Претражи Живе Речи Утехе

Мени је много добар фазон она "буба", јер отвориш кров и путујеш, а и уопште. Боја црно са бордо им је била врло лепа комбинација. Једном сам видела неке странце на мору у Хрватској са обојеним у плаво и до пола исцртани облаци, добро насликано, од сликара највероватније.

Годишње Богу дужно благодарење, у дан у који смо добили опет Божију Цркву са потврдом догмата православља и са пропашћу злобнога злославља. Следећи пророчки изрекама, идући за апостолским поукама и следујући за Јеванђелским повестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели да се "обнављају острва Богу" (Ис. 41,1), подразумевајући (под тим) Цркве из незнабожаца. А Цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа (= мноштво) православних, који су у њима, и песме и славословља којима они служе Богу. А и Апостол, то исто поучавајући, заповеда да "ходимо у обновљењу живота", и "ако je ко у Христу нова твар", нека се обнавља (Рм. 6,4; 2 Кор. 5,17). Господње пак речи, показујући пророчко стање (= остварење), веле: "Беше празник обновљења у Јерусалиму, и беше зима" (Јн. 10,22). Било да je то (зима) духовна, у којој Јудејски народ изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља, било пак да je то она (физичка зима) која променом хладног ваздуха угрожав а телесна чула. А беше, заиста беше и код нас зима, не обична, него она која стварно причињаваше суровост велике злобе. Али нам je процветало рано пролеће благодети Божијих, у којем смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски рекли: "Лето и пролеће Ти си створио, сети се овога" (Пс. 73,17-18). Јер заиста, непријатеље који ружише Господа (Пс. 73, 18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обешчастише, и који се погордише и преузнеше безбоштвом, њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва. Он не презре глас оних који Му вапију: "Сети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђе (το αντάλλαγμα) Христа Твога" (Пс. 88,51-52). А наслеђе пак Христово били би они који су смрћу Његовом искупљени и који су Му поверовали проповедањем речи (Божије) и ликовним изображењем, кроз које двоје велико дело Домостроја спасења бива познавано од искупљених: кроз крст и страдања и чудеса Његова пре крста и после крста, од којих угледање на Његова страданьа прелази апостолима, а од ових мученицима, а преко ових стиже до исповедника и подвижника. Тога, дакле, понижења, којим нас понизише непријатељи Господњи, понизише наслеђе Христа Његовог, сетивши се Бог наш, умољаван сопственим милосрђем и привољеван молитвама Мајке Његове, а још и апостолским и свих Светих, који су заједно са Њиме били вређани и понижавани са (својим) иконама, да би као што су састрадавали телом, тако, што и приличи, узели удела са Њиме и у увредама против икона - Он, дакле, оствари касније ово што je данас изволео, и учини други пут оно што је свршио први пут. Jep први пут, после дугогодишњег изругивања и бешчашћења светих икона, повратио је православље само себи. Сада пак, овај други пут, после безмало тридесет година злостављања, учинио је нама недостојнима ослобођење од тешкоћа, и избављење од невоља, и проглашење православља, и сигурност поштовања икона, празник који нам доноси све што је спасоносно. Jep на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побеђен, подвиге и венце Мученика и само спасење које je наш Први Подвигоположник и Подвигодавац и Венцедавац извршио посред земље. Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама: "Ко je Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Пс. 76,14-15). (...) Зато говоримо овако: Онима који долазак Бога Логоса у телу, речју, устима, срцем и умом, писањем и иконама исповедају - вечан спомен! Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (= Личности) Христове, и њој придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост и неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, a људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама - вечан спомен! Онима који верују и проповедају, то јест јеванђелиски благовесте рачи словима, догађаје цртежима, и да свако (од тога) доприноси једној истој користи: проповеди Истине речима и потврду иконама - вечан спомен! Онима који речју освећују (своја) уста, а затим и слушаоце кроз реч (= проповед) и онима који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледаоца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене Храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари - вечан спомен! (...) Пророци како видеше, апостоли како научите, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио - тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење (την κατά σχέσιν προσκύνησιν). Ово je вера Апостола. Ово je вера Отаца. Ово je вера Православних. Ова вера васељену утврди. (...) Онима пак који су упорни у иконоборачкој јереси, боље рећи у христоборном одступништву, и који ни преко Мојсијевог законодавства неће да буду вођени ка своме спасењу, нити су готови да се апостолским учењима поврате православности, нити пристају да се отачким поукама и разјашњењима обрате од своје заблуде, нити се уверавају сагласношћу Цркава Божијих по целој васељени, него су једном за свагда потчинили себе уделу Јудеја и Јелина, јер оно што они непосредно хуле на Оригинал, и ови се не стиде да тиме преко Његове иконе нападају на Њега самога изображенога - њима, дакле, који су неповратно поседнути овом заблудом и за сваку божанску реч и науку духовну уши су зачепили, те као већ сатрулелима и од заједничког тела Цркве себе одсеклима - анатема. View full Странице

Нека веста лепог ЖРУ Дневника члановâ форума Изволите @АДМИНИСТРАТОР @атеиста @ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР @Упознавање @Члан @Свештеник

ПРЕМИНУО ВЛАДИМИР ЈАГАР, КАПЕТАН КОЈИ ЈЕ ШПЕГЕЉУ РЕКАО НЕ! ОДБИО ДА УБИЈА СРБЕ, ОСТАО У ЈНА! Владимир Јагар (1959-2019), капетан прве класе, изненада је преминуо 19. фебруара, објавила је његова породица. Он ће бити сахрањен у суботу на Новом бежанијском гробљу. Рођен је и одрастао у селу Стари Градац код Вировитице у хрватској породици. Његов отац Карло Јагар био је бивши партизан и бивши јасеновачки заточеник, један од ретких који је преживео пробој из логора 22. априла 1945. године. После завршене школе Владимир је уписао Школу резервних официра у Карловцу, а сталан посао у ЈНА добио је тако што се истакао на једној војној вежби. Можда је на одлуку да га приме у војску као редовног официра утицао и углед његовог оца Карла. Заплет у Јагаровом животу почиње почетком јесени 1990. У то време он је на положају официра за безбедност у вировитичком гарнизону у чину капетана. За то време у Југославији се догађају крупне промене. Увођењем вишестраначја на власт у Хрватској долази проусташки ХДЗ, а министар одбране тадашње СР Хрватске постаје Мартин Шпегељ, бивши партизан, Титов некадашњи генерал и сусед и пријатељ Владимировог тада већ покојног оца Карла. По Јагаровим речима, туга и неверица обузеле су га када је Мартин Шпегељ, његов доскорашњи командант, партизан и породични пријатељ, почео да га врбује негде октобра 1990, као и друге старешине Хрвате у ЈНА, за будући рат против ЈНА, доделивши му улогу да иде по становима официра и убија их пиштољем чим отворе врата. Како је рекао, тада се сетио да му је отац Карло за живота рекао да се чува Мартина јер ће првом приликом прећи ,,на другу страну“. Јагар је одмах обавестио управу тадашње Контраобавештајне службе ЈНА, а договорено је да операцију раскринкавања Шпегељеве групе води генерал Александар Васиљевић. У међувремену, Јагар је намамио Шпегеља и његове сараднике јануара 1991. на састанак у његовој родној кући у Старом Градцу, поставивши претходно скривену камеру са микрофоном. Шпегељ је износио тада планове о нелегалном наоружавању хрватског МУП-а преко Мађарске, као и о плановима о блокади објеката ЈНА по Хрватској кад почну сукоби. Тај снимак телевизија је објавила 25. јануара 1991. после Дневника и цела земља је била у шоку. Неки од актера су ухапшени, али не и сам Шпегељ, из ко зна ког разлога. Владимир Јагар је у међувремену прекомандован у Београд јер више није било безбедно у Хрватској. Кућу у његовом селу убрзо су минирали хрватски шовинисти и то је прва минирана кућа у том рату од стране Хрвата – иронично, кућа баш једног Хрвата. Унапређен је у чин капетана прве класе и добио је орден, а у војсци је остао до маја 1992. када је Милошевић сменио све несрбе у ЈНА, као и Србе и Црногорце који су били пројугословенски опредељени, па тако и шефа КОС-а, поменутог Васиљевића. Владимир Јагар суспендован је тада из ЈНА под оптужбом да је хрватски шпијун. Пензију није могао да оствари све до 1998, а до тад је седео кући и примао смањени износ плате. Војни стан у ком је живео војска му није дала да откупи све до демократских промена. Стизале су му и гласине да се у Хрватској са задовољством прича о њему да живи у Србији као просјак. Због свега тога постао је срчани болесник. https://www.nacionalist.rs/2019/02/22/preminuo-vladimir-jagar-kapetan-koji-je-spegelju-rekao-ne-odbio-da-ubija-srbe-ostao-u-jna/

Бог, по благости Својој, приводи из небића у биће, све постојеће и о ономе, што ће бити, има предзнање. И тако, ако они који греше, не би у будућности добили постојање, онда се они не би могли учинити злима, (а зато) о њима не би било предзнања. Јер се виђење односи ка ономе, шта јесте; а предзнање према ономе, што ће неизмењиво да се деси. Али, у почетку постојање (уопште), а затим већ постојање добра или зла. Ако би за оне, који би по благости Божијој, добили постојање у будућности, то послужило као препрека за добијање постојања, (услов) што ће се они, по сопственој жељи, учинити злима, би онда значио да би зло победило благост Божију. Јер све што Бог ствара, ствара добрим; сваки по сопственом произвољењу, избору, бива добар или зао. Иако, чак и Господ говори: Боље би му било да се није родио онај човек (Мк. 14:21), то Он говори, не порицајући Своје сопствено створење, већ зло, које је изникло у Његовој творевини, као последица њеног сопственог избораи лењости. Јер лењост њене сопствене воље је учинила за њу некорисним, добро дело Творца. Тако, ако неко, коме су поверени од цара богатство и власт, употреби то против свог доброчинитеља, то ће га цар, након што га смири, праведно казнити, ако увиди, да ће он до краја да остане веран својим властољубивим замислима. СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН https://grigorijepalama.wordpress.com/2016/08/14/свети-јован-дамаскин-зашто-је-бог-уна/

морала сам да отворим тему због дивног одговора @Лидија Миленковић на мом статусу... вероватно ћемо добити још исто тако добрих одговора...

Taegukgi hwinalrimyeo (2004) http://www.imdb.com/title/tt0386064/ Невероватна сага о 2 брата који су се нашли у вртлогу братоубилачког корејско-корејског рата( јужне и северне Кореје). Филм не да је набијен емоцијама, него су оне `компресоване` у истоме. Неке сцене из филма чини ми се да нећу заборавити до краја живота. Нпр. ону када се у борби прса у прса налазе 2 брата јер је један у међувремену променио страну, или ону у којој једноме од њих војници `исте стране` убијају супругу коју он не успева да спасе те му она у наручју, умирући, каже да га никад није преварила...Свакако један од најбољих филмова које сам икада гледао.

женског је пола...млада је... на аватару је њена фотографија.... изгледа тако благо и смирено...такви су јој и постови... никад није дошла у било какав сукоб са неким на форуму и никада није употребила неку неприкладну реч... у питању је.....?

Новосађанин који практикује магију претио патријарху да ће га обесити на Теразијама! Након недавног датог интервјуа патријарха Иринеја за дневни лист Политика, на друштвеним мрежама борбени атеисти и аутошовинисти су реаговали претерано агресивно. Врхунац хејта је показао извесни новосађанин(име познато редакцији) за кога се спекулише да се бави чаробњаштвом. Дотични господин је на Твитеру испод вести агенције БЕТА написао да патријарха Иринеја треба обесити на Теразијама за ногу. Како сазнајемо овај хејтер је приведен у полицију због твита у коме је претио вешањем. Ако се може тако рећи "посао" патријарха је између осталог да позива на јединство народа и није на цркви да се ставља на било чију страну у тренутним политичким превирањима. Патријархова порука да протести у одсудном моменту у коме се Србија налази можда и нису корисни за нашу државу је осуђена на друштвеним мрежама а патријарх је етикетиран као провладин човек. Било да мислимо да је патријарх у праву или да мислимо да није, реакције на друштвеним мрежама које позивају на линч патријарха благо је рећи да нису примерене. Оне заправо одражавају душевно и духовно стање актера на друштвеним мрежама и уједно показују колико је управо тим људима са друштвених мрежа потребна блага реч цркве. Сетимо се и недавног догађаја момка који је превише времена проводио на Твитеру да би потом услед нагомиланог незадовољства и мржње усмртио првог случајног пролазника. Друштвене мреже могу бити корисне, за повезивање људи, размену идеја, итд али могу бити и штетне ако људи не воде рачуна о свом психичком здрављу и препусте се хејту односно неконтролисаној мржњи. Да не буде по речима Аве Јустина да живимо у времену «Атомске технике и прашумске етике» апелујемо на све кориснике друштвених мрежа да поведу рачуна о времену које проведу на истима и да пре свега поведу рачуна о свом душевном здрављу и миру. Душевни мир се лако губи а тешко враћа. Поуке тим

У овој епизоди је приказан одељак из Лактанцијевог дела „Божанска начела“ (књига 2, поглавља 15-17). Лактанције је био учитељ реторике и хришћански апологета. Током ренесансе је називан „Хришћански Цицерон“. Хермес Трисмегист је назив за аутора списа грчко-египатске мудрости. Из ове литературе, спис са називом „Асклепије“ описује како уз помоћ магије заробити душе демона или анђела у кипове, да би они могли причати и прорицати. Александријски грамаријанци су се бавили исправљањем класичне грчке литературе. Еритрејска сибила је била пророчица у Аполоновом пророчишту у Малој Азији. Аутор: вероучитељ Ненад Весић.

У празничној радости доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: "Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!", о богослужбеним особеностима празника Богојављења Господњег. Освећење воде на Богојављење (по чину великог освећења), или било које друго освећење (по чину малог освећења), не представља некакав пагански чин, већ благословени обред преко кога нам се дарује благослов Божји, а који своје утемељење налази у литургијском опиту цркве и сведочењу да је призив творевине да буде „испуњена сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3.19), подсећа катихета Бранислав Илић. О богослужењу празника Светог Богојављења Господњег „Ходите видите страну катаклизму, много савршенију и бољу од оне виђене за време Нојево; тамо је вода усмртила људску природу, а овде је вода крштења преко Крштаванога оживела умртвљене; тамо је Ноје од нетрулежног дрвета ковчега саградио, а овде је Христос, умни Ноје, од непорочне Марије телесни ковчег направио; тамо је голубица, сасушену маслинову гранчицу држећи, миомирис Владике Христа наговестила, а овде је Дух Свети у виду голуба дошао и Милостивог Господа показао.ˮ (Свети Прокло, Архиепископ цариградски) Празник Богојављења првобитно је прослављан као двоједини празник или колективни празник, те тако га једноставно називамо јављањем, епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија(грч. Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и сама историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа нашег Исуса Христа: Његово рођење , поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком Светог Јована Крститеља, као и сва Његова чуда у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Са друге стране, назив Богојављења, проистиче и из сâмог центра празника, а то је свакако јављање Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. Празник је касније назван и просветљење, из разлога што су се у навечерје празника сви катихумени крштавали и од тог момента називали се просветљени. Господ наш крштењем у Јордану себе поистовећује са грешницима као „Јагње Божије које узима на себе грехе света (Јн. 1:29)ˮ, као Возљубљени Син свога Оца, чији је основни месијански задатак искупљење људи од њихових сагрешења. „Онај који је узео на себе грехе целога света, Он дође на реку да их спере крштењем. Дође на воду, да освети природу воде; дође да се крсти, да нам устроји купељ светога крштења. К Јовану дође, да би он био нелажни сведок, пошто је видео Духа Светога где силази на крштаваног, и чуо глас Очев с неба. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 14). Јер Духом познаде Онога, због кога пре тридесет година заигра од радости у утроби мајке своје. И сâм захтеваше да га Исус крсти, јер је у греху непослушности, наведеном од Адама на сав род људски. А Господ му рече: Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3, 15).ˮ[1] Христос се на Јордану открио и као један од Божанске Тројице, као друго лице Свете Тројице, посведоченим Очевим гласом „Ово је Син мој љубљениˮ и потврдом Духа Светога који се појавио у виду голуба. Ослањајући се на горе наведене речи Светог Прокла, Архиепископа цариградског, у својој Беседи на дан Светог Богојављења, блаженопочивши Епископ јегарски Јероним богомудро поучава: „Ваистину је Свето Богојављење као други потоп, потоп љубави и благодати Божје, за духовно спасење човеково и његово поновно увођење у рај. Христос просветљује свет и излива светлост у душе наше. Долази к Јовану Претечи да се крсти на реци Јордану пошто је прошло тридесет година од рођења Његова, држећи у свему Закон, хотећи да покаже људима да је „Бог у телуˮ, да је истинити Син Божји, и „једносуштан Оцуˮ Онај о Коме су Пророци са носталгијом пророковали и о Коме су са многим очекивањима проповедали. И иако Христос није имао греха, будући безгрешан, да би у свему испунио Закон, дошао је на Јордан да се крсти од Јована. Бесмртан у односу на човечанство и своје Божанство, долази и облачи се у смртност грешнога света и тако Богојављење јесте када Христос креће на пут ка Голготи.ˮ Богослужбене особености празника Светог Богојављења Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби! (тропар) Након издвајања спомена на Рождество Христово из двојединог празника свих јављањâ (επιφάνεια) Божјих, дошло је и до богослужбене поделе из које имамо посебно богослужење Рождества , а посебно Богојављења. У оквиру службе Рождества сачуван је и спомен поклоњења мудраца, док је богослужбена успомена на прво чудо Господње у Кани Галилејској готово ишчезла. У службама празникâ Рождества и Богојављења имамо трага о њиховом заједничком прослављању. Тако нпр. на деветом часу у навечерје Рождества у једној стихири појемо: „Клањамо се Рождеству Твоме Христе: покажи нам и Божанска твоја Богојављењаˮ. Или у трећој стихири на Господи возвах појемо да је „Господ васцелу твар просветлиоˮ,док на Богојављење појемо: „данас се васцела твар просветљује.ˮ У једној од молитава великог водоосвећења читамо: „Својим рођењем осветио си девојачку утробу, свако створење слави Тебе који си се јавио.ˮ Сâм поредак светог богослужења на Богојављење сличан је са поретком богослужења на Рождество. Тако и у навечерје Богојављења имамо служење јутрења, Царских (великих) часова, Литургије СветогВасилија Великог која почиње вечерњим богослужењем. На крају Литургије у навечерје празника постоји посебна заамвона молитва: Освети изворе вода, Источниче живота нашега, Господе Исусе Христе Боже наш, Који си учинио да освећена вода буде избављење заробљеника, отпуштење дугова, опроштај сагрешења, бања поновног рођења, дар усиновљења, одећа непропадљивости. Њоме просвети и спаси народ свој, Боже наш који си се јавио, и удостој нас да са чистом савешћу и у радости дочекамо пресветли празник јављања Твога. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и Добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. На сâм дан празника имамо служење великог повечерја са литијом, јутрења и Свете Литургије на крају које освећујемо по воду по чину Великог водоосвећења. Велико освећење воде Главна богослужбена особеност Богојављења јесте управо савршавање чина Великог водоосвећења. Овај чин се савршава у навечерје празника, након Василијеве Литургије, као и на сâм дан празника након Златоустове Литургије. На питање да ли постоји разлика између ова два водоосвећења, одговор даје Проф. др Јоанис Фундулис: У оба случаја врши се потпуно иста служба с једином разликом што се пролог велике молитве освећења, значи «Тројице, надсуштаствена...» до «(...)непрестаним страхопоштовањем, у скрушености вапијем Ти...», чита само на сâм дан Богојављења, док уочи празника молитва почиње од «Велики си, Господе...». У књигама ово изостављање «пролога» није предвиђено («читање у себи», које је забележено у појединим типицима само је покушај компромисног решења или заташкавања ствари), међутим оно бива по неписаном предању, које је старије од поретка који је забележен у књигама, јер пролог није садржан у многим и старим рукописима, а неки који га поседују бележе: «Ову молитву не говоримо (рукопис Атинске Националне Библиотеке 670)», или: «Нисмо примили из Црквеног Предања да се ова молитва говори; ако желиш, говори је, ако пак не желиш, почни од «Велики си, Господе...», изостављајући је по правилу (Атински 663), или «Истина је да ову молитву(...) неки читају, а да се она у Великој Цркви не чита, него свештеник након јектеније и горе поменуте молитве («Господе Исусе Христе, Јединородни Сине»...), велегласно оглашава: «Велики си, Господе...» (Св. Саве Јерусалимског 367). Овај «пролог» пак није чак ни молитва, него славско величаније празника, које је задобило данашњи изглед након многих преправки и усклађивања, и које је првобитно говорено само уочи празника, а коначно је правилно преовладало да се говори само на дан празника. Додавање овог величанија чини службу торжественијом, али уопште не мења њену суштину за коју, као што смо видели, представља каснији и уметнути елеменат. Према томе, освећење воде уочи празника Богојављења и на сâм празник је у оба случаја потпуно исто, «велико освећење». Неки пак тумаче да се прво освећење воде врши у спомен на крштење катихуменâ, док се друго освећење, на сâм дан празника, врши у спомен на крштење Христово. Многи типици у старини помињу само једно освећење воде и то у навечерје празника, то помиње и грчки типик синајске библиотеке: „Не врши се поново освећење воде! У типику патријаршијске библиотеке у Јерусалиму, читамо: ви треба ово да знате, да се у типику Велике Цркве једном прописује освећење воде, и то само на вечерњу, јер се Христос једном крстио, а не двапут!ˮ[2] Чин Великог водоосвећења почиње појањем одређених тропара: Глас Господњи на водама, узвикује говорећи: Приступите, примите сви Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божјег, јавившег се Христа. Данас се освећује природа водâ, и раздваја се Јордан и своје токове зауставља, гледајући Господа који се крштава. Као човек дошао си на реку Христе Царе, и хитао си добри да примиш крштење слуге из Претечеве руке, а ради наших грехова, Човекољубче. Слава; и сада… Ка гласу вапијућег у пустињи: „приправите пут Господњиˮ, дошао си Господе, обличје слуге примивши, за крштење молећи не учинивши греха. Видеше Те воде и уплашише се; уздрхта Претеча, и повика говорећи: Како ће свећњак осветлити светлост? Како руку да положи слуга на Господара? Освети мене и воде Спаситељу, који узимаш грехе света. Након ових тропара следе три старозаветна чтенија из књиге Пророка Исаије, као и новозаветна чтенија из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла, и Светог еванђеља од Марка. Након свих Светописамских читања следи велика јектенија у којој су садржане и посебне прозбе у којима се узносе молитве за воду која се освећује, али и за све оне који ће као благослов користити ту освештану воду. Потом презвитер чита три молитве у којима призива благодат Светога Духа да сиђе и освети воду. Презвитер се у трећој молитви усрдно моли да Свети Дух води подари благодат искупљења, благослав Јордана, и да је учини извором бесмртности… Након ових молитава за време појања празничног тропара презвитер благосиља часним крстом воду крстообразно, погружавајући притом часни крст усправно у воду и уздижући га из воде. За време трећег појања тропара презвитер кропи светом водом народ. Приликом уласка у храм поје се самогласна стихира: Опевајмо верни, величину Божјег добротворства према нама: јер због наших грехова поставши човек, очишћује се, као и ми, у Јордану: Он једини чист, и нетрулежан освећује мене и воде, сатирући главе невидљивих змија у води. Стога, браћо, захватимо воду с весељем, јер се онима који је са вером захватају, невидљиво дарује благодат Духа, од Христа Бога и Спаса душа наших. И сâм чин се завршава читањем благодарственог 33. псалма у коме благодаримо Господу за све што нам је подарио. На крају је важно нагласити да освећење воде на Богојављење (по чину великог освећења), или било које друго освећење (по чину малог освећења), не представља некакав пагански чин, већ благословени обред преко кога нам се дарује благослов Божји, а који своје утемељење налази у литургијском опиту цркве и сведочењу да је призив творевине да буде „испуњена сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3.19) . По учењу наше Цркве, Оваплоћени Син Божји, благоизволео је да се крсти у Јордану од Јована Крститеља, и кроз Његово крштење сва твар бива освећена и препорођена. Господњим јављањем на Јордану, сва творевина постаје оживотворена (постаје поново добра), баш онаква какву је и саздао Бог и како је одредио да буде у почетку „када се Дух Божји дизаше над водом“(1.Мој. 1:2). Стога, употреба освештане воде искључиво мора да буде саображена литургијском животу будући да се преко ње излива благодат Божија на све оне који је са страхом Божијим узимају. Главне особености на Светој Литургији, јесу празнични антифони, који су саображени тематици празника Богојављења. Затим посебно входноје, док трисвета песма бива замењена крштенском песмом „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. Уместо достојно поје се ирмос девете песме празника. Као причастен поје се стих „Јави се благодат Божија, спасоносна свима људимаˮ(Тит. 2, 11). Посебно треба издвојити заамвону молитву празника: Неизрецива је доброта Твоја према нама, Господе Боже наш, јер си благоволео да се Јединородни Син Твој очовечи од непорочне жене. И да по свему осим греха постане једнак нама, и да као човек буде крштен од Јована Претече нас ради, премда није имао потребу очишћењем него је примио крштење да освети природу водâ, а нама да подари поновно рођење водом и Духом, како бисмо познали Тебе, беспочетног Оца, и клањали се Теби као Ономе који је гласом са неба назвао Крштаванога Сином својим љубљеним, и славили Пресветога Духа који је сишао на Њега и открио Га Крститељу Његовом. Запечативши и помазавши и нас истим Пресветим Духом, кроз наше крштење, учинио си нас заједничарима Христа Твога. Не лиши ни нас грешне тога Духа, него нас Њиме оснажи и укрепи против сваке зле силе, род наш Православни укрепи против сваке тираније и све нас уведи у Царство Твоје, да се и у нама прослави Пресвето Име Твоје, и Јединороднога Сина Твога, заједно са Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Међу знаменитим химнографима који су састављали службу Богојављења, посебно треба издвојити: Св. Јована монаха, Св. Германа Цариградског, Анатолија, као и знаменитог Јована Дамаскина и Козму Мајумског. Празник Богојављења има пет дана претпразништва и седам дана попразништва. Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна. (кондак). катихета Бранислав Илић [1] Из синаксара на празник Светог Богојављења. [2] Проф. Лазар Мирковић, Хеортологија, стр. 109, Београд 1961. године. ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота