Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'којег'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Крстопоклона недеља свечано је прослављена у острошкој светињи. Литургијским сабрањем началствовао је јеромонах Владимир (Палибрк), сабрат острошки уз саслужење јерођакона Романа. Након прочитаних еванђелских чтенија сабране је поучио отац Владимир говорећи о значају активног причешћивања, уз посебан нагласак да у овим тешким данима требамо још усрдније да приступамо светој Чаши и без сумње и страха, јер је причешће лек бесмртности. Видео: Острог ТВ студио
  2. Од свих „лудих“ Руса, овај је дефинитивно најлуђи. Човек за „све“ који је померио границе онога што се зове таленат, жеља и мотивација. За њега сам знао али ми је постао препознатљив тек кад сам погледао филм „Слуга“. Нови руски хит Милоша Биковића. У биоскопској сали један Рус је прокоментарисао када је видео глумца Ивана Охлобистина, речима „ево га поп“. Нисам био сигуран да сам добро чуо, а кроз главу ми је прошла мисао да се ради можда о неком протестантском руском свештенику. Површном претрагом по интернету се за мене отворио поглед у свет човека у којем би желео да боравим неко време. Не због онога што је тај човек у животу урадио, већ због тога, да што год да је желео, он је урадио. И ничега се није кајао. Иван Охлобистин је познати руски глумац. По томе је вероватно најпознатији. Али овај човек је и још много другог. Родио се 1966. у браку 60-годишњех хирурга, хероја из многих ратова (Шпански грађански, Други Светски, Фински, Корејски) и 19-годишње студенткиње. Рођен је у санаторијуму где је његов отац радио и као да је већ то слутило да ће му живот бити веома непредвидив и интересантан. Његова младост је била проткана моторима, алкохолом и тучама. То је било пролазно, а женидба са руском глумицом Оксаном Арбузовом га је потпуно преобратила. До тада је успео да заврши школу за режију и да се наметне као један од младих лидера руске кинематографије. И то углавном као вишеструко награђивани сценариста и глумац. И ако му је свет филма и позоришта основно опредељење и професија, Иван Охлобистин је оставио трага и у политици али и у Цркви, а лична интересовања само додају на комплексности његове личности. Упоредо са филмском каријером, Охлобистин је успео да се бави и водитељским послом, пева, пише књиге, буде политичар, рангирани шахиста, гаји руже, постане мајистор аикидоа и још неких других борилачких вештина… али и да буде православни свештеник и да га прогласе опасним и забрањују улазак у неке земље као и да забране приказивање његових филмова. Интересантан је његов сусрет са патријархом српским Павлом. Охлобистин је снимао филм за серијал „Канон“ о НАТО-рату 1999. Тада се срео и са патријархом Павлом који му је у једном тренутку ставио свештенички орар око главе. Иван се тргао и рекао да он није свештеник, на шта му је патријарх рекао „Знам ја ко јесте а ко није свештеник“. И заиста веома брзо након тога, Иван Охлобистин је рукоположен за свештеника Руске Православне Цркве. У чину јереја је био око десет година, паралелно пишући сценарија и настављајући да глуми, само много мање, а у то време је објавио и књигу из области научне фантастике. Свету филма се вратио у потпуности 2010. године, када је на сопствени захтев из личних разлога тражио отпуст из свештеничке службе, што му је патријарх руски Кирил и одобрио. И сама његова свештеничка служба је била трн у оку многима, јер је био позната личност. Прави разлог лежи по његовим речима у немогућности да се прехрани од свештеничке плате, обзиром да је стекао велику породицу. У браку је добио шесторо деце. Два сина и четири ћерке. Убрзо након напуштања свештеничке службе постао је веома активан у политичком животу. Убеђени је монархиста, а био је и председнички кандидат, када је представио свој програм који је изазвао много полемика. Учествовао је и у раду еколошког покрета, а његове изјаве (још као свештеника) како „гејеве треба спалити у пећи“ или подршка отцепљеном региону Донбас, направила је од њега државног непријатеља у неким балтичким републикама, а у Украјини и лице које се терети за тероризам. Охлобистин је на сопствени захтев добио од председника републике Донбас лично, и држављанство. Активни је члан удружења ловаца и риболоваца, а и велики заговорник и лидер званичне групе која се залаже за слободу ношења малог оружја (револвери и пиштољи). Од председника Путина, добио је 2001. званично признање због заслуга за отаџбину. Сам је признао да није сигуран због чега је конкретно добио то признање, јер је у том тренутку био актуелан са више ауторских пројеката, од којих је најважнији био о житијима Светих као и о рату у Србији. Тренутно се у Русији приказује ријалити програм о његовој породици. Нама су познати његови филмови Цар, Јереј-Сан, и Слуга. Углавном је као глумац оживотворавао ликове негативаца. Да је урадио само половину од овога што сам набројао, а нисам све ни навео, било би довољно за цео живот просечног човека, а од Охлобистина верујем да ћемо још толико новог доживети. Необични људи су по правили контраверзни али и веома интересантни. Храбри и вредни. Они који показују да је рад нешто што доноси резултат и да без обзира на предиспозиције или не, све је могуће. Владан Ракановић за Чудо Иван Охлобистин руски глумац и свештеник за којег је сусрет са патријархом српским Павлом био пресудан | Čudo WWW.CUDO.RS
  3. У оквиру прославе епархијске славе – Сретења Господњег, у Гостопримници је у навечерје празника, 14. фебруара 2020, после празничног бденија, приређено књижевно вече – промоција књиге: „Патријарх Павле – Светац којег смо познавали“ аутора Ђорђа Рандеља, новосадског новинара, публицисте и књижевника. Намера аутора ове књиге била је да српском народу приближи личност Патријарха Павла, духовног вође који је оставио неизбрисив траг у историји Српске православне цркве. Рандељ је имао прилику да проводи време са блаженопочившим патријархом још у периоду док је био владика рашко–призренски када му је био пратилац и саговорник али и лични шофер на територији Косова и Метохије. Аутор је касније био редован гост Патријарха Павла у Патријаршији и своје доживљаје са тих сусрета нам описује у књизи. Поред аутора о књизи и о патријарху Павлу говорили су и сценариста Јован Марковић и новинар и публициста Владимир Станковић. Окупљене је поздравио и Епископ тимочки г. Иларион који је подсетио на два догађаја када је Патријарх Павле боравио у Епархији тимочкој и изразио благодарност што је као млади игуман имао прилике да буде у његовом друштву. Сви заинтересовани моћи ће да купе књигу у црквеној продавници у порти Саборног храма у Зајечару. Извор: Епархија тимочка
  4. Овим би се могао описати дан - субота, 7. септембар 2019. године, и догађај у Старом Броду на Дрини. Оно што би сакривено од нас и од историје Бог на чудесан начин објави и оно што за људе бјеше немогуће Бог благослови да буде. После 77 година таворења у дубинама ријеке Дрине мученици старобродски пострадали 1942. године прославише се на најсвечанији начин. После 77 година дођоше им у посјету и на поклоњење епископи, свештеници, народни представници, умјетници, глумци и вјерни народ Божји. Дођоше сви као Црква Божја да им се поклоне, да се са њима молитвено сједине, да их осјете у свим њиховим патњама и мукама, и да виде оно што су у скорије вријеме слушали да се у Старом Броду на Дрини гради и подиже спомен-музеј мученицима који 1942. године бише побијени, масакрирани и у хладну Дрину бачени, а живи у Дрину сатјерани од стране хрватско-муслиманских усташа. Дођоше да посјете оне који императивно од комуниста бише заборављени и избрисани из нашег памћења и сјећања. Дана 7. септембра 2019. године они добише право јавности и историјског свједочења. Спомен-музеј са изливеним статуама свједочи сву трагедију и агонију догађаја из марта 1942. године. Овом уистину великом дану и историјском догађају предходили су догађаји и радње у 2017. години. Наиме, у касну јесен 2017. године Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, посетио је Стари Брод. Са њим је између осталих био и г. Новица Мотика, архитекта из Зворника. Размишљало се и разговарало о изградњи спомен-музеја који је већ био почет од се гради. Крајем 2017. и почетком 2018. године ''пало'' је идејно рјешење које је током 2018. године разрађивано и добило своје коначно рјешење од архитекте Новице Мотике. У међувремено јавила су се два велика човјека који су изказали велику љубав и добру вољу да подрже идеју изградње спомен-музеја старобродским мученицима. Били су то г. Спасоје Албијанић из Бијељине и г. Миодраг Давидовић из Никшића. Њиховом добротом и ревношћу, као и ревношћу протојереја-ставрофора Драгана Вукотића и самог архитекте Новице Мотике, реализована је велика идеја да се на обали ријеке Дрине у Старом Броду подигне уистину импозантан спомен-музеј. Молитвама и благословом Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Преосвећене господе Епископа банатског Никанора, британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја спомен-музеј је благословљен и освештан. Освећењу су између осталих присуствовали предсједник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, предсједник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништав Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, министар унутрашњох послова г. Драган Лукач, министар рада и борачко-инвалидске заштите г. Душко Милуновић, министар здравства и социјалне заштите г. Ален Шеранић и други. Мноштву присутних обратили су се Митрополит дабробосански Хризостом, протојереј-ставрофор Драган Вукотић, г. Спасоје Албијанић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик и председник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, која је адекватним одликовањем одликовала протојереја-ставрофора Драгана Вукотића, г. Миодрага Давидовића, г. Спасоја Албијанића и арх. Новицу Мотику. У наставку је изведен упечатљив кулурно-уметнички програм у режији глумице Иване Жигон. У свом обраћању Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом је казао: -Браћо и сестре, народе Божји, помаже Бог! Наш велики пјесник стојећи на обали Јонског мора тик изнад Плаве гробнице заповједнички узвикну и рече: Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опјело гордо држим у доба језе ноћне над овом светом водом! Он, велики Милутин Бојић, пјесник најтананијих емоција бола и туге, пошто одслужи опјело изнад плаве гробнице, објасни свјетским бродарима зашто да зауставе њихове галије и зашто да газе тихим ходом, па рече: Ту на дну, гдје шкољке сан уморан хвата, и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Стојећи данас овдје на обали ријеке Дрине и пред Вама дрхтим и страх ме обузима на помисао да вас попут великог пјесника подсјетим да овдје, поред нас, у дубинама ове хладне Дрине лежи гробље невиних, леже наши мученички преци, старци и старице, жене и дјевојке, дјеца и нејач! Смијем ли да Вас позовем да мирно станемо и помолимо се за њих које хладни валови ове ријеке покривају већ 77 година и да им отпјевамо: Вјечнаја памјат! Све данас што чинимо је посебно опјело за њих који нас 77 година чекаше да дођемо, да их обиђемо и помен им учинимо. Страх ме је да неком сувишном ријечју не пореметим њихов мир и покој - њих које немирници овога свјета овдје побише, масакрираше и у хладну воду бацише, као и оних, који да би се заштитили од безчашћа сами се у њу бацише. Подсјетимо се да је те давне 1942. године ова хладна ријека постала ''храм тајанства и гробница тужна'' више од 5500 невиних Срба сарајевско-романијске регије и шире. Овај злочин геноцида над српским народом, којег починише хрватско-мусламанске усташе предвођене Јуром Францетићем, остаде забрањено сакривен и прикривен од очију историјске јавности пуних 50 и више година. У име лажног југословенског братства и јединства није се смјело јавно говорити о злочину на Старом Броду. Кришом се шапутало да дуварови не чују о старадњу на Старом Броду. Ево дође дан и година, и даде Бог слободу да их се не само сјетимо, о њима говоримо и пишемо, већ и да им спомен-музеј подигнемо и отворимо! Ово је велики дан! Ово је историјски догађај који ће остати записан у историји наше Цркве и нашег народа. Зато заблагодаримо Богу за све и сва, а данас и за овај велики дар и дан да смо данас овдје сабрани у име наших невиних мученика и страдалника, у име љубави и доброте која се овдје чудесно пројавила, у име принесене жртве. Све што овдје видимо је чудесна жртва Господу, жртва коју принесоше неколицима наше браће. Зато нека Господ данас све нас благослови, а прије свега оне који се највише потрудише око наших мученика. Прије свих нека Господ благослови сваким добром нашег оца проту Драгана Вукотића који неуморно са људима добре воље ради на подизању културе сјећања и помињања невиних мученика као и на изградњи овог меморијалног комплекса на Старом Броду; нашег г. Новицу Мотику, архитекту из Зворника, који је својим пројектом и свеукупним залагањем око изградње и уређења овог спомен-музеја заслужио највише поштовање и благодарност; нашу браћу и српску господу Спасоја Алибијанића из Бијељине и Миодрага Давидовића из Никшића, који из чисте љубави и пијетета према невиним жртвама подигоше овај спомен-музеј староброским жртвама 1942. године. Њихов сусрет са Старим Бродом на Дрини и доживљај парастоса и комеморације 2018. године био је толико јак и упечатљив да су одлучили да ово дјело подигну у славу Божју, а у спомен свих невиних српских жртава. У име свих нас овдје присутних и у име свих невино побијених старобродских жртава 1942. године, у своје лично име и у име Митрополије дабробосанске велико хвала нашој браћи Спасоју Албијанићу, Миодрагу Давидовићу, Новици Мотики и оцу Драгану Вукотићу. Наша света Црква ће ваш труд, ваш примјер, рад и прилог наградити адекватним одликовањима. Нека Господ прими овај ваш принос, нека га благослове Свети мученици старобродски. Поздрављамо и све вас, браћо и сестре, ваше екселенције и господо и захваљујемо вам на вашем доласку и изказаном поштовању према старобродским мученицима. Извор: Инфо служба СПЦ
  5. О првом сусрету са манастиром Високи Дечани, о доласку у манастир, литургијском животу и искушењима кроз која је ова светиња заједно са српским народом прошла у последњих двадесет година, као и о најновијим изјавама појединих српских политичара везаним за решење коначног статуса Косова и Метохије, тзв. разграничењу и сл. Разговарали смо са архимандритом Савом Јањићем, игуманом манастира Високи Дечани. Помаже Бог оче Саво. Ево смо у великој светињи манастиру Високи Дечани, управо се завршила Света литургија, Ви сте служили са оцима који су овде у манастиру. Можете ли да нам испричате како изгледа живот у овом манастиру и како је изгледао Ваш први сусрет са овом светињом? У Дечанима некако све бива кроз Литургију, јер читав манастир функционише, живи тим неким литургијским ритмом, који из дана у дан, чини да је сваки дан посебан, а опет сваки дан је као вечност. И тако то траје вековима, већ ево 700 година како манастир постоји, кад погледамо на његову историју. И мој први сусрет са овим манастиром био је давне 1987.године, када сам долазио овде за Светога Краља Стефана Дечанског, са умировљеним епископом захумско-херцеговачким Атанасијем, који нас је тада окупљао у Београду као студенте. Ја сам са њим и још неким другим студентима с факултета дошао овде у Дечане, то је било за Св Краља и остало ми је то у дубоком сећању и то бденије и та литургија, и тај контакт са овом светињом. Посебно овај дечански полијелеј. Сећам се покојног оца Варнаве који је достојанствено са мандијом палио свеће и вртио полијелеј. То су нека сећања прва која ме везују за Дечане и врло брзо после тога уследио је и мој долазак у манастир Црну Реку, већ 1989.године када сам се прикључио црноречком братству. Тамо сам замонашен 1991. године, а већ 1992, пошто је тадашњи игуман постао владика рашко-призренски онда смо дошли у Дечане нас неколико. Владика Теодосије, наш садашњи владика, а тадашњи први игуман обновљеног братства и још неколико нас, међу њима и отац Стефан, сада игуман манастира Зочиште. Чини ми се да је тај дан био јуче, јер управо сваки дан овде бива са литургијом. Почиње молитвом и завршава са молитвом и некако тај ритам Литургије је као откуцај срца који све оно што радимо и све оно што живимо држи у том једном поретку. И зато је то време, када погледам колико већ година има од 1992.у марту када сам дошао овде, до данас чини ми се као да је то све један дан, а истовремено је јако много времена прошло. Прошло је много дивних, радосних тренутака који су остали као нека сећања која с времена на време изађу у свест и тако… Ал опет, све се то спаја у велику радост, у благодарност пре свега Светоме Краљу, који нас је овде примио, прихватио, који нас држи, који је истински домаћин ове куће, који је заиста краљ који царује овде, како каже владика Амфилохије, а ми смо ту, само око њега да се нађемо, да ослушнемо ту вољу Божју која се пројављује Његовим молитвама, молитвама Светога Краља и благословом овога светога места и да живимо по тој вољи Божјој чинећи што до нас стоји препуштајући све остало Господу. И то је највећа мудрост Божја, да чинимо што до нас стоји и колико ми можемо у оквиру онога чему смо позвани оних таланата које нам је Бог дао, а да коначно резултате препустимо Господу и са вером и надом у Господа, да ће Господ све урадити и уредити како је најбоље. Иако ми то често не можемо да замислимо, често бисмо ми одредили како нешто треба да изгледа и како би нешто требало да буде, али ми не можемо никада да видимо целу слику, једино је Бог тај који даје пуноћу смисла свему. И то је заправо највећа мудрост духовног живота, то је суштина духовног живота и монашког и живота у свету, и то је извор радости, јер сва забринутост, све зебње, сви страхови нерасположења, долазе од тога што стално мислимо много више смо могли урадити, много више од нас зависи, или нешто што је Бог дао није оно што смо ми очекивали, а заправо је увек све што долази, оно што је неком по чудесном Божјем промислу најбоље у том тренутку и усмерено ка нашем вечном спасењу. Јер једино кад гледамо из те перспективе вечнога живота можемо да видимо смисао овога живота. Иначе овај живот са свим својим страдањима, патњама, (доста смо тога видели на Косову и Метохији) људски гледано тешко да има некаквог смисла. Али то је тајна крста. Јер крст сам по себи нема никаквог смисла, крст једино у светлу васкрсења добија свој смисао као овај наш расцветали крст на уласку у дечански манастир. И тако смо од 1992. године полако устројавали живот Божјом благодаћу са игуманом, сада владиком Теодосијем, долазила су и братија и то је било време великог ентузијазма и прегнућа, труда и радости, али видели смо да се спрема једна олуја, која је коначно дошла са оружаним сукобом, већ са албанским екстремистима 1998. године и 1999, посебно рат и све што се издешавало и све нас је то јако дубоко потресло. Ни у једном тренутку нисмо губили наду да Господ држи ову светињу, јер Дечани сијају већ 700 година, то је једна упаљена свећа коју је упалио Свети Краљ и која има једну мисију да осветљава пут у овоме мраку у овом лавиринту светских збивања и указује пут нашем народу православном српском шта смо били, шта јесмо и где треба да идемо. И то је заправо мисија овога места. Да буде место утехе, место љубави, место радости, место где ћемо се окупљати око Свете чаше на Светој литургији и подсећати да је ово тек само предворје и улазак у Царство Божје, пуноћу, коју ћемо, ако Бог да сви да доживимо и живимо у тој радости вечној, а коју већ и сада осећамо. И сваки пут када завршимо Свету литургију осећамо заиста једну велику радост и благослов Божји да сви проблеми овога света просто нестану, барем на тренутак нестану, изађу из наше свести јер већа је та радост. Ратна дешавања на Косову и Метохији нису заобишла манастир Дечане. Кроз шта је све манастир прошао а с њим и братство манастира које је било у њему? У том времену рата доста смо видели страдање невиних људи, најпре смо примили српске избеглице, било је после и албанских избеглица, имали смо и Роме. Ми смо све људе гледали као Божје сви су створени са ликом Божјим и сви су деца Божја. Колико ће ко то да оствари то је тајна Божја ми не можемо да улазимо у то, али наше је сваког човека видимо као икону Божју и посебно кад неко страда да укажемо помоћ, да укажемо саосећање са надом да ће то на неки начин пробудимо у тим људима свест о Богу који нас толико воли који је дошао и пострадао нас ради. Али јако је било тешко видети велико исељавање нашег народа, којег ни пре рата није било много, али тада смо видели да је јако много људи отишло, то су били тешки дани, нарочито то лето 1999. године, када се и љуљало кандило пред фреском Пресвете Богородице у припрати нашег храма. Да ли је то Пресвета Богородица нешто поручивала братији, зашто баш кандило пред том фреском? То је заиста чудесан догађај, који је обележио те месеце био, то је трајало отприлике око месец и по дана, два месеца, иако кад принесемо свећу обичну поред кандила, пламен се не покреће, није била промаја, већ нека чудесна невидљива сила Божја је покретала то кандило. Као да нас је Пресвета Богородица стално подсећала да треба да се молимо, да треба поуздање и сву наду препустимо Богу и њеним молитвама, да нас она није оставила и тај чудесан догађај је остао дубоко утиснут у наша сећања и подстакао нас је тада посебно и на молитву. Јер та фреска Пресвете Богородице је Богородица са свитком у коме је Њена молитва за људски род и у коме се Пресвета Богородица моли Христу ,,Прими мољење Мајке своје Господе“. Пита је: ,,Шта хоћеш мајко?“,,Хоћу грешним покајање и спасење!“, ,,Не кају се!“ А она опет умољава Господа и Он на крају каже ,,У Твоје руке предајем њих, Мајко!“. И она Њему ,,Благодарим Теби Логосе!“. То је неизмерна љубав Божја која се пројављује кроз молитву Богородице. То су били почеци страдања у најновијој историји манастира, а како се живи данас, двадесет година после? То су били тренуци ужасног страдања које смо ми бележили, и писали о томе и сведочили и у сусрету са међународним представницима, новинарима и на оном тадашњем сајту, али истовремено смо опет опстајавали у молитви и чврстој вери да ће Бог сачувати светињу и хвала Богу, манастир је стављен под заштиту и некако је Бог зауставио да не оде сав наш народ и сачувао се тај остатак. Али живимо у једном тешком времену већ је двадесет година од кад је завршен рат и видимо да ситуација и даље није стабилна, ни мирна, видимо да доста проблема постоји безбедносних, чести су напади на људе и на куће, онемогућавање људима да дођу, да се врате, иако су се неки вратили. Манастир Дечани помаже породицама које су опстале и које се враћају? Манастир стално помаже. Имамо и хуманитарну активност, развили смо и са нашим италијанским пријатељима ,,Амићи ди Дечани“ активност, исто тако преко нашег сабрата оца Бенедикта који је са Сицилије, имамо и оца Нектарија из Америике, који води хуманитарну организацију манастира Дечани, која већ преко двадесет година помаже. Такође и бројне друге организације у којима се окупљају људи као нпр. Арно Гујон са његовом ,,Солидарите Косово“ итд. који је дубоко везан за Косово. Људи који су осетили духовну снагу овог места и поруку Светога Краља да ту љубав треба да пројаве и бригом, пажњом за друге. Да чинимо колико до нас стоји, али увек препуштајући Богу да буде Његова воља, да буде како Он хоће и да нас све уведе у своју радост. То је наш коначни циљ јер све на овој земљи је пролазно и ништа не може да буде вечно, јер све иде у сталном кретању ка Господу, ка пуноћи постајања које ће и једино у Христу бити. Оче, већ је двадесет година како око манастира нема српског живља које га је окруживало, али са друге стране су за ово време у манастир долазиле допломате, али и све више долазе наши људи расејани на све стране. Срби из свих делова света долазе у манастир и на неки начин овде црпе енергију. Да ли је можда све ово што се издешавало помогло људима да схвате шта је манастир Високи Дечани за све нас? Заиста, као и у свакој несрећи Бог пројави неке чудесне своје промисли и обично мислимо нешто је велика трагедија и све се руши, ал опет с друге стране на чудесан начин Бог нешто друго гради. Тако ево нпр. не само да се и манастир и материјално изградио, поправили смо објекте и саградили нове и сакупила се нова братија, имамо четири искушеника млада… обнавља Свети Краљ, него исто тако Бог привлачи овде људе из разних крајева. Нажалост, немамо наших Дечанаца овде, осим њих троје који живе у Дечанима и који су успели на неки начин да се врате и да нађу неко своје место. Јако су тешки услови и све то, али ето они имају неку своју жељу посебну и остају и опстају, али немамо породице које су се вратиле у овај крај и нема практично села, осим у околини Пећи где је било мало више повратка захваљујући заштити КФОР-а која је пружена у кључним моментима, да се врати. Наравно ту је село Гораждевац и доле јужније Ораховац и Велика Хоча који су остали наше стално упориште, где је наш народ остао. Сада Манастир Дечани, заиста има једну мисијску улогу према нашим људима, поклоницима, који долазе из различитих крајева Србије, Црне Горе, Републике Српске, Босне и Херцеговине, Федерације, наше православне вернике, Србе, који долазе из разних земаља света. Практично, врло често на литургијама имамо те поклоничке групе и много више верника него што смо икада раније у мирном периоду имали људе који су долазили, што је помало апсурдно. Некада буде и по два аутобуса гостију и поклоника који дођу. То су људи који осећају да доласком на Косово и Метохију, црпе ту духовну снагу, ту енергију љубави која просто исијава из кивота наших светитеља из гробова светих архиепископа, Светога Јоаникија у Девичу, Светих Врача у манастиру Зочиште и других светих места. Читава косовско-метохијска земља је једно велико светилиште и заиста, недавно сам говорио и помињао како је цело Косово и Метохија један велики жртвеник Господњи на коме се приноси хлеб и вино, пошто је Косово у знаку хлеба и пшенице, Метохија у знаку вина и грожђа. Онда на неки начин је Косово и Метохија један велики жртвеник где приносимо дарове и добијамо благодат, добијамо снагу. У томе је велики значај Косова и Метохије за људе који можда нису ни чули и били раније, али осећају. И не само они, него имамо пуно и странаца који долазе из целога света и који осећају посебну духовну снагу. Да ли људи долазе због дечанске цркве, њене лепоте, јединственог изгледа или је ту још нешто што их доводи? Дечанска црква је лепа и величанствена, али у свету је много већих грађевина и величанственијих грађевина по многим аспектима другим, али људи овде осећају нешто посебно, то је управо та благодат Божја која просто излази и зрачи као енергија из кивота Светога Краља. Свети Краљ је духовна електрана која стално зрачи том благодаћу Божјом, која уноси мир помисли, радост, наду, веру и то људе испуњава, и сад то доживљавају различито неки људи. Они који траже радост, утеху, они се враћају са радошћу и утехом. На жалост, има и оних који то не доживљавају. Има оних који ту светлост, која исијава из Дечана, доживљавају као сметњу, виде као неку опасност, као огањ који пржи. Тако да је манастир и нападан од стране несрећних људи Албанаца који не знају шта раде, који живе у околини, који су четри пута нападали манастир оружано до сада, од завршетка рата до данас и на жалост, има још људи који имају лоша осећања и лоше намере. А има ли међу нашим друговерима комшијама и оних који нису непријатељски расположени? Дубоко верујем да и међу самим Албанцима има јако много људи које везује једно посебно духовно искуство са манастиром, иако многи не смеју из страха од других да пројаве и да јавно покажу али с времена на време можемо да препознамо, да видимо када појединачно дођу. Доста људи се обратило, крстило венчало, покајало, променило свој живот …тако да Дечани настављају своју мисију. То је место које узводи људе ка небу а истовремено и спушта небо ка земљи. И то је та тајна Богочовека Христа који је сам Бог предвечни. Он је постао човек да би човека уздигао у достојанство божанско и учинио нас синовима Божјим по благодати. Када је Стефан Дечански подигао манастир поклонио му је велика имања о којима имамо податке у Повељама и тапијама. Каква је данас ситуација са манастирском земљом, шта ви можете да обрађујете и који су проблеми са којима се сусрећете? Манастир је имао велика имања у 14. веку када је основан и постоје, на основу Дечанске повеље, одређене реконструкције које су рађене на мапама и које показују прилично велике просторе, не само у овом делу Косова и Метохије него и на просторима северне Албаније па чак и око Скадарског језера, око Плава и Гусиња. То је било једно велико властелинство које је Свети Краљ обезбедио да би одржавао манастир и његову мисију. Манастир је истовремено поред духовне активности имао и болницу где је било лечење и неговање болесника и разне добротворне активности. Манастир је био духовни центар, као и други велики манастири на овом простору. Зато се овај простор и зове Метохија по тим манастирским имањима других великих манастира. Међутим, после Другог светског рата, тачније 1946. године 700 хектара је тзв. аграрном реформом одузето од манастира. И то је била једна од највећих крађа манастирске имовине у целој историји. Занимљиво и у турско време манастир је имао земљу, монаси нису могли да је обрађују, али су давали одређеним породицама албанским да раде, а за узврат они су чували манастир. Али помиње се, имамо доста докумената османских, који показују да је манастиру ипак признавана имовина. Након те 1946. године имамо ситуацију да је манастиру остало двадесетак хектара око манастира и пет хектара у Великој Хочи. И онда смо успели да вратимо још 24 хектара земље око манастира, борову шуму коју су по предању посадили монаси и ово поље овде, где је после рата направљена пчеларска задруга, која је после престала да постоји. И ми смо 16 година били на судском спору на свим инстанцама косовских судова, све до тзв. Врховног суда Косова, па до Уставног који је на крају пресудио у нашу корист 2016. године. Међутим, та одлука никад није испуњена, нити је ико одговарао због неиспуњавања те одлуке и то само показује један степен безакоња и одсуства владавине права. Да један овакав манастир који је потпуно законски од једног суда који функционише по принципима косовског правосуђа, овог новог васпостављеног, не може да добије своја право и не може да огради тај део свога имања, иако земљу, хвала Богу користимо, захваљујући подршци међународној који су од почетка показивали велико разумевање за наше потребе. Тако да манастир, хвала Богу, обрађује ту земљу, имамо наше имање пољопривредне активности разне и воћњаке, сејемо пшеницу, кукуруз и то се с времена на време мења, како шта сејемо. Такође држимо и стоку: тридесетак грла крава, сто педесет оваца, исто толико негде и коза. То је једно велико имање и производимо сир и разне млечне производе за потребе манастира, многима и дајемо као помоћ и дар, али исто тако и продајемо у манастирској продавници. Истовремено радимо и виноград у Великој Хочи где је отац Кирило који одржава наш метох Светога Јована и нашу виницу у Великој Хочи, где су монаси вековима били присутни, остали су само дечански сада. И надамо се да ћемо и ове године успешно обрати виноград, да ћемо имати добро вино. Спремамо и ракију, ликере разне, воћне, тако да гледамо да и ми колико је могуће својим рукама и уз помоћ људи који нам помажу, и који су плаћени и којима обезбеђујемо запослење урадимо колико до нас стоји, да манастирска земља не остане необрађена, неискоришћена, да врт који нам је Бог подарио држимо уредним и пристојним, да буде на охрабрење и другим људима, да они раде колико могу и да убирамо те плодове рада руку својих. Манастир у последње време има проблем са изградњом магистралног пута који нарушава живот манастира. Ви сте се и томе супротставили, да ли ће да граде тај пут ка Црној Гори или је то стало? Реч је о једном локалном путу који води од Дечана града до једне старе хидроцентрале која је обновљена, неких 12 км крај Дечанске бистрице. И тај пут као локални пут никада није био проблем. Чак смо се сложили са општином да се среди сам приступни пут манастиру због поклоника, посетиоца манастира и туриста. Међутим, појавила се идеја 2014 / 2015.године да се гради том деоницом пут, и направи један међународни пут ка Црној Гори којим би пролазио и тешки саобраћај и којим би био много већи промет. С друге стране, знамо да су на основу тзв. Ахтисаријевог плана који су косовске привремене институције одлучиле по савету међународне заједнице да примењују, формиране 2008. заштићене зоне. Дечанска заштићена зона је једна од највећих и обухвата шесто и нешто хектара, простор око манастира као најужу зону, али и простор између брда, и то је зона у којој су забрањене све активности које могу да наруше изглед и лепоту природе и мир који је јако важан овог целог амбијента. Говоримо и о природној и културној баштини јер је важно и једно и друго, и градња таквог пута је и по косовским законима забрањена. Она није предмет око кога можемо да се договарамо. Никада за нас није био проблем локални пут, али пут који се продужује према Црној Гори, пут којим ће пролазити тешки саобраћај је неприхватљиво и зато је 2015. године тадашња самопроглашена Косовска влада донела одлуку да се гради заобилазни пут. Ми смо мислили да је то решење, направљено је пар километара с оне стране брда, међутим, већ од ове године видели смо напор да се гради пут у близини манастира и ми смо се томе супротставили. Имамо међународну подршку и почетком августа били су амбасадори Европске уније који су дали јасну поруку да је пролазак таквог пута неприхватљив, незаконит. Није зато што манастир тера неки инат или не жели да општина напредује, већ једноставно мора да се испоштује закон и да се пут гради заобилазницом како је било планирано 2015. године. Тренутно седи на томе и видеће се како ће то бити. На Косову имамо много добрих закона који су донешени и који треба да заштите и нашу баштину и интересе невећинског становништва, посебно Срба, чак и Закон о поштовању оба језика. Видимо како се то не примењује, видимо како су многи српски натписи прецртани, како се не поштује имовина српска, па чак ни великих манастира као што су Дечани и видимо како је велики пут између закона и испуњавања тог закона. Оче, последњих месеци су се интезивирали напори да се дође до ,, решења коначног статуса Косова“ и најављује се решење тзв. разграничењем. Ми који живимо ,, јужно од Ибра“ иако не разумемо у потпуности шта се под тим разграничењем подразумева забринути смо и уплашени од последица такве одлуке. Шта Ви, као игуман велике светиње и неко ко живи на Косову и Метохији мислите о томе? Ми смо и као манастир и као Црква још и пре рата и за време рата и после рата били за дијалог, јер су Косово и Метохија простор где треба да живе и Срби и Албанци и сви људи који овде живе. Правни документ који је на међународном нивоу од свих прихваћен и који регулише питање Косова и Метохије јесте Резолуција 1244 који неки омаловажавају. Међутим, видимо да неке од најважнијих земаља света подсећају да је то документ на основу кога треба тражити даља решења. Нажалост, један дијалог који је почео у Бриселу под окриљем Европске уније још 2012. године, постепено је од техничког дијалога, који је требало да реши нека техничка питања, како да се живи у овим условима, како да људи лакше путују, како да се реши питање диплома и неких других практичних питања, с временом се претворило у дијалог о статусу и сматрамо да је то нешто што није од почетка одобрено ни од стране скупштине Србије, нит је у складу са Резолуцијом 1244. Тај разговор је отишао на другу страну, а не у правцу суштинских питања, а то су питања повратка, слободе, питања поштовања закона (имамо много Срба који не могу да се врате на КиМ, не могу да дођу у посед своје имовине). О томе се престало разговарати и негде од 2016. године почело је да се прича о плану поделе, који се назива неким разграничењем. Технички гледано, пошто је ово простор који је де јуре по закону и резолуцији 1244 територија Републике Србије (иако у овом тренутку имамо самопроглашену државу Косово) ми заправо имамо поделу територије Србије између Срба и Албанаца, што је апсолутно супротно и Уставу Србије и вољи већине народа у нашој земљи. То би био јединствен чин у историји нашега народа, али морам да кажем и новијој историји уопште, да је било која земља свесно спремна да се одрекне дела своје територије и чак дела на коме живе десетине хиљада њених грађана и још додатно да им уступи неке просторе централне Србије, око Прешева, Бујановца што је заиста без икаквог преседана. И ми смо као Црква дигли глас и Св. Архијерејски сабор је још у мају месецу, будући свестан таквих планова, заузео чврст и јасан став, не само било која врста признавања као независне државе, него и свака врста поделе која треба да у завршници доведе опет до признања оног што остане као независне косовске државе. То је неприхватљиво. Али с друге стране многи Вас осуђују, осуђују нашу Цркву, говорећи да Црква не треба да се меша у политику? За нас то није мешање у политику. Политика је нешто што треба да регулише живот на основу закона и устава итд, али ово је процес који је кренуо противно Уставу Србије, противно законима који постоје, противно и међународном поретку УН-а који је заснован на Резолуцији 1244. Реч је о једном безаконом процесу, у који су, нажалост, ушли неки високи представници Србије, без мандата да то раде, јер им тај мандат није дао ни народ, немају ни пред историјом, ни пред Богом мандат да преговарају о таквим решењима која могу да директно угрозе и доведу до исељавања нашег народа који живи јужно од реке Ибра. Косово и Метохија је покрајина Србије и тако је Србија третира и види и тако је види и већина људи на свету и неке од највећих земаља на свету, које стално подсећају на значај Резолуције 1244. Ми никада не гледамо север одвојено од југа или југ одвојено од севера, зато што Срби на Косову и Метохији деле, иако живе у различитим околностима, једну јединствену судбину. Веома је важно да останемо јединствени, повезани, јер нити југ може без севера где се налази наш универзитет и наша једина регионална болница и многе институције, а опет на југу Косова, јужно од реке Ибра, налазе се наше највеће светиње, ту је и највећи број српског становништва на Косову и Метохији, најмање седамдесет, ако не и више хиљада људи. Сама чињеница да је у Грачаници у први разред основне школе уписано 280 деце, а у Митровици северној 180, показује да број Срба јужно од Ибра уопште није мали и шта више, да имамо у неким деловима као што је Косовско Поморавље, и већи природни прираштај него што је просечно на територији уже Србије где је стандард бољи и где људи тврде да се живи боље, а опет видимо да има мање природног прираштаја. Зато је Црква осетила потребу, зато је владика Теодосије, пре свега као први који је одговоран, као наш пастир, као Епископ рашко-призренски подигао глас, крајем јула месеца ове године, у којем је изразио озбиљну забринутост због приче о подели и апеловао на представнике власти у Београду и на међународне представнике, да не иду у том правцу јер су могуће несагледиве последице. Посебно уколико би се то десило у некој врсти инцидента, који је по много чему што смо сазнали био припреман, на жалост, управо као начин да се на жртви једној, тобожњем спонтаном развоју догађаја, изврши размена становништва. И ми смо врло оштро иступили у том смислу и наш глас се чуо. Колико смо ми допринели да се ти планови поремете не знамо тачно, али се искрено надамо да такве идеје неће преовладати, јер све више је људи који сматрају колико би такав развој догађаја био штетан не само за Србе који живе на Косову и Метохији, него за све и који би један процес нормализације живота који треба да почива, пре свега, на закону, на поштовању свих грађана без обзира на нацију и веру, на повратку, на омогућавању нормалном приступу имовини, а пре свега и на међународним повељама кључним , на основу којих више земаља света, па чак и пет европских земаља, не признаје Косово као суверену, самосталну земљу почива. Једноставно, ми не можемо допустити да се ствари развијају у том правцу и зато користимо сваку прилику да и пред међународним представницима , али и у домаћој јавности, без обзира на бруталне нападе које смо доживели у делу режимске штампе, из Београда, која показује да наш проблем није само овде на Косову и Метохији са Албанцима који де факто желе једно етнички чисто албанско Косово, него на жалост и са одређеним политичким структурама у Србији, које су спремне да им помогну у том циљу, верујући да ће то допринети напретку Србије. То је апсолутно неприхватљиво, то је нешто што је у супротности са целокупном државотворном и духовном традицијом српског народа и није благословено. И једноставно, ако неко мисли да ће Српска православна црква да ћути се вара. Са друге стране велики број припадника српског народа, углавном патриотски опредељени Срби, су били љути на Цркву, јер су мислили да се неће огласити, да ће прихватити поделу, разграничење… Црква никада то неће прихватити и у кључном моменту ће апеловати на свој народ да никада не да мандат, да се тако нешто уради, јер не може се жртвовањем људи који су овде најтеже године проживели ( последњих двадесет година) и велике напори уложили и држава је помогла да људи остану и опстану, да се све то погази и да се направи неко тзв. разграничење Срба и Албанаца и де факто утре пут за стварање ,,велике Албаније“, што је највећи апсурд и да Србија посредује ширењу Албаније на своју територију. То је нешто што је апсолутно несместиво у здрав разум било кога и без обзира колико разни медији и политичари покушавају да то завију у некакве планове који су најбољи за интерес Срба и за будућност српског народа, ниједна европска земља, ниједна земља на свету, која иоле има осећаја за своју територију, пре свега за своје грађане, никада тако нешто не би урадила. Ми се искрено надамо да, пре свега Бог то неће дозволити и да ће спречити оне који то раде, на начин који Он сам зна. Већ да се решење тражи, пре свега у побољшању услова живота и стварању једне нове атмосфере у којој би се могао наћи начин како да се на Косову живи. Црква није ту да да политичке рецепте, ми нисмо ту да тачно кажемо како то треба да изгледа, али у сваком случају, знамо да то не може да иде на штету ни српског народа, ни Српске православне цркве, која овде вековима постоји. Мора да буде у складу са свим оним што важан део међународне заједнице подржава, а то је пре свега владавина права, закона и Резолуције 1244 која ово види као територију Србије. И пошто видимо какве су ставове заузели неки наши политичари, а са друге стране имамо став Цркве, шта ми као народ, као чланови цркве можемо да учинимо, шта нама предстоји да би се одупрли таквим намерама које нису у корист српског народа? Ми као Црква не наступамо политички, не наступамо као конкуренција држави, али једноставно у оном тренутку када одређени државни органи и представници почну да раде директно на штету народа и на штету Цркве, ми имамо апсолутно и грађанско и људско право да дигннемо свој глас и да позовемо све људе који су верни Цркви да једноставно не подрже такву политику. Ми не тражимо никакво мењање власти, не тражимо никакве револуције, али једноставно апелујемо на људе да једноставно такви планови који подразумевају предају Косова и Метохији једној великој Албанији још и делове Прешева и Бујановца, о чему се све говори, да то представља нешто што је у потпуности у супротности са свим оним што је српски народ изградио вековима. Много пута је било и окупација разних и пет векова турске власти и све то, али никада Србија, никада наша Црква се није сагласила са тим да једноставно се одрекне Косова и Метохије. Управо се сада то тражи, а они који то намеравају на крају ће морати на овај или онај начин изађу пред народ и у том тренутку народ мора да пројави своју вољу. Уколико народ остане веран својој вековној традицији и апелу Цркве, ја сам сигуран да такви планови неће проћи, али уколико се деси да прођу морамо да кажемо да вероватно нисмо заслужили ништа боље, у том случају заиста морамо бити спремни, не само овде на КИМ већ и свуда да се суочимо са свим катастрофалним последицама једне такве политике. И на крају овог нашег разговора да Вас позовем, оче, да одавде, из манастира Дечана, из капеле у којој стојимо пред фреском Светога Краља Стефана Дечанског, упутите неку поруку свим људима који могу и који би волели да Вас чују. Порука која одавде увек иде јесте порука мира, љубави, праштања, да се вратимо Богу, да се вратимо ономе што је вековима наш народ одржало и сачувало у свим вихорима историје. Живимо у једном врло трусном, турбулентном периоду, када се многе вредности мењају, када је све оно што је пре неколико десетина година било потпуно незамисливо, сада постаје стварност и људи живе у једној виртуелној реалности разних ријалити програма и других садржаја, који потпуно празне, исцрпљују душу нашег народа. Да се вратимо нашој вери, да се вратимо Богу, да се вратимо љубави, да се вратимо поверењу у Бога. Бог од нас тражи не само да верујемо да Он постоји, него да имамо поверење у Њега , а да ми чинимо колико можемо својим моћима колико до кога стоји и колико ко може, да буде боље. А то треба да почнемо пре свега у својој кући у својој породици, да се измиримо са онима којима смо завађени, са којима се не слажемо, да радимо на томе да функционишемо као једно тело, као један организам, јер то је Црква. Црква је један организам у којој смо ми делови те Цркве тог тела Господњег. Тако да сједињени прођемо целу ову буру, имамо поуздање у Господа, а Бог који нас је сачувао кроз много већа искушења светских ратова начиће начина да сачува наш народ и да га упути у правом правцу. Од нас јако много зависи и Бог ће нам дати у оној мери колико ми Њему оставимо простора у својим срцима. Хвала Вам, оче, на разговору. Хвала Богу. Оливера Радић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У оквиру програма којим се обележавају 152 године од оснивања сремскомитровачке Библиотеке „Глигорије Возаровић“ у просторијама ове културне установе у уторак 6. фебруара 2018. године промовисана је књига познатог новосадског новинара, публицисте и књижевника Ђорђа Рандеља „Патријарх Павле – светац којег смо познавали“, известио је Радио Српски Сион Епархије сремске. Опширније у наставку: Представљајући аутора и његово књижевно дело песникиња Мирјана Шуљманац – Шећеров указала је на чињеницу да ова књига читаоцима пружа прилику да боље упознају садржајан и по много чему јединствен начин живота српског патријарха – свакако једне од најзначајнијих личности црквеног живота у нашој историји. – Патријарх Павле свакако је био таква личност да је свака његова појава или обраћање представљало посебан доживљај. Ђорђе Рандељ имао је велику срећу и привилегију да упозна некадашњег Епископа рашко-призренског, будућег Патријарха српског Господина Павла, да проведе неко време са њим, интервјуише га и напише нешто о његовом животном путу и времену у коме је духовно делао. То је нешто што се срцем чита и душом осети, рекла је Мирјана Шуљманац – Шећеров, подсећајући да је митровачко књижевно вече једна од 40 до сада одржаних промоција ове књиге у земљи и иностранству. Ђорђе Рандељ, бивши новинар новосадског Дневника и аутор више од 20 књижевних дела подсетио је на околности свог одласка на Косово и Метохију у бурним политичким збивањима крајем осамдесетих година прошлог века. Новинарска знатижеља и професија у оквиру које је истраживао амбијент тешког живота српског народа у том делу тадашње Србије и југословенске државе упутила га је на познанство са тадашњим Епископом Павлом – личношћу, која је по речима самог Рандеља била већа од века у коме је живео. – Таква величина се и у много већим народима рађа једном у више векова. Ми смо као генерација имали ретку привилегију, да у годинама великих искушења последњих неколико деценија, будемо његови савременици и да на челу цркве имамо управо Патријарха Павла – човека кога смо на неки начин сви познавали и волели. Ја сам био у прилици да га интервјуишем и проведем са њим неко заједничко време обилазећи српске манастире на Косову и Метохији, рекао је аутор овог интересантног књижевног подухвата. Ђорђе Рандељ, описујући више него скроман начин живота тадашњег Епископа рашко-призренског сведочи и о тешком положају српског народа и цркве на Космету тог времена. Аутор је пренео одређене анегдоте али и дубоке утиске које су на њега оставила дела, речи и размишљања такве духовне величине као што је био Патријарх српски Павле. Књига између осталог подсећа и на значајне дипломатске подвиге, углед и измиритељску улогу блаженопочившег поглавара српске цркве. Наглашава се и моменат величанствене сахране патријарха који је на трону Светог Саве достојно столовао готово пуне две деценије. У корицама дела Ђорђа Рандеља цитирају се сада већ чувене речи познатог српског песника Матије Бећковића којима је ову митровачку промоцију аутор књиге привео крају – „Нико није тише говорио а да се даље чуо; нико с мање речи није рекао више, нико није лакше хо­дио земљом а да је остављао дубље трагове; нико није био мањег раста а да се видео са веће даљине! Отуда, ни више људи ни веће тишине на његовом погребу ! “ Текст и фотографије: Дејан Мостарлић Извор: http://radiossr.net/radiossr/?p=19700 Извор: Радио Српски Сион Епархије сремске
  7. У оквиру програма којим се обележавају 152 године од оснивања сремскомитровачке Библиотеке „Глигорије Возаровић“ у просторијама ове културне установе у уторак 6. фебруара 2018. године промовисана је књига познатог новосадског новинара, публицисте и књижевника Ђорђа Рандеља „Патријарх Павле – светац којег смо познавали“, известио је Радио Српски Сион Епархије сремске. Опширније у наставку: Представљајући аутора и његово књижевно дело песникиња Мирјана Шуљманац – Шећеров указала је на чињеницу да ова књига читаоцима пружа прилику да боље упознају садржајан и по много чему јединствен начин живота српског патријарха – свакако једне од најзначајнијих личности црквеног живота у нашој историји. – Патријарх Павле свакако је био таква личност да је свака његова појава или обраћање представљало посебан доживљај. Ђорђе Рандељ имао је велику срећу и привилегију да упозна некадашњег Епископа рашко-призренског, будућег Патријарха српског Господина Павла, да проведе неко време са њим, интервјуише га и напише нешто о његовом животном путу и времену у коме је духовно делао. То је нешто што се срцем чита и душом осети, рекла је Мирјана Шуљманац – Шећеров, подсећајући да је митровачко књижевно вече једна од 40 до сада одржаних промоција ове књиге у земљи и иностранству. Ђорђе Рандељ, бивши новинар новосадског Дневника и аутор више од 20 књижевних дела подсетио је на околности свог одласка на Косово и Метохију у бурним политичким збивањима крајем осамдесетих година прошлог века. Новинарска знатижеља и професија у оквиру које је истраживао амбијент тешког живота српског народа у том делу тадашње Србије и југословенске државе упутила га је на познанство са тадашњим Епископом Павлом – личношћу, која је по речима самог Рандеља била већа од века у коме је живео. – Таква величина се и у много већим народима рађа једном у више векова. Ми смо као генерација имали ретку привилегију, да у годинама великих искушења последњих неколико деценија, будемо његови савременици и да на челу цркве имамо управо Патријарха Павла – човека кога смо на неки начин сви познавали и волели. Ја сам био у прилици да га интервјуишем и проведем са њим неко заједничко време обилазећи српске манастире на Косову и Метохији, рекао је аутор овог интересантног књижевног подухвата. Ђорђе Рандељ, описујући више него скроман начин живота тадашњег Епископа рашко-призренског сведочи и о тешком положају српског народа и цркве на Космету тог времена. Аутор је пренео одређене анегдоте али и дубоке утиске које су на њега оставила дела, речи и размишљања такве духовне величине као што је био Патријарх српски Павле. Књига између осталог подсећа и на значајне дипломатске подвиге, углед и измиритељску улогу блаженопочившег поглавара српске цркве. Наглашава се и моменат величанствене сахране патријарха који је на трону Светог Саве достојно столовао готово пуне две деценије. У корицама дела Ђорђа Рандеља цитирају се сада већ чувене речи познатог српског песника Матије Бећковића којима је ову митровачку промоцију аутор књиге привео крају – „Нико није тише говорио а да се даље чуо; нико с мање речи није рекао више, нико није лакше хо­дио земљом а да је остављао дубље трагове; нико није био мањег раста а да се видео са веће даљине! Отуда, ни више људи ни веће тишине на његовом погребу ! “ Текст и фотографије: Дејан Мостарлић Извор: http://radiossr.net/radiossr/?p=19700 Извор: Радио Српски Сион Епархије сремске View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...