Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'који'.
Found 154 results
-
Taegukgi hwinalrimyeo (2004) http://www.imdb.com/title/tt0386064/ Невероватна сага о 2 брата који су се нашли у вртлогу братоубилачког корејско-корејског рата( јужне и северне Кореје). Филм не да је набијен емоцијама, него су оне `компресоване` у истоме. Неке сцене из филма чини ми се да нећу заборавити до краја живота. Нпр. ону када се у борби прса у прса налазе 2 брата јер је један у међувремену променио страну, или ону у којој једноме од њих војници `исте стране` убијају супругу коју он не успева да спасе те му она у наручју, умирући, каже да га никад није преварила...Свакако један од најбољих филмова које сам икада гледао.
-
По ко зна који пут – о црквеној имовини?
Драгана Милошевић је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
РЕАГОВАЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ 12. јануар 2019. ПО КО ЗНА КОЈИ ПУТ – О ЦРКВЕНОЈ ИМОВИНИ? У божићње благе дане, када православни вјерници широм Црне Горе и свијета прослављају празник Христовог рођења, по ко зна који пут је медијски отворено питање својинских права над црквеном имовином. У суштини, углавном се понављају исти ставови и од истих актера (посљедњи у низу је већ више пута у разним верзијама објављени текст Н. Аџића ”Држава Црна Гора је била власник црквене имовине над православним храмовима”, који је објављен на порталу ЦДМ 8. јануара 2019.г.). Евидентно је да се у јавности није примила несувисла теза да је ”држава Црна Гора власник црквене имовине”, па се по ко зна који пут рециклирају и у ново паковање пакују раније саопштавани ставови, а све са циљем да се јавност изнова увјерава да је питање својинских права Цркве над православним храмовима и манастирима онако како је презентовано кроз причу о ”непостојећој својини” и ”незаконитој, несавјесној и манљивој (вициозној) државини”. Чињенице, као и фактичко стање ствари, најбоље демантују оне који износе такве тврдње и за идеолошке и антицрквене потребе изводе погрешне закључке. Прије свега, и посљедње зрнце евентуалне аргументације као теме за размишљање разбија сијасет квалификација и непримјерених израза који са навођењем титулаа историчара и правника немају никакве везе. То непобитно потврђују коришћени изрази: ”импортована СПЦ од анексије и окупације Црне Горе 1918. године”, ”посљедњи реликт окупације и анексије Црне Горе”, ”политичка институција која је опасна по безбједност и која нарушава уставно-правни поредак и суверенитет Црне Горе”, ”институција стране државе”, ”најмање религијска установа и хришћанска црква”, ”политичко-идеолошки мастадонт”, ”демонов шегрт”, ”зло коме се мора легално и легитимно стати на пут”, ”Прокрустрова постеља за Црну Гору и Црногорце”, ”узурпатор и крадљивац”, ”пошаст”, ”идеолошко-политички канцерогени преживјели стуб”, ”рудиментарни и опскурни експонент освајачке и асимилаторске великосрпске политике” итд. Ствар је једноставна и једноставно је на њу одговорити ако се има у виду право. Наиме, ако се од Цркве као вјековног и данашњег власника црквене имовине медијски, тј. на неправни начин тражи правни основ за стицање права својине над православним манастирима, храмовима и другом покретном и непокретном црквеном имовином и истовремено тврди да је наводно Књажевина и Краљевина Црна Гора ”била власник црквене имовине” онда би, по свакој логици, прво требало од државе тражити правни основ, а не обрнуто! Углавном се користе изрази ”држава Црна Гора” и ”Црна Гора” иако се држава до 1918. године није тако звала. То се намјерно чини како би се повлачио знак једнакости између Књажевине и Краљевине Црне Горе као државе са монархијским обликом владавине у којој је био примијењен систем државне вјере и данашње секуларне Црне Горе као државе са републиканским обликом владавине у којој је примијењен систем одвојености цркава и вјерских заједница од државе. Не постоји документ од 1860. године до данас на основу кога би могло да се тврди и докаже да је Књажевина, а потом Краљевина Црна Гора била власник православних и римокатоличких цркава, као и исламских џамија. Отуда се, ради скретања дискусије у погрешном смјеру, намјерно прескачу веома важне чињенице да су, сходно чл. 716. Богишићевог Општег имовинског законика (ОИЗ), ”цркве и манастири, као и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила и црковна власт, имаоници”, тј. законити власници црквене покретне и непокретне имовине. Такође, намјерно се, ради доказивања жељених и ненаучно постављених циљева, прескаче и чл. 14. истог Законика који Цркви заједно са ”(владарском) Кућом, општином, државом и закладом” признаје статус власника, тј. имаоника у Црној Гори. Чега је Црква била власник ако, како се несувисло тврди, није била у позицији власника црквене имовине? Да ли је неко данас кадар да пронађе у било ком архиву документ на основу кога би се утврдило да је Књаз/Краљ Никола, на примјер, поништио повељу Ивана Црнојевића о Цетињском Манастиру? Наравно, није него ју је 1895. године потврдио. Дакле, Црква је одувијек била законити власник, а не држалац своје имовине као што је и држава била власник своје имовине. Исти је случај и са вјерским објектима који су одувијек у власништву вјерских институција исламске и римокатоличке вјероисповијести у Црној Гори. На исти правни начин је, сходно одредби из става 2. члана 716. ОИЗ, регулисано питање имаоништва, тј. власништва ”цркава и црквених уредаба других хришћанских исповиједи (тј. римокатоличке) које држава признаје”. Исто је, сходно чл. 717. ОИЗ, важило ”и за све нехришћанске богомоље и друга постојана вјерска уређења (мухамеданске џамије – тако стоји у тексту ОИЗ), уколико је држава саму вјеру признала”. Вриједи поменути и да је сходно чл. 129. Устава Црне Горе из 1905.г. ”унутрашња управа Мухамедове вјероисповијести припадала муфтији црногорском”, Римокатоличке Цркве Арцибискупији Барској, а Источно-православне Цркве Митрополији црногорској односно Архијерејском Сабору. Шта су имовинска питања Цркве него, прије свега, питања унутрашње црквене надлежности? Поједини тумачи црквено-правне и државно-правне историје не знају за 38. канон Светих Апостола којим је прописано сљедеће: ”Епископ нека се стара о свима црквеним стварима и нека њима побожно управља, јер Бог све надзирава”. А Свети Апостоли кроз 41. канон заповиједају да ”епископ има власт над црквеним стварима. Јер ако му треба повјерити драгоцјене душе људске, далеко му више треба заповиједати о стварима тако да се по његовој власти све управља”. Ово су најстарија правила о црквеној имовини на простору на коме се данас налази Црна Гора и непромијењено важе у Цркви Христовој од раног хришћанства и древне Диоклијске Епископије и Епископа Евандроса до данашњег Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија. Та канонска правила о црквеној имовини су поштована у вријеме Књажевине и Краљевине Црне Горе. Иста правила важе и за имовину Римокатоличке цркве у Црној Гори, тј. Барске надбискупије и Которске бискупије. И прије постојања државе Црне Горе, дакле прије XV вијека, важило је канонско правило да се res sacra (свете ствари) не могу продавати, односно то су биле и остале res extra commercium (ствари изван правног промета). Али, њима се увијек управљало сходно одредбама Светих Канона и предања Цркве управо од овлашћених црквених великодостојника. Уосталом, зар то не потврђује и Јован Сундечић у чланку ”Финанцијална реформа у Црној Гори године 1868.”(”Орлић”, Цетиње, 1869.г.) у коме се говори да је књаз Никола потврдио да је ”беспосредни одговорник за добра црковна Митрополит Иларион и други који би га насљедио”. Ограничења у погледу обима располагања црковним добрима нису ништа друго до ограничења из канонског права која и данас важе и која не спори клир, а ни вјерници Цркве. Простор не дозвољава да се шире елаборира како је књаз Никола 29. јуна 1895.г. одредио ”да се сва лактарина, што су дужне плаћати куће вароши Цетиња, сакупља у засебну манастирску касуса свим осталим приходима са манастирских земаља у цетињском пољу и да манастир овај свој годишњи приход сваке године улаже у куповину непокретних добара у Нашој држави, како би тим своју данашњу имовину умножио те и даље у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српскога народа”. Ово није потребно коментарисати ни лаику, а не правнику. Необавијештене или недовољно упућене правнике и историчаре ваља информисати да и данас Пријестоница Цетиње Цетињском Манастиру, сходно уговору, плаћа закупнину за манастирску земљу коју користи. Не би ваљда плаћали да је ријеч о државној имовини? Ако већ не могу да покажу документ из кога би се видјело да је држава Црна Гора до 1918.г. била власник имовине Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице онда је сасвим нормално да не може бити ни документа из кога би се видјело да се она одрекла права које није ни имала. Колико је логично да се неко одриче нечега што нема и што никада није ни имао? Данас је ствар у правном погледу суштински иста иако је државна власт, сходно уставном систему одвојености цркава и вјерских заједница од државе, сама себе удаљила од могућности да буде покровитељ и заштитник православне вјере и Цркве као што је била у Књажевини и Краљевини Црној Гори гдје је Православље било проглашено и штићено као државна вјера. Држава Црна Гора ни данас, као што се види из бројних прописа и докумената, није власник вјерских објеката Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице. Даље, важећи Закон о својинско-правним односима у Црној Гори прописује да су правна или физичка лица која су уписана у катастру непокретности власници, тј. носиоци права својине над непокретним стварима. Затим, прописује и то да се савјесност држаоца претпоставља, али некима то и није много важно. И, на крају, ваља добро прочитати важећи Закон о државној имовини у коме је прописано да држава ”располаже културно-историјским добрима, ако нијесу у својини других правних и физичких лица”. Цркве и манастири свакако јесу у својини Митрополије Црногорско-Приморске као правног лица у Црној Гори. Држава је власник културних добара као што су музеји, галерије, бисте и споменици револуције. Ако је 1852.г. и владавином књаза Данила започета изградња Црне Горе као модерне правне државе онда би се, користећи логику заговорника ненаучних и идеошких антицрквених ставова, могло тврдити и да је Митрополија до тада била власник свеукупне државне имовине. Не знамо како би изгледало у јавности када би неко од црквених великодостојника данас заступао такве тезе које се по анахроности мјере са неодрживим тезама да су братства и племена и данас правна лица у Црној Гори. Ограничење права својине над заштићеним покретним или непокретним добром никако у правној науци не значи укидање права својине власника. Примјера ради, данас неко у своме дому у Црној Гори може да има породичну славску икону стару три вијека коју је држава прогласила за покретни споменик културе. Да ли би се могло тврдити да њен власник више није њен власник, иако су му постављена одређена ограничења у погледу начина одржавања, али и држави обавеза у погледу правичне накнаде за ограничења и накнаде за одржавање споменичког добра које је препознала као јавни интерес. Црквена имовина је у Црној Гори увијек била под режимом црквених правила, а тек потом и под режимом државног законодавства – и тек када је настајало, а то значи много касније. Државна власт Књажевине и Краљевине Црне Горе се јављала као благочестиви чувар и патрон Цркве, митрополита, свештенства, монаштва, манастира, цркава и црквених добара, а не као конфискатор и узурпатор тих добара. Књаз-Господар је у то вријеме представљао извор закона, па је нашао за сходно да, како је наведено, разлучи, тј. раздијели три врсте имовине у Црној Гори: црковну као прву, затим државну и, најпосле, владарску имовину. Да је црквена имовина била државна онда Књаз Никола не би разлучивао, тј. не би правио правну разлику у једној имовини и штитио црквену имовину. Ваљало би да се Сундечићев текст о финанцијалној реформи у Црној Гори пажљиво прочита. Иначе, овако јасна ствар није јасна само онима који, из својих разлога, не желе да им буде јасна, а у таквој ситуацији им се не може помоћи. Зато се и догађа да постоје особе које тврде да је ”разграничење између државних и црквених имања” у Црној Гори извршено 1868.г. а одмах за тим, потпуно нелогично, и да је држава, наводно, била власник црквене имовине. Зашто би се онда нешто ”разграничавало” или, да употребимо термин Књаза Николе и Јована Сундечића, правно ”разлучивала црковна, државна и владарска имовина”? Да не отварамо питање чије су биле задужбине које су завјештане Цркви и црквеним установама, а не држави Црној Гори кроз историју? Ако је у чл. 718. Богишићевог Законика наведено да се управа црковних добара првенствено одвија по унутрашњим актима Цркве онда се морамо запитати: који су то унутрашњи акти Цркве? То су, дакле, Свето Писмо, Свети Канони Апостола, Васељенских и Помјесних Сабора, Светих Отаца и други црквено-правни прописи. Ти важећи црквени прописи никада у Књажевини и Краљевини Црној Гори нису били у супротности са државним законима, али, руку на срце, ни државни закони те старе Црне Горе нису били у супротности са канонским правилима Цркве што се лако може провјерити упоређивањем. Вријеме које је остало иза нас је било другачије и зато се данас налазимо у позицији да преко медија објашњавамо правне и црквене аксиоме. А што се тиче данашњег времена – ствар је јасна као бијели дан! Митрополија Црногорско-Приморска и друге епархије, цркве, манастире и остале црквене установе су се као правни субјекти уписивали у катастарске књиге на исти начин и по истим правним основима као и сви други субјекти права – правна и физичка лица – у Црној Гори. Црквени и правни субјективитет Митрополије Црногорско-Приморске у Црној Гори је исти као и прије 1918. године. Она је само 1918-1922. године обновила јединство са Пећком Патријаршијом, у оквирима Српске Православне Цркве, сачивавши своју самосталност и власништво над црквеном имовином. Патријаршија Српска није титулар црквене имовине у Црној Гори, како се упорно подмеће ради обмањивања неупућених читалаца. На крају, остали смо и остајемо без одговора на питање: да ли је држава била и да ли је сада власник имовине Исламске заједнице и Римокатоличке Цркве у Црној Гори? И ко је био власник црквене и имовине других вјерских заједница на територији која се није налазила у Књажевини и Краљевини Црној Гори, а која се данас налази на територији Црне Горе? Ипак, изрази и формулације који су коришћени у тексту указују да се позива на прогон Цркве, митрополита, свештенства и православних вјерника и да је ”вакат” да се то учини. То забрињава више од, по ко зна који пут, саопштених антицрквених ставова, јер је ријеч о јавном позиву на прогон и насиље. митрополија црногорско приморска -
Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије на Бадњи дан у Никшићу: Рођење Христово је догађај који има вјечно значење и вјечно дејство!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је свету Литургију на Бадњи дан, у недјељу 6. јануара 2019, у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу. Владици је саслуживало бројно свештенство и ђаконство никшићког намјесништва, уз присуство бројног вјерног народа. Литургију је појањем пратила пјевница Храма и хор Преподобне мајке Ангелине. Пред Причешће, ријечима архипастирске бесједе, обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитајући Бадњи дан и најрадоснији празник Рођење Богомладенца Христа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- „Почињемо да славимо Рођење Христово. Радују се анђели на Небесима, радују се Праоци Христови по тијелу, које данас прослављамо, радују се они који су, већ, на небу, душе светих и праведних. И ми се радујемо на земљи, све нас иста радост обузима, јер, Рођење Христово је догађај који има вјечно значење и вјечно дејство, које обнавља и Небо и земљу. Сабирамо се око колијевке Богомладенца Христа, обнављамо се Његовим новинама које нам је Он донио се Неба, божанским, богочовјечанским“, рекао Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да, гледајући Дијете младо, како се пјева у црквеним пјесмама, превјечног Бога, испод Његове дјетиње немоћи и слабости, која је, заправо, наша слабост, сагледавамо Његово божанство и Његову божанску силу. „Славимо Његово снисхођење ка нама до те мјере да је Он ушао у нашу крајњу таму, родио се, не у царској палати, него у пећини витлејемској која је била претворена у шталу. За Њега није било достојног мјеста на овом свијету, а пећина витлејемска је мјесто одакле је почело да се проповједа Јеванђеље Христово, свјетлост која засија из мрака, из таме“. „У томе видимо да је Господ сишао до наше најдубље таме, наших највећих грехова да ту таму просвијетли, да нас грехова разријеши, да нас обасја својом свјетлошћу, добротом, милинама, љубављу, да нас очисти, обнови, устроји, да нас Богу Оцу усинови и сједини једне са другима“, нагласио је Владика Јоаникије. Владика је казао да Богомладенца Христа, Који се оваплотио од Пресвете Дјеве Богородице, силом Духа Светог, зачет у Њеној дјевичанској утроби и рођен на натприродни начин, по Божјем промислу, Божјој љубави, Божјем човјекољубљу, дочекујемо са радошћу и љубављу. Трудимо се да направимо мјеста да се Он усели у наша срца и наше домове. „Сигурно је да ће Он бити спреман да се настани у наша срца и у наше домове, ако у нашим срцима, у нашим душама, нашим осјећањима и мислима буде мјеста и за наше ближње, за све људе, почевши од породице, за пријатеље, па и за непријатеље. Да будемо спремни да се с њима измиримо, да се с њима загрлимо, цјеливамо, да једни другима опростимо, да сагледамо своје мане и ситнодушности, због чега се на земљи сију неспоразуми, које користи ђаво да посије мржњу, пакост и зло међу нама. Да није наших слабости ђаво не би имао приступа људима“. „Тај крвник људски од почетка сије зло по цијелом свијету. Сав свијет је узаврио. Међутим, треба имати вјере да је добро, макар и оно које изгледа слабо, увијек јаче и побјеђује. Само треба имати вјере, макар колико зрно горушичино, а из тог зрна настаје стабло и плод и тако се разраста“, рекао је Његово Преосвештенство. Бесједећи о празнику Рођења Богомладенца, Епископ Јоаникије позвао је да овај радосни празник дочекамо у миру, слози и љубави. „Данас прослављамо Свете Праоце Христове по тијелу. Господ Исус Христос Богомладенац објавио је њихову правду, потврдио је, узвеличао, а и ми треба да се сјетимо наших праотаца, не само оних који су нам преци по тијелу, наравно, прије свега, њих, али и оних највећих из нашег народа, које прослављамо као свете и велике, као учитеље и просветитеље. Да идемо путем Светог Саве, Светог Василија Острошког, Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и многих других Светих Божјих људи и угодника, јунака и праведника, који су животе своје полагали за Крст часни и слободу златну. Да их се сјетимо, да им заблагодаримо што су нам оставили завјештање слободе, свете и чисте вјере православне“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка -
Епископ пакрачко-славонски Јован на Бадњи дан у Загребу: Бог је онај који спасава!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У навечерје празника Рођења Господа и Спаса нашега Исуса Христа излио се велики благослов на заједницу православних верника у Загребу. На Бадњи дан је служена света архијерејска Литургија у загребачком Саборном храму Преображења Господњег којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован, уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, те свештеника, свештеномонаха и ђакона Саборног храма и Епархије пакрачко-славонске. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Пред почетак свете Литургије свечано су дочекане иконе Пресвете Богородице Тројеручице и Млекопитатељнице. Иконе су стигле као благослов Свештене царске лавре манастира Хиландара са Свете Горе, где су и урађене по узору на оригинале који се чувају у овом светом манастиру. После уношења у храм иконе су постављене на проскинитарије где ће трајно остати на поклоњење загребачким верницима и њиховим потомцима. После читања Јеванђеља које говори о родослову Господа Исуса Христа, верницима је реч о Јеванђељу упутио Епископ Јован. По речима Епископа Јована „ми смо данас, из посланице апостола Павла, слушали о духовним праоцима свих нас. О тјелесним смо чули из Јеванђеља. Наши духовни оци су од Аврама, који је био онај који је први послушао глас Господњи који му је рекао: „Иди из свога града Ура“, који је један од праисконских градова човјечанства и у коме тече мед и млијеко, јер се налази недалеко од Едена, од Рајскога врта у богатој Месопотамији. Аврам је био онај који је послушао Бога, као што га Адам није послушао. Тај Аврам је родио Исака, оног који ће се смијати, како каже јеврејска ријеч, а овај Јакова, а он Јосифа и дванаест племена Израиљевих. То је изабрани народ Божији. Не изабрани тијелом него изабрани духом, који сав почива само на томе што је Аврам послушао ријеч Господњу. С друге стране, чули смо детаљан, прецизан родослов, генеалогију Господа Исуса Христа по његовом поочиму на земљи, како бисмо то ми рекли, обручнику Пресвете Богородице од које је Он заиста примио тијело људско. Ту је, дакле, вјера, и ту је тијело. И једно и друго, и дух и тијело су сабрани у данашњим читањима, а ми се ових дана бавимо једном и једином темом, а то је како Господ постаје тијело. Како истинити Господ, друга Личност Свете Тројице постаје тијело и истински човјек. Наредних хиљда година свака јерес која се појави у Цркви бавиће се само тиме, негирањем да је Христос постао истински човјек. Да је Бог постао човјек и да је постао помазаник, Месија. Бог је онај који спасава јер је речено „Дај му име Исус јер ће он спасити народ свој“. Тај Исус је, у ствари, референца на Исуса Навина који је увео народ израиљски у обећану земљу када их је Мојсије превео преко Црвеног мора“. По завршетку свете Литургије Епископ Јован и Митрополит Порфирије су благословили бадњаке који су верници понели као благослов својим домовима. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска -
Епископ шумадијски Јован: Дух Свети је тај који нас освећује и просвећује!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Преосвећени Владика Јован, служио је свету архијерејску Литурију у храму Светог Саве на Аеродрому у понедељак, 31. децембра 2018. године, када наша Црква слави светог Модеста и светог мученика Севастијана. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Александар Мирковић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирао је г-дин ипођакон Милош Коцић, помоћник војног свештеника. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Данашње Јеванђеље нам доноси причу о добром Пастиру Христу: “Ко не улази у тор овчији него прелази на друго место, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама”. После прочитаних речи Преосвећени Владика је беседио тумачећи јеванђељски одељак. Владика је прво говорио о Божићном посту и о томе да је неопходно да чинимо добра дела док ишчекујемо Божић. “Божић је празник када су се помирили небо и земља, када су се помирили човек и Бог. Овај пост нам је дао меру и у вери и у љубави и у нади и у молитви. У свему нам је дата мера и вера. Све бива у животу када има све своју меру, ако смо постили овај пост телесно и духовно. У Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Тако нас учи Црква, а и свети Јован говори о Духу Светоме: “Утешитељ који је Дух Свети, којег ће Отац послати у име моје Он ће вас научити свему”. Он ће вас научити шта је рођење Христово. Да Бог није дошао ми се не би спасли. Да се Бог није оваплотио не би смрт победио. Зато свети Јован када каже: “Он ће вас научити свему”, шта значе ове речи ако не да сваки дан треба да се молимо да нам се пошаље Дух Свети. Он ће вас научити свакој истини. Насушни хлеб ће нам се дати ако опростимо једни другима, као што читамо у молитви “Оче наш”. Треба се молити свакога дана и тренутка да нам Господ пошаље Духа Светога. Он тражи од нас да се свакога дана молимо за Духа Светога. У погледу хлеба тако бива и са Духом Светим, час га имамо и немамо. Дух Свети одлази и долази у зависности од наше молитве. Зависи од наше ревности у молитви и у посту, у добрим делима. Црква је установила да свако богослужење почиње речима: Царе небески Утешитељу Душе истини, дођи и усели се у нас, и спаси благи душе наше”. Дух Свети је тај који чисти нашу душу и наш ум. Дух Свети је тај који нас просвећује и освећује и учи истини и правди. Зато апостол Павле говори да Духа Светога не гасимо у себи. Дух Свети ће нас научити шта да помислимо, шта да кажемо и мислимо. Ако је човек угасио Духа Божијега у себи, онда неће имати тога Духа Светога Који ће га учити шта треба. Зато молимо се Богу браћо и сестре, свакога дана и тренутка, да нас Он упути и научи, јер ако нас Дух Свети не научи, онда ће нас дух овога времена научити ономе што није спасоносно. Спасоносно је за нас да се спасемо. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска -
Миљан Танић: Који календар? Чији календар?
Милан Ракић је објавио/ла тема у Унутарправославни дијалог
Овај текст нема претензије на то да буде научни. Једино на шта претендује јесте да се унесе мало јасноће и истине у једно непотребно замршено питање пуно погрешног и напросто лажног мишљења. Наиме, међ српским народом је уврежено мишљење да су православни новокалендарци на грегоријанском календару, који је зло, јер је „папин“ календар. Оно што ти Срби међутим не знају јесте чињеница да су православни новокалендарци на српском календару, Миланковићевом (овде нећемо улазити у историју настанка истог, причу о Трпковићу итд). Зашто се то не зна је заправо већа мистерија од било какве мистерије која се може пришити причи о календару уопште. Довољно би било погледати Википедију, Православну википедију, књигу Реформа Јулијанског календара самог Милутина Миланковића (мада он пише о догађајима у Цариграду и у књизи Кроз васиону и векове), све доступно на дохват једног клика, и видети истину. Не постоји нити један једини страни извор који каже о новом календару Православне Цркве ишта друго осим да је то реформисани јулијански календар који је направио српски научник Милутин Миланковић. Једина Православна Црква која је на грегоријанском календару јесте Финска. Зашто је то тако – немам појма. Треба напоменути и да је већина Православних Цркава на Миланковићевом календару. Додуше, по броју верника могу обе стране да се такмиче, но није то поента. Постоји неколико поенти. Једна од њих је да календар није верско питање. Ни национално. Код нас се од истог међутим управо прави то – верско и национално питање. Трт мрт, живот или смрт. НЕЋЕМО ПАПИН КАЛЕНДАР! Притом – нећемо папин календар, али хоћемо многобожачки Јулијев. Такође, уопште немамо проблем да тај исти папин календар користимо у свакодневном животу. Ту је грегоријански скроз ОК. Једино није у црквеном животу ОК. И шта нам то управо сведочи? Што се мене тиче, да нисмо никакви хришћани. Зашто? Јер одвајамо „обични“ живот од „црквеног“. Уместо да нам то буде једно те исто. Ја сам најискреније збуњен тиме. Чак се и у документима СПЦ користе датуми по грегоријанском календару. То једно. Друго, антагонизам према Римокатоличкој цркви. Комплетан однос према било чему што има иоле призвук католицизма градимо у односу на однос са Хрватима, посебно у светлу Другог светског рата. Иако обожавамо онако колективно Ирце. Најкатоличанскије католике на планети. Треће, славимо по старом, а датуме изражавамо по новом календару. Тако нам је Божић 7. јануара, а Св. Никола 19. децембра итд. Имао сам једном експеримент – разговарао сам с неким човеком који вели како ће он, ако Црква пређе на нови календар, Св. Николу и даље славити 19. децембра. Кажем ја њему, али Св. Никола је свакако 6. децембра. Каже он: „Да, али то је по старом!“ Ја кажем: „Па по којем календару славимо?“ Каже он: „Па по старом.“ Велим ја: „Па ето, по старом је 6. децембра, сад сте рекли…“ Али он не разуме. Као што већина не разуме. Из неког разлога већина људи као да мисли да су католици и новокалендарци померили датуме, а не ми. И то некако важи и за људе који су активни у Цркви, певају за певницом, знају да морају да рачунају минус тринаест дана када траже тропаре и кондаке за дати дан… И зато имамо појаву да на телевизији рецимо пише „Божић 2018“, иако сада славимо Божић 2017, будући да је сутра по календару по којем Црква слави 25. децембар 2017.* Четврто – упорност лажне информације. Иако сви извори кажу да је на Сабору у Цариграду прихваћен Миланковићев календар, ауторитети код нас – међу њима предњаче епископ Атанасије и проф. Раша Поповић – тврде да Миланковићев календар тада није прихваћен и да су новокалендарци прешли на грегоријански календар. Без икаквих извора да поткрепе такве тврдње. А и без смисла – зашто би напрасно прешли на календар који уопште није био опција? Ја не могу да не мислим да иза таквог покрета лажних информација постоје неке зле намере – раздор у Цркви, међу народом… нешто. Не знам. Притом у горе поменутој и линкованој књизи Милутина Миланковића имамо и документа са Сабора у Цариграду, а и са Сабора Српске Цркве. Јер, посебно је сумануто што је СПЦ предложила календар који су сви прихватили, а онда га сама није применила. Додуше, то ми је и некако типично српски. А то онда као да производи некакав антагонизам према нашим новокалендарцима, па их скроз занемарујемо, осим ако неко од њих гостује у нашој Цркви. Тако добијемо ситуацију да се 24. децембра наши људи, укључујући црквене великодостојнике, утркују ко ће први честитати Божић браћи католицима, а Грка и иних новокалендараца ко се сети… Хеј, Грка од којих смо примили Православље, теологију, све… Али ето. Пето – јулијански ће каснити све више. За стотињак година (или тако нешто), јулијански календар ће каснити за 14, уместо досадашњих 13 дана, те ће Божић бити 8. јануара. Веома ми је жао што нећу бити жив да видим хаос који ће настати тада у Цркви ако до тада не пређемо на Миланковића. Некоме одговара да маса буде заглупљена, али најкасније тада ће им се обити о главу. Шесто – „Али календари се ионако преклапају, свеједно је!“ Ово је реченица на коју нажалост сувише често наилазим међу православним теолозима. Да, Миланковић и грегоријански календар се тренутно поклапају. То „тренутно“ траје додуше тридесетак хиљада година, али у контексту времена, то раздобље не представља ништа. Поента потребе за инсистирањем на чињеници да православни новокалендарци не само да нису на „папином“ календару (који, као што рекох, никоме не смета у „свакодневном“ животу), него на СРПСКОМ календару, јесте да се народ лакше навикне на идеју промене календара. Јер ако СПЦ не пређе напокон на календар који је сама предложила, мораће да се сучи с новим расколом када дође време да се Божић слави 8. јануара. А то – ваљда – не желимо. А уколико би се тада наставило славити 7. јануара, односно ако се не би испоштовало кашњење календара, него би се произвољно остало на тринаест дана разлике, онда би питање календара постало апсурдно по себи. Зато је врло, врло битно народу усадити у главу идеју да не прелазимо на „папин“ него на српски календар. Срећом па постоје и сајтови попут овог, којима је такође циљ да просвете оне који желе да буду просвећени. На послетку, волео бих да сам живео у време када је држава прешла на грегоријански календар да доживим реакцију људи што се датуми празника померају и што се одједном Божић слави у јануару. Питам се да ли је и тада било побуне или је све ишло глатко. Но, неке ствари ће ипак остати мистерија. * текст је, на ауторовом блогу "Дописи из Дизниленда", објављен 6. јануара 2018. године. (прим. прир.) -
Порошенко потписао закон који обавезује УПЦ да измени назив
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Остале вести из Цркве
Председник Украјине Петар Порошенко потписао је закон који обавезује Украјинску Православну Цркву (Московске Патријаршије) да у своме називу истакне да припада Руској Православној Цркви, јавља Интерфакс позивајући се на званични сајт председника државе. У саопштењу се истиче да је реч о закону који је усвојио Парламент Украјине 20. децембра 2018. „О уношењу измена у закон Украјине“, а на основу закону „О слободи савести и религијских организација“. Закон се тиче назива религијских организација које по својој организацији имају управни центар ван земље, „у држави која је законом означена да је учествовала у војној агресији против Украјине и/или једно време окупирала један део територије Украјине“. „Људи имају уставно право на слободни избор вероисповедања“, казао је председник. Он сматра да се на овај начин може јасно одредити који верник којој православној јурисдикцији припада. „Он може припадати како новосазданој Аутокефалној Православној Цркви Украјине или оној Цркви која и даље чува своје везе и зависност од РПЦ“, напоменуо је председник потписујући закон. Он је додао да је овај избор лакше направити ако се ствари назову правим именима и да провођење закона даје грађанима сву пунину информација. Према Порошенковим речима, свима религијама и вероисповестима дају се уставно иста права. Извор: Српска Православна Црква -
Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Албанци су народ који своју будућност гради на злочинима и дроги!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
На почетку емисије отац Момчило тумачио је Свето Јеванђеље на 28. недјељу по празнику Педесетнице, подсјећајући на ријечи Господње да је много званих али мало изабраних. У уводном дијелу емисије прота Момо говорио је и о празнику Преподобног Јоаникија Девичког и његовом светитељском лику и страдању, посебно овом последњем, као и страдању нашег народа на Светој Српској земљи Косову и Метохији. Звучни запис емисије Отац Момчило је, одговарајући на питања наших слушалаца, говорио и о актуелној ситуацији у Украјини и расколу у украјинској цркви за који каже да може да буде бомба у православном свијету. “Молимо се да Дух Свети омете покушаје да се разједини Црква Христова на земљи“-каже отац Момо. Отац Момчило одговарао је и на остала питања наших слушалаца: о посту, љубави према особи истог пола, како распоредити иконе на зиду…и још нека. Емисију са оцем Момчилом Кривокапићем топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора -
Протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин најављује сабор вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске који ће бити одржан у манастиру Стањевићи
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У манастиру Стањевићи у суботу, 1. децембра биће одржан сабор вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске. Сабор ће почети Светом архијерејском литургијом коју ће сјутра, са почетком у 9 часова, служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством. Овај догађај за Радио Светигору најавио је координатор Катихетског одбора наше Митрополије протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички, који је говорио и о раду катихетског одбора и самом значају вјеронауке. Звучни запис разговора -
Мени је много добар фазон она "буба", јер отвориш кров и путујеш, а и уопште. Боја црно са бордо им је била врло лепа комбинација. Једном сам видела неке странце на мору у Хрватској са обојеним у плаво и до пола исцртани облаци, добро насликано, од сликара највероватније.
-
Митрополит Амфилохије: Ближњи је онај који је испуњен човјекољубљем и Богољубљем!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 18. новембра, Свету архијерејску литуругију у Цркви Светог архангела Михаила у Горњим Рогамима – Пипери. Током Свете службе Божије чином крштења Цркви Христовој је прибројано седам нових чланова. Звучни запис беседе Митрополит је казао да су се они удостојили новога рођења: „Двије су врсте рођења: овдје на земљи, рођење од оца и мајке, које је рађање за овај земаљски – пролазни живот, и друго рођења Духом Светим и водом а то је Свето крштење и миропомазање које је рађање за вјечни и непролазни живот. Они који се крштавају, миропомажу, постају синови и ћерке живога Бога, не само синови и ћерке својих родитеља, они се удостојавају квасца новога рођења за вјечност.“ Тумачећи прочитано Јеванђеље, владика Амфилохије је казао да су сви крштени призвани да испуне двије заповијести: Љуби Господа Бога свим срцем својим и ближњега свога као себе самога. Појаснио је да без љубави према Богу, нема истинске љубави према човјеку, а љубав према човјеку је јављање и откривење Божанске љубави на коју су призвана сва земаљска покољења. „Те двије заповијести су заповијести пророка, Богом откривене, на којима почива сво, истинско и право, законодавство овога свијета.“ Говорећи о томе коме припада овај Храм Светог архангела Михаила, Митрополит је истакао да таква питања постављају они који не знају шта је Црква Божија, шта је смисао храма и људскога живота, јер кад би то знали, онда би знали оно што су знали и њихови преци: „Знали би да је ово Божији храм и да је, као и сви храмови, подигнут у славу Божију и на спасење људи, за њихово крштавање, миропомазање, вјенчање, за молитву. Овај храм је храм и ове дјеце која су данас крштена. То је њихов храм, зато је саграђен да би се у њему крштавали, миропомазали, вјенчавали. Ово је храм Василија Божарића који је својом мученичком смрћу залио њега и његове темеље, уградио су њих да се памти до краја свијета и вијека.“ Владика је подсјетио да ове године обиљежавамо 77 година од мученичке смрти свештеника овога храма, Василија Божарића који је мученички пострадао зато што је исповједао и проповједао живога Бога. Истичући да храм јесте дијело културе једнога народа, мјеста, Митрополит је казао да храм који је само грађевина, камење, нема смисла. „Култура без култа, без молитве, богослужења, није култура. Ријеч култура долази од култа, тамо гдје је служба Божја, гдје се свједочи име Божје. То је мјесто од културе – култа, служење Богу.“ Нагласио је владика да данас и ми у овоме светоме Божијем храму остварујемо то служење Господње и да питање коме припада овај храм, постављају они који су затровани злим, безбожним, нечовјечним духом који је убио Василија Божарића. Потврдио је да овај храм припада и њима, али кад се крсте, миропомажу, постану чланови свете заједнице у којој нема ни Грка, Јевреја, ни роба, ни слободњака, мушкога, ни женскога, него смо сви једно у Христу Богу: „Тек када схвате ту велику и свету тајну храмова Божијих, смисао и тајну свога живота, онда ће схватити у име чије се граде храмови и коме припадају. И онда се неће отимати око камења, него ће се отимати да постану чланови свете Божје заједнице и Божјег народа који је за вјечност а не за пролазност, народа који се не сабира на основу биолошке или језичке припадности, него се сабира на основу светиње која се прима у Тајни крштења: У име Оца и Сина и Духа Светога.“ Објашњавајући да овај храм припада Богу љубави и људима који су испуњени љубављу према Богу и ближњима, Архиепископ цетињски Амфилохије је истакао да нас данашње Јеванђеље учи да су наши ближњи они који припадају Богу и Цркви Божијој, који су испуњени човјекољубљем и Богољубљем, без обзира којем народу, држави и времену припадали. „Божији храм Светог архангела Михаила је храм оних који се крштавају, вјенчавају, који се труде да испоштује двије основне заповести: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом и свом мишљењу својом и ближњега свога као себе самог. Њима припадају храмови и они у славу Божију граде такве храмове и уграђују се њих. Нека би Бог уразумио све оне који живе овдје да се врате тој светој Божијој Христовој заједници, која обједињује све земаљске народне једним именом Божјим, једном вјером, једном Божанском и једном братском љубављу“, закључио је у литургијској бесједи Високопреосвећени владика Амфилохије. Послије резања славског колача и литије око Цркве, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је одржао помен Василију Божарићу, свештенику ове цркве у Горњим Рогамима, који је 15. новембра 1941. убијен од безбожних комуниста. Нагон тога приређен је програм у којем су учествовали Славко Перошевић и гуслар Вучина Банашанин, као и полазници школе вјеронауке при Цркви Светог Ђорђа под Горицом- вјероучитељице Надице Радовић. По завршетку програма уприличена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- човјекољубљем
- испуњен
- (и још 6 )
-
Који су знаци последњих дана трајања (времена ) форума ??? ?
Рапсоди је објавио/ла тема у Разбибрига
Када женски админ добије црвену ленту , знајте да смо га угасили.... Имате ли неку идеју ? -
ТВ Храм: Личност и заједница - „ О камену одбаченом" ( и онима који га одбацише)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је теолог Стеван Јовановић, један од рецезената у новој књизи презвитера Оливера Суботића под називом „ О камену одбаченом" ( и онима који га одбцише). У току разговора од стране поменутог рецезента, извршена је кратка анализа поменутог дела и указано на његов значај за данашњег човека.-
- 1
-
-
- онима
- одбаченом"
- (и још 6 )
-
ТВ Храм: Личност и заједница - „ О камену одбаченом" ( и онима који га одбацише)
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је теолог Стеван Јовановић, један од рецезената у новој књизи презвитера Оливера Суботића под називом „ О камену одбаченом" ( и онима који га одбцише). У току разговора од стране поменутог рецезента, извршена је кратка анализа поменутог дела и указано на његов значај за данашњег човека. View full Странице -
Митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев): Расколници који се не покају за своје поступке остају расколници
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за РИА „Новости“. — Недавно сте се срели с Папом римским и кардиналом Кохом. Како Католичка Црква реагује на поступке Цариграда према Украјини? Да ли се може рећи да се данас дијалог и сарадња с католицима одвијају успешније него с православном Цариградском патријаршијом? — Мислим да не би било исправно поредити питање односа међу православцима и тематику веза с инославним црквама, укључујући и Римокатоличку Цркву. Ипак су то различити нивои међусобних односа. Уверени смо у то да ситуацију која је настала у православном свету због антиканонских поступака Цариградске патријаршије саборним путем могу и треба да решавају управо Помесне Православне Цркве без икакве спољашње интервенције. Не сумњам да се и Ватикан придржава истог мишљења. Истовремено, нова ситуација у православном свету ће, наравно, имати одређеног утицаја на одвијање православно-католичког дијалога. Ради се о томе што ће због поступака Цариградске патријаршије Руска Православна Црква бити принуђена да обустави учествовање у раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве. О томе сам обавестио римског папу Фрању приликом сусрета који је одржан 19. октобра. Ипак, билатерални односи између Московске патријаршије и Римокатоличке Цркве ће се развијати и даље. На састанку смо, између осталог, говорили о сарадњи у области културе и у сфери размене студената. У разговору с Папом римским било је речи и о црквеној ситуацији у Украјини у целини. Упознао сам папу Фрању с одлукама нашег Синода које представљају реакцију на поступке Цариграда у смислу признавања лидера украјинског раскола и упада на нашу црквену територију. — Интернет је био преплављен публикацијама о томе да се спрема посета Папе римског Русији – с чим је то повезано по Вашем мишљењу? — Тема посете римског папе Фрање Русији се не налази на дневном реду билатералних односа Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. Стиче се утисак да ово питање више занима новинаре него вернике. И у овом случају не говорим само о мишљењу деце Руске Православне Цркве међу којима има и оних који се прилично негативно односе према перспективи овакве посете. На пример, пре извесног времена Католичка Црква у Русији је изјавила да би папина посета земљи сад била преурањена. — Како се решава проблем духовне бриге о православним верницима који говоре руски, а раније су одлазили у парохије Цариградске патријаршије у Турској и Грчкој, као и ходочасника на Атон? Како се уопште на обичне људе одразио раскид евхаристијског општења између Руске и Цариградске Цркве? — За огромну већину наших верника прекид евхаристијског општења с Цариградом није повезан ни са каквом практичном применом у животу: они ће наставити да одлазе у храмове Московске патријаршије у Русији и другим земљама као и пре, и причешћиваће се као што су се причешћивали. А за духовну децу Руске Православне Цркве која привремено или стално живе у Турској, као и на Криту, Родосу и на неким другим грчким острвима која спадају у канонску територију Цариградске патријаршије питање духовног руковођења је врло болно. Тренутно покушавамо да пронађемо начин за решавање овог проблема. Што се тиче православних верника који говоре руски, а који живе у САД и Западној Европи и који су се причешћивали у парохијама Цариградске патријаршије због тога што су им територијално близу, они ће моћи да одлазе у храмове Руске Православне Цркве или других Помесних Цркава у овим земљама. Још једна тема је ходочашће на Атон. Као што је познато, обитељи ове „монашке републике“ у Грчкој налазе се у јурисдикцији Цариградске патријаршије. Наши ходочасници могу да посете Свету Гору, да обиђу храмове, да разговарају са сабраћом обитељи и да целивају светиње, али не треба тамо да учествују у Тајнама, између осталог, да се исповедају и причешћују. Онај ко жели да благочестиво обиђе светиње не треба да заборави на наше древне обитељи као што су Валаамски и Соловјецки манастир који се понекад називају Северни Атон, као ни Свето-Тројичку Сергијеву лавру, Успењску Кијевопечерску лавру, где може не само да види лепе храмове и да се упозна с монашким животом, већ и да учествује у богослужењима и да се причести Светим Христовим Тајнама. — Како бисте прокоментарисали недавну изјаву Патријарха цариградског Вартоломеја о томе да он „украјински црквени проблем решава на основу права која су му по канонима дата на светим саборима“ и да „без обзира да ли се то нашој браћи Русима свиђа или не свиђа, она ће касније прихватити одлуку коју донесе Цариградска патријаршија, зато што немају избора“? — Претензије на извесне „канонске привилегије Патријарха цариградског да прима апелације архијереја и клирика из свих аутокефалних Цркава“ на које се позива патријарх Вартоломеј у покушају да оправда упад на канонску територију наше Цркве који противречи црквеним одредбама, нису основане. Ова тема је врло детаљно размотрена у изјави Светог синода Руске Православне Цркве која је усвојена 15. октобра. У документу се истиче да се таква позивања демантују праксом одлука Светих Васељенских и Помесних Сабора и тумачењима угледних канониста из византијског и новијег времена. „Присвајање овлашћења за укидање судских и других одлука појединих Помесних Православних Цркава само је једна од појава новог лажног учења које данас објављује Цариградска Црква и којим се Патријарху цариградском приписују права „првог без једнаких“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом,“ – каже се у документу. Покушаји Патријарха цариградског да присвоји статус „православног Папе римског“ који би могао да диктира своју вољу у питањима црквених односа и да се меша у послове других Помесних Цркава на њиховој територији представља кршење вишевековне канонске традиције на којој се гради црквени живот. Ми се с тим никад нећемо сложити. Против амбиција Цариградске патријаршије које воде ка уништавању саборног принципа у животу Цркве говоре и представници других Помесних Православних Цркава. Како је ових дана истакао Његова Светост патријарх господин Кирил, „данас став Руске Православне Цркве која је престала да помиње Патријарха цариградског нема везе само с односима двеју патријаршија, ради се о самој природи Православне Цркве“. — Потпуна и званична титула поглавара такозване „Кијевске патријаршије“ Филарета након последњег синода ове структуре садржи називе двеју лаври канонске Украјинске Православне Цркве и гласи: „Свјатејши и Блажењејши (име) архиепископ и митрополит Кијева – мајке руских градова, галички, патријарх целе Русије-Украјине, Свето-Успењске Кијевопечерске и Почајевске лавре, свештеноархимандрит“. Шта то значи и каква се опасност ту крије? Како бисте уопште могли да окарактеришете Филарета као личност? — О личности овог човека најбоље говоре његова дела – изазивање раскола, кршење заклетве која је дата на Сабору, одобравање насилног освајања храмова, апели који ремете верски мир у земљи итд. Ако у оваквој светлости разматрамо најновије одлуке „синода“ расколничке структуре на чијем челу се налази Филарет Денисенко, можемо видети да „Кијевска патријаршија“ претендује на то да од канонске Украјинске Православне Цркве одузме велике светиње ове земље – Кијевопечерску и Почајевску лавру. Само је питање: шта ће радити с овим познатим монашким обитељима? Расколници у целој земљи немају толико монаха колико има само у Кијевопечерској лаври. Чиме се у том случају руководе расколници који желе да одузму ове манастире који су светиња за милионе људи, који се чувају, а често и рестаурирају захваљујући верницима канонске Цркве? Да ли је то само жеља да добију неку „некретнину“? — Да ли постоји велика опасност од тога да ће, у случају да канонска Украјинска Православна Црква буде имала чврст став, расколници уз помоћ егзарха Цариграда и украјинске власти одузети лавре и друге историјске споменике, обитељи и храмове? Каква се реакција верника и клира канонске УПЦ може очекивати? — Не бих желео да мислим да ће се догађаји развијати по катастрофалном сценарију. Ипак, изјаве представника украјинске власти који врше „попис“ храмова, који се налазе својини Украјинске Православне Цркве, и који предлажу насилну промену њеног имена, игноришући чињенице насиља према њеним верницима, који покрећу дискриминационе законодавне иницијативе и предлажу да јој се одузме низ црквених објеката у корист некакве нове „аутокефалне“ структуре не остављају нам много наде у то да ће се обистинити речи председника Украјине Петра Порошенка који је изјавио да неће бити никакве прерасподеле црквене имовине. У сваком случају, не можемо да не видимо да даљи упади световне стихије у црквени живот који су повезани са жељом власти у земљи да зарад својих политичких циљева оствари „аутокефалност“ воде само ка ескалацији напетости и ни на који начин не помажу у превазилажењу дубоких подела од којих пати украјинско друштво. Нажалост, положај у којем се данас налази Украјинска Православна Црква све више подсећа на оно што су верници преживели у совјетско време: притисак власти, опасност од губитка храмова, напади и понижења од стране антицрквено настројених снага. — Да ли је могуће да ће одлука о томосу за Украјину бити донета већ на наредном Синоду Цариградске Цркве у новембру? Или пре тога треба да буде одржана такозвана оснивачка скупштина украјинске „аутокефалне цркве“? — Одлука коју је Цариград објавио о реализацији пројекта стварања „аутокефалне“ црквене структуре на нашој територији паралелно и упркос канонској Цркви која вековима служи у украјинској земљи и која у свим искушењима и радостима остаје са својим народом очигледно представља неканонски поступак. И без обзира на све процедуре за остварење ове одлуке они неће моћи да јој придају легитимитет. Расколници који се не покају за своје поступке, чак и ако их Цариград прими у општење, остају расколници и структура у коју ступе такође ће бити расколничка. — Каква опасност прети православном свету и хришћанству на планети услед раскола? — Раскол који прети да ће се претворити у дубоку пукотину на целом телу светског православља може се одразити и на живот заједнице Православних Цркава, као и на сведочење које смо призвани да доносимо свету око нас. Савремено друштво се великом брзином дехришћанизује. Оно доводи у питање установе за које се раније чинило да су непоколебљиве, а то су породица, морал и традиционални живот. На Блиском истоку хришћани трпе прогоне, као и у земљама западне културе која је наизглед формирана у оквиру хришћанске цивилизације, људи који верују у Христа често бивају подвргнути ограничењима и притисцима. Све ово од нас захтева заједничку реакцију, заједничко сведочанство које се подрива поступцима Цариграда, који разара православно јединство. — Да ли се опасни процес раздвајања у православном свету реално може зауставити или то више није могуће? Која је то „тачка после које нема више повратка“? — Пут за превазилажење подела постоји – треба се само вратити јединству, а то значи да се не треба солидарисати с делатницима раскола, да треба чувати саборно јединство Цркве и да ниједна Црква не треба да покушава да присвоји већа права од других, не треба да упада на територију других Помесних Цркава. Надајмо се томе и молимо се за то. Извор: Православие.ру-
- 1
-
-
- који
- расколници
- (и још 8 )
-
Митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев): Расколници који се не покају за своје поступке остају расколници
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за РИА „Новости“. — Недавно сте се срели с Папом римским и кардиналом Кохом. Како Католичка Црква реагује на поступке Цариграда према Украјини? Да ли се може рећи да се данас дијалог и сарадња с католицима одвијају успешније него с православном Цариградском патријаршијом? — Мислим да не би било исправно поредити питање односа међу православцима и тематику веза с инославним црквама, укључујући и Римокатоличку Цркву. Ипак су то различити нивои међусобних односа. Уверени смо у то да ситуацију која је настала у православном свету због антиканонских поступака Цариградске патријаршије саборним путем могу и треба да решавају управо Помесне Православне Цркве без икакве спољашње интервенције. Не сумњам да се и Ватикан придржава истог мишљења. Истовремено, нова ситуација у православном свету ће, наравно, имати одређеног утицаја на одвијање православно-католичког дијалога. Ради се о томе што ће због поступака Цариградске патријаршије Руска Православна Црква бити принуђена да обустави учествовање у раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве. О томе сам обавестио римског папу Фрању приликом сусрета који је одржан 19. октобра. Ипак, билатерални односи између Московске патријаршије и Римокатоличке Цркве ће се развијати и даље. На састанку смо, између осталог, говорили о сарадњи у области културе и у сфери размене студената. У разговору с Папом римским било је речи и о црквеној ситуацији у Украјини у целини. Упознао сам папу Фрању с одлукама нашег Синода које представљају реакцију на поступке Цариграда у смислу признавања лидера украјинског раскола и упада на нашу црквену територију. — Интернет је био преплављен публикацијама о томе да се спрема посета Папе римског Русији – с чим је то повезано по Вашем мишљењу? — Тема посете римског папе Фрање Русији се не налази на дневном реду билатералних односа Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. Стиче се утисак да ово питање више занима новинаре него вернике. И у овом случају не говорим само о мишљењу деце Руске Православне Цркве међу којима има и оних који се прилично негативно односе према перспективи овакве посете. На пример, пре извесног времена Католичка Црква у Русији је изјавила да би папина посета земљи сад била преурањена. — Како се решава проблем духовне бриге о православним верницима који говоре руски, а раније су одлазили у парохије Цариградске патријаршије у Турској и Грчкој, као и ходочасника на Атон? Како се уопште на обичне људе одразио раскид евхаристијског општења између Руске и Цариградске Цркве? — За огромну већину наших верника прекид евхаристијског општења с Цариградом није повезан ни са каквом практичном применом у животу: они ће наставити да одлазе у храмове Московске патријаршије у Русији и другим земљама као и пре, и причешћиваће се као што су се причешћивали. А за духовну децу Руске Православне Цркве која привремено или стално живе у Турској, као и на Криту, Родосу и на неким другим грчким острвима која спадају у канонску територију Цариградске патријаршије питање духовног руковођења је врло болно. Тренутно покушавамо да пронађемо начин за решавање овог проблема. Што се тиче православних верника који говоре руски, а који живе у САД и Западној Европи и који су се причешћивали у парохијама Цариградске патријаршије због тога што су им територијално близу, они ће моћи да одлазе у храмове Руске Православне Цркве или других Помесних Цркава у овим земљама. Још једна тема је ходочашће на Атон. Као што је познато, обитељи ове „монашке републике“ у Грчкој налазе се у јурисдикцији Цариградске патријаршије. Наши ходочасници могу да посете Свету Гору, да обиђу храмове, да разговарају са сабраћом обитељи и да целивају светиње, али не треба тамо да учествују у Тајнама, између осталог, да се исповедају и причешћују. Онај ко жели да благочестиво обиђе светиње не треба да заборави на наше древне обитељи као што су Валаамски и Соловјецки манастир који се понекад називају Северни Атон, као ни Свето-Тројичку Сергијеву лавру, Успењску Кијевопечерску лавру, где може не само да види лепе храмове и да се упозна с монашким животом, већ и да учествује у богослужењима и да се причести Светим Христовим Тајнама. — Како бисте прокоментарисали недавну изјаву Патријарха цариградског Вартоломеја о томе да он „украјински црквени проблем решава на основу права која су му по канонима дата на светим саборима“ и да „без обзира да ли се то нашој браћи Русима свиђа или не свиђа, она ће касније прихватити одлуку коју донесе Цариградска патријаршија, зато што немају избора“? — Претензије на извесне „канонске привилегије Патријарха цариградског да прима апелације архијереја и клирика из свих аутокефалних Цркава“ на које се позива патријарх Вартоломеј у покушају да оправда упад на канонску територију наше Цркве који противречи црквеним одредбама, нису основане. Ова тема је врло детаљно размотрена у изјави Светог синода Руске Православне Цркве која је усвојена 15. октобра. У документу се истиче да се таква позивања демантују праксом одлука Светих Васељенских и Помесних Сабора и тумачењима угледних канониста из византијског и новијег времена. „Присвајање овлашћења за укидање судских и других одлука појединих Помесних Православних Цркава само је једна од појава новог лажног учења које данас објављује Цариградска Црква и којим се Патријарху цариградском приписују права „првог без једнаких“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом,“ – каже се у документу. Покушаји Патријарха цариградског да присвоји статус „православног Папе римског“ који би могао да диктира своју вољу у питањима црквених односа и да се меша у послове других Помесних Цркава на њиховој територији представља кршење вишевековне канонске традиције на којој се гради црквени живот. Ми се с тим никад нећемо сложити. Против амбиција Цариградске патријаршије које воде ка уништавању саборног принципа у животу Цркве говоре и представници других Помесних Православних Цркава. Како је ових дана истакао Његова Светост патријарх господин Кирил, „данас став Руске Православне Цркве која је престала да помиње Патријарха цариградског нема везе само с односима двеју патријаршија, ради се о самој природи Православне Цркве“. — Потпуна и званична титула поглавара такозване „Кијевске патријаршије“ Филарета након последњег синода ове структуре садржи називе двеју лаври канонске Украјинске Православне Цркве и гласи: „Свјатејши и Блажењејши (име) архиепископ и митрополит Кијева – мајке руских градова, галички, патријарх целе Русије-Украјине, Свето-Успењске Кијевопечерске и Почајевске лавре, свештеноархимандрит“. Шта то значи и каква се опасност ту крије? Како бисте уопште могли да окарактеришете Филарета као личност? — О личности овог човека најбоље говоре његова дела – изазивање раскола, кршење заклетве која је дата на Сабору, одобравање насилног освајања храмова, апели који ремете верски мир у земљи итд. Ако у оваквој светлости разматрамо најновије одлуке „синода“ расколничке структуре на чијем челу се налази Филарет Денисенко, можемо видети да „Кијевска патријаршија“ претендује на то да од канонске Украјинске Православне Цркве одузме велике светиње ове земље – Кијевопечерску и Почајевску лавру. Само је питање: шта ће радити с овим познатим монашким обитељима? Расколници у целој земљи немају толико монаха колико има само у Кијевопечерској лаври. Чиме се у том случају руководе расколници који желе да одузму ове манастире који су светиња за милионе људи, који се чувају, а често и рестаурирају захваљујући верницима канонске Цркве? Да ли је то само жеља да добију неку „некретнину“? — Да ли постоји велика опасност од тога да ће, у случају да канонска Украјинска Православна Црква буде имала чврст став, расколници уз помоћ егзарха Цариграда и украјинске власти одузети лавре и друге историјске споменике, обитељи и храмове? Каква се реакција верника и клира канонске УПЦ може очекивати? — Не бих желео да мислим да ће се догађаји развијати по катастрофалном сценарију. Ипак, изјаве представника украјинске власти који врше „попис“ храмова, који се налазе својини Украјинске Православне Цркве, и који предлажу насилну промену њеног имена, игноришући чињенице насиља према њеним верницима, који покрећу дискриминационе законодавне иницијативе и предлажу да јој се одузме низ црквених објеката у корист некакве нове „аутокефалне“ структуре не остављају нам много наде у то да ће се обистинити речи председника Украјине Петра Порошенка који је изјавио да неће бити никакве прерасподеле црквене имовине. У сваком случају, не можемо да не видимо да даљи упади световне стихије у црквени живот који су повезани са жељом власти у земљи да зарад својих политичких циљева оствари „аутокефалност“ воде само ка ескалацији напетости и ни на који начин не помажу у превазилажењу дубоких подела од којих пати украјинско друштво. Нажалост, положај у којем се данас налази Украјинска Православна Црква све више подсећа на оно што су верници преживели у совјетско време: притисак власти, опасност од губитка храмова, напади и понижења од стране антицрквено настројених снага. — Да ли је могуће да ће одлука о томосу за Украјину бити донета већ на наредном Синоду Цариградске Цркве у новембру? Или пре тога треба да буде одржана такозвана оснивачка скупштина украјинске „аутокефалне цркве“? — Одлука коју је Цариград објавио о реализацији пројекта стварања „аутокефалне“ црквене структуре на нашој територији паралелно и упркос канонској Цркви која вековима служи у украјинској земљи и која у свим искушењима и радостима остаје са својим народом очигледно представља неканонски поступак. И без обзира на све процедуре за остварење ове одлуке они неће моћи да јој придају легитимитет. Расколници који се не покају за своје поступке, чак и ако их Цариград прими у општење, остају расколници и структура у коју ступе такође ће бити расколничка. — Каква опасност прети православном свету и хришћанству на планети услед раскола? — Раскол који прети да ће се претворити у дубоку пукотину на целом телу светског православља може се одразити и на живот заједнице Православних Цркава, као и на сведочење које смо призвани да доносимо свету око нас. Савремено друштво се великом брзином дехришћанизује. Оно доводи у питање установе за које се раније чинило да су непоколебљиве, а то су породица, морал и традиционални живот. На Блиском истоку хришћани трпе прогоне, као и у земљама западне културе која је наизглед формирана у оквиру хришћанске цивилизације, људи који верују у Христа често бивају подвргнути ограничењима и притисцима. Све ово од нас захтева заједничку реакцију, заједничко сведочанство које се подрива поступцима Цариграда, који разара православно јединство. — Да ли се опасни процес раздвајања у православном свету реално може зауставити или то више није могуће? Која је то „тачка после које нема више повратка“? — Пут за превазилажење подела постоји – треба се само вратити јединству, а то значи да се не треба солидарисати с делатницима раскола, да треба чувати саборно јединство Цркве и да ниједна Црква не треба да покушава да присвоји већа права од других, не треба да упада на територију других Помесних Цркава. Надајмо се томе и молимо се за то. Извор: Православие.ру View full Странице -
Најава: Представљање нове књиге презвитера др Оливера Суботића - "О камену одбаченом и онима који га одбацише"
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Архиепископије
Представљање књиге презвитера др Оливера Суботића "О камену одбаченом и онима који га одбацише" биће у суботу 10. новембра 2018. у великој сали Културног центра Чукарица, у 19:00 часова. -
Најава: Представљање нове књиге презвитера др Оливера Суботића - "О камену одбаченом и онима који га одбацише"
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Представљање књиге презвитера др Оливера Суботића "О камену одбаченом и онима који га одбацише" биће у суботу 10. новембра 2018. у великој сали Културног центра Чукарица, у 19:00 часова. View full Странице -
Свети Николај Жички, Онима који не славе Крсну славу због жалости
Драгана Милошевић је објавио/ла a Странице у Поучни
Примио сам твоје писмо. Потврђујеш ми њиме пуштен оглас у новинама, да нећеш славити крсну славу због жалости у кући. Твоју жалост ја сам свесрдно делио с тобом. Опет велим: Бог да прости твога честитог сина. Ти остајеш и даље с том једином жалошћу, док си мене обременио са две нове жалости: прво, што не славиш; и друго, што то објављујеш преко новина. Педесет хиљада људи читаће, да тај и тај Србин професор неће да слави своју славу. Неће ли то многима послужити на саблазан? Бар да си то прећутао. Или да си обавестио само своје пријатеље, који те о слави посећују. Зашто се цео православни свет мора спотицати о камен твога невршења једне верско-моралне дужности? Но зар не увиђаш, да те је твој Свети Ђорђе казнио? Он те је побудио, да објавиш целоме свету свој грех према њему. Јер сваки грех хоће да се јави. Али пре свега – зашто не славиш? Због жалости! Зар треба да славимо само онда кад смо весели и напредни? Наши преци дају нам друкчији пример. Цар Лазар је славио свога свеца уочи пораза на Косову. Војвода Тодор славио је свога Светога Ђорђа у тамници међу сужњима. Његова супруга била је у љутој жалости, па је ипак славила и примала госте. Такав пример пружа нам и дан данас наш народ. У време Светскога рата српски су војници славили по рововима, испуњеним водом и мртвацима. Ово што ћу ти испричати личи на бајку, али је сушта истина: На дан свог крсног имена војник у рову запалио свећу и прилепио на чело погинулог друга украј себе. На прси му ставио хлеб и вино. А он гологлав продужио да пуца, по наредби. – Шта ти све ово значи? упита га старешина. – Слава ми је, господине!… па, рекох, нека буде у исто време и даћа моме земљаку; он ми ето служи место трпезе у овој мочвари. Свећа, хлеб, вино и гологлавост! Да ли ово разумеш? Четири символа: светлост вере, зависност од Бога, љубав Божија и молитва Богу. То и јесте битно у прослављању крсних слава, Божијих светитеља, Божијих синова. Зар ти ниси у стању то четворо показати на дан своје славе? Или мислиш, да је твој дом, из кога је пре неколико недеља изнет један мртвац, обиталиште веће жалости него ли ров испуњен многим мртвацима са још неисушеном крви? Сасвим је нелогично не славити изговарајући се жалошћу. Баш кад је жалост и мука, онда треба са већим усрђем славити и припадати свецима Божијим на молитву. Тада и свеци, односно Бог кроз свеце, више и хитније помаже. А кад нам је све на месту и све по вољи, онда се мање опажа помоћ од славе. Јер већ имамо што желимо. Ја потпуно верујем, да се Свети Ђорђе јавио војводи Тодору у тамници и извео га из тамнице. Има много, много примера, да су се брзо спасли беде они који су славили Бога и свога свеца у беди. И Свето Писмо то потврђује. Прочитај, како су апостоли Павле и Сила у тамници оковани славили Бога, и како се у тај час земља затресла, тамница отворила а сужњима окови спали с ногу (Дап. 16, 25). Држим да одустајање од слављења крсне славе долази од збрке појмова. Само они не славе, који славу сматрају весељем као и свадбу. Али ти као учен човек треба да знаш и друге да научиш: ако се не свадбује у жалости, слава се слави и у жалости. И баш нарочито у жалости. Мир ти и утеха од Господа. Свети Николај Жички, Мисионарска писма епархија жичка -
Свети Николај Жички, Онима који не славе Крсну славу због жалости
Драгана Милошевић је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Примио сам твоје писмо. Потврђујеш ми њиме пуштен оглас у новинама, да нећеш славити крсну славу због жалости у кући. Твоју жалост ја сам свесрдно делио с тобом. Опет велим: Бог да прости твога честитог сина. Ти остајеш и даље с том једином жалошћу, док си мене обременио са две нове жалости: прво, што не славиш; и друго, што то објављујеш преко новина. Педесет хиљада људи читаће, да тај и тај Србин професор неће да слави своју славу. Неће ли то многима послужити на саблазан? Бар да си то прећутао. Или да си обавестио само своје пријатеље, који те о слави посећују. Зашто се цео православни свет мора спотицати о камен твога невршења једне верско-моралне дужности? Но зар не увиђаш, да те је твој Свети Ђорђе казнио? Он те је побудио, да објавиш целоме свету свој грех према њему. Јер сваки грех хоће да се јави. Али пре свега – зашто не славиш? Због жалости! Зар треба да славимо само онда кад смо весели и напредни? Наши преци дају нам друкчији пример. Цар Лазар је славио свога свеца уочи пораза на Косову. Војвода Тодор славио је свога Светога Ђорђа у тамници међу сужњима. Његова супруга била је у љутој жалости, па је ипак славила и примала госте. Такав пример пружа нам и дан данас наш народ. У време Светскога рата српски су војници славили по рововима, испуњеним водом и мртвацима. Ово што ћу ти испричати личи на бајку, али је сушта истина: На дан свог крсног имена војник у рову запалио свећу и прилепио на чело погинулог друга украј себе. На прси му ставио хлеб и вино. А он гологлав продужио да пуца, по наредби. – Шта ти све ово значи? упита га старешина. – Слава ми је, господине!… па, рекох, нека буде у исто време и даћа моме земљаку; он ми ето служи место трпезе у овој мочвари. Свећа, хлеб, вино и гологлавост! Да ли ово разумеш? Четири символа: светлост вере, зависност од Бога, љубав Божија и молитва Богу. То и јесте битно у прослављању крсних слава, Божијих светитеља, Божијих синова. Зар ти ниси у стању то четворо показати на дан своје славе? Или мислиш, да је твој дом, из кога је пре неколико недеља изнет један мртвац, обиталиште веће жалости него ли ров испуњен многим мртвацима са још неисушеном крви? Сасвим је нелогично не славити изговарајући се жалошћу. Баш кад је жалост и мука, онда треба са већим усрђем славити и припадати свецима Божијим на молитву. Тада и свеци, односно Бог кроз свеце, више и хитније помаже. А кад нам је све на месту и све по вољи, онда се мање опажа помоћ од славе. Јер већ имамо што желимо. Ја потпуно верујем, да се Свети Ђорђе јавио војводи Тодору у тамници и извео га из тамнице. Има много, много примера, да су се брзо спасли беде они који су славили Бога и свога свеца у беди. И Свето Писмо то потврђује. Прочитај, како су апостоли Павле и Сила у тамници оковани славили Бога, и како се у тај час земља затресла, тамница отворила а сужњима окови спали с ногу (Дап. 16, 25). Држим да одустајање од слављења крсне славе долази од збрке појмова. Само они не славе, који славу сматрају весељем као и свадбу. Али ти као учен човек треба да знаш и друге да научиш: ако се не свадбује у жалости, слава се слави и у жалости. И баш нарочито у жалости. Мир ти и утеха од Господа. Свети Николај Жички, Мисионарска писма епархија жичка View full Странице -
Срби га не памте... Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941 Навршила се још једна тужна годишњица од бруталног „прозивања"V-3“ и стрељања ђака у Крагујевцу. Међутим Србија је потпуно заборавила свог хероја, који је пале ђаке осветио! Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941, када је стрељано 3.000 цивила, од којих 300 ученика. Веселин Шијаковић је рођен 1924. године у Никшићу где су се његови родитељи доселили из Андријевице. Други светски рат затекао га је у Крагујевцу где је учио Војно-техничку школу. Када су запосели зграду Војно-техничког завода, Немци су заробили све питомце, па и њега. Убрзо су, међутим, пустили Хрвате, Муслимане и Словенце, а Србе су упутили на принудни рад. НА ЧЕЛУ ТРОЈКЕ Са два друга, Веселин је успео да побегне у шуму, где су сусрели припаднике Југословенске војске у отаџбини, и то Јеличког корпуса који се већ био прославио ослобађањем Горњег Милановца, Ужица, Чачка, Пожеге. Одлучили су да остану са њима и распоређени су у јединицу задужену за диверзије. Јединица је била састављена од тројки. Веселин је постављен на чело једне тројке. И тако је крајем јула 1941. започело његово ратовање. У јесен 1942, Врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стрељањима цивила и ђака у Крагујевцу. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живео тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао немачки стражар и побио их. У међувремену, гестаповски официр прешао је у Врњачку бању, где су Немци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију немачког официра. У исповести за ревију Исток, лета 2005. године, Веселин Шијаковић је детаљно описао како је то успео: „Ноћу смо се прикрали вили у којој је живео гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са седељке у оближњем хотелу. Око један сат после поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја нијесам за овакве задатке! Успео сам некако да се попнем у уђем неопажено. Левом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Умро је... Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у суседном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је немачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао. Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бег кроз суседна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу немачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса. Заробили су ме партизани на Ђурђевдан 1946. године на Устиколини. Опколили су кућу у којој смо се налазили нас тројица, као и укућани. Гађали су кућу и бацачима, па је рањено дете од једне године. Када сам видео да ће побити и ту породоцу, одлучио сам да се предамо. Три месеца је вођена истрага. Суђење је било у Војном суду у Нишу. Оптужили су ме да сам ратовао против партизана, што сам ја негирао, јер на њих, сем оног дана када су ме ухватили, никад а нисам метка испалио. Ипак, осудили су ме на смртну казну. После три месеца, пресуду су ми преиначили у доживотну робију, и 1948. су ме пребацили у подгорички затвор Јусовача. Ту су ме држали у тоталној изолацији од других затвореника, у најгорим условима, иако сам био тешко болестан. Када сам био на издисају снага, 1952. године, пустили су ме да умрем кући. Сазнали су за мој случај пријатељи из Београда, и пребацили ме тао, где ме спасио лекар др Веселин Савић. Исте те 1952 године сам се оженио са Даринком Шарановић, која је дошла да ме обиђе, пошто је знала да сам робијао са њеним братом. Веселин Шијаковић је од Српске православне цркве, за допринос православљу, добио Орден Светог Саве првог реда, а од патријарха јерусалимског Диодора – грамату „Витез православља“, за подвиг који је учинио на Васкрс 2000. године. Наиме, те 2000. године успео је да уђе, заједно са свештеницима, у Христову ћелију, што прије тога није успело ниједном цивилу. Након молитве у Христовој ћелији, дограбио је крст од 100 килограма, висок три метра, понео га 20 метара и предао свештеницима који су кренули ка Христовом гробу. Свештеници нису могли да верују својим очима – да један старац носи толики крст, испричали су то патријарху који га је позвао у госте и уручио му грамату „Витез православља“. Веселин Шијаковић је умро 27. септембра 2009. године. Остала су му два сина Драгољуб и Богољуб (професор Универзитета, био је министар вера у Београду, у два мандата и професор философије на Православном богословском факултету), и четворо унучади. Извор: Србија Данас Опрема текста: постављач теме
-
Митрополит Амфилохије: Храм Божији који се гради и обнавља симбол је људског тијела и душе!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско- приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом данас, 21. октобра је у Ђенашима код Светог Стефана служио Свету архијерејску литургију и обавио велико освећење новообновљене Цркве Светог Стефана Штиљановића. Митрополит Амфилохије је рукоположио монаха Гаврила, сабрата манастира Прасквице, за ђакона. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђељског зачала Високопреосвећени је казао да је храм Божији који се гради и обнавља симбол људског тијела и душе, јер је тијело призвано да буде храм Божји. „Ви сте храм Божји, по ријечима апостола Павла, а и храмови који се граде и обнављају су призвани да се у њима призива Дух Свети животворни да их освећује, као што и ми призвасмо Духа Светога да освети овај храм“, истакао је Митрополит. Додао је да је и овај новообновљен храм у Ђенашима освећен како би био мјесто гдје ће се сабирати душа жедне и гладне живога Бога, које ће прослављати име Његово и обнављати себе и своју природу, не земаљским знањем и мудрошћу, него силом Божјом: „Јер они који се сабирају у Свете храмове, они се не клањају тијелу и крви него се клањају Страшноме Богу, имену Његовом и Њему једином служе. Овај обновљени храм је путоказ и нама да обнављамо и преображавамо себе у храмове, Духа Светога животворнога – Божијега духа, да постајемо оно зашта нас је Бог створио. Да обнављамо у себе онај лик Божији и Божје подобије, да примајући Светога Духа, нарочито кроз Свету тајну причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, постајемо заједничари вјечнога Царства Божјег.“ Митропилит Амфилохије је подсјетио да је овај храм посвећен Светом Стефану благовјерном деспоту српском Штиљановићу, који се трудио у току свога земнога живота, да преобрази себе у храм Божји својом врлином заједно са својом супругом Јеленом – монахињом Јелисаветом. Свети Стефан Штиљановић је родом из Црмнице, а живио је и у Паштровићима. Онда је у она тешка времена страдања нашег народа са Истока и Запада, од истих оних сила од којих и данас страда, отишао за Срем и тамо бранио народ свој од напада и са Истока и са Запада. Мошти Светога Стефана Штиљановића до 1942. биле су у манастиру Шишатовац а када је запријетила опасност да буду уништене од хрватских фашиста пренијете су у Београд у Саборну цркву гдје се и данас налазе. Истичући да се благодарношћу блаженог спомена Патријарха Павла, дио моштију Светога Стефана Штиљановића чува у Цркви Светог апостола Томе, владика је казао да је данас благословом Патријарха Иринеја из Саборне цркве донијет дјелић његових моштију које су уграђене у икону Светога Стефана која ће се убудуће налазити у овом храму. „Тамо гдје се дотакне сила Божија – сила Духа Светога тамо и кости процветају и остају. Тако опстају мошти светитељаве, не својом силом и неким људским знањем, него опстају силом Духа Светога. Они који исповједају Христа као Сина Божјег и који живе по Његовим заповијестима, труде се да ходе за Њим, они кроз покајање, духовни подвиг, труд, молитву, извршење заповјести Божијих, задобијају Духа Светога. И онда Дух Свети кроз њих говори, свједочи ту вјечну истину о живом Богу, Богу љубави – Оцу и Сину и Духу Светоме коме се ми клањамо, у име којег се крштавамо, живимо“, казао је у архипастирској бесједи Митрополит и закључио да очекујемо да нас Божја љубав, Светотројичина загрли и грли не само овдје на земљи него и у вјечности послије нашег упокојења у вјечном и непролазноме Царству Божјем. На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је заблогодарио свима који су обновили ову цркву и одликовао архипастирским похвалницама Илију С. Вуковића и Вида М. Рађеновића за уложени труд и жртву у обнови многих паштровских храмова а посебно овог Храма Светога Стефана Штиљановића у Ђенашима. Вјерници су у Ђеношима данас имали посебну радост и благослов да цјеливају и икону са моштима Светог Стефана Штиљановића, дар Саборне цркве из Београда, и његове мошти које су донијете из Цркве Светога Томе. Након Свете службе Божије приређен је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза хришћанске љубави. Весна Девић Извор: Радио Светигора -
Митрополит Амфилохије: Храм Божији који се гради и обнавља симбол је људског тијела и душе!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско- приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом данас, 21. октобра је у Ђенашима код Светог Стефана служио Свету архијерејску литургију и обавио велико освећење новообновљене Цркве Светог Стефана Штиљановића. Митрополит Амфилохије је рукоположио монаха Гаврила, сабрата манастира Прасквице, за ђакона. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђељског зачала Високопреосвећени је казао да је храм Божији који се гради и обнавља симбол људског тијела и душе, јер је тијело призвано да буде храм Божји. „Ви сте храм Божји, по ријечима апостола Павла, а и храмови који се граде и обнављају су призвани да се у њима призива Дух Свети животворни да их освећује, као што и ми призвасмо Духа Светога да освети овај храм“, истакао је Митрополит. Додао је да је и овај новообновљен храм у Ђенашима освећен како би био мјесто гдје ће се сабирати душа жедне и гладне живога Бога, које ће прослављати име Његово и обнављати себе и своју природу, не земаљским знањем и мудрошћу, него силом Божјом: „Јер они који се сабирају у Свете храмове, они се не клањају тијелу и крви него се клањају Страшноме Богу, имену Његовом и Њему једином служе. Овај обновљени храм је путоказ и нама да обнављамо и преображавамо себе у храмове, Духа Светога животворнога – Божијега духа, да постајемо оно зашта нас је Бог створио. Да обнављамо у себе онај лик Божији и Божје подобије, да примајући Светога Духа, нарочито кроз Свету тајну причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, постајемо заједничари вјечнога Царства Божјег.“ Митропилит Амфилохије је подсјетио да је овај храм посвећен Светом Стефану благовјерном деспоту српском Штиљановићу, који се трудио у току свога земнога живота, да преобрази себе у храм Божји својом врлином заједно са својом супругом Јеленом – монахињом Јелисаветом. Свети Стефан Штиљановић је родом из Црмнице, а живио је и у Паштровићима. Онда је у она тешка времена страдања нашег народа са Истока и Запада, од истих оних сила од којих и данас страда, отишао за Срем и тамо бранио народ свој од напада и са Истока и са Запада. Мошти Светога Стефана Штиљановића до 1942. биле су у манастиру Шишатовац а када је запријетила опасност да буду уништене од хрватских фашиста пренијете су у Београд у Саборну цркву гдје се и данас налазе. Истичући да се благодарношћу блаженог спомена Патријарха Павла, дио моштију Светога Стефана Штиљановића чува у Цркви Светог апостола Томе, владика је казао да је данас благословом Патријарха Иринеја из Саборне цркве донијет дјелић његових моштију које су уграђене у икону Светога Стефана која ће се убудуће налазити у овом храму. „Тамо гдје се дотакне сила Божија – сила Духа Светога тамо и кости процветају и остају. Тако опстају мошти светитељаве, не својом силом и неким људским знањем, него опстају силом Духа Светога. Они који исповједају Христа као Сина Божјег и који живе по Његовим заповијестима, труде се да ходе за Њим, они кроз покајање, духовни подвиг, труд, молитву, извршење заповјести Божијих, задобијају Духа Светога. И онда Дух Свети кроз њих говори, свједочи ту вјечну истину о живом Богу, Богу љубави – Оцу и Сину и Духу Светоме коме се ми клањамо, у име којег се крштавамо, живимо“, казао је у архипастирској бесједи Митрополит и закључио да очекујемо да нас Божја љубав, Светотројичина загрли и грли не само овдје на земљи него и у вјечности послије нашег упокојења у вјечном и непролазноме Царству Божјем. На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је заблогодарио свима који су обновили ову цркву и одликовао архипастирским похвалницама Илију С. Вуковића и Вида М. Рађеновића за уложени труд и жртву у обнови многих паштровских храмова а посебно овог Храма Светога Стефана Штиљановића у Ђенашима. Вјерници су у Ђеношима данас имали посебну радост и благослов да цјеливају и икону са моштима Светог Стефана Штиљановића, дар Саборне цркве из Београда, и његове мошти које су донијете из Цркве Светога Томе. Након Свете службе Божије приређен је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза хришћанске љубави. Весна Девић Извор: Радио Светигора View full Странице -
Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Цариградски патријарх легализовао раскол који може да изазове велико зло!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Из Цариградске патријаршије је саопштено да је укинута одлука из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија предата Московској патријаршији. „Ово што се дешава у Украјини је врло опасна ствар. Цариградски патријарх је себи узео за право да се мијеша у канонску област друге аутокефалне Цркве. Он није на свом терену и зато је врло опасно то што је сада урадио јер тиме може да изазове велико зло. Ово није понашање какво треба да буде међу браћом, није канонски, а још мање умно“, каже отац Момчило Кривокапић. Истиче да је Цариградски патријарх Вартоломеј, не само прекршио каноне, већ легализоавао раскол. „По ријечима Св. Јована Златоустог, раскол као гријех се не може опрати ни мученичком крвљу. То је један од најстрашнијих гријехова. То није питање само територијално, већ цијепање ризе Христове и онога што је тијело Христово на земљи. Иза свега стоји Америка која хоће да дезинтегрише Православље, а прво Русију. Ако се сада направи преседан моћи ће да исто траже и Македонци. Међутим они ће много теже проћи само због имена, јер ће грчка држава ићи „прстом у око“ Цариградском патријарху. Они никада неће признати име Македонија, ни Македонска православна црква“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како наводи Вартоломеј као Патријарх цариградски сам не може да да аутокефалију. „Сазвао је Синод, који је нажалост донио ту одлуку. Оно што сам ја видио и чуо јесте да су три до 12 чланова Синода издвојили глас. Дакле није био апсолутни консензус, али то још мора да се провјери. Опасност овога је болесна потреба оличена у тзв. „православном папизму“. Цариград забога, као „Други Рим“, одавно има такве некакве претензије, иако никави канони иза тога свега објективно не стоје. Понављам, ово је врло једна опасна ствар. Ево конкретно овог момента, држава Украјина може да тврди да је сва црквена имовина, државна. Десиће се, ако се спроведе наум, да канонска црква у Украјини, Украјинска православна црква Московског патријархата, којој је предстојатељ Митрополит кијевски Онуфрије, не прихвати све ово, и биће проглашени за Руску православну цркву у Украјини која нема никакву имовину. Могу бити избачени из свих објеката. Из манастира Кијевско-печерске лавре, старе престонице Руске цркве, покушаће да избаце оне који тамо столују. Иначе, све ово вријеме је било покушаја од стране украјинских националиста да освоје помеуту лавру, али нису усјели. То ће народ да брани и ту ће бити крвопролића. Према Пољској је и манастир Почајевска лавра, такође огроман манастир. Видим да се удара на поменута два манастира. Међутим, они су се успјели сачувати за вријеме совјета, што значи да се нису дали. Сад ће ови расколници кренути и изазвати велико зло и ту апсолутно није ништа искључено, јер народ, свештенство и монаси ће да бране Цркву“, каже отац Момчило Кривокапић. Зато ће, истиче, одговорност Цариградског патријарха и чланова Синода који су ово верификовали бити пред Богом и људима огромна. „Некако је за надати се да не пође све наопако јер ниједна аутокефална Православна црква није признала ову одлуку, нити ће признати. Може доћи до раскола да Цариград и Украјина буду на једној страни, а сви ми други на другој. Када је пао берлински зид Збигњев Бжежињски је рекао:“завршили смо са СССР-ом, преостаје нам ПРАВОСЛАВЉЕ као највећи непријатељ“. Тим демонским силама на Западу, на врху пиамиде је лично сатана, Православље им смета као Истина. Међутим Цркви Христовој, по ријечима самога Господа Христа, ни адова врата, врата пакла не могу ништа да науде“, каже даље отац Момчило Кривокапић. Старији се, како истиче, сјећају комунизма и времена када је много тога потонуло. „Али, свједоци смо и васкрсења и да је Црква жива, да је то Божја установа. Да то није установа овога свијета. Христос је глава Цркве, а Црква је његово мистично тијело. Дешавање у Украјини су директни рат против васкрслога Христа“, казао је отац Момчило Кривокапић. Подсјећајући на генезу дешавања каже да је украјинска нација новокомпонована, „као што су црногорска и македонска“. „То су нације које су настале током комунизма. Сам украјински национализам се јавља послије Октобарске револуције. Носилац је извјесни Степан Бандера, син унијатскога попа. Не треба заборавити да на терену данашње западне Украјине постоји велики број тзв.унијата, оних који се држе православног источног обреда, а признају папу. Та врста национализма је кренула 20-тих година 20. вијека. Тада се и одвојила једна група и оформила прву групу, Украјинску аутокефалну православну цркву. На другој страни је била нормална канонска Кијевска митрополије у саставу Московског патријархата, као одувијек. Међутим, тај националзам имао је успоне и падове, али тек недавно, када су почели Мајдан и остало, може се рећи да имамо његово подгријавање са Запада и намјеру да одвоји Украјину од себе саме. Не треба заборавити да је такозвана Кијевска Рус, уствари била оно што је данашња Украјина, или Малорус. Ту је Свети Владимир Руски крстио Русију. Ту се родила Руска православна црква. Не треба заборавити ни да историја није била наколоњена овим просторима, посебно послије потписивања Брест-Литовске уније. Услиједио је велики притисак на Кијев и уопште на те крајеве који се граниче са Пољском. Једно вријеме су се и језуити добро убацили и чак су некакве преправке на богослужбеним књигама правили, да када се год помене Петар апостол, да је он првоврховни, да се нагласи то што римокатолици тврде да је он био главни међу апостолима, наследник Христов, а папа његов. То је теорија која нема своје упориште у Јеванђељу. У вријеме распада СССР-а, ’91. и Бјелорусија је постала самостална, али се није црквено одвојила. Украјина се одвојила, али у почетку није било никаквог проблема. Међутим, када је требало да буде изабран нови патријарх ( 91.-92.), овај расколнички патријарх Денисенко, био је кијевски митролполит. Послије смрти патријарха постаје мјестобљуститељ, онај који придржава престо, и очекивао 300 % да ће бити будући патријарх. Међутим, избор је пао на Алексија II, који је био сјајан патријарх. Он (Денисенко) то никако није могао да поднесе и тада је одвојио Украјину, сам се прогласио за кијевског патријарха и направио себи карактерстичну капу какву носе руски патријарси. Прогласио се патријархом кијевским и Украјинску православну цркву за аутокефалну. Сам је то урадио и чињеница је да му је велики број парохија, свештеника и владика пришао. Нормално, он нема више чина јер је предат анатеми. Зато је сад прва одлука Цариградског патријарха била да му се скине анатема. Дакле, на терену Украјине била је унијатска црква, онда стара ауокефална, била је и још једна опција и ова Кијевска. Све те опције су расколничке и зато ово што ради Цариградски паријарх, јесте признање раскола као чињенице. То значи да сада неко, ако хоће да се одвоји, мало своју сујету да задовољи, може мирне душе да одвоји парче нечије епархије или канонсксе цркве и да то потраје неких 10-15 година и дође Цариградски патријрах да то призна. У томе је страхота свега што се тренутно дешава“, казао је отац Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- легализовао
- патријарх
- (и још 10 )
-
Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Цариградски патријарх легализовао раскол који може да изазове велико зло!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Одлука Синода Цариградске патријаршије који је, по писању медија, потврдио да је иста започела процес признавања аутокефалности Украјинске православне цркве Кијевског патријархата, веома је опасан догађај (преседан) уперен против Православља и Русије, иза којег несумњиво стоји Америка и који може да доведе до крвопролића, оцијенио је парох которски, намјесник бококоторски, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић. Из Цариградске патријаршије је саопштено да је укинута одлука из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија предата Московској патријаршији. „Ово што се дешава у Украјини је врло опасна ствар. Цариградски патријарх је себи узео за право да се мијеша у канонску област друге аутокефалне Цркве. Он није на свом терену и зато је врло опасно то што је сада урадио јер тиме може да изазове велико зло. Ово није понашање какво треба да буде међу браћом, није канонски, а још мање умно“, каже отац Момчило Кривокапић. Истиче да је Цариградски патријарх Вартоломеј, не само прекршио каноне, већ легализоавао раскол. „По ријечима Св. Јована Златоустог, раскол као гријех се не може опрати ни мученичком крвљу. То је један од најстрашнијих гријехова. То није питање само територијално, већ цијепање ризе Христове и онога што је тијело Христово на земљи. Иза свега стоји Америка која хоће да дезинтегрише Православље, а прво Русију. Ако се сада направи преседан моћи ће да исто траже и Македонци. Међутим они ће много теже проћи само због имена, јер ће грчка држава ићи „прстом у око“ Цариградском патријарху. Они никада неће признати име Македонија, ни Македонска православна црква“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како наводи Вартоломеј као Патријарх цариградски сам не може да да аутокефалију. „Сазвао је Синод, који је нажалост донио ту одлуку. Оно што сам ја видио и чуо јесте да су три до 12 чланова Синода издвојили глас. Дакле није био апсолутни консензус, али то још мора да се провјери. Опасност овога је болесна потреба оличена у тзв. „православном папизму“. Цариград забога, као „Други Рим“, одавно има такве некакве претензије, иако никави канони иза тога свега објективно не стоје. Понављам, ово је врло једна опасна ствар. Ево конкретно овог момента, држава Украјина може да тврди да је сва црквена имовина, државна. Десиће се, ако се спроведе наум, да канонска црква у Украјини, Украјинска православна црква Московског патријархата, којој је предстојатељ Митрополит кијевски Онуфрије, не прихвати све ово, и биће проглашени за Руску православну цркву у Украјини која нема никакву имовину. Могу бити избачени из свих објеката. Из манастира Кијевско-печерске лавре, старе престонице Руске цркве, покушаће да избаце оне који тамо столују. Иначе, све ово вријеме је било покушаја од стране украјинских националиста да освоје помеуту лавру, али нису усјели. То ће народ да брани и ту ће бити крвопролића. Према Пољској је и манастир Почајевска лавра, такође огроман манастир. Видим да се удара на поменута два манастира. Међутим, они су се успјели сачувати за вријеме совјета, што значи да се нису дали. Сад ће ови расколници кренути и изазвати велико зло и ту апсолутно није ништа искључено, јер народ, свештенство и монаси ће да бране Цркву“, каже отац Момчило Кривокапић. Зато ће, истиче, одговорност Цариградског патријарха и чланова Синода који су ово верификовали бити пред Богом и људима огромна. „Некако је за надати се да не пође све наопако јер ниједна аутокефална Православна црква није признала ову одлуку, нити ће признати. Може доћи до раскола да Цариград и Украјина буду на једној страни, а сви ми други на другој. Када је пао берлински зид Збигњев Бжежињски је рекао:“завршили смо са СССР-ом, преостаје нам ПРАВОСЛАВЉЕ као највећи непријатељ“. Тим демонским силама на Западу, на врху пиамиде је лично сатана, Православље им смета као Истина. Међутим Цркви Христовој, по ријечима самога Господа Христа, ни адова врата, врата пакла не могу ништа да науде“, каже даље отац Момчило Кривокапић. Старији се, како истиче, сјећају комунизма и времена када је много тога потонуло. „Али, свједоци смо и васкрсења и да је Црква жива, да је то Божја установа. Да то није установа овога свијета. Христос је глава Цркве, а Црква је његово мистично тијело. Дешавање у Украјини су директни рат против васкрслога Христа“, казао је отац Момчило Кривокапић. Подсјећајући на генезу дешавања каже да је украјинска нација новокомпонована, „као што су црногорска и македонска“. „То су нације које су настале током комунизма. Сам украјински национализам се јавља послије Октобарске револуције. Носилац је извјесни Степан Бандера, син унијатскога попа. Не треба заборавити да на терену данашње западне Украјине постоји велики број тзв.унијата, оних који се држе православног источног обреда, а признају папу. Та врста национализма је кренула 20-тих година 20. вијека. Тада се и одвојила једна група и оформила прву групу, Украјинску аутокефалну православну цркву. На другој страни је била нормална канонска Кијевска митрополије у саставу Московског патријархата, као одувијек. Међутим, тај националзам имао је успоне и падове, али тек недавно, када су почели Мајдан и остало, може се рећи да имамо његово подгријавање са Запада и намјеру да одвоји Украјину од себе саме. Не треба заборавити да је такозвана Кијевска Рус, уствари била оно што је данашња Украјина, или Малорус. Ту је Свети Владимир Руски крстио Русију. Ту се родила Руска православна црква. Не треба заборавити ни да историја није била наколоњена овим просторима, посебно послије потписивања Брест-Литовске уније. Услиједио је велики притисак на Кијев и уопште на те крајеве који се граниче са Пољском. Једно вријеме су се и језуити добро убацили и чак су некакве преправке на богослужбеним књигама правили, да када се год помене Петар апостол, да је он првоврховни, да се нагласи то што римокатолици тврде да је он био главни међу апостолима, наследник Христов, а папа његов. То је теорија која нема своје упориште у Јеванђељу. У вријеме распада СССР-а, ’91. и Бјелорусија је постала самостална, али се није црквено одвојила. Украјина се одвојила, али у почетку није било никаквог проблема. Међутим, када је требало да буде изабран нови патријарх ( 91.-92.), овај расколнички патријарх Денисенко, био је кијевски митролполит. Послије смрти патријарха постаје мјестобљуститељ, онај који придржава престо, и очекивао 300 % да ће бити будући патријарх. Међутим, избор је пао на Алексија II, који је био сјајан патријарх. Он (Денисенко) то никако није могао да поднесе и тада је одвојио Украјину, сам се прогласио за кијевског патријарха и направио себи карактерстичну капу какву носе руски патријарси. Прогласио се патријархом кијевским и Украјинску православну цркву за аутокефалну. Сам је то урадио и чињеница је да му је велики број парохија, свештеника и владика пришао. Нормално, он нема више чина јер је предат анатеми. Зато је сад прва одлука Цариградског патријарха била да му се скине анатема. Дакле, на терену Украјине била је унијатска црква, онда стара ауокефална, била је и још једна опција и ова Кијевска. Све те опције су расколничке и зато ово што ради Цариградски паријарх, јесте признање раскола као чињенице. То значи да сада неко, ако хоће да се одвоји, мало своју сујету да задовољи, може мирне душе да одвоји парче нечије епархије или канонсксе цркве и да то потраје неких 10-15 година и дође Цариградски патријрах да то призна. У томе је страхота свега што се тренутно дешава“, казао је отац Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
