили“ прича Никола Петровић, председник Ливањског удружења ,,Огњена Марија Ливањска“ и додаје да су односи између Срба и Хрвата били толико добри да нико није ни помишљао шта може да се деси и шта ће се десити. Ходајући ураслом стазом којом је као дечак ишао у школу од првог до четвртог разреда, Никола се присећа како су се ту играли као деца и како су учили школу у којој је, каже, било много пропуштених часова, а један најважнији час, историјски час никада није ни одржан. „То ми никада неће бити јасно. О Србима који су страдали 30. јула 1941. године, педесет година нико никада ништа није рекао. Зашто?“ – поставља питање на које нема одговора. Након 50 година од зверских убистава православних Срба ливањског краја, почетком 90-их година њихови потомци су се уз помоћ спелеолога спуштали у јаме Ливањског поља у којима су убијени њихови преци. Бранко Лаганин, из Ливањског села Велики Губер рекао је да је био до свих јама у којима су усташе бацали Србе. „Био сам ја на свим тим стратиштима, и у Прологу и у свим тим јамама и спуштао се доле у њих, било је јама и од 40 метара где смо се спуштали где се могло остати 15, 20 минута па до пола сата, јер су ту температуре биле 5 до 7 степени усред лета, тако да је било прилично тешко издржати али све се то одрадило у једној импозантној акцији у којој су сви житељи православне вере са ових терена учествовали свим срцем и свом душом“ - испричао је Бранко. Тада су есхумиране кости побиjених. Њихове кости су умивене, осунчане и похрањене у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну. На жалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче и оне су опет похрањене у новоизграђену капелу посвећену Светој Великомученици Марини у којој су ове, 2018. године свештеници пореклом из ливањског краја служили Литургију, а након Литургије и парастос ливањским мученицима. Удружењење Огњена Марија ливањска традиционално окупља прогнане Србе из Ливањског краја на овај празник у славу пострадалих предака, чувајући на тај начин сећање на њих уз наду у Васкрсење мртвих и веру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити, а да ће срушени домови прогнаних Срба бити обновљени како би расељени Ливњаци након више од две деценије изгнанства могли да наставе живот у свом завичају. Извор: Телевизија Храм -
Монструозно страдање Срба у Ливањском крају о ком се деценијама ћутало
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Православног српског становништва у Ливањском крају остало је само у траговима. Против потпуног затирања боре се нејака старачка плећа оно мало Срба који су остали у Ливну, али и немоћна сећања хиљада оних које су вихор последњег рата и хрватски злочини расејали широм света. Неки од њих и ове године су се окупили у Ливну, и то на исти дан када су усташе на Огњену Марију 1941. године на најсвирепије начине убили око 1.600 православних Срба ливањског краја бацајући их у јаме, неке заклане, неке спаљене а неке су у јаме дубине и до 40 метара и живе бацали. Извршиоци ових злочина над Србима биле су њихове прве комшије, школски другови, колеге са посла – Хрвати. Комплетну причу о страдању Ливањских мученика погледајте у репортажи Телевизије Храм „Другим светским ратом ми губимо велики број наших сродника овде на земљи, али добијамо их на небу. Ми често кажемо да нас ливњака нема осамдесет у Ливну, али када би бројали има нас преко 1500 душа, јер увек рачунамо наше претке који почивају у цркви свете великомученице Марине“ каже млади ливањски парох Предраг Црепуља. Борис Пажин из села Велики Губер поред Ливна посведочио је да је на Огњену Марију 1941. године страдало једанаест чланова његове шире породице: „Директно ми је страдао прадеда, деда и стриц. Стриц који је отишао у Немачку 1939. године, а вратио из Немачке 1941. године, сутрадан су га усташе одвеле на ливаду и убили“ рекао је Пажин. У оближњем селу Голињеву сада живе католици и муслимани, а до Другог светског рата су живели православни Срби. „На жалост, већ на почетку рата 1941. године, свих 230 православих Српских мештана је побијено на разним стратиштима на Ливањском пољу, што у Прологу, што у јамама на планини Камешници, тако да након Другог светског рата у овом селу није било никог од православног живља“ – рекао је др Милош Дамјановић из Удружења „Огњена Марија Ливањска“. Село Челебић је на Огњену Марију 1941. остало без 403 православна Срба „Село Челебић је било мешано село, православно и католичко, био је исти број православаца и католика. Ми смо одувек живели лепо са нашим комшијама. Оно што је лоше у свему томе је то да ми увек у добром времену добро живимо са тим људима ал наиђе тако неки период када се нешто деси и то нико не може да објасни. Ми Срби села Челебић нисмо страдали од Хрвата из неких других села, него управо од наших комшија са којима смо живели, заједно радили, заједно косили, заједно све послове сеоске радили“ прича Никола Петровић, председник Ливањског удружења ,,Огњена Марија Ливањска“ и додаје да су односи између Срба и Хрвата били толико добри да нико није ни помишљао шта може да се деси и шта ће се десити. Ходајући ураслом стазом којом је као дечак ишао у школу од првог до четвртог разреда, Никола се присећа како су се ту играли као деца и како су учили школу у којој је, каже, било много пропуштених часова, а један најважнији час, историјски час никада није ни одржан. „То ми никада неће бити јасно. О Србима који су страдали 30. јула 1941. године, педесет година нико никада ништа није рекао. Зашто?“ – поставља питање на које нема одговора. Након 50 година од зверских убистава православних Срба ливањског краја, почетком 90-их година њихови потомци су се уз помоћ спелеолога спуштали у јаме Ливањског поља у којима су убијени њихови преци. Бранко Лаганин, из Ливањског села Велики Губер рекао је да је био до свих јама у којима су усташе бацали Србе. „Био сам ја на свим тим стратиштима, и у Прологу и у свим тим јамама и спуштао се доле у њих, било је јама и од 40 метара где смо се спуштали где се могло остати 15, 20 минута па до пола сата, јер су ту температуре биле 5 до 7 степени усред лета, тако да је било прилично тешко издржати али све се то одрадило у једној импозантној акцији у којој су сви житељи православне вере са ових терена учествовали свим срцем и свом душом“ - испричао је Бранко. Тада су есхумиране кости побиjених. Њихове кости су умивене, осунчане и похрањене у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну. На жалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче и оне су опет похрањене у новоизграђену капелу посвећену Светој Великомученици Марини у којој су ове, 2018. године свештеници пореклом из ливањског краја служили Литургију, а након Литургије и парастос ливањским мученицима. Удружењење Огњена Марија ливањска традиционално окупља прогнане Србе из Ливањског краја на овај празник у славу пострадалих предака, чувајући на тај начин сећање на њих уз наду у Васкрсење мртвих и веру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити, а да ће срушени домови прогнаних Срба бити обновљени како би расељени Ливњаци након више од две деценије изгнанства могли да наставе живот у свом завичају. Извор: Телевизија Храм View full Странице-
- 1
-
-
- ћутало
- деценијама
- (и још 6 )
-
"У храм на псима" - живот верника на самом крају Русије
Драгана Милошевић је објавио/ла тема у Руска Патријаршија
У сели Евенск живе медведи, мештани упрежу коње, а за празнике локално становништво облачи народну ношњу од јеленске коже. У каквим условима се врше православна богослужења у храму на крајњем северо-западу земље, и чиме се надокнађује одсуство добара цивилизације — дато је у материјалу за РИА Новости. "У прво време било је необично видети теренски аутомобил на гусеничну вучу — подсећало је на ратне филмове. Истина, овде су више распрострањени различити теренци УАЗ и мотоцикли марке “Урал”. А најесктравагантнија је свакако “псећа запрега” — говори нам свештеник Владимир Зимонов, настојатељ храма преподобног Серафима Саровског у селу Евенск, у Магаданској области. Два до четири пса, посебне санке — поларне саонице, гонич — на први поглед све то делује као егзотика за туристе. Али за човека који живи овде, то није забава, већ функцонално решење многих проблема у вези са транспортом терета различите врсте. “Од тога, колико је добро усклађен однос човека и животиња, зависи успех у извршавању одређеног задатка, — објашњава отац Владимир. На једног становника североеванског округа, иде скоро 40 квадратних километара. Није као у Подмосковју , где се учио отац Владимир. Отац Владимир је завршио Николо-Угрешку семинарију, магистрирао је, и пре две године је, захваљујући програму расподеле дипломаца богослова, дошао на једну од наудаљенијих парохија у земљи, у Шелеховом заливу, у Охотском мору. Овде по селу шетају медведи, и снег се може видети чак и лети. “ Скоро одмах након доласка у Еванск, осматрајући храмовне просторије, пажњу ми је привукао чудан старац у шубари, зимској капи локалних народа, и кожној обући. Запричали смо се”, — присећа се настојатељ Серафимовског храма. Старац је говорио искључиво на евенском и лоше је разумевао руски. Али, било му је драго да види свештеника. Као најстарији парохијан, у храм је долазио до последњег дана свог живота. „Када се он упокојио, служио сам у његовом дому опело, након чега сам био сведок необичног погребног обреда. Старца су, пре полагања у гроб, пресвукли у националну одећу од јеленске коже, са бисерним украсима“, — наставља отац Владимир. Свештеник из Москве се посебно сећа путовања у село Гижигу. Осамдесет километара по беспућу тундре. Насеље су, средином 18.века, основали козаци, током освајања овог краја. До револуције овде су се налазили храм и школа. У Гижиги су проповедали познати руски мисионари: светитељ Инокентије (Венијаминов), и будући митрополит Нестор (Анисимов). Они су одиграли важну улогу у просвећивању локалног становништва. Уз проповедање Јеванђеља, отварали су школе, учили правопису и граматици евене, корјаке, чукче. У путописима светитеља Инокентија, сачувана су сведочанства о гижинском храму, о његовим свештенослужитељима. Сачувани су и записи о парохијанима и потребама парохија. Дрвени храм је саграђен 1826.године. „У цркву су улагали искључиво тунгусци и трговци, а остало становништво, и нарочито козаци који су били на служби, такорећи нису ништа улагали“. Здање цркве је „чврсто и стабилно“, са платненим иконостасом и иконама „добро живописаним“. При храму су служила два свештеника и четири црквењака. У том тренутку, гижигинска парохија је имала 1744 душе – евене, корјаке, чучке и русе. „Ова зима је била рекордно снежна, са пуно мећава.Једном приликом, у снежној олуји, мало пре службе позвала ме је парохијанка и упитала, да ли ће данас бити отворен храм. Одговорио сам да се служба не отказује због временских неприлика“, — присећа се отац Владимир. Ипак, отац је толико јаку мећаву тада први пут видео у животу, и једва да је могао да дође до цркве. „Мада нема много да се пешачи, неколико пута ми је измицао пут – ветар и снег су ударали у лице, било је немогуће гледати напред“, — наставља свештеник. На службу тог дана је, осим њега, дожло још неколико парохијанки, које су певале у црквеном хору. „Оне су прешле много већи пут од мене. Знале су да, без њихове помоћи, служба не може да се обави. За њих је то био истински подвиг!“ — подвлачи отац. Следећег дана, један парохијан се правдао: вели, није могао да дође због невремена. „Често се дешава да оно што здрав мушкарац не може да издржи, издрже слабе жене. Вероватно да су овакве парохијанке спасавале Цркву од потпуног уништења током атеистичког гоњења“, — расуђује отац Владимир. „Од куће до храма има пет минута, а од куће до аеродрома – три минута. Кроз прозор се види како авиони и хеликоптери полећу и слећу. Од куће до обале мора има седам минута“, — објашњава нам географију места, управник Татјана Семењук, која већ двадесет година посећује Серафимовски храм. Овде је сваки парохијан незаменљив. Свако се труди да приложи своју лепту за заједничку ствар. Неко пева, неко чита током богослужења, неко остаје да почисти након службе, неко уређује и украшава храм, и територије храма. „Скоро три године смо били без настојатеља. Тада смо служили само световно (саборно читање молитви, и Светог писма, без Литургије. — Прим.ред.). Ретко, на недељу, две дана, слали су свештеника из Магадана. Сећам се, да смо више од годину дана били сасвим сами. Шта је изненађујуће: није било ни исповести, ни причешћа, али осећаш да је Господ поред, — присећа се она.“ Данас парохије имају један насушни проблем. Један, али озбиљан – нема доброг диригента. И појци- самоучењаци, маштају да се појави добровољац – неко ко би дошао на неколико месеци да их научи. У селу, сви знају једни друге. „Ако идеш у храм, ти си предмет проучавања моралних особина. По теби често суде о целој парохији, и целој Цркви. То обавезује. Пробај да објасниш да је Црква болница и да је баш грешницима потребна. Да само захваљујући њој, они почињу да, све више и више, сагледавају своје грехе“, — говори Татјана. Према традицији, у јулу парохијани Серафимовског храма организују литију у част иконе Мајке Божије „Призри на смирење“. Путања литије је од спомен-крста до села – око четрдесет километара – долазе и деца, и осамдесетогодишње старице. „Много шта има овај град. А много шта, што овде недостаје градском житељу, може се обилно надоместити узвишеношћу људских односа и лепотом природе“, — уверено завршава настојатељ Серафимовског храма, у селу Евенск. Наталиja Фjoдотова Са руског Ива Бендеља РИА Новости 11 / 07 / 2018 http://pravoslavie.ru/srpska/114333.htm -
"На крају остају само људи"-документарни филм "250 степеника" (ВИДЕО)
Милан Ракић је објавио/ла тема у Спорт
Ако припадате генерацији која је пре 30-ак година устајала ноћу у "глуво доба" да гледа телевизијски програм, онда је ово филм за вас. Наравно, тада није постојaла "ТВ Палма" (Палма у 2), него је на Трећем каналу београдске телевизије, а и код срећника који су имали "сателитску" телевизију, у та доба, негде око 2 сата започињало емитовање утакмица НБА лиге. Па су се онда оне битније снимале, па се то преснимавало, делило и гледало на кућним видео плејерима и рикордерима ("Тата братее, о чему ти!?", пита ме старији син не могавши да скапира шта је то "видео плејер/рикоредер") Ово је филм о момцима који су променили перцепцију кошарке на глобалном нивоу. Након онога што су они учинили, наша југословенска кошарка, али и светска више нису биле исте. Ово је прича о момцима, тада дечацима који су постали светски јуниорски прваци у игри "у којој се повећа поморанџа убацује у пробушене корпе за кукуруз". Сваки од њих појединачно у тимовима за које су играли и овако у репрезентацији, било СФРЈ, било држава које су настале њеним распадом, ОСВОЈИЛИ СУ У КОШАРЦИ СВЕ ШТО СЕ ОСВОЈИТУ МОЖЕ НА СВИМ НИВОИМА. Локалном, регионалном, европском, олимпијском и светском нивоу. То су момци, који су били узор и нама тада клинцима док смо се "ломатали" по спортским теренима и дрндали наранџасти "Тигар". То су били: Зоран КАЛПИЋ, Лука ПАВИЋЕВИЋ, Небојша ИЛИЋ, Тони КУКОЧ, Мирослав ПЕЦАРСКИ, Теоман АЛИБЕГОВИЋ, Александар ЂОРЂЕВИЋ, Самир АВДИЋ, Владе ДИВАЦ, Раденко ДОБРАШ, Дино РАЂА и Славиша КОПРИВИЦА. А све их водио и у овој филмској причи приказано на који начин, "најпознатији Пироћанац на свету", Светозар Кари ПЕШИЋ. Заправо, из филма се може сазнати да је селектирање за "Бормио 1987" где су ови, тада клинци, крочили на "врх света" у ствари започело три године раније, где је ове момке "одабрао" Русмир Халиловић, човек којег је још почетком 80-их Боша Тањевић поставио на место селектора и тренера јуниорске репрезентације Југославије. Човек који је имао праксу да када ови дечаци оду на летњи распуст (пошто су сви, је ли, били ђаци), "покупи" их "на авион" и одведе у САД по месец дана где они играју "колеџ лиге" са Америма и тако се кале. Халиловић је практично "измислио" све ове горе поменуте, али и легендарног Дражена Петровића, па касније и Здовца, Цвјетићанина, Тарлаћа, Паспаља,... А онда КСЈ доноси одлуку да Кари преузме репрезентацију од Халиловића да би је посебно спремао за "Бормио", а Русмир наставља даљи "скаутинг". И ту почиње прича филма и нећу много "спојловати" јер ће можда некога ове препоруке и нагнати да погледа ово дело. У сат времена овог документарца и кроз разговоре са свим актерима ћемо сазнати и како су путовали сточним вагоном до Пирота, јер у међународном возу није било места "за тамо неке клинце". И како их је Кари Пешић "затворио" у хотел "Тигар" изнад Пирота где у кругу од 15 км нема живе душе. Само тај планинарски дом (данас је хотел) и кошаркашки терен окружен столетном шумом. И тренинзи три пута дневно. Видећемо и како је проф. др Миливоје Каралејић смислио читав апарат физичких вежби који је заувек променио мишљење да је за кошарку потребан само таленат тј. "техника". Истина, његови радови су касније створили кошаркаше са физичком диспозицијом сумо-рвача као што је Шекил О`Нил, али је човек добро уочио да кошарку више не могу играти мршави младићи длакавих ногу попут чачкалица са 30 кила "живе ваге" које обориш како "дунеш". Видећемо да су Кукоч и Дивац по том питању били најкритичнији. Довољно је рећи да је Дивац могао да уради само 1, и словима - један трбушњак и то неисправан-када устаје из кревета. Једноставно није практично имао развијене потпорне мишиће, нити је ико до тада у клубовима и репрезентацији полагао много пажње на то. Па доживљаји из Пирота и околине, па прелазак у Сарајево и наставак припрема на Игману, где се и дешава тих чувених 250 степеника, заправо, заборавио сам сад, али ваљда на Малом пољу су оне олимпијске скакаонице на Игману. (Велико поље је ваљда био биатлон и остале нордијске дисциплине током ЗОИ `84). И сад од подножја скакаонице до врха, наравно има жичара, али постоје и помоћне степенице, које је после Самир Авдић (и Дино Рађа) пребројао. И било их је тачно 250 постављених под углом падине од 37 степени. И сви дечаци су морали да изведу три серије узбрдо низбрдо. Каже лекар у филму да је мислио да када је уморан легао му у крило, Кукоч умро. И на крају одлазак у Бормио, сва та атмосфера; па новинар италијанске "Газете делоспорт" који их је након групног окршаја са Америма (а за САД су рецимо играли тада клинци, а касније такође велики играчи Кевин Причард, Гери Пејтон, Лари Џонсон, Двејн Шнициус, Стејси Огмон,... Предводио их чувени Лери Браун), назвао наше момке "белим Харлемовцима". У тој утакмици је Тони Кукоч убацио Америма 11 "тројки" из 12 покушаја. Па како су "млели" све редом - и на крају Амере опет, у финалу. Како су Италијани у дворани скандирали "Плави, плави"... Након овог фијаска, Амери за међународна такмичења, ОИ и СП од тада до данас праве "дримтимове". Чућете и од наших момака мишљења да ли би "узели меру дримтиму" да се земља није распала. Рађа рецимо мисли да не би у Барселони, али у Атланти `96., на њиховом терену би их "поцепали"... Како год било, топла препорука за гледање. Можда ће понеки критичар рећи да је ово на неки начин и југоносталгичан филм; пре бих рекао да је "људоносталгичан", јер што рече један од момака, Теоман Алибеговић: "Моја дјеца не знају ко је Тито и шта је то Југославија била. Али знају и за Салета (Ђорђевић) и Кукија (Кукоч) и Дикија (Дивац). И ми смо неколико година живјели као породица где није било битно да ли си православан, римокатолик или муслиман, односно Србин, Хрват, Босанац, Македонац,... Битно је да си кошаркаш и да си човјек..." -
Za ovih petnaest godina koliko sam u Medicini...prisustvovao sam brojnim fascinatnim prizorima...Doduše...Fascinantno lepim...I još fascinantnije ružnim...Uspešnim i neuspešnim porođajima...Uspešnim i neuspešnim reanimacijama...Uspešnim i neuspešnim pokušajima suicida...Uspešnim i neuspešnim poslednjim udisajima...Međutim...Ništa na mene nije ostavilo toliki utisak...kao jedno najobičnije popodne... u vreme posete... u „Ludnici“ na kraju grada...Malena soba...maksimalno sređena za srpske uslove...uredna po hirurškim a kamoli psihijatrijskim standardima...čiste zavese...jedan bolnički krevet...jedna stolica...jedna komoda sa nekoliko prastarih ruskih klasika i pozajmljenim prekjučerašnjim večernjim novostima...u potpunoj diskrepanci...sa tek donešenim bananama...Domaćin...obrijan...i uredno potšišan...u pidžami...nasmejan...Muškarac i žena u gospodskoj garderobi...zabrinuti...u poseti...On srećan što mu je neko došao u posetu...“čak i na ovakvo mesto“...i što je to neko „njegov“...Oni rastuženi...i zabrinuti što vide samo senku svog Druga iz gimnazije...Druga...koji je jednom bio tako lep...tako mlad...i zgodan...poletan...i nesalomiv...inteligentan...sa svim peticama...kapacitet...i potencijal...Uvek raspoložen i nasmejan...Sve do II godine ETF-a...kada je počeo da traži neku čudnu simboliku i povezanost u brojevima i formulama...i da ima utisak da se tu nalazi neka posebna poruka za njega...I kada je paranoidna shizofrenija počela da ostvaruje svoje zloslutne ciljeve zapisane u njegovoj nesrećnoj genetici...I kada je prvi put hospitalizovan na psihijatriji...na odeljenju za agitirane pacijente...Pa ubrzo i drugi...Pa za tili čas... i dvadeset i drugi put...Druga...koji je uskoro počeo da propada sveobuhvatno...telesno i psihički...Druga koji je za dvadeset godina lečenja postao samo senka...Samo ljuštura prethodnog sebe...Sećanje na mogućnost...da bude srećan...I Druga koji je bio toliki baksuz da pored sve muke na kraju ostane i bez majke koja se jedina brinula o njemu...hranila ga...kupala...oblačila...i „terala“ da pije lekove...Jedine osobe koja ga je jednom rečju...volela...(Svi su se doduše i čudili kako je toliko izdržala sa mukom najvećom od svih...osuđena na svakodnevno gledanje bolesnog sina...)I koji je potom vrlo brzo završio na ulici...kao beskućnik...bez hrane...i još važnije... lekova...Ali druga koji je ipak jednog jutra imao taman tolišno sreće da ga Žena... koja je upravo u poseti... slučajno sretne u Tašmajdanskom parku na klupi sa dve kese...tadašnjom celokupnom imovinom...bradom od dve godine i kosom neopranom barem jednu...i da mu ponudi delić kifle...koji joj je bio previše...što i inače radi...kada vidi nekog...manje blagoslovenog...I da u trenu prepozna Njegove Oči...i ožiljak na bradi sa maturske ekskurzije u Budimpešti kada ju je branio od onog pijanog slepca iz četvrtog tri što je kasnije postao ministar...I da se šokira...potpuno zamrzne... doduše na rekordno kratak vremenski period za takvu spoznaju...a da se još brže motiviše...Da organizuje odeljenje...Da telefoni zazvone...Ipak je ona bila predsednik odeljenske zajednice u tom odeljenju...a to odeljenje je bilo čuveno u celom Beogradu...po svemu...dobrom...I pozove blagajnika koji je sada u Kanadi da prikupi novac...kako zna i ume...Kontaktira sekretaricu odeljenske zajednice... sada vrsnog advokata... da pomogne oko preuzimanja starateljstva nad Drugom...I najgoreg đaka iz odeljenja...kako bi ga zamolila da dozvoli Drugu da neko vreme provede u jednom od tih silnih stanova po Vračaru koje izdaje...kako bi se makar malo oporavio...nahranio...okupao...i ugrejao...jer ko zna da li bi sve te stanove i imao da nije završio drugu godinu gimnazije...tako što mu je Drug... nakon svojih... uradio i njegove zadatke...i poslao mu ih na puškici... na poslednjem kontrolnom te godine...I na kraju...i najveću štreberku odeljenja...sada već docentkinju...uglednu načelnicu odeljenja na kliničkom centru...koja je nakon nekoliko nedelja konsultacija došla do predloga za dugotrajno rešenje...„Raspitala sam se...mi ćemo mu plaćati smeštaj na psihijatriji...postoji to jedno odeljenje na periferiji grada gde je to sve super organizovano...maltene kao u Evropi...imaće tamo sve što mu treba...hranu...negu...lekove...lekare...moćiće tamo da se odmori od svega...i da spasi svoju dušu...a i mi ćemo puno uraditi za naše“...Odeljenska zajednica je bila jednoglasna...kao i uvek...Napravili su žiro račun...i raspored poseta...svake nedelje po dvoje iz odeljenja...uz eventualne nenadane posete drugova koji doleću iz inostranstva...i godišnjice mature...koje su se od tog trenutka nekako slavile jače i srećnije...Sećam se tog Naježa...dok mi je koleginica pričala sve ovo...Osećaja kako propadam u fotelju u lekarskoj sobi...i sećam se da sam sledećih pola sata samo gledao kroz prozor...I razmišljao...Da li je ovo moguće u našoj zemlji?U 2010-tim?Nakon svega što smo prošli?Da li ovakvi ljudi stvarno postoje još uvek?Ljudi sa velikim Lj...Ispravni...čestiti...i dobri...Altruistični i empatični...Koji hoće da pomognu...Ljudi zbog kojih vas je sramota...koliko god da ste do tada uradili...I koji pokazuju da je sve moguće...ukoliko nešto želite...I ukoliko tražite načine...a ne izgovore...Sećam se razmišljanja...kako sam već i pre svega ovoga znao da ponekad u „Ludnici“ možete videti najnormalnije ljudske osobine i najlepše emocije...ljubav...ponos...zahvalnost...iskren osmeh...deljenje...prijateljstvo...odanost...i ljudskost...One su i napravljene da bi se zaštitili oni koji to ne mogu sami...Oni za koje je Pravi Život pregrub...I mislio se...Kako porodicu u kojoj se rodimo ne možemo da biramo...Kao ni genetiku...Niti bolesti koje ta genetika nosi...Niti težinu sudbine koja nam je namenjena...Ali prijatelje možemo...Makar tako što ćemo mi nekome biti prijatelj...Nekome ko ne može ništa da nam da zauzvrat...Nekome ko ni na jedan jedini način ne može da nam se oduži...Osim očima punim zahvalnosti...Ma koliko te oči bolesne bile...I na posletku...Kako „Ludnici“ mnogo bolje pristaje termin Duševna Bolnica...Jer...Retko gde ćete videti Ljude sa više Duše... Dr Vladimir Đurić
-
Отац камиказа: Хиљаде послао у смрт, на крају се покајао и ритуално убио
Милан Ракић је објавио/ла тема у Ваздухопловство
Јапански адмирал Такијиро Ониши, отац камиказа, извршио је ритуално самоубиство 16. августа 1945. У опроштајној поруци извинио се пилотима које је послао у смрт. Вицеадмирал Такијиро Ониши (53), заповедник прве морнаричке ваздушне флоте и један од адмирала који су уживали углед у ондашњем друштву Јапана, извршио је 16. августа 1945. ритуално самоубиство (сепуку). Пре самог чина позвао је све младе људе на обнову Јапана и да раде на успостављању мира међу народима. Такође, у својој опроштајној поруци послао је и извињење за 4.000 пилота које је послао у смрт. Како би додатно исказао своју покорност, није користио услуге „каишакунина“ (асистента који после резања утробе одсече главу), па је након реза утробе умирао 15 сати. Жртва за цара Јапан је за камиказама посегнуо тек крајем рата, 1944. године. У октобру те године су са жаљењем закључили да нису у стању зауставити напредовање америчке војске и савезника. Налазили су се у безизлазној ситуацији. Имали су све мање искусних пилота, а пошиљке нових авиона нису стизале на време. Адмирал Ониши залагао се за удвостручавање летачког особља које би требало да окрене нови лист у рату са САД. Његова идеја је била стварања пилота који ће се жртвовати за цара, тзв. „добровољне јединице за смрт“. Требало је да оне Американце да натерају на повлачење. „Морамо послати наше ’зирое‘ (тип јапанског ловца) пуне експлозива у самоубилачке мисије на непријатељске мет“, предложио је. Војни врх је то прихватио. По његовој идеји авиони „Мицубиши А6 Зиро“ опремили су се са бомбама од 250 килограма. Таквим авионом пилот би се слупао о носач авиона. Побили око 5.000 америчких морнара Први успешни напад камиказа (јапански: божански ветар) десио се 25. октобра 1944. када су неколико десетина авиона „Зиро“ напали америчке ескортне носаче. Извела га је 201. ваздухопловна морнаричка дивизија под Онишијевим вођством и тада су потопили 11, а оштетили 89 бродова. До краја рата 3.862 јапанска младића покушала су се забити или су се забила у бројне америчке ратне бродове и тако побили 5.000 америчких морнара. Највише камиказа, њих око 2.000, изгинуло је од априла до јула 1945. у борбама за Окинаву. Мач којим се Такијиро Ониши докрајчио чува се у војном музеју у Токију. Његов пепео налази се на два места. Део је у храму у Јокохами а део на јавном гробљу у селу Ашида. -
Руска црква: Медији који пласирају вести о скором крају света пишу глупости!
Милан Ракић је објавио/ла a Странице у Остале вести из Цркве
– Верници треба да буду веома пажљиви са оваквим бесмислицама, које су на жалост својствене људима. На жалост неки људи просто имају склоност ка ноћним морама, запаљивим причама, и сличним глупостима – рекао је јеромонах Макарије Маркиш. – Такве изјаве само изазивају ватру међу онима који су крајње неразумни. Није питање да ли у то треба веровати, него како уопште гледати на такве ствари. – додао је Макарије. -
Руска црква: Медији који пласирају вести о скором крају света пишу глупости!
Милан Ракић је објавио/ла тема у Руска Патријаршија
Неки руски медији су почели да шире информације како је блажена Матрона Московска, нарочито поштована међу руским верницима, предсказала да ће крај света бити 19. августа 2017. године, на чега је реаговала РПЦ саопштивши да су то глупости, јавља РИА Новости. – Верници треба да буду веома пажљиви са оваквим бесмислицама, које су на жалост својствене људима. На жалост неки људи просто имају склоност ка ноћним морама, запаљивим причама, и сличним глупостима – рекао је јеромонах Макарије Маркиш. – Такве изјаве само изазивају ватру међу онима који су крајње неразумни. Није питање да ли у то треба веровати, него како уопште гледати на такве ствари. – додао је Макарије. View full Странице
