Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'који'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 219 results

  1. Коментар на Беговићев текст, који дневни лист Данас није хтео да објави! Племенити професоре Беговићу, Како сте лепо рекли да је у Србистану све могуће (опростите на нелитералном цитирању), тако је и мене зачудила непријатно политика листа у коме сте објавили свој чланак Engleski džentlmen u Sinodu SPC ( Engleski džentlmen u Sinodu SPC WWW.DANAS.RS Povodom pokušaja Sinoda SPC da sa Bogoslovskog fakulteta izbaci dva nastavnika (od kojih je jedan... Ја живим на Западу, у Риму, и нисам навикао на такав третман који спроводе ваши пријатељи (изаберите, ако желите, неки други назив, који вам је по укусу). Овде сам доживео да одговор нисам имао само од једног епископа (весково, на ит.) из Палестрине, и то кад сам чак се заузео за једног католичког свештеника. Видео сам на ТВ и један интервју са тим епископом, и онда ми је све било јасно, јер је човек талибан – ја тако називам хришћанске фундаменталисте. Ови за које сте писали су се показали талибанима. Србистанцима. А на ту појаву се жалите. Дакле, поред свих покушаја, мој коментар на ваш текст није објављен. Како вас добро познајем (не мислим на вас лично, него на Србистан), знам и како сте добијали дипломе, научна знања и сл. и како сте окупирали катедре. Мали, Тома Диплома, Стефановић итд., ме не чуде. И не чуди ме што за мене нема места у Србистану. И ви сте се сада сврстали на ту страну. – Да ме не схватите погрешно, ја знам само да сте и у пројекту Јадовно, а ја сам радио ствари за СПЦ које су биле за садашњег папу Франциска. Зато мислим да сте ово урадили на основу лимитираних информација, док за Данас не гојим никакве двојбе, јер они пишу по наруџбини. И зато ми није јасна ваша улога у целој причи. Направили су вас човеком са неспособношћу да управља својом интелигенцијом. Објаснићу вам зашто. Зоран Ђуровић Особа сам која се бавила канонским правом цркве, а докторирао сам на самим изворима истог, односно на материји која објашњава како се формирала догма и шта је било мишљење Цркве кроз векове. Та материја се зове патристика или патрологија. Неко ће правити филолошку разлику, али је то иста ствар. Докторирао сам на првом папском универзитету, а завршио сам богословски док је овај био ван Универзитета. Ево шта сте ви, по мом мишљењу, бранили или приговарали у овом тексту: а) Да се ствари обављају испод руке. Ту сте у праву. Али пренебрегавате да је управо ова екипа та која ради испод жита и да нема никакве транспарентности или демократичности. Негативна селекција је златно правило код њих, и ствари се клански третирају. Када је Атанасије Јевтић (духовни отац Максима Васиљевића) напао писано мене и Дејана Мачковића, дипломату при БиХ, иначе одличног теолога, наше одговоре нису хтели да објаве у „Видослову“, у коме нас је Атанасије напао. По другом поводу сам доживео напад од Амфилохија Радовића, и када је мој одговор објављен у „Православљу“, он је тражио моју, као и главу уредника. Нису му изашли у сусрет. Дакле, симптоматично је кругу – коме свесно или несвесно – гравитирате, да не постоји идеја о поштовању мисли или права на одговор. б) Идеја да су они млади или напредни је сасвим маркетиншка, јер они не знају ништа о дарвинизму. Игром случаја, ја сам се бавио науком као млад и прилично сам обавештен, а чак имам и неке изуме у хемији (сликарска технологија). Овом клану та слика служи да се представе модернима за разлику од „затуцаних“ владика, и она служи за задобијање власти у СПЦ. в) Оно што ме је узнемирило у вашем излагању је подметање, односно лагање. Наиме, у природи мог посла је да испитујем и зарезе. Из сасвим лоших намера сте избегли да наведете текст из Статута БУ, а самог Иринеја Буловића сте черечили као злонамерног. Да је он нешто тамо лагао... Пишете: „Примера ради, то Образложење (које И. Буловић чува од очију 'нестручне' јавности) садржи позивања на одређене чланове Статута универзитета (шта је ту теолошко?) не би ли се створио утисак да је налог који је Синод издао декану... утемељен у том Статуту. Иринеј Бачки наводи Члан 141 као доказ да Статут универзитета забрањује тзв. блок-наставу (какву одржава владика Максим) те пошто он држи наставу на начин који Универзитет забрањује, Синод ће избацивањем владике Максима са Факултета заштитити поштовање Статута универзитета. Какав племенит чин!...“ У крешенду: „Наравно, тзв. блок-настава (какву изводи еп. Максим) је експлицитно дозвољена Статутом универзитета ставом 8, Члана 105, Статутом Богословског факултета Чланом 63, став 8 (али се то, разуме се, морало прећутати како би се створио утисак како владика Максим крши, а владика Иринеј штити закон)“. Због моје наредне критике, Данас ме блокира и не преноси је, јер вас изобличавам ван икакве разумске сумње: „Аутор овог текста је некоректан, јер се ствара утисак да Статут БУ одобрава блок наставу. Тачно је да је она легитимна, али само у ИЗУЗЕТНИМ ситуацијама, а не као правило. Аутор намерно не доноси текст члана 105, да се не би приметила његова махинација. Тамо пак читамо: „Изузетно, настава се може организовати и у другим временским целинама (семестри, триместри, блокови и сл.), чије се појединачно трајање утврђује студијским програмом факултета, при чему њено укупно годишње трајање износи 30 наставних недеља и 12 недеља за консултације, припрему испита и испите“. – Дакле, БУ не дозвољава блок наставу као редовни начин, а код Максима је то редовна пракса која траје годинама. Такође, Максим је редовни професор, па је то у колизији и са његовим звањем“. Максим није блок професор, него редовни. Блок професура се има када неки велики трактор из света долази и ванредно држи предавања на неком факултету. Ја сам то имао, а не знам, да ли сте то ви, Беговићу, имали? Мени је тако на докторским предавао само Хубертус Дробнер, али су та предавања вредела. г) Аргумент, који сте сасвим „случајно“ пренебрегли, је да Дробнер је редовни професор и да му је то професија, а да је Максим еписоп (владика). Како сте ви модеран човек, питам вас: Како неко може да врши два посла? Да ли знате да на Западу ниједан владика/бискуп не може да буде професор на факултету? Да ли ви знате шта је замор материјала? Или Максима замишљате Суперменом? Седните ви у авион и идите за Србију и као момчић одржите предавање. Ја сам из Рима долази и распадао сам се на комаде, а Рим је пред носом. Мислим да је бесмислено ово што вам износим, али морам због других. Да се не бисмо правили будалама. Ја, као свештеник, сам пребукиран свакодневним обавезама, а замислите једног владику! Или мислите да је то посао за спрдњу? Даље, ако су некада у СПЦ постојали владике као предавачи, то је било условљено ситуацијом. Некада сам БФ није био на БУ. И не треба то да се постави као регула. Ако смо се помагали помоћу штапа и канапа, не значи да сада не користимо компјутере и програме. Аргумент да данас неки од владика предају на БФ не може да важи, јер је то као рећи да Хусеин Болт узме да трчи на 10.000 метара. Не иде. Тако није исто владика који треба да путује из Калифорније и онај из Загреба. Разлика је драматична и физичка. д) Оно што нисте знали а тиче се „одлива мозгова“, се десило управо у мом случају када сам хтео да се вратим у Сербистан. Не верујем да ће вас изненадити. Конкурисао сам тамо, и они су примили човека без школе. И то је Максим, кога сте бранили, потписао. Ствар је кафкијанска и пренео сам је у тексту Херцеговачки клан.[1] Можда ће вам мотивација мог одбијања на БФ бити јаснија ако узмете у обзир чињеницу да је Максим без квалификација предавао патрологију, јер није доктор из те области, док ја јесам. То је као када бисте лекара опште праксе поставили за начелника хируршког! Можда је то вама и «напредном» Максиму нормално, мени није. На крају, евентуални аргумент: Како све ово и пре није сметало?, не стоји, јер једном кад се примети грешка, ваља је исправити. Не знам зашто, ви сте ми изгледали симпатична особа, али ови ваши упорно неће да публикују мој одговор, тако да ћу овај текст, ако се не предомисле, другде објавити, а ви питајте њих о мотивима. Интересују ме, мада су ми јасни... Ако мислите да један римски доктор не завређује дијалога са вама, сасвим сте слободни. Ја никога не присиљавам. Свештеник др Зоран Ђуровић [1] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/51543-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%85%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D0%BD/ Извор: U krugu u kome gravitirate ne poštuje se pravo na odgovor WWW.DANAS.RS Osoba sam koja se bavila kanonskim pravom crkve, a doktorirao sam na samim izvorima istog, odnosno na materiji koja objašnjava kako se... View full Странице
  2. Taegukgi hwinalrimyeo (2004) http://www.imdb.com/title/tt0386064/ Невероватна сага о 2 брата који су се нашли у вртлогу братоубилачког корејско-корејског рата( јужне и северне Кореје). Филм не да је набијен емоцијама, него су оне `компресоване` у истоме. Неке сцене из филма чини ми се да нећу заборавити до краја живота. Нпр. ону када се у борби прса у прса налазе 2 брата јер је један у међувремену променио страну, или ону у којој једноме од њих војници `исте стране` убијају супругу коју он не успева да спасе те му она у наручју, умирући, каже да га никад није преварила...Свакако један од најбољих филмова које сам икада гледао.
  3. Отац Момчило Кривокапић: „Господ је крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима“. Звучни запис емисије Протојереј-ставрофор Момчило Кровокапић архијерејски намјесник бококоторски, који је 7. септембра прославио пола вијека свештеничке службе, на почетку емисије тумачио је Свето Јеванђеље на 13. недјељу по празнику Педесетнице, објашњавајући да је Господ наш Исус Христос онај крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима. Говорећи о празнику отац Момчило је говорио о Црквеној Новој години коју смо прославили у суботу 14. септембра. Отац Момчило је, одговарајући на молбу нашег слушаоца да нас проведе кроз садржај Свете Литургије, објаснио и шта значе ријечи: Горе имајмо срца. Отац Момчило је, на молбу наших слушалаца, подијелио са нама и своја сјећања на лијепе тренутке из своје педесетогодишње свештеничке службе. Извор: Радио Светигора
  4. У четвртак 12. септембра 2019. године када наша Црква прославља светог Александра Невског, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Беседећи на 24. зачало Јеванђеља од Луке, Владика Јован је рекао: “У данашњем Јеванђељу Господ наш Исус Христос 9 пута понавља реч блажен. Свети се називају блаженима по благодати. Једино блажено на овоме свету је да Бог постоји, па је блаженство извор сваке доброте и вечне радост. Блажени и незлобиви људи су они који се не гневе, ни на Бога ни на људе, чак ни у најтежим искушењима. Зато треба да разликујемо и осуђујемо грех, али не и човека који је икона Божија. Кротки су они који су прожети светим расположењем и никоме не наносе увреде. Код њих је осветољубивост потпуно одсутна. Они своје непријатеље воле као саме себе. Такви – кротки, наслеђују Земљу, односно још пре – Небеса. Зато одбацимо старог Адама, очистимо себе, обновимо себе, саздајмо себе од светлости, правде и истине и обуцимо себе у Богочовека Христа, најпре у светој тајни крштења, а потом и својим врлинским животом!”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  5. Коментар на Беговићев текст, који дневни лист Данас није хтео да објави! Племенити професоре Беговићу, Како сте лепо рекли да је у Србистану све могуће (опростите на нелитералном цитирању), тако је и мене зачудила непријатно политика листа у коме сте објавили свој чланак Engleski džentlmen u Sinodu SPC ( Engleski džentlmen u Sinodu SPC WWW.DANAS.RS Povodom pokušaja Sinoda SPC da sa Bogoslovskog fakulteta izbaci dva nastavnika (od kojih je jedan... Ја живим на Западу, у Риму, и нисам навикао на такав третман који спроводе ваши пријатељи (изаберите, ако желите, неки други назив, који вам је по укусу). Овде сам доживео да одговор нисам имао само од једног епископа (весково, на ит.) из Палестрине, и то кад сам чак се заузео за једног католичког свештеника. Видео сам на ТВ и један интервју са тим епископом, и онда ми је све било јасно, јер је човек талибан – ја тако називам хришћанске фундаменталисте. Ови за које сте писали су се показали талибанима. Србистанцима. А на ту појаву се жалите. Дакле, поред свих покушаја, мој коментар на ваш текст није објављен. Како вас добро познајем (не мислим на вас лично, него на Србистан), знам и како сте добијали дипломе, научна знања и сл. и како сте окупирали катедре. Мали, Тома Диплома, Стефановић итд., ме не чуде. И не чуди ме што за мене нема места у Србистану. И ви сте се сада сврстали на ту страну. – Да ме не схватите погрешно, ја знам само да сте и у пројекту Јадовно, а ја сам радио ствари за СПЦ које су биле за садашњег папу Франциска. Зато мислим да сте ово урадили на основу лимитираних информација, док за Данас не гојим никакве двојбе, јер они пишу по наруџбини. И зато ми није јасна ваша улога у целој причи. Направили су вас човеком са неспособношћу да управља својом интелигенцијом. Објаснићу вам зашто. Зоран Ђуровић Особа сам која се бавила канонским правом цркве, а докторирао сам на самим изворима истог, односно на материји која објашњава како се формирала догма и шта је било мишљење Цркве кроз векове. Та материја се зове патристика или патрологија. Неко ће правити филолошку разлику, али је то иста ствар. Докторирао сам на првом папском универзитету, а завршио сам богословски док је овај био ван Универзитета. Ево шта сте ви, по мом мишљењу, бранили или приговарали у овом тексту: а) Да се ствари обављају испод руке. Ту сте у праву. Али пренебрегавате да је управо ова екипа та која ради испод жита и да нема никакве транспарентности или демократичности. Негативна селекција је златно правило код њих, и ствари се клански третирају. Када је Атанасије Јевтић (духовни отац Максима Васиљевића) напао писано мене и Дејана Мачковића, дипломату при БиХ, иначе одличног теолога, наше одговоре нису хтели да објаве у „Видослову“, у коме нас је Атанасије напао. По другом поводу сам доживео напад од Амфилохија Радовића, и када је мој одговор објављен у „Православљу“, он је тражио моју, као и главу уредника. Нису му изашли у сусрет. Дакле, симптоматично је кругу – коме свесно или несвесно – гравитирате, да не постоји идеја о поштовању мисли или права на одговор. б) Идеја да су они млади или напредни је сасвим маркетиншка, јер они не знају ништа о дарвинизму. Игром случаја, ја сам се бавио науком као млад и прилично сам обавештен, а чак имам и неке изуме у хемији (сликарска технологија). Овом клану та слика служи да се представе модернима за разлику од „затуцаних“ владика, и она служи за задобијање власти у СПЦ. в) Оно што ме је узнемирило у вашем излагању је подметање, односно лагање. Наиме, у природи мог посла је да испитујем и зарезе. Из сасвим лоших намера сте избегли да наведете текст из Статута БУ, а самог Иринеја Буловића сте черечили као злонамерног. Да је он нешто тамо лагао... Пишете: „Примера ради, то Образложење (које И. Буловић чува од очију 'нестручне' јавности) садржи позивања на одређене чланове Статута универзитета (шта је ту теолошко?) не би ли се створио утисак да је налог који је Синод издао декану... утемељен у том Статуту. Иринеј Бачки наводи Члан 141 као доказ да Статут универзитета забрањује тзв. блок-наставу (какву одржава владика Максим) те пошто он држи наставу на начин који Универзитет забрањује, Синод ће избацивањем владике Максима са Факултета заштитити поштовање Статута универзитета. Какав племенит чин!...“ У крешенду: „Наравно, тзв. блок-настава (какву изводи еп. Максим) је експлицитно дозвољена Статутом универзитета ставом 8, Члана 105, Статутом Богословског факултета Чланом 63, став 8 (али се то, разуме се, морало прећутати како би се створио утисак како владика Максим крши, а владика Иринеј штити закон)“. Због моје наредне критике, Данас ме блокира и не преноси је, јер вас изобличавам ван икакве разумске сумње: „Аутор овог текста је некоректан, јер се ствара утисак да Статут БУ одобрава блок наставу. Тачно је да је она легитимна, али само у ИЗУЗЕТНИМ ситуацијама, а не као правило. Аутор намерно не доноси текст члана 105, да се не би приметила његова махинација. Тамо пак читамо: „Изузетно, настава се може организовати и у другим временским целинама (семестри, триместри, блокови и сл.), чије се појединачно трајање утврђује студијским програмом факултета, при чему њено укупно годишње трајање износи 30 наставних недеља и 12 недеља за консултације, припрему испита и испите“. – Дакле, БУ не дозвољава блок наставу као редовни начин, а код Максима је то редовна пракса која траје годинама. Такође, Максим је редовни професор, па је то у колизији и са његовим звањем“. Максим није блок професор, него редовни. Блок професура се има када неки велики трактор из света долази и ванредно држи предавања на неком факултету. Ја сам то имао, а не знам, да ли сте то ви, Беговићу, имали? Мени је тако на докторским предавао само Хубертус Дробнер, али су та предавања вредела. г) Аргумент, који сте сасвим „случајно“ пренебрегли, је да Дробнер је редовни професор и да му је то професија, а да је Максим еписоп (владика). Како сте ви модеран човек, питам вас: Како неко може да врши два посла? Да ли знате да на Западу ниједан владика/бискуп не може да буде професор на факултету? Да ли ви знате шта је замор материјала? Или Максима замишљате Суперменом? Седните ви у авион и идите за Србију и као момчић одржите предавање. Ја сам из Рима долази и распадао сам се на комаде, а Рим је пред носом. Мислим да је бесмислено ово што вам износим, али морам због других. Да се не бисмо правили будалама. Ја, као свештеник, сам пребукиран свакодневним обавезама, а замислите једног владику! Или мислите да је то посао за спрдњу? Даље, ако су некада у СПЦ постојали владике као предавачи, то је било условљено ситуацијом. Некада сам БФ није био на БУ. И не треба то да се постави као регула. Ако смо се помагали помоћу штапа и канапа, не значи да сада не користимо компјутере и програме. Аргумент да данас неки од владика предају на БФ не може да важи, јер је то као рећи да Хусеин Болт узме да трчи на 10.000 метара. Не иде. Тако није исто владика који треба да путује из Калифорније и онај из Загреба. Разлика је драматична и физичка. д) Оно што нисте знали а тиче се „одлива мозгова“, се десило управо у мом случају када сам хтео да се вратим у Сербистан. Не верујем да ће вас изненадити. Конкурисао сам тамо, и они су примили човека без школе. И то је Максим, кога сте бранили, потписао. Ствар је кафкијанска и пренео сам је у тексту Херцеговачки клан.[1] Можда ће вам мотивација мог одбијања на БФ бити јаснија ако узмете у обзир чињеницу да је Максим без квалификација предавао патрологију, јер није доктор из те области, док ја јесам. То је као када бисте лекара опште праксе поставили за начелника хируршког! Можда је то вама и «напредном» Максиму нормално, мени није. На крају, евентуални аргумент: Како све ово и пре није сметало?, не стоји, јер једном кад се примети грешка, ваља је исправити. Не знам зашто, ви сте ми изгледали симпатична особа, али ови ваши упорно неће да публикују мој одговор, тако да ћу овај текст, ако се не предомисле, другде објавити, а ви питајте њих о мотивима. Интересују ме, мада су ми јасни... Ако мислите да један римски доктор не завређује дијалога са вама, сасвим сте слободни. Ја никога не присиљавам. Свештеник др Зоран Ђуровић [1] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/51543-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%85%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D0%BD/
  6. Четврти међународни Фестивал средњовековне музике „Медимус“ одржан је од 23. до 25. августа 2019. године у Призрену. Фестивал је најзначајнија манифестација из области музичких уметности у протеклом периоду и одржава се у изузетном амбијенту Атријума средњовековног храма Светог Спаса (14). век. Фестивал се одржава у организацији Пријатеља манастира Св. Архангела и дома културе из Грачанице уз подршку Канцеларије за КиМ Владе Србије, ТВ Храма и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-призренског Теодосија, који је свечано и отворио овогодишњи фестивал. По речима директора Бојана Бабића фестивал "Медимус" је међународног карактера и да ове године има пет учесника, који, између осталог, долазе из Мађарске и Грчке. „Ту је и комбиновани међународни фестивалски ансамбл, у којем су чланови из Словеније, Немачке, људи из Србије“, наводи Бабић. Фестивалски програм започео је наступом ансамбла „Медимус“, који је осмишљен као неки рудимент неке будуће летње школе. Након њих наступили су прве вечери уметници из мађарског састава "Музика профана". У суботу 24. августа певао је на далеко познати Грчки византијски хор из Атине (који је познат по свом дугогодишњем оснивачу и хоровођи, покојном Ликургу Ангелопулосу), а затим ансамбл „Ренесанс“ из Београда, који ове године слави пола века постојања. Последње вече фестивала 25. наступио је ансамбл „Хипербореа“ са једним визатијско-уралско-руско-црноморским програмом. Значај овог фестивала је велики не само за преостале Србе у Призрену и на Косову и Метохији већ за читаву културну јавност Србије и посебно овог региона. Идеја покретача овог фестивала јесте да се у јединственом амбијенту атријума средњовековног храма Св. Спаса у Призрену подно древне Каљаје која је својевремено била и престоница цара Душана звуцима средњовековних инструмената, костимима, песмом и игром оживи атмосфера средњовековног српског двора у Призрену који је угошћавао бројне музичке групе из целе Европе, као што је то био обичај на средњовековним дворовима. Истовремено, намера организатора јесте да се овим промовише европски и светски карактер средњовековне српске православне културе која је сачувана на овим просторима и презентује град Призрен као град у коме кроз уметност и културу припадници различитих народа могу да нађу заједнички језик. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  7. У Недјељу десету по Педесетници, 25. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић а којему су саслуживали: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић и Мирчета Шљиванчанин. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након читања из Јеванђеља свима сабранима обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић који је овом приликом говорио о самој суштини прочитане јеванђелске приче, прибилижавајући њен смисао. Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на суштину оних Христових ријечи упућену ученицима, да се род пали, зли, истјерује постом и молитвом, будући да су то крила вјере - молитва и пост: ,,Каже Господ, овај род се изгони постом и молитвом. Ето зашто ми постимо и зашто више дана у години проводимо у посту него што мрсимо и најприје се молимо Богу сведржитељу. Зато прије свега што смо ми кварљива роба и што се исцјељујемо постом и молитвом. Да би били чврсти, да би били јаки, да би били стамени, да би били Христови, управо зато постимо и молимо се Христу. Пост је очишћење и радост душе. Два су крила вјере, молитва и пост. Пост за очишћење а молитва за силу и снагу коју Господ низводи." ,,То нам је поука данашњег Јеванђеља, да се лијечимо, да се род демонски изгони постом и молитвом и да се само Богом вишњим исцјељујемо и улазимо тако у истинску заједницу радујући се непролазном радошћу Царства Божијега. Управо да би могли да се сједињујемо са Њим у Светом Причешћу у Светој Литургији, да би живјели Христом - земљом ходећи, неба се држећи." - закључио је он. ,,Господе дометни нам вјере! А ако вјере немамо онда завапимо: Господе вјерујем, помози моме невјерју! Јер и вјера наша је дар Божији и зависи од Господа. Као што је доброта гост на земљи и припада Господу, тако и вјера јесте дар који нам се даје од Господа." - поручио је отац Бранко на крају свог пастирског обраћања. Након Свете Тајне Причешћа којој је народ приступио и присајединио се у великом броју, отац Бранко се обратио и позвао родитеље и њихову дјецу да уколико су у могућности, дарују школске уџбенике који им више не требају њиховим вршњацима, најпотребитијој дјеци која такву помоћ и више него требају. Уџбенике и свеске и школски прибор се може донирати у просторијама Народне кухиње Митрополије црногорско-приморске, као и Хуманитарном фонду Човјекољубље, при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Саборни Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  8. У суботу 24. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог мученика и архиђакона Евпла, Свету мученицу Сузану и Светог Нифонта Патријарха цариградског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Рођењу Светог Јована Крститеља у селу Стојнику. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Нашем Архијереју саслуживали су: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, јереј Живан Жујовић, јереј Марко Стевановић, јереј Бојан Вићовац, протођакон Иван Гашић и ђакони Небојша Поповић и Стеван Илић. Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда. Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о томе ко је највећи у Царству Небеском са посебним освртом на васпитање деце. Епископ нам у беседи говори да је Исус приметио да се код његових ученика појавила страст частољубља, уместо врлине смирености, па је захтевао да му доведу дете. Зашто дете? Зато што у јеврејском, званичном и обичајном праву дете није имало никакву вредност, никаква права. Зато ово поређење са дететом представља потпуни заокрет: од властољубља и гордости обраћање ка смирености и понизности. Смисао поређења са децом оних, који би хтели да уђу у Царство Небеско, свакако је више у особинама, а не у положају детета. Епископ наглашава да су деца незлобива, невина, спремна да прихвате поуке родитеља, учитеља и старијих, понизна су пред њима и имају поверење у њих. Ето, те особине Христос тражи од својих следбеника. Епископ нас подсећа да Царство Божије није намењено само деци, већ и онима, који задрже дечије врлине: чедност, незлобивост, послушност, смиреност, такви остану за цео живот и не искваре се. У томе се састоји Христов позив ученицима, а пре њих и свим хришћанима, па и нама данас, да се не гордимо и узвисујемо, већ да смиреношћу поштујемо друге људе око нас, а Бог ће нас поставити на место које заслужујемо. Важно је да од најранијег узраста васпитавамо децу, јер какав им пример ми дамо, такви ће они бити током читавог свог животног пута. Епископ нас на крају позива да радосно и смело корачамо за Христом, јер се само са Христом кроз уска, односно тесна врата улази у Царство Божије у вечни живот. Извор: Епархија шумадијска
  9. На празник Преображења Господњег у храму Светог Јована Владимира служена је Света Литургија. Началствовао је јереј Младен Томовић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић, као и гости: протонамјесник Миленко Пијевац из цркве Светог Георгија у Сурдулици – Епархија Врањска и ђакон Игор Вујисић из Епархије западноевропске. Након што је ђакон Игор прочитао Свето Јеванђеље, бесједом се присутном народу обратио отац Младен. „У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ријетки су, драга браћо и сестре, свијетли и радосни моменти у току Христовога живота овоземаљскога. А један од тих свијетлих и радосних момената је и данашњи Свети празник кога прослављамо – Преображење Господње. Још један свијетли и радосни догађај у току Његовог живота било је Његово крштење у Јордану. Оба пута се чуо глас са небеса: „Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој љубљени Њега послушајте.“ Заиста велики дан за нашу Свету Цркву, дан Преображења Господњег. Видимо у Јеванђељу да је Господ са собом узео своја три ученика: Петра, Јакова и Јована, и повео их на гору Тавор гдје се пред њима преобразио. Гдје је свјетлост небеска сишла на Господа, свјетлост која није од овога свијета, непропадљива вјечна свјетлост. И како се и каже у Светом Јеванђељу – Његова хаљина засија и постаде бијела и Његово лице сијаше као сунце. И још се каже да су ту поред Њега били Свети пророк Мојсије и Свети пророк Илија. Затим слушамо како Петар каже да је добро бити ту, да је добро боравити на томе мјесту и онда говори да сачине три сјенице. Једну Мојсију, једну Господу и једну Илији, па да ту бораве. Заиста, тај Петров осјећај и то што је видио, то је нека његова природна реакција на то што је видио. А то је управо Царство Божије које Господ нама дарује кроз своју благодат, кроз свјетлост своју. И зато и нама Господ у Јеванђељу поручује: „Будите свјетлост свијету.“ Не може се град сакрити када на гори стоји. Зато сви ми хришћани треба да будемо свјетлост овоме свијету. Да своје душе преображавамо том Таворском свјетлошћу, непропадљивом, вјечном. Да мијењамо своје животе, како би и друге људе који нису хришћани, или који нису још увијек познали Христа, преобразили и привели Христу. Заиста то је и циљ нас људи овдје на земљи. Циљ је спасење душе, али циљ је да и ми сами који смо спознали Христа, који смо у овоме храму дошли и долазимо да се молимо Богу, да своје душе преображавамо. Преображавамо их и кроз Свето Причешће и кроз овај пост који постимо сада, али смо дужни и да преображавамо и да приводимо Христу и друге душе, друге људе који нису спознали Христа. То је наша света дужност. Колико можемо и како можемо. А моћи ћемо све више ако се ми будемо трудили да своје душе, прије свега, преобразимо. Да се молимо Богу. Ево имамо и сада овај свети пост Госпојински. Лијепа прилика да себе очистимо од гријеха. Да своје мане и своје страсти заборавимо, да се сколнимо од њих и да свој живот преобразимо. Ето, Господ нам је кроз ово Свето Јеванђеље, кроз овај догађај чудесни који прослављамо, Преображење, управо то и назначио и рекао нам колико је важно да ми себе мијењамо. Зато је и дошао у овај свијет. Ријетки су моменти тих догађаја лијепих у Христовом животу. Све друго је било, боравак са грешним људима, исцјељење разних болесника. Па ево и овај догађај који се десио – Преображење Господње. Кад се све то завршило Господ је сишао са горе Тавор и прво што је урадио тамо је наишао на неког бјесомучника кога је исцијелио. Али Господ, како сам каже, није дошао да спашава праведнике него грешнике. Затим је послије овога услиједило страдање Господње, смрт на крсту, али и Васкрсење. И кроз Васкрсење ми смо добили спасење драга браћо и сестре. Зато је важно да нам то увијек буде на памети. Да нам буде на памети да кроз свој лични преображај и сјећање на овај догађај Преображења, и сјећање на Христово Васкрсење знамо и сагледамо свој живот и да научимо да се клонимо и да се чувамо од гријеха и свакога безакоња, како би били спремни и друге душе које не познају Христа да и њих преображавамо и да и њих приводимо Христу.“ Велики број вјерника данас се причестио Светом Крвљу и Светим Тијелом Господњим, а након свете Литургије освештано је грожђе, које је касније уз нафору подијељено вјерном народу. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Празник Преображења Господњег у Епархији осечкопољској и барањској прослављен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини где се народ и свештенство окупило на челу са својим Епископом како би на овим просторима пројавили саборни дух нашег народа. Прослава Празника започета је вечерњим богослужењем којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије у присуству Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима, уз саслужење свештенства Епархије осечкопољске и барањске. Вечерњем богослужењу присуствовали су угледни чланови културног, политичког и просветног живота овога краја. Незапамћен број народа из свих крајева Епархије осечкопољске и барањске сабрао се у Светоуспенској светињи у Даљ Планини предвођен својим парохијским свештеницима. По одслуженом вечерњем богослужењу уприличено је послужење за окупљени народ. Славље је настављено културно-уметничким програмом Великог тамбурашког оркестра РТВ са солистима. На дан Празника, 19. августа 2019. године, светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима и свештенства Епархије осечкопољске и барањске. Светој Литургији присуствовали су угледни чланови политичког, културног и друштвеног живота Епархије осечкопољске и барањске. По прочитаном јеванђељском зачалу Владика Исихије је у својој богонадахнутој беседи поучио сабрани народ о значају празника Преображења Господњег. „Господе! Добро нам је овде бити; ако желиш, да направимо овде три сенице: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији“. Када је свети апостол Петар то понудио Господ значи да је хтео да се тај тренутак продужи, да им се ту подигну скиније, да могу ту да обитавају, тј. да буду заједно са нама. Господ Исус Христос први пут пројављен са својим Божанством као Син Божји и са Њим славни Мојсеј Законопримац, који је примио Закон од Самог Господа, и Илија, највећи међу пророцима. Ово је браћо и сестре Богојављење. Овде се објавио Бог у Светој Тројици исто као што се објавио и на другим местима, а пре свега на Јордану у Крштењу Господњем којег празнујемо и називамо Богојављењем. Али ово је такође Богојављење и такође се овде открива Тројични Бог. Оно Богојављење је на почетку Исусове проповеди, а ово је на крају проповеди после три године како је обилазио Јудеју и Палестину. Када је народ, колико је то могуће, сазрео да види Исусово Божанство. Црквена песма каже да је показао ученицима својим славу своју Божанску онолико колико је могуће. Зато што људска природа не може да заједничари у потпуности са Божанском природу. Али као што нам ова Богојављења показују, по благодати Божјој, а не ни по каквој заслузи, Господ се открива онима који верују у њега, који се надају у Њега и који Га љубе. Открива се и показује своје Божанство на недокучив и надумни начин. Како се одвијало ово Богојављење? Господ је изабрао ученике и повео их са собом. Ово су изабрани од изабраних, јер од свег народа који је следио Господа, а знамо из светог Јеванђеља од пре две недеље да је само једном приликом пет хиљада људи, изузев жена и деце, ишло за њим у пустињу. Значи хиљаде људи су га пратиле и озбиљно слушале његову реч, просветљивали су се. Изабрао је Дванаесторицу Апостола да буду Његови најближи, Његови саслужитељи и први ученици. Од те Дванаесторице Он је изабрао ову тројицу – Петра и браћу Јована и Јакова, синове Зеведејеве, да само они као најизабранији могу да посведоче Христово Божанство. Та тројица нам симболизују три основе врлине уз које се открива Господ, а то су вера, нада и љубав. Петар је оличење вере, његова вера је доказана много пута. Јован је онај који је највише љубио Господа и за кога кажу да је возљубљени ученик Христов. А Јаков је син наде, први Епископ Јерусалима, онај који је увек био на утеху верном народу. Њих тројицу Господ изабире и води са собом на гору високу. Ту нам се показује да ове три врлине треба да спроводимо уз подвиг, јер треба да се попнемо до највиших висина следујући Христа Тамо на висинама, удаљени од световне гужве, у тишини молитве Господ показује Лице своје својим Апостолима. Дешава се Преображење по којем је овај догађај добио име, догађај по коме се празнује. Али Преображење значи да се неко мења у потпуности, да постаје нешто друго од оног што је био. То може мало да нас збуни. Преобразио се Господ пред својим ученицима, али су се ученици још више преобразили пред њим. Много је важно да разумемо да Исус Христос ни на који начин није променио себе у овом догађају. Он је одувек био Син Божји, а у времену је и Син Човечији рођен од Дјеве Марије. У потпуности са људском природом, али и у потпуности сједињен у истој Личности и са Божанском природом коју је вечно имао. Али Он је кроз свете Апостоле човеку постао спознатљив као Син Божји. Његова Божанска светлост нам је постала доступна. Ако се држимо ове три влине и подвига, браћо и сестре, и ми можемо заједно са Апостолима да доживимо то Преображење и можемо да будемо заједничари са Светлошћу Господњом коју су потоњи теолози назвали нетвореном светлошћу, Таворском светлошћу и Енергијом Божанском која није тварна. То је Енергија која припада самоме Богу, којом се Он објављује човеку и омогућује да човек заједничари са њиме. Ова света Литургија на којој смо сабрани је оличење и суштина те заједнице и директни настављач тог Преображења које се десило пре Страдања Христовог. На овој Литургији и ми такође са вером, надом и љубављу последујемо Спаситељу своме Христу, Који је Глава Цркве и Његовом благодаћу служимо благодарење Богу Оцу. Он нам се даје у својим Енергијама благодаћу Божјом. Хлеб и вино које приносимо Богу Оцу у име Исуса Христа, који уствари Он приноси за нас, постају Тело и Крв Христова и деле се свима који са вером, надом и љубављу приступају. То треба увек имати у виду када приступамо светима Тајнама, да тада заједничаримо са Самим Господом. Свети Апостоли су се у потпуности уподобили Господу, они су се такође преобразили. Они су лик Христов који је у њима и који је у сваком човеку уподобили. Они су тај Образ Божји остварили и уподобили се Самом Господу тако да су и они постали светлост. На икони Преображења приказује се Господ и приказује се Мојсеј и Илија као представници Старог Завета који стоје и разговарају са Господом. Приказују се тројица изабраних апостола, који су пали немогући више да гледају Славу, који су надвладани само одбљеском Славе Божје која им се показала. Господ се показује са неким прстеном светлости око Себе, не са обичним ореолом око главе, него око читавог Његовог Тела бљешти та светлост. То се зове нимбус или мандорла. То се у православној иконографији ретко користи. Али користи се онда када се Господ пројављује и када оно што се приказује на икони није било доступно обичном оку, него само ономе који је у благодати Божјој. Јер да се неко од непросвећених случајно нашао на тој сцени Преображења, не би видео оно што су Апостоли видели. Само би видео Исуса као човека, узвишеног али обичног човека. Видели би да се ту нешто догађа, али ништа од овога не би видели. Зато што је Светлост Христова доступна само онима који ту Светлост остваре у себи. А они је не стварају него је имају у себи, јер смо по стварању сви створени као иконе Божје и сви имамо у себи ту божанску светлост. Али својим немаром, грехом и одвојеношћу од Бога ми постајемо слепи и за своју светлост, а још више за Светлост Господа. Само они који се у подвигу и богољубљу уподобе у некој мери Господу и остваре своју људску природу, могу да виде Светлост Божју. То су светитељи Божји. Хиљаде и милиони светитеља од тог догађаја Преборажења па до данас, који су сведоци светлости Божје. Јуче смо чули о чувеном светом Серафиму, руском светитељу из 19. века који је са једним верником који је остао познат у историји – Мотовило, разговарао. Објашњавао му је шта је то благодат Божја и како то изгледа, али када је овај инсистирао да хоће то да доживи и да му није довољно то како му Старац објашњава, Старац који је сам препун благодати и који је препознао у Мотовилову ту решеност и отвореност за благодат, дохватио га је снажно и кроз молитву учинио да и Мотовилов доживи ту Светлост. Мотовилов је онда једва могао да гледа на Старца који је стајао пред њим. Старац му је објаснио да је и он сам у тој светлости, да и он сам тако светли. Зато се и каже у црквеној песми ”у светлости Твојој видећемо светлост”. Нека би Господ дао да сви будемо просветљени, да на овој светој Литургији свако ко прими свете Тајне буде прожет Светлошћу Господњом, а ко не прими да се достојно спреми и да се у догледно време и сам причести. И нека би дао да следујемо са изабраним Апостолима Господу на Гору Таворску у читавом свом животу. Да ону благодат коју примимо на светој Литургији по својој мери показујемо као светлост и онима у свету који су мање срећни и нису учествовали на Литургији. Да будемо достоји имена Христовог, да будемо достојни имена хришћана и да се нашим молитвама и други око нас заинтересују и загледају у свете Тајне које нуди Црква. Нека је благослов Господњи и Празник светла – Преображења Христовог са свима вама и нека сви у светлости прославимо Оца и Сина и Светога Духа! Амин. Радост заједничарења настављена је за славском трпезом, свечаним ручком који је испред конака манастира уприличен за све присутне. Извор: Епархија осечкопољска и барањска Епархија осијечкопољска и барањска | WWW.EPARHIJA-OSJECKOPOLJSKABARANJSKA.HR
  11. Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско- духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега“. Звучни запис емисије Други дио разговора са архимандритом Савом (Јањићем) о манастиру Високи Дечани, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице. Отац Сава говори о томе како се ратне 1999. године љуљало кандило пред фреском Мајке Божије у припрати дечанског манастира и како је Мајка Божија успјела да сачува ову Светињу и дечанско монаштво. Дечански игуман се осврнуо и на актуелна дешавања око покушања отимања храма Светог Николе на Новом Брду нагласивши да су наше Светиње на Косову и Метохији живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега. Извор: Радио Светигора Косметска кандила VIII • Радио ~ Светигора ~ SVETIGORA.COM Манастир Високи Дечани Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и...
  12. Светом архијерејском Литургијом, славском литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши прослављен је празник Светих мученика Макавеја – слава храма. Звучни запис беседе -Данас славимо и изношење Часнога Крста. Свети Макавеји, које такође данас славимо, на двјеста година прије Христа распели за светињу Божју и мученички пострадали бранећи закон Божји и бранећи светињу храма јерусалимског. Све је, дакле, у знаку распећа Христовог и у знаку Његовог васкрсења. И оно што се догађало прије Христа, и оно што се догађало у Његово вријеме и са Њим, и оно што се догађа до дана данашњега и оно што ће се догађати до краја свијета и вијека, рекао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. -Свети и часни крст је сила онима који се клањају Христу, а саблазан за оне који га се одричу. Света браћа Макавеји, и њихова чудесна мајка, и првосвештеник Елеазар, који су живјели прије Христа, а који су пострадали на христолики начин, пострадали су бранећи светињуи Божју. Ријетке су мајке каква је била мајка Светих Макавеја, казао је Владика и нагласио: -Црква Божја памти сва страдања за светињу Божју и подсјећа свајко људско покољење да су само они који остају вјерни живоме Богу и Његовој истини, правди, доброти и мудрости – истински и прави људи. Само су истински и прави људи они који су спремни да се жртвују за име Божје и правду Божју. Таква је била мајка Светих Макавеја, такви су били Макавеји, Елеазар првосвештеник, који су се жртвовали и зато остали запамћени, ево, до наших времена. А памте се и овдје од прадревних старохришћанских времена, највјероватније до деветог вијека је овај њихов храм овдје саграђен. Овај храм рушен, као некада јерусалимски и поново обнављан, да би, ево, сада поново, после оног безбожног времена, које је владало и овим крајевима, после оних који су се одрекли закона Божјег, имена Божјег и Часнога Крста, овај храм и спомен Свете браће Макавеја васкрсао. -Видимо и сами да се ништа није промијенило од времена древних безбожних властољубаца и царева. Наставља се прогон имена Божјег, гажење по Цркви Божјој… Ево сад доносе законе да отимају храмове, као што су радили они безбожни цареви и краљеви у вријеме браће Макавеја. Али, једно је сигурно: Часни Крст је онај који побјеђује, побједници су они који страдају као браћа Макавеји, који су тјелесно погинули са мајком својом, али су остали да се памте до наших времена. Светиње, које се подижу у славу Божју, а у част њихову, ево настављају да васкрсавају да кроз њих васкрсава истинска и права вјера, права Црква Божја, право сабрање у име Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, поручио је митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, митрополит Амфилохије је предводио литију око храма, а онда благосиљао и преломио славки колач. Митрополит Амфилохије је на крају честитао славу сабранима, а домаћин славе Будимир Видаковић предао је домаћинство за наредну годину Мишку Радоњићу. Старешина храма протојереј Предраг Шћепановић заблагодарио је митрополиту Амфилохију, браћи свештеницима и верном народу сабраном на светковини. -Хвала нашем Буду Видаковићу и братству Видаковића који су нас овако лијепо угостили. Нека Бог благослови њихове њиве и винограде, и на првом мјесту здраву дјечицу. Да се рађају у њиховим домовима, и у свим домовима. Од данас, по Владичином благослову, пут поред храма зове Макавејски пут. Од прошле године, како га је Митрополит освештао, овдје, хвала Богу, нема ниједног удеса, а до тада су овдје били чести удеси, казао је прота Предраг Шћепановић. Извор: Српска Православна Црква Слава толошке цркве Светих Макавеја, богослужио Митрополит Амфилохије SVETIGORA.COM Светом архијерејском литургијом, славском Литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши данас је прослављен празник Светих...
  13. Храм Светог Пантелејмона у Нишу молитвено је прославио свог заштитника данас, 9. августа 2019. године. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Преосвећеном Епископу Арсенију су саслуживали протојереји ставрофори Благоје Станковић, Боге Цветковић, Новица Митровић, архијерејски намесник други лесковачки протојереј Марко Адамовић, протонамесник Дејан Милошевић, протојереји Јован Милић, Предраг Радосављевић, Зоран Филиповић, јеромонах Нектарије (Ђурић), ђакони Димитрије Маринковић, Далибор Мидић и Ђорђе Филиовић. Након заамвоне молитве освећени су славски дарови и пререзан је славски колач. У надахнутој беседи Владика Арсеније је подсетио многобројни народ, који се сабрао на Светој Евхаристији, на живот и страдање Светог Пантелејмона. Извор: Епархија нишка
  14. У петак, дана 09.08.2019. године, на празник светог великомученика Пантелејмона, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у Мирковцима поводом празновања храмовне славе на мирковачкој водици. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј Миленко Гребић, парох у пензији, протојереј Бранислав Полимац, парох сремскочаковачки, протонамесник Сава Симић, парох сремсколазачки, протонамесник Немања Клајић, парох даљски, јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Преовештени Владика изговорио је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашња слава овде у Мирковцима, под овом столетном липом, покрај овог дивног храма посвећеног светом мученику Пантелејмону. Велики је благослов када год служимо свету Службу и када се сабирамо око Тела и Крви Христове. Онда знамо да смо на путу наше вере, на путу Распећа и Васкрсења, то је суштина нашега живота – Тајна наше вере. Једино тако можемо творити дела достојна човека – ако живимо у Цркви и сабирамо се око Тела и Крви Христове. Ако тако чинимо знаћемо да следимо пут светитеља и да у овом веку у којем живимо желимо да имамо заједницу са Христом. Показаћемо да желимо бити следбеници учења Господа Исуса Христа, његових апостола, па све до нашега времена сви наши дивни светитељи, свештеници и архијереји који су својим трудом покушавали да посеју семе Јеванђеља у нашем роду. Данас прослављамо једног таквог светитеља, светом мученика Пантелејмона, који је живео почетком 4. века и својим животом посведочио људском роду тога века самога Христа у себи. Али не само роду тога века него и данашњем роду чији смо и ми део. Његово житије није сведочанство само онога времена, него је сведочанство кроз све векове и сва времена. Свети Пантелејмон је био незнабожац који није познавао Тајне путева спасења, није познавао Тајне Христовог учења. У сусрету са својим учитељем Ермолајем спознао је веру Христову, крстио се и постао велики проповедник Јеванђеља Христовога. Чинио је многа чудеса и тиме задивио своје џелате који су га хтели убити јер је хришћанин. Био је проповедник Јеванђеља, носио је Крст Христов, био гоњен, али никад се није одрекао своје вере и свога печата дара Духа Светога. Увек је био и остао на путу Распећа и Васкрсења. Као хришћани ми се морамо распети да бисмо задобили Васкрсење. Наш пут у духовном смислу је распеће. Човек се у овом свету увек распиње јер је свет обремењен грехом. Свако наше настројење и усмерење ка добру подразумева нашу жртву, наше распеће. Распињемо се јер желимо живети у заједници са Христом. Разапети смо сваки пут када у овоме свету следимо Крст Христов, а распињемо се за Онога у Кога верујемо. Верујемо у Христа који нас сабира у Цркву, позива нас на богослужења и присутан је у Светој Чаши. То је пуноћа живота свакога хришћанина. Када год се причестимо задобијамо дарове и употпуњујемо оне дарове које само задобили светом Тајном крштења. На светој Тајни крштења задобили смо дарове живота, наде и истине. Када све то саберемо и одузмемо – то је Христос. Око Христа се све обједињује, све се са Христом сједињује и са Њим добија своју пуноћу. Свети великомученик Пантелејмон је следећи учење Христово задобио венац вечне славе. Задобио је управо оно за чим је кренио, а кренио је за Христом. Свети Пантелејмон је разапео себе, разапео је своју природу да би задобио венац вечнога живота. Цар Максимилијан, без обзира на чудесна исцељења и благодатне дарове, разапиње светог Пантелејмона и ставља га на највеће муке. У тренутку његовог страдања није хтео да се одрекне Христа. То значи да требамо имати чврсту веру попут светог великомученика Пантелејмона, да никада не посустајемо у тежњи да будемо људи чисте вере. Требамо да чувамо нашу веру, веру која није осведочена само једним делом и једним светитељем, него са мноштвом дивних светитеља у васцелом хришћанском свету. Следећи животе светитеља уподобљавамо се самом Христу и следимо пут Христов – пут Јеванђеља и Васкрсења. Заиста је велика радост што смо сабрани у овако великом броју. Јуче смо били на Доброј Води где се сабрао велики број наших верника. Данас смо овде. То је велики благослов Божји и значи да наш народ иде Христовим путем, да иде путем своје Цркве и слуша речи Јеванђеља. На тај начин се ми обожујемо и задобијамо једну другу димензију, димензију охристовљеног човека. Ако живимо у Цркви Божјој и следимо тај пут онда смо ми охристовљени људи, људи који знају свој пут и усмерење. На тај начин смо једни другима браћа и сестре како нас и учи Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Све посланице светог апостола Павла увек почињу са „браћо“. Свети апостол Павле тако говори обраћајући се свом сабраном народу кроз све векове. Сви смо браћа у Христу Који је нас Пастироначалник, Учитељ Стада. Кроз свако читање светог Јеванђеља присећамо се Христових речи и учимо се да будемо на путу Васкрсења. Стога нека је благословен данашњи празник и нека је благословен наш народ од сада и кроз све векове! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  15. ...Или која позната особа личи на Вас? Ја на Кристину Ричи, еј кеј еј (одраслу) Среду Адамс: http://www.vijesti.me/caffe/srijeda-postala-majka-porodila-se-kristina-rici-790587
  16. У петак, 2. августа 2019. године, на дан Светог пророка Илије, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе у Вранићу. Владику је дочекао велики број верног народа са децом. Епископу су саслуживали: јеромонах Доситеј (Радивојевић), протојереј-ставрофор Видо Милић, јереји Игор Обрадовић и Огњен Козлина, протођакон Иван Гашић и ђакони Зоран Станковић и Зоран Степановић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. На литургији су певали чланови појачког састава “Србски православни појци”. Владика је после прочитаног Јеванђеља у првом делу беседе говорио о личности светог пророка Илије. Епископ је том приликом нагласио: “Свети Илија је са правом назван Боговидцем јер је Бога видео, са правом је назван чудотворцем јер је васкрсао сина једне жене и са правом је назван ревнитељем јер је био велики молитвеник и том молитвом спалио жртву на гори Кармилу. Он је сву своју младост провео у молитви и богомислију. Својом молитвом је због греха народног зауставио кишу на три године. После три године његовом молитвом пала је киша. Такав је молитвеник био свети пророк Илија”. Епископ је у наставку напоменуо: “Да се молимо једни за друге јер имамо сви греха и зато смо духовни болесници. Сви имамо клице гордости, сујете, саможивости... али имамо црквену заједницу кроз коју можемо да тражимо лека за себе и ближње. Најбогатији су они који имају Бога у себи. Зато смо позвани да се молимо, а молитва се даје по мери чистоте срца нашег. Литургија коју служимо тражи целога човека. Ако смо расејани онда се молитва не прима. Данас је нама хришћанима све казано и много нам је лакше него људима у првим вековима хришћанства или људима пре Христа. Ти људи тога времена су сведочили увек исто, а то је вера у једног Бога. Бог када види данас нашу веру, по тој вери нам и даје. Сетимо се само праведног Јова који нам може бити најбољи пример како се верује у Бога. Свети пророк Илија је био најнеобичнији човег свога времена јер се телом вазнео на небо и није прошао капију смрти кроз коју сви ми пролазимо. Он је био пророк огњене вере. То је показатељ какву моћ даје Бог ономе ко има живу веру. Ђаво измишља лажну веру и лажне цркве и зато је у свету стална борба између истине и лажи. Зато нам је данас потребно да бранимо веру поштеним животом. Ми као православни треба да се разликујемо од других, да будемо у заједници, у саборности. Позвани смо да Цркву питамо и у њој да тражимо одговоре на наша питања”. На крају је владика честитао славу верном наоду и братству светог храма и позвао да се молимо светом Илији и да Богу стално благодаримо, али на прави начин и то пре свега “за живот и за дан који смо данас угледали”. После причешћа Епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа Вранића и околине. На крају богослужења био је опход око храма, а испред храма извршен је обред освећења жита и резања славског колача. Трпеза љубави послужена је трудом домаћина на челу са старешином храма вранићким - свештеником Дарком Павловићем. Епископ је посетио и храм Светог Јована Крститеља у Мељаку где је осветио крсно знамење које ће красити ову новосаграђену светињу и том приликом похвалио труд верног народа и њиховог свештеника Огњена Козлину. Извор: Епархија шумадијска
  17. Публициста Јован Маркуш: „Има, хвала Богу, Цетињана који се држе Светопетровске Црне Горе. Не треба се бојати. Потписивање петиције против предлога закона о слободи вјероисповијести и увјерења је елементарно људско право а самим тим и вјерско“. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Око Цркве Христове и стожера православља у Црној Гори Цетињског манастира грађена је и држава Црна Гора, а ако Бог да ту ће се и очувати и сачувати око сједишта наше Митрополије и нашег Митрополита Амфилохија. Светородна лоза Петровића стварала је државу Црну Гору, на Цетињу сабирала вјерни народ и главаре око Цетињског манастира. Сада је код нас, нажалост ситуација много другачија. Држава у 21 вијеку покушава да ствара неку своју цркву, поричући осмовјековно постојање Српске православне Цркве на овим просторима. Кажу да ни Цетињани нису више оно што су били а ми смо сигурни да у дубини своје душе јесу судећи по оним народним ријечима гдје је текло и капаће. Због свега овога разговарали смо са рођеним Цетињанином публицистом Јованом Маркушем некадашњим градоначелником црногорске престонице. Г. Маркуш, као неко ко је овдје свој на своме, ко је свој живот посветио Митрополији црногорско-приморској и неко ко сакупља и чува многе податке о обнови наше Митрополије посебно од доласка нашег Митрополита Амфилохија на њен Трон наовамо, говорио је о предлогу закона о слободи вјероисповијести и увјерења који предлаже наша Влада, а видимо да и Венецијанска комисија оспорава у многим тачкама. Наш народ, хвала Богу, увелико потписује петицију против овог предлога закона, а свједоци смо да је Тројичиндански сабор окупио велики број вјерника, што све говори о томе какав је тај предлог у ствари. Г. Маркуш је између осталог одговарао на питање чије су наше Цркве у Црној Гори ако не припадају једној и јединој православној Цркви у Црној Гори, Митрополији црногорско-приморској односно Српској православној Цркви, о обнови наше Митрополије и њеног процвата како материјалног, тако и духовног посебно у последњих 21. годину од доласка нашег Митрополита Амфилохија на трон Митрополита црногорско-приморских, на шта нас обавезује Вучедолска битка чију 143 годишњицу данас обиљежавамо и позива све оне који то до сада нису урадили да потпишу петицију против спорног закона о слободи вјероисповијести и увјерења. Он каже да се не треба бојати да је потписивање петиције елементарно људско право а самим тим и вјерско. Извор: Радио Светигора
  18. На празник Светих мученика Кирика и Јулите, 28. јула Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом служио је Свету архијерејску литургију у Храму посвећеном овим Божијим угодницима у Доњој Горици у Подгорици. Високопреосвећени је у својој архипастирској бесједи казао да данас прослављамо Христа Васкрслога дародавца вјечнога и непролазнога живота, као што Га увијек прослављамо на свакој Божијој служби, непрекидно у животу и у својим дијелима, али прослављамо и оне кроз које се Господ прославио: „На првом мјесту прослављамо Свете мученике Кирика и Јулиту, који су својим мучеништвом, страдањем и вјером посвједочили Христа Васкрслога и који су кроз Њега и преко Њега васкрсли и васкрсавају непрекидно“, рекао је владика и појаснио да се сјећање на њих обнавља свагда када се сјећамо Господа Васкрслога. Подсјетио је да данас поред Кирика и Јулите прослављамо и Новомученике полимско – величке који су 1944. године, њих преко 500 жена и дјеце, пострадали у Велики испод Чакора. У њихов спомен, на мјесту гдје су пострадали, подигнута је црква. Митрополит се нада, ако Бог да, да ће држава помоћи, Министарство просвјете, да се стара школа, која је поред цркве, претвори у музеј Величких новомученика, који су били заборављени дуго времена: „Али оно што је Божије и они који су Божији не могу никад бити заборављени“, казао је владика и нагласио да су свједоци тога и Кирик и Јулита и Новомученици велички пострадали од нацистичке ханџар дивизије и несрећних Шиптара из Пећи, Плава и Гусиња. Њихова мученичка крв је послужила и подстакла и Свети архијерејски сабор наше Цркве да их прије двије године приброји лику светих: „У Велики наш владика Јоаникије са другим епископима наше Цркве и народом Божијим, данас, такоше, прославља Господа и оне који су Њега прославили, Свете величке и полимске мученике пострадале за Христа и за вјеру православну. “ Подсјећајући да њихово страдање није давно било, владика Амфилохије је казао да и у наше вријеме има оних који страдају за Христа и вјеру православну надахнути малим Кириком и његовом мајком. Иако су пострадали прије толико вјекова спомен и сјећање на њих је живо и непоколебљиво и преко Светога храма у Доњој Горици, који је такође пострадао и био запустио дуго времена. Појаснио је Високопреосвећени да обновом храма, обнављамо себе и памћења на Свето Божије дијете и његову мајку, као и на дјецу из Велике и Полимља који су, такође, пострадали за Христа: „Али, ево, као што видите, и овај храм је, сјећањем на Кирика и Јулиту и на свете претке који су га саградили, васкрсао и обновио се, да би и ми кроз то сјећање обнављали себе, вјеру у себи и вјерност Христу Богу нашем. Њиховим молитвама, молитвама Светих Кирика и Јулите, нека би Господ и нас обновио. Нека би се и ми обнављали духовно кроз обновљене светиње и сјећање на свете мученике и мученице, и кроз нашу вјеру у Васкрсење Христово кроз које и ми задобијамо не само овај пролазни, него и вјечни и непролазно живот у вјечном и непролазном Царству Христовом – Царство Оца и Сина и Духа Светога“, закључио је у бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије. Након Свете Божије службе, Храм Светих мученика Кирика и Јулите опходила је литија а након тога је владика Амфилохије благословио славске приносе. Домаћин славе Илија Мугоша Честитајући славу свим свечарима, Митрополит црногорско приморски је благословио и домаћина овогодишње славе Илију Мугошу и његову породицу, а благослов за домаћинство славе за наредну годину добио је Дражен Мугоша. Владика је казао да је Кирик најдивније дијете а да су дјеце сабрана у овом светом храму његови насљедници, док су дјевојчице, мајке насљеднице Свете мајке Јулите, као и свих Мученика полимско – величких. „Да да Бог да се овдје сабирамо и убудуће. Диван је Храм Васкрсења у Подгорици, а овај је још љепши с обзиром на његову велику и чудесну историју од прадревних времена. Велики је благослов овдје и свих оних који су се потрудили да се обнови“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Славском трпезом љубави настављено је заједничарење у Васкрслом Господу. Храм Светих мученика Кирика и Јулите у Доњој Горици, подигнут прије Немањића, за вријеме Византије, освештан је прошле године руком Митрополита Амфилохија. Тада је први пут, послије 70 година, звонило звоно овог вишевјековног Саборног храма у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Епископ крушевачки Давид: Два текста који илуструју речи: богословски подбачено научнo недобачено Епископа Максима Васиљевића, О неумољивом Богу и асиметричној синергији (или: о инхерентној антиномији црквеног подвига, Теологија.нет), и: Blic-а, од 16-ог јула 2019. год. (Верници упутили писмо врху СПЦ, траже смену владике Хризостома …) (То јест о наступу бљуц-артиљерије на Свети Синод СПЦ-е, н. п.). * 1а. У оркестрираној режији против Светог Синода и синодалаца главну пажњу привлачи наступ првог члана оркестра и његове цветне салве. А он, наравно да се упиње да бриљира на овим деоницама: Оформљени укус или пуританство; друго и другачије у било ком виду које није на сметњи; други и префињена аргументација против њега; љубав која зна да дојади; чтец који изговара ђаконску јектенију благословом архијереја; егоистична жеља да се други усрећи нашом визијом живота; способност других да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње; завист због неслободе и нељубавности; дух апостолске авантуре у Духу Светом који се не крије иза наше углађености; крајње наиван и патетичан изглед намере појединих да спутају бујање богословских исказа; заносна вера јеромонаха Николаја Велимировића у идеје панхуманизма и свечовека, дивљење неким хиндуистичким идејама и одсуство надлежних цензора да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова); теолошка цензура као блага парафонија, а не као скретање у јерес; појединци који и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес; модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак, што све затвара врата за горућа питања; … о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге … Жички епископ Николај као изасланик Српске Цркве у Константинопољу који умољава Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника; … архијереји које је надгласала блага већина која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“ (све то, и о томе 1920. године). Док је преосвећени аутор рачунао да ће му речи одзвањати као звоно или мјед што јечи (1. Кор. 13, 1), а нису му зајечале, са речима пак које ћемо у наставку навести догодиће се опет слична ствар: да ће и оне потпасти под исказ светог апостола Павла: кимвал који звечи (1. Кор. 13, 1). Наиме, те речи су подругљиве, и стварају утисак да их је изрицао неко ко је припадао, и који ће даље припадати најстаријем и најистрајнијем цензору у нашој Цркви. Зато их треба чути: Самозвани „Цензор“, мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату, дави ко змија жабу, самозвани стални Портпарол, самонаметнути Цензор, Ваш образ, он тамо све и сва, ноторни издајник Светог Косова АВ, ПБ није средњошколска установа него подлеже универзитетским узусима и обичајима, сирово и сухо дрво, Савет Професора који неће прихватити синодску одлуку … С обзиром на то да су ове речи изговорене ван контекста чињеница и ствари које су се реално догодиле — ми их не можемо сматрати другачијим, него онаквим какве јесу: кимвалом који звечи. ** 2б. У приступу тексту часне сестре Дезидерије (Blic, 16. 07. 2019, уторак, 1-2), ми смо у њему одмах препознали извор и достављача информација, који је и сенка што стално осењује најпубличније бљуц-гласило; и још онога који помоћу овога гласила командује брзом неутрализацијом непожељних-ближњих. И док знак за паљбу даје он-незамењиви арбитар фамозног бљуц-гласила, оданде на његов знак ватру пушта часна сестра Дезидерија. Она је пак та медијска вештакиња која решава питања по кратком поступку. А који би разлог томе био овајпут? Божем, одмазда коју су чланови Светог Синода извршили над онима који се не слажу са мишљењем и политичким ставом истога тога Синода. (Небулоза! Наш ремарк). Зато једног од његових чланова сада треба медијском хајком проказати за симонију и коцку, а затим га приморати да се повуче са своје дужности. (В.: Blic, 16. јули 2019, 1-2). Тада би и правда, наводно обесправљених верника, била задовољена! Наше речи савешћу руковођене Полна и емоционална незрелост и недефинисаност личности јесте појава која може бити производ насиља извршеног над њима од стране других доминирајућих. А даља ланчана реакција на претходно јесте опет насиље, извршено над њиховим етосом и еросом у периоду њиховог сазревања и животног опредељивања. Тако ће се коначно у искуству тих људи показати да је над њиховим етосом и еросом био извршен и сами обред кастрације. Трансфер пак који је по диктату кренуо к њима у ствари је бреме које им је заједница предала. Тако су диктатом самог вође предати јарам и стигма, тешки за ношење. Зато и саме нус-појаве тог насиља не могу изостати, па ће се оне даље манифестовати: било у виду нескривене самодопадљивости-нарцисоидности, па и аутоеротизма, било у виду прикривеног еротизма који тражи и налази видове растерећења. Током трајања тога болног процеса самоотуђења пак, неминовно ће доминирати медикаментоза. Даље последице у вези са претходним могу бити, рецимо: да неко лепо пише а да нетачно мисли и да лоше говори, да слика као наивац и допадљиво, али на уштрб иконографији, затим да као мислилац користи обмане и лажи као делове и наставке помоћу којих ће премошћавати своје вапијуће празнине. Или ће их он опет користити као закрпе којима би да покрпи своју менталну одеротину. Скупа с тим иде и нарцисоидни активизам и фрапирање других њиме. И све тако, и у форми Аугијевих изби. Невоља пак бива што се то такође збива у нашем монашком свету; ту где су заједно са добрим делом наших лаика тиховање и боготражитељство давно већ постали неотуђиви знак нашег црквеног колективног распознавања. Та невоља се дакле продужава зато што из Еолових мехова стално излећу штетни ветрови који неутврђене људе вијају на разне погрешне, и опасне стране. * Услов да се уврстиш у елиту, у друштво посвећених или у заједницу Светих (Владика Николај, Старац Силун, Старац Софроније, Патријарх Павле, …) јесте да им подражаваш, и да личиш на њих вером, надом, љубављу и подобијем, укључујући и подобије спољашње. То даље значи да их не треба цитирати тако што ћеш им учитавати себе и своје мисли и речи; не, него што ћеш имати њиховог духа расуђивања, њихово богољубље и њихово човекољубље. Узбасамачивати се дакле треба смирењем, не само одређеном сумом знања и информација, а низбасамачивати се треба опет смирењем, све до држања ума у аду своје палости и палости света, но наравно без очајавања што ми нисмо први у свему, него што су уместо нас такви неки други људи, које ионако треба чинити већима од себе, по истинитој речи јеванђелској: да су међу нама први они који ће бити последњи. ** У самоме богословствовању никада не треба замењивати тезе нити прелазити црту, упркос ходању дуж саме црте; рецимо по угледу на светога Николаја, који је у обраћању свих народа њиховоме богу видео обраћање Богу Отаца наших. Но он при том рецимо, нигде и никада није поистоветио Логоса са Таоом, Алахом, Будом, Заратустром, …! И опет, апропо светога Николаја, он је итекако знао да је давно већ, било дошло до премошћења хришћанства и националне религије у Кинеза, па и до напретка у томе: оснивањем хришћанске Цркве у Кини и у Јапану, те појавом хришћана исповедника оваплоћенога Логоса и мученика за Њега, а не за Таоа. Проповед је наиме тамо већ била осенила кинески свет речју о Логосу Исусу Христу, након чега је Тао постао анахрон. Штавише, он је остао оно што је званично и био: чинилац и штаство миљеа тамошњег света погруженог у системе и лавиринте сујеверја. Остао је дакле, није се са Логосом стопио!!! Зато и у вези са самим светитељством Николајевим треба поставити питање: Да је остао само западни мислилац, и панхуманиста, и познавалац свечовека и хиндуизма, … да ли би се он икада узбасамачио до охристовљења и обожења, или би само низбасамачио по њивама глади, као већина његових негдашњих западних колега? *** Нема цензора без аутоцензуре; узалуд нечије набеђивање других да су они цензори ако се не пази на себе, еда би се и на друге могло пазити. Чему убеђивати друге да су такви када су они само добронамерна и доброжелатељна браћа? Чему уопште ругање црквеним послушањима и благословима када знамо да нас у Цркви ни саме ситнице не воде ситничарењу, него да нас у њој баш све води крупницама?! И још три добронамерности с наше стране. Ако нам неспретно баратање двосмисленостима може заклонити истину, колико ју тек обмана, односно лаж могу заклонити? Може ли ученик бити већи од учитеља свога? Зар ученику није довољно да буде као учитељ његов? Да ли је ново и непоновљивост увек гаранција истине и истинитости, а старо и понављање увек знак неистине и лажи?! Зар се ученик не креће у самим границама Предања и тога што му је предато да држи верно до смрти? Када то не би било тако, ученик и новајлија би се, судећи и по каноничности и по антиномичности хришћанских ствари, морао наћи у великој неприлици; и опет он у томе да му сама новачења не би била од помоћи. Но излаз из невоља је увек ту: Древни: Repeticio mater studiorum est. (Понављање је мати учења). Народни: Послушај кад ти два кажу. Можемо ли се играти црквеним и богословским темама као играчкама за децу, којима се дечје жеље испуњавају?! **** Питања и проблеми не завршавају се овде, него се још настављају продуженим питањем типа: „а шта ће народ рећи“, рецимо о другом браку млађих свештеника? Односно када се првобрачни договорно разведу — он ради друге а она ради другог?! Да ли ће исти захтев свештеника или његовог лобисте и заговорника важити када се и друга супруга буде упокојила? Ваљда ће и првобрачни свештеник једанпут умрети, па ће и његова удова попадија морати да постави питање самога свога другог, или недајбоже трећег брака, с обзиром да се и те ствари неочекивано закомпликују и лако отргну контроли? А то опет бива када се рецимо органска веза слова и духа светих канона апстрахује и негира?! Баш и као када се грубо раздвајају онтологија и етика?! Поготову када се хришћанској етици, библијској и предањској, светоотачкој и светотајинској намерно наноси штета, и то по нечијој тврдоглавости?! Ну, чиме то? Френетичним негирањем етике, макар она била и хришћанска! Али барјактари те ствари се ни овде не заустављају! Да би им се застава вијорила они бране мисију данашње Цркве од оних који је своде на идеолошки обрачун са неистомишљеницима (да ли са њима самима? Н. п.) и прогон (да ли њих самих? Н. п.) због другачијег фокуса и неспретно срочене мисли и сл. (да ли због њихових тумачења догмата, канона, православног етоса? Н. п.), због чега су последице толико штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. (Ако је цитирани аутор пре 50 година, рецимо 1968. год. био једногодишњак, о каквој је стагнацији под комунизмом он лично могао знати тада, а о њој говорити данас?! (Видети: Трн у оку Синода, Danas, 27. 07. 2019, субота, 1.) Зачуђујућа је упорност којом преосвећени аутор чланка оправдава себе за све што каже; и опет је зачуђујућа лакоћа којом он прелази преко других мишљења која се не би поклапала са његовим! (Видети Епископ Максим Васиљевић, у: Бела боја сликарског платна (или: о покајању и будућој чистоти, Теологија.нет, 26. јул 2019)). ***** Но вратимо се последицама хипотетичког другог брака удовог свештеника, који преосвећени Максим, ако га тачно разумемо заговара, са нашом напоменом да се његов проблем не би ни само ту зауставио. Не лези враже, шта бисмо чинили када би и неком епископу, односно заговорнику ове ствари у блиској будућности пало на памет да посегне за епископским браком? И то у тренутку када би неки епископ и малодушним постао, па на пример упитао: Ко би и њему у старости, немоћноме могао бити од било какве помоћи?! Шта ли би тек тада народ рекао?! Зато хајде да се већ једанпут обратимо народу овим речима: Народе, слатки брате, помагај! Но не тако што ћеш нам све досад ожењене женити, и женити нам и све до сада неожењене!!! Како год било, или да ће бивати, наш најбратскији и најмилоснији предлог по питању и ове ствари би гласио: Часне сестре Дезидерију и Дорку држати што даље и по страни, док још колико-толико има времена за избављење од свих, па и од овога белаја!!! Епископ крушевачки Давид Преузмите текст у .pdf формату ОВДЕ Извор: Епархија крушавачка
  20. ГЕНЕРАЛ ВЛАДИМИР ЛАЗАРЕВИЋ: EKSKLUZIVNA ISPOVEST: General Lazarević: Dali mi da biram - Hag ili američka vojna akademija Dragan Vujičić | 28. jul 2019. 09:02 | General Vladimir Lazarević o paklu koji je preživeo: Na Kosovu sam oba sina izvlačio iz ruševina. Pod izgovorom lečenja u Tribunalu su me ubijali. Pokušaj otmice i likvidacije žene i sina desio se u samo predvečerje agresije. Foto N. Fifić MOGAO sam, umesto u Hag, da odem u SAD i predajem u njihovim vojnim školama o našim iskustvima iz rata. Neposredno pre nego što je objavljena optužnica protiv mene, dolazili su mi ljudi sa dokumentom pečatiranim u Stejt departmentu sa takvom ponudom. Nisam pristao. I u Hagu, u drugostepenom postupku, kada su došli skupi američki advokati nudeći mi besplatnu odbranu - odbio sam. Nisam ja branio Ameriku, nego Srbiju. Ovo je samo jedna u nizu epizoda iz životne drame generala Vladimira Lazarevića, legendarnog komandanta Prištinskog korpusa. Oni, Lazarevići - general Vladimir, sinovi Vlada, Marjan i Milan, supruga Olgica i unuk Lazar, o "tom ratu" ne pričaju nikad. Na svakom od njih on je ostavio duboke ožiljke. General je pristao da, za "Novosti", podeli nešto od porodičnih i ličnih trauma, "tek da ostane zapisano". Veli da još nije siguran da će svoja sećanja i beleške pretočiti u knjigu, jer je sve previše bolno. - Dok se rat na Kosovu tek spremao, u Nišu je počeo progon moje porodice. Žena Olgica i sin Milan morali su da napuste stan i beže u Babušnicu. U ratu na Kosovu, dvojica strarijih sinova, Vlada i Marjan, bila su vezisti. Obojicu su mi "poklapale" NATO bombe. Kada je rat završen, bio sam poslednji general koji je bio na slobodi a "obećan" je Hagu. Nema šta mi tamo nisu radili, pokušali su i da me ubiju... A kada sam u decembru 2015. došao u Srbiju, nisam mogao da verujem da je to ista zemlja. Promenilo se sve - siže je priče Vladimira Lazarevića. Komandant Prištinskog korpusa i Treće armije nikada nije pričao o porodici. Dokumenti Službe bezbednosti naše vojske kriju mnoge tajne. - Za pokušaj otmice, ili možda i likvidacije, žene Olgice i Milana, javili su mi u samo predvečerje agresije. Žena je pozvala sva usplahirena i rekla kako se komšije žale da su ljudi maskirani fantomkama prethodne noći bili u zgradi i tražili naš stan. Nešto ih je sprečilo da pokucaju na vrata, i zato je ona sa sinom morala da se skloni kod drugarice u Niš. Naravno da sam alarmirao koga treba, i njih dvoje su prebačeni u Babušnicu, gde su bili čuvani sve vreme rata. Nije smelo da se zna čiji su - počinje ispovest Lazarević. - Supruga je rat provela sa pištoljem TT pod jastukom, koji sam dobio 1972. na Vojnoj akademiji, a sin od 16 godina "dužio" je "kolt", koji sam kupio osamdesetih. Generali Pavković i Lazarević General dodaje da su mu u isto vreme stariji sinovi bili na Kosovu kao vezisti naše vojske. Kaže, nije mu palo na pamet da ih sklanja. - Prva trauma mi je bila kada je tučena kasarna "Kosovski junaci" u Prištini. Vlada mi je bio tamo. Odmah po vestima poleteo sam tamo i, u onom mraku, između kratera od bombi, prvo što sam čuo bio je Vladin glas. Tada su poginula četiri vojnika. Bog ga je, kaže general, pogledao i nešto kasnije, kod Kosovske Kamenice. Sa svog komandnog mesta gledao je kako avioni NATO-a gađaju čvorište veze na Bogutovačkom bregu. U posadi među vojnicima bio je srednji sin Marjan. - I ta uspomena me ponekad budi iz sna - uz uzdah nastavlja priču general. - Vraćao sam se tog maja iz Gračanice, gde sam davao intervju za američke novine, kada sam video nalet neprijateljske avijacije. Bio sam pred Komandom, a bombe su padale tamo gde je trebalo da bude Marjan. Pavković je baš bio tu, i zajedno smo tražili mog sina. Srećom, bio je samo ugruvan, a Pavke je tada prvi put čuo da su mi dva sina kraj mene. General Lazarević za sinom Marjanom i unukom Lazarom Priseća se general i sopstvenog naređenja, koje čuva - da u Prištinskom korpusu ne smeju da budu više od dva vojnika iz jedne srpske porodice. Sopstveno naređenje je u ličnom slučaju ignorisao. - Kako sam mogao da ih vratim kada su Kosovo branili i oni koji nisu Srbi - govori Lazarević. - Na sudu u Hagu branio me je Mađar, vojnik dobrovoljac iz Vojvodine, koji je došao da uzme mesto kraj sina na Paštriku. U Hagu su se čudili kada je ispričao kako je NATO iz vazduha u prah pretvorio albanska sela. Nova iskušenja počela su posle 5. oktobra, a kulminirala 2014. godine. Zbog moždanog udara i lečenja na VMA, ostao je jedini istaknuti general koji je branio KiM a koji je još bio u aktivnoj službi. Nisu mogli da ga penzionišu iz bolničke postelje, a iz mnogih amabasada to je traženo. Prethodno je, čime smo i počeli ovaj tekst, odbio Stejt department i "ugovor u dolarima", sa obećanjem da od Haga neće biti ništa ako ode na Američku vojnu akademiju. Sin Vlada Lazarević - Zvao me je ministar Davinić početkom 2004, i došao sam onako bolestan - seća se detalja general. - Ponudio mi je kafu i, stojeći, "ukorio" me: "Pet ambasada zove svaki dan i pita zašto ste još u vojsci, a šta ja da im kažem?!" Da nisam već seo, srušio bih se. Rekoh Daviniću: "Sad vi sedite da vam kažem". Razgovor je, veli, bio neprijatan. General Krga i još dvojica sa najvišim epoletama su crveneli, a Lazarević je Daviniću poručio da postoje dve koverte koje čuvaju supruga i prijatelj, za slučaj da ga nasilno odvedu u zatvor. Rekao je i da mu ne pada na pamet da svojoj vojsci pravi probleme. Razgovor je završen generalovom porukom za ambasadore - da se svi zajedno mole Boga da on umre, jer nikom neće biti dobro ako ga nasilno budu sprovodili. - Šta se sve u to vreme događalo sa mnom, a nikog nije bilo da pomogne. Odjednom mi, "preko prijatelja", dolaze ljudi iz tadašnje vlade i nude azil u jednoj centralnoameričkoj republici. Samo da "nestanem". Oni su se o svemu navodno dogovorili, Pavković je, kažu mi, pristao. Ja tražim nekoliko dana da razmislim i molim bivše bezebednjake da provere ove funkcionere, koji su, inače, i sad aktivni. Bezbednjaci dolaze sa izveštajem o tome iz koje ambasade potiče inicijativa i sa informacijom da u stvari hoće da nas odvedu i likvidiraju. Zovem Pavkovića i kažem mu da povuče svoju saglasnost. Ti "prijatelji" su ga se okanili tek pošto im je pokazao fotografije domova gde stanuju sa uslikanim članovima porodice. Shvatili su pretnju i izgubili entuzijazam da generale nekuda tajno odvedu. Vladimir Lazarević pred Haškim tribunalom U Hag je, veli, otišao svojom voljom. - Ako ikada objavim svoja sećanja, biće to zbog Tribunala i "lečenja" kojem su me podvrgnuli. Hteli su da me ubiju! - ljut je general na sam pomen tih dana. - Što u Hagu, što kod nas, imao sam sedam operacija od kancera, i njihovi lekari su mi prepisali 25, pa onda čak 32 tablete da pijem svaki dan. Nisam znao gde sam dok se nisu pojavili Poljaci. Oni su mi spasli glavu. Vladimir Lazarević je bio verovatno jedini u Tribunalu koji je sve vreme bio u pritvoru, jer zbog njgovog zdravstvenog stanja nisu mogli da ga upute na izdržavanje kazne. Hag je, ipak, odredio da ga prebace u Poljsku na izdržavanje kazne, a kada su ljudi iz Varašave stigli i videli njegove papire, kazali su mu: "Generale, mi ovakvog ne možemo da te primimo. Tvoje zdravstveno stanje je veoma loše." I tako su ga, na svaka tri meseca, pet puta odbijali. I time mu otvorili oči. OCU NISU REKLI DA IDU NA KOSOVO - Bio sam u Puku veze u Nišu, a javio sam se da idem na Kosovo kao ispomoć - govori nam sin Vladan, a Marjan dodaje da je i on kao vezista u vojsci tražio da ide na Bogutovački breg. - To mi je bilo radno mesto - kaže Marjan. Sa ocem se nijedan od braće nije konsultovao. - Samo smo ženama rekli, i one su ostale zatečene. - Zaista sam hteo u Poljsku, dosadilo mi je u Hagu. Rekao sam Poljacima da idem na svoju odgovornost, a oni su mi prvi objasnili da nije sve onako kako se meni čini. "Spao sam" na samo 60 kilograma, i dok bi me prebacili u Poljsku i ponovo odredili terapiju, verovatno bih umro. To saznanje me je osvestilo. Komandant pojašnjava i "principe lečenja" u Sheveningenu. Stražari donesu šaku lekova bolesniku, ali je sreća u tome što ne insistiraju da ih popije pred njima. - Posle razgovora s Poljacima, pitao sam zatvorskog lekara za neku čudnu tabletu: "Šta to beše?", a on mi je odgovorio: "Nemam pojma!" Onda su me odveli u Kraljevsku bolnicu Holandije u Bronovu i tokom pregleda prevodilac je greškom na srpski preveo da me leče od epilepsije. Lekari u toj bolnici su se čudno zagledali, i tada sam prvi put uspeo da iskamčim pedesetak svojih lekarskih nalaza i da ih pokažem sudiji. Sudija Robinson se odmah složio, seća se general, da su mu tokom lečenja uskraćena osnovna prava, a nezavisni lekari iz Nemačke i Belgije su napisali da je lečen neadekvatno. Došli su i ljudi sa VMA, a generala je dodatno alarmirala i doktorka iz Forenzičkog instituta u Hagu, gde je bio na pregledu, sa savetom da hitno traži nekog nezavisnog radioneurologa da mu pročita nalaz magnetne rezonance, jer se slika i opis magnetnog snimka zatvorskih lekara ne poklapaju. Tu je general dobio i lekarski izveštaj da je u stvari žrtva zračenja, odnosno da je oboleo zbog posledica dejstva uranijuma. SAVET Drago je generalu Lazareviću što ga njegova država opet nešto pita: - Bio sam sa ministrom Vulinom i dok smo tako govorili o zdravlju on zamoli za ozbiljan savet oko 63. padobranske i oko služenja vojnog roka. Rekoh mu da padobrancima hitno treba vratiti status samostalne brigade, a da je krajnje vreme da se vojni rok vrati. Reče, poslušaće me, i, eto, padobranci ubrzo vraćaju staru formaciju a vojni rok počinje od 2021. - otkriva general. - Kada mi je u posetu dolazio sin Milan, koji je doktor ovde u Nišu, upozorio me je da mi lekari daju lek koji je pet godina ranije zabranjen za upotrebu. Dostavio sam mu i kuglice praška koje su išle uz tablete, da ih odnese u BIA. Tek posle tih skandala i moje žalbe sudskom veću trovanje je stalo. Epizoda s povratkom kući generala Lazarevića priča je koju pripoveda sa osmehom. Kaže, zaokupljen svojim mukama, nije znao šta se događa u zemlji, i kada su početkom decembra 2015. u Hag došli Nikola Selaković i Bratislav Gašić da ga vode kući, još je zazirao od "ljubavi" političara. - Pošto je pilot "falkona" preko zvučnika poručio kako napuštamo vazdušni prostor Holandije, ozbiljni Nikola Selaković je prišao i upitao me: "Generale, koju pesmu da vam pevamo?" Pogledam ga, ne prisećam se nikakve pesme, a oni krenuše: "Ne može nam niko ništa". To je bila i himna našeg korpusa. Pevaju Nikola, Bata, dva lekara sa VMA, moj Milan i dva momka iz obezbeđenja. Pesma je prestala negde pred Nišem, kada Gašić prvi put pomenu doček. Ajde, rekoh, da vidim. Ganut je bio general kada je stupio pred narod na aerodromu "Konstantin Veliki". Među njima su bili i ministar Vulin, Diković, "njegov general", vladika Teodosije... Sve je zvao kući na kafu. Olgica, Vlada i Marjan nisu mogli da veruju kad su gosti banuli, a naročito da je tati vraćena građanska čast. - Uverio sam se da se stvar u državi promenila što se tiče nas boraca sa Kosova kada sam otišao u socijalno da rešavam pitanje penzije - završava general. - Žena koja tamo radi zaplakala je kada me je videla i rekla mi: "Ovo je najlepše što je Srbija doživela!" MILAN - SIN Milan je lekar ovde u Kliničkom centru, i praktično je ostvario moj san - otkriva komandant. - Ja sam bio stipendista VMA dok sam bio u školi u Babušnici, a onda je to ukinuto, pa sam morao u veziste. I tako, život se igra, Vlada i Marjan vezisti, baš kao i ja, a Milan lekar. General se hvali da je Milan bio među najboljima u svojoj generaciji na Medicinskom fakultetu. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:808811-General-Lazarevic-Dali-mi-da-biram---Hag-ili-americka-vojna-akademija
  21. Изненадно упокојење историчара Предрага Пеђе Вукића затекло нас је неспремне на ту вијест јутрос све! Публициста Јован Маркуш, пријатељ, суграђанин и саборац новопрестављеног Предрага Вукића на пољу очувања црногорске историје, дијели своја сјећања на њега са слушаоцима радија Светигора. Разговор водила: Оливера Балабан. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  22. У недељу 21. јула 2019. године, на дан када наша Црква прославља Светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Прокупљу, у храму који је посвећен овом Богоугодном светитељу и где по предању почивају његове мошти. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Епископу су саслуживали: протосинђел Мардарије (Ковачевић), јеромонах Гаврило (Божиновић), старешина манастира Ђурђеви Ступови, протојереји-ставрофори Слободан Петровић и Ђукан Оровић, протојереји Ненад Милосављевић, Миломир Павловић, Никола Илић и Драган Миленковић и ђакони Ђорђе Филиповић и Славко Обрадовић, уз предивно одговарање хора цркве Светог Прокопија. Преосвећени Владика је беседио након прочитаног Јеванђеља, у присуству градоначелника Прокупља г. Александра Симоновића и великог броја верника. Извор: Епархија нишка
  23. Власт у Црној Гори још ћути о "Иницијативи о геноциду у селу Велика 1944.". "Клуб Велика" тражи од општине Плав да 28. јул прогласи за Дан сећања на жртве покоља Велика, подчакорско село у плавској општини НЕЧУВЕНИ злочин кога су пре 75 година у подчакорском селу Велика, у општини Плав, починили есесовци у униформама дивизија "Принц Еуген" и "Скендербег", уз помоћ шиптарских вулнетара из Пећи и околине, али и муслимана из Плава и Гусиња, и уз помоћ злочинаца из редова "муслиманске милиције" из Петњице и околине, када су за непуна три сата сатрли село убивши око 628 жена, деце и стараца - и даље је табу тема у Црној Гори. Поборнике братства и јединства заменили су "џемпераши", који су и у време свог најжешћег србовања ћутали о погрому у Велици, које је постало "најгласније" после раскола у ДПС. Како другачије објаснити чињеницу да пуних пет година нема одговора на "Иницијативу за утврђивање пуне истине о геноциду у селу Велика 28. јула 1944. године", коју је "Клуб Велика" предао Влади Црне Горе, Општини Плав и Исламској заједници у Црној Гори. - Будући да нацистички злочин у Велици 28. јула 1944. године превазилази локалне оквире и опомиње, захтевамо да Влада Црне Горе формира државну комисију, у којој би били и квалификовани Величани, са задатком да се утврди тачан број погинулих у овом геноциду, са основним личним подацима жртава. Тражимо да се утврди које су све војне јединице починиле овај злочин, као и њихов командни кадар и састав, са личним подацима свих њихових припадника у периоду геноцида у Велици. Потребно је да се расветли мотив тог злочина, који се по монструозности и сразмерно броју становника сматра једним од најтежих на просторима Југославије - стоји у писаној иницијативи, у којој се од Владе Црне Горе још захтева да у сарадњи са потомцима, подигне достојан споменик-меморијални центар жртвама геноцида у Велици. Величани су истовремено позвали и Исламску заједницу у Црној Гори да се јасно и недвосмислено огради и осуди злочин против човечности, који су Бошњаци-муслимани у саставу јединица нацистичке Немачке починили над цивилним величким православним становништвом. - Будући да је од укупно 814 страдалих становника садашњих општина Плав и Гусиње у Другом светском рату, само у величком покољу убијено две трећине нејачи нашег села, захтевамо да матична општина Плав 28. јул прогласи за Дан сећања на жртве геноцида у Велици - каже се у иницијативи. Неке од жртава злочина у селу Велика 28. јула 1944. - Тог кобног дана они су Велику у црно завили, а тај злочин, један од најмонструознијих у Југославији, послератна власт је све до осамдесетих година прећуткивала и сузбијала сваки покушај да се о невиним жртвама прозбори. Ни данас, чини се, није бољи однос према величким страдалницима, на шта указује чињеница да надлежни још нису одговорили на "Иницијативу за утврђивање истине о злочину", коју су пре три године поднели потомци жртава геноцида и "Клуб Велика". Овако се патријарху српском Иринеју пре две године у Београду приликом посете Величана обратио угледни новинар Гојко Кнежевић. - Прођоше још две године, а одговора нема. Ни из Владе, нити из Општине Плав, а ћути и Исламска заједница - каже Гојко, који памти речи патријарха тада изговорене: - Радује ме што сте у Велици вратили веру. То је прави пут. Јер, ко нема вере у Бога, онда је изгубљен и свим путевима може залутати - поручио је патријарх Иринеј, у нади да ће, као и свему, доћи крај и страдању српског народа. Величани код Цркве Светих мученика Кирика и Јулите РЕЧ ПАТРИЈАРХА - НАЖАЛОСТ, ово су дело учинили многи који су припадали нашој вери и нашем народу, али се показало у нашем времену како овде, тако и у бившој Југославији, да они који су променили веру су били највећи зликовци према своме народу?! Шта да кажемо, да ли да се светимо? Не, ми као хришћани то не смемо да чинимо - овако је, пред Црквом Светих Кирика и Јулите, пре пет година, на седму деценију од злочина, беседио патријарх српски Иринеј, говорећи о злочину када је у овом селу убијено више од 100 невине деце. - Замислите, дете невино, безазлено, коме се ноге секу, а двоје- -троје овде су и одрани и такви обешени о дрво, или кад човек узима дете за руку и баца у огањ. Како је име таквом човеку? Ђаво, а и ђаво би се увредио када таквог човека поредите са њим - казао је патријарх Иринеј. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:806277-ВЛАСТИ-У-ЦГ-ЋУТЕ-Злочин-који-се-крије-75-година
  24. Апостоли Петар и Павле су они који изворно проповиједају ријеч Божију и примјер су свима нама како да поучимо друге да приволе Царство небеско, поручио је у бесједи архијерејски намјесник бококоторски, парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић. Данас на Петровдан у цркви Светог Николе у Котору, уз причешће бројних вјерника, отац Момчило Кривокапић је на Светој литургији казао и да је „служба апостолска уствари заповијеђена свима“. „И нама који смо свештеници и вама који сте царско свештенство. Сви који смо крштени, сви смо ми царско свештенство, само са различитим службама. Свако од вас и може и треба да понекога поучи да га приведе, приволи за Царство небеско. Господ Христос је Андреју Јакову и Јовану рекао, „оставите сада ваше мреже, начинићу вас ловцима људи“. То не значи да ми који проповиједамо Јеванђеље ловимо људе за некакву чудну организацију. Ми људе ловимо мрежом истине да буду уловљени за своје спасење и увијек то мора бити добровољно. Свако од вас и треба и може да утиче на некога око себе да се поправи и крене правим путем. Тако да данас, када прослављамо Свете апостоле Петра и Павла, прослављамо све апостоле, све оне знане и незне епископе, свештенике, монахе, монахиљне, све благочестиве људе, хришћане, који су током вјекова проповиједали ријеч Божју и, што је најважније, свједочили је“, казао је отац Момчило Кривокапић. Апостоли су, како је назначио, поготово они који су пострадали у Јасеновцу, они које су поубијали Шиптари у задње вријеме и они који данас у Украјини страдају од расколника. „Сви су они апостоли јер свједоче, или ријечју, или своијим дјелима, да је жив Господ. Зато, славећи Петра и Пасвла, првоврховне апостоле, прослављамо живога Господа који је дошао, дао благодат апостолима, апостоли епископима, епископи свештеницима и зато у Цркви Божијој можемо да се причешћујемо „У име Оца и Сина и светога Духа Амин“, казао је отац Момчило Кривокапић. Велика је ствар била, наставио је, када Петар каже да је Господ Христос Син Божји и спасилац свијета. „Исти тај Петар ће, у моменту када Христа воде на распеће, одрећи га се три пута. Дакле био је само човјек. Његова вјера ће се утврдити тек послије силаска Светог Духа на апостоле. С друге стране имамо Павла који уопште није био међу 12 апостола. Али зато је Павле био учени Јеврејин, фарисеј, кога су школовали по науци по којој је требало да буде против Христа. Када је пошао да гони Цркву Христову, кренуо је за Дамаск. Тада му се јавио Господ Христос…“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како је назначио ова два апостола су, не антиподи, „него њих двојица заједно свих 12 апостола, свих 70 апостола“. „Њих двојица су они који изворно проповиједају ријеч Божију, посебно послије силаска Светог Духа на апостоле. Апостолска служба се наставила у архијерејској и свештеничкој. То је оно што Цркву чини везаном Духом Светим за самога Господа Христа. Дакле, Црква постоји благодатна и не може свако да буде свештеник, па макар носио мантију. Имамо тамо неке по Цетињу који се шире у мантији. Чули сте прије неки дан и патријарх Цариградски је о томе говорио. Онај који је обукао мантију, па мисли да је свештеник. Не он се само лажно представља“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како је истакао, свештеник може бити само онај који има апостолско прејемство. „А то су они који су од апостола примили благодат, свештеници који су примили од својих епископа и само они који су од канонских епископа примили благодат. Благодат се преноси Духом Светим, али тамо гдје нема благодати нема ни Духга Светога“, рекао је између осталог Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...