Претражи Живе Речи Утехе

У недељу о митару и фарисеју, када наша Православна црква прославља успомену на Пренос моштију Светог Јована Златоуста, у својој првој канонској посјети парохији љељеначкој боравио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Свету архијерејску Литургију, у храму Свете Тројице у Љељенчи, Преосвећени владика Фотије је служио уз саслужење пароха бијељинских, протојерејâ-ставрофорâ Жике Мићановића и Горана Ненића те протођакона Богдана Стјепановића. На Светој Литургији је узело учешће мноштво народа како ове тако и сусједних парохија, нарочито оних најмлађих који су великом броју приступили Светом Причешћу. У својој бесједи, Епископ Фотије је честитајући данашњи празник, кроз примјере из приче О царинику и фарисеју из данашњег Светог Јеванђеља, говорио о правој и истинској вјери, о битности искреног покајања и исповјести, као и начину припреме правог вјерника за приступ Светом Причешћу. ''Свако од нас зна шта Бог треба да му опрости, јер имамо савест која нас испитује и говори нам шта не чинимо добро. Да слушамо своју савест онда бисмо дошли код свога свештеника и исповедали се и кајали као цариник из данашње јеванђељска приче'' - поручио је Епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 25. јануара, са свештенством Свету службу Божију у Цркви Светог Димитрија у Колашину. Звучни запис беседе Благословећи све сабране владика Амфилохије је казао да у овим богојављенским данима прослављамо Христово светло крштење у Јордану, када се открила најсветија тајна неба из земље, Бога и људи и људске историје, тајна Богојављења: „Јавио се Бог у кога ми вјерујемо, коме се клањамо, у чије име се крштавамо, за кога живимо који нас чека у Своје наручје вјечно. Није то неки далеки, непознати бог, него Бог који се јавио, дошао међу нас и постао као један од нас. Постао човјек, примио људску природу, родио се од Пресвете Дјеве за нас и наше спасење, људску природу преобразио, обновио силом Духа Свога Светога и учинио од човјека смртнога, бесмртно биће.“ У току Литургије владика Амфилохије је крстио и миропомазао нову слушкињу Божију Татјану истичући да је свако људско биће које су рађе на земљи, кроз Свету тајну крштења призвано на вјечни непролазни живот, те да је и Татијана, заједно са свима који су крштени, примила тај залог вјечнога живота – крстила се у Христа, у Њега се обукла: „Обукла се у хаљине вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота и од данас па ва вијек вијека, Татијана је вјечно, бесмртно биће. Њено рођење, и рођења свих који се крштавају, није само рођења од мајке, него ново рођење Духом Божјим и водом, рођење за вјечни за непролазни живот, што јесте смисао Светога крштења Божјега, смисао Цркве Божје, смисао јављања Божјега.“ Објаснио је да је смисао све људске историје да човјек од смртнога постане бесмртно, вјечно и непролазно биће, да се земаљско преображава у вјечно Царство небеско, закључујући да је то оно што носи Црква у својим њедрима и чиме она рађа и препорађа и на шта призива сва људска покољења: „То је оно што свједочи Црква кроз вјекове, та њена ријеч, истина, то њено свједочење је непролазно, вјечно и зато је Црква као заједница неразорива. Пропадају све заједнице друге, и све партије, и све идеологије и државе, а једина заједница која остаје вјечна непролазна, то је Црква Христова утемељена на ономе који је вјечан, испуњена огњем вјечне божанске истине, правде, љубави.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је подсјетио да је та божанска вјечна истина посвједочена кроз вјекове безбројним душама крштеним који су живјели по заповијести Божијој и који су жртвовали себе за Христа Бога. Међу њима је и Света мученица Татијана коју данас прослављамо, а која је 226. године пострадала за Христа борећи се против паганства, као што се и ми данас боримо против паганства, лажних идеја и идеологија. Благословио је дјецу да од колашинских власти затраже да једна од главних улица добије име Патријарха Гаврила Дожића који се родио у Врујцима, у Доњој Морачи у близини манастира Мораче, а који је са Светим владиком Николајем био током Другог свјетског рата у концентрациони логор Дахау. Митрополит је казао да се планира, ако Бог да, и изградња цркве изнад његовог родног села, која ће бити посвећена исповједнику Гаврилу патријарху српском, иако још није званично прибројан лику светих, а поводом 70 година од његовог упокојења (1950. године). „Он је најзаслужнији личност у Колашину. Велики страдалник, велики хришћанин, велики патријарх, а у исто вријеме велики човјек који је и Први свјетски рат и Други свјетски рат провео у затвору. Ријетки су такви у Црној Гори, у нашем народу. Нема већега од Патријарха Гаврила овдје у Колашину, Морачи, Ровцима и читавом крају, да не кажемо и шире. Зато је обавеза овог града, ако хоће да буде часни и честити град, да једну улицу посвети Светом исповједнику Гаврилу патријарху српском, дивном и великом свједоку Христовом.“ Говорећи о многим Божијим угодницима који су се жртвовали за вјечно непролазно Царство небеско, међу којима је и наш Свети косовски цар Лазар, Архиепископ цетињски је истакао да је опредјељење овога народа кроз вјекове управо то Царство небеско, због чега волимо и бранимо, и бранићемо Косово, које је црногорска војска својевремено и ослободила. Као велики проблем данашњице свуда у свијету, као и у Црној Гори, Митрополит Амфолохије је истакао дилему коју су имали сви владари кроз историју, којем ће се привољети царству: земаљском или Небеском: „Због земаљских власти многи су спремни да жртвују и Цркву своју, да отимају цркве. Ова наша власт је донела безбожни, антицрногорски, антицрквени закон да пљачка храмове“, рекао је владика. Подсјетио је да је овај Храм Светог Димитрија у Колашину грађен за вријеме краља Николе, али није грађен за њега и тадашњу државу, него је грађен Светом Димитрију за сабирање Божијег народа, за Цркву Божију: „И остао као такав до данас, као и сви други храмови. Која је то памет, па се још зове државна, да отима храмове?! Нигдје се то не догађа у Европи, сем у нашој Црној Гори“, казао је владика. Изразио је наду да ће се и црногорски властодршци, наша браћа, обољели од опаке болести брозоморе, излијечити и вратити часном крсту, Светоме крштењу и миропомазању. „Сви да се крстимо и будемо једна душа, једно тијело, једна света заједница Божија, Христова заједница, што јесте Црква која је призвана да рађа за вјечност, за вјечно људско достојанство“, поручио је Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Високопреосвећени владика је обраћајући се дјеци која су дивно појала током службе, казао да они настављају да уче ону школу коју је учио Свети патријарх Гаврило Дожић, та да зато дивно поју. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас ће у 15 часова у манастиру Морача служити Молебан за одбрану морачко-ровачких светиња, а у 19 часова ће присуствовати светосавској академији у колашинском Дому културе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Јовандан са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије Свету тајну крштења примила је слушкиња Божја Тамара. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је рука Светог јована Крститеља, која се налази у Цетињском манастиру, велики дар Божији за све православне у Црној Гори, а посебно за оне који славе Светог Јована као крсну славу. „Удостојио вас је Господ, изабрао вас је између свих на свијету да ви цјеливате ону руку која је крстила Господа у Јордану на Богојављење. Јован Крститељ је ставио ту руку на Господа, и те руке данас ево овдје“; рекао је Митрополит Амфилохије. Додао је да се Христово крштење преко руке Светога Јована везује са свима који се данас крштавају у свијету. „Али посебно овдје на Цетињу. То је посебни Божји дар Цетињу, краљевскоме граду. Посебни је Божји дар њему, и свима нама, а нарочито онима који примају крштење“, нагласио је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети Јован крштавао водом, крштењем покајања. „Призивао је Јевреје, изабрани Божји народ да се припреме за право крштење, Христово крштење“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да примањем печата дара Духа Светога човјек од смртног постаје вјечно и бесмртно биће. „Не само што има тај дух и душу коју му Бог даје рођењем од оца и мајке, него и прима у себе и на себе Духа Светога животворнога и тиме прима квасац вјечнога, бесмртнога живота. Од смртнога бића човјек постаје бесмртно биће, од пролазнога непролазно“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљани су славски колачи данашњих свечара, којима је Митрополит Амфилохије на крају сабрања честитао славу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Нишу, а након Свете Службе обавио Велико освећење воде, на празник Богојављање у недељу, 19. јануара 2020. године. Преосвећени Владика изнео је надахнуту беседу о значају и смислу данашњег празника. Звучни запис беседе Извор: Радио Глас

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих 14.000 младенаца Витлејемских, са свештенством, уз молитвено учешће Преосвећеног владике диоклијског г. Методија и вјерног народа, Свету службу Божију у цркви Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру – Цетиње. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у току Литургије миропомазао римокатолкињу Марију, а након тога је увео у Свету тајну брака са Лакићем Булатовићем. У архипастирској бесједи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да су 14.000 младенаца Витлејемских, по Иродовој заповјести побијени у Витлејему у његовој намјери да убије Богомладенца, новорођеног Цара – Исуса Христа, али је Господ спасен: „Та мученичка дјеца су уградила свој живот у живот Христов и постали први мученици за Њега, да би и Он касније мученички пострадао“, бесједио је владика и подсјетио да су се Јосиф и Марија са Исусом, онако како им је анђео рекао, прво склонили у Египат, а послије отишли у Галилеју због чега се Господ и назвао Галилејацем. Истакао је да је за спасење свега људскога рода велики Божији дар рођење Господа нашега Исуса Христа. Затим је честитајући младенцима ступање у брак, казао да је то за њега посебна радост, јер је по њиховој жељи постао и њихов кум, а љубав међу кумовима је једнака са љубављу према живоме Богу. Како каже народна изрека: „А кумство је, Бог па Свети Јован“. Након тога је објаснио да су муж и жена данас примили свете вијенце као драго камење на главу, и да треба да запамте оно што је прочитано из Јеванђеља и Светога писма: Жене покоравајте се својим мужевима, јер је муж глава жени, а мужеви волите своје жене као што је Христос волио Цркву. Затим је појаснио да је Христос волио Цркву и да је за њу жртвовао Себе до последње капи: „Црква Божја слуша Христа као главу Цркве, супруга слуша мужа као главу своју, али муж жртвује себе без остатка за своју супругу. И онда Бог благосиља тај брак и он бива благословен, а највећи благослов брака је рађање дјеце“, рекао је Митрополит и додао да је благослов Божји, благослов Цркве Божје, како се и крстимо у име Свете Тројице, најмање троје дјеце. Владика је указао на забрињавајућу статистику да се у Црној Гори сваки дан разводе по два брака: „Најоскрнављенија данас светиња, јесте основна светиња људске заједнице, људског друштва, светиња брак, јер они који се вјенчавају, они се вјенчавају во вијеки вијеков.“ Појаснио је да се у току вјенчања подижу круне с глава и уздижу према небесима да круне младенаца уђу у Царство небеско: „И одговарате пред тим крунама на Страшном суду Божијем, да ли сте их сачували чисте и јединствене, испуњене љубављу и узајамном жртвом. А љубав ваша је као љубав на свадби у Кани Галилејској, у којој је Господ благословио и воду претворио у вино. То значи ова вода обичне љубави треба да се претвори у вино, у саможртвену љубав Христову, христолику љубав.“ Даље је објаснио Митрополит Амфилохије, да та љубав треба да буде онаква љубав каквом је Христос заволио нас – да и брачници воле једни друге жртвујући себе, закључивши да је то права истинска љубав која се жртвује и дарује, и која не тражи своје, него се само дарује и предаје Богу и своме супругу – супрузи, во вијеки вјеков. „Велики је овај свети дан повратка Господњега из Египта у Свету земљу и тамо приношење Његове љубави за спасење свих људи и свих земаљских народа, жртвовање Његово. Он је рекао : Нијесам дошао да Ме служе, него да служим. Не само да служим него живот Свој да положим за ближње Своје, за људе за свеукупно човјечанства. Дакле та христолика љубав је она љубав која везује брачнике, то је љубав на коју су призвани сви они који се крштавају: У име Оца и Сина и Духа Светога и примају печат Дара Духа Светога. Нека би Господ и нама свима подарио те христолике, боголике љубави и према Богу и једни према другима у све дане нашега живота и у вјекове вјекова, амин“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у цркви Рождества Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Материце, у недељу, 29. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију п у храму Светог Пантелејмона у Нишу у саслуживање свештенства и монаштва Епархије нишке. У року Свете Евхаристије обављена су два рукоположења у чин ђакона и презвитера и једно рукопроизвођење у чин протођакона. Звучни запис беседе На крају Свете Евхаристије беседио је Преосвећени Владика нишки Арсеније, а највећи његове беседе био је надахнуд тешким страдањем наше браће и сестара у Црној Гори. "Молимо се за нашу браћу која страдају тамо, да их Господ укрепи, да им да снаге да издрже у овим тешким данима гоњења. На жалост, све се то догађа пред рођење Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Нека Господ укрепи све њих и све нас да будемо истрајни, да удемо истинити сведоци Христови, да будемо достојни имена Хришћанскога и Господа нашег Исуса Христа који је зарад нас и из љубави страдао на Крсту" поручио је Преосвећени Владика нишки Арсеније. Извор: Радио Глас

На празник Ваведења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин је служио свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведењу под Овчаром. Саслуживали су архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, старешина храма Светог Саве у Краљеву протојереј Радоја Сандо, јеромонах Иларион из манастира Преображења, протојереј Милан Филиповић, парох ваведењски јереј Радоња Мирковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Ђорђе Петровић. -Пресвета Богородица коју данас прослављамо је лествица која повезује небо и земљу. Она је та која је приближила небо земљи, Она је у утроби примила Несместивога. Догађај који се збио на данашњи описује како је Богородица праћена девојкама доведена у Храм. Првосвештеник је прима за руку и уводи у Светињу над светињама – ту где само првосвештеник улази једном годишње, и то не без крви за опроштење грехова својих и грехова народних из незнања. Богородица, иако је најзначајнија личност у историји рода људскога, она се мало помиње у Светом Писму. Сву славу и сво славословље дала је Сину своме. Славословећи Њега Она је и себе удостојила да буде узнесена на небо и да буде постављена крај Сина свога. То је пут свих нас православних хришћана који смо сведоци Христови, који се трудимо да познамо вољу Његову, а воља Његова је да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Ако не дођемо у познање истине, не можемо се спасити ма колико ми себе убеђивали да смо хришћани, да се причешћујемо, да се трудимо. Ако ум Христов не буде ум наш, и ако воља Његова не буде воља наша, ништа нисмо учинили, можемо само да будемо задовољни тиме да ће нас свет признавати да смо и ми хришћани, да љубимо Христа, некада само речима а не делима. А Господ Бог каже: „Онај који ме истински љуби, он ће држати заповести моје.“ После ломљења славског колача Преосвећени Владика је честитао славу настојатељици ваведењске свете обитељи монахињи Ангелини са сестринством. Извор: Епархија жичка

У среду, 04. децембра, када наша света Црква молитвено прославља Ваведење Пресвете Богородице у храм Господњи, своју славу прославила је наша велика средњевековна светиња – манастир Каленић. Литургијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслуживање: протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, протојереја-ставрофора Животе Марковића, протојереја-ставрофора Милована Антонијевића, протојереја-ставрофора Мирослава Филиповића, протојереја Драгослава Цветковића и протођакона Ивана Гашића. На светој Литургији су појали гласови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Звучни запис беседе По прочитаном Јеванђелском одељку, Преосвећени се обратио присутнима рекавши како смо се окупили у овој светој обитељи каленићкој да бисмо молитвено и литургијски уздигли своја срца пред престо Божији, где се налази Мајка Божија која је наша заступница пред Богом. “Овај празник је испуњење завета Богородичиних родитеља да ће, уколико их Господ удостоји да добију дете, то дете посветити Богу и дати га у храм Божији. Они су то учинили да би се она тамо васпитавала, да би се након очишћења и тела и душе у њену девичанску утробу уселио нико други до сами Бог. То је речено и у служби данашњега празника: “У храм се уводи она која је у себи сместила Бога”. На овај начи Она нам је показала да је могуће и нама да сместимо Бога у себе, а да би Бог био у нама потребно је да прво очистимо своја срца, јер Бог само у чистоти пребива. Свети Григорије Палама нам говори да је Богородица лествица која нас узводи на небо. За Јевреје јерусалимски храм је био средиште сусрета са Богом. Међутим, све се то променило када је Пресвета Богородица уведена у Светињу над Светињама јерусалимског храма. Та промена најбоље је изражена у главној химни празника Ваведење: “Пречисти Храм Спасов уводи се у Дом Спасов”. До њеног уласка у храм, храм је освећивао човека, а од тог тренутка се открива да је истински храм сами човек јер се у Њу сместио Бог. Она је ушла у храм да би се васпитала у побожности и то је нешто чега треба увек да се сећамо. Васпитавати нашу децу је наша света дужност. Важно је чему учимо своју децу. Пример је кључна ствар. Од примера који пружамо својој деци све зависи. Ако дајемо добар пример, онда заиста можемо да се надамо добру од стране наше деце. Ако хоћемо да нам деца буду поштена морамо и сами бити поштени. Ако хоћемо да нам деца буду испуњена љубављу, а сами смо некако склони и свађи и нељубави, шта смо онда урадили? Зар смо заборавили да оно што сејемо то и жањемо? Добро се добрим враћа. Леп и добар пример доброте је живот Пресвете Богородице. Из чега се састојао њен живот у храму? Не у лењости, него у молитви, у читању Светог Писма. Она је чистила храм Божији. Мајка Божија није се стидела да чисти храм, да послужи другоме и тако је постала служитељка и Бога, али и народа Божијег. Она, и премда је постала Мати Цара није престала бити слушкиња, зато је и рекла анђелу: “Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој”. Смирење је највећа хришћанска врлина и оно ју је учинило Богородицом. Она и сада служи Цркви Христовој, Телу Христовом, а ми смо то Тело Христово. И сада притиче вернима у помоћ, где год верни завапе Њој у помоћ. Не долази нам у помоћ незвана, него када завапимо Њој, јер ни Бог ништа не чини на силу. Она нам се не намеће већ нам се даје. Зато је призивајмо у помоћ. Коме Она милостиво подари Свој благослов ако је и грешан оправдаће се, ако је губав очистиће се, ако је пао устаће, ако је жалостан обрадоваће се. Ко може да боље обрадује дете него мајка, телесна мајка, а шта тек да кажемо за Мајку Божију? Благо ономе ко прими благослов Богородице, а сваки ће примити и сваки прима који се Њој молитвено обраћа; Она се моли Ономе кога је родила”, истакао је Епископ Јован. На крају је Преосвећени пожелео да благослов Божији буде на свима нама, и на овој светињи каленићкој истакавши да је овај велики празник слава многих наших Цркава и манастира. По заамвоној молитви, после Литије, Преовећени је пресекао славски колач, након чега је уследила Трпеза љубави коју је уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом, мати Нектаријом. Извор: Епархија шумадијска

На Празник Ваведења Пресвете Богородице дана 4. (21) новембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у светоархангелском Манастиру Трескавцу. Владици су саслуживали: архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Данило (Иваниш) и ђакон Немања Рељић. Звучни запис беседе Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је бесједио је на тему Јеванђелске приче о Марти и Марији, гдје је Марија онај праобраз Пресвете Богородице која је изабрала онај бољи дио, који се неће одузети од ње. Она је изабрала дио од Бога благословен да би исказала оно судбоносно да преко којега ће у овај свијет доћи Син Божији. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У 24. недјељу по Духовима, 1. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Платона и Свете мученике Романа и Варула Отрока, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Бранко Богојевић ластвански парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу крвоточиве жене и оживљавању мртве дјевојке, сабранима је бесједио о. Никита, који је између осталог казао да не постоји ништа љепше ни драгоцјеније од чисте и тврде вјере у Бога живога, који је свуда и све испуњава. – Из вјере као и из извора проистичу сва добра дјела, јер вјера је та која чуда ствара. У данашњем Јеванђељу видимо вјеру жене која је била болесна 12 година од болести опаке, крвоточења, а такве су се жене по Мојсијевом закону називале нечистима. Та жена је потрошила сва своја имања и све своје богатство, вјерујући да ће јој помоћи. Све је било безуспјешно, јер у тим случајевима само Божија рука може да помогне. Чула је за Господа, приступила му, дотакла се Њега и чим Га се дотакла осјетила је да је престала да тече крв из ње – казао је о. Никита и објаснио како је Господ на овом примјеру ученицима показао силу и дубину вјере која спасава. Заиста је вјера она сила која нас спасава и преображава и која нам даје сваку ревност и сваки подвиг, јер само ко има чврсту вјеру, он чини свако добро дјело , рекао је о. Никита. – На Божију ријеч све устаје, на Божију ријеч све живи и на Божију се ријеч све одржава, јер Христос јесте Божија Ријеч. Дјевојка је устала, дата оцу, а отац је имао вјеру у Христа и ни најмање није сумњао да Он може да оживи његову кћерку. Зато смо дужни да по вјери ходимо, да по вјери живимо, јер ако вјеру изгубимо, изгубићемо и свој идентитет, и свој живот. Ако изгубимо вјеру, изгубићемо живот вјечни – казао је о. Никита. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, међу којима је на велику радост било много дјеце, примили су Свете Тајне Тијела и Крви Господње. Извор: Манастир Острог

Будући да је наступило време Божићног поста и усрдног подвига којим се припремамо за празник Оваплоћења очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа, Слободанка Грдинић разговарала је са катихетом Браниславом Илићем о овој благословеној и важној теми, о којој није довољно само говорити и промишљати, већ је потребно да је актуализујемо у делатном плану свог хришћанског етоса. -На сâмом почетку, реците нам нешто о значају поста уопште? Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности што за последицу има јачање снаге човекове воље. Не бисмо смели да изгубимо из вида да је посни период везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: "И запрети Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш." (Пост. 2, 16-17). У Новом завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је средство нашег сједињења са Њим, јер према речима сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: "Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе." Према учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти." Свети Симеон нови богослов о посту благовести: "Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши." -Због чега је важан овај пост који претходни празнику Рождества Христовог? Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина, зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима светима који су својим подвигом просијали угодивши Господу. Како бисмо на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост старозаветних патријараха и праведника који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане, као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело људима неисказана блага, па и само Царство небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. -Реците нам нешто о установљењу Божићног поста? Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века Свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово божанско и спасоносно учење. Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после свете Четрдесетнице, а по строгости долази после свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље, као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље: Праотаца и Отаца. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученика, пророка, апостола, светитеља и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У Недељи праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја Првозваног и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се оваплотио нас ради и спасења нашега ради. -Споменули сте Недељу праотаца и Недељу отаца, за које нас вежу и бројни обичаји који су проистекли из богослужења? У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља праотаца, Недеља отаца и Недеља богоотаца. У Недељу праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Светог Јована Крститеља. У Недељу отаца (познатој као Оци) прослављамо све претке Господа нашег Исуса Христа по телу који се наводе у родослову у јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу богоотаца, после празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог. -Како је могуће да савремени човек који је оптерећен бројним искушењима, бригама и многобројним свакодневним обавезама, зарони у тајну Божићне четрдесетнице и постојано ходи овим благословеним путем духовног препорода? Хвала Вам на овом питању. Ваистину, свако од нас би самоме себи могао да постави исто ово питање, јер живимо у времену „брзогˮ начина живота који потребује свеукупну лагодност. Међутим, као припадници Цркве Божје, као сигурне лађе спасења, требали бисмо да свој начин живљења ставимо у оквире црквеног ритма. Шта желим овим да кажем? Драги моји, сваки нови пост је прилика за нас да се клонимо пуког формализма и законског (фарисејског) испуњавања поста реда ради, већ смо позвани, да васцелим својим бићем заронимо у суштину овог свештеног периода, односно, да изађемо из овог поста као бољи људи који су се одрекли лоших навика, а пригрлили врлине које нас приближавају Богомладенцу чије Рождество са љубављу ишчекујемо. У току ове Божићне четдесетнице наша Црква савршава молитвене спомене на многе свете угоднике који су просијали у свом подвигу, нека нам они буду на помоћи, да угледајући се на њих управимо своје духовне кораке на праву стазу, корачајући постојано и храбро, не само ка Божићу, већ поврх свега, ка радости вечне заједнице са Господом нашим и свима светима који су од памтивека угодили Господу. -Закључујемо да овај благословени период Божићног поста и усрдног подвига својим током већ указује на спасоносни значај празника Божића? Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели: "Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство небеско." Друга литијска стихира празника (коју ћемо чути на богослужењу у навечерје Божића) јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир! Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних праведнике. -За крај, Ваша поука слушаоцима Радио Светигоре? Данас су нам, више него икад, потребни мир на земљи и добра воља међу људима. Али, неће бити мира међу људима, докле год не испунимо себе хришћанским човекољубљем, а први корак задобијања истинског хришћанског човекољубља јесте љубав према ближњима. Дакле, потребно је да у овим благословеним данима умножимо љубав према ближњима, како бисмо били достојни да се у Божићној радости чистим срцем сусретнемо са Богомладенцем. Поред љубави, данас нам је потребан еванђељски мир који нам се роди у Витлејему – новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир. Услед убрзаног начина живљења савременом човеку постаје све теже да свој живот усмери ка правим и истинским вредности, оним вечним вредностима које нам је даровао Господ. Стога, нека нам овај Божићни пост буде путеводитељ да и поред бројних искушења и „брзогˮ живота, не скренемо са јединог сигурног пута који води ка радости Царства небеског. Богомладенац Христос је дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге. Завршавајући своје скромно, али искрено слово, поштованим слушаоцима васељенског Радија Светигоре, желим срећан и Богом благословен почетак Божићне четрдестнице, да препорођени, облагодаћени, и радошћу испуњени, припремимо дом своје душе за Богомладенца Христа, коме нека је слава са Оцем и Духом светим. Амин, Боже дај! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Извор: Митрополија црногорско-приморска / Радио Светигора

Дакле, пошто позове вернике да приступе свештеној Вечери, свештеник се најпре и сам њоме причешћује, а са њим они који су истог свештеног чина, потом они који су присутни у олтару. Но, пре тога он улива у путир топлу воду, означавајући тиме силазак Светога Духа на Цркву. Јер, Свети Дух је онда сишао кад се окончао целокупни домострој Спаситељев, а и сада долази, кад је жртва принесена и кад су Дарови освећени; а долази за оне који се достојно причешћују. 2. Заиста, пошто се током свештене службе Евхаристије целокупни домострој Христов изображава на Хлебу као на каквој слици (јер Христа символички видимо и као одојче, и како бива вођен у смрт, и распетога и прободенога копљем), требало је да сам Хлеб буде претворен у оно пресвето Тело, које је уистину све то претрпело, и које је васкрсло, и узнело се, и село са десне стране Оца. И коначно, после свега тога, требало је да назначи и онај коначни циљ свега овога како би се у потпуности испунило савршавање свете Тајне, додајући овоме крајњи исход дејства ове службе и домостроја Христовог. 3. Какав је учинак и исход Христових страдања, дела, и речи? Ако их неко размотри у вези са нама, видеће да није садржан ни у чему другом него у силаску Светога Духа на Цркву. Требало је, дакле, да после оних Тајни буде изображен и тај силазак. И ево, изображава се топлом водом која се улива у свету Тајну. 4. Ова вода – тиме што је вода, а исто времe садржи у себи и огањ – означава Духа Светога, Који се и водом назива, и као огањ се појавио тада кад је слетео на ученике Христове. 5. Овај тренутак изображава онај тренутак. Јер, тада је Дух сишао по свршетку свих дела Христових, а сада се ова вода додаје по освећењу и приношењу Дарова. 6. Кроз свету Тајну Причешћа показује се Црква као Тело Христово, а верници као удови понаособ. Она је и тада примила Духа Светога пошто се Христос вазнео на небеса, а сада прима дар Светога Духа јер су Дарови већ примљени на наднебесни Жртвеник; тај дар шаље нам Сам Бог, Који је жртвени Принос примио, као што смо већ говорили. Јер, и тада и сада, и Посредник је исти и Дух је један исти. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Исусу Христу Сину својем показа Бог љубав ‘која превазилази разум.’ Онај кроз кога Света Тројица створи свет јави се као човек у телу, да јави човечанству љубав Свете Тројице, дотле непознату свету. Како се јави? Онако како се само велика љубав не стиди да се јави, ради спасења љубљенога: у понижењу, у служењу, у страдању, најзад у врховном жртвовању. У повестима и баладама о ритерима ми читамо како су ови за љубав својих вереница пошли радо у страдање, понекад и у смрт. Но те веренице биле су достојне њихове љубави и жртве, како то посленици описују. Али безгрешни и пречисти Христос поднесе понижења, муке и грозну смрт, не за какву невину верну и добру девојку него за грешнице и развратнице, за убице, лажљивце, крадљивце, отмичаре, разбојнике, кривоклетнике и безбожнике, за загађене и усмрделе душе људске, које су мирисале на смртну трулеж, и пре смрти биле смрт. ‘Једва ко умрије за праведнике – а Бог показа своју љубав к нама што Христос, још кад бијасмо грешници, умрије за нас’ (Рим 5, 6-8). Није ли то љубав која превазилази сваки разум? Свети Николај (Велимировић), Касијана Извор: Епархија жичка

Пре појања Трисветога свештеник иште од Бога да прими ову песму и да Своју благодат подари онима који певају. Какву благодат? Онакву каква приличи овој песми: да освети душе наше и тела, дарујући нам опроштај сагрешења, како бисмо Му у светости служили у све дане. И наводи разлог: јер си свет и у светима обитаваш. Наиме, ономе ко је уистину свет, својствено је да се радује са светима и да их освећује. Узвикнувши тај возглас и придодавши му славословље, свештеник као да тиме свештеном народу даје знак за појање Трисвете песме; а народ, као што је обичај, узвраћа на ово славословље речју амин, а затим започиње појање Трисветога. 2. После ове песме, свештеник свима заповеда да не стоје немарно и безбрижно, него да се умом помоле за све што се овде савршава и пева; јер, у томе је смисао узвика пазимо. Затим тражи да сви буду у миру и подсећа их на премудрост којом треба да пазе на свете Тајне. Каква је то премудрост? То су мисли које богослужењу приличе, којима они који су вером испуњени, треба да гледају и да слушају оно што се савршава и што се изговара, и у којима нема ничега што је човечанско. Јер, то је мудрост хришћана, и то подразумева возглас премудрост, који свештеник у више наврата у току Литургије узвикује према верницима, подсећајући их на такве мисли. Наиме, на тај начин се подсећамо једни на друге, те се кроз ту једну реч у душама слушалаца обнавља целокупни смисао ове свештене радње. 3. Каква је потреба за тим присећањем? Велика је тиранија заборавности, и ниједна од људских слабости не изопачује човека тако често и тако лако као ова слабост. А потребно је да стојимо и да са доличним мислима учествујемо у богослужењу, односно у свештеним призорима и слушањима; наравно, уколико не желимо да у њима узалуд учествујемо и да беспотребно губимо време. А то није лако. Због тога је потребно да ми, са своје стране, будемо будни и трезвени, али потребно нам је и туђе подсећање како бисмо били у стању да изнова саберемо свој ум, који је стално опхрван заборавношћу и склон залудним бригама. 4. То има на уму и песма која се пева у тренутку док се часни Дарови полажу на Жртвеник:… Сваку животну бригу, вели песма, сада оставимо. Такав је, дакле, смисао речи премудрост. 5. Узвик: Смерно стојмо, такође садржи опомену. У чему је та опомена? Подстиче нас да будемо спремни док стојимо пред Богом и пред светим Тајнама, и да наше општење са њима не буде немарно, него ревносно и са сваким благочешћем; било да је потребно да гледамо, или да говоримо, или да слушамо неку од свештених радњи. Први знамен који показује ту ревност и то благочешће јесте усправност тела, односно то што нећемо седети него стајати. То је, наиме, положај оних који моле, то је положај слугу, у којих је сав ум усмерен на миг њихових господара како би одмах, чим добију заповест, били спремни да похитају на служење. Ми смо и молитељи пред Богом за своја највећа добра, и слуге за сваку врсту служења. 6. Такав је смисао ових речи. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Епархије будимљанско-никшићке и Црквене општине Беране 18. септембра 2019. године у беранском Центру за културу одржана је манифестација „Моја ћирилица“. Присутнима се, уводном речју, обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије који је казао да би, када је реч о ћирилици, нарочито у светлу великог јубилеја – осамстогодишњице Српске Православне Цркве и настанка ћириличног писма, било примерено говорити о њеном духовном, културолошком, просветном значају. Међутим, говорити о положају ћирилице данас у Црној Гори, немогуће је, сматра он, без подсећања на окупациони програм Аустроугарске монархије, касније Италије, који је споровођен, пре свега, у Босни и Херцеговини, али и у Црној Гори. „Када се подсјетимо да је Аустроугарска монархија окупирала Црну Гору 1916. забранила ћирилицу, потиснула је, са намјером да потисне и српску историју, предмете на којима се заснивала просвета у Црној Гори; када се подсјетимо да је Италија, такође, имала тај програм, уводећи црногорски језик, преимењујући језик, што није било случајно, видимо које су последице, можемо увидјети које су биле намјере. Осим тога, Италија је имала програм да „црногорска црква“ мора бити аутокефална“, навео је владика Јоаникије. „Актуелна црногорска власт кроз културну политику, и ону која се дотиче вере, спроводи окупациони програм. Да ли извршава програм неког другог или извршава своју политику, свеједно је. Своди се на исто. Исте су намјере - да се промијени идентитет и историја овог народа, као што је Аустроугарска имала намјеру да у вријеме окупације потисне, избрише или прекроји историју Црне Горе. Тако, заправо, раде данашње власти и, у сваком случају, спроводе окупациони програм Аустроугарске монархије и Италије из времена I и II свјетског рата. То је више него очигледно“, оценио је Епископ будимљанско-никшићки и указао да су у Уставу Црне Горе ћирилица и латиница формално равноправна писма, али, то је, сматра Владика, мртво слово на папиру. У пракси је сасвим другачије. „У свим државним институцијама Црне Горе користи се искључиво латиница, у свим документима. Дакле, формално ћирилица није забрањена, али у пракси јесте и то на најгрубљи могући начин, а то иде дотле да ми, који желимо да имамо, макар, личну карту на ћирилици, морамо да потпишемо неки документ. То иде, до тог понижења да људи, не знам да ли је то истина, провјерићу, да човјек, чак, мора да потпише неки документ, заправо, да тражи промјену имена“, рекао је владика Јоаникије. „Том безакоњу, кршењу Устава, које се спроводи од стране власти, народ Црне Горе мора да се успротиви. Морамо се, нажалост, подсјећати ове наше грубе реалности, имајући потпуно поуздање да ће овај народ који је, да кажемо, ћирилични и не одриче се свог писма, истрајати и да ће и ово зло, прије или касније, проћи, јер није утемељено у души овог народа, није утемељно ни у данашњем Уставу Црне Горе, што нам не значи много. Много нам више значи да није утемељено у народу, него се на вјештачки начин спроводи, не, чак, ни на вјештачки, него, можемо слободно рећи, на насилни начин. То је оно што је жалосно али, наравно, да се треба борити против тога“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Предавање на тему „Наша ћирилица“ одржала је проф. др Јелица Стојановић, председник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Плакете беранским институцијама, фирмама и појединцима који његују ћирилично писмо уручили су проф. др Драго Перовић и Дамјан Ћулафић. Своје стихове су говорили песници Радинко Крулановић и Дарко Јововић, гуслама је вече употпунио народни гуслар Милета Пантовић, док се афоризмима представио Блажо Паповић. Програм је водила Јелена Божовић. Извор: Инфо-служба СПЦ

На Литургији, поводом обележавања славе Усековања главе Светог Јована Претече у Пећи, сабрало се више од сто верника, расељених Пећанаца, али и Срба из околних села који су и ову прилику искористили да се окупе око свог парохијског храма, познатог и као Митрополија пећка. Светом Литургијом началсвовао је Архимандрит Сава Јањић, игуман Манастира Високи Дечани уз саслужење бројног свештенства. Слави градске Цркве, поред бројних верника присуствовала је и игуманија манастира Пећке патријаршије мати Харитина са сестринством, као и градоначелник Пећи, Газменд Мухаџери. Након причешћа, уследила је славска литија око градске Цркве испред које је отац Сава са окупљеним верницима преломио славски колач, а овогодишњи домаћин, председник Завичајног клуба Пећанаца Саво Радоњић, предао је колач породици Силвије Рашковић из Дугоњева. „Црква Христова је тамо где се приноси света литургија у славу Божију по благослову епископа. Ту је црква Божија, без обзира колико нас има, колико нас овде живи, бројке нису битне. Првих је било дванаест апостола око Христа и мали број ученика који су ишли око њега. Црква Божија никада није била у бројевима, увек је била у сили која се пројављивала у самом присуству Божијем у онима који живе са Христом, који сведоче Христа својим животом, зато и Господ види вашу жртву и труд који сте направили и да дођете овде из даљине, да се поново суочавате са својим болом, да видите свој град и своје куће у којима сте живели, где сада висе нисте, али где је ваше срце остало, јер ова црква је ваш дом и наш дом. Свети Јован Претеча овде нас је окупљао и пре ових најновијих страдања, али и сада нас окупља да у миру и љубави живимо сви, да праштамо једни другима, јер не може са горчином да се живи и угодити Богу“, поручио је окупљенима у беседи игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава. Отац Сава је у беседи такође нагласио да је јако битно да међу људима влада јединство, љубав и разумевање. „Толико је Бог благословио овај крај испод Проклетија, благословио и дао свима довољно да треба да живимо у међусобном поштовању и миру и на тај начин да благодаримо господу на свему што је у нама. Да се међусобно измирујемо, да међусобно праштамо једни другима, да се не делимо на партије и на групе, јер доста смо ионако подељени. Христос нас је све сабрао. Данас у путиру није било једне или друге групе, није било ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, ни ове ни оне партије. Сви смо били заједно као што и треба да будемо у цркви и сви заједно повезани у љубави, вери, нади, праштању“, казао је у беседи игуман Сава. Црква Светог Јована у Пећи, која је порушена у етничком насиљу 2004. а обновљења 2012. године, подигнута је пре више од тридесет година, када је свету литургију служио покојни патријарх Павле, уз саслужење садашњег патријарха Иринеја. Извор: Телевизија Храм

Док ће већина студената лето памтити по одмору уз море, чије ће слике већ следеће године заменити нове, једна одабрана група младих лето 2019. године никада неће заборавити. Кроз Летњу призренску духовну школу они су се упознали са светињама и нашим културним наслеђем, а кроз предавања и разговоре са људима који тамо живе — истински упознали јужну српску покрајину. Вероучитељ из Београда Дарко Николић сматра да свако за живота треба, макар једном, да оде на Косово и Метохију, да је на том месту кључ за свакога ко трага, не само за националним идентитетом, или знањем о нашој историји и традицији, већ и за одговорима о суштинским питањима о животу, за којима трага сваки човек. Уз помоћ Епархије рашко-призренске и Канцеларије за Косово и Метохију, овог лета по други пут је повео студенте на југ. Непознавањем Косова — не познајемо себе „Косово представља метафизичку реалност, која је нама врло често непозната, а од ње у многоме зависи наша судбина, као појединаца, али и као колективитета, као народа. То непознавање подразумева непознавање самог себе“, каже Николић. „Одласци на Косово су ми помогли да дубље упознам себе, народ коме припадам, да своју веру упознам дубље, снажније и садржајније, него што сам је познавао раније. А када сте теолог и учитељ, имате природну потребу да своје одушевљење поделите са другима, да нађу себе, да тај импулс упију и пренесу на другог“, објашњава саговорник Спутњика. Марија Каленић, студент права из Црвенке, за школу је сазнала на интернету, случајно је нашла обавештење на сајту Епархије рашко-призренске. „Неприпремљено сам ушла у ту причу, са погрешним очекивањима, а десило се нешто сасвим другачије, било је то за мене једно невероватно искуство“, прича Марија. „Прво сам се срела са самом собом, али и открила питање националног идентитета. Од првог момента када смо дошли у манастир Светих Архангела, имала сам осећај као да заиста припадам тамо, као да је то део мене, као да сам одатле поникла, иако, вероватно, немам никакве корене на Косову“, каже Марија. Она додаје да у свом окружењу није имала никога ко би пошао са њом на тај пут, што говори о чињеници да већина младих није заинтересована за духовне теме и за одлазак на Косово и Метохију, што је велика грешка, али је разумљиво, с обзиром на околности у којима живимо. Контраст између цркве и оног изван Веома снажан утисак на студенте оставио је и контраст између живота у цркви и оног изван ње. Милан Денчић, студент историје из Зрењанина, претходно је два пута био на Косову, али на северу, који, каже, не може да се упореди са југом покрајине. „Провели смо неко време у Ораховцу и Великој Хочи, тамо смо се највише задржали, а обишли смо и Штрпце и Пасјане. Код тих људи, иако се објективно налазе у тешкој ситуацији, не може да се осети очај, ни да се чују жалбе, што је очекивано. Ако слушате вести, мислите да људи тамо само преживљавају. Народ је окупљен у цркви, то је тамо јако изражено. У народној кухињи у селу Прековац има више хиљада корисника, они сви заједно посте и причешћују се“, прича Милан. Поред будућих правника, богослова и историчара, на пут су пошли и студенти медицине, права, архитектуре, драмских уметности и безбедности, који студирају на државним универзитетима у Србији, а многи долазе и из Црне Горе и Републике Српске. Иако је реч о духовној школи, присуствовање Литургијама није било обавезно, али Дарко Николић каже да изван литургијског контекста и концепта разумевање смисла нашег духовног наслеђа, историје и културе није могуће. Царство Божије на лицу места Главна тема школе је „Значење опредељења за Царство Божије данас“. „Да би младим људима приближили одговор на овако важно питање, потребно је да они то осете; не да само да усвоје апстрактне појмове, већ да искуство тог Царства Божијег осете ту, на лицу места“, каже Николић. „То никако не би било могуће без учествовања на заједничкој молитви и без причешћа. Без упијања духа и атмосфере која тамо влада. То је могуће и на другим местима, али Косово и Метохија носе једну посебну енергију, која је толико снажна и тако концентрисана, на свим тим местима на којима смо били, и ко год да дође, са било ког места, осети ту силу, она га мења, помера, чини да и себе и свет око себе посматра на другачији начин“, објашњава наш саговорник. Саговорници Спутњика кажу да су се многи пријавили за пут, јер су чули искуства оних који су на Косову и Метохији боравили прошле године. Већина је пожелела да поново осети чудесну енергију места која су обишли и топлину манастира и мештана. Зато сада на Косово путују и у мањим групама, сами се организују, па чак путују и самостално. „И то је могуће, границе нису проблем, ако имате вољу да видите и осетите Косово и Метохију и упознате себе“, кажу студенти. Извор: Митрополија црногорско-приморска / Спутњик

Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице. Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празника, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празника. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом (празник који је нама познат под назвом Сабор Пресвете Богородице). Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин у својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У Панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Српска Православна Црква повезане вести: Прилог телевизије Храм:

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у 10. недјељу по Духовима, 25. августа 2019, Свету Архијерејску Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у Павином Пољу. Преосвећеном Епископу је саслуживало више свештеника и свештеномонаха, а у литургијском сабрању молитвено су учествовали бројни вјерници. Архипастирским словом обратио се Владика Јоаникије, говорећи о значају великих и нарочитих празника на које се сабира цијела православна васељена: Преображењу Христовом и Успенију Пресвете Богородице. -ФОТОГАЛЕРИЈА- „Ако је Господ Исус Христос пројавио такву свјетлост свог божанства и ако је та свјетлост дотакла Његове ученике, осјетили су је, доживјели, упили својим бићем, срцем, душом, умом, онда је наша вјера свјетла, наша вјера није тама него свјетлост, наша вјера је радосна, па тако и наша дјела треба да буду свјетла, да и наше мисли буду свјетле и наше ријечи. То може да буде, ако су добре мисли то су свијетле мисли, ако су добра дјела то су свијетла дјела, ако су дјела која чинимо у славу Божју она добијају напролазну, вјечну вриједност“, рекао је Епископ Јоаникије. Додао је да се у таквој вјери сабирамо и у храму у Павином Пољу, који је посвећен Успенију Пресвете Богородице. Ми, хришћани, понекад, се питамо како то да славимо дан када се неко упокојио, јер по логици овог свијета треба славити дан кад се неко роди. „У хришћанству се слави мученичка смрт неког од мученика или успеније, уснуће, час смрти. Смрт праведника је потврда његовог живота и његове вјере, највећа потврда, печат. То је завршетак, круна његовог живота овдје на земљи. Као што у Светом писму пише: Спомен је праведника са похвалама или Чесна је пред Господом смрт светаца Његових. Они који су живјели у вјери, издржали до краја и упокојили се у вјери, то више хришћани не рачунају као обичну смрт него је то побједа над смрћу, зато што вјера има силу васкрсења. Као што је Христова смрт била преславна, живоносна, Христовом смрћу ми се ослободисмо од смрти“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки. Навео је да је Пресвета Дјева Богородица отплатила дуг гријеху као ћерка Адамова, потомак Адамов, као сви ми људи. Њена смрт је била прелазак у нови живот. „И то се показало неколико дана после, када је дошао апостол Тома, који није присуствовао сахрани. Отворили су гроб, није било тијела Пресвете Богородице и Свети Оци кажу: Како Она Која је носила у себи Живот божански, вјечни, Која је Христа родила да буде потчињена смрти? Како да Она Која је постала извор Живота буде потчињена смрти? Она се показала јачом од смрти, Њена смрт је била само враћање дуга Адамовог, иначе је прешла у нови живот, као што Свети пророк Давид пјева: Стаде Царица с десне стране Теби, а то значи стаде Царица с десне стране Сина свога. Пресвета Богородица је Царица. Наша вјера је таква, вјера у свјетлост Божју, у истину Божју, правду Божју, вјера у Васкрсење, вјера у посредништво Пресвете Богородице и Светих Божјих угодника према нама“, казао је Епископ Јоаникије. Подсјетио је на ријечи једног од Светих Отаца да су сви свети, и анђели и људи, примили дјелимично светост од Бога Који је Извор светости, а Пресвета Дјева Богородица, Која је носила у својој дјевичанској утроби Спаситеља свијета и од Које се Господ Исус Христос оваплотио, Она је примила пуноћу освећења. „Зато је Она узвишенија од анђела, од арханђела, пророка, апостола и од свих светих. Она је Царица над свима светима са Сином својим. Господ Исус Христос је Цар над царевима и Господар над господарима, а Његова Пресвета Мајка такође се назива Царицом. Она је брза Помоћница и Посредница свим хришћанима“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. И храм Успенија Пресвете Богородице у Павином Пољу свједочи о томе. По предању, навео је Владика, овдје је, још, у доба Немањића, била црква Успенија Пресвете Богородице, која је касније запустјела. „Сабрали смо се данас овдје са нашим свештеницима, монаштвом и народом да се унапријед порадујемо слави која долази. Посебно поведите рачуна како славите храму овог светог храма, јер слава није у јелу, пићу и богатим трпезама, него је слава да, прво, прославимо име Божје, да се помолимо Богу и Пресветој Богородици, да се лијепо припремимо кад долазимо у храм, да приступимо Чаши Господњој и причестимо Светим Тајнама Христовим, па када се осветимо, кад осјетимо ту небеску радост у нашем срцу, онда ће нам све бити угодно“, поручио је Владика Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недељу 18. августа 2019, на празник Светог мученика Евсингија и на претпразништво Преображења Господњег, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Саслужовало је свештенство и свештеномонаштво Епархије, уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Ријечима архипастирске бесједе сабраним вјерницима обратио се Епископ Јоаникије. Честитајући наступајући празник Преображења Господњег, Владика је казао да већ почињемо да се радујемо том великом и дивном празнику свјетлости Божје. „Слава Васкрсења Христовог, која обасјава сваки недељни дан, истовремено је и слава Преображења, јер је Царство небеско – Царство Божје животворне, вјечне свјетлости у којој се преображава сваки онај који у Христа вјерује, њоме се испуњава, њоме се просветљује“, рекао је у својој бесједи Преосвећени владика Јоаникије. Извор: Радио Светигора Владика Јоаникије служио Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови • Радио SVETIGORA.COM Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недељу 18. августа 2019, на празник Светог мученика Евсингија и на...