Претражи Живе Речи Утехе

У недељу 7. јуна 2020. године, на дан када наша Света Православна Црква прославља велики догађај из свештене своје историје, Силазак Светог Духа на апостоле, Педесетницу, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије савршио је Божанску Литургију у Спасовом храму манастира Милешеве. Звучни запис беседе Саслуживали су архимандрит Леонтије, јереј Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Монашко сестринство манастира Милешеве предвођено игуманијом мати Аквилином одговарало је на произнесене прозбе и јектеније. Честитајући свима светли празник Педесетнице – Тројичиндан, Преосвећени је подсетио на значај празника који данас прослављамо: – Ово је дан рођења Цркве Христове на земљи, дан када је Бог Отац послао Духа Свога Светога, преко Господа Христа Сина Свога, на Свете апостоле, а кроз њих раширио га по свима просторима на којима се верује у Бога Оца, Сина и Духа Светога, у којима се верује у истинитога Бога, и у којима се остварује заједница са Богом живим и истинитим. Црква Христова је Тело Христово које живи Духом Светим. – Записано је да, по Христовом Вазнесењу на Небеса, када се Он узнео у својој слави коју је вечно имао, и сео са десне стране Бога Оца у тој части, остали су ученици Његови на земљи са великим задатком да изврше, да наставе Његово дело спасења. Да Његово дело спасења оприсутњују непрестано, на сваком простору и у сваком времену. Тежак задатак. Могу ли га испунити, то је било главно питање, они, обични људи. Истина, они су имали привилегију да прате Господа Христа, слушају Његову науку, гледају својим очима Његова знамења која је чинио, Његова чуда. Све су они то видели и знају, и били су привржени своме Учитељу у љубави. Али задатак је ипак тежак јер тај задатак проповеди Христа треба да обаве у овоме свету који је земљотресан, пун смутњи и мрака, олуја, мржње, зависти људске. Шта више, Господ им је раније говорио: Ако мене изгнаше и вас ће изгнати. Видите колико се то разликује од онога што светски учитељи и вође говоре. Светски учитељи и предводници обично говоре својим следбеницима: Биће вам добро, а само пођите са мном биће вам најбоље, рај је пред вама, лак пут. А Господ наш каже својим следбеницима да ће страдати на томе путу. Он није крио. Истина, то је пут Истине и Живота, пут у Царство Небеско, али изборити се за то треба, кроз страдање, савладати сва искушења не заобилазећи их. – Силаском Духа Светога апостоли се испуњавају оним што је Господ обећао, да ће бити обучени у Силу са висине. То је тај Дух Свети, дух свега доброга, мудрости, разума, храбрости, знања, снаге, силе, смелости. Све што је потребно да би се успешно водила та духовна борба која је пред њима, нагласио је Епископ Атанасије. Након Свете Литургије у продужетку је служено и празнично вечерње у оквиру ког се читају молитве током којих традиционално верници клече и плету венчиће од младе траве које затим носе својим домовима ради благослова. Извор: Епархија милешевска

У недјељу 7. јуна 2020. године, на празник када наша Света Црква прославља Педесетницу - силазак Светог Духа на апостоле, одслужена је Света Литургија, као и Велико вечерње у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин. Оцу Мирчети саслуживали су: протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереји Миладин Кнежевић и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије пјевала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Марко. Свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај празник, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. У првом дијелу свог пастирског обраћања отац Мирчета се дотакао суштине, дубине, етимологије назива овог великог и значајног празника: ,,Овај велики празник зовемо разним именима: Тројичиндан, Тројице, Духови, Силазак Светога Духа на Апостоле, такође неки кажу Духовдан, а мање познат назив овога празника је Педесетница. Сваки од ових назива овога празника - догађаја којег славимо, говори нам о једном од аспеката празника, а све то заједно - говори нам о његовој важности. Ако се осврнемо на назив: Силазак Светога Духа на апостоле, онда нам се у том називу објашњава историјски догађај, односно, како се то догодило и шта се догодило и то смо данас читали из Дјела Апостолских. Наиме, педесет дан анакон Васкрсења Господа Исуса Христа, апостоли су се сабрали у Јерусалиму и ту се десио један необичан догађај, зачула се хука, шум са неба и на апостоле је сишао Дух Свети у виду огњених раздијељених језика. Након тога, историографија биљежи да су они говорили, проповиједали Христа, истинитога Бога и спасење Његово и све оно што је Он урадио ради свакога од нас на различитим језицима народу града Јерусалима.'' ,,Зато смо и ми данас у Храму одређене дјелове службе вршили на више језика, управо да би показали и потврдили да смо и ми иста та црква из Јерсуалима, да смо ми данас сви заједно онај сабор апостолски и да смо ми њихови настављачи.'' - нагласио је он. Отац Мирчета је у свом даљем обраћању говорио о откривењу Божијем роду људскоме кроз историју: ,,Овај празник се рекли смо такође назива и Света Тројица - Тројица - Тројице. А зовемо га тако зато што нам открива богословску, суштинску тему празника. А шта нам се то октрило? Односно, боље је запитати, ко нам се то открио? На овај догађај открио нам се Бог наш у пуноћи, отркрио се треће лице свете Тројице - Дух Свети. Бог се откривао људском роду постепено кроз вријеме, простор, кроз историју. Прво се Бог откривао стварањем свијета и човјека, кроз творевину Божију. Па се затим открива Отац кроз Стари завјет и кроз изабрани народ јеврејски, а онда долази Син, оваплоћује се Друго лице Свете Тројице и Нови завјет је сав у откривењу Сина Божијег, а онда након Његовог Вазнесења на небо, открива нам се, долази треће лице Свете Тројице - Дух Свети. Дакле, овим догађајем нам се открива пуноћа Бога у кога вјерујемо.'' Он је појаснио да се историја спасења људског рода, као и откровења Божијег припремала, баш као што се и црква Божија постепено рађала: ,,Ниспослање Духа Светога је много велики празник, много важан јер овај догађај је рођендан Цркве. А зашто је то тако? Црква се постепено рађала, већ у Старом завјету је најављивана, затим, Христов долазак, Његово рођење и све оно што је урадио за нас, сав Његов домострој спасења је такође конституисање цркве, али данас конкретно црква се у пуноћи открила. Наиме, након што су апостоли примили Духа Светога, апостол Петар је изашао и одмах се послије његове јаке и надахнуте проповједи о спасењу и истинитоме Богу, крстило у први мах чак три хиљаде људи. Дакле, од данашњг догађаја црква се раширила, умножила, јер је у једном маху три хиљааде људи постало хришћани.'' Отац Мирчета је нагласио да је Дух Свети тај који конституише цркву и да се Њиме све освећује и просвећује: ,,Дух Свети је онај који конституише цркву, који доноси Христа и који нам доноси Царство Божије у овај свијет. Дух Свети је онај којим се све освећује, просвећује. Ми смо браћо и сестре крштени Духом Светим, ушли смо у Цркву и живимо хришћански Духом Светим! Зато је Свети Серафим Саровски рекао: ,,Циљ хришћанског живота је стицање Духа Светога.'' ,,Ово је празник свих нас, свих крштених, јер сви ми смо црква. Сви крштени, сви који стојите овдје на Светој Литургији и они који данас нису дошли, сви смо црква! Господ је послао Духа Светога да цијели свијет претвори у Цркву. А шта је Црква? Црква је заједница, породица духовна. Породица и јединство око Бога, апостола, светитеља из које црпимо живот и спасење и у којој се сједињујемо са Богом.'' - казао је он. У другом дијелу свог пастирског обраћања, отац Мирчета је дао посебан осврт и на то да у данашње вријеме о Цркви говоре они који нити знају нити имају искуство цркве - црквеног живота: ,,Данас се много, нарочито код нас говори о Цркви. Међутим, највише о Цркви ових дана говоре они који не знају шта је Црква. Који немају искуство Цркве. Ми смо црква! Ви који у њу идете, који долазите, који учествујете у њеном животу имате искуство живота у цркви! Ви који сте крштени, који се причешћујете, који се кајете. Ми смо црква жива - Бога живога! И ми знамо шта је црква и ко је црква. Не може онај који не зна, који никад, или скоро никад није био у цркви, који није крштен, кога то не интересује да говори и да одређује шта је црква и ко је црква! То би било као кад би неписмен човјек говорио о литералним дјелима и књижевности.'' - закључио је он. Отац Мирчета је образложио да је црква живот и спасење за онога ко је у цркви, ко учествује и познаје црквене прилике, али, да за онога ко у томе не учествује, црква јесте једна велина непознаница, те самим тим било која личност која би говорила о нечему што не познаје, себе не чини кредибилном, а још мање надлежном и компетентном да цркву уређује и да се њоме бави: ,,И ми који смо у цркви непрестано се удубљујемо у ту Тајну и непрестано све више и више желимо да учимо и сазнајемо, будући да не можемо знати све! То све - свезнање, ће бити откривено у Царству Божијем. А многи се данас усуђују да причају како црква треба ово или оно, показујући јасне претензије да је уређују како они желе. Али, црква је живот и спасење за онога ко је у цркви, а за онога ко није, она је непознаница! Говорити о цркви а не бити у њој и не познавати цркву је онда исто као кад би неко писао биографију о човјеку ког никад у животу није срео а камоли упознао, колико ли је само онда сулудо тврдити да знаш све о њему и жељети да живот некога кога ни не познајеш устројаваш! Црква је живот! Црква је лични однос и саборни однос, црква су Бог и дјеца Божија око Бога.'' - поручио је прота Мирчета. Извор: Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици

У Недељу отаца Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године, служена је Архијерејска Божанствена Литургија у загребачком Катедралном храму Преображења Господњег. Литургију је служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, уз саслужење архимандрита Данила (Љуботине), протонамесника Богољуба Остојића и ђакона Драгана Радића. Ова Литургија била је прво богослужење у храму у коме су, након што је пострадао од земљотреса, постављене заштитне скеле. Верни народ је учествовао у Литургији уз придржавање познатих епидемиолошких прописа. У беседи по прочитаној јеванђелској перикопи (Јн. 17, 1-13), Митрополит је рекао да нас је, поред епидемије која је паралисала читав живот и онемогућила нормално кретање људи, од храма одвојио и земљотрес. По његовим речима, заштитна скела је омогућила вршење богослужења, али су и даље у току испитивања која треба да установе тачна оштећења на храму и захвате које је потребно извршити. Митрополит је земљотрес назвао једним од искушења која су иза нас: Верујемо да је и оно, као и свако искушење, са својим дубоким смислом, омогућило да откријемо понешто о себи, о смислу живота, али и о љубави Божијој. Тумачећи прочитани одломак Јеванђеља – Христову првосвештеничку молитву, рекао је да нам у том, својеврсном богословском трактату, Христос говори шта је Царство Божије: Вечни живот је исповедање Бога Оца, као јединог истинитог Бога и, Онога кога је Он послао, Исуса Христа. Говорећи о односу вере и живота, Митрополит је рекао да од тога како и на који начин верујемо, зависи и како ћемо и на који начин живети. Са друге стране, тај начин нашег живота исповедамо, артикулишемо и преображавамо у исказе наше вере. Вера и Живот су нераскидиво повезани. Митрополит је саможртвену љубав, на коју смо позвани по јеванђељу, упоредио са Крстом Христовим. Хришћанска љубав је љубав према свима.Она не прави границе и разлике међу људима, али истовремено нас позива на прецизност и верност вери Отаца. Љубав не значи релативизовање наше вере, напротив. Љубав значи њено оснаживање и јасније формулисање, да бисмо ту веру, као чисту изворску воду сведочили у љубави пред свима. Нагласио је да не треба никада помислити да се на било који начин вера може релативизовати. Наше вере се ни по коју цену нећемо одрећи, додао је. Прву беседу, изговорену након више од два месеца са амвона загребачког катедралног храма, Митрополит Порфирије је закључио говорећи о томе да не треба да будемо судије другима, већ својим поступцима. Рекао је да хришћани треба да буду немилосрдне судије својим страстима и сопственом греху, али истовремено да имају неописиву, безграничну наду у Господа, кога су позвани да славе својом вером и својим животом. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Пете недеље по Васкрсу, 17. маја 2020, када наша Света Црква прославља сећање на сусрет Господа Исуса Христа и жене Самарјанке, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић и архиђакон Илија (Јовановић). Окупљеном верном народу владика Иларион обратио се беседом у којој је најпре истакао важност тумачења јеванђелских прича која нам помажу да схватимо духовни смисао Светог писма. Данашња јеванђелска перикопа, чије тумачење имамо сачувано у беседи Светог Јустина Ћелијског, показује нам да је Господ својим човекољубљем чинио многа чудеса па тако и од грешне и развратне жене учинио изабрани сасуд. Владика се потом осврнуо на актуелна дешавања на нашим просторима – Шта насупрот таквом Христовом делању имамо у данашњи дан? Управо у нашој братској Црној Гори имамо обрнуту ситуацију где свете људе чине разбојницима које затварају мимо сваке логике, исправности и правде. То имамо увек када онај који има власт нема Бога и страха Божјег у себи и када се мртво слово на папиру закона ставља изнад вечног Слова које је Господ Исус Христос. Затим је пожелео свима од Господа укрепљење, благослов и подстицај на добра дела. Извор: Епархија тимочка

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Исаије од Оногошта у Горњем манастиру Острогу. Казао је у архипастирком слову, након читања Јеванђеља, да су од апостолских времена многи прихватили Господњу ријеч и Њиме се хранили као хљебом живота и задобијали царство небеско. “Ево једнога мјеста које је живо свједочанство управо храњења тим хљебом, тог сусрета са живим Господом Христом. И овдје су се сретали кроз вјекове, ево триста педесет година најмање они који су се хранили тим хљебом живота. А међу њима посебно мјесто заузима преподобни отац Исаија од Оногошта кога ми данас прослављамо”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије је подсјетио да је преподобни старац Исаија свој духовни живот започео у манастиру Попе код данашњег Никшића. “Боравио је овдје, у овој пећини острошкој. Благодарећи његовом боравку, овдје је касније дошао и Свети Василије Острошки из истога тога манастира”, подсјетио је Владика. Митрополит Амфилохије је нагласио да је Свети Исаија пострадао и након смрти, јер су његове свете мошти спаљене на Планиници. “По древном црквено-народном предању то је било око 1611. године, када је босански паша овдје извршио страховито насиље. Попалио је цијеле Бјелопавлиће и све ове светиње, разорио и спалио домове. Тада су мошти преподобног Исаије одавде пренијете и спаљене. То је било скоро у исто оно вријеме када су спаљене и мошти Светога Саве на Врачару 1594. године”, рекао је он. Рекао је да ми данас живимо у времену новог гоњења и распињања Христовог. “И многи који се одричу Њега као хљеба живота сматрају да је то тврда ријеч коју је Христос рекао, сматрајући да је једини хљеб којим човјек треба да се храни земаљски, заборављајући да је Бог призвао преко Сина свог јединородног да се земаљски хљеб, а преко њега и човјек, људска душа и људско биће преображава у небеског човјека, човјека царства небескога, а истовремено хљеб земаљски у тијело и крв Христову, да би човјек од смртнога постао бесмртно биће”, закључио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије, благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је казао да ништа не умире чега се Христос Господ дотакне. “Зато и ова пећина вјечно живи и живјеће до краја свијета и вијека. И сво они који се поклањају овој светињи и који се причешћују тијела и крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, који се хране хљебом живота”, казао јер он. Нагласио је да је Свети Василије Острошки, иако многи који му сваке године долазе на поклоњење вечерас и сјутра неће доћи због ограничења кретања узрокованог корона вирусом, са свима који га у срцу носе и који му се моле, ма гдје били. “Са њима је и у њима силом Духа Светога и хљебом живота којим се и он хранио и којим се и ми хранимо, и којим се сједињујемо и обесмрћујемо”, нагласио је Митрополит Амфилохије. У јутрошњем литургијском сабрању у Острогу молитвено је учествовао и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. У име Оца и Сина и Светога Духа, амин. Драга браћо и сестре, данашњи дан, дан празновања спасоносног месијанског Уласка Господа Христа у свети град Јерусалим, назива се у свакодневном говору нашег народа празником Цвети. Питамо се: зашто Цвети? Какве везе има цвеће са догађајем о којем смо управо чули у светоме Јеванђељу и који се десио, историјски гледано, пре двадесет векова? Зато што при том свечаном Уласку Господа Христа атмосфера није била тужна овако као што је данас за нас, као и за мене који први пут после вишедеценијске свештеномонашке и епископске службе беседим пред практично празним храмом, који би иначе, у свакој другој прилици, без невоља у којима смо се нашли у ове наше дане, био препун и присуства и радости верујућег народа, а већ јучерашњи дан, Лазарева субота, са дечјим празником Врбице и литијом деце око храма, био би увод у радост данашњега празника. Наравно, ни чињеница да сада говорим пред веома малобројним присутним свештеницима и верницима не умањује радост овога светога дана и празника. Имамо, додуше, олакшавајућу околност да,благодарећи савременим технолошким средствима која је човек створио, такође просвећењем од Бога, од Духа Светога, пре свега захваљујући Радио-телевизији Војводине, нашем црквеном радију Беседа и другим техничким средствима данашњег времена, ипак, макар и са растојања, наши верници данас делимично учествују, заједно са нама, у овој светој Литургији. Камо среће да човек ствара све што ствара у славу Онога Који га је оспособио да врши проналаске, за побољшање начина и квалитета живота овде на Земљи, а не за ратовање, уништавање и самоуништење! Зашто наглашавам да верници, мада физички одсутни, заједно са нама, ипак делимично учествују у светој Литургији? Није ли било довољно рећи да је прате? Није, а ево и због чега није: грчка реч Литургија значи свенародно делање, богослужење читаве Цркве, свега Божјег народа, сабраног не само на једном месту, у једном храму, него по свој земљи и на свим небесима. Све Литургије које вршимо уствари су једна – огромна, свекосмичка – Литургија благодарења Господу за све Његове дарове, као и за сву историју спасења рода људскога и свеколике творевине. Спаситељ је дошао у свет управо да порази, да згази нечастиво тројство непријатељâ рода људскога – греха, смрти и ђавола.Он је то и извршио, и од тада, па до свршетка века, до Његовог другог доласка, Он то непрекидно врши кроз Цркву Своју,а у Цркви првенствено кроз свету Литургију, на којој нам даје Самога Себе на најприсније сједињење Њега и нас, а преко Њега и нас међусобно и са Божјом творевином. То је суштина свете Тајне причешћа која чини центар свете Литургије и центар свеукупног живота, мисије, искуства и смисла постојања Цркве овде на земљи. Пренос Литургије на радију и телевизији или на друге данас могуће начине не може, следствено, никада бити право или пуно учешће у Литургији, акамоли адекватна замена за то учешће, односно за служење, саслуживање и причешћивање сабраних на њој. Већина данас сматра да је то мање зло од потпуног онемогућавања редовног литургијског живота, што се и дешава у наше тужне дане. И сâм, мада нерадо, прибегнем таквом решењу када ме околности на то приморају (дужа болест понекад или принудна изолација сада). Зато, дакле, и поред туге коју ових дана осећамо због заразе, због свих неопходних мера које онемогућавају не само кретање људи него и нормално одвијање светих богослужења, као и свих других сегмената нашега друштвеног и личног живота, ми ипак не губимо унутрашњу радост коју нам нико, по речима Христовим, одузети не може. То је радост због искуства сусрета са Њим, јединства са Њим. Ко искрено верује у Христа и љуби Христа, тај у Њему пребива и Он у таквом човеку пребива (ср. Јеванђеље по Јовану, главе 14 – 17, и његову Прву посланицу у целини). На другом месту Христос каже: „… Где су двојица или тројица сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима” (Мат. 18, 20). Исто тако, Он после Свога Васкрсења из мртвих, а пре Узласка на небо, пре Вазнесења, све нас уверава:„… Ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 20).То је наше искуство! То је наша вера! То је наш доживљај! То је за нас, православне хришћане, најнепобитнија истина нашега живота! Овај дан је својеврсни мост између периода Часног и Великог Поста – званог и Четрдесетница јер траје шест недеља, односно неких четрдесет дана, а установљен је по угледу на четрдесетодневни пост Самога Спаситеља у Јудејској пустињи на почетку Његове јавне делатности – и периода када славимо страдања Христова, па је зато назван Недељом страдања или Страсном седмицом, на чијем се почетку управо налазимо. Али на крају те недеље опет нам долази неотуђива и неодузимљива радост, још већа него данашња, радост због сусрета са Васкрслим Господом, Који није само као појединац васкрсао из смрти него је и Васкрситељ свих људи, од првог до последњег, од Адама и Еве до краја људске и светске историје. Зато Он и јесте једини Победник смрти, тог последњег и коначног непријатеља човековог, јер нема тога човека који жели да умре и који, свесно или несвесно, не чезне за вечним животом, а он је могућ управо благодарећи Господу Христу, Његовом делу спасења, Његовој Цркви, Његовом трајном боравку и дејству међу нама и у нама, силом Духа Светога Његовог и благовољењем Небескога Оца, Његовог и нашег. Зато претходни период представља период покајања, смирења, молитве, поста, туговања због наше огреховљености и наше недостојности милости и љубави Божје, али са једним светлим изузетком: то је празник Благовести –у славу дана када је најављен долазак Христов у свет, због чега га и зовемо Благовести, што значи благу или радосну вест – и тај празник је просто припрема за данашњи празник, када славимо следеће: васкрсавши Лазара из мртвих после четири дана од његове смрти, Господ најављује Своје страдање, најављује га на шест дана пре Пасхе, како се говори у Јеванђељу, па зато светкујемо Страсну седмицу. Седми дан је Пасха, дан Васкрса, а дотле – припремамо се да празнујемо страдање Његово и све што је учинио за нас и за наш нови живот, живот вечни, живот у Њему, са Њим и за Њега, као што је Он дао себе у замену смрти за нас и на крају ту смрт смрћу Својом поразио, запечатио ту победу Својим Васкрсењем, а нама даровао да будемо учесници Његовог Васкрсења. Јер, Он је као Богочовек природу нашу, укаљану грехом и демонизовану пре Његове појаве, очистио,осветио, обожио и у Себи, у Својој богочовечанској Личности, занавек прославио и обдарио вечним, блаженим животом у Царству небескоме. Тако, дакле, као мост, како рекох, између Четрдесетнице и Страсне седмице, као припрема за Васкрсење, као најава не само Христовог Васкрсења него и општег васкрсења на крају историје, при Другом доласку Христовом, данашњи празник је радостан празник, радостанупркос свој тузи и невољи наших дана. Јер, при уласку Христовом у Јерусалим, не неком обичном, свакодневном уласку (није он само једампут у животу улазио у Јерусалим) него при месијанском уласку кад улази као Спаситељ, Искупитељ, Избавитељ света и све творевине, био је препознат од народа као обећани и проречени Месија и зато му је одушевљено мноштво клицало: „Осана Сину Давидову! Благословен Који долази у име Господње!” (Мат. 21, 9; ср. Марк. 11, 9; Лук. 19, 38 и Јов. 12, 13). Деца су такође, заједно са одраслима, учествовала у дочеку Спаситеља, држећи у рукама, по тадашњим обичајима, палмове гранчице, простирући цвеће по стази којом ће Спаситељ проћи и понављајући поздраве и покличе старијих, чиме је била остварена древна библијска порука да је Господ „из уста деце и одојчади начинио Себи хвалу” (Мат. 21, 16). Зато, узгред буди речено, и ми имамо Врбицу као дечји празник, а врбове гранчице се благосиљају и деле из простог разлога што код нас нема палми. Данас,сабрани овде, иако нисмо имали и немамо ни у рукама ни у храму цвећа и гранчица, можемо имати у себи цветове наше вере, наше наде, наше љубави према Христу, а у Његово име и у Његовој благодати једних према другима и према свима, без изузетка, жалећи што толико људи широм света страда и молећи се да Господ што пре уклони ово што је по попуштењу и допуштењу Његовом снашло данашњи свет. Јер,ваља знати, иако не бива све по вољи Божјој, не бива ништа ни без Њега. Црквеним језиком речено, нешто бива по благовољењу Божјем, а нешто по допуштењу Његовом. Разлога за то увек има, а то нису само наши појединачни греси и нагомилани преступи, који изазивају неку опомену Божју коју ми доживљавамо као казну, него је то погрешни пут и правац, погрешно усмерење читавога света. Уместо да се духовно уздиже ка небу, ка Богу, данашњи светсе мање или више затворио у себе, бар некадашњи хришћански свет је то урадио. Људи су тако организовали свој живот као да им Бог није ни потребан, као да ће, својим привременим уживањем овде на земљи, заменити и надоместити Царство небеско. То се не дешава, на земљи нема раја. Сваки људски живот на земљи завршава се на једнак начин, а болести и заразе, као што је данашња, у још страшнијем облику прате целу људску историју. Данас барем, захваљујући напретку медицине и пожртвовању оних који лече своје ближње, много је мање жртава него што их је некада било. По десетине и стотине милиона некада су односиле разне епидемије и пандемије – куга, колера и друге. Ми имамо – управо у име Христове љубави – дужност да помогнемо данас својим ближњима, да пазимо једни на друге, да упутства и препоруке које нам дају и савремена медицина и државни органи о старању за своје здравље, које је дар љубави Божје, као и за здравље својих ближњих, поштујемо и примењујемо. Ако није нескромно, рећи ћу да управо верници наше Цркве, па и верници других историјских Цркава, понајвећма поштују упутства лекарâ и државних институција. Доказ тога је и овај наш данашњи малобројни молитвени скуп или литургијско сабрање. Али ја ипак изражавам наду и молим се Господу, а уједно и апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима, – сва друга празнична богослужења ћемо некако прилагодити времену ограничења кретања и премештати време њиховог одржавања, – будемо у много већем броју сабрани, истовремено се држећи свих упутстава: довољног растојања, малог броја људи у храму, с тим да већина људи буду ван храма, на прописаној удаљености један од другога… На тај начин наши верници би могли директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да доживе свету Литургију. Понављам и наглашавам, браћо и сестре: Литургија не претпоставља само интелектуално праћење него, пре свега, живо, органско учешће у њој и баш зато се сабирамо у храму. Богу се молимо на сваком месту, то јесте истина, али сва та молитва – лична, саборна, која год, појединачно или у заједницама и групама – никада не може собом заменити свету Литургију, која је врхунски дар Христове љубави Цркви и свету. Надамо се, даље, да ће и сама епидемија почети да попушта, како нас уверавају стручњаци, али да ћемо и ми имати довољно одговорности и зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти да макар тај први дан Васкрса, као највећи и најважнији Празник у читавој литургијској години, прославимо бар нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних дана. Наравно, Господ ће показати – све понајвише зависи од Њега. Ми се надамо да ће кроз нашу искрену веру и искрено покајање за све оно чиме смо љубав Божју презрели, уместо да за њу будемо вечно благодарни, и ово искушење проћи и да ћемо из ове кризе – која је више духовна него физичка – изићи макар мало бољи него што смо били до сада. То важи најпре за нас хришћане, почевши од мене, али важи и за све људе. Нека Господ – Који је свечано, а опет тако скромно и смирено, без помпе, на обичном магарету, ушао у Јерусалим уочи Свога страдања и Васкрсења, у најважнијем тренутку, на врхунцу подвига спасења света и човека – и нама, који ћемо такође скромно и без икакве помпе славити Његово Васкрсење, буде живи личносни Наук, Узор, Извор неугасиве наде и радости за сав наш живот. Дакле, и из таквих околности какве су садашње можемо да извучемо поуку и поруку за програм свог животау времену, а самим тим, ако Бог дâ, и у вечности, у заједници са Њим, са Пресветом Богородицом, са светима из рода нашега, на челу са Светим Савом, и са свима светима, као и у заједници једних са другима. Нека Господ дâ да буде по дару љубави Његове све што нам следи, молитвама светих и у складу са нашом неугасивом надом на љубав Његову! Њему слава и хвала увек и довека! Амин. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј дао је традиционални Васкршњи интервју Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Са првојерархом Српске Цркве разговарала је Мира Лолић-Мочевић, в.д. уредника Телевизије Храм.

Саопштење за јавност Информативне службе Српске Православне Цркве. Поводом нетачних информацијa које су се појавиле у појединим медијима обавештавамо јавност да Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј жали што неће моћи да посети архијереје и верни народ Српске Православне Цркве у Црној Гори јер је раније заказана његова посета Српској Православној Цркви у Сједињеним Америчким Државама. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ

На Празник Сретења Господњег, када се сјећамо догађаја када су праведни Јосиф и Пресвета Богородица Марија донијели Богомладенца Христа на благослов у Јерусалимски Храм Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је у суботу 15. (2) фебруара 2020. године предводио свето евхаристијско Сабрање у манастирском Храму свете великомученице Марине у Манастиру Клисини. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, јеромонах Методије (Крагуљ), духовник Манастира Гомионице, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон. Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Луки које говори о овоме догађају који се збио прије пуних двије хиљаде године, Епископ је изговорио надахнуту бесједу о данашњем Празнику када се човјек сусреће са Богом. Овај Празник нам на видљив начин открива тај богочовјечански сусрет који се одвија свакодневно на Светој Трпези са које се излива благодат Божија и дарује се Тијело Христово кој нас обожује и дарује живот вјечни. По заамвоној молитви извршен је чин благосиљања славског колача и кољива јер се сматра да је данашњи Празник Сретења Господњег био у давно вријеме слава ове свештене Обитељи. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије честитао је архимандриту Василију, настојатељу ове свете Обитељи 15 година настојатељства и руковођења овом светом Обитељи. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Празник када се заједно прослављају тројица великих светитеља и учитеља Цркве Божије Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст – Три јерарха, моливено је прослављен у острошком манастиру у сриједу 12. фебруара 2020. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор о. Дарко Ђого, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Зосима, као и протојереј Радмило Чизмовић пјешивачки парох и јереј Милан Станишић сутивански парох из Епархије будимљанско-никшићке. Бесједећи после прочитаног јеванђеља које говори да је потребно да као хришћани будемо свјетлост свијету, о. Дарко је казао да управо то свједоче животи тројице великих светитеља Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоустог. – Њихови животи стоје у потпуној супротности са духом данашњице. Данас све што хоће да се покаже свијетлим и благословеним, углавном настоји да то учини неким спољашњим сјајем. Данас се чини да нигдје ни у свијету, ни у цркви човјек не може постати свјетлост и свијетлити људима уколико сам не води рачуна да људи виде, да људи чују. Опсједнути смо потребом да добацимо до других људи. Нажалост, то је дух данашњице, дух пропаганде, дух рекламе. Треба да рекламирамо Јеванђеље да би оно било близу људи. Ако погледамо животе света три јерарха, видјећемо да они нису имали потребе за рекламом. Они су чак морали понекад да се склоне од људи, не од прогона, него од славе овога свијета – казао је о. Дарко. Тројица јерарха које данас прослављамо, рекао је о. Дарко, били су велики богослови, оци чија су дјела остала као трајни темељ вјере. – Свети Василије Велики својим тумачењем шест дана стварања, Свети Григорије Богослов који је допунио брата свога који је написао дјело о стварању човјека и Свети Јован Златоуст чија су дјела небројена по количини и таква да је заиста још за живота заслужио да га људи назову Златоустим – нагласио је о. Дарко и подсјетио да је и међу великим оцима било потребе да се усагласе. Вјековима након њиховог представљења због њихове богословске славе људи су нашли разлог за раздор и неслагање, што је Бог касније претворио у данашњи празник, празник јединства цркве, јединства божанских дарова тројице светитеља. И данас се, казао је о. Дарко слично дешава. – И ми смо као Василити, Григорити и Јованити заборавили да најприје припадамо једној Цркви – закључио је о. Дарко и додао да човјек слободан да чини све у славу Божију докле год не шкоди јединству Цркве, које је светиња. Извор: Манастир Острог

У Недељи о митару и фарисеју, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва и појање хора Богословије „Светих Кирила и Методија“ из Призрена, под управом професора Дејана Ристића. Приликом Литургије, Епископ Милутин у свештени чин ђакона рукоположио је досадашњег ипођакона Александра Панића и, упутивши пастирске поуке о значају молитве, покајања и смирења у нашем животу на земљи, о чему говори данашње Свето јеванђеље, позвао верни народ да у што већем броју дође на молебан и литију у знак подршке браћи и сестрама у Црној Гори и на Косову и Метохији. Данас Црква Христова, Црква Светог Саве и Василија Острошког страда у Црној Гори, на Косову и Метохији… Нама овде који живимо у миру остало је да се молимо Богу за њих. Да народ Светог Василија Острошког и Лазара Косовског победи зло које га сналази, да сачува светиње своје. Са нама ће данас са својим дивним гласовима, освећеним Духом Светим, бити призренски богослови, сведоци вере православне, истине Божје. Ићи ће са нама у молитвену литију, а после извести песме у славу Божју и српског народа, рекао је Владика Милутин. Браћо и сестре, вечерас све нас чека Свети Василије Острошки! Немојмо да не дођемо, немојмо да спавамо или гледамо телевизију! Чека нас Свети Василије Острошки, гледа из острошке греде, са висина, да ли ћемо доћи овде. Његове очи ће вечерас бити упрте свугде по Црној Гори, Србији и свугде где Срби чувају веру православну. Како нам рече јуче Митрополит Амфилохије, важно је да се у Ваљеву молимо за њих, јер ту су светитељи новог времена Свети Владика Николај и Ава Јустин Ћелијски – рекао је ваљевски архијереј. У литији ће бити пронете честице моштију неколико светитеља. Не би требало да буде Србина који неће доћи да молитвено и тихо завапи живом Богу да сачува Цркву Божју, коју су утврдили Свети Василије Острошки и велики Његош, Ловћенски Тајновидац. Гледаће нас сви они јесмо ли дорасли њиховом путу и свим светим прецима који су гинули за Свету Цркву, православну, светосавску, закључио је Владика Милутин. Молебан на платоу испред Храма Васкрсења Христовог почиње у 16 часова. Након тога уследиће молитвена литија до Храма Покрова Пресвете Богородице, а потом назад до саборног храма. Посредством видео – бима обратиће се Митрополит Амфилохије, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и проигуман манастира Хиландар архимандрит Методије. У културно – уметничком програму наступиће истакнути драмски уметник Ненад Јездић и призренски богослови. Извор: Епархија ваљевска

„Свједоци смо притиска на нашу Цркву у Црној Гори али смо, хвала Богу, и свједоци буђења вјере у нашем народу. Литије у Црној Гори су Божије дјело и изливање Божије благодати на вјерни народ. Малој Црној Гори Господ је повјерио таланте великих Светиња које морамо да умножимо“-каже отац Сергије (Рекић) сабрат манастира Острог говорећи о томе колики је благослов овакво величанствених моливтвених входова за учеснике, за наше градове, нашу Црну Гору и наше потомство. Звучни запис емисије Отац Сегије је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 33. недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле у којој наша Црква доноси причу о Закхеју. Протосинђел Сергије је, одговарајући на питање наших слушалаца како бити искрени православни хришћанин по духу а не по форми и објашњавајући зашто је потребно долазити у Цркву, казао да смо једино у Цркви на правој адреси за примање благодатних дарова од Господа. Он је тумачио и значење молитве пред Свето причешће и одговарао на бројна питања наших слушалаца. Емисију са Протосинђелом Сергијем (Рекићем) сабратом манастира Острог топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора

У недељу, 02. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Светог Стефана Дечанског у Борову Насељу. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох прве парохије боровонасељске, јереј Синиша Мићановић, парох друге парохије боровонасељске и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим рекао је у својој богонадахнутој беседи да је ”литургијска заједница потврда живота и потврда свих благодатних дарова које је Господ оставио човеку како би живећи по њима стицао небеске врлине и тако задобио венац вечне славе... Када се Христос усели у наше срце целокупно наше тело постаје храм Светога Духа, то је наше назначење у овом животу”. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У молитвеном ходу за одбрану светиња, а против насилно усвојеног тзв. Закона о слободи вјероисповјести у Црној Гори, у четвртак, 23. јануара 2020. Беранци су се окупили, као и претходних вечери, у импозантном броју. Звучни запис беседе Литија, предвођена свештенством и свештеномонаштвом, кренула је од храма Светог Симеона Мироточивог и, на достојанствен, миран, хришћански начин, са црквеним барјацима, иконама, свијећама и пјевањем црквених пјесама, прошла кроз Беране све до манастира Ђурђеви Ступови. Након одслуженог Молебана, којим се вјерници моле Богомајци да им помогне у невољи и не дозволи отимање светиња, сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. „Величанствена је ова ваша борба, борба свих нас заједно који се окупљамо око Престола Божјег, око наших светиња, штитећи завештања наших предака да оно што је Божје, Богу посвећено и Цркви за молитву и службу, да наше светиње које су наши преци, међу њима велики жупан Првослав, посвећивали Богу за своју душу и за вјечно спасење, да могу бити предате било коме другом“, казао је Владика Јоаникије. Он је нагласио да борба против отимања светиња у Црној Гори, свакако, има и правни дио. „Ово је борба за наше претке, за очување њихових завештања, за нас и за наше потомство. Ми ћемо се борити и на подручју права одавде до зелених столица Брисела и Стразбура. Добили смо, већ, велику подршку од људи којима је стало до права и правде, до цивилизацијских вриједности, од свих оних којима је, нарочито, стало до слободе вјере, а слобода вјере је основно човјеково право у које не смије нико да дира. То је очни живац сваког народа, а посебно српског“, казао је Преосвећени Епископ, најављујући обраћање Дамјана Ћулафића, члана Правног савјета Епархије будимљанско-никшићке. Ћулафић је захвалио својим „узорним суграђанима“ на њиховом бројном присуству у сванародном сабору за одбрану светиња на Тројчиндан у Подгорици, те Световасилијевском сабору у Никшићу. „Захваљујући вама и вашем присуству на недавном Световасилијевском сабору у Никшићу, с поносом сам могао рећи како је, у циљу одбране православних светиња, а тиме и у циљу одбране нашег укупног бића, међу онима који су цјеливали мошти Светог Василија Острошког, опет, било највише Беранаца“. „Захваљујући вама се данас у цијелој Црној Гори, и на свим земаљским упоредницима и меридијанима, поручује бесловесним насилницима да православни Срби не дају своје светиње! Историја ће памтити да је једна, бројем мала, али духом врло снажна, православна заједница у престоном граду Епархије будимљанске, у Беранама, заискрила пламен слободе, пламен који се развио у духовни и морални пожар“, навео је Ћулафић, додајући: „Храброшћу и одлучношћу, коју показујете у отпору против погубног и врло лукаво сроченог правног акта, цинично названог „Закон о слободи вјере“, свако од вас је сачувао свој образ свом претку и пружио му достојанство“. Поздрав: „Бог се јави“, којим се, како је казао, православни хришћани поздрављају ових дана, може се тумачити да се Беране, древна Будимља, ваистину јавило Влади и Скупштини Црне Горе с јасном поруком. „Јавило се с поруком да Ђурђеве Ступове, на чијим зидовима су фреске светитеља и у којима столује један од најузорнијих владика свеправославне Цркве Божје, не дамо безбожницима, а посебно не ђаволовим потомцима, распопу и осталим непоменицима!“ „Сматрам, као члан Правног савјета наше Епархије, да имате пуно право да знате да је ваше достојанствено, мирно и молитвено окупљање у литијама и око ове древне светиње, с јасном поруком: „Не дамо светиње!“, основа и правне и сваке друге борбе. У вашем држању је снага Цркве, јер Црква је сабран, сложан и незавађен народ“, поручио је Дамјан Ћулафић. Његове ријечи окупљени народ поздравио је срдачним аплаузом и узвицима: Не дамо светиње. Народ у Беранама, констатовао је Ћулафић, рекао је јасно предлагачу и доносиоцу закона да неће на себе клетву, већ благослов Светог Василија Острошког Чудотворца и благослов свих светих. „Тај благослов је већ са нама. Ваше истрајно присуство је томе најбољи доказ“, закључио је он. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Богојављење са свештенством Свету архијерејску литургију са великим водоосвећењем у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да су небеса отворила док се Господ крштавао у Јордану. Повезана вест: Митрополит Амфилохије са Немањине обале: Властодршци, дођите да се крстите часним крстом и да будете са својим народом! „И открила се најсветија тајна, тајна из које израстају све тајне, тајна из које се изњедрила васиона, сва Божанска творевина, тајна Свете Тројице, тајна Бога љубави Оца и Сина и Духа Светога. И од тога тренутка вјечна Божанска свјетлост је обасјала и Јована Крститеља и ријеку Јордан и свету земљу Палестину. Обасјала је читави свијет“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је та велика тајна остала присутна до данашњег дана и остаће до краја свијета и вијека са нама и међу нама. „То је тајна Божанске љубави, Божанске истине, Божанске доброте, Божанске мудрости… Отада, па до данас и до краја свијета и вијека Бог није неко непознато далеко биће, апстрактно биће философа и мудраца о коме они причају и приповиједају, него је Бог који је са нама Бог Емануил, који је ту са нама и међу нама, присутан у нама као вјечна љубав и као вјечна истина. То је оно што се јавило на овај дан“, објаснио је Владика Амфилохије. Казао је да је кроз Христово крштење свако људско биће призвано да се крсти. „Да доживи да прими у себе ту Божанску, вјечну, светотројичну тајну – да му се јави Господ и Света Тројица да га испуни. Шта је друго света тајна крштења до управа та света тајна која се кроз Христово крштење открива и дарује и нама, свакоме људскоме бићу“, нагласио је он. Најавио је данашње саборно крштење око осамдесет Подгоричана на саставцима Рибнице и Мораче рекавши да ријека Морача тако постаје ријека Јордан. „И та велика и света тајна Бога љубави усељава се у њих, обасјава их изнутра. Примају тај квасац вјечне истине, вјечнога живота“, закључио је Митрополит Амфилохије. Владика Амфилохије је током Литургије рукоположио у ђаконски чин Владимира Милуновића, координатора канцеларије Добротворног фонда Митрополије црногорско – приморске „Човјекољубље“. Након Литургије, Митрополит Амфилохије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је потом раздијељена вјернима. Посебно је поздравио седамдесет православних вјерника из Скадра који данас, на челу са својим свештеницима присутвују овоме сабрању. Осврнуо се кратко и на Владин дискриминаторски антизакон о слободи вјероисповијести и поново позвао властодршце да га повуку. „Дај Боже да ови наши који су на власти од братоубилачког и богоубилачког закона ослободе и себе, и Црну Гору. А и нас, овај народ Божји да ослободе од тог закона. Није циљ ниједне власти на свијету да буде богоубилачка и братоубилачка. Ја се надам посебно ова наша власт да неће то дозволити, него ће тај безбожни закон повући“, поручио је Митрополит Амфилохије. Потом је према Немањиној обали кренула Литија у којој хиљаде вјерника пружају молитвени отпор безакоњу црногорских властодржаца који дискриминишу СПЦ у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У другу недељу пред Божић – Недељу Праотаца, када се обележава и народни празник Материце, Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском Литургијом у манастиру Букову. Узносећи молитве у заједници са братством манастира и верним народом, благосиљањем и преламањем славског колача протосинђел Енох прославио је свој имендан. Владика Иларион честитао је окупљенима празник и у беседи истакао да лепи народни обичаји које негујемо пред Божић почивају на Христовом Јеванђељу: -Ово дрешење и везивање симболично представља оно о чему су говорили и шта су наговештавали старозаветни пророци а то је да је Господ дошао да силом својом одреши људе од греха који наслеђују и чине као слабашна бића али и да их веже љубављу својом за себе. Извор: Инфо-служба СПЦ