Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'који'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 322 results

  1. Мени је много добар фазон она "буба", јер отвориш кров и путујеш, а и уопште. Боја црно са бордо им је била врло лепа комбинација. Једном сам видела неке странце на мору у Хрватској са обојеним у плаво и до пола исцртани облаци, добро насликано, од сликара највероватније.
  2. Седме недеље по Васкрсу, која је посвећена светим оцима Првог васељенског Сабора, верујући народ Лапова је са радошћу дочекао свог надлежног Архијереја, Епископа шумадијског Господина Јована. Звучни запис беседе Он је служио Свету Архијерејску Литургију на којој су му саслуживали Архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Србољуб Марковић, протојереј Велибор Јовановић, протонамесник Горан Живковић, јереји Ивица Камберовић и Мирољуб Блажић, као и протођакон Иван Гашић, ђакони Марко Арсенић и Стеван Илић. За певницом су певали “Србски православни појци” који већ дуже време својим појањем увеличавају богослужења у шумадијској Епархији. Чтецирали су Марко Нешић, Марко Петровић, Милан Михаиловић и Богдан Бранисављевић. После прочитаног Јеванђеља Епископ Јован је одржао беседу присутном народу у којој је нагласио да је ова недеља посвећена Првом васељенском Сабору, а сабор је сазвао цар Константин, који је рођен у Нишу, исти онај који је Миланским едиктом дозволио слободно вероисповедање хришћанства. Овај Сабор је сазван због јереси александријског свештеника Арија, који је говорио да је Син Божји створен у времену, а не да је једносуштан Богу Оцу. Епископи на Сабору су изобличили Арија, његову јерес и све оне који су били његови ученици. Епископ Јован је даље рекао да је разлика између Божијег човека који је просвећен Духом Светим и некога ко се ослања на свој разум и знање велика. Уистину мудри Епископи са Првог васељенског Сабора су били учени од Свете Тројице и у томе је била њихова снага те их памтимо и данас, после седамнаест векова. Он је затим навео да је наш корен Исус Христос и ако се одвојимо од тог корена осушићемо се као биљка која је одвојена од корена. Плодови тог корена су слатки за разлику од горких плодова греха и зла. На Првом васељенском Сабору је формулисан Символ вере, који је допуњен на Другом васељенском Сабору одржаном 381.године. Такође је тада одређен и начин одређивања датума Васкрса који је сачуван до данашњег дана. Епископ Јован се затим осврнуо на првосвештеничку молитву која је читана у данашњем Јеванђељу. Он је нагласио чињеницу да је Бог Син послушан Богу Оцу што треба да нам буде пример. На Саборима није изнето ништа ново већ су свети Оци преносили оно што је и њима пренето од богонадахнутих светитеља. То је тајна свих светитеља и исповедника Христових, а ми смо благословени управо тиме што имамо готове одговоре на најбитнија питаља дате нам од светих људи. Епископ Јован је даље нагласио да је Бог постао човек да би човека уздигао до Бога по благодати. Са обзиром да је Бог уједно био и човек Он разуме нас људе, али уједно треба и ми Њега да разумемо и живимо по Богу. Најјачи је човек који се узда у Бога, а када човек почне да се узда само у своје способности он пропада. Не може нико просветити свет, ако себе прво не просвети, нити може неко другог научити, ако себе прво не научи. Црква стоји непоколебиво две хиљаде година и стојаће све до Страшнога суда. Символ Вере треба често читати, јер је ту дато све што је потребно људском срцу и уму, нагласио је даље Владика Јован у својој богонадахнутој беседи. Он је даље рекао да је Црква тврђава и стуб вере која, иако је на овоме свету, није од овога света да би на крају беседе благословио све присутне вернике. На Светој Литургији су се причестили сви присутни свештеници, а затим су најсветијој Тајни Православне Цркве приступили и верници Лапова. На крају је уследила трпеза љубави која је употпунила овај дан пун духовне радости у Лапову. Извор: Епархија шумадијска
  3. У суботу 30. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог апостола Андроника и Свету Јунију, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом великомученику Димитрију у Великој Иванчи. Звучни запис беседе Нашем Архијереју саслуживали су протојереји-ставрофори: умировљени парох младеновачки Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки Жељко Ивковић, протојереји: Слободан Кеџић и Владан Јовановић, јереји: Марко Стевановић и Иван Ненадовић и протођакон Иван Гашић. Евхаристијско сабрање увеличали су “Српски православни појци”. Пре Литургије наш Архијереј освештао је у порти великоиванчанске цркве предивну чесму са иконом Живоносног источника. У својој беседи Епископ Јован се осврнуо на значај прослављања Спасовдана и најдубљи значај овог празнка. Владика је истакао да нас Господ није оставио сиротне, али ако нисмо у заједници Богочовечанског Тела Христовог, у Цркви, у литургијском сабрању, нема нас ни у спасењу. Наш Владика је рекао да је Реч Божија, Реч која оживљава, Реч која васкрсава, Реч која освећује, Реч која просвећује. То је та Реч Божија од које је постало све што је постало. Верни су упознати са мудрошћу да је хришћанин вечни ученик, који се у овом животу спрема за полагање испита за вечни живот; испит нашег живота, наших дела и испит наши недела. Пред Богом су живи само они који слушају Реч Божију и извршавају је, а духовно мртви пред Богом су они који слушај Реч Божију а не творе је. Епископ је закључио да би се зато требало трудити за спасење како своје, тако и других. Тај труд има вечити значај, јер је труд на спасење људи. Они људи који своју веру не живе и за спасење не маре су као љуштуре, које не остварују пуно назначење свог постојања. Извор: Епархија шумадијска
  4. У недељу пред Педесетницу, када вршимо Спомен и похвалу Светим оцима Првог васељенског сабора, молитвено је било и у Влашкој цркви на Цетињу, гдје је служена Света литургија којом је началствовао јереј Игор Балабан а саслуживали су протојереј-ставрофор Гојко Перовић и ђакон Александар Лекић. Звучни запис беседе У пастирском слову отац Игор је говорио о Првом васељенском сабору који је одржан у граду Никеји, Малој Азији, 325. године у вријеме Светог цара Константина Великог, а који је сазван због саблажњивих учења оних који нијесу могли да прихвате да Господ Исус Христос постоји од вијека заједно са Оцем, у вјечности и од вјечности. Они су, како је објаснио отац, сматрали да је Христос неки благословени надчовјек, неко створење створено од вјечности, али не исто што Бог, да Он није Бог као што је Бог Отац. “Наши Оци и читаво апостолско и светоотачко предање оставили су нам да вјерујемо оно што исповједамо у Симболу вјере… вјерујем … и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова. Зашто рођенога, зато што онај који нешто рађа, рађа исто оно што је и он. Бог рађа Сина свога и то је најподеснија ријеч за тај однос Оца и Сина”, казао је, између осталог, отац Игор. Подсјећајући да је Симбол вјере дефинисан и утврђен на Првом и Другом васељенском сабору, који је одржан у Цариграду 381. године, јереј Игор је казао да су свети оци све то детаљно објаснили да би нагласили да је Христос сами Бог, јер ако је он само неко благословено биће, а није Бог, какав би то утицај имало на нас. “Његовом смрћу је побијеђена смрт и Он је устао из мртвих да би сви ми могли у вјечности да устанемо из мртвих и да живимо са Њим. Зато кажемо да је Цркве тијело Христово а ми сви удови тога тијела.” Како је објаснио сви ми када било шта христолико чинимо, учествујемо на непосредан начин у Христовој смрти и Христовом васкрсењу – када смо на Литургији, када се дотакнемо Тијела и Крви Његове, када се крстимо… “Сваки пут кад се неко крштава мора да исповједи Симбол вјере, које је библијско, апостолско, светоотачко учење и зато читамо одломак из Јеванђеља гдје Господ, између осталог, каже, обраћајући се Оцу: Ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Дакле да познају Спаситеља Помазаника кога си послао”, бесједио је јереј Игор Балабан. Нагласио је да је хришћанин онај који вјерује да је Бог Отац послао Исуса Христа, који вјерује да је Исус Христос од Бога изишао и који вјерује да је све Божије и Христово и да је све Христово и Божије. “Такође да вјерује да је Исус Христос свршио оно дјело које му је Бог дао да изврши, да је Син и да му је Бог дао власт над сваким тијелом, да свему што Му је дао дарује живот вјечни. Бог је дао Исусу Христу – своме Сину читаву творевину и имао је један задатак да тој творевини дарује живот вјечни. Он је то дјело свршио тако што је страдао, умро и васкрсао и вазнео се на небеса и послао Духа Светога на апостоле. Тиме је установио Цркву као лађу спасења, мјесто за све који желе да иду Његовим путем”, казао је свештеник Игор Балабан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У седму недјељу по Васкрсењу – Светих отаца Првог васељенског сабора, 31.маја 2020.љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог мученика Теодота Анкирског, молитвено је било у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереј Ранко Радоњић и јерођакон Зосима. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и вјерни народ, а током Литургије узношене су и молитве за оздрављење болесних од вируса корона, као и за здравље свих. На крају богослужења сабранима је бесједио о. Владимир који је подсјетио да је Први васељенски сабор када је Црква у лику својих светитеља одбранила један од основних догмата свог учења, а то је догмат да Господ наш Исус Христос није обичан човјек и пророк, него да је Оваплоћени Син Божији, који је бивши Богом вјечним постао Човјеком, да би нас искупио крсном својом жртвом и да би Својим васкрсењем и нас васкрсао и даровао нам опроштење грехова и живот вјечни. – Арије безбожни свештеник није имао Духом Светим познање ко је Господ наш Исус Христос, него је почео да умује својим гордим умом отпалим од Бога, отпалим од саборног тијела Цркве Христове и почео је да говори и учи да је Христос створење Божије, најсавршеније, да није исте природе са Оцем небеским. То је вријеме велике борбе и спорова – подсјетио је о.Владимир и савјетовао сабране да читају историју васељенских сабора, што је ако је казао веома душекорисно. О. Владимир је казао да су наши свети оци говорили да је Христос једносуштан са Оцем, што ми исповиједамо у Символу вјере. – Сви они који покушају гордим умовањем, без Бога и благодати Божије, без јединства са светим, да донесу неку истину о Цркви и Христу, бити одлучени од Цркве – нагласио је о.Владимир. Осврнуо се и на актуелна дешавања у Црној Гори наводећи да се појавио памфлет у коме наводно власт нуди договор Цркви да се зове Православна црква у Црној Гори. – Замислите, Свети Сава није био довољно православан, па се у 21. вијеку морао појавити један обезбожени неокомунистички човјек који није крштен и који нама говори да ми морамо бити православнији. Наводно та Црква коју је Свети Сава установио није довољно православна, па ћемо сад ми да правимо нову цркву. Ми говоримо да је наша Црква православна – Српска Православна Црква и нема потребе да ми мијењамо тај назив дајући јој оно што она јесте. Само у Православној цркви ми имамо спасење и ми се Христом Богом Сином Божијим кога су исповједили свети оци на Првом васељенском сабору спасавамо. У ту Цркву призивамо да дођу и ти људи који би данас да праве нове цркве, да дођу, да се врате, да се крсте, дасе не баве ћоравим послом – казао је о. Владимир. Извор: Манастир Острог
  6. У Бањој Луци је свечано прослављен празник Вазнесења Господњег – Спасовдан. Поводом славе града Бање Луке и Саборног храма Христа Спаситеља Епископ бањалучки Г. Јефрем је, уз саслужење више свештеника и ђакона, служио Свету архијерејску Литургију. Присутним вјерницима пригодном бесједом обратио се Преосвећени Владика, честитајући Спасовдан свим грађанима Бање Луке и Београда. Епископ Јефрем истакао је да Вазнесење Господње, као и сви дани у Христове 33 године земаљског живота, био велики, натприродан дан, који се не може ријечима описати. Потом је обављен чин благосиљања и резања славског колача и свечана литија улицама које окружују Саборни храм. Учешћа у литији узели су и градоначелник Бање Луке Игор Радојичић, предсједник Скупштине града Зоран Талић и благочестиви народ. Извор: Саборни храм Христа Спаситеља у Бања Луци
  7. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 30. маја, на празник Светог апостола Андроника и Јуније, Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда, гдје су синоћ враћене мошти Светог Арсенија Сремца, након што је у претходна два дана походио вјерни народ у Подгорици и Кучима. На Светој архијересјкој литургији су саслуживали протосинђел Сергије, намјесник острошки, протојереј Жељко Ћалић, парох даниловградски, протојереј Илија Зекановић, парох Комана, Бандића, Загарача и Загреде, отац Пеђа Катанић, јерођакон Роман и ћакон Иван Црногорчевић, уз молитвено учешће сестринства ове свете обитељи и вјерног народа. Митрополит је у чин чтеца произвео Недјељка Кнежевића а у току Литургије је крштена нова слушкиња Божија Арсенија чиј је кум био владика Амфилохије. Након прочитаног јеванђелског зачала, подсјетивши на Христове ријечи “Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека и свијета”, Високопреосвећни Митрополит је казао да су то ријечи онога који је сјединио небо и земљу, Бога и човјека, и испунио домострој спасења па је земљу онебесио и обесмртио. “Небеса је уселио у људску природу, самога себе као Сина Божијега јединороднога, да би човјек од смртнога бића, пролазнога, постао бесмртно, непролазно биће, да би задобио дар усавршавања у мјеру раста висине самога Христа”, казао је владика. Даље је објаснио да је Христова мјера безмјерна и да је усавршавање у Христу безмјерни и безгранични напредак и усавршавање те да нема границе и да је тако и са човјеком и људском природом, која се вазноси на небеса и сједи са десне стране Бога и Оца. “Онај који је у Христу је у Богу Оцу, и онај који иде за Христом иде јединим истинским и правим путем који открива и дарује живот и вјечну истину. То је оно што нам открива и дарује Господ, то је оно што добија своју поноћу у овом празнику кога прослављамо у Светом Вазнесењу Христовом”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Митрополит је подсјетио да се Господ вазнео на небеса, претходно родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве, поживевши заједно са нама, преобразивши се на Гори таворској и тим преображењем откривши Духа Светога животворнога, свјетлост вјечну и њоме обдаривши човјека, пострадавши ради нас и нашега спасења. “Узео је крст на себе и послије тога васкрсао из мртвих, да би се јављао светим ученицима 40 дана и да би послије тога јављања пред њима вазнео се на небеса, потврдивши да ће Он остати заједно са њима до краја свијета и вијека, тиме што ће ми послати Духа Светога животворнога који ће их водити у сваку истину. И то је оно што примамо у Светој тајни крштења. Од мајке рођење је рођење за пролазни живот, а рођење Духом Светим и водом у Тајни крштења то ново рођење је рођење за вјечност и непролазност, за бесмртност.” Честитајући крштење својој куми Арсенији, Архиепископ цетињски је нагласио да је она примила тај дар новога вјечнога рођења овдје поред ћивота Светог Арсенија. Добивши то име, како је казао, она је добила и благослов Светог Арсенија чудотворца, чувара ове светиње и душе нашега народа, наследника Светога Саве, који својим живим присуством овдје потврђује то јединство без прекида Цркве Божје у Христу. То јединство и силу јединственога Господа Оца и Сина и Духа Светога је, како је објаснио, примила и Арсенија у Светој тајни крштења и миропомазања, примивши печат дара Духа Светога животворнога. “Онога Духа којим је рођен сам Господ и кога је Господ обећао својим ученицима, Цркви својој, и којега је подарио на Духовдан – Тројичиндан, а који је дошао по Његовом обећању послије Његовог вазнесења. Тако да ево још једна душа је пришла том Божјем дару и вјечном и непролазном Царству Божијем, примила квасац у себе бесмртнога вјечнога живота, новога рођења Духом Божјим и водом”, рекао је владика. Заблогадаривши Господу који даровима вјечнога живота дарује човјека, Митрополит је истакао да је Господ обдарио људску природу тим даром вјечним вазневши је на небеса тиме што је сам сишао са небеса и вазнео човјека и људску природу. Обдарио је човјека вјечним и непролазним, бесмртним животом, у заједници својој – Цркви, која је тијело Његово, “подаривши том тијелу душу а та душа Цркве Божије и оних који се крштавају јесте управо Дух Свети животворни”. “Зато се и поклањамо Богу нашем и кршатавамо у име Оца и Сина и Духа Светога. И трудимо се да живимо овај кратки земаљски живот у Оцу и Сину и Духу Светоме примајући Њега и Његове Свете божанске дарове, испуњавајући Његове заповијести, ходећи за Њим заједно са светим пророцима и апостолима, светим Божјим људима, који су кроз вјекове служили Господу”, рекао је Митрополит Амфилохије. Међу те свете људе спадају и Свети отац Арсеније, Свети апостол Андроник и Света Јунија, које данас прослављамо, као и сви свети у којима је диван Господ и у којима почива силом свога Духа животворнога, призивајући све људе и све земаљске народе у то вјечно и непролазно Царство своје. “Зато читамо ово Јеванђеље гдје је Господи попевши се на Гору открио својим ученицима и рекао да иду и да крштавају све земаљске народе, све људе у име Оца и Сина и Духа Светога, и да их уче да испуњавају све оно што им је заповиједио. И тако се наставља то дјело Божије, дјело Цркве Божије, Христово дјело, кроз вјекове и овдје код нас и широм свијета и међу свим земаљским народима”, казао је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Поводом доласка моштију Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског у подгорички саборни храм Васкрсења Христовог, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос у овом храму са свештенством Свету архијерејску литургију. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља парох подгорички протојереј Мирчета Шљиванчанин је рекао да ми православни хришћани имамо и Учитеља и учитеље пута у живот вјечни. “Имамо онога учитеља који је први прошао тај пут и дошао у тај наш дом, а то је наш Господ Исус Христос, чију смо ријеч управо чули и празник тог Његовог пута управо славимо. У празновању смо догађаја Вазнесења Господњег, кад се Господ наш, након 40 дана од свога Васкрсења, вазнио у славу небеску и сјео с десне стране Бога Оца. И вазнио у својој личности нашу човјечанску природу”, рекао је отац Мирчета. Додао је да су вјером у Христа Богочовјека, у Његово Васкрсење и Вазнесење, кроз историју Цркве живјели многи. “Ту вјеру у вјечни живот свједочили су многи, а посебно мјесто међу њима припада свакако Светом оцу нашем Сави, који је прва ластавица која је кренула за Христом Господом из нашег народа и повела за собом јато ластавица из нашега рода да лете у ту топлу земљу, на то пријатно мјесто живота, свјетлости, љубави и милости Божје. За Светим Савом полетјели су многи, зато што је он полетио за Христом Господом”, рекао је прота Шљиванчанин. Казао је да се данашњи сугуби празник, када сабране у храму грију мошти наследника Светога Саве – Светог Арсенија Сремца и када славимо многе свете Божје угоднике мијеша у једну радост и у једну славу. “Мијеша се у славу Христову, славу Његовога Васкрсења и Његовога Вазнесења, и у славу силаска Светога Духа који очекујемо као и његови ученици у Јерусалиму”, нагласио је он. Рекао је да би се могло рећи да је данас и Савин празник, зато што су нас обрадовале мошти његовог наследника Светог Арсенија. Подсјетио је да данас празнујемо и икону Пресвете Богородице Пећке Краснице коју је Свети Сава добио онога дана кад је постао архиепископ српских и поморских земаља и која се чува у Пећкој патријаршији – светињи коју је управо основао Свети Арсеније. Додао је да такође вршимо и помен Светог Теодора Вршачкога, епископа банатскога, такође једног од наследника Светога Саве, који је такође посвједочио вјеру у Христово Васкрсење и Вазнесење. “И који се није одрекао пута који нам је показао Господ, него је својом мученичком крвљу посвједочио тај пут управо у вријеме када су спаљене мошти Светог Саве на Врачару 1594. године”, подсјетио је отац Мирчета. Отац Мирчета је подсјетио да данас спомињемо.и Светога старца Вукашина из Клепаца. “Опет човјека вјере Христове, вјере Савине и Арсенијеве, и вјере Теодорове, вјере која надахњује човјека да живи слободно и да све остави Христа ради, да би био Христов ученик. Свети Вукашин је пострадао у Јасеновцу кад је усташа затражио да се поклони њиховом поглавнику, као што и данашњи поглавници желе да им се поклонимо. Свети Вукашин, надахнут вјером, имао је храбрости да каже: Само ти дијете ради свој посао”, казао је он и додао да то може само онај који живи вјером у Васкрсење и вјером у небеску отаџбину. Отац Мирчета је на крају поручио да наша Црква и даље то свједочи у овоме свијету и у овом животу. “И данас, када смо опхрвани новим искушењима, када хоће да нам отимају храмове, када нам хапсе епископе и свештенике, када вјерни народ прогоне, ми имамо на кога да се угледамо. Иамо од кога снагу да црпимо. Иамо оне који иду пред нама: То је, прије свих, наш Господ, а онда и јато Његових свједока из нашега рода на челу са Светим Савом, и за њим са Светим Арсенијем, који нас данас овдје благосиља, и Светим Вукашином и Светим Теодором и свима светима из рода нашега”, поручио је прота Мирчета Шљиванчанин. Након светог причешћа Митрополит Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније изузетна личност, онај који је понио крст Христов, на коме су се оствариле Господње ријечи: Ако мене гонише и вас ће гонити. “И он је гоњен и прогоњен, већ и као архиепископ жички, када је згоњења и страдања Цркве Божије морао да пређе из Жиче у Пећ и да тамо сагради цркву Светих апостола и Светога Вазнесења, на темељима древне цркве из 5 – 6. вијека. То његово дјело је остало живо свједочанство, ево, до наших времена. А и његово страдање”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. И манастир Црнча, у којем се упокојио, и Пећка Патријаршија, рекао је Митрополит рушени су и разарани кроз историју. “И његов гроб је страдао у Пећкој патријаршији, па је у 18. вијеку морао да буде пренијет и сакривен у ове наше крајеве, у манастир Довољу”, рекао је Владика. Говорећи о светитељевом страдању кроз вјекове, Митрополит Амфилохије је нагласио да је дошао у Подгорицу да нас благослови и утврди у вјери у живога Бога. “Да својом љубављу, и до смрти и послије смрти, у нама утврди љубав према живоме Богу и једних према другима – ту вјечну љубав, боголику, христолику љубав, богочовјечну љубав, небеску љубав”, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да је Свети Арсеније дошао да посвједочи Бога и онима који су у наше вријеме отуђили од Бога и од Цркве, који су у наша времена убијали његове наследнике епископе и свештенике. “И дај Боже да се опамете они који прогоне Цркву Божју, који су избезумљени, који хоће да отимају светиње Божје. И дај Боже да Господ уразуми и оне који су сада на власти да не отимају светиње, да се и они врате светињи Божјој, Цркви Божјој која овдје постоји вјековима”, поручио је Владика Амфилохије. Мошти Светог Арсенија биће у поподневним часовима враћене у манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. На празник Вазнесења Господњег мноштво вернога народа Новога Сада сабрало се 15/28. маја 2020. године у Световазнесењском храму на Клиси. На светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи после прочитане јеванђелске перикопе, владика Иринеј је казао да је оправдано народно име данашњег празника – Спасовдан. У самом том називу исказана је суштина и смисао празника. Када кажемо Вазнесење Господње – то је опис самог догађаја, онога што су ученици, апостоли доживели, чега су били сведоци, али то је догађај који сведочи о пуноћи спасења рода људскога и творевине Божје. Овај свети храм данас слави своју славу и ми сви заједно, једним устима и једним срцем, прослављамо Господа Који се вазнео на небо, вазносећи и нас – уколико смо Његови, уколико у Њега верујемо, Њему се молимо, Њега призивамо. У Његовој Личности и ми смо вазнесени, и ми смо не више – како каже Свето Писмо – туђини него домаћи Божји, укућани Божји, житељи Новог, Небеског Јерусалима, поучио је Епископ бачки. У току свете Литургије, Преосвећени владика Иринеј је рукоположио ђакона Светониколајевског храма у Новом Саду Огњена Верића у чин презвитера. Благосиљани су славски колач и кољиво, а потом је, у порти Световазнесењског храма на Клиси, откривено спомен-обележје блаженопочившем владици будимском Данилу Крстићу. О архијереју Српске Православне Цркве – великом духовнику, научнику, професору, говорили су Епископ бачки г. Иринеј, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и г. Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе. Звучни запис обраћања градоначелника Новог Сада Звучни запис обраћања г. Синише Јокића Говорећи о владици Данилу, Епископ бачки је истакао да је блаженопочивши архијереј један од највећих теолога 20. века. То је, нажалост, познатије у другим помесним Православним Црквама него у нашој, Српској Цркви. Школовање своје је завршио најпре на Институту Светог Сергија у Паризу, онда је био у Америци, где је даље учио од проте Георгија Флоровског, који је такође уз нашег светог Јустина Поповића био други најзначајнији теолог протеклог века. Владика је пронео име Новога Сада широм хришћанскога света, а самим тим и име своје родне Клисе. Данас почива на другом месту, али кроз ово спомен-обележје он подсећа и вас све на своје присуство овде, нагласио је владика Иринеј. Звучни запис обраћања владике Иринеја На предњој страни постамента исписан је текст: „Епископ будимски др Данило Крстић, 1927 – 2002, од Клисе до Харвардаˮ, док је на доњем делу постамента текст: „Захвални Клисаниˮ. Спомен-биста је уметничко дело признатог вајара Ђорђа Лазића. Епископ будимски Данило Крстић рођен је 1927. године у Новом Саду, а упокојио се у Господу 2002. године у Сентандреји. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у параклису манастира Свете Тројице посвећеном Преносу моштију светог оца Николаја, у петак 22. маја 2020. Владици су саслуживали архимандрит Козма (Радовић), игуман манастира Буково, протосинђел Захарија (Митић), настојатељ манастира Свете Тројице и архиђакон Илија (Јовановић), сабрат манастира Буково. У празничној беседи владика Иларион је говорио о догађaју из XI века, који Црква данас прославља, када се Свети Николај јавио једном благочестивом свештенику и заповедио му да пренесе његове свете мошти из Мале Азије у град Бари који је у то време био под православним епископом, и подсетио да на данашњи дан прослављамо и Светог пророка Исаију, једног од највећих старозаветних пророка који је свој живот дао за исповедање Истине и Живога Бога. Владика је потом приметио да је у данашње време, када су нам многе информације лако доступне, наше интересовање за духовне вредности у опадању и истакао да оно што нас православне хришћане треба да држи у јединству јесте вера у васкрслог Господа и свест о томе да је Он дошао да донесе мач којим раставља светлост од таме и лаж од истине. Имајући такво подсећање у својим срцима, морамо да се крепимо, најпре сами себе да утврђујемо у вери, да се смиравамо пред Господом, да се чувамо осуђивања и свега што нам се данас нуди кроз разне информационе технологије на разне начине. Једно је сигурно – Господ неће оставити Цркву Своју и оне који искрено и смирено верују у Њега, закључио је владика. Извор: Епархија тимочка
  11. У шесту недјељу по Васкрсењу – Слијепога, 24. маја 2020. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља словенске учитеље и просветитеље Kирила и Методија, молитвено је било у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је намјесник острошки протосинђел Сергије, а саслуживали су му сабраћа архимандрит Мирон, јеромонах Владимир и јерођакон Зосима, као и протојереј Мирко Вукотић никшићки парох и јереј Ранко Радоњић. После читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу слијепог, монаштву и вјерном народу ријечима празничне бесједе се обратио о. Мирко Вукотић, који је између осталог казао да ова прича говори о суштини, а да је суштина у питању ко је грешан, слијепи од рођења или родитељи његови. – Куд ће једноставније и искреније питање? Откуд то да се наша дјеца рађају болесна, откуд то да касније људи болују, пате и страдају? Тај одговор ћемо наћи у Царству Божијем непролазном. Христос каже ”Не сагријеши ни он, ни родитељи његови, него да се испуни воља Божија”. Молећи Бога да тај одговор добијемо у Царству небеском и непролазном, молећи Бога да нам све буде јасно, зашто страдамо, патимо, зашто живимо. Тај одговор су нам дали многи из рода нашега и многи људи на овом свијету – казао је о.Мирко. Додао да су тај одговор дала и солунска браћа Кирило и Методије који су живјели у 9. вијеку. – Њих је послао велики Патријарх Фотије да у наше крајеве проповиједају ријеч Божију. Да крсте наше претке, да нас науче, да нас описмене, да знамо рећи ко смо, шта смо и чији смо. На првом мјесту да смо Христови, а онда да смо људи. Такав свједок истине је и наш Свети отац Василије Острошки Чудотворац, који нас овдје сабира, тјеши и кријепи, који нам показује којим путем да идемо, какву ријеч да проповиједамо, каква дјела да свједочимо и изнесемо пред свијет овај – казао је о. Мирко и нагласио да су такви и Митрополит Амфилохије, Владика Јоаникије и остали свештеници који свједоче ријеч Божију за будућа покољења. О. Мирко је подсјетио да су Христос, а после Њега светитељи и просветитељи били гоњени и страдали ради истине коју су свједочили. – И наше вријеме ће показати зашто и ми данас страдамо због истине, зашто истина не одговара онима који се баве политиком. Зато што они желе да њихов сабор буде сабор послушних, а не сабор слободних, како је то у Цркви – закључио је о.Мирко. Извор: Манастир Острог
  12. У петак пете недеље по Васкрсењу Христовом, 22. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Брусници недалеко од Горњег Милановца. Преосвећеном Владики саслуживали су: протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Миодраг Анђелић, старешина Цркве у Горњем Милановцу, јереј Владимир Воштић, парох бруснички, јереј Дејан Ракић, парох брезански, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Пејовић. Велики број верника присуствовао је овом радосном сабрању и прослави храмовне славе. ,,Христос воскресе! Ево, милошћу Божијом преживесмо искушење које није ништа ново. Искушења у овоме свету који сав у злу лежи су циклична. Некада буде привидни мир, ратови, буне, прогони, разне болести. Дакле, све оно што је у складу са вољом или допуштењем Божијим. Све се дешава захваљујући томе што је човек злоупотребио оно што му је од Господа дато. Ипак, Господ не заборавља овај свет и брине о нашем спасењу. Има светитеља Божијих, као што је Свети Герасим Јордански, којима су се чак и животиње покоравале. У овим светитељима боравио је сам Господ. Постали су кротки, пуни љубави. Били су спремни да се жртвују за другога. Дакле, нису живели они, него је у њима живео Христос. И таквих примера у Житијима Светих је много. Они су путоказ како човек треба да се опходи према Божијој творевини. Они су верне слуге Божије на чијим молитвама почива овај свет. Ми данас славимо великог светитеља Божијег – Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Он је родом из Патаре Ликијске, од благочестивих и богатих родитеља. Стриц му је био Епископ патарски. Од малена је заволео Господа. Био је чудесно дете. Теофан и Нона, његови родитељи, дуго нису имали деце. Молили су се да добију дете. Господ је њихове молитве услишио, а они чедо принели као уздарје Богу. Свети Николај је био потпуно предан вољи Божијој. Када су му се родитељи упокојили, он је све своје имање разделио ништима. Постао је свештеник у Патари. Тада је његов подвиг постао сведочанство Бога међу људима. Био је изабран за Епископа Мире Ликијске. Водио је своје словесно стадо као мудри пастир. Многа чудеса је чинио. Учествовао је на Првом Васељенском сабору. Пре тога, за време Диоклецијана и Максимијана, био је бачен у тамницу. У ревности за истину није могао да подноси кривоверје и лажно учење о Господу. Зато је у току Сабора ошамарио јеретика Арија. Неки архијереји су сматрали да због тога није више достојан да буде архијереј. Епископско достојанство му је враћено посредовањем Пресвете Богородице. Она је кроз јављања посведочила о његовој праведности. Упокојио се 343. године у Мири Ликијској. Ту су његове мошти почивале до 1087. Тада су пренесене због најезде Агарјана у град Бари у Италији, где и сад почивају. Свештену успомену на тај догађај, ми данас славимо. Период у коме славимо овај празник је обележен јављањима Васкрслог Господа. Он се јављао мироносицама, апостолу Томи и многим другима. Тиме их је утврђивао у вери. Пратећи богослужбени поредак и јеванђелска читања, из недеље у недељу нам се показује Божија сила. Он исцељује раслабљенога у Витезди, жену Самарјанку обраћа од таме у светлост богопознања. Она је постала Света Фотина (српски Светлана). Кроз све ове догађаје и нама се даје поука да треба да стремимо ка сусрету са Христом. Он је са неба сишао на земљу да нас земљане подигне на небо. То је читав домострој спасења. Само смирени и они који имају веру, узрастају у меру висине раста Христова.“ Епископ Јустин је свима честитао празник, поручивши да у храмове треба да долазимо на света богослужења како би стекли живот вечни На крају Литургије, пререзан је славски колач и освећено славско жито. Владика је заједно са свештеницима обишао простор у порти где ће се зидати парохијски дом. Затим је уприличена трпеза љубави и послужење за сав благочестиви народ брусничке парохије. Извор: Епархија жичка
  13. Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког, служио је у петак 22. маја, вечерње богослужење у Светониколајевском храму у Змајеву, поводом храмовне славе. Звучни запис беседе Бденијем у навечерје празника почела је прослава храмовне и сеоске славе, Преноса моштију Светог оца Николаја. Бденије је служио протојереј-ставрофор Радован Лазић. На дан славе литургијским сабрањем је началствовао протојереј-ставрофор Илија Проле, умировљени свештеник из Бачког Јарка, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Беседећи, прота Илија је говорио о животу и раду Божјег угодника Николаја. На светој Литургији су били присутни и ученици веронауке из Основне школе Јован Јовановић Змај, предвођени вероучитељем Лазаром Кисином. Учињен је трократни опход око светог храма, освећено је жито, служен помен свештеницима, ктиторима, приложницима и парохијанима светог храма. Вечерњим богослужењем и благосиљањем славског колача началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење свештеникâ Епархије бачке. Владика Исихије је поучио присутне надахнутом беседом о богоугоднику Николају Мирликијском, а на крају беседе Преосвећени је поздравио свештенослужитеље, кумове, надлежног пароха и присутни благочестиви народ. Учешће у прослави узели су представници полиције, локалне и месне самоуправе. Кум храмовне славе је био господин Игор Пејчић из Змајева, a за следећу годину залог кумства jе примио господин Предраг Кљакић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Taegukgi hwinalrimyeo (2004) http://www.imdb.com/title/tt0386064/ Невероватна сага о 2 брата који су се нашли у вртлогу братоубилачког корејско-корејског рата( јужне и северне Кореје). Филм не да је набијен емоцијама, него су оне `компресоване` у истоме. Неке сцене из филма чини ми се да нећу заборавити до краја живота. Нпр. ону када се у борби прса у прса налазе 2 брата јер је један у међувремену променио страну, или ону у којој једноме од њих војници `исте стране` убијају супругу коју он не успева да спасе те му она у наручју, умирући, каже да га никад није преварила...Свакако један од најбољих филмова које сам икада гледао.
  15. У недељу мироносица коју ове недеље обележавамо 03. маја 2020. године, на дан преноса моштију св. Владике Николаја охридског и жичког, у Светосавској цркви на Врачару свету Литургију служили су протојереј-ставрофор Радивој Панић и протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Свету Литургију је појањем обојила Певница при Храму св. Саве, која се на служби окупила после периода великих ограничења кретања и мера донешених због ванредног стања у земљи, а због епидемије вируса Ковид-19. Звучни запис беседе Дајући животне примере пожртвованих верујућих жена, које брину и о живима и о покојнима, отац Стојадин је беседећи подсетио да је и Христос дошао на земљу да види сву своју децу – и ону упокојену и ону живу – "једне у гробовима земљаним, а друге у гробовима телесним, заробљене грехом". Тумачећи јеванђељско зачало и догађај у коме се објављује Васкрсење Христово, прота је подсетио да су мироносице, поред храбрости и одважности које су имале када су се запутиле ка Христовом гробу, затекле анђела који им је објавио Васкрсење Христово и добиле задатак да све о томе и обавесте. "Све жене које су веровале и верују у васкрслога Христа се могу назвати мироносицама" подвукао је прота Стојадин и напоменуо да "све оне жене које су чиниле дела бриге уз Христову помоћ, чине то и за Христа и за своју душу". Запитавши ко је у данашње време благообразни Јосиф, о. Стојадин је приметио да се сви пожртвовани лекари могу са њим упоредити. "Имамо ли бољи пример за благообразног Јосифа од светог Владике Николаја охридског и жичког", рекао је прота при крају беседе појаснивши да је свети Владика Николај "ране нашег народа видао, скидао оболела и распета тела са крста и увијао их у плаштаницу Божије науке и речи и доводио до оздрављења". Извор: Радио Слово љубве
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, данас, у Недељу жена мироносица, 3. маја 2020. године, служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку. Звучни запис беседе Патријарху Иринеју је саслуживао протојереј-ставрофор Милован Глоговац, духовник Световаведењског манастира. Свјатјејши је у својој беседи истакао да гроб није имао снагу да задржи животодавца и да је Христово Васкрсење и наше Васкрсење. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић, у надахнутој бесједи данас на Светој литургији на Недјељу мироносница у цркви Св. Николе у которском Старом граду, казао је да нам након прераног одласка оца Мома са овога свијета не требају лажне људске утјехе већ вјера у Бога какву је он имао, због чега се ничега није ни плашио, поставши на тај начин онај “ко у књиге, ко на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио”. “Отац Момо је служио ономе који је од ничега правио све и само о њему приповиједао. Само Бога ради, који је донио оца Мома на овај свијет, овдје у Котор, учинивши да се његовим рукама и проповјеђу учини све што се учинило, данас по Црној Гори слушамо: “Мене је крстио поп Момо, мене вјенчао поп Момо, њега је сахранио поп Момо, ја сам упознао попа Мома”... На све стране људи се тиме хвале као да су срели самога анђела небескога, а ми који смо живјели с њим знамо да је био човјек од крви и меса, да је имао и мана, био незгодан и тежак „краткога фитиља“, али баш човјек и њему је дао Бог толику силу. Па неће ни тај Бог нас, који смо остали иза њега, оставити. О томе нам говори и онај осмјех његов са одра. Него напротив, поред све туге и јада, што је све нормално и оправдано, јер што је већа сила са нама била, толико је и већа туга , ми који смо били најближи око њега, немамо разлога да се баш ничега бојимо… Можемо да кажемо то је Бог оца Мома. Онај Бог који је њега надахњивао”, казао је отац Гојко Перовић. Рекао је и да данас нема потребе нико да помисли да копира оца Мома. “Отац Момо је своје одслужио и хвала Богу у књиге, на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио. На нама је да урадимо онолико колико ми можемо и тај Бог, који је њему дао снагу и нама ће. То је можда и најјасније можда баш на овај дан када су миросноснице у питању, Јосиф и Никодим, који су потпуно били сломљени и „убијени у главу“, од туге и јада, они су урадили све што су могли, а на то је Бог додао, па сада имамо цркве у Котору , манастир на Цетињу, цркве у Москви, цркве у Лос Анђелесу, цркве у Сиднеју”, казао је отац Којко Перовић. За опширније кликните на наслов Што се људи тиче, наставио је, толико је требало од њих троје – четворо. Да скину Христа са крста и сахране га, а за остало се побрнио Бог. Додаје и да је лако данас говорити «Христос васкрсе, ваистину васкрсе» и молити се. «Требало је скинути мртвога Господа са крста. Требало га је спустити у гроб и сахранити. То су били можда најтежи моменти у историји човјечанства. Страх, туга, јад и чемер», казао је отац Гојко, нагласивши и да је само Бог дао снагу Његошу да преживе смрт и упокојење Св. Петра Цетињског. “Тако је било тада, тако ће бити овдје и тако ће бити док год људи живе. Живјеће се, биће храбрих људи, биће посебних људи, биће посебно даровитих и тешко је када такви оду. Али Бог је уз нас”, казао је отац Гојко Перовић, подсјетивши сликовито и да је онај уз кога је Бог, као Страхињић Бан. Гдје код крене Бог му направи прелаз. Извор: Црквена Општина Котор
  18. Када су се први Срби искрцали у Нови свијет, у Америку, тамо на доковима Њујорка није био онај Кип слободе са бакљом у руци да освјетли путеве новодошлим. Србе је дочекао, а ко би други и кога су они тамо осим њега имали, Свети Сава. И није Светоме Сави требала никаква бакља. Он је свјетлост и ватра, путоказ у грудима сваког Србина. И није случајно што ПРВА СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, подигнута 1894. године у калифорнијском граду Џексону, носи његово име. Када смо ми избјегли у Калифорнију 1998., у Сакраменто, црква Успења Пресвете Богородице раскрилила нам је своје двери. Прво су нас тамо у Божије име и у име Светог Саве дочекали протојереј Миладин Гарић, свештеник Добривоје Милуновић, тадашњи ђакон, а данас протојереј-ставрофор Бил (William Weir) и – Владика Јован, архијереј Западноамеричке епархије, и то у храму на Светој служби, ПРВОЈ којој сам присуствовао у новом свијету, а на празник Велике Госпојине – Славе храма. Тада ме је, а и бројне моје сапатнике избјеглице, посебно дирнула надахнута бесједа владике Јована. Она је одјекнула у нашим срцима под сводовима овог нашег храма, који је бијаше осликан фантастичним фрескама каквих нигдје у силним црквама у окружењу нема! Сва дјеца из наше цркве у Сакраменту сваког љета иду у Џексон, у Светосавски камп за српску православну децу, па је и храм Светога Саве у истом граду, настарији храм Западне хемисфере, постао нашa „другa“ црква. А и он је већ једним дијелом био осликан чудесно лијепим живописом, и то оном истом божански надахнутом руком кoja јe живописала храм у Сакраменту, те сам се увијек питао ко је тај умјетник што нас снагом свога надахнућа одводи у ванвременске предјеле молитве? Живећи неко вријеме на црквеном имању у Сакрaменту и старајући се за уређење храма за свету службу, често сам остајао загледан у живопис, у божански ред и мир који из њега зрачи. И за вријеме богослужења осјећао сам како се, са главне куполе, из представе Вазнесења с Христовим ликом у централном дијелу, који нас с обје руке благосиља, да се таj благослов попут слапа спушта на свеце иконописане по зидовима и прељева на вјерни народ који Му се смјерно моли спокојно загледан у себе, удубљен у Тајну недјељне Литургије. Касније сам сазнао да је храм Успења Пресвете Богородице у Сакраменту и храм Светог Саве у Џексону и још многе цркве и манастире, не само у Америци већ и „широм свијета“, осликао и још увек осликава иконописац и свршени богослов Милоје Милинковић. Његови радови красе иконостасе, тронове и зидна платна православних храмова, као и многе православне домове. Жеља да се са њим упознам најзад ми је испуњена. Недавно, почетком априла, а прије почетка ове „свјетске итд. Короне“, дакле, у посљедњи час да можемо на уобичајен начин у храму бити, дођосмо у Сакраменто на Свету литургију да се причестимо. И ту затекосмо скеле које су прекривале готово половину храма. Калифорнијске дуге и обилне кише, често ношене јаким вјетровима, продрле су под сводове храма и оштетиле многе дијелове живописа. Сазнадосмо да је умјетник, на позив Црквеног одбора и садашњег старјешине храма протојереја-ставрофора Данета Поповића и протојереја-ставрофора Вилијема Вира, дошао да та оштећења по могућности до Васкрса санира. Обрадовао сам се обнови живописа, али и прилици да сретнем иконописца чији рад толико година плијени моју пажњу и изазива дивљење. И, ето, послије Свете Службе сједим у црквеној сали, сучелице човјеку скромном, повученом и помало стидном, у оном најљепшем и најрјеђем значењу те ријечи. — Храм Успења Пресвете Богородице у Сакраменту није мали, а ни непримјетан. Напротив, одмах по завршетку градње постао је познат америчкој и канадској јавности, јер је те године освојио прву награду Америке и Канаде као најљепше здање циглом грађено. То је била и главна тема архитектонског магазина Masonry Design West, septembr/oktobr 1985, насловљена као Serbian Church (Српска Црква). Ту су и многе друге награде које је овај храм добио за своја архитектонска рјешења. У љетописима стоји и да је то „ПРВИ српски храм у Америци, цјелокупно живописан руком једног српског иконописца“, а ја бих, у Љетопис дописао – иконописца и свршеног богослова МИЛОЈА МИЛИНКОВИЋА, модeрног Микеланђела, како га називају водећи амерички ликовни критичари. — Истина је да је овај храм био први коју сам живописао у Америци. И данас памтим како сам децембра 1986, првог дана, првог доласка у Америку, стајао под неосликаном величанственом куполом храма и његовим импозантним белим сводовима. Све је било бело! Зачудо, нисам имао никакав „страх“ пред тим грандиозним послом који ме је чекао. Осећао сам да иза мене стоје моји учитељи и ментори, све од оних на почетку, од времена када сам уписао београдску Богословију 1973. у којој сам, поред обавезних предмета, похађао и часове иконографске секције код професора Мише Младеновића; затим и протођакон Марко Илић, академски сликар и иконописац, код којег сам у времену од 1980. до 1983, осим икона које се иконопишу на дрвеној подлози, изучавао и тајне стварања икона на зидовима храма – живописања, па све до оних у Грчкој и чувеног светогорског протомајстора иконописца, оца Арсенија, код којег сам „усавршавао занат“. Он ми је након три године свеукупног учења у Грчкој (1984-1986), уз молитвени призив Светог Духа, дао благослов за самостални рад. — Значи, то је била Ваша мајсторска диплома? — Јесте, то је било званично и за мене веома битно, али сматрам да је моју диплому „потписао“ патријарх српски Герман. По моме повратку у Београд он ме је примио у личну посету у Патријаршији 21. маја 1986. године, када сам му предао намењени дар. А било је овако. Уочи мога повратка у Србију, последњих недеља Васкршњег поста на Светој Гори, у манастирском атељеу који живо надахњује, живописао сам икону Христа Пантократора. Тај рад у који сам унео сву моју хришћанску љубав и све дотадашње моје знање, та икона била је намењена српском патријарху Герману у знак мог дубоког поштовања и захвалности. По његовом благослову сам и отишао на усавршавање у Грчку и доспео међу чувене светогорске иконописце, тако да је једино моје уздарје, сматрао сам, могла бити икона Сведржитеља. И, ето, то је био поменути дар који сам дао патријарху Герману. Начин и поштовање са којим је ту икону примио, била је потврда да сам оправдао његово поверење и с правом понео титулу Мајстора иконописа. Та икона се данас налази у Београду, у Патријаршији, у свечаном салону за Високог госта. — Тада сте, по благослову и с препоруком патријарха Германа, основали и повели иконогрфски атеље „Серафими“, који данас важи као један од престижних свјетских иконографских радионица, а Ви сте један од најцјењенијих иконописаца српских цркава и манастира у матици и расијању. Ваш први званични рад у Србији био је у Благовештенском манастиру Дивостину крај Крагујевца, а потом је усљедио живопис храма Светог Димитрија у Лазаревцу. Tо је било током љета и јесени 1986, а онда сте, крајем те године, „препловили океан“ и обрели се овдје пред бијелим зидовима нашег релативно младог храма у Скраменту, освећеног 1984. године. — Храм Успења Пресвете Богородице живописао сам у периоду од 1986. до 1995. г. Дакле, десет година, током којих је било и уговорених прекида, јер сам,у исто време, у још неколико храмова живописао зидове и иконостасе у Србији и у Европи. — Овдје сте у Калифорнији, тако да кажем, направили и један „свети мост“ између овог храма у Сакраменту и храма Светога Саве у Џексону. Ријетко је, чак и за Америку, у којој постоје многа изненађења, да се на релативно кратком растојању налазе тако значајна дјела једног умјетника. — Живописање храма Светога Саве у Џексону обавио сам у периоду од 1995. до 2008. године. То је био и посебан изазов. Будући да је овај први српски православни храм на „западној хемисфери“ грађен скромним средствима Срба копача злата - сиромашних рудара, изграђен је по најједноставнијем плану. Он има само олтарску апсиду и звоник, али не и полуцилиндричне сводове, лукове и друге одлике које су уобичајене на зидним структурама наших храмова. Зато је његово живописање изискивало посебан приступ, надахнут рад и, уз то, много више искуства, труда и времена. — У цјелокупном тематском програму овог живописа, поред Великих празника и других уобичајених представа, као јединствене истичу се три композиције. — Да. Ктиторска композиција је прва. Она приказује Светог Симеона, родоначелника светородне лозе Немањића и ктиторства, затим градитеље храмa Светога Саве из 1894. године, као и мноштво свештених лица који су неговали душу српског народа. Друга је „Српско уједињење под вођством патријарха Павла", што је један од најважнијих догађаја у историји Српске Цркве и народа у целини, и икона, рекао бих, која казује о једном Патријарховом чуду. Трећа композиција, „Повратак архимандрита Севастијана Дабовића у Америку“, приказује пренос његових чесних моштију из манастира Жиче у Џексон 1. септембра 2007, а које дочекују владика Максим и други архијереји. — Ви сте били први Србин иконописац који је у Америци давне 1994. године у Успењском храму у Сакраменту, а касније и у другим храмовима, иконописао ликове владике америчко-канадског Мардарија и архимандрита Севастијана (исто важи и за цијелу Српску Православну Цркву), док се њихова званична канонизација догодила тек 2015. године. — Идеју за живописање њихових ликова дао ми је тадашњи јерођакон, а данас архијереј Српске Православне Цркве, епископ источноамерички Иринеј (Добријевић). Морам са задовољством и благодарношћу истаћи да сам за такве идеје и слободу у стваралаштву имао безрезервну подршку чувеног шумадијског владике Саве (Вуковића). Узгред буди речено, он ми је у својству Архијереја западноамеричког 1986. дао препоруку и потом ме благословио пред почетак рада у Сакраменту. Затима је три године, од 1986. до 1988, у току свог епископског надлежства у епархији, брижно и строго надгледао мој рад у овом храму. — Постоји једна анегдота да сте се до за Вас неочекиваних висина успјеха попели осликавајући више од 1.000 светих ликова у овом храму. Наиме, године 1997. у београдским Новостима је новинар Станивуковић насловио своју репортажу „Лифтом до 1000 светаца“, управо указујући на муњевит успон једног талентованог почетника међу звијезде на небу врхунских иконописаца. — Била је то репортажа о моме раду у Сакраменту и морам рећи да сам пресрећан што је владика Сава стигао да је прочита. Тада сам рекао да је најзаслужнији човек за мој успех владика Сава Вуковић, епископ шумадијски. Он ми је у право време за мој напредак, на самом прагу самосталног рада, са зачуђујићим поуздањем у тек стасалог иконописца, пружио изузетну подршку, и тај успех се догодио. Владика је имао огроман углед и самим тим и моћ коју је снажно користио за све што је било на опште добро. А његова помоћ мени лично била је толика да сам касније, с правом, гласно и често са захвалношћу говорио да сам међу познате иконописце стигао лифтом чија врата је отворио владика Сава. Сећам се с радошћу како је тада, као члан Светог Синода Српске Цркве, управо мени поверио израду насловне иконе за календар „Црква 1998“, који је припреман поводом 800. годишњице манастира Хиландара. — Препоручујући Вам једног студента богословије за помоћника у иконописању манастира Светога Саве у Либертвилу, владика Сава Вам је казао: „Тај те неће обрукати“. Знао је он ту узречицу казивати у пригодним приликама као потврду да је његов избор исправан и да вјерује у онога кога препоручује... — Ја верујем да је тај велики Архијереј, владика Сава, одлучујући са одговорним људима Цркве да управо мени повере иконописања неких од највећих наших храмова, верујем, дакле, да је говорио: „Тај нас неће обрукати“. Та помисао ме је руководила да дајем све од себе и да се трудим да се и за моје радове може говорити као у песми: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно. — Ваше студирање на Светој Гори, Ваш рад широм православног хришћанског свијета, грандиозна дјела осликавања храмова, величанствених иконостаса и икона, донијела су Вам велика и заслужена признања. Знам да је тешко, али можете ли нам издвојити барем једно. — Мени посебну част чини признање које сам добио на завршном делу Међународног научног скупа поводом 1700. годишњице Миланског едикта (31. мај - 2. јун 2013), у Нишу. Тада сам постао редован члан Института за национална и верска питања из Солуна. Колико је то значајан Институт говори и то да је почасни председник Његова Светост патријарх српски Иринеј. ГРАМАТУ ми је уручио професор универзитета др Атанасије Ангелопулос, председник Института. Тиме су ми дали признање као стручњаку који ће имати видну улогу у Оделењу за иконопис и црквену уметност у целини. — Патријарх српски Иринеј je 15. јула 2014. отворио изложбу фотографија „Православље у Америци“ у Етнографском музеју у Београду. Била је то прилика да се велики број људи упозна са Вашим радом. Разумљиво да су то морале бити фотографије, а њих је радио умјетнички фотограф Лари Ангиер (Larry Angier) из Калифорније. Како је дошло до те сарадње? — Када је чувени амерички мајстор умјетничке фотографије, „фотограф америчких руралних предела“, први пут ушао у наш храм Успења Пресвете Богородице у Сакраменту, био је задивљен фрескама које сам изобразио. Одмах је постао, како рече, „доживотни заробљеник њихове лепоте“. Убрзо затим фотографисао је и почетак мога рада у храму Светог Саве у његовом родном Џексону и наставио је да из године у годину прати осликавање тога храма. Гледајући га како се професионално и са љубављу уноси у свој посао, замолио сам га да обиђе и сними све храмове у Америци које сам ја живописао, и тако је настала импозантна и за Српску Цркву вредна документација. — Онда сте му постали крштени кум. Ларија је крстио наш добри свештеник Марко Бојовић из Џексона, и он је тада добио крсно име Лазар. — Пре десетак година Лари је изразио жељу да посети Србију, и ја сам га позвао да буде мој гост. То је био његов први излазак из Америке. Пошли смо у обилазак наших најзначајнијих манастира, у Студеницу, Ђурђеве Ступове, Сопоћане, Морачу... Наредних година, након више посета нашим светињама по српским земљама, Србији, Црној Гори, Босни, променио је не само схватање живота, већ је изразио и жељу да пређе у православну веру. Замолио ме ја да му будем кум на крштењу. Ето, то је било тако. А захваљујући моме куму Лазару, фотографије наших храмова, фресака, икона на најквалитетнији и најбољи начин изашле су у свет и представљене су у престижним часописима, календарима, монографијама Америке и Европе. — Владика западноамерички Максим био је уредник једне величанствене књиге -Монографије „Српско хришћанско наслеђе Америке“... — Радостан сам што сам дао мој допринос тој монографији од историјског значаја за нашу Цркву. У њој су представљене и моје иконе и живописи које је снимио кум Лазар. — Ваш дуги боравак на Светој Гори, у миру Буразерске келије Хилендарског манастира, зацело је Ваш најупечатљивији и непоновив доживљај. — Живећи и учећи у светогорском окружењу, ja сам од монаха иконописаца упијао њихова знања и искуства, али и посматрао дивне примере највише продуховљености њиховог подвижничког живота, те сам их с временом све више гледао као иконописце који иконопишу светитеље, а да ми и они сами личе на те светитеље. Верујем да право говорим ако кажем да се нешто тако, као плод узвишеног стапања молитве, рада и места, може видети и доживети само на Светој Гори, и то тек после врло дугог боравка у тој монашкој држави. У Храму Светог Саве у Џексону можемо издвојити још једну композицију, која постоји и у другим храмовима, али ова је осавремењена и повезује вијекове. „Воздвижење Часног Крста“ је у главним цртама иконописано по примјеру старих рјешења. Додајући тој композицији ликове двојице Архијереја, Првог западноамеричког владике Григорија и владике Јована – који је новембра 1995. благословио живописање храма, иконописац је тај стари приказ, који говори о догађају из четвртог вијека, повезао са нашим временом – другом половином двадесетог вијека. „Тиме сам“ – каже Милинковић –„нагласио непрестано и вековно прослављање Часног Крста у Православној Цркви." ГРАМАТА шумадијског владике Саве (Вуковића), бр. 1041 од 26.12.1994, писана је кристално јасно у Крагујевцу деценију послије првих радова иконописца Милинковића. Она указује на сјајну далековидост тог мудрог Архијереја да подржи тада почетника, а сада већ свјетски познатог и цијењеног иконописца: СВИМА ОНИМА КОЈИХ СЕ ТИЧЕ Господин Милоје Милинковић, свршени богослов и сликар, одмах по завршетку својих сликарских студија у Грчкој ставио нам се на располагање. У Епархији шумадијској извандредно је осликао дате му површине: у манастиру Дивостину, у цркви у Лазаревцу и у Саборној цркви у Крагујевцу, 1250 метара квадратних. Овом приликом желимо да истакнемо да смо његовим радом двоструко задовољни. Где год је радио, живопис је урадио на опште задовољство, те га сматрамо једним од наших најбољих сликара у Отачаству. Друго, истичемо га као човека за пример на кога се могу и многи други угледати. Напомена: Фотографије уз текст снимио је умјетнички фотограф Лазар Лари Ангиер. *Интервју са живописцем Милојем Милинковићем водио новинар Небојша Тошић, а објављен је у канадском листу „Слово“, април 2020.г. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. На основу медијских и интернет вијести заиста сам очекивао нешто величанствено прије доласка на литију у Подгорици и Беранама, али када сам све то доживио, утисак је надмашио све што сам очекивао, рекао је за четрнаесту „Интернет литију“ архимандрит Иларион (Лупуловић) игуман манастира Драганац на Косову и Метохији. Архимандрит Иларион сматра да ће литије дугорочно утицати на све оне народе и људи који познају Његошев језик „И заиста се остварују Његошеве ријечи – Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“ Он је убијеђен да је то што се дешава у Литијама изворно-црквени покрет ка Богу. „Тај вход који освештава вријеме и простор једног мјеста јесте опипљива прилика да са Црквом стигнемо у Царство небеско“ рекао је отац Иларион присјетивши се једног занимљивог поређења. „Нешто слично литијама сам осјетио приликом испраћаја у вјечност блажене успомене патријарха српског г. Павла“ нагласио је отац Иларион рекавши да се у литији стиче утисак да је Царство небеско иза сваког ћошка. Игуман Иларион сматра да се ради о једном историјском феномену. „Могуће је да у читавој историји хришћанства простор Црне Горе није доживио такав покрет какве су литије“, нагласио је отац Иларион и додао да није потребно излагати нарочите аргументе за долазак на литију. „Људи само пратите оно што не знате, а што вас је довело литију, само то пратите и стићи ћете у Царство небеско“, закључио је отац Иларион. Извор: Радио Светигора
  20. Баш ме занима шта можете да препоручите свима нама из разних области које вас интересују?
  21. Одговор Вучићевим лобистима у Русији који се залажу за поделу Косова У лобирању за договор о подели Косова предњаче Пјотр Искендеров и Олег Бондаренко и подржавају план директора америчких обавештајних служби Гренела Вучић галантно даје делове две општине на северу – Звечан и Зубин Поток, укључујући и економске гиганте Трепчу и електро-систем Газиводе, као и део општине у централној Србији Прешево. Kоначно, даје и оно што Милошевић под НАТО бомбама није хтео формално да потпише – све општине јужно од Ибра укључујући 1.600 сакралних објеката и најпознатија 4 српска православна манастира под заштитом УНЕСKА – Грачаницу, Дечане, Богородицу Љевишку и Пећку патријаршију. Дакле, Србија Вучићевим неуставним планом добија 1 општину, а предаје око 100.000 својих сународника, око 1.600 црквених објеката и око 15% своје територије. Неколико дана у руској јавности се појављују текстови који имају за циљ да оправдају такозвану поделу Kосова, односно договор између Трамповог изасланика за Kосово и директора Националних обавештајних служби САД Ричарда Гренела и председника Србије Вучића. У лобирању за договор о подели Kосова предњаче господа Пјотр Искендеров и Олег Бондаренко. Чудно је да они, иако руски наводно експерти за Балкан, подржавају план који заступа Гренел – директор Националних обавештајних служби САД и бивши амбасадор у Немачкој, човек који се неуморно борио против Северног тока. Kао професора међународног права на Правном факултету у Kосовској Митровици чуди ме да се руски држављани залажу за непоштовање српског Устава? Вучићева идеја о подели Kосова је у супротности са српским Уставом из 2006. Границе Србије и правни систем могу да се мењају само ако се обезбеди 2/3 већина у Народној скупштини и подршка народа на обавезном референдуму. Господин Вучић није у стању то да обезбеди па се зато нетранспарентно и незаконито договара са Американцима. Да ли руски Вучићеви лобисти смеју такав незаконити и штетан став да изнесу везано за своју земљу? У Русији се поводом промене и примене устава поступа онако како је уобичајено у правној и сувереној држави. Устав се мења у Думи и на референдуму. Србија ће договором о предаји територије добити само једну једину целу општину на северу Kосова – општину Лепосавић. Вучић галантно даје делове две општине на северу – Звечан и Зубин Поток, укључујући и економске гиганте Трепчу и електро-систем Газиводе, као и део општине у централној Србији Прешево. Kоначно, даје и оно што Милошевић под НАТО бомбама није хтео формално да потпише – све општине јужно од Ибра укључујући 1.600 сакралних објеката и најпознатија 4 српска православна манастира под заштитом УНЕСKА – Грачаницу, Дечане, Богородицу Љевишку и Пећку патријаршију. Дакле, Србија Вучићевим неуставним планом добија 1 општину, а предаје око 100.000 својих сународника, око 1.600 црквених објеката и око 15% своје територије. С обзиром да је у међународном јавном праву одавно напуштена доктрина екстериторијалности (то знају и студенти на првој години правних наука за разлику од господина Бондаренка) губитак Пећке патријаршије би био трајан. Вучић ће тако, предајом договореном на 800 година аутокефалности СПЦ, успети да натера Србе на оно што ни моћна Османска империја, ни комунистички диктатор Хрват Јосип Броз Тито, ни најмоћније НАТО државе 1999. нису успели – да се добровољно одрекну Пећке патријаршије, вековног седишта СПЦ. Тако би Вучић довршио оно што је почео закључивањем Бриселског споразума 2013. којим је прихватио 2/3 Ахтисаријевог плана, плана којег је бивши српски премијер Kоштуница у много тежим околностима 2007. године одбио. На основу Бриселског споразума и допунских споразума, Србија је у периоду 2013-2020. укинула све оно што је уз велике муке сачувала и изградила на Kосову након бомбардовања 1999. Српски МУП на Kосову од 1.200 припадника, Цивилну заштиту основану 2006. од 800 припадника – углавном прекаљених војника, канцеларије МУП у предграђу Приштине и јужно од Ибра, српско правосуђе јужно и северно од Ибра, српске општине, управне органе. Србија је након доласка Вучића на власт применила споразум о граници који Приштини омогућава присвајање 35 милиона евра прихода годишње, предала је сецесионистима и енергетски систем и телекомуникације и међународни позивни број +383. Вучић је јавно позивао српске судије 2017. да се прикључе албанским сецесионистичким судовима. Такав позив од стране централне власти на кршење важећег Устава и изградњу сецесионистичких институција није забележен у модерној правној историји… Вашингтон је очигледно већ почео да испуњава свој део договора Гренел – Вучић тако што је организовао смену такозваног премијера Kосова Kуртија у марту 2020. Да ли ико ко није лобиста или нема лични интерес заиста мисли да Американци дају бесплатне уступке? Потписивањем договора о подели у Белој кући и тиме формалним признањем Kосова, Београд ће фактички ставити ван снаге Резолуцију 1244 СБ УН. Односно, исту ону Резолуцију која гарантује суверенитет Србије и коју званична Москва жестоко брани у Интерполу, УНЕСKУ, афричким, азијским и америчким земљама које повлаче признање независности Kосова (17 држава у протеклих неколико година). Тако ће главни дипломатски адут Москве на Балкану бити стављен ван снаге и нарушен међународни углед Русије. Да је један од елемената Гренеловог договора потискивање Русије из Србије показује и следеће. Након састанка Гренел – Вучић у Вашингтону, српски председник се све до 3. априла није обратио руском председнику за помоћ поводом Kороне иако је Србија процентуално у односу на број становника имала највећи број заражених у региону. У међувремену је упутио поруке Меркеловој, Сију, Трампу, Џонсону и шеицима из УАЕ. Kада је Русија у року од 24 сата послала Србији 11 великих транспортних авиона и 90 лекара, Вучић их чак није ни дочекао на аеродрому, иако је неколико дана пре тога уз помпу дочекао један једини кинески авион. Вучић, иначе носилац руског ордена, се за руску помоћ која је убедљиво била највећа „захвалио“ тако што је 15. априла на државној РТС више пута у ударном термину емитован антипутиновски и антируски филм „Путинови сведоци“, аутора Виталија Манског. Више су него смешне тврдње да је то урађено без Вучићевог знања. РТС се финансира из државног буџета и држава у потпуности контролише управни одбор РТС-а. Директору РТС је 2019. продужен мандат иако је стекао услове за пензију. Дакле, за поделу Kосова су директор националних обавештајних служби САД Гренел, који је на то место дошао и због доприноса заустављању Северног тока, и Вучић. Против поделе Kосова је српско јавно мњење, што показује Вучићево неуставно избегавање референдума. Против поделе је и СПЦ – показује саопштење Сабора СПЦ из маја 2019. Подела је противна међународном праву, односно Резолуцији 1244 као и Уставу Србије из 2006. Ономе ко није пословно везан за Вучића, више је него јасно шта је исправно. На крају, нека лобисти поделе у Србији и Русији дођу на KИМ да објасне народу зашто је боље да живе у албанској сецесионистичкој творевини и по албанским законима, а не у српској држави по српским законима. Одговор Вучићевим лобистима у Русији који се залажу за поделу Косова GEOSTRATEGY.RS
  22. Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима. И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3). Заиста, хоће ли се и овога пута догодити оно што се догађа сваки пут? Хоће ли и овога пута срце погодити иста она тајанствена радост? Хоће ли и ова ноћ постати светлија од дана, како је веома давно рекао један хришћански проповедник? Шта празнујемо, чему се радујемо? Откуд та светлост? Ево, још неколико тренутака, и проломиће се: „Христос Васкрсе!“ Више се неће зауставити појање, све ће почети да се испуњава ликовањем. Али тих неколико тренутака још није прошло. Ноћ још није разрушена, светлост се још није пробила кроз таму, побеђујући је својом радошћу. И ми још увек можемо да помислимо не само на себе, него и на милионе људи, на све оне за које је Васкрс безначајна реч, магловито подсећање на нешто веома старомодно, нимало савремено, зацело сујеверно, на нешто вековима далеко од наше епохе, њене технике, њених достигнућа и летова у космос, њене опседнутости земљом и земаљским, њеног материјализма, њеног ритма, њене жудње за знањем и рационалном провером. Где је у свему томе место Васкрсу? Како га, макар површно, макар у наговештају, објаснити кад нико не жели да чује објашњење? Тако дуго су нам говорили да је све то давна прошлост, да су све то остаци нечег бесповратно минулог, тако много, озбиљно, научно и темељно су нам објашњавали како је све то настало, одакле се појавило, таквим слепим зидом су нас одвајали од света вере и радости, да смо ми одвикли да слушамо, да разумемо, да размишљамо. Како онда том самоувереном, самоусхићеном свету, такозваном „савременом човеку“, коме се чини да све може да схвати, све да препарира – како му рећи да се не може све објаснити језиком науке? „Аха!“, рећи ће он. „Не можете да објасните? Значи, слажете се да је целокупна ваша религија, па и тај Васкрс, само један ирационални опијум! Ви се дакле предајете! Предајете се нама, савременим људима, за које је све објашњиво и просто као два и два, за које је све изложено у одговарајућим идеолошким приручницима“. И ми ћутимо. Али не зато што немамо шта да одговоримо, него зато што нам је најисреније жао тог живахног, самоувереног човека и читаве његове техничке, једнодимензионалне цивилизације. Он је као неко ко седи у соби без прозора, где је једино осветљење електрична сијалица. Заиста, све се види, нема опасности да се човек о нешто саплете, може да се чита, пише и хода, може да се живи, па чак и да се буде срећан. Али само ако човек не зна да постоји сунце. А савремени човек не зна да постоји сунце. Он га никада није видео, он је убеђен да је електрична расвета сасвим довољна: „Светло је, види се, шта вам још треба?“ Долази му неко ко је сунце видео, ко зна како се оно у пролеће пресијава на младом лишћу, како испуњава цео свет топлотом, срећом и радошћу, али он не верује: „Ја то нисам видео, дакле тога не може бити!“ Понављам: таквог човека сажаљевамо, ништа више. Он не изазива гнев, љутњу или увређеност. Како бисмо само желели да га узмемо за руку, да га без икаквих објашњења изведемо на сунце: погледај, диви се, радуј се! Али чак ни тих речи – „диви се“, „радуј се“ – нема у његовим обимним уџбеницима и идеолошким приручницима. Тамо где је све објашњено, али објашњено тако да у свету не остаје ништа чему би се он могао дивити и радовати. А Васкрс је сав о Сунцу, о дивљењу, о радости, о свету који је обасјан Сунцем, о свету који једино у дивљењу, једино у радости постаје истински свет: „Сада се све испуни, светлошћу, небо и земља и дубине њене. Нек празнује стога сва творевина устајање Христово којим се утврђује.“ Кажу нам: „Али како можете да се радујете нечему што нисте видели, некаквој прастарој легенди? Како је у овом веку, са авионима, науком и космонаутима, могуће веровати да су једном давно, рано ујутро, жене дошле на гроб свога Учитеља, да би по тадашњим обичајима, припремиле, опрале Његово Тело, али Га нису нашле у гробу? И да је била светлост, некаква необична светлост и да им је неко рекао: „Радујте се!“, и да су угледале Учитеља живог. Зар ви у то верујете, зар се у то може веровати?!“ На то ћу одговорити следеће: „Истина је да ја нисам био тамо тог јутра, у том врту, да нисам видео како је свануло сунце тог дана, да нисам чуо ни тај узвик „Радујте се!“, и зато не могу да вам докажем онако како бисте ви то желели, тј. служећи се инструментима и прорачунима. Али знам једно: радост Васкрса је реална, она траје, и сваки пут нам се враћа подједнако снажна, подједнако самоочигледна, већ две хиљаде година. Ево и ја вас да питам: откуд она, откуд та радост? Шта је изазива? Због чега смо ми спремни да се одрекнемо свега на свету, али не и Васкрса, не и васкршње радости? Не радујемо се ми зато што вашим научним знањем знамо да је Христос васкрсао из мртвих, већ зато и знамо да је васкрсао што се радујемо. Ништа на свету није без узрока. Тако каже наука, и „ваша“ и „наша“, јер наука је једна. Нема ни радости без извора радости. И све се у религији може измислити, али радост се не може ни измислити нити наручити. Стојимо испред затворених врата – стотине свећа, стотине осветљених лица, и тишина… И чекамо. Али зар не разумете, зар не видите, зар не осећате да то цело човечанство, цела природа, цео свет стоје, озарени надом да на земљи нема ничег узвишенијег, бољег и човечнијег од тог тренутка?“ Као да са бесконачне висине самога неба долазе, падају те јединствене речи, ни налик на било које друге: „Христос Васкрсе!“ И радост – ту је, овде у мени, на тим лицима, у тим очима, у том сјају пламичака! Она испуњава срце, сједињује све, уздиже нас некуд, у само средиште светлости. И као да не одговарамо ми, ја, него сама та светлост, сама та радост, попут грома, попут буре, попут муње: „Ваистину Васкрсе!“ И никакви други докази нису потребни, као што нису потребни ономе ко види сунце, ко му се радује и диви, ко се и сам испуњује светлошћу и љубављу, и сам постаје светлост и љубав и из дубине срце се обраћа свему постојећем: „Радујте се!“ Извор: Епархија жичка
  23. Руски Патријарх напоменуо је свим намесницима и игуманијама ставропигијалних манастира, старешинама цркава и подворја градског дела Московске епархије ”да је њихова лична одговорност поштовање одлука и упутстава (према приложеном списку), усмерених на спречавање ширења инфекције Корона вируса и отклањање масовне претње по људски живот”. Патријарх Кирил напоменуо је свим свештенослужитељима, а такође монаштву и црквенослужитељима градског дела Московске епархије о њиховој одговорности за спровођење и поштовање споменутих одлука и упутстава у повереним им црквеним јединицама. ”У случајевима, када неспровођење ових одлука и упутстава доведе до ситуације да се човек зарази инфекцијом Корона вируаса и доведе до смртног исхода због заразе, кривци могу бити стављени на црквено суд, а у другим случајевима позвани на црквено-административну одговорност због намерног игнорисања мера, које имају за циљ да сачувају људе од масовног заразе смртоносном болешћу” поручио је Патријарх Кирил а преноси званичан сајт Руске Православне Цркве. Руски Патријарх: ”Црквени суд за оне који се не придржавају правила заштите од COVID-19” | Саборник WWW.SABORNIK.NET Руски Патријарх напоменуо је свим намесницима и игуманијама ставропигијалних манастира, старешинама...
  24. У недељу Антипасхе, Томину, 26. априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Световазнесењско-милешевској обитељи. Саслуживали су парох прибојски протојереј-ставрофор Јово Андан, протођакон Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Милешевско сестринство са игуманијом Аквилином одговарало је за певницом. Звучни запис беседе – Христово Васкрсење представља највећу радост за све хришћане а Он сам нас стално подсећа на Његово присуство међу нама. Ова недеља управо је посвећена Његовом сталном јављању и подсећању нас на Себе, рекао је Епископ Атанасије, и наставио: – И они који су свесни Његовога присуства и они који нису, могу се радовати Његовоме присуству. Данашње прочитано Јеванђеље нам сведочи да је за нас најважније управо Његово присуство међу нама. Ма шта се догађало у свету не може бити тако важно као Христово присуство међу нама, и ма какве трагедије се догађале у историји не могу поништити тај ефекат Христовог присуства међу нама. А Он је присутан не као било ко него је присутан као Бог, Богочовек, као Онај који нас воли, као онај који је све учинио за нас да бисмо живели, Онај који је жив, који је јачи од свакога зла, који је свако зло победио, и који нас води путем живота у васкрсење, да би нам дао живот вечни. – Господ се јавља и каже: Мир вам! То је Његов поздрав, поздрав свима уплашеним који верују у Њега. И Он тај свој поздрав упућује свакоме, али не могу се окористити од њега сви, него они који верују у Христа. Имају прилику сви да имају користи од таквог поздрава, али треба да поверују у Христа да би те Христове речи њих умириле и да би им дале снагу. Господ је сабрао међу својим ученицима људе различитих нарави, различито устројене, са различитим способностима, различитим талентима, различитим склоностима, баш тако да би заједно онда они представљали једну пуноћу, пуноћу целога света. – Добро је веровати када се види, али је много јаче и сигурније бити способан да верујеш на основу уверења од самог Господа, на основу оног што су рекли очевици Христови, Његови слушаоци, на основу оног што је пренела Света Црква, коју води Дух Свети. Овај догађај перфектно се повезује и са овим што се нама данас дешава. Господ је тада хтео а и сада хоће да каже да је заједништво са Њиме најбитније. А оно може да се оствари на сваком месту и у свим условима живота. Овај догађај, а и ово што нам се данас дешава, упућује нас да себи постављамо питање колико нам је важан Господ Христос. Да ли нам је Он све или је Он само на површини наше свести. Да поставимо себи питање колико је Он у нашем срцу, подсетио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  25. Свештеник Георгије Максимов: На мене је оставила мучан утисак недавна проповед митрополита Илариона (Алфејева)[1]. Господ је рекао: „Оног који долази мени нећу истјерати напоље“ (Јн. 6, 37). Патријарх Кирил је недавно упутио позив верницима да у времену посебно интензивног ширења епидемије остану у својим кућама. Код појединаца је ова изјава извала збуњеност, па сам отуда хтео да истакнем да је патријарх препоручио, а није забранио да се долази у храм и није наредио да се храмови затворе. Да је он стварно хтео да то учини, онда би поступио као патријарх Вартоломеј, који је једноставно наредио да се затворе сви храмови и манастири Цариградске патријаршије по свим земљама. Међутим, патријарх Кирил то није учинио. Богослужења се одвијају, а храмови у Москви су отворени. Постоје људи који се моле у својим кућама и њих не треба осуђивати, али постоје и људи који долазе на богослужења и њих такође не треба осуђивати. Они долазе у храмове не да би игнорисали патријарха, већ зато што не могу да замисле живот без храма. И ни једну реч осуде патријарх није упутио тим људима. Нажалост, митрополит Иларион није сматрао потребним да буде тако деликатан и да покаже исто такво поштовање према обичним верницима. У својој проповеди он је прешао границу, коју не сме да пређе ни један свештенослужитељ. Он је фактички истерао напоље сваког ко је пришао Христу. Он их је осудио, сам тумачећи патријархове речи, представљајући његов позив као наредбу, па је чак изјавио да неће причестити оне који буду дошли у његову цркву. Треба рећи да је одлучење од причешћа канонска казна, која сходно црквеним правилима може да се изриче верујућима само за конкретни канонски преступ. За шта је митрополит Иларион казнио парохијане храма на московској Ординки? Није ли чудно видети митрополита који одлучује људе од причешћа само зато што хоће да дођу храм, отворени храм у коме се одвија богослужење. Напомињем да патријарх није објавио никакву забрану причешћа, већ да је то лични предлог митрополита Илариона. У својој проповеди митрополит се позвао на пример православних хришћана који су живели у совјетско време, када многи од њих нису могли да одлазе у храм. Међутим, он је само заборавио да дода да је ондашњим хришћанима безбожна власт онемогућавала да долазе у храм, док долазак у храм данашњим хришћанима спречава православни митрополит! И још их осуђује због тога. Уопште изазива чуђење што посебно скандалозне изјаве митрополит Иларион даје током ширења корона вируса. До сада су многи били убеђени да је код нас прописано причешћивање једнократним кашичицама, те да се тако ради у храмовима, мада се ништа слично не може наћи у службеном упутству Синода – управо то је митрополит Иларион рекао у једном интервјуу! Још једна његова екстравагантна мисао, она о исповести преко скајпа, такође је пренета као да је наводно „усвојена од РПЦ.“ Претпостављам да је због таквих скандалозних „новина“ В. Р. Легојда[2] био принуђен да да изјаву, да „службена позиција Руске православне Цркве по свим питањима, која се тичу реакције Цркве на ситуацију са корона вирусом, проистиче непосредно од Свјатејшег Патријарха или Радне групе…. Свако друго иступање – представља лично мишљење.“ Уопште није мудро од митрополита Илариона што ратује са оним парохијанима који не могу да замисле живот без богослужења, и на којима фактички опстају наше парохијске цркве. Можда грешим, али према мом суду таквим речима и делима он компромитује патријарха, покривајући његовим именом своја дела и изјаве које повређују парохијане, али не само његове парохијане, пошто се митрополитове проповеди преносе путем интернета. Многи моји познаници писали су ми о тој „проповеди“, збуњени су њом, па сам зато одлучио да напишем одговор, одмах и овде: то није ништа више него лично мишљење митрополита Илариона. Он није био, нити ће бити глас наше Цркве, и не треба га у том својству доживљавати. У Православљу не постоји учење о непогрешивости митрополита, тако да сте сасвим слободни да оцењујете изјаве митрополита Илариона. Према мом схватању било би добро ако би сада следили образац који нам је дао апостол: „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прима.“ (Рим. 14:3) Тако да они који иду у цркве не осуђују оне који не иду, а они који не иду у цркве да не осуђује оне који иду. Јереј Георгиј Максимов, московски свештеник, магистар теологије, председник сектора апологетског мисионарења Одељења за мисионарење Синода РПЦ, предавач Сретењске духовне академије, писац десет монографија и више од сто педесет чланака из области хришћанске апологетике, историје Цркве и патрологије који су преведени на бројне светске језике _______________ [1] Митрополит Иларион (Алфејев), председник Одељења спољних веза РПЦ. [2] Владимир Романович Легојда, професор МГИМО и председник синодског Одељења РПЦ за односе Цркве са друштвом и медијима. Извор: "Руска народна линија"

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...