Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'коју'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 42 results

  1. Коју бисте песму радо поделили и са којим чланом форума ? :smiley: Е, за почетак, са братом nikolastojanoviccuprija ( а и са осталом браћом, наравно :smiley: ) би поделио ову ствар. И написаћу за сваки случај назив песме изнад спота да се не дај Боже не деси опет да се спотови измешају па да брука испадне 0104_cheesy
  2. Овде именујте тему која постоји на форуму а коју никада нећете да погледате. ПУТИН ТРАЖИ ИСТРАГУ О АМЕРИЧКОМ СЛЕТАЊУ НА МЕСЕЦ
  3. ...шта сте то купили себи у скорије време и тако сами себе обрадовали....? ...ја, по обичају књигу.....она ме увек обрадује....
  4. Уживо на нашем порталу пратите ново издање "интернет литије" - Не дамо светиње. Интернет литију предводи специјални гост-домаћин, Његово блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован.
  5. Благодарећи Острог ТВ студију на нашем порталу сте пратили директан пренос свете архијерејске Литургије коју је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
  6. Ко ће све имати приступ подациме из електронских дневника, обданишта, болница? Посебно је занимљив пројекат еектронских дневника као и то где су ти подаци похрањени и коме ће бити доступни. Није ли сулудо да приватне компаније и западне службе знају све о нашој деци? Које оцене имају? Када су добили укор? Да ли су и какви таленти? Од чега болују и сл.? Па комјутераши...
  7. Поштовани посетиоци нашег портала, на нашем порталу сте пратили нову епизоду Интернет литије "Не дамо светиње". Интернет литију је предводио протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савјета митрополије црногорско-приморске, а специјални гост је био Горан Ћетковић, предсједник удружења новинара Црне Горе. Доносимо снимак интернет литије коју сте уживо пратили на нашем порталу.
  8. У разговору са протојерејем Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником радија Светигора, причали смо о све учесталијим нападима на Српску православну цркву и Митрополита Амфилохија, који су ескалирали усљед одржавања литија, али и у посљедње вријеме – када је Света Тајна Причешћа доведена у питање од стране богоборачких режимских кругова. *Имате ли утисак да неки медији користе борбу против епидемије корона-вируса за борбу против Цркве? Највеће светиње Православне Цркве називају се ”глибавим”, хришћани се називају ”лизачима кашика”, а свештеници, међу првима – митрополит, изложени малтене псовкама и највулгарнијем вријеђању. У праву сте. Постоји скуп медија који има јединствену уређивачку политику, а која је на жалост вулгарно антиправославна, па и шире од тога, врло неморална, непристојна и антицивилизацијска. Који је стварни разлог за овакву, примитивну кампању против Цркве? Све је, у нашем црквеном животу, саображено мјерама које је држава увела, па чак и оно што нијесмо сматрали неопходним. Просто, учинили смо све што је било у нашој моћи, у циљу постизања друштвеног консензуса и одбране друштва од епидемије и њених посљедица. Обуставили смо сва црквена окупљања – и то у тренутку кад је то држава прописала (ни прије ни послије тога ), чак смо и молитве у храмовима (за које сматрамо да су баш сада потребне) свели на онај облик који укључује само свештенике. Активно смо се укључили у помагање најугроженијима, што смо, уосталом, и до сада радили, јер је то у природи црквеног живота. И поред великог броја литургијских богослужења широм Црне Горе, која су се збила и у првим ”блажим” фазама државних мјера већ проглашене епидемије – немамо ни један једини случај сумње да се на тим народним сабрањима ико заразио, од свих евидентираних обољелих у Црној Гори! Епидемија се сад користи као ”маска” да то раде због наводне забринутости за здравље грађана, не хајући о менталном, културолошком и прије свега моралном загађењу друштва којег они производе. Невезано од вјерских осјећања, ваљда је природно и патриотски познавати оно што је изложено у црногорским музејима, а то су управо путир, кашичица, антиминс као свједоци историје, традиције и културе овог народа: Зато јe несхватљиво да неки који се заклињу овој држави, њеној историји и култури , не чине тo како приличи пa показују несхватљиво незнање и непознавање културе и традиције сопствене државе. *Па који су онда разлози овог напада на Цркву, ако је све тако како Ви кажете? Најкраће – на сцени је патолошка, неразумљива и неконтролисана мржња појединих чинилаца друштвеног живота, од политичара до представника медија према Цркви, православљу у цјелини, нарочито када је у питању православна Црква и њени вјерници у Црној Гори. Не постоји разумно објашњење за појавне облике и ниво мржње са којим смо суочени од стране одређених, врло гласних појединаца. А кад не постоје видљиви и разуму схватљиви разлози, ми у Цркви одавно знамо стварно име и суштину такве појаве, али ћу овдје остати у сфери ”секуларног” исказа. Јасно је да су величанствене литије, непревазиђене и неупоредиве по духу и броју са било чим што се десило у последње вријеме на овим просторима изазвале много фрустрација и ”унутрашњег сагоријевања” код појединаца, па су једва дочекали ванредне мјере Владе како би се макар накратко ослободили за њих неподношљивог притиска слика и атмосфере тог, заправо најљепшег лица Црне Горе. Колико је све то изобличено и далеко од црногорског традиционалног морала, говоре нам тонови којима се пренијела вијест о болести и смрти блаженог спомена епископа ваљевског г. Милутина! Прије свега – ни једна црквена вијест се није у тој мјери приказала, колико та да је ето – и свештеник заражен! А да не говоримо о сатанистичком ликовању у неким текстовима. *Је ли у питању неко идеолошко настојање да се Црква ”криминализује” пред враћање у редовно стање, пред ново окретање питању односа Цркве и државе? Ето, у тим и таквим околностима, про-режимски медији су једва дочекали да на Цркву свале све могуће (измишљене) кривице. У том смислу се слажем са Вама, да ово јесте обављање прљавих послова, пред повратак у редовно стање. Oвако непросвећена и анти-демократска средина (која НИКАДА на демократским изборима није промијенила власт) има неку очараност ванредним стањима, и као да јој погодује једнопартизам са елементима насиља према неистомишљеницима. Овдје не говорим о потребама ванредних мјера у вријеме пандемије, што нико разуман не доводи у питање, него о једној несвакидашњој здушности и одсусутву сваког критичког мишљења у околностима које наликују диктатури. Тако лако се налазе ”мете” и ”дежурни кривци” који ”раде против државе”. Заиста чуди да црногорска Влада, која непрекидно позива грађане на повјерење и послушност није учинила оно што су њихове колеге у свим државама у којима је православна вјера доминантна, а то је договор са представницима Цркве. Не мислим да Црква треба да прописује мјере заштите, али се тиме показује поштовање најстарије институције у Црној Гори која сабира стотине хиљада вјерника и којој грађани највише вјерују. Влада је, међутим, показала да ни у овом важном и драматичном тренутку нема простора за било какав разговор и договор. Е ту видим нешто што наликује оној пропаганди из времена литија. Ни тада се није могло доћи до ријечи о фалинкама закона, колико су нас поједини медији засипали констатацијама да је свака критика закона, уствари – атак на државу. И на јутрошњој прес конферецији ИЈЗ било је новинарско питање којим се додатно врши притисак на здравствене раднике да како знају и умију пронађу везу заражених са богослужењима у Цркви, што ме не би чудило да се у одређеним медијима и појави наредних дана. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. НИ НЕПРИЈАТЕЉУ НЕ БИХ ПРЕПОРУЧИО ДА ПОКУША ДА ПРЕВАРИ ПРАВОСЛАВНЕ СРБЕ У ЦРНОЈ ГОРИ. Био сам у Подгорици на Светосимеоновској литији. Утисак је јединствен и непоновљив. Заједно са десетинама хиљада људи, из једне душе и једног гласа смо Бога молили - Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и све свете Немањиће призивали, ходали поносно улицама Подгорице, певали о нашој мајци Црној Гори, Боки, Светом Василију Острошком, Карађорђевићима и Петровићима, Опленцу и Ловћену, Дечанима и Жичи. Певали смо о светом Кнезу Лазару и Косовским мученицима, али и о бесмртницима за Кошара и Мојковца. Бори се народ за своје светиње, не да их. Бори се за свој идентитет православни и српски, за своје ћирилично писмо, за свог Његоша, Марка Миљанова, за Црњанског и Андрића. Бори се за егзистенцију сопствене деце. Зна народ да није једини циљ отети црквену имовину. Прави циљ је поделити и разорити Светосавску Цркву. Зато се над лицима људи, жена, деце, стараца поносно виоре стотине и стотине тробојки. Неке су везане са крсташ барјацима символизујући вечно народно, духовно и црквено јединство Зете и Рашке, Боке и Шумадије, Херцеговине и Срема, свих наших земаља и крајева. Малициозни и злонамерни кажу да тај наш народ није црквен, да је масовношћу изненадио и свештенство у Црној Гори и политичке главаре, а ја баш мислим да су тамошњи православни Срби изразили суштинску црквеност, хришћанску љубав, пожртвовање и озбиљност. Они никога не искуљчују, без обзира на националност и политичко опредељење. Све позивају и прихватају у заједницу братства и љубави, јер је њихово опредељење да борећи се за себе, своје достојанство и идентитет бране слободу и достојанство других.. Не мало браће Хрвата, муслимана и Црногораца се одазвало. Чини ми се најважнија је озбиљност нашег народа у Републици Црној Гори. Они знају ко су, шта хоће, а шта неће ни по коју цену и припремили су се да ту цену, ако треба и плате. Стога ни непријатељу не бих препоручио да их заводи за Голеш планину и да покуша да их превари. Њихова вера, одлучност и љубав надахњују и охрабрују и мене као човека, хришћанина и епископа. Митрополит загребачко-љубљански +Порфирије Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  10. Зоран Ђуровић: Врела јесен СПЦ коју прорече Ава Римски Не бих правио никакве уводе, јер би се ваљала књига написати за оне који су неупућени. Зато ћу се кратко осврнути на неуралгична питања. 1) Православни Богословски факултет: куда даље? ПБФ нема шта да преговара са БУ. Немогуће је мењати правила док утакмица траје. Са жаљењем ће то приметити и Владица Цветковић, Данас (20.11.2019): ,,Најгоре од свега - а када кажем најгоре ту првенствено мислим на образовни систем једне секуларе државе - јесте то што ово директно мешање Синода у питања наставе и кадровску политику ПБФ (читај: члана БУ), веровали их не, и јесте у складу са основним актом овог факултета (!)“. ПБФ је ушао у склоп БУ са својим специфичним статутом. Он се само треба поштовати, а СПЦ може да искористи прилику да неке тачке још више прецизира да не би долазило до ситуација као што је садашња. Пучисти са ПБФ гледају да добију на времену и да изазову неку ексцесну ситуацију где би могли, како се надају, да се окористе. У том смислу се надају да ће са БУ поништити смену декана Игњатија, јер кобајаги Савет ПБФ није легално изабран. Проблем је вишеструк: Не може се само једно тело прогласити нелегалним а да се све оно што од истог зависи буде легално. Можемо замислити на шта би то личило. Затим, чланови Савета се бирају апсолутном већином, а због подељености гласача, било би га немогуће прогласити. Декан Мидић је зато предложио да се изаберу простом већином, а секретар Војводић је изјавио да је то легално и тако је Савет изабран. У неком замишљеном сценарију и сам избор ВД декана, Златка Матића, био би нелегалан, а он је већ проследио Већу листу са именима кандидата за новог декана, и она је већ прослеђена СУП-у. Сам протођакон Матић не може да опструира избор декана или да га пролонгира, јер по статуту, чл. 19: ,,У случају престанка мандата декана, Савет на истој седници именује вршиоца дужности декана из реда продекана, а на предлог председника Савета, и покреће поступак за избор новог декана“. Ерго, и сам Матић ваља да пази на оно што чини на тренутној функцији. Наиме, епископ Игњатије, због пријатељских веза са еп. Максимом је гледао да га сачува, јер је био саветован од својих непријатеља за које је мислио да су му пријатељи, иако сам му на време саопштио шта мислим о свему томе. Из тог круга ,,пријатеља“ сада га проглашавају за издајицом јер није ишао до краја, а ићи до краја је подразумевало бити рашчињен. Питање је уопште да ли се Игњатије повукао на време, јер закувавање овог проблема ће неумитно имати по њега само један исход. Но, његови ,,пријатељи“ су бескрупулозни људи, а код Максима се да видети на делу како мегаломан уништава све око себе не питајући за цену. Његова парола: Ако ја нисам на ПБФ, онда ни он неће бити под СПЦ! Показује очите знаке душевног поремећаја. Само му се мора признати да је успешан: Игњатије је постао први декан у историји ПБФ који није успео да свој мандат доведе до краја! – Оперативац на терену, поред Б. Шијаковића, је о. Владан Перишић који облеће по БУ не би ли некога окупио у одсудну битку против Синода. Човек се згрануо изразом мржње и гестикулацији у очима Перишића. Не откривам име тог професора са БУ. Овај рат је осуђен на пропаст, јер ће Савет ићи по своме, а СПЦ нема намере да се одрекне свог факултета. Сама зграда је у власништву СПЦ, па пучисти могу да се сместе код назарена или адвентиста, ако то желе. Синод је показао зубе пучистима, и ови нису на то били навикли. Због: само јако, већ су се појавили прелетачи. 2) СПЦ у САД То је, у ствари, главни проблем СПЦ, а који амерички епископи тролују. Гледају да се забашури овим побочним кризама. Остајање без дијаспоре би нас осудило на пропаст као народ. Као превентивну меру СА Синод је поништио све одлуке американаца. После дужег времена ови су прибегли козметици, ваљда у нади да ће Синод спустити гард, па су променили име и сада се напокон зову СПЦ, а не епархије у САД. Опет, док се не деси Сабор у САД, ништа се није урадило, као и док не видимо да су пред САД бирократијом поништили све одлуке претходно донесене, а још ће бити јасније њихове намере када им се поставе администратори на епархијама. Тада ћемо знати колико су били искрени, јер видесмо да смењени епископи: Георгије, Константин, Филарет, Јован, Качавенда не кренуше у расколе, као што је то урадио Артемије. Због оваквог понашања размислио бих о рехабилитацији Георгија, Филарета и Јована. Да сам неко ко се пита, као што се не питам, дао бих ,,американцима“ недељу дана да све пониште пред властима где су регистровани, јер како су знали да се региструју на своју руку, тако ће знати и да се разрегиструју. Ионако већ имају све. Што се тиче ,,американаца“ нисам превише оптимиста, а цела прича је додатно оптерећена и претензијама митрополита Амфилохија, као и безобзирним мешањем Фанара. Да је пак Максим био рашчињен у мају, како сам предлагао, не бисмо имали проблем ПБФ, а и проблем дијаспоре би био далеко мањи и назирало би му се решење. 3) Специјални рат против Синода и СПЦ Сведоци смо свакодневног спиновања медија против СА Синода и СПЦ. Поверљива документа се предају у руке новинара, и то све иде преко епископâ, односно са њиховим благословом. Етикетација је једноставна: Синодалци су глупи, затуцани, превазиђени, они који нас враћају у прошлост, вучићевци и сл. Максим, Григорије, Игњатије, Амфилохије, Атанасије, Добријевић, Лонгин, Тедосије итд. су све супротно томе. Ево неколико примера: Жељка Јевтић: Владика Давид и Синод не верују да је човек био на месецу (Блиц, 16.11.2019): ,,Како 'Блиц' сазнаје, Вујић, члан чувене 'српске седморке', групе која је радила на програму 'Аполо', није добио орден јер када је дошао тај предлог на дневни ред седнице Синода, владика крушевачки Давид се успротивио. - Човек није слетео на Месец - рекао је владика Давид. Исто Политикон: ,,Иринеј Буловић забранио доделу ордена последњем живом Србину који је радио на Аполо програму, јер не верује да је човек слетео на Месец!... овај предлог [Добријевићев] одбачен је након интервенције Епископа Бачког Иринеја Буловића и Епископа Крушевачког Давида, који су као образложење изнели 'да они не верују да је човек слетео на Месец'. Да није тужно, било би смешно, међутим предлог да се СПЦ захвали једном од најпознатијих и најугледнијих Срба на читавом свету, одбијен је. Епископ Бачки Иринеј из дана у дан наноси све већу штету угледу СПЦ, а врхунац његових активности је став 'да човек није слетео на Месец'. Највероватније зато не треба да нас чуди ни његов став у којем доделу ордена Александру Вучићу образлаже тиме да 'Вучић брани Косово' (овде)”. Тако су синодалци постали теоретичари завере, затуцани и вучићевци. Ништа даље од истине. У разговору са заинтересованима сам добио тај одговор. Програм Аполо је био у склопу Хладног рата и зато је идеолошки оптерећен, а не да је одликовање одбијено зато што се не верује у слетање на месец. Такође, на молбу поукаша, попричао сам и са миртополитом Порфиријем око звучних записа који су се појавили на нету (овде и овде), и објаснио ми је да је предавање управо било како се праве фејк вести, а његове изјаве су биле прекрајане. Да је постављање било од злонамерних види се и из чињенице да је кријући био сниман. Дакле, његово образложење је било на линији онога што сам написао у коментарима на Поукама (овде) иако нисам знао причу. Иако смо имали неко приближавање ,,синодској“ линији од митрополита Амфилохија, десио нам се његов дружбеник, пензионисани епископ Атанасије, са својим делиричним изјавама против Синода, што су ,,пријатељски“ медији ухватили у лету, јер их Атанасије пере од антицрквеног деловања. Тако (овде) Владика Атанасије: Епископ бачки се видно лакта да буде патријарх. Владика Максим је похвала православља. Напад на медије није став СПЦ. Коментаришући прославу 800 година аутокефалности СПЦ: „Могло је бити и боље, али то је организовао Синод. Овај Синод, са овим патријархом није, да кажем искрено, није прави одраз и израз наше јерархије“. „После су у Жичи архијереји покренули иницијативу да се одржи Сабор сада, јер по канонима имају два Сабора, један пролећни, а један јесењи. Код блаженопочившег патријарха Павла се то поштовало. Ово сада, ја не могу да схватим. Могу да кажем господин епископ бачки (Иринеј) је тај који не дозвољава да ја будем на Сабору, иако је била одлука из времена патријарха Павла да ме позивају, али ја се не осећам запостављено“. Атанасије тврди да је епископ бачки Иринеј преузео Патријаршију у Београду. „Ја сам то рекао патријарху и писао му, скоро да му је преузео Патријаршију“. Он је и осудио незаконито уклањање еп. Максима и проф. Марка Вилотића са ПБФ, „приватизовање“ званичног сајта СПЦ и чињеницу да му се не дозвољава објављивање текстова у „Православљу“. „Владика Максим је писмен, учен и честит човек, али по сваку цену хоће да га протерају. Тобож, није у неким иступима православан, али Амфилохије и ја направили смо један реферат, да је човек потпуно православан. То што је он поменуо индијску филозофију, то је и Николај (Велимировић) помињао“. Коментаришући званично саопштење на сајту СПЦ за антицрквену харангу, он сматра да то није званична осуда СПЦ. „То није став СПЦ, то је став дотичног господина (еп. Иринеја), па нека се он с њима расправља, с тиме нема везе Сабор архијереја. Углавном, неће то проћи и не може проћи таква брука да смени владику Максима који је похвала православља целога“ (видео). Једном речју, за Атанасија овај Патријарх није његов патријарх, овај Синод није његов Синод, ова Црква није његова Црква. Јевтић заборавља да је млади Николај говорио о источној мудрости, што ће касније нестати из његовог дискурса, док он и Амфилохије не причају ништа о дарвинизму који Максим заступа. Можда је и њих у међувремену обратио на теорију еволуције... Заборавља да је он неканонски постао захумско-херцеговачки еп., јер канони забрањују прелазак са епархије на епархију. Болна је пак ова његова опседнутост Бачким, а видело се да је лагао да није позван у Жичу, јер је тамо примио панагију, коју је после театрално вратио јер је кобајаги тек касније сазнао за одликовање АВ! Приче за малу децу, јер је знао за бојкот Бећковића и Ломпара. Но, видело се поодавно да је он изгубио сваки компас, па се не треба чудити ни потезима његове духовне деце. Идеолози и покровитељи ове кампање против Патријарха и Синода су Амфилохије и Атанасије, две ударне песнице Григорије и Максим, а онда, као саучесници, око осморица епископа који су потписали захтев за ванредним сабором. Они су мањина у Сабору СПЦ, али ,,'ватају на галаму“. Надају се да нешто улове у мутном. Антисинодални Амфилохијеви потези се не могу олако заборавити. Он и даље има велику моћ у СПЦ, али и могућност да спаси образ. То ће се видети само у пракси, повлачењем кохерентних и константних потеза. Рим, 24.11.2019 View full Странице
  11. У интервјуу за Спутњик уочи црквено-народног Сабора у Никшићу митрополит црногорско-приморски Амфилохије најављује да ће прочитати поруку Ђукановићу од цариградског патријарха. Он истиче да Српска црква није никаква верска заједница, него Црква Христова у Црној Гори која постоји осам векова и поручује: — Мошти Светог Василија ће сигурно бити сутра на Сабору, оне су за то припремљене, а верујем да ће доћи и доста народа, монаштва, свештенства. Прoчитаћемо Ђукановићу и писмо цариградског патријарха, где он говори о томе да Митрополија црногорска никад није била аутокефална, као што и није, као и да је једина нормална црква у Црној Гори Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве. Порука је дошла и од Московске патријаршије — Ми имамо и одлуку Синода Московске патријаршије с тим у вези, где се потврђује то исто. Руска црква је у своје време подржала Митрополију, нарочито почетком 19. века, чак и читав 18. век је подржавала, а у Санкт Петербургу је сахрањен и митрополит Василије Петровић и на његовом гробу пише: Митрополит црногорски, егзарх српскога трона пећкога. То пише у Петрограду, јер је он то и био. Он је чак тражио од Синода Руске цркве да обнови Пећку патријаршију, али то није било могуће. Зато је Руска црква од 1833. године прихватила да рукоположи Петра Другог Петровића Његоша, а онда и да рукополаже и остале митрополите. И не само то. Благодарећи томе, та митрополија која је извојевала слободу, која није прихватила да се потчини Цариградској патријаршији у то време, после укидања Пећке патријаршије и која је водила борбу за ослобођење од Турске и успела, и јесте она која је створила Црну Гору. Српска црква није од јуче Сада се спрема нови Закон о верским заједницама у Црној Гори... — Наша основна примедба је што се у том закону не помиње црква. Они нам не признају име које ова установа носи две хиљаде година. Ја нисам никаква верска заједница, ја сам Црква Христова у Црној Гори и ова наша црква православна, црква српска, Пећка патријаршија која постоји осам векова, није установа од јуче. А они то игноришу и свој предлог закона заснивају да не кажем на лажи — да је као наводно Митрополија црногорска црногорска црква, да је она престала да постоји 1918. године, да је не знам ко њу окупирао — и то Српска православна црква којој ова Митрополија припада осам векова. Председник Мило Ђукановић рекао је у Скупштини да СПЦ није постојала 1918. године... — Он је, нажалост, прихватио ту лаж коју посебно форсира ова секта која ту постоји, а која је себе прогласила за аутокефалну црногорску цркву, а у ствари је безглава. Главе нема ни тај који се приказује као њена глава. То је рашчињени свештеник Цариградске патријаршије... То је групица црквених деликвената које сад ова власт подржава, коју буквално плаћа, даје им новац да могу да опстану и да постоје, а која суштински нема никаквог утицаја у народу. И име које су узели, и начин на који се понашају — а покушавају да отму и име и достојанство Митрополије црногорске која ту постоји кроз векове. А то подржава садашња власт и то ни за ту власт није добро, ни за Црну Гору, јер Црна Гора постоји као независна држава од 2006. године. Ми као црква нисмо против државе, ми само тражимо од државе да се понаша на правни, нормални начин, да доноси законе који су сагласни са вековним предањем Црне Горе, и са савременим, модерним европским законодавством. Ништа друго не тражимо. Како коментаришете то да црногорске власти негирају то да је Митрополија, да је Црква створила Црну Гору? — Раније се овде звала Зета, па када је зетски митрополит прешао на Цетиње и постао цетињски митрополит и тај крај је почео да добија назив Црна Гора. Дакле, Црна Гора је добила назив по Митрополији. Дух Брозових пионира Митрополија је крстила државу по имену... — Митрополија је родила Црну Гору. А та митрополија је 1918. године одлуком Светог Синода цркве у Краљевини Црној Гори прва васпоставила јединство Пећке патријаршије, са Митрополијом у Србији. Она је била подстицај да се васпостави Пећка патријаршија која је онда потврђена и од Цариградске патријаршије 1922. године и призната од свих помесних православних цркава до данас. То је оно што је историјска чињеница. Нажалост, треба бити искрен у том погледу — оно што ради садашња власт у Црној Гори, то је директни наставак лењинизма и стаљинизма. Оно што је покушао Лењин, да створу живу обновљенску цркву у Русији, прогонећи патријарха Тихона и убијајући хиљаде свештеника и епископа, исто се то догодило и овде у Црној Гори. Наши комунисти су убили митрополита Јоаникија, побили преко 120 свештеника, затворили су 1953. митрополита Арсенија и осудили га на 11 година затвора на правди Бога, прогонили митрополита Гаврила зато што је бранио да се сруши црква на Ловћену. И сада исти тај дух настављају њихови наследници, јер су практично ови који управљају Црном Гором Брозови пионири. То је комунистички, партијски однос према цркви, не знајући ни шта је црква, него имајући своје партијско-идеолошко мишљење. Они су сада ставили у програм да желе да обнове црногорску цркву... — Која то партија на свету ствара цркве? Једна је ова која сада влада Црном Гором да они славе своју цркву. Не верујући у постојећу и поистовећујући себе као власт и као партија са државом. Црна Гора је међународно призната држава и не доводимо под знак питања државу, али не можемо дозволити да једна власт, која је у ствари комунистичка, угрожава цркву. Наши комунисти су одузели доста црквене имовине, сад ови који би требало да врате ту имовину, што је и тражено од Европског парламента, хоће још и храмове да одузму. Позив на братску слогу За 24. децембар је заказано заседање Скупштине, а очекује се да ће се 26. децембра на дневном реду наћи тај закон. Може ли да се спречи да тај закон буде донет? — Ми их молимо да дођу сутра у Никшић, позвали смо и њих, а и наше муслимане и римокатолике, не само православне. Овде је обичај већ 350 година да долазе сви за помоћ од Бога, не само православни, него и муслимани и католици. Уместо да прослеђују такве законе, ми их зовемо да дођу и они. То је позив на братску слогу, на помирење народа, а не на свађе. А шта су они урадили? Они, ова власт, склопили су уговор са Ватиканом и исламском и јеврејском верском заједницом. Ми смо дали свој предлог 2011/2012. године, али они нам нису ни одговорили. И 2015, кад је изнет први предлог закона, поднели смо 5.000 примедби, али никад нису одговорили ни на те примедбе. Ево, сада смо поново доставили и њима и међународној јавности своје примедбе на предлог закона. А тврде да су испоштовали све. И препоруке Венецијанске комисије. Тврде и да је било разговора са најмногобројнијом црквом у Црној Гори... — Са црквом која је родила Црну Гору. Надамо се у Бога да ће их уразумити, али се надамо и у помоћ међународне заједнице, јер се они очигледно на трезвенији начин односе према томе, иако не воле да се мешају у унутрашње послове Црне Горе. То и разумем, али њихово расположење и држава посебно православних, и Грчке и Русије, кристално је јасно. Чак и европске државе сматрају да то није нормално. Огласила се и ЕУ... — Ми се надамо да ће Бог уразумити ову групицу која сада влада, ти наши Титови пионири… И оно што је најгоре, чак и оно што је комунизам оставио у њој, што је народ градио, стотине предузећа, сада је опљачкано, а једна група људи су постали милионери. Сад је остало само да и цркву опљачкају и то је сва прича. Црква, иако у тешкоћама, успела је да обнови преко 700 храмова, да сагради катедрални храм у Подгорици, који су освештали московски и цариградски патријарх и то је било њихово последње саслуживање. Ја се сада поново молим Богу да дођу и цариградски и московски патријарси. Нада у јединство у православљу То је једини храм који су освештали обојица... — Ја се надам да ће они поново доћи после ове несреће у Украјини да се овде у Црној Гори састану и да се обнови јединство православне цркве. Јер то што се догодило са Украјином, са том лажном црквом, једна је од рана. Нажалост, ту је штета што се умешао цариградски патријарх. Цариград је престолна црква, али то не значи да је глава цркве, јер у православљу је глава цркве сам Господ Христос, нема друге сем те. А он је у одлуци о украјинској цркви написао да је глава цркве, што је потпуно папско тумачење које је на срамоту Цариградске патријаршије. Чини се да власт у Подгорици користи сукоб око украјинске цркве? — Оно што су урадили са Московском патријаршијом и Украјинском православном црквом, укидајући одлуке патријарха Дионисија Четвртог из 1686. године и тиме реметећи јединство Московске патријаршије, признато пре више од 300 година, тиме дају знак да имају право да укидају све аутокефалије које је дала Цариградска патријаршија. Ако може тамо да укида, зашто онда не може да укида аутокефалију и Српске цркве, Атинске архиепископије и других цркава. И не само то. Тим својим гестом поништили су одлуке Сабора на Криту из 2016. године који је имао васељенски значај, када је потврђено да постоји 14 аутокефалних цркава у њиховим канонским границама. Цариград се огрешио и о Сабор који је одржан, и о вековна предања православне цркве, не само о Московску патријаршију и Украјинску православну цркву. Створио је раскол, припремио један раскол православне цркве који је катастрофалан. Боже опрости, то подсећа на оно што се десило у 11. веку. Неће дати Бог, у сваком случају, тако нешто, али није добро, није здраво и надајмо се да ће Цариград да се поправи. Много је значајно оно што је предложио јерусалимски патријарх, сазивање свеправославног саветовања, јер је Јерусалимска патријаршија једина „мајка црква свих цркава“. Цариградска јесте мајка наших словенских цркава, али све цркве, читаво хришћанство се родило из Јерусалима. Надајмо се да ће позив јерусалимског патријарха прихватити и Цариград. Ми остали смо то прихватили, и Московска патријаршија, да се свеправославно, свесаборски реше та питања. Једино тако могу да се реше. Извор: Спутњик
  12. Овде су неки упали у заблуду мислећи како свештениково помињање светитеља пред Богом представља молитву за њих, а не благодарност. Не знам где су они нашли повода за таква размишљања. Јер, повода за такво веровање не могу пронаћи ни у радњама које се овде обављају ни у речима којима се служба савршава. 2. Из самих свештених радњи јасно је да оне не допуштају да се тако нешто и помисли. Јер, ако се Црква моли за светитеље, онда би свакако требало да тражи све оно што иначе увек тражи. А шта је то што тражи за умрле? То је отпуштење грехова, наслеђе Царства, покој у наручју Авраамовом заједно са светима, који су стекли савршенство. То је молитва Цркве, и осим овога она ништа више не тражи за своје упокојене. На то је ограничена наша молитва Богу. Јер, није допуштено да човек тражи све што зажели, него и у томе постоји закон и граница коју није допуштено преступити. „… Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, односно поучава нас за шта треба да се молимо. Тако су ове речи схватили учитељи Цркве. 3. Према томе, погледај има ли у било којој служби или молитвословљу нешто осим онога што је речено – и нећеш ништа пронаћи. 4. Помолиће се, дакле, свештеници за отпуштење грехова оних који су без кривице као да је кривица још увек на њима; помолиће се да свети нађу покоја међу светима као да они још нису свети; помолиће се за савршенство савршених као да они још нису савршени. 5. Тако, свакако, греше – на један или на други начин. Наиме, или признају блаженство и савршенство светих, те тиме вољно празнослове пред Богом упућујући непотребне молитве за свете; а то више приличи људима који се изигравају са Божанством неголи свештеницима. Или се, опет, мислећи да тиме користе светима, озбиљно моле за њих, чиме одричу њихову славу. То не представља хулу само на светитеље, већ и на Самога Бога, као да Он, тобоже, није одржао Своја обећања којима је обећао даће прославити свете и да ће им предати Царство. 6. Оба ова начина представљају праву хулу. С једне стране, светима у потпуности признају блаженство, а са друге стране, поступају као они који светима одричу блаженство. Јер оне, за које верују да су блажени, да су уврштени међу синове и да су наследници Царства, проглашавају ненаграђенима и презренима и кривима тиме штосе на такав начин моле за њих. 7. Тако се, дакле, из самих ствари види да је неумесно сматрати да жртва коју Црква за своје свете приноси Богу, има својство прозбе. 8. Погледајмо и саме речи молитве: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле увери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника, преминулог у вери. Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; за светог Јована, пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне апостоле (… ) и за све твоје свете, чијим молитвама посети нас, Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица Твога. 9. То су речи молитве, и нема у њима никакве прозбе упућене Богу за свете, нити свештеник за њих иште нешто од онога што је уобичајено. Али, кад помиње остале престављене вернике, он одмах придодаје прозбу за њих, јер каже: Упокој их где сија светлост Лица Твога. Но, кад је о светима реч, дешава се сасвим обратно: не само да се не моли за њих, него их чак позива у заштиту. Јер, тек што помене и поброји светитеље, свештеник додаје: чијим молитвама посети нас, Боже. 10. Оно, међутим, што највише показује да ове речи не представљају неку прозбу и искање од Бога, већ благодарност Богу за светитеље, јесте то што је у ово набрајање уврштена и Мајка Божија. Јер, не би она ту била уврштена да је онима који су овде побројани, потребно икакво посредништво, и то не само од стране човечанског свештенства, него и од стране анђела; јер је она и од тих најузвишенијих духова неупоредиво светија. 11. Али, рећи ће неко, Христос је Онај Који ову свештену радњу савршава. Према томе, шта је чудно у томе ако Он и посредује за светитеље и за саму Своју Мајку? 12. Али, нема никаквог разлога да то чини; јер није то начин Христовог посредовања. Он је заиста постао „посредник између Бога и људи“, али не уз помоћ неколико речи и молитава, но Самим Собом; тиме што је Он исти и Бог и човек, сјединио је Бога са људима постављајући Себе као заједничку међу двеју природа. Мислити да Он увек посредује у молитвама свете Литургије, то је сасвим погрдно и неумесно. 13. Иако је Христос Онај Који савршава свету Литургију, ипак нећемо Њему приписати све што се на тој служби чини и изговара. Наиме, дело и циљ ове свете Тајне, односно освећење Дарова и освећење верника, Он Сам остварује, а молитве и молбе и прозбе у вези са тим приноси свештеник; јер оно прво припада Господу, а ово друго слузи. Свештеник се моли, Он испуњава молитве; Спаситељ дарује, а свештеник благодари за то што је даровано; свештеник приноси Дарове, а Господ их прима. Приноси, наравно, и Господ, али он Оцу приноси Самога Себе и ове Дарове, кад они постану Он Сам, односно кад се претворе у Његово Тело и Његову Крв. А пошто Самога Себе приноси, због тога се и вели да је Он исти и Који приноси и Који се приноси и Који прима; Он приноси и прима као Бог, а приноси се као човек. Но, Хлеб и Вино, који су још увек Дарови, приноси свештеник, а прима их Господ. 14. Којим чином Он прихвата ове Дарове? Освећујући их и претварајући их у Своје Тело и у Своју Крв. А у складу са оним што смо већ рекли, примање значи усвајање. То је начин на који Христос савршава ову свештену радњу. То је оно што сачињава Његово свештенство. 15. Но, ако и поред овога што је речено, неко ипак тврди да литургијске молитве – или све, или само поједине од њих – представљају речи Христове, тај се не разликује много од оних непобожних који су се дрзнули да оспоре славу Његову. Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу. Прочитај и ону молитву у којој свештеник помиње светитеље, а коју они дрско приписују Христу, и нећеш у њој пронаћи ништа што приличи Сину равночасном са Оцем, него све речи у њој приличе слугама. Пре свега, ово није Евхаристија само једног човека, него заједничка благодарност свеколиког људског рода;у њој благодаре људи који су сагрешили, али које ипак није напустило човекољубље Божије. Затим, ова благодарност није упућена само Оцу, него и Сину и Духу Светоме; у њој верници помињу и Мајку Божију, као што слуге помињу своју господарицу, и траже да се њеним заступништвом и заступништвом светитеља удостоје и посете Промисла Божијег. 16. Шта ово има заједничко са једним Господом, Јединородним Сином Божијим, безгрешним, Господом свега? Благодаримо, вели, Теби и Јединородноме Сину Твоме. Па зар Христос благодари Јединородноме Сину Божијем? Јер, ево, тада ће бити два сина; у складу са безумљем Несторијевим. Толико је безбожно и неразумно сматрати да Христос заступа светитеље и приписивати Му такво заступништво и посредништво! 17. Показало се, дакле, да није у томе смисао ових свештених образаца. Оно што преостаје јесте да ове речи не представљају прозбу, негоблагодарност. 18. Да, рећи ће неко, али то не допушта израз за, који очито има прозбено значење, пошто овај предлог то хоће да назначи. Но, то није обавезно; јер он не показује увек прозбу. Наиме, користимо ову реч не само када молимо, него и када благодаримо. То се може видети на многим примерима, па и у самој молитви о којој је реч. За све то, каже молитва, ми благодаримо Теби и Јединородноме Сину Твоме и Духу Твоме Светоме…, за сва знана и незнана… доброчинства, благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. Видиш ли да се реч за и при благодарењу користи. Према томе, нема никаквог оправдања за ову заблуду. 19. Тако је, дакле, немогуће да помињање светих представља прозбу. Да је то помињање благодарствено, најпре показује чињеница да није прозбено. Јер, сигурно мора бити једно од ово двоје – или прозбено или благодарствено будући да само на та два начина помињемо Богу сва она добра која нам чини, било да хоћемо да их примимо, било да смо их већ примили; тако оно прво бива прозба, а ово друго благодарност. Ово помињање показује и то да савршенство које светитељи стичу, представља највећи дар који Бог даје људима, и због тога је неприлично да Црква не исповеда захвалност Богу за своје свете. А опет, зашто савршенство светитеља називам највећим од свих дарова које Бог даје човеку? Па она цела јесте дар Божији! Јер, од свих добара која је Бог учинио роду људском, ово је врхунац и циљ: хорови светих; а због тога добра створено је за нас небо и земља и све што је видљиво. Због тога постоји рај, због тога су пророци, због тога је Сам Бог примио на Себе тело, због тога су речи Божије, Његова дела, Његова страдања, Његова смрт: да би се људи са земље преселили на небо и да би постали наследници тамошњег Царства. 20. Према томе, ако у овој свештеној служби постоји благодарност, и ако су Дарови благодарствени исто као што су и прозбени, тада је нужно да главни разлог и полазиште Евхаристије буду савршени светитељи. 21. Уосталом, шта је то што нам Евхаристија пружа? Зар није то чињеница да смо тражили и да смо тражено добили? То је свакоме јасно. Према томе, оно због чега благодаримо, истоветно је са оним што тражимо. 22. Дакле, шта је то што Црква тражи од Бога? То је оно што ју је Сам Господ научио да тражи, односно то је Царство Његово, како би га верници наследили и како би постали свети као што је свет Он Који их је на то позвао. Ако та добра Црква тражи и моли од Бога, јасно је да за њих и благодари. Наиме, моли се да верници буду савршени у светости, и зато је природно и неопходно да благодари Богу за оне свете који су већ савршени у светости. Због те благодарности Богу за светитеље, ова служба се и назива Благодарење. Јер, иако Црква на овом месту помиње и много другога, светитељи ипак представљају испуњење свих ових захтева, те она благодари за савршенство које су светитељи стекли. Јер, све што је Господ учинио, учинио је да би сабрао хор светих, а тако и Црква, када слави Бога за сва она добра, чини то гледајући на хор светих. Зато је Спаситељ предао ову Тајну благодарећи Оцу, јер је са Њим требало да нам отвори небо и да тамо сабере овај сабор првородних.[30] Дакле, Црква се на Њега угледа када Дарове приноси не само на прозбени него и на благодарствени начин. Наравно, ово показује и на друге начине, а особито молитвом у којој је садржан сав циљ свете Литургије. Наиме, пошто наброји све што нам је Бог даровао и пошто заблагодари за све, те на концу помене како је Господ дошао у телу, предао нам ове свете Тајне и поручио да и ми тако исто чинимо, молитва овако завршава: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: крста, па набројавши све што после крста следи, каже: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. 23. Видиш ли? Сећамо се, вели, Твојих доброчинстава и зато Ти ове Дарове приносимо. У томе и јесте благодарност: да Даровима указујемо почаст своме Добротвору за добра која нам је подарио. А затим, још јасније исказујући своју благодарност, каже: Приносећи Ти ове дарове, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. У томе је, вели Црква, смисао приношења Дарова: у слављењу, у благодарењу, у прозби, као што смо од самог почетка говорили; тако да то приношење истовремено буде и благодарност и прозба. 24. Ово чинимо, вели Црква, сећајући се две ствари: заповести коју нам је Он дао, говорећи: „Ово чините за мој спомен“, и свега што се нас ради збило. Јер, уопште, сећање на доброчинства која су нам учињена, подстиче нас на то да узвратимо, те да и ми нешто принесемо Ономе Који нам је небројена добра даровао; а сећање на заповест учи нас томе какво треба да је наше уздарје и које дарове треба да принесемо. Приносимо Ти онај исти принос који је и Јединородни Твој Син принео Теби, Богу и Оцу; и приносећи га, благодаримо јер је и Он, приносећи Ти Дарове, благодарио. Због тога ми овоме приносу Дарова не прилажемо ништа своје; јер ни сами Дарови нису наше дело, него Твоје; јер Ти си Саздатељ свега. Нити овај начин служења представља наш изум, нити смо га ми сами зажелели, нити смо сами себе покренули на овакво служење, него си нас Ти томе научио, и Ти си нас, преко Јединороднога Сина, на то подстакао. Због тога, све ово што приносимо, потиче од онога што си нам Ти дао; све је ово Твоје због свега и за све. 25. Тако и за сам евхаристијски принос изнова дугујемо Богу благодарност јер ништа од овога приноса није наше, него је све Његов дар; јер чак и то да желимо и да обављамо приношење, није наше – Он је Тај „Који чини у вама“, како вели божански Апостол. Због тога се у молитвама и каже: Благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. 26. То је, дакле, оно што нас учи да помињање светих на светој Литургији не представља прозбу упућену Богу за њих, него благодарност. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Зоран Ђуровић: Врела јесен СПЦ коју прорече Ава Римски Не бих правио никакве уводе, јер би се ваљала књига написати за оне који су неупућени. Зато ћу се кратко осврнути на неуралгична питања. 1) Православни Богословски факултет: куда даље? ПБФ нема шта да преговара са БУ. Немогуће је мењати правила док утакмица траје. Са жаљењем ће то приметити и Владица Цветковић, Данас (20.11.2019): ,,Најгоре од свега - а када кажем најгоре ту првенствено мислим на образовни систем једне секуларе државе - јесте то што ово директно мешање Синода у питања наставе и кадровску политику ПБФ (читај: члана БУ), веровали их не, и јесте у складу са основним актом овог факултета (!)“. ПБФ је ушао у склоп БУ са својим специфичним статутом. Он се само треба поштовати, а СПЦ може да искористи прилику да неке тачке још више прецизира да не би долазило до ситуација као што је садашња. Пучисти са ПБФ гледају да добију на времену и да изазову неку ексцесну ситуацију где би могли, како се надају, да се окористе. У том смислу се надају да ће са БУ поништити смену декана Игњатија, јер кобајаги Савет ПБФ није легално изабран. Проблем је вишеструк: Не може се само једно тело прогласити нелегалним а да се све оно што од истог зависи буде легално. Можемо замислити на шта би то личило. Затим, чланови Савета се бирају апсолутном већином, а због подељености гласача, било би га немогуће прогласити. Декан Мидић је зато предложио да се изаберу простом већином, а секретар Војводић је изјавио да је то легално и тако је Савет изабран. У неком замишљеном сценарију и сам избор ВД декана, Златка Матића, био би нелегалан, а он је већ проследио Већу листу са именима кандидата за новог декана, и она је већ прослеђена СУП-у. Сам протођакон Матић не може да опструира избор декана или да га пролонгира, јер по статуту, чл. 19: ,,У случају престанка мандата декана, Савет на истој седници именује вршиоца дужности декана из реда продекана, а на предлог председника Савета, и покреће поступак за избор новог декана“. Ерго, и сам Матић ваља да пази на оно што чини на тренутној функцији. Наиме, епископ Игњатије, због пријатељских веза са еп. Максимом је гледао да га сачува, јер је био саветован од својих непријатеља за које је мислио да су му пријатељи, иако сам му на време саопштио шта мислим о свему томе. Из тог круга ,,пријатеља“ сада га проглашавају за издајицом јер није ишао до краја, а ићи до краја је подразумевало бити рашчињен. Питање је уопште да ли се Игњатије повукао на време, јер закувавање овог проблема ће неумитно имати по њега само један исход. Но, његови ,,пријатељи“ су бескрупулозни људи, а код Максима се да видети на делу како мегаломан уништава све око себе не питајући за цену. Његова парола: Ако ја нисам на ПБФ, онда ни он неће бити под СПЦ! Показује очите знаке душевног поремећаја. Само му се мора признати да је успешан: Игњатије је постао први декан у историји ПБФ који није успео да свој мандат доведе до краја! – Оперативац на терену, поред Б. Шијаковића, је о. Владан Перишић који облеће по БУ не би ли некога окупио у одсудну битку против Синода. Човек се згрануо изразом мржње и гестикулацији у очима Перишића. Не откривам име тог професора са БУ. Овај рат је осуђен на пропаст, јер ће Савет ићи по своме, а СПЦ нема намере да се одрекне свог факултета. Сама зграда је у власништву СПЦ, па пучисти могу да се сместе код назарена или адвентиста, ако то желе. Синод је показао зубе пучистима, и ови нису на то били навикли. Због: само јако, већ су се појавили прелетачи. 2) СПЦ у САД То је, у ствари, главни проблем СПЦ, а који амерички епископи тролују. Гледају да се забашури овим побочним кризама. Остајање без дијаспоре би нас осудило на пропаст као народ. Као превентивну меру СА Синод је поништио све одлуке американаца. После дужег времена ови су прибегли козметици, ваљда у нади да ће Синод спустити гард, па су променили име и сада се напокон зову СПЦ, а не епархије у САД. Опет, док се не деси Сабор у САД, ништа се није урадило, као и док не видимо да су пред САД бирократијом поништили све одлуке претходно донесене, а још ће бити јасније њихове намере када им се поставе администратори на епархијама. Тада ћемо знати колико су били искрени, јер видесмо да смењени епископи: Георгије, Константин, Филарет, Јован, Качавенда не кренуше у расколе, као што је то урадио Артемије. Због оваквог понашања размислио бих о рехабилитацији Георгија, Филарета и Јована. Да сам неко ко се пита, као што се не питам, дао бих ,,американцима“ недељу дана да све пониште пред властима где су регистровани, јер како су знали да се региструју на своју руку, тако ће знати и да се разрегиструју. Ионако већ имају све. Што се тиче ,,американаца“ нисам превише оптимиста, а цела прича је додатно оптерећена и претензијама митрополита Амфилохија, као и безобзирним мешањем Фанара. Да је пак Максим био рашчињен у мају, како сам предлагао, не бисмо имали проблем ПБФ, а и проблем дијаспоре би био далеко мањи и назирало би му се решење. 3) Специјални рат против Синода и СПЦ Сведоци смо свакодневног спиновања медија против СА Синода и СПЦ. Поверљива документа се предају у руке новинара, и то све иде преко епископâ, односно са њиховим благословом. Етикетација је једноставна: Синодалци су глупи, затуцани, превазиђени, они који нас враћају у прошлост, вучићевци и сл. Максим, Григорије, Игњатије, Амфилохије, Атанасије, Добријевић, Лонгин, Тедосије итд. су све супротно томе. Ево неколико примера: Жељка Јевтић: Владика Давид и Синод не верују да је човек био на месецу (Блиц, 16.11.2019): ,,Како 'Блиц' сазнаје, Вујић, члан чувене 'српске седморке', групе која је радила на програму 'Аполо', није добио орден јер када је дошао тај предлог на дневни ред седнице Синода, владика крушевачки Давид се успротивио. - Човек није слетео на Месец - рекао је владика Давид. Исто Политикон: ,,Иринеј Буловић забранио доделу ордена последњем живом Србину који је радио на Аполо програму, јер не верује да је човек слетео на Месец!... овај предлог [Добријевићев] одбачен је након интервенције Епископа Бачког Иринеја Буловића и Епископа Крушевачког Давида, који су као образложење изнели 'да они не верују да је човек слетео на Месец'. Да није тужно, било би смешно, међутим предлог да се СПЦ захвали једном од најпознатијих и најугледнијих Срба на читавом свету, одбијен је. Епископ Бачки Иринеј из дана у дан наноси све већу штету угледу СПЦ, а врхунац његових активности је став 'да човек није слетео на Месец'. Највероватније зато не треба да нас чуди ни његов став у којем доделу ордена Александру Вучићу образлаже тиме да 'Вучић брани Косово' (овде)”. Тако су синодалци постали теоретичари завере, затуцани и вучићевци. Ништа даље од истине. У разговору са заинтересованима сам добио тај одговор. Програм Аполо је био у склопу Хладног рата и зато је идеолошки оптерећен, а не да је одликовање одбијено зато што се не ерује у слетање на месец. Такође, на молбу поукаша, попричао сам и са миртополитом Порфиријем око звучних записа који су се појавили на нету (овде и овде), и објаснио ми је да је предавање управо било како се праве фејк вести, а његове изјаве су биле прекрајане. Да је постављање било од злонамерних види се и из чињенице да је кријући био сниман. Дакле, његово образложење је било на линији онога што сам написао у коментарима на Поукама (овде) иако нисам знао причу. Иако смо имали неко приближавање ,,синодској“ линији од митрополита Амфилохија, десио нам се његов дружбеник, пензионисани епископ Атанасије, са својим делиричним изјавама против Синода, што су ,,пријатељски“ медији ухватили у лету, јер их Атанасије пере од антицрквеног деловања. Тако (овде) Владика Атанасије: Епископ бачки се видно лакта да буде патријарх. Владика Максим је похвала православља. Напад на медије није став СПЦ. Коментаришући прославу 800 година аутокефалности СПЦ: „Могло је бити и боље, али то је организовао Синод. Овај Синод, са овим патријархом није, да кажем искрено, није прави одраз и израз наше јерархије“. „После су у Жичи архијереји покренули иницијативу да се одржи Сабор сада, јер по канонима имају два Сабора, један пролећни, а један јесењи. Код блаженопочившег патријарха Павла се то поштовало. Ово сада, ја не могу да схватим. Могу да кажем господин епископ бачки (Иринеј) је тај који не дозвољава да ја будем на Сабору, иако је била одлука из времена патријарха Павла да ме позивају, али ја се не осећам запостављено“. Атанасије тврди да је епископ бачки Иринеј преузео Патријаршију у Београду. „Ја сам то рекао патријарху и писао му, скоро да му је преузео Патријаршију“. Он је и осудио незаконито уклањање еп. Максима и проф. Марка Вилотића са ПБФ, „приватизовање“ званичног сајта СПЦ и чињеницу да му се не дозвољава објављивање текстова у „Православљу“. „Владика Максим је писмен, учен и честит човек, али по сваку цену хоће да га протерају. Тобож, није у неким иступима православан, али Амфилохије и ја направили смо један реферат, да је човек потпуно православан. То што је он поменуо индијску филозофију, то је и Николај (Велимировић) помињао“. Коментаришући званично саопштење на сајту СПЦ за антицрквену харангу, он сматра да то није званична осуда СПЦ. „То није став СПЦ, то је став дотичног господина (еп. Иринеја), па нека се он с њима расправља, с тиме нема везе Сабор архијереја. Углавном, неће то проћи и не може проћи таква брука да смени владику Максима који је похвала православља целога“ (видео). Једном речју, за Атанасија овај Патријарх није његов патријарх, овај Синод није његов Синод, ова Црква није његова Црква. Јевтић заборавља да је млади Николај говорио о источној мудрости, што ће касније нестати из његовог дискурса, док он и Амфилохије не причају ништа о дарвинизму који Максим заступа. Можда је и њих у међувремену обратио на теорију еволуције... Заборавља да је он неканонски постао захумско-херцеговачки еп., јер канони забрањују прелазак са епархије на епархију. Болна је пак ова његова опседнутост Бачким, а видело се да је лагао да није позван у Жичу, јер је тамо примио панагију, коју је после театрално вратио јер је кобајаги тек касније сазнао за одликовање АВ! Приче за малу децу, јер је знао за бојкот Бећковића и Ломпара. Но, видело се поодавно да је он изгубио сваки компас, па се не треба чудити ни потезима његове духовне деце. Идеолози и покровитељи ове кампање против Патријарха и Синода су Амфилохије и Атанасије, две ударне песнице Григорије и Максим, а онда, као саучесници, око осморица епископа који су потписали захтев за ванредним сабором. Они су мањина у Сабору СПЦ, али ,,'ватају на галаму“. Надају се да нешто улове у мутном. Антисинодални Амфилохијеви потези се не могу олако заборавити. Он и даље има велику моћ у СПЦ, али и могућност да спаси образ. То ће се видети само у пракси, повлачењем кохерентних и константних потеза. Рим, 24.11.2109
  14. Пошто се верни причесте светим Тајнама, свештеник за њих тражи од Бога спасење и благослов. Којом молитвом? Спаси, Боже, народ Свој и благослови наслеђе Своје. 2. И ове речи су пророчке. Нешто слично Пророк и на другом месту говори: „… Даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске у твоју власт“, као да је то Отац рекао Сину. Јер, оно што је Син од самог почетка имао као Бог, то је касније наследио као човек. 3. Али, будући да је Син истовремено и наш Творац, зашто свештеник не каже: Благослови дела Своја, јер си њихов Творац, већ каже: Благослови наслеђе Своје! То чини да би Га више умилостивио, подсећајући Га на сиромаштво до којег је ради нас допао. Молим Те због њих, вели свештеник, због којих си прихватио да дођеш међу слуге, да прихватиш заповест; да станеш међу њих који примају, Ти Који све имаш, и да будеш проглашен наследником, Ти Који немаш ништа стечено. 4. . Уосталом, подсећајући Христа на нашу приснију сродност са Њим, свештеник Га подстиче на веће милосрђе према нама. Наслеђе је, свакако, приснија сродност од стварања; много више и много боље нас је Христос стекао наслеђујући нас него што нас је претходно стекао стварајући нас. Јер, стварањем је стекао власт само над нашом човечанском природом, док је наследством постао Господар нашега разума и наше воље – а то значи уистину господарити над људима. Оно прво заједничко је и бесловесним животињама и неживим тварима, јер све се по својој природи потчињава Богу, као што се творевина потчињава Творцу. 5. Али, како је Христос преко наследства постао Господар нашег разума и наше воље? Тако што смо ми свој разум и своју вољу потчинили Њему Који је дошао на земљу, био распет и васкрсао. Разум смо Му потчинили тако што смо Га познали као истинскога Бога и Господара свеколике творевине, а вољу, тако што смо Га заволели и са радошћу на својим плећима понели Његову власт и Његов јарам. 6. Тако је Бог на савршен начин примио људе, и тако их је уистину стекао. То стицање пожелео је још давно пророк Исаија, говорећи: Господе Боже наш, загосподари над нама. 7. То је оно наследство које је Јединородни Син примио од Оца; а ово је молитва којом се оно помиње. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Пошто се верни причесте светим Тајнама, свештеник за њих тражи од Бога спасење и благослов. Којом молитвом? Спаси, Боже, народ Свој и благослови наслеђе Своје. 2. И ове речи су пророчке. Нешто слично Пророк и на другом месту говори: „… Даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске у твоју власт“, као да је то Отац рекао Сину. Јер, оно што је Син од самог почетка имао као Бог, то је касније наследио као човек. 3. Али, будући да је Син истовремено и наш Творац, зашто свештеник не каже: Благослови дела Своја, јер си њихов Творац, већ каже: Благослови наслеђе Своје! То чини да би Га више умилостивио, подсећајући Га на сиромаштво до којег је ради нас допао. Молим Те због њих, вели свештеник, због којих си прихватио да дођеш међу слуге, да прихватиш заповест; да станеш међу њих који примају, Ти Који све имаш, и да будеш проглашен наследником, Ти Који немаш ништа стечено. 4. . Уосталом, подсећајући Христа на нашу приснију сродност са Њим, свештеник Га подстиче на веће милосрђе према нама. Наслеђе је, свакако, приснија сродност од стварања; много више и много боље нас је Христос стекао наслеђујући нас него што нас је претходно стекао стварајући нас. Јер, стварањем је стекао власт само над нашом човечанском природом, док је наследством постао Господар нашега разума и наше воље – а то значи уистину господарити над људима. Оно прво заједничко је и бесловесним животињама и неживим тварима, јер све се по својој природи потчињава Богу, као што се творевина потчињава Творцу. 5. Али, како је Христос преко наследства постао Господар нашег разума и наше воље? Тако што смо ми свој разум и своју вољу потчинили Њему Који је дошао на земљу, био распет и васкрсао. Разум смо Му потчинили тако што смо Га познали као истинскога Бога и Господара свеколике творевине, а вољу, тако што смо Га заволели и са радошћу на својим плећима понели Његову власт и Његов јарам. 6. Тако је Бог на савршен начин примио људе, и тако их је уистину стекао. То стицање пожелео је још давно пророк Исаија, говорећи: Господе Боже наш, загосподари над нама. 7. То је оно наследство које је Јединородни Син примио од Оца; а ово је молитва којом се оно помиње. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  16. „Оно лијепо чега се сјећам су људи, који су били добри, благи, стрпљиви, који су претрпјели живот са мном. Заиста много чудесних људи, било да су најобичнији или они који су имали неку важну улогу у друштву... А онда долази безброј тих лијепих ствари - као што је ова свјетлост херцеговачког сунца. Топлина овог камена и зеленило Требишњице, Неретве и Брегаве. И то је мој живот и слика коју носим, што испуњава и моје очи и моје срце. Велика је то привилегија и радост имати такву једну слику и носити је ма гдје да човјек пође.“ Овако ће године свог епископског службовања у Херцеговини памтити владика Григорије. Епископ Диселдорфа и цијеле Њемачке, којем ће сутра вече у Културном центру поводом 20 година епископства бити приређена свечана академија, у разговору за емисију „У сретање празнику“ нашег радија каже да су те двије деценије за њега биле „један трен, бљесак муње, један тренутак у коме се догодило милион разних чуда“. Са непуне 32 године је постао владика и каже да је био веома млад за тако одговорну службу. „Било је једно страшно вријеме, посљератно. Владика Атанасије се повриједио па смо сви били око тога заузети, бринули смо се како да живимо у новој ситуацији. И та брига је моју пажњу одвраћала од тога да размишљам шта ће сада бити, него из дана у дан смо ишли даље и гледали шта да поправимо, доградимо, урадимо. Али све то у једном интезивном односу са људима, младим људима - и то је помогло јер су они увијек добри сатрудници, саборци, и у том смислу, ја сам све то лакше носио и догодило се на крају нешто много лијепо. Овај град је најљепши град који ја знам у нашем народу, гдје наши људи живе. И не кажем ја то само, то сви кажу. Сад долазе и људи које ја шаљем из Америке, Њемачке... Ево, синоћ ми је био у гостима румунски владика, који је био одушевљен тиме како један мали град може бити толико лијеп“, испричао нам је владика Григорије. У емисији Радио Требиња епископ Григорије је говорио и о својој новој књизи „Гледајмо се у очи“, која ће вечерас бити представљена у Мостару. Тај позив на гледање у очи, каже владика, упућен је свима који имају воље да прочитају књигу. У њој су, додаје, текстови које је објављивао у новинама и часописима, интервју у којем казује о свом виђењу свијета и животу, а који је захваљујући околностима био буран, у предратном и послијератном времену. „Ту је и блок интересантних бесједа које су настале током времена и под неким притиском и говоре о ситуацијама у којима сам се налазио. Говорио сам и у Сарајеву пред папом и у Дубровачкој катедрали, у нашим црквама - и одатле је извучено оно што је било најзанимљивије за издавача. И на крају у књизи постоји и наслов 'У огледалу', гдје људи који ме знају, пријатељи и познаници као што је бискуп дубровачки, муфтија мостарски, Дејан Бодирога, Богољуб Шијаковић, Вук Хамовић, говоре о мени. И то је велика част за мене, али са друге стране, некако нам увијек то огледало открива нешто што можда и сами не бисмо могли да видимо“, прича владика и каже да му је посебно задовољство што је увод написао академик Љубомир Симовић, наш велики писац и пјесник. Епископ Григорије, између осталог, у емисији „У сретање празнику“ говори и о томе како се носи са похвалама, али и критикама и злурадим коментарима на свој рачун, да ли је у Њемачкој као човјек срећан... Разговарала Сунчица Пешић. Извор: Радио требиње
  17. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у саборном храму светих Апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу на дан када се наша Црква присјећа лика светих и праведних Јоакима и Ане у 14. недјељу по духовима, дана 22.(9) септембра 2019. године. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Саша Црљић, протонамјесник Ален Марић и епархијски ђакон Немања Рељић. На јеванђелску параболу „свадбе царева сина“ Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије произњео је поучно слово тумачећи ову причу синонимом за Царство Будуће у које су сви позвани. Постоје многи који се свјесно одупиру и оглушују на овај божански позив. Међутим, нема оних који који су „недостојни“ да приступе овој вјечној гозби, постоје наиме само они који се свјесно противе том позиву казујући НЕ Самоме Богу, и управо због тога задобијају, како нас Јеванђеље учи „таму најкрајњу гдје се чује плач и шкргут зуба“. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  18. Поводом храмовне славе каринског храма посвећеног Светим мученицима Кирику и Јулити, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Никодим служио је 28. јула 2019. године свету архијерејску Литургију у Карину. -Вера Светих мученика Кирика и Јулите је иста вера у Једнога Бога, Господа Васкрслога, коју су исповедали апостоли и проповедали свима, па преко мученика чија су имена записана у књигу вечности до светитеља данашњих дана. То је иста она вера коју су исповедали и наши славни преци који су се окупљали овде где смо се и ми данас окупили. То је вера у Васкрсење и живот вечни који можемо постићи тако што ћемо се трудити да поштујемо заповести Божје, да постимо и да се причешћујемо, а пре свега да се бринемо једни о другима и кроз ту љубав коју имамо једни према другима показујемо и љубав према Господу. По речима Светог Атанасија Александријског, које су неписане речи Господње: „Видео си брата свога, видео си Бога свога“. Тако се и ми можемо спасити само једни кроз друге, поручио је епископ Никодим. Епископ далматински је доделио захвалнице заслужнима за обнову каринског храма. Захвалнице су примили господа Милан Ћосо, Радислав Радека, Светислав Миланко, Мирко Дуброја, Павле Радека, Горан Драча, Чедо Лакић, Никола Лакић и Ненад Радека са сестрама из Карина. Извор: Епархија далматинска
  19. У суботу 6. јула 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свету мученицу Агрипину и спомен иконе Пресвете Богородице Владимирске, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом цару Константину и царици Јелени у селу Влашка. Нашем Архијереју саслуживали су: јеромонах Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј Александар Марковић и ђакони Небојша Поповић и Урош Костић. Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о слушању и извршавању Речи Господње и упоређивањем Богу послушног човека са мудрим који дом свој сагради на чврстим темељима. Епископ је подсетио да Бог својом моћном и силном Речју све ствара и чини. Личност која нема темеља нестаје када и он нестане са земље. Са друге стране, сваки који чини Богоугодна дела остаје запамћен и после свог живота, јер ће дела остати да живе и сећају на њега. “Ми морамо живети и хранити се Речју Господњом. Јеванђеља нам је остављено не да бисмо га само помињали и истраживали, већ превасходно да бисмо Јеванђељем живели. Човек је са својом Боголиком душом позван да узраста, а узрастање је могуће једино када човек своје биће гради на једином чврстом темељу, на истини која је само једна, на Христу! Када дође до човековог пада услед гордости и лажи, лажи у које сам себе убеди да су темељи, тај пад је велики. Нема изграђивања без слушања и извршавања Речи Божије”, подучио је Епископ Јован. “Када човек реши, браћо и сестре, да гради кућу, он прво копа и утврђује темеље. И, што има намеру да већу кућу прави, он све дубље и јаче темеље гради да би се кућа могла одржати када је подигне јер, ако не буду темељи добри узалуд је цела грађевина за коју ће се он трудити. Тако бива у обичном животу а тако је и у духовном животу. Највећа грађевина коју човек гради у своме животу јесте дом душе његове, јесте спасење душе. Пошто је то толико значајно дело и за Бога и за човека, потребни су добри темељи да се поставе тој грађевини. И Бог је са своје стране, заиста, учинио све да та грађевина буде и складна и чврста и вечита, да је ништа не може ни порушити ни поткопати. Јер рекао је Господ: “Сваки онај који гради кућу на камену он је мудар човек”, јер, када дуну ветрови и наиђу воде и ударе кише та кућа опстаје јер је на камену утврђена, а ако се зида кућа на песку, то јест без добрих темеља, онда, када дуну ветрови, надођу воде та кућа бива поткопана и сруши се. Тако је Господ то објашњавао. Пошто је дело спасења душе наше најважније дело у нашем животу и Света Црква нам помаже и брине о томе и цело Небо ради на тој грађевини нашој, онда смо и ми дужни, браћо и сестре, да се потрудимо и да поставимо добре темеље.”, истакао је наш Владика. Након Свете Литургије заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је надлежни парох протојереј Бранислав Јеремић припремио. У наставку дана Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обишао је, у пратњи настојатеља манастира Павловац монаха Гаврила (Гардаша) и председника Градске општине Младеновац господина Владана Глишића, земљане радове који претходе изградњи темеља новог конака поменутог манастира и дао упутства за наставак радова. Након манастира Павловац наш Владика је посетио храм Светих апостола Петра и Павла у селу Јагњилу и обишао радове на изградњи монашког дома. Надлежни парох јереј Бојан Вићовац упознао је Епископа Јована са наставком радова на конаку, али и плановима у вези са обновом ове древне цркве. Извор: Епархија шумадијска
  20. На празник силаска Светог Духа на апостоле – Тројичиндан Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици служио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић. Сабраном вјерном народу обратио се пастирском бесједом протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Подсјетио је да је данас рођендан наше Цркве и да се Црква непрестано. „Тај огањ који су апостоли примили тога дана, он непрестано гори. И све нас који смо примили науку Христову, од апостола па до данашњих дана, који смо крштени у име Оца, Сина и Светога Духа, непрестано нас благослов и благодат Божија обасјава и мудрост и слава Божија се непрестано у нама пројављује, велича и слави. Тако и Црква Христова расте, непрекидно и непрестано, још од њеног настанка па до краја свијета и вијека, стога нам празник Духова (Тројичиндан) као празник мудрости Божије то и потврђује и открива“, нагласио је он. Отац Далибор је рекао да и овај празник, као и сви остали црквени празници, свједочи да смо призвани и позвани на заједницу са Богом и са ближњима. ,,Сви смо призвани на заједницу, баш као што је Дух Свети сишао овог дана не на једног апостола, него на заједницу . Кад смо сви јединствени, када смо једно у Христу распетоме и васкрсломе онда та наша вјера и нада у заједници која нас све призива биће узрок нашега спасења. И овај празник Духова, и сваки празник који славимо у нашој Светој Цркви сви нас призивају на заједницу, на заједницу са живим Богом и ближњима“, закључио је отац Далибор Милаковић. Пред само причешће вјерних, свима сабранима у овоме светоме храму, обратио се и Владика Кирило. Владика говорио о обновљењу наше природе коју је Христос својим домостројем спасења совршио до краја, будући да то обновљење коначно доноси Дух Свети, односно доноси је Господ животворни свој твари свим људима и свим народима. Он је такође нагласио да је нама дарована слобода да то Божије спасење прихватимо слободном вољом, будући да смо слободне личности. Владика Кирило је говорио и о значају приношења васцијеле твари Творцу, будући да се она приноси кроз човјека, што по његовим ријечима управо представља велику одговорност пред Богом, јер се сва твар освећује посредством човјека. Владика Кирило је позвао да стојимо у слободи коју нам је Христос даровао и којом нас је ослободио, те да никако не стојимо у ропству гријеха које је насупрот слободи, већ да свагда прихватамо и благодаримо на благодати Духа Светога која нам се изобилно дарује у Светој Цркви Божијој. По одслуженој Литургији, служена је и свечана вечерња на Свету Педесетницу, са кољенопреклоним молитвама, а вјерни народ је по древном обичају правио вијенце од траве и цвијећа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Сви смо ми браћа, јер нас је саздао један Господар и Творац, и у том смислу смо задобили заједничког Оца. Међутим, то опште братство имамо и у односу на бесловесну, па чак и на неживу (не-осетљиву, не-одушевљену) природу. Осим тога, ми смо један другоме браћа и зато што смо сви потекли од једног, земнородног Адама, и зато што смо једино ми створени по образу Божијем. Ово је заједничко и нама и свим народима уопште. Поред тога, ми смо један другоме браћа и тиме што смо истога рода и што живимо у истом месту. Најзад, браћа смо и по богатству да имамо заједничку Мајку – Свету Цркву и благочашће (побожност), којој је Началник и Савршитељ Христос, истински Син Божији, Који не само да је наш Бог, него је благоизволео да нам буде и Брат и Отац, и не само то, него и Глава Која све нас сабира у једно Тело и чини да будемо удови један другом и Њему Самом. Када се после Свог тродневног васкрсења из мртвих јавио женама које су дошле на гроб, Господ је рекао: Идите, те јавите браћи Мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће Ме видети (Мт. 28; 10). Видите ли како нас је удостојио да Се назове нашим братом? Зато и апостол за Њега каже: Не присаједини се ангелима, него се присаједини семену Авраамову: стога је требало да у свему буде подобан браћи (Јевр. 2; 16-17). Међутим, како је Христос и наш Отац Који нас је препородио кроз свето Крштење и Својом божанском благодаћу, Он Своје ученике назива „децом“ и, одлазећи на спасоносно Страдање објављује да их неће оставити као сирочиће. Тако апостол опет каже: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола (Јевр. 2; 14). Павле је уверен да смо сви ми у Христу једно Тело и каже: А ви сте Тело Христово и удови понаособ (1. Кор. 12; 27). И као што је тело једно а има многе удове, тако и удови имају једно тело и, премда су многи, чине (образују) једно тело. Тако је и са Христом, будући да смо у једном Духу сви крштени у једно Тело. 3. За нас је, дакле, браћо, била једна бања препорођења и рођења у Богу: једна вера, једна нада, један Бог над свима, кроз све и у свима нама, Који нас је божанском љубављу сабрао око Себе и учинио да будемо удови један другоме и Њему Самом. Међутим, дејствовањем лукавога наступила је мржња једних према другима и протерала љубав. Тачније речено, то се није догодило само једном, него се она (мржња) више пута понављала, уништавајући наше јединство у љубави једних према другима и према Богу. Она не само да заједничке удове града разлучује једне од других и чини да буду као одузети (парализовани), него те стране (странке, партије) супротставља једне другима и подстиче саплеменике не непомирљиве раздоре, пометње и нереде. Постигавши да саплеменици постану противници и учинивши да град изгледа тако као да су њиме загосподарили непријатељи, подстакла је (та мржња) град да сажаљева самога себе, да према себи самоме постане злонамеран и непријатељски расположен. Будући у том мрском положају, постао је (град) самоме себи загонетка. 4. Ко су ти што пустоше град, што понекад руше куће и отимају оно што је у кућама? Ко су ти што махнито прогоне господаре ових кућа и гаје погубна (смртоносна, убиствена) осећања према њима, немилосрдна и нечовечна? Зар то нису сами житељи овога града?! Ко су они што трпе тако велико безумље и урлике, нападе и насртаје? Зар то нису они исти житељи овога града, од којих се он (град) некада наслађивао толиким добрима? О, какво страдање! Авај, каква велика несрећа! Град војује сам са собом, заратио је са собом самим, гази се својим сопственим ногама, руши се својим сопственим рукама, одзвања својим сопственим узвицима. Оно што је код њега добро бива презрено, док оно што је неплеменито и рђаво злосрећно преовладава. Зар ова болест која вас је задесила није много гора од оне коју су имали одузети (раслабљени, парализовани) описани у Еванђељу? Колико су ова злодела гора и штетнија од њиховог неделања? 5. Ви, међутим, немојте да се срдите што ово чујете. Ја вам то не говорим зато да бих вас кудио, него да бисте, ако сада будете трезвени, познали своју болест. На тај начин ћете потражити разлог због којег сте у њу пали и пожелети оздрављење а затим се побринути и за своје исцељење, да га задобијете и сачувате када вам Бог подари и оснажи то исцељење, као што је учинио и са онима раслабљенима (парализованима, одузетима). Он их, дакле, није само исцелио, него им је дао и снагу, како би сваки од њих устао са одра на којем је лежао и несметано могао да корача. 6. Шта је био узрок болести оних раслабљених које је исцелио? Њих је било двојица: један је лежао поред Силоамске бање у Јерусалиму и други, којег су носила четворица, у Капернауму. Шта је, дакле, било узрок њихове болести (слабости)? Грех. Господ је једном од њих, видевши његову веру и пре телесног исцељења, рекао: Чедо, опраштају ти се греси твоји (Мт. 9, 2). Другоме је, нашавши га после исцељења, рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14). И као што је код њих грех и из једног и из другог прогнао здравље а њих учинио одузетима (раслабљенима, парализованима), тако је и код вас заједнички грех прогнао љубав и учинио да један другоме постанете непријатељи. Који је други узрок, ако не грехољубива воља, учинио да буде нарушена ваша узајамна веза, односно, љубав према Богу и (љубав) једних према другима? Зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав мношх, каже Господ у Еванђељу (Мт. 24,12) а када се љубав потпуно охлади, не могу се одржати божанска благодат и брига. 7. Да бих вам кроз пример представио садашње страдање, рећи ћу да је душа свакога од нас слична кандилу, при чему су добра дела уље а љубав фитиљ на којем, као светлост, почива благодат божанског Духа. Када, дакле, понестане тога уља, односно добрих дела, онда нужно пресушује љубав, која као фитиљ постоји у души. Тако се светлост божанске благодати и бриге удаљује од људи који су протерали врлину и учинили да са њом буде протерана и љубав. Када пак међу њима (таквим људима) дође до међусобне пометње, Бог од њих одвраћа Своје лице, о чему пророк Давид каже: Одвратиш лице Своје, и жалосше се (Пс. 104, 29). Тако се услед греха међу нама појављују грађански ратови и нереди, доносећи са собом све видове зла и усељавајући у предводнике побуне и побуњенике началника (кнеза) зла, који их претвара у звери. Неће бити претерано ако се каже да оне у којима се настанио он (кнез таме) припрема да прихвате демонску ћуд. Тако се догађа да онај, који је од почетка човекоубица и човекомрзац, учини да и сам човек постане човекоубица и противник Животодавца Христа, а тим пре непослушан и противан земаљским царевима или духовном оцу, пастиру и учитељу. 8. Обратите се, дакле, на пут Еванђеља Христовог и чврсто га се придржавајте, како би ваше једномислије вечно цветало и било постојано, па ће се и Господ опет обратити ка вама и на вама ће, заједно са миром, отпочинути и благодат божанственог Духа. Онај раслабљени из Јерусалима лежао је поред Силоамске бање која је исцељивала болесне; тако се ни ви никада нисте у потпуности удаљили од Цркве Христове која награђује миром. Међутим, као што онај човек није имао никога ко би му помогао да прими благодат од ове бање, тако ни овде код вас није било пастира који би проповедао мир, сабирао расејане удове и састављао их једне са другима а из Тела Цркве Христове одстрањивао болест и слабост које су се појавиле услед мржње. 9. Сада смо већ ми постављени и са вама смо заједно у Христу, и у Христу вас молимо, као да вас Он Сам моли кроз нас: измирите се са Богом! Познајте своје међусобно сродство, не само по души, него и по телу, које потиче од ваших предака. Сетите се оних пређашњих мирних дана: каквим сте се добрима тада наслађивали, а сада сте их потпуно лишени. Немојте помишљати на зло и немојте пожелети да на зло узвратите злом, него зло побеђујте добром. Пригрлите узајамну љубав, да бисте стекли љубав Божију и да бисте показали своју љубав према Њему, јер они који не воле своју браћу не могу да воле ни Бога, нити могу да, као плод овога (тј. љубави), задобију Његову божанствену благодат и бригу. 10. Браћо, послушајте мене који сам вам сада дошао и који, сагласно заповести Господњој, пре свега свима вама и према свима благовестим мир. Помозите ми у томе и опростите један другом ако је неко некога увредио, као што је и Христос опростио нама, да бисте постали синови мира или, другачије речено, синови Божији. Он и јесте наш Мир који од две стране начинио једну и срушио преграду која нас је раздвајала, победивши непријатељство на Свом Крсту. Он Сам је Својим ученицима рекао – а посредством њих и нама – да, улазећи у неки град или дом, тамо објављујемо мир. У измирењу се и састоји читаво дело Његовог доласка; управо ради тога је, приклонивши небеса, Он сишао на земљу, зато је Давид за Њега и прорекао: Засијаће у дане Његове правда и мноштво мира (Пс. 71; 7); док у другом Псалму опет за Њега каже: Он изриче мир народу Својему и преподобнима Својим, и онима који се обраћају срцем к Њему (Пс. 84; 8). 11. И ангелска химна поводом Његовог Рођења показује да је Он сишао са небеса да би нам донео мир: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). Када је извршио домострој спасења, Он је Својим ученицима у наслеђе оставио мир, говорећи им: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам (Јн. 14; 27), Мир имајте међу собом (Мк. 9; 50) и: По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13; 35). Последња молитва коју нам је дао усходећи Своме Оцу такође утврђује узајамну љубав: Дај им, каже, да сви једно буду (Јн. 17; 21). 12. Нека, дакле, не отпаднемо од отачке молитве и нека не будемо одбачени из наследства Небеског Оца, нити лишени печата и знамења припадности Њему, као и усиновљења, благослова и учеништва, како не бисмо отпали од обећаног (вечног) живота и били удаљени од духовне брачне ложнице и стога од Самог Оца, началника (господара) мира, зачули: „Не познајем вас, идите од Мене, јер сте узроковали мржњу, непријатељство и саблазни“. Да нам се не би догодило да тако пострадамо, Он је посредством Својих светих ученика и апостола целом свету послао мир. 13. Због тога су они у својим беседама и посланицама мир ставили пре сваке друге речи, говорећи уместо увода: Благодат вам и мир од Бога. И ми смо, као служитељи у овој служби, објавили мир одмах по доласку к вама и заједно са Павлом говоримо вам: Старајте се да имате мир са свима и светост, без којих нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). Ако без мира са свима нико неће видети Бога, зар ће онда у будућем веку видети Бога онај који није у миру чак ни са својим сународницима? Напротив, неће ли тада чути: Нека се узме безбожник, да не види славу Господњу (Ис. 26,10)?! Нека вам се не догоди да чујете те страшне речи, него се посредством мира, љубави и једномислија измирите и саберите у једно и нека, према Његовом слатком обећању, и Он буде међу вама – наш Господ Исус Христос, Који ће нам олакшати терет садашњег живота, а када дође време, подарити вечни живот, славу и Царство, 14. Којега нека се сви ми удостојимо и нека га задобијемо благодаћу и човекољубљем Дароватеља мира, Бога и Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. У савременом свијету има доста искушења, а један од главних тестова за човјека је неистинита информација, сматра Његово блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. -Лаж коју медији преносе је отров, навео је митрополит Онуфрије у литургијској проповиједи у Преображењској цркви у Болграду, саопштава информативно-образовни одјел УПЦ. Блажењејши је нагласио да је данас свијет преплављен лажима. – Лаж запљускује човјека преко интернета, путем телевизије и путем разних средстава информисања. На основу овога, митрополит Онуфрије дао је и духовну поуку, -Мање времена проводите на интернету и у гледању телевизије, а више се молите. Митрополит Онуфрије је и раније говорио да читањем Светог Писма добијамо духовна расуђивања која нам помажу да препознајемо шта је лаж а шта истина. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...