Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'крагујевцу'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. У недељу Православља, 17. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован служио је свету Литургију у Саборном храму у Крагујевцу. После прочитаног јеванђелског зачала, присутним верницима обратио се протојереј – ставрофор др Зоран Крстић који је најпре свима честитао празник, а потом, између осталог, одговорио на питање шта значи бити православан: “Срећан празник браћо и сестре. Прва недеља Часног поста назива се недељом православља. Година 843. и царица Теодора, као и сабор у Цариграду, окончали су иконоборачку јерес која је потресала исток, односно православно хришћанство. Суштинско питање спора насталог између две супростављене стране било је да ли се може осликати Христов лик. Ако оваплоћење није реално, онда ни наше спасење није реално. То питање спасења је кључно и Црква се трудила кроз векове како би сачувала своје веровање. Јасно је да до дана данашњег ми не обожавамо посебно иконе, али је исто тако јасно да су иконе и иконописање једни од кључних сегмената наше вере. Много тога се у историји десило, а питање које тражи одговор и у данашњем времену гласи: Шта значи то бити православан? Најлакши одговор је да бити православан значи бити Христов. Православни идентитет у потпуности се изједначава са Христовим идентитетом. Велики пост има крштењски карактер, а кључна тема подучавања људи који су се припремали за крштење била је упознати Христа. Сазнајући ко је Христос, ми сазнајемо ко смо ми. Реченица апостола Филипа: “Нађосмо га.”, показује да иза ње стоји период трагања. Све велико, светско и онда и данас стоји насупрот малом хришћанском. Питање Натанаила: “Може ли из Назарета шта добро бити”, може се проширити и на питања: Може ли из Витлејема нешто добро бити, или може ли из гроба живот да засија. Одговор на сва ова питање је позитиван и то је оно што ми православни хришћани исповедамо. Само на тај начин скромног исповедања вере постајемо православни хришћани. За Филипов одговор потребно је да се потрудимо подвигом, постом и аскезом и дај Боже да сви ми који смо се припремали за Свето Причешће данас овде поновимо Филипове речи: “Нађосмо га”. Велики број верника причестио се Христовим тајнама и тиме потврдио свој идентитет. У поподневним часовима с благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, братство Саборног храма организовало је Велику Литију у част и славу свих оних који су за две хиљаде година трајања Свете цркве, дали себе, своје трудове и своје животе за победу вечне истине, слатког Православља. За победу коју је Православна црква извојевала после дуге борбе над онима који су свете иконе избацивали и протеривали из православних храмова. У Саборном храму Успења Пресвете Богородице са почетком у 16:00 часова почело је свечано вечерње богослужење у част победе Православља над свим кривоверјима и шизмама. У наставку богослужења, Преосвећени Владика, свештенство и верни народ кренули су у свечану литију кроз град Крагујевац, носећи у рукама иконе светих и на тај начин символизујући победу Православља. По повратку Литије у храм, Преосвећени Владика одслужио је Молебан и прочитан је Синодикон, који садржи анатему или проклетство свих јеретика, посебно иконобораца, затим похвалу за све ревнитеље православне вере. Тај Синодикон донет је 843. године у Цариграду. Похвалном песмом на крају Молебна, Никите Ремезијанског “Тебе Бога хвалим”, узнели смо молитву и захвалност Свевечном Творцу због сачуване чистоте Православне вере. Извор: Епархија шумадијска
  2. У понедељак, 4. марта 2019. године, у парохијској сали при Саборном храму у Крагујевцу одржан је семинар под називом “Употреба информационо – комуникационих технологија: пастирска и мисиолошка перспектива”. Као што ниједан посао или дело не бива без благослова, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован у Саборном храму је служио Свету архијерејску Литургију, уз саслужење свештенства крагујевачког и лепеничког намесништва, и молитвено благословио почетак семинара. Радни део семинара је отпочео уводном речју протојереја – ставрофора др Зорана Крстића, професора на Православном Богословском факултету и ректора Богословије “Свети Јован Златоусти” у Крагујевцу, са темом: “Информационо друштво – кључне одлике”. Остали предавачи су били: Презвитер др Оливер Суботић, уредник “Православног мисионара” и заменик мандатног епископа задуженог за Мисионарско одељење СПЦ. Његова тема је била: “Пастирски изазови и мисионарске шансе електронског доба”. Други предавач је био ђакон Александар Савић, дипломирани теолог и дипл. инж. Информационих технологија, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ. Његова тема је била: “Информационе технологије у употреби Српске православне цркве: практична решења и будући пројекти”. Трећи предавач је био Ненад Бадовинац, информатичар, његова тема је: “Пастирска и мисионарска искуства електронског пројекта Лепавина”. Циљ овог семинара је био да свештенство добије потребна теоријска али и практична знања која се тичу употребе савремених технологија и њиховог утицаја на савремено друштво. Затим, да се упознају са предностима и манама технолошке сфере, конкретним случајевима са којима ће се сретати у свом пастирском раду (нпр. креирање парохијског билтена, постављање интернет презентације свог храма, до решавања проблема електронске зависности код својих парохијана и утицај савремених технологија на литургијско време и простор). Семинар треба да да одговор и о успешним пастирско – мисионарским приступима и шансама које су искоришћене и онима које још нису, и о степену употребе Информационих технологија у Српској православној цркви. Предавања поменутих гостију – предавача, инспирисали су конструктивни дијалог у којем су свештеници постављали питања, давали коментаре и сугестије који се тичу њихове пастирске праксе. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Mart2019/predavanje04032019.mp3 View full Странице
  3. У понедељак, 4. марта 2019. године, у парохијској сали при Саборном храму у Крагујевцу одржан је семинар под називом “Употреба информационо – комуникационих технологија: пастирска и мисиолошка перспектива”. Као што ниједан посао или дело не бива без благослова, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован у Саборном храму је служио Свету архијерејску Литургију, уз саслужење свештенства крагујевачког и лепеничког намесништва, и молитвено благословио почетак семинара. Радни део семинара је отпочео уводном речју протојереја – ставрофора др Зорана Крстића, професора на Православном Богословском факултету и ректора Богословије “Свети Јован Златоусти” у Крагујевцу, са темом: “Информационо друштво – кључне одлике”. Остали предавачи су били: Презвитер др Оливер Суботић, уредник “Православног мисионара” и заменик мандатног епископа задуженог за Мисионарско одељење СПЦ. Његова тема је била: “Пастирски изазови и мисионарске шансе електронског доба”. Други предавач је био ђакон Александар Савић, дипломирани теолог и дипл. инж. Информационих технологија, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ. Његова тема је била: “Информационе технологије у употреби Српске православне цркве: практична решења и будући пројекти”. Трећи предавач је био Ненад Бадовинац, информатичар, његова тема је: “Пастирска и мисионарска искуства електронског пројекта Лепавина”. Циљ овог семинара је био да свештенство добије потребна теоријска али и практична знања која се тичу употребе савремених технологија и њиховог утицаја на савремено друштво. Затим, да се упознају са предностима и манама технолошке сфере, конкретним случајевима са којима ће се сретати у свом пастирском раду (нпр. креирање парохијског билтена, постављање интернет презентације свог храма, до решавања проблема електронске зависности код својих парохијана и утицај савремених технологија на литургијско време и простор). Семинар треба да да одговор и о успешним пастирско – мисионарским приступима и шансама које су искоришћене и онима које још нису, и о степену употребе Информационих технологија у Српској православној цркви. Предавања поменутих гостију – предавача, инспирисали су конструктивни дијалог у којем су свештеници постављали питања, давали коментаре и сугестије који се тичу њихове пастирске праксе. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  4. Споменица – два века Старе цркве у Крагујевцу групе аутора, заједно са фотомонграфијом Шумадија, Поморавље – Душа Србије, аутора - фотографа Предрага Михајловића Цилета и Зорана Петровића, проглашене су књигама 2018. године у крагујевачком издаваштву. Свечано уручење Повеље – Књига године, уприличено је 5. фебруара 2019. године у Народној библиотеци Вук Караџић, у оквиру манифестације Дани крагујевачке књиге. У образложењу одлуке жирија да се управо Споменица Старе цркве која се појавила у издању издавачке куће Каленић Српске православне епархије шумадијске додели ова почаст каже се: -Споменица Два века Старе цркве посвећена је обележавању 200-годишњице цркве Силаска Светог Духа, задужбине Великог књаза Милоша Обреновића. Њен постанак везан је за важну историјску чињеницу – осамостаљење српске државе и Цркве за време Милошеве владавине у Крагујевцу (1818-1841) – што свој одраз налази у текстуалним прилозима које потписује десет аутора, хроничара и научних радника. У њима се стручно и исцрпно износе чињенице о културном наслеђу, покретном и непокретном, које баштини Милошева придворна црква. Осим теолошких радова, у монографији су заступљени и прикази и тумачења историје јавног и приватног живота у престоном Крагујевцу, али и друштвено-политичко пулсирање младе српске државе кроз опис рада новоформираних државотворних установа и првих корака у законодавству, просвети и култури. У обиму од 414 страна, богато је илустрована: поред савремених – ту су и фортографије из фондова документационе грађе Старе цркве, Шумадијске епархије и Бечког државног архива. Њеној информативности доприносе летописни подаци и регистар, а опремљена је и компакт диском. Ова монографија излази из оквира обичне споменице; она сведочи о цивилизацијском и културолошком моделу не само Крагујевца и Шумадије – већ и читавог српског националног бића у периоду његовог формирања између османско-балканског наслеђа и европских утицаја. Чини се да ти утицаји трају до дана данашњих. Ликовно-графичкој опреми Споменице приступило се професионално: тврдог је повеза, једноставних корица чијој лепоти доприноси завршна графичка обрада у виду утиснутог мотива (заштитног знака Јубилеја). Прелом текста је једностубачни, а легенде са објашњењима издвојене су по боји и позицији, при унутрашњим ивицама страница, чиме међусобно стварају ефекат огледала. Графичко решење омота диска прати изглед омота књиге – што доприноси препознатљивости и визуелном идентитету. Примећено је да се обе награђене књиге “беспрекорно преплићу и допуњују, дајући велики допринос култури сећања,” као и да “њихов садржај оплемењује свест о вредности културног наслеђа, његовој шароликости и лепоти у свим појавним обилицима – људским, етнолошким, архитектонским, физичко-географским, стваралачким и уметничким. На основу наведених квалитета, Фотомонографија и Споменица заслужују почасна места у књижним збиркама школа, институција, предузећа, али и озбиљнијим приватним библиотекама. Засигурно су и један од најбољих сувенира којима би Шумадинци или Моравци госте даривали. Повељу је награђенима уручио књижевник Мирко Демић, директор Народне библиотеке Вук Караџић у Крагујевцу, а у име аутора примили су је архијерејски намесник лепеничко протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић и протојереј-ставрофор Милић Марковић, старешина Старе цркве. Гордана Јоцић, уредница Радиjа Златоусти Извор: Српска Православна Црква
  5. Богословија Светог Јована Златоустог из Крагујевца слави на овај празник свог небеског покровитеља. Тим поводом честитали смо славу ректору ове школе Протојереју-ставрофору др Зорану Крстићу, који је за наш Радио говорио о животу и раду у овој црквено-просветној установи Епархије Шумадијске. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  6. Тема Скупа је била „Управљање негативним стереотипима у верским медијима, са посебним освртом на етничке, верске и родне стереотипе“, а учесници су били представници православних, римокатоличких и исламских медија. На Скуп су били позвани и представници Савеза јеврејских општина, али су се они, овога пута, извинили, што нису били у могућности да дођу. У преподневном програму одржана су два предавања. Проф. др Дубравка Валић Недељковић, која је до недавно била запослена на Универзитету у Новом Саду, на Филозофском факултету, катедра за новинарство (сада је у пензији) одржала је предавање под називом „Стереотипи, предрасуде и правила добре праксе у извештавању о црквама и верским заједницама“. Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, професор на Православном богословском факултету у Београду говорио је на тему „Стереотипи као судбина“. У поподневном делу, представници Центра за ненасилну акцију из Београда: Неџад Хорозовић и Катарина Милићевић одржали су радионицу на тему „Ја имам права на предрасуде“. Госте је у име домаћина, Радија Златоусти, поздравио протојереј-ставрофор Милић Марковић, главни уредник Радија истичући „да сва наша сабирања представљају радост сусрета са другима“, али и да је овај Скуп покушај да се да допринос разградњи негативних стереотипа у медијима, посебно верским. Полазећи од тога да сваки човек има више идентитета, проф. др Дубравка Валић Недељковић говорила је о томе како нам стереотипи олакшавају да разумемо идентитет неке групе, али га истовремено и упрошћавају. Стереотипи у медијима настају када се упорно понављају извесне представе о одређеним групама људи. Важно је знати да стереотипи нису усмерени на појединце, него на групе, као и да је медијима тешко да избегну стереотипе, којима утичу на друштвено-политички контекст, чак и ако се на изглед не баве политиком. - Медији су много допринели у креирању стереотипа зато што им је на тај начин било лакше да направе неку карактеристику коју ће сви лако разумети. Стереотипи су засновани на делу истине. Врло често они имају комадић истине и комадић уопштавања и ствар је у томе да је то нека репрезентативна одлика неке заједнице и да ми онда ту заједницу кроз ту репрезентативну одлику посматрамо, сматра проф. Валић Недељковић. По њеним речима стереотипи се формирају у односу на расу, пол, класу, старосно доба, занимање, статус... - Стереотипи немају нужно негативни предзнак. Могу да буду и позитивни и да нам помогну да разумемо Другог и Другачије, ако су више позитвни, ако су базирани на ономе што можемо да разумемо. Социјална дистанца према одређеним друштвеним групама, било да су верске или мањинске не смањује се ако је друштвено политички контекст модеран или ако је демократски, па као у аутократским друштвима имамо стереотипе, а у демократским немамо. Контекст једино утиче на тип стереотипа, али не утиче на то да се они губе и појављују. Медији су ту јако много урадили, али још увек наша истраживања указују на то да медији суштински уопште не разумеју о чему се ту ради, сматра ова професорка. У наставку предавања изложила је неколико примера добре праксе у недискриминаторском извештавању, нарочито када је реч о туђој вери, али и етничком пореклу, роду, полу и сличном. Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић је тему стереотипизације разматрао са становишта вере. - Мислим да често покушавамо да о неким актуелним темама и ми као верујући људи иступамо са једног или другог, мање више секуларног становишта. Чини ми се да је задатак црквених медија да проговоре о неким стварима на другачији начин. То не треба да буде категорички императив, често није ни могуће, нити је потребно. Али, о неким стварима наша дужност је да говоримо са становишта вере. Ми имамо непрекидно искушење тих различитих ставова који циркулишу у друштву и као људи вере требало би ипак, мало да се удубимо у сопствена предања и да из њих пробамо да извучемо неки другачији приступ. Др Крстић је истакао разлику између стереотипа, предрасуда и дискриминације. Реч је о уверењима, али предрасуде у њих укључују и емоције, а дискриминација и чин- акт. То су по њему, неки појмовни парови. - Моје прво питање је покушај да одговорим зашто стереотипи? Шта је то у човеку што га тера да непрестано ствара стереотипе? Најпре треба имати у виду да то уопште није нова појава иако је појам модеран. И у античком свету се срећемо са стереотипима. 19. век и прва половина 20 века је покушала да развије читаву науку за менталитет, такозвано ментално мапирање, етно психологију, односно психологију народа... Није се далеко одмакло у томе. Питање зашто стереотипи је јако сложено и улази у поље како човек доживљава свет око себе. Најпре треба знати да су стереотипи неизбежни. Колико год се ми трудили да њима управљамо да их „раскринкамо“ они су неизбежни и понекад корисни. Професор Крстић је истакао да стереотипи настају услед страха од Другога, неспособности да се у свакоме, па и у непријатељу види икона Божја. Они су по његовом мишљењу лаж, јер своде човека само на једно, а он је и дубок и широк и има много идентитета. У друштвеном смислу, цивилизацијском, „у новом свету културни идентитети обликује удруживање земаља или њихов антигонизам. “ Ипак, по његовим речима, идентитети нису судбински, нису предодређени, и они, као и код појединца могу да се мењају. Кроз радионицу „Ја имам право на предрасуде“ коју су одржали активисти Центра за ненасилну акцију из београдске канцеларије, тражили су се извори предрасуда, разумевање нашег места у свету стереотипа, а такође се и преиспитивало уверење да ли можемо да мењамо друге и у којој мери утичемо на представу о својој друштвеној групи или туђој. Кроз заједничку дискусију дошло се до виђења да медији могу кроз стереотипне слике о нацијама, религијама, половима, родовима... да разграђују међусобно поверење и заједништво или насупрот томе да га изграђују. Гордана ЈОЦИЋ
  7. Преиспитивање стереотипа и предрасуда, нарочито етничких, верских и родних, било је тема још једног стручног скупа у организацији Радија Златоусти, одржаног у Крагујевцу 30. октобра, са благословом Његовог преосвештенства епископа шумадијског г. Јована и уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије. Тема Скупа је била „Управљање негативним стереотипима у верским медијима, са посебним освртом на етничке, верске и родне стереотипе“, а учесници су били представници православних, римокатоличких и исламских медија. На Скуп су били позвани и представници Савеза јеврејских општина, али су се они, овога пута, извинили, што нису били у могућности да дођу. У преподневном програму одржана су два предавања. Проф. др Дубравка Валић Недељковић, која је до недавно била запослена на Универзитету у Новом Саду, на Филозофском факултету, катедра за новинарство (сада је у пензији) одржала је предавање под називом „Стереотипи, предрасуде и правила добре праксе у извештавању о црквама и верским заједницама“. Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, професор на Православном богословском факултету у Београду говорио је на тему „Стереотипи као судбина“. У поподневном делу, представници Центра за ненасилну акцију из Београда: Неџад Хорозовић и Катарина Милићевић одржали су радионицу на тему „Ја имам права на предрасуде“. Госте је у име домаћина, Радија Златоусти, поздравио протојереј-ставрофор Милић Марковић, главни уредник Радија истичући „да сва наша сабирања представљају радост сусрета са другима“, али и да је овај Скуп покушај да се да допринос разградњи негативних стереотипа у медијима, посебно верским. Полазећи од тога да сваки човек има више идентитета, проф. др Дубравка Валић Недељковић говорила је о томе како нам стереотипи олакшавају да разумемо идентитет неке групе, али га истовремено и упрошћавају. Стереотипи у медијима настају када се упорно понављају извесне представе о одређеним групама људи. Важно је знати да стереотипи нису усмерени на појединце, него на групе, као и да је медијима тешко да избегну стереотипе, којима утичу на друштвено-политички контекст, чак и ако се на изглед не баве политиком. - Медији су много допринели у креирању стереотипа зато што им је на тај начин било лакше да направе неку карактеристику коју ће сви лако разумети. Стереотипи су засновани на делу истине. Врло често они имају комадић истине и комадић уопштавања и ствар је у томе да је то нека репрезентативна одлика неке заједнице и да ми онда ту заједницу кроз ту репрезентативну одлику посматрамо, сматра проф. Валић Недељковић. По њеним речима стереотипи се формирају у односу на расу, пол, класу, старосно доба, занимање, статус... - Стереотипи немају нужно негативни предзнак. Могу да буду и позитивни и да нам помогну да разумемо Другог и Другачије, ако су више позитвни, ако су базирани на ономе што можемо да разумемо. Социјална дистанца према одређеним друштвеним групама, било да су верске или мањинске не смањује се ако је друштвено политички контекст модеран или ако је демократски, па као у аутократским друштвима имамо стереотипе, а у демократским немамо. Контекст једино утиче на тип стереотипа, али не утиче на то да се они губе и појављују. Медији су ту јако много урадили, али још увек наша истраживања указују на то да медији суштински уопште не разумеју о чему се ту ради, сматра ова професорка. У наставку предавања изложила је неколико примера добре праксе у недискриминаторском извештавању, нарочито када је реч о туђој вери, али и етничком пореклу, роду, полу и сличном. Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић је тему стереотипизације разматрао са становишта вере. - Мислим да често покушавамо да о неким актуелним темама и ми као верујући људи иступамо са једног или другог, мање више секуларног становишта. Чини ми се да је задатак црквених медија да проговоре о неким стварима на другачији начин. То не треба да буде категорички императив, често није ни могуће, нити је потребно. Али, о неким стварима наша дужност је да говоримо са становишта вере. Ми имамо непрекидно искушење тих различитих ставова који циркулишу у друштву и као људи вере требало би ипак, мало да се удубимо у сопствена предања и да из њих пробамо да извучемо неки другачији приступ. Др Крстић је истакао разлику између стереотипа, предрасуда и дискриминације. Реч је о уверењима, али предрасуде у њих укључују и емоције, а дискриминација и чин- акт. То су по њему, неки појмовни парови. - Моје прво питање је покушај да одговорим зашто стереотипи? Шта је то у човеку што га тера да непрестано ствара стереотипе? Најпре треба имати у виду да то уопште није нова појава иако је појам модеран. И у античком свету се срећемо са стереотипима. 19. век и прва половина 20 века је покушала да развије читаву науку за менталитет, такозвано ментално мапирање, етно психологију, односно психологију народа... Није се далеко одмакло у томе. Питање зашто стереотипи је јако сложено и улази у поље како човек доживљава свет око себе. Најпре треба знати да су стереотипи неизбежни. Колико год се ми трудили да њима управљамо да их „раскринкамо“ они су неизбежни и понекад корисни. Професор Крстић је истакао да стереотипи настају услед страха од Другога, неспособности да се у свакоме, па и у непријатељу види икона Божја. Они су по његовом мишљењу лаж, јер своде човека само на једно, а он је и дубок и широк и има много идентитета. У друштвеном смислу, цивилизацијском, „у новом свету културни идентитети обликује удруживање земаља или њихов антигонизам. “ Ипак, по његовим речима, идентитети нису судбински, нису предодређени, и они, као и код појединца могу да се мењају. Кроз радионицу „Ја имам право на предрасуде“ коју су одржали активисти Центра за ненасилну акцију из београдске канцеларије, тражили су се извори предрасуда, разумевање нашег места у свету стереотипа, а такође се и преиспитивало уверење да ли можемо да мењамо друге и у којој мери утичемо на представу о својој друштвеној групи или туђој. Кроз заједничку дискусију дошло се до виђења да медији могу кроз стереотипне слике о нацијама, религијама, половима, родовима... да разграђују међусобно поверење и заједништво или насупрот томе да га изграђују. Гордана ЈОЦИЋ View full Странице
  8. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква
  9. Светом архијерејском Литургијом коју је 2. октобра 2018. године служио Епископ шумадијски г. Јован прослављена је 200-годишњица постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован и братство Саборног храма, у Недељу Православља 25. фебруара 2018. године организовали су Велику Литију у част победе коју је Православна црква извојевала после дуге борбе над онима који су свете иконе избацивали и протеривали из православних храмова. Пре Литије Владика Јован је у јутарњим часовима у Саборном храму служио Свету Архијерејску Литургију, на којој се верном народу обратио протојереј-ставрофор др Зоран Крстић богонадахнутом беседом. У 16 часова почело је свечано вечерње богослужење у част победе Православља над неправославнима, Крста над некрстом, Истине над лажју, Правде над неправдом, Добра над злом, Бесмртности над смрћу. У наставку богослужења, Преосвећени Владика, свештенство града Крагујевца и верни народ кренули су у свечану литију кроз град Крагујевац, носећи у рукама иконе светих на тај начин символизујући победу Православља. Беседа протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, ректора Богословије „Светог Јована Златоуста“ По повратку Литије у храм, Преосвећени Владика одслужио је Молебан и прочитан је Синодикон, који садржи анатему или проклетство свих јеретика, посебно иконобораца, затим, похвалу за све ревнитеље Православне вере. Тај Синодикон донет је 843. године у Цариграду. Црква је кроз своје векове била у борбама, мукама, трудовима и победама. И у време слободе и благостања, поједини чланови Цркве морали су водити борбу против греха и злог духа, против таме и лажи у свом сопственом животу. Морали су улагати труд за одбрану и обогаћење душа својих, тежећи у свему томе да постану учесници оне светле победе, коју је Христос задобио над грехом, смрћу и ђаволом. А то је победа вере Православне, коју данас славимо. Уз похвалну песму Тебе Бога хвалим, узнели смо молитву Свевечном Творцу због сачуване чистоте Православне вере, јер је како рече Преосвећени Владика, истина је тријумфовала над лажју, светлост над тамом, и Православље над свим погрешним учењима. Епископ је, обраћајући се верном народу, нагласио да је спасење једино могуће у Цркви Божијој, те да молитве које смо узнели Творцу јасно говоре да је спасење могуће једино кроз послушност Цркви и чувању реда и поретка црквеног. Ван Цркве је немогуће се очувати, зато сваки онај који се противи реду и поретку Цркве нема спасења, јер је сам себе искључио из Цркве. Зато данас бацамо анатему на све оне који су рушили црквени ред и поредак кроз историју, али се истовремено молимо да сваког од нас Господ утврди и учврсти у вери православној и Цркви Христовој. Беседа Епископа шумадијског Г. Јована По завршетку свечаног Молебна, братство Саборног храма, организовало је трпезу љубави за свештенство и монаштво Епархије шумадијске. Срећко Зечевић, протонамесник фотогалеријаOtvori galeriju!
  11. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован и братство Саборног храма, у Недељу Православља 25. фебруара 2018. године организовали су Велику Литију у част победе коју је Православна црква извојевала после дуге борбе над онима који су свете иконе избацивали и протеривали из православних храмова. Пре Литије Владика Јован је у јутарњим часовима у Саборном храму служио Свету Архијерејску Литургију, на којој се верном народу обратио протојереј-ставрофор др Зоран Крстић богонадахнутом беседом. У 16 часова почело је свечано вечерње богослужење у част победе Православља над неправославнима, Крста над некрстом, Истине над лажју, Правде над неправдом, Добра над злом, Бесмртности над смрћу. У наставку богослужења, Преосвећени Владика, свештенство града Крагујевца и верни народ кренули су у свечану литију кроз град Крагујевац, носећи у рукама иконе светих на тај начин символизујући победу Православља. Беседа протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, ректора Богословије „Светог Јована Златоуста“ По повратку Литије у храм, Преосвећени Владика одслужио је Молебан и прочитан је Синодикон, који садржи анатему или проклетство свих јеретика, посебно иконобораца, затим, похвалу за све ревнитеље Православне вере. Тај Синодикон донет је 843. године у Цариграду. Црква је кроз своје векове била у борбама, мукама, трудовима и победама. И у време слободе и благостања, поједини чланови Цркве морали су водити борбу против греха и злог духа, против таме и лажи у свом сопственом животу. Морали су улагати труд за одбрану и обогаћење душа својих, тежећи у свему томе да постану учесници оне светле победе, коју је Христос задобио над грехом, смрћу и ђаволом. А то је победа вере Православне, коју данас славимо. Уз похвалну песму Тебе Бога хвалим, узнели смо молитву Свевечном Творцу због сачуване чистоте Православне вере, јер је како рече Преосвећени Владика, истина је тријумфовала над лажју, светлост над тамом, и Православље над свим погрешним учењима. Епископ је, обраћајући се верном народу, нагласио да је спасење једино могуће у Цркви Божијој, те да молитве које смо узнели Творцу јасно говоре да је спасење могуће једино кроз послушност Цркви и чувању реда и поретка црквеног. Ван Цркве је немогуће се очувати, зато сваки онај који се противи реду и поретку Цркве нема спасења, јер је сам себе искључио из Цркве. Зато данас бацамо анатему на све оне који су рушили црквени ред и поредак кроз историју, али се истовремено молимо да сваког од нас Господ утврди и учврсти у вери православној и Цркви Христовој. Беседа Епископа шумадијског Г. Јована По завршетку свечаног Молебна, братство Саборног храма, организовало је трпезу љубави за свештенство и монаштво Епархије шумадијске. Срећко Зечевић, протонамесник фотогалеријаOtvori galeriju! View full Странице
  12. Учесници су разговарали о томе шта је опште добро и да ли је могуће направити такав медијски програм који ће оснаживати опште добро, са посебним освртом на очување културног идентитета, унапређење правне и социјалне државе, информисање мањинских група и особа са инвалидитетом, као и слободан развој личности деце и омладине. На почетку скупа, присутне је поздравио протопрезвитер Милић Марковић, главни уредник радија Златоусти, који је подсетио на речи Владике шумадијског г. Јована, изговорене на дан оснивања овог медија, на Петровдан 2009. године – „да црквени радио би требало да буде звоно које позива на молитву”. Свих ових година радио Златоусти управо то и чини, са циљем да верни народ позове на молитву, односно, да народ има лични однос са Богом, и да пројави своју веру у Цркви и у своме животу. Они који су са Богом, пре свега, требало би да сведоче истину, истакао је отац Марковић, додавши да за све верске медије, остваривање јавних интереса мора да буде један од примарних циљева. Уредник радија Епархије шумадијске је подсетио на Устав Републике Србије и Европску конвенцију о људским правима, у којима стоји „да сваки човек има право на благовремено, правовремено и потпуно објективно информисање”. Стручни скуп финасијски је помогло Министарство културе и информисања Републике Србије, па је учеснике скупа поздравила и Драгица Благојевић, самостални саветник Министарства културе и информисања. На почетку прве сесије др Татјана Вулић, ванредни професор на Департману за комуникологију и новинарство Философског факултета у Нишу, с обзиром на то да је радио Златоусти основан на Петровдан, подсетила је на историјску чињеницу да су се баш на Петровдан у Крагујевцу чули први захтеви за слободу говора у Србији, и то од чланова Народне скупштине 1848. године, које је окупио, тада, млади писар Јеврем Грујић. До почетка 90-их година прошлог века, медијски простор за све верске медије био је потпуно затворен. Данас, пак, презентовање верских учења не можемо да замислимо без верских медија, истакла је она, додавши да је Српска Православна Црква разноврсношћу својих медија, разумела изазове новог доба и да посредством електронских и дигиталних медија ствара позитиван утисак и шири духовност новим генерацијама. О овој теми, са православно-теолошког гледишта, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Зоран Крстић, професор Социологије хришћанства на Православном богословском факултету у Београду и ректор крагујевачке Богословије „Свети Јован Златоусти”. Према његовим речима, начелно питање је – како уопште верски медији могу да партиципирају питања од општег јавног интереса, јер је уређивачка концепција оваквих медија усмерена искључиво на верујуће људе и решавање питања Цркве или одређене верујуће заједнице. Задатак верских медија је да омогући различитим друштвеним групама да информишу јавност у вези са стварима од јавног интереса. То подразумева отвореност верских медија за шире друштвене теме. Ако је хришћанство обликовало европску културу и чак је породило, то, данас, не може да стане, и не би ни требало, а решавање животних проблема јесте најважнији део сваке културе. Култура је бесмислена ако не решава суштинска питања човека и његове свакодневице, а у свему томе религија има изузетан значај, сматра др Крстић. У другом делу скупа, своја искуства са присутнима поделили су гости и представнци римокатоличких и исламских медија: монисњор др Андрија Анишић, главни и одговорни уредник Радио Марије из Суботице, Муедиб Шахиновић, координатор медија и медијских активности Исламске заједнице Србије и Салахудин Фетић, главни и одговорни уредник Гласа Ислама Исламске заједнице у Србији. Званичан део скупа чија је тема била „Партиципација верских медија у остваривању јавног интереса у информисању“, завршио је својим излагањем Срећко Петровић, оперативни уредник листа „Православље“ и „Теолошки погледи“, такође нагласивши колико су и сви штампани медији које је основао Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве пружили велики допринос писању о бројним друштвеним проблемима, не само у нашој земљи већ и у свету. После званичног дела скупа уследила је динамична дискусија, у оквиру које је презвитер Бранислав Шијачић, уредник радија Благовесник из Сомбора, истакао да верски медији морају да реагују и прате сва друштвена збивања, да баш на том пољу и плану буду смели, јер како је отац Бранислав нагласио – Црква никада није крила истину. Не смемо да поклекнемо пред изазовима данашњице, јер смо дужни да ширимо јеванђељску реч мира, наде, љубави, правде и истине. Ако верски медији не буду промовисали праве етичке, моралне и остале врлинске вредности, друштво ће остати заробљено у ономе што нуде комерцијални медији, који су постали извориште кича, шунда, и који најчешће располажу необјективним и полуистинитим информацијама, оценио је уредник радија Благовесник. Према мишљењу др Зорана Крстића, скуп у Крагујевцу подстакао је неколико различитих тема од којих би свака заслуживала посебан стручни састанак. Извор: Беседа
  13. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована, у понедељак, 30. октобра, у Богословији „Свети Јован Златоусти” у Крагујевцу, одржан је стручни скуп на тему „Партиципација верских медија у остваривању јавног интереса у информисању“. Скуп је организовао Радио Златоусти Епархије шумадијске, а учешће је узело 17 медија из 10 градова у Србији. Представници радијских станица Епархије бачке – Беседа, Тавор, Благовесник и Славословље, учествовали су на овом сусрету, који је замишљен као састанак уредника из православних, римокатоличких и исламских медија, и то штампаних, електронских и информатичких. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Учесници су разговарали о томе шта је опште добро и да ли је могуће направити такав медијски програм који ће оснаживати опште добро, са посебним освртом на очување културног идентитета, унапређење правне и социјалне државе, информисање мањинских група и особа са инвалидитетом, као и слободан развој личности деце и омладине. На почетку скупа, присутне је поздравио протопрезвитер Милић Марковић, главни уредник радија Златоусти, који је подсетио на речи Владике шумадијског г. Јована, изговорене на дан оснивања овог медија, на Петровдан 2009. године – „да црквени радио би требало да буде звоно које позива на молитву”. Свих ових година радио Златоусти управо то и чини, са циљем да верни народ позове на молитву, односно, да народ има лични однос са Богом, и да пројави своју веру у Цркви и у своме животу. Они који су са Богом, пре свега, требало би да сведоче истину, истакао је отац Марковић, додавши да за све верске медије, остваривање јавних интереса мора да буде један од примарних циљева. Уредник радија Епархије шумадијске је подсетио на Устав Републике Србије и Европску конвенцију о људским правима, у којима стоји „да сваки човек има право на благовремено, правовремено и потпуно објективно информисање”. Стручни скуп финасијски је помогло Министарство културе и информисања Републике Србије, па је учеснике скупа поздравила и Драгица Благојевић, самостални саветник Министарства културе и информисања. На почетку прве сесије др Татјана Вулић, ванредни професор на Департману за комуникологију и новинарство Философског факултета у Нишу, с обзиром на то да је радио Златоусти основан на Петровдан, подсетила је на историјску чињеницу да су се баш на Петровдан у Крагујевцу чули први захтеви за слободу говора у Србији, и то од чланова Народне скупштине 1848. године, које је окупио, тада, млади писар Јеврем Грујић. До почетка 90-их година прошлог века, медијски простор за све верске медије био је потпуно затворен. Данас, пак, презентовање верских учења не можемо да замислимо без верских медија, истакла је она, додавши да је Српска Православна Црква разноврсношћу својих медија, разумела изазове новог доба и да посредством електронских и дигиталних медија ствара позитиван утисак и шири духовност новим генерацијама. О овој теми, са православно-теолошког гледишта, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Зоран Крстић, професор Социологије хришћанства на Православном богословском факултету у Београду и ректор крагујевачке Богословије „Свети Јован Златоусти”. Према његовим речима, начелно питање је – како уопште верски медији могу да партиципирају питања од општег јавног интереса, јер је уређивачка концепција оваквих медија усмерена искључиво на верујуће људе и решавање питања Цркве или одређене верујуће заједнице. Задатак верских медија је да омогући различитим друштвеним групама да информишу јавност у вези са стварима од јавног интереса. То подразумева отвореност верских медија за шире друштвене теме. Ако је хришћанство обликовало европску културу и чак је породило, то, данас, не може да стане, и не би ни требало, а решавање животних проблема јесте најважнији део сваке културе. Култура је бесмислена ако не решава суштинска питања човека и његове свакодневице, а у свему томе религија има изузетан значај, сматра др Крстић. У другом делу скупа, своја искуства са присутнима поделили су гости и представнци римокатоличких и исламских медија: монисњор др Андрија Анишић, главни и одговорни уредник Радио Марије из Суботице, Муедиб Шахиновић, координатор медија и медијских активности Исламске заједнице Србије и Салахудин Фетић, главни и одговорни уредник Гласа Ислама Исламске заједнице у Србији. Званичан део скупа чија је тема била „Партиципација верских медија у остваривању јавног интереса у информисању“, завршио је својим излагањем Срећко Петровић, оперативни уредник листа „Православље“ и „Теолошки погледи“, такође нагласивши колико су и сви штампани медији које је основао Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве пружили велики допринос писању о бројним друштвеним проблемима, не само у нашој земљи већ и у свету. После званичног дела скупа уследила је динамична дискусија, у оквиру које је презвитер Бранислав Шијачић, уредник радија Благовесник из Сомбора, истакао да верски медији морају да реагују и прате сва друштвена збивања, да баш на том пољу и плану буду смели, јер како је отац Бранислав нагласио – Црква никада није крила истину. Не смемо да поклекнемо пред изазовима данашњице, јер смо дужни да ширимо јеванђељску реч мира, наде, љубави, правде и истине. Ако верски медији не буду промовисали праве етичке, моралне и остале врлинске вредности, друштво ће остати заробљено у ономе што нуде комерцијални медији, који су постали извориште кича, шунда, и који најчешће располажу необјективним и полуистинитим информацијама, оценио је уредник радија Благовесник. Према мишљењу др Зорана Крстића, скуп у Крагујевцу подстакао је неколико различитих тема од којих би свака заслуживала посебан стручни састанак. Извор: Беседа View full Странице
  14. Србија је била плодно тле за супротстављање и отпор нацистичком Новом поретку у Европи. Први организовани покрет отпора у Европи је започео у Србији под вођством српског пуковника Драже Михајловића на Равној Гори. До лета 1941, први велики народни устанак против немачке окупације је већ започео у Србији. Хитлера је запањио овај до тада невиђени чин пркоса Новом поретку у Европи. Да би терорисао српски народ и покрет отпора, Хитлер је наредио да се српски цивили приводе и стрељају у знак одмазде и као мера колективног кажњавања због српског отпора. Хиљаде српских цивила је погубљено на овај начин. Један од најбруталнијих чинова одмазде се десио у Крагујевцу, граду у централној Србији. Да би се испунила квота сто за једнога, убијене су хиљаде цивила, укључујући и стотине средњошколаца заједно са својим професорима. Крагујевачки масакр је постао један од најзлогласнијих и најтрагичнијих догађаја Другог светског рата. Попут масакра у Лидицама, Баби Јару, Орадуру и Нанкингу, Крагујевац је постао симбол ужаса рата и окупације, као и цене отпора војној окупацији. Операција Казна Југословенски премијер Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић су потписали Тројни пакт са Немачком 25. марта 1941. 27. марта официри српске војске, на челу са генералом југословенског ратног ваздуплоховства Душаном Симовићем, збацили су режим и поставили Петра Другог за владара Југославије. Пучу су претходиле насилне антинемачке демонстрације у Београду и општенародна одбојност према југословенско-немачком споразуму. Хитлер је сместа реаговао. Он је доживео државни удар као напад и увреду нанесену Немачкој и као неприхватљиви чин пркоса. Док је нови Симовићев режим тражио дијалог са Немачком, Хитлер је одмах одлучио да тотално уништи Југославију као државу. По директиви број 25, Хитлер је наредио инвазију Југославије 27. марта 1941, након државног удара у Београду. Званичан назив ове акције био је Операција Казна (Fall Strafe), док је инвазија Грчке носила назив Операција Марита. Хитлер је наредио да Југославија мора бити уништена "што је пре могуће". Он је овако објаснио своје планове за инвазију: "Моја је намера да разбијем Југославију из правца Београда ка југу концентричним операцијама из правца Ријека-Грац са једне стране, а са друге из правца Софије да би се тако нанео разарајући удар југословенским снагама. Такође, намеравам да одвојим најјужнији део Југославије од остатка земље и искористим га као базу за наставак немачко-италијанских операција против Грчке...чим довољно снага буде на терену и чим временски услови буду повољни, југословенско ваздуплоховставо и Београд морају бити уништени сталним даноноћним нападима Луфтвафеа." Хитлер је такође у директиви нагласио план да искористи пронемачке Хрвате, који су раније припадали немачкој Аустроугарској, као пету колону у растурању Југославије. Рекао је да ће "унутрашње тензије у Југославији бити појачане политичким гаранцијама које ће бити дате Хрватима". Ово је био типичан пример политике 'завади па владај'. У Берлину је министар пропаганде Јозеф Гебелс прочитао следеће Наређење дана немачкој армији на истоку, у име Фирера, на дан 6. априла 1941: "Војници Југоисточног фронта, Од раних часова овога јутра, немачки народ је у рату са београдском Владом интрига. Положићемо оружје тек када ова банда пробисвета буде дефинитивно и тотално елиминисана и када задњи Британац напусти европски континент. Ови заведени људи треба да схвате да морају да захвале Британцима за своју ситуацију; морају да захвале Енглеској, највећем ратном хушкачу свих времена. Немачки народ може ући у ову борбу са осећајем унутрашњег задовољства због чињенице да су његови лидери учинили све да се дође до мирног решења. Молимо се Богу да води наше војнике и да буду имали Његов благослов као и увек до сада. У складу са својом политиком да се други боре за њих, као у случају Пољске, Британија је поново покушала да умеша Немачку у сукоб у коме су се надали да ће успети да једном заувек докрајиче немачки народ, да добију рат, и ако им се пружи прилика да униште целокупну немачку армију. Пре доста времена, немачки војници на Источном фронту су у року од неколико недеља збрисали Пољску, инструмент британске политике. 9. априла 1940. Британија је поново покушала да оствари своје циљеве тако што су пробали да изврше продор кроз немачки северни бок, продор ка Норвешкој. У незаборавној борби немачки војници у Норвешкој су елиминисали Британце у року од неколико недеља. Немачки народ је остварио оно што је свет сматрао немогућим. Ипак, само неколико недеља касније, Черчил је помислио да је прави тренутак да покуша поновни продор преко британских савезника, Француске и Белгије, ка Рурској области у Немачкој. Тиме је почео час победе наших војника на Западном фронту. Начин на који су немачке армије потукле легије капитализма и плутократије је данас већ део војне историје. Након 45 дана и ова кампања на западу је окончана, на исти начин и у целости. Затим је Черчил концентрисао снагу своје империје против нашег савезника, Италије, у Африци. Захваљујући сарадњи немачких и италијанских јединица, сада је и та опасност отклоњена са Афричког фронта. Нови циљ британских хушкача на рат је сада покушај остваривања плана који су осмислили већ почетком рата и чију су реализацију одложили само захваљујући гигантским победама немачке армије. Сећање на искрцавање британских трупа у Солуну за време Првог светског рата је такође ухватило малу Грчку у паукову мрежу британских интрига. Више пута сам упозоравао на британске покушаје да искрцају трупе у југоисточној Европи и рекао сам да то представља опасност по Немачки Рајх. Нажалост, народ Југославије није послушао ово моје упозорење. Такође сам покушавао, увек са истим стрпљењем, да уверим југословенске државнике у апсолутну неопходност њихове сарадње са Немачким Рајхом да би се опет успоставио трајни ред и мир у Југославији. После дуготрајних напора најзад смо успели да осигурамо сарадњу Југославије тиме што је она приступила Тројном пакту, а да од народа Југославије нисмо тражили апсолутно ништа осим да учествују у реконструкцији Новог поретка у Европи. Пошто су на Черчиловом и британском платном списку, криминални узурпатори нове Београдске Владе су у овом тренутку преузели моћ државе на себе. Као и у случају Пољске, ова нова Београдска Влада је примила старе и оронуле људе у свој кабинет. Био сам приморан да под овим условима одмах опозовем немачко дипломатско особље у Југославији. Чланови и службеници немачке амбасаде, као и радници наших конзулата у Југославији, су свакодневна мета најгорих могућих понижења и напада. Баш као и у Пољској, бандити су рушили немачке школе. Југословени су киднаповали велики број немачких држављана, неки су чак и убијени. Осим тога, Југославија већ недељама планира општу војну мобилизацију у највећој тајности. То је њихов одговор на моје осмогодишње залагање да остварим ближу сарадњу и пријатељство са југословенским народом, задатак за чије обављање сам се залагао свом снагом. Када су се британске дивизије искрцале у Грчкој, баш као и у Првом рату, Срби су помисили да је дошло време да се искористи ситуација и да се изврше нови напади на Немачку и њене савезнике. Војници Југоисточног фронта: дошао је ваш час. Сада ћете заштити интересе Немачког Рајха, као што су ваши другови урадили пре годину дана у Норвешкој и на Западном фронту. Ви ћете исто тако постићи успех и на Југоисточном фронту. Извршавајући вашу дужност бићете једнако храбри као и борци немачких дивизија који су се 1915, на том истом балканском тлу, тако јуначки борили. Бићете хумани само тамо где је непријатељ хуман према вама. Где вас непријатељ третира потпуном бруталношћу, узвратићете истом мером. Битка на грчком тлу није битка против грчког народа, него против тог архинепријатеља, Енглеске, који опет покушава да прошири рат на Југоисточни Балкан, баш као што су пробали на северу Европе прошле године. Управо зато ми ћемо се борити раме уз раме са нашим савезником, баш на овом балканском тлу, све док и задњи Британац не доживи свој Данкирк (велики пораз британских и француских снага 1940. у Француској) у Грчкој. Било који Грк који подржи Британце у њиховим настојањима страдаће заједно са њима. Када немачки војник докаже да је способан да потуче Британце на Балкану, у снегу и на планинама, доказаће и да је способан да их победи у врелини афричке пустиње. Ипак, нећемо тежити никаквом другом циљу осим да издејствујемо слободу за наш немачки народ и да обезбедимо животни простор немачкој породици. Живот свих Немаца је опет у мислима, молитвама и срцу сваког немачког војника." http://serbianna.com/analysis/wp-content/uploads/2011/10/nazicolumn3-300x180.jpg Механизована колона, део XIV оклопног корпуса, под командом пешадијског генерала Густава фон Витершајма, сачињена од 5. и 11. оклопне групе, 294. пешадијске и 4. брдске дивизије, напредује кроз Србију 17. априла 1941. Пролазе поред уништеног југословенског конвоја са леве стране и колоне лаких тенкова са десне стране на улазу у Ниш У нападу Сила Осовине на Југославију учествовало је 24 немачких дивизија са 1500 авиона, 23 италијанске дивизије са 670 авиона и бродовима ратне морнарице који су напали циљеве на Јадрану, као и 5 мађарских дивизија. Укупно 52 дивизије са 2300 авиона. Југословенска армија је успела да мобилише 30 непопуњених дивизија које су биле лоше обучене, са застарелом опремом и веома ниским моралом. Југославију су напале трупе Осовине стациониране у Аустрији, Мађарској, Румунији и Бугарској. Друга армија, под заповедништвом Максимилијана фон Вајхса, стационирана у Клагенфурту у Аустрији и Барчу у Мађарској, је требала да нападне са севера. Друга формација је била 12. немачка армије стационирана у Бугарској, под фелдмаршалом Зигмундом Вилхелмом Листом, чији је један део требао да окупира Македонију а други да настави према Београду. XLI оклопни корпус под Георгом-Хансом Рајхардом је био стациониран у базама у Румунији и требао је да нападне Београд. Део овог корпуса била је Друга Вафен-СС оклопна дивизија "Das Reich" која је пребачена из јужне Француске. Ова дивизија је представљала окосницу напада на Београд. Das Reich је била елитна формација којом је командовао СС Oberstgruppenfuehrer Паул Хаусер, познат као "Тата Хаусер" јер је сматран оснивачем Вафен-ССа, то јест оружаног крила СС-а. Београд је проглашен отвореним градом, што је значило да није био брањен. Ово је омогућило Луфтвафеу да бомбардује град нон-стоп три дана узастопно. Највећи део центра града је уништен и страдало је приближно 17000 српских цивила, мушкараца, жена и деце. Пошто је био отворен град, у њему је био само један гарнизон малтене без икаквих ратних ветерана. Ово је довело до трагикомичног и апсурдног "заузећа" града. Ништа боље не осликава шупљину и празнину рата од "заузећа" Београда. О овоме се иначе ретко прича. Град је заузео командант 2. чете моторизованог извиђачког батаљона СС, Hauptsturmfuehrer Фриц Клингенберг, члан Друге Вафен-СС дивизије "Das Reich". Он је, заједно са једним заповедником вода, два наредника и пет редова СС јуришне моторциклистичке чете прешао Дунав на заплењеном моторном чамцу. Моторциклима су кренули београдским улицама, не наишавши успут на било какав отпор. Нису наишли на било какве војне снаге. Довезли су се до Југословенског Министарства Рата које су затекли напуштено. Тамо су на згради подигли нацистичку заставу са кукастим крстом. Онда су отишли до Немачке Амбасаде где су подигли још једну заставу. Градоначелник Београда је пристао да преда град да би спречио даље бомбардовање и страдање цивила. Хитлер је Клингенберга одликовао Витешким крстом Гвозденог крста за "заузеће" Београда и он је постао звезда и херој у нацистичкој Немачкој као "човек који је заузео Београд". Клингенберг је касније страдао у савезничкој инвазији на Немачку 1945. Београд је окупирала Прва оклопна армија под вођством генерал-пуковника Евалда фон Клајста. Клајст се сликао испред Скупштине како поздравља тенковског командира 14. априла, 11. оклопна дивизија, која је ушла из Бугарске, је заузела Београд. Немачки губици током инвазије Југославије су били 151 погинлих, 392 рањених и 15 несталих. Немци су заробили 337.468 југословенских војника и 6.028 официра. Али око 300.000 припадника југословенске војске је побегло у планине и рурална подручја. Они ће наставити рат као герилци. Немачка окупација http://serbianna.com/analysis/wp-content/uploads/2011/10/Adolf_Hitlermaribor-300x214.jpg Адолф Хитлер у Марибору, Словенија, 26. априла 1941, са Мартином Борманом и Карлом Волфом. Хитлер је захтевао од својих подређених: "Machen sie mir dieses Land wieder Deutsch!" ("Начините ове земље поново немачким!") Србија је била једина област у распарчаној и окупираној Југославији где је успостављена директна немачка војна окупациона управа. Србија је била једина балканска држава коју су Немачка и Силе Осовине држале под окупацијом током целог Другог светског рата. Шта је био разлог овоме? Немци никада нису могли да контролишу Србију и њено становништво. Без директне немачке окупације, Србија не би могла бити војно и политички покорена. 20. априла 1941, фелдмаршал Валтер фон Браухич, начелник Врховне команде немачке армије (OKH), наредио је успостављање немачке војне управе у окупираној Србији. Војни управник у Србији је био на челу ове управе. Њему су били претпостављени генерал немачке врховне команде и заповедник немачке Друге армије која је окупирала Србију. Главне дужности војног управника су биле излистане у Dienstanweisung (упутство): да обезбеђује железничку линију између Београда и Солуна и пловне путеве на Дунаву, да извршава економске мере Рајхсмаршала Хермана Геринга, који је био опуномоћеник Четворогодишњег плана, и да успоставља и одржава ред и закон. Први војни управник у Србији био је генерал немачког ваздуплоховства Хелмут Ферштер. Њега је у јуну 1941 заменио генерал ПВО Лудвиг фон Шредер. Генерал ваздуплоховства Хајнрих Данкелман је преузео ову дужност када је Ферштер страдао у авионској несрећи месец дана након што је постао управник. Јуна 1941, Немци су довели четири непотпуне дивизије да би држали Србију под окупацијом: 704, 714, 717 и 718 дивизију. Биле су под заповедништвом артиљеријског генерала Паула Бадера. Немачка Друга армија је пребачена на Руски фронт. 9 јуна, по директиви бр.31, Хилтер је спојио командну структуру постављањем Вилхелма Листа за Команданта оружаних снага у Југоисточној Европи. Лист је директно одговарао Хитлеру. Он је био одговоран за безбедност и одбрану Србије и Грчке, а генерал Бадер му је био потчињен. Листов штаб је био у Солуну. Два концепта герилског отпора Као последица немачке окупације, у Србији су се појавила два међусобно супротстављена герилска покрета, тј. покрета отпора. Равногорски четнички покрет је био под заповедништвом пуковника Драгољуба-Драже Михајловића. Имао је седиште у Лондону, где је избегла југословенска влада у егзилу. Герилци под Михајловићем су се бавили саботажама, али нису директно нападали немачке трупе јер су са војне тачке гледишта такви напади били бескорисни. А и зато што им је циљ био да припреме терен за Савезничку инвазију Југославије, до које су очекивали да ће доћи касније у току рата. Михајловић је био против напада на немачке трупе јер није веровао да би то било вредно жртвовања српских живота. Он је стално говорио да не би жртвовао 50 Срба "за било ког Немца или било који део железничке линије". Партизански или комунистички покрет отпора у Србији је заживео у јулу, након немачке инвазије на Совјетски Савез, Операције Барбароса. 3. јула 1941. Тито је сазвао састанак Политбироа Комунистичке партије Југославије у једном београдском предграђу, након што је Јосиф Стаљин позвао на комунистички отпор у окупираним земљама. Сутрадан је Тито издао објаву у којој је позвао на општенародни устанак у Србији. Партизани су успели да освоје Ужице у Западној Србији и да успоставе такозвану Комунистичку Републику. По својој идеологији партизани су били интернационално опредељени и нису потицали из Србије. Јосип Броз Тито је био хрватско-словеначког порекла и био је римокатолик рођен у Хрватској док је ова још била део Аустроугарске империје. Причао је хрватским акцентом и није познавао терен у Србији, где се осећао као странац. Био је војник у аустроугарској армији за време Првог светског рата, заробили су га Руси 1915. и придружио је се Црвеној армији 1918. Борио се на страни Црвене армије од 1918. до 1920. и постао комунистички лидер који ће водити Комунистичку Партију Југославије. Жена му је била Рускиња Пелагија Белоусова, коју је оженио 1919. у Русији. Партизани су хтели да изазову што веће крвопролиће и разарање. Тоје био њихов raison d’etre (смисао постојања). Хтели су да униште прекомунистичке основе и да дају легитимитет комунистичкој владавини после рата, тиме што би демонстрирали да су они ти који су ослободили земљу од немачке окупације. Из тог разлога, снаге под Михајловићем и Титом су се бориле следећи два супростављена концепта герилског отпора. Српско становништво је било жељно да истера Немце из Србије. Српски устанак је стога имао огромну подршку у Србији. И снаге под Михајловићем и снаге под Титом су учествовале у побуни, чак су и сарађивали против Немаца и заједнички учетвовали у акцијама. Ово је угрозило немачку окупацију Србије. Немачке борбене јединице су пребачене на Руски фронт, тако да су Србију држале снаге из непопуњених гарнизона. Немачке полиција и четири немачке дивизије нису могле да угуше побуну. 4. септембра, 125. пешадијски пук је послат у Србију из Грчке као појачање немачким окупационим снагама. 19. септембра Тито и Михајловић су се по први пут састали у Струганику, након што се Михајловић састао са представницима партизана у августу. Циљ им је био да створе заједнички фронт против Немаца. Договорили су се да се међусобно не нападају. Али никакав стваран договор око сарадње није постигнут због различитих концепта отпора које су две стране имале. Други састанак између Тита и Михајловића одржан је 27. октобра у Брајићима, између Ужица и Равне Горе. Капетан Д.Т. "Бил" Хадсон из британске мисије при штабу Драже Михајловића је такође дошао на састанак у Брајићима. Михајловић и Тито нису успели да постигну договор о сарадњи против немачких снага. Наставак у коментару...
  15. Увод У лето 1941. српски герилци су започели устанак у централној Србији против немачке окупације. Овај устанак се ширио и добијао на снази, тиме постајући претња по немачку војну окупацију Србије и сам немачки јужни бок у Европи. Устанак је започео у време немачке инвазије на Совјетски Савез, познатије као Операција Барбароса. Адолф Хитлер је одмах схватио какву опасност српска побуна представља по стабилност балканског региона и немачку контролу. Одлучне мере су одмах предузете. Хитлер је наредио да се предузму бруталне мере како како би се угушила српска побуна. Хитлер је наредио да се устанак сломи "најригорознијим могућим методама". У складу са овим инструкцијама, Вилхелм Кајтел (начелник генералштаба) је наредио да се за сваког убијеног војника немачких окупационих снага у Србији погуби сто српских цивила, а за сваког рањеног војника педесет. Ово наређење без преседана, да се стреља сто Срба за сваког убијеног немачког војника а педесет за рањеног, је издато у циљу гушења српске побуне. Последица овог наређења је један од најбруталнијих масакра цивила у току Другог светског рата, Крагујевачки масакр, током кога је погубљено 2794 српских цивила. Србија је била плодно тле за супротстављање и отпор нацистичком Новом поретку у Европи. Први организовани покрет отпора у Европи је започео у Србији под вођством српског пуковника Драже Михајловића на Равној Гори. До лета 1941, први велики народни устанак против немачке окупације је већ започео у Србији. Хитлера је запањио овај до тада невиђени чин пркоса Новом поретку у Европи. Да би терорисао српски народ и покрет отпора, Хитлер је наредио да се српски цивили приводе и стрељају у знак одмазде и као мера колективног кажњавања због српског отпора. Хиљаде српских цивила је погубљено на овај начин. Један од најбруталнијих чинова одмазде се десио у Крагујевцу, граду у централној Србији. Да би се испунила квота сто за једнога, убијене су хиљаде цивила, укључујући и стотине средњошколаца заједно са својим професорима. Крагујевачки масакр је постао један од најзлогласнијих и најтрагичнијих догађаја Другог светског рата. Попут масакра у Лидицама, Баби Јару, Орадуру и Нанкингу, Крагујевац је постао симбол ужаса рата и окупације, као и цене отпора војној окупацији. Операција Казна Југословенски премијер Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић су потписали Тројни пакт са Немачком 25. марта 1941. 27. марта официри српске војске, на челу са генералом југословенског ратног ваздуплоховства Душаном Симовићем, збацили су режим и поставили Петра Другог за владара Југославије. Пучу су претходиле насилне антинемачке демонстрације у Београду и општенародна одбојност према југословенско-немачком споразуму. Хитлер је сместа реаговао. Он је доживео државни удар као напад и увреду нанесену Немачкој и као неприхватљиви чин пркоса. Док је нови Симовићев режим тражио дијалог са Немачком, Хитлер је одмах одлучио да тотално уништи Југославију као државу. По директиви број 25, Хитлер је наредио инвазију Југославије 27. марта 1941, након државног удара у Београду. Званичан назив ове акције био је Операција Казна (Fall Strafe), док је инвазија Грчке носила назив Операција Марита. Хитлер је наредио да Југославија мора бити уништена "што је пре могуће". Он је овако објаснио своје планове за инвазију: "Моја је намера да разбијем Југославију из правца Београда ка југу концентричним операцијама из правца Ријека-Грац са једне стране, а са друге из правца Софије да би се тако нанео разарајући удар југословенским снагама. Такође, намеравам да одвојим најјужнији део Југославије од остатка земље и искористим га као базу за наставак немачко-италијанских операција против Грчке...чим довољно снага буде на терену и чим временски услови буду повољни, југословенско ваздуплоховставо и Београд морају бити уништени сталним даноноћним нападима Луфтвафеа." Хитлер је такође у директиви нагласио план да искористи пронемачке Хрвате, који су раније припадали немачкој Аустроугарској, као пету колону у растурању Југославије. Рекао је да ће "унутрашње тензије у Југославији бити појачане политичким гаранцијама које ће бити дате Хрватима". Ово је био типичан пример политике 'завади па владај'. У Берлину је министар пропаганде Јозеф Гебелс прочитао следеће Наређење дана немачкој армији на истоку, у име Фирера, на дан 6. априла 1941: "Војници Југоисточног фронта, Од раних часова овога јутра, немачки народ је у рату са београдском Владом интрига. Положићемо оружје тек када ова банда пробисвета буде дефинитивно и тотално елиминисана и када задњи Британац напусти европски континент. Ови заведени људи треба да схвате да морају да захвале Британцима за своју ситуацију; морају да захвале Енглеској, највећем ратном хушкачу свих времена. Немачки народ може ући у ову борбу са осећајем унутрашњег задовољства због чињенице да су његови лидери учинили све да се дође до мирног решења. Молимо се Богу да води наше војнике и да буду имали Његов благослов као и увек до сада. У складу са својом политиком да се други боре за њих, као у случају Пољске, Британија је поново покушала да умеша Немачку у сукоб у коме су се надали да ће успети да једном заувек докрајиче немачки народ, да добију рат, и ако им се пружи прилика да униште целокупну немачку армију. Пре доста времена, немачки војници на Источном фронту су у року од неколико недеља збрисали Пољску, инструмент британске политике. 9. априла 1940. Британија је поново покушала да оствари своје циљеве тако што су пробали да изврше продор кроз немачки северни бок, продор ка Норвешкој. У незаборавној борби немачки војници у Норвешкој су елиминисали Британце у року од неколико недеља. Немачки народ је остварио оно што је свет сматрао немогућим. Ипак, само неколико недеља касније, Черчил је помислио да је прави тренутак да покуша поновни продор преко британских савезника, Француске и Белгије, ка Рурској области у Немачкој. Тиме је почео час победе наших војника на Западном фронту. Начин на који су немачке армије потукле легије капитализма и плутократије је данас већ део војне историје. Након 45 дана и ова кампања на западу је окончана, на исти начин и у целости. Затим је Черчил концентрисао снагу своје империје против нашег савезника, Италије, у Африци. Захваљујући сарадњи немачких и италијанских јединица, сада је и та опасност отклоњена са Афричког фронта. Нови циљ британских хушкача на рат је сада покушај остваривања плана који су осмислили већ почетком рата и чију су реализацију одложили само захваљујући гигантским победама немачке армије. Сећање на искрцавање британских трупа у Солуну за време Првог светског рата је такође ухватило малу Грчку у паукову мрежу британских интрига. Више пута сам упозоравао на британске покушаје да искрцају трупе у југоисточној Европи и рекао сам да то представља опасност по Немачки Рајх. Нажалост, народ Југославије није послушао ово моје упозорење. Такође сам покушавао, увек са истим стрпљењем, да уверим југословенске државнике у апсолутну неопходност њихове сарадње са Немачким Рајхом да би се опет успоставио трајни ред и мир у Југославији. После дуготрајних напора најзад смо успели да осигурамо сарадњу Југославије тиме што је она приступила Тројном пакту, а да од народа Југославије нисмо тражили апсолутно ништа осим да учествују у реконструкцији Новог поретка у Европи. Пошто су на Черчиловом и британском платном списку, криминални узурпатори нове Београдске Владе су у овом тренутку преузели моћ државе на себе. Као и у случају Пољске, ова нова Београдска Влада је примила старе и оронуле људе у свој кабинет. Био сам приморан да под овим условима одмах опозовем немачко дипломатско особље у Југославији. Чланови и службеници немачке амбасаде, као и радници наших конзулата у Југославији, су свакодневна мета најгорих могућих понижења и напада. Баш као и у Пољској, бандити су рушили немачке школе. Југословени су киднаповали велики број немачких држављана, неки су чак и убијени. Осим тога, Југославија већ недељама планира општу војну мобилизацију у највећој тајности. То је њихов одговор на моје осмогодишње залагање да остварим ближу сарадњу и пријатељство са југословенским народом, задатак за чије обављање сам се залагао свом снагом. Када су се британске дивизије искрцале у Грчкој, баш као и у Првом рату, Срби су помисили да је дошло време да се искористи ситуација и да се изврше нови напади на Немачку и њене савезнике. Војници Југоисточног фронта: дошао је ваш час. Сада ћете заштити интересе Немачког Рајха, као што су ваши другови урадили пре годину дана у Норвешкој и на Западном фронту. Ви ћете исто тако постићи успех и на Југоисточном фронту. Извршавајући вашу дужност бићете једнако храбри као и борци немачких дивизија који су се 1915, на том истом балканском тлу, тако јуначки борили. Бићете хумани само тамо где је непријатељ хуман према вама. Где вас непријатељ третира потпуном бруталношћу, узвратићете истом мером. Битка на грчком тлу није битка против грчког народа, него против тог архинепријатеља, Енглеске, који опет покушава да прошири рат на Југоисточни Балкан, баш као што су пробали на северу Европе прошле године. Управо зато ми ћемо се борити раме уз раме са нашим савезником, баш на овом балканском тлу, све док и задњи Британац не доживи свој Данкирк (велики пораз британских и француских снага 1940. у Француској) у Грчкој. Било који Грк који подржи Британце у њиховим настојањима страдаће заједно са њима. Када немачки војник докаже да је способан да потуче Британце на Балкану, у снегу и на планинама, доказаће и да је способан да их победи у врелини афричке пустиње. Ипак, нећемо тежити никаквом другом циљу осим да издејствујемо слободу за наш немачки народ и да обезбедимо животни простор немачкој породици. Живот свих Немаца је опет у мислима, молитвама и срцу сваког немачког војника." http://serbianna.com/analysis/wp-content/uploads/2011/10/nazicolumn3-300x180.jpg Механизована колона, део XIV оклопног корпуса, под командом пешадијског генерала Густава фон Витершајма, сачињена од 5. и 11. оклопне групе, 294. пешадијске и 4. брдске дивизије, напредује кроз Србију 17. априла 1941. Пролазе поред уништеног југословенског конвоја са леве стране и колоне лаких тенкова са десне стране на улазу у Ниш У нападу Сила Осовине на Југославију учествовало је 24 немачких дивизија са 1500 авиона, 23 италијанске дивизије са 670 авиона и бродовима ратне морнарице који су напали циљеве на Јадрану, као и 5 мађарских дивизија. Укупно 52 дивизије са 2300 авиона. Југословенска армија је успела да мобилише 30 непопуњених дивизија које су биле лоше обучене, са застарелом опремом и веома ниским моралом. Југославију су напале трупе Осовине стациониране у Аустрији, Мађарској, Румунији и Бугарској. Друга армија, под заповедништвом Максимилијана фон Вајхса, стационирана у Клагенфурту у Аустрији и Барчу у Мађарској, је требала да нападне са севера. Друга формација је била 12. немачка армије стационирана у Бугарској, под фелдмаршалом Зигмундом Вилхелмом Листом, чији је један део требао да окупира Македонију а други да настави према Београду. XLI оклопни корпус под Георгом-Хансом Рајхардом је био стациониран у базама у Румунији и требао је да нападне Београд. Део овог корпуса била је Друга Вафен-СС оклопна дивизија "Das Reich" која је пребачена из јужне Француске. Ова дивизија је представљала окосницу напада на Београд. Das Reich је била елитна формација којом је командовао СС Oberstgruppenfuehrer Паул Хаусер, познат као "Тата Хаусер" јер је сматран оснивачем Вафен-ССа, то јест оружаног крила СС-а. Београд је проглашен отвореним градом, што је значило да није био брањен. Ово је омогућило Луфтвафеу да бомбардује град нон-стоп три дана узастопно. Највећи део центра града је уништен и страдало је приближно 17000 српских цивила, мушкараца, жена и деце. Пошто је био отворен град, у њему је био само један гарнизон малтене без икаквих ратних ветерана. Ово је довело до трагикомичног и апсурдног "заузећа" града. Ништа боље не осликава шупљину и празнину рата од "заузећа" Београда. О овоме се иначе ретко прича. Град је заузео командант 2. чете моторизованог извиђачког батаљона СС, Hauptsturmfuehrer Фриц Клингенберг, члан Друге Вафен-СС дивизије "Das Reich". Он је, заједно са једним заповедником вода, два наредника и пет редова СС јуришне моторциклистичке чете прешао Дунав на заплењеном моторном чамцу. Моторциклима су кренули београдским улицама, не наишавши успут на било какав отпор. Нису наишли на било какве војне снаге. Довезли су се до Југословенског Министарства Рата које су затекли напуштено. Тамо су на згради подигли нацистичку заставу са кукастим крстом. Онда су отишли до Немачке Амбасаде где су подигли још једну заставу. Градоначелник Београда је пристао да преда град да би спречио даље бомбардовање и страдање цивила. Хитлер је Клингенберга одликовао Витешким крстом Гвозденог крста за "заузеће" Београда и он је постао звезда и херој у нацистичкој Немачкој као "човек који је заузео Београд". Клингенберг је касније страдао у савезничкој инвазији на Немачку 1945. Београд је окупирала Прва оклопна армија под вођством генерал-пуковника Евалда фон Клајста. Клајст се сликао испред Скупштине како поздравља тенковског командира 14. априла, 11. оклопна дивизија, која је ушла из Бугарске, је заузела Београд. Немачки губици током инвазије Југославије су били 151 погинлих, 392 рањених и 15 несталих. Немци су заробили 337.468 југословенских војника и 6.028 официра. Али око 300.000 припадника југословенске војске је побегло у планине и рурална подручја. Они ће наставити рат као герилци. Немачка окупација http://serbianna.com/analysis/wp-content/uploads/2011/10/Adolf_Hitlermaribor-300x214.jpg Адолф Хитлер у Марибору, Словенија, 26. априла 1941, са Мартином Борманом и Карлом Волфом. Хитлер је захтевао од својих подређених: "Machen sie mir dieses Land wieder Deutsch!" ("Начините ове земље поново немачким!") Србија је била једина област у распарчаној и окупираној Југославији где је успостављена директна немачка војна окупациона управа. Србија је била једина балканска држава коју су Немачка и Силе Осовине држале под окупацијом током целог Другог светског рата. Шта је био разлог овоме? Немци никада нису могли да контролишу Србију и њено становништво. Без директне немачке окупације, Србија не би могла бити војно и политички покорена. 20. априла 1941, фелдмаршал Валтер фон Браухич, начелник Врховне команде немачке армије (OKH), наредио је успостављање немачке војне управе у окупираној Србији. Војни управник у Србији је био на челу ове управе. Њему су били претпостављени генерал немачке врховне команде и заповедник немачке Друге армије која је окупирала Србију. Главне дужности војног управника су биле излистане у Dienstanweisung (упутство): да обезбеђује железничку линију између Београда и Солуна и пловне путеве на Дунаву, да извршава економске мере Рајхсмаршала Хермана Геринга, који је био опуномоћеник Четворогодишњег плана, и да успоставља и одржава ред и закон. Први војни управник у Србији био је генерал немачког ваздуплоховства Хелмут Ферштер. Њега је у јуну 1941 заменио генерал ПВО Лудвиг фон Шредер. Генерал ваздуплоховства Хајнрих Данкелман је преузео ову дужност када је Ферштер страдао у авионској несрећи месец дана након што је постао управник. Јуна 1941, Немци су довели четири непотпуне дивизије да би држали Србију под окупацијом: 704, 714, 717 и 718 дивизију. Биле су под заповедништвом артиљеријског генерала Паула Бадера. Немачка Друга армија је пребачена на Руски фронт. 9 јуна, по директиви бр.31, Хилтер је спојио командну структуру постављањем Вилхелма Листа за Команданта оружаних снага у Југоисточној Европи. Лист је директно одговарао Хитлеру. Он је био одговоран за безбедност и одбрану Србије и Грчке, а генерал Бадер му је био потчињен. Листов штаб је био у Солуну. Два концепта герилског отпора Као последица немачке окупације, у Србији су се појавила два међусобно супротстављена герилска покрета, тј. покрета отпора. Равногорски четнички покрет је био под заповедништвом пуковника Драгољуба-Драже Михајловића. Имао је седиште у Лондону, где је избегла југословенска влада у егзилу. Герилци под Михајловићем су се бавили саботажама, али нису директно нападали немачке трупе јер су са војне тачке гледишта такви напади били бескорисни. А и зато што им је циљ био да припреме терен за Савезничку инвазију Југославије, до које су очекивали да ће доћи касније у току рата. Михајловић је био против напада на немачке трупе јер није веровао да би то било вредно жртвовања српских живота. Он је стално говорио да не би жртвовао 50 Срба "за било ког Немца или било који део железничке линије". Партизански или комунистички покрет отпора у Србији је заживео у јулу, након немачке инвазије на Совјетски Савез, Операције Барбароса. 3. јула 1941. Тито је сазвао састанак Политбироа Комунистичке партије Југославије у једном београдском предграђу, након што је Јосиф Стаљин позвао на комунистички отпор у окупираним земљама. Сутрадан је Тито издао објаву у којој је позвао на општенародни устанак у Србији. Партизани су успели да освоје Ужице у Западној Србији и да успоставе такозвану Комунистичку Републику. По својој идеологији партизани су били интернационално опредељени и нису потицали из Србије. Јосип Броз Тито је био хрватско-словеначког порекла и био је римокатолик рођен у Хрватској док је ова још била део Аустроугарске империје. Причао је хрватским акцентом и није познавао терен у Србији, где се осећао као странац. Био је војник у аустроугарској армији за време Првог светског рата, заробили су га Руси 1915. и придружио је се Црвеној армији 1918. Борио се на страни Црвене армије од 1918. до 1920. и постао комунистички лидер који ће водити Комунистичку Партију Југославије. Жена му је била Рускиња Пелагија Белоусова, коју је оженио 1919. у Русији. Партизани су хтели да изазову што веће крвопролиће и разарање. Тоје био њихов raison d’etre (смисао постојања). Хтели су да униште прекомунистичке основе и да дају легитимитет комунистичкој владавини после рата, тиме што би демонстрирали да су они ти који су ослободили земљу од немачке окупације. Из тог разлога, снаге под Михајловићем и Титом су се бориле следећи два супростављена концепта герилског отпора. Српско становништво је било жељно да истера Немце из Србије. Српски устанак је стога имао огромну подршку у Србији. И снаге под Михајловићем и снаге под Титом су учествовале у побуни, чак су и сарађивали против Немаца и заједнички учетвовали у акцијама. Ово је угрозило немачку окупацију Србије. Немачке борбене јединице су пребачене на Руски фронт, тако да су Србију држале снаге из непопуњених гарнизона. Немачке полиција и четири немачке дивизије нису могле да угуше побуну. 4. септембра, 125. пешадијски пук је послат у Србију из Грчке као појачање немачким окупационим снагама. 19. септембра Тито и Михајловић су се по први пут састали у Струганику, након што се Михајловић састао са представницима партизана у августу. Циљ им је био да створе заједнички фронт против Немаца. Договорили су се да се међусобно не нападају. Али никакав стваран договор око сарадње није постигнут због различитих концепта отпора које су две стране имале. Други састанак између Тита и Михајловића одржан је 27. октобра у Брајићима, између Ужица и Равне Горе. Капетан Д.Т. "Бил" Хадсон из британске мисије при штабу Драже Михајловића је такође дошао на састанак у Брајићима. Михајловић и Тито нису успели да постигну договор о сарадњи против немачких снага. Наставак у коментару... View full Странице
×
×
  • Create New...