Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'која'.
Found 49 results
-
Протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић у емисији "Огледало": Црква је увек била та која сабира!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић, парох подгорички гостовао је крајем децембра месеца прошле године у емисији "Огледало" на Српској РТВ. Тема емисије било је болно питање раскола у Украјини, питање које је велика рана на телу Цркве Божје. Поред тога, отац Бранко је у другом делу емисије нагласио неопходност нашег помирења са ближњима и са Богом, како бисмо били способни да препознамо присуство Божје у душама нашим. Наше међусобно помирење је услов за наше помирење са Богом, јер тако измирени ми приносимо наш дар и принос Богу, поучава парох храма Светог Архангела Михаила у Дољанима. Аутор и водитељ емисије је Љубица Гојковић. Извор: Српска РТВ-
- 1
-
-
- "огледало":
- емисији
- (и још 8 )
-
Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић за ИН4С: Нема ништа канонски упитно у аутокефалности СПЦ која траје већ 800 година!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Дјело Светог Саве је Богом благословено, а то видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо, казао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ИН4С. Са уваженим оцем Гојком, разговарали смо о критикама које се све више из режимских кругова могу чути на рачун Светог Саве услед нарастајуће „србофобије“ и потребе да се затре српско име Црне Горе и њен српски идентитет, и овдашњим режимским медијским и политичким интерпретирањима „истина“ и историографских чињеница поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, те о „томосу“ који ти исти „доброжелатељи“ наше Цркве доводе у питање. У неким овдашњим црногорским медијима појављују се текстови који доводе у питање јубилеј 800. годишњице аутокефалности СПЦ. Они кажу да немамо сачуван ”томос” који је Св. Сава добио од патријарха. Уз то се наводи чињеница да је хиротонију Светог Саве у владичански чин, оспоравао угледни јерарх Цркве у Охриду – Димитрије Хоматијан. -Недостатак одређене изворне грађе за средњовјековне догађаје није проблем који се јавља само у вези поступка добијања аутокефалности Жичке Архиепископије, него у вези мање-више свих догађаја из тог времена чију бисмо истинитост жељели да докуметујемо на тај начин. Другим ријечима, не постоји историјски догађај међу Словенима на Балкану, из периода Средњег вијека, чију вјеродостојност можемо да утврдимо ослањајући се, искључиво, на изворе првога реда. На сваком нам мјесту треба помоћ житија (агиографских списа који истичу моралне врлине и душекорисне поуке, а у други план стављају хронологију и факта мање важна за опис духовних истина). Поред тога судбина средњовјековне историографије ових простора је нераскидиво је везана за анале и изворе Цариграда, Рима, Венеције или њихових административних филијала на Балкану, који се, природно, јављају као извјештаји са одређене просторне или временске дистанце. Е сад, историјски је непобитна чињеница, да је Цариградски патријарх који је хиротинисао Светог Саву, усљед околности крсташке окупације Константинопоља, пребивао у Никеји (био прогнан из свог сједишта, као што ће, вијек касније, бити прогнан римски папа у Авињон), и да су околности те хиротоније биле ванредне, али то никако не значи да су биле канонски упитне. Писмо Охридског архиепископа Димитрија у ком он критикује и љути се на Светог Саву, јесте валидан историјски извор, али није једини, и далеко је од објективног. Јер, Хоматијан није само ”у свађи” са Св. Савом (иако би и то, само по себи, био довољан разлог да се његово писмо не сматра објективним), него је у темељном и вишегодишњем разилажењу са самим Цариградским патријархом! Па како онда ми да знамо ко је у праву? Како да судимо, и на основу чега – да ли је у праву, несумњиво угледни јерарх и теолог Хоматијан, или тадашњи Цариградски патријарх у Никеји? Здрави разум нам налаже да сагледамо будуће догађаје и да видимо како Пећка архиепископија дјелује самостално (аутокефално) и послије повратка Цариградског патријарха у Цариград 1259. што значи, да нико и никада, осим повријеђене сујете Хоматијанове (и његове претензије, неканонске, да он дјелује као поглевар аутокефалне цркве) није оспоравао српску аутокефалност, добијену у Никеји. А шта је пресудило? Па нешто што је најважнији критеријум у Цркви, од кад она постоји – саборно мишљење свих црквених поглевара. Наиме, Свети Сава, слава му и милост, није сједао скрштених руку, него је обилазио све старе патријаршије Православља, и од њих (Александрија, Антиохија и Јерусалим), добио благослов за своје дјело. А да је Савино дјело Богом благословено, видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо. Што се тиче довођења у питање средњевјековних житија као валидног извора, могу рећи да је то једна комплексна тема, тема за себе, али ћу за потребе одговора на ово питање навести да су Доментијаново и Теодосијево житије Св. Саве, аутентични списи велике историографске вриједности (уз сва књижевна уљепшавања и похвале које су у њима присутне), те да није упутно, рецимо сумњати у исказе тих житија када говоре о црквеним стварима, а истицати, из истих тих, или њима сродних текстова, такође немањићких, како је Немања, и на који начин, војно покорио Дукљу (а да се при том не наводи, да ли је Немања тада ратовао против грчке војске или против својих даљњих рођака Војислављевића). Ето то раде овдашњи публицисти, – без икаквог јасног научног принципа, узимају што им се свиди, а занемарују оно што им не одговара. Неки анти-црквени публицисти не могу да дођу к себи, како је могуће да није сачуван документ тога ранга. И онда цијелу причу доводе у везу са званичном државном анти-црквеном идеологијом која медијски промовише непостојећу ”аутокефалност” Цркве у Црној Гори у 19. вијеку, а за коју, не постоји сачуван ”томос” мајке Цркве? -Зашто немамо комплетну документацију о добијању аутокефалности за Жичку архиепископију? Па побогу, послије пада Смедерева 1459. и урушења редовног живота у Пећкој патријаршији (неколико деценија у Пећи немамо патријарха, земља је опустошена) – цјеловитост црквене документације је неповратно уништена, и никада је нећемо имати у оном стању у ком је била прије пада под Турке. Зашто тих докумената нема у Цариграду? Па најмање из два разлога: од 1204. до 1259. Цариградска патријаршија је у изгнанству, и тешко је очекивати да је тадашња документација и вођена и сачувана као што је то случај у редовним околностима; 1453. и сам Цариград је срушен и окупиран, а многи његови патријарси након тога убијани и хапшени, па се није чудити како немамо ”сва” релевантна црквена документа. У том погледу цариградски архиви свакако нијесу исто што и ватикански или венецијански, који имају неоспоран континуитет. Међутим, тамо гдје недостају документа – имамо непрекинути живот Цркве, који свједочи о правом стању ствари, и међуцрквеним односима. Овај ”недостатак томоса” би било неумјесно поредити са оним новијим тражењима томоса, какав је рецимо непостојећи томос за наводну ”аутокефалност” Цркве у краљевини Црној Гори, која се, силом историјских прилика нашла у околностима црквене самосталности, а да при том није спроведен нити један црквени поступак налик оном који је спровео Свети Сава у Никеји. А по мом скромном мишљењу, није спроведен, јер часном и Богу оданом црногорском свештенству није ни било до тога, јер су и црквени и световни поглавари у Црној Гори 18. и 19. вијека, Цркву на Цетињу доживљавали као ”светосавску столицу” и једини сачувани дио ”Пећке патријаршије”. Митрополит Митрофан Бан, баш из тог разлога, носи титулу ”егзарха” (чувара) ”Пећког трона”. Промотери поменуте идеологије, воле да причају о ”анатеми” коју је Цариградска патријаршија упутила Пећкој 1346. и да тако релативизују све недостатаке и недосљедности својих анти-црквених захтјева. -Прочитао сам најновији текст из тог ”шињела” и потпуна је неистина да је спор са Васељенском патријаршијом из 1346. као и несрећна анатема која је услиједила, и која је трајала наредне три деценије (никако не и дуже од тога) – изазвана жељом цара Душана да се ”сасвим ослободи” грчке хегемоније! Ријеч је просто о неканонском поступку проглашења патријаршије, односно уздизања дотадашње архиепископије у ранг патријаршије. Цар Душан је то учинио, не да би се ослободио ”грчке хегемоније” које тада, објективно, више није ни било, него да би имао ”свог” патријарха који ће га прогласити за цара. Е за то му није требала ”дозвола” више црквене власти, али није било по канонима, да се такво шта уради без сагласја других патријаршија (не само Цариградске). Био је то једнострани политички чин, који је изазвао вишедеценијски спор између Цариграда и Пећи, а у околностима, нимало повољним – Турци су били пред вратима оба царства. Међутим, када већ причамо о томе, баш је индикативно то што је на иницијативу благовјерног кнеза Лазара (оног за кога Његош каже ”да му свијетли круна Лазарева” над ”слободном Црном Гором”) 1375. дошло до измирења двије патријаршије, и до скидања анатеме, те да, нико, ни тада, није поставио питање о валидности Савине хиротоније, и добијања аутокефалије. Нико, од тада до данас, све до наших нових ”стручњака” са савремених новинских портала, не доводи у питање ни аутокефалност ни саму титулу Патријаршије. На овим порталима се о Светом Сави не говори као о великом црквеном пастиру, него као о препреденом дипломати који је за свој интерес искористио слабости Византије и неугодну позицију у којој се нашао Цариградски патријарх. И непрестано се наводи како Св.Сава није могао бити рукоположен у архиепископа, него у епископа. Појасните нам то мало. Добијање аутокефалности Жичке архиепископије и хиротонија Светог Саве у епископа није ништа мање валидна, ништа мање канонска, и ништа мање значајна – зато што је добијена у тим ванредним историјским околностима Цариградске патријаршије. Напротив. Као прво да разјаснимо, једном за свагда, да се свештенорадња хиротоније врши само и једино у чин епископа – а за епископа се углавном и бира неко ко је претходно у чину архимандрита. Међутим, каква ће титула бити томе епископу, хоће ли он бити само епископ, или митрополит, или архиепископ, или ће на крају бити патријарх – за таква црквена унапређења, нијесу потребне нове, додатне, хиротоније. Надлежне црквене власти, или компетентни црквени сабор, може једног епископа да прогласи архиепсикопом, у врло кратком времену. Познато је, да је у деветом вијеку, један од најпознатијих цариградских патријараха Свети Фотије, за свега шест дана, био проведен кроз све црквене чинове, од лаика до патријарха. То му није сметало да касније буде Свети човјек и један од најзаслужнијих за историсјку мисију Свете браће Кирлиа и Методија међу Словенима. А то што је Византијско царство тада било слабо, а цариградски патријарх у прогонству, – па зар нијесу сви Свети епископи ране Цркве у прва три вијека били у прогонству и убијани чак!!? Зар није столица Цетињских митрополита била прогоњена вјековима? Умањује ли то њихов ауторитет? А кад је у питању неки политичко-историсјки контекст такве приче, па овдје се недавно прослављала 1000. годишњица државности Црне Горе! Мени није јасно зашто је такав јубилеј везан за годину страдања хришћанског краља мученика, али небитно, и да је то почетна тачка бројања, или било који од догађаја везан за Војислављевиће, касније средином 11. вијека, – сви су се ти догађаји десили захваљујући удесима и посрнућима или Византијског царства или тзв. Самуиловог (Бугарског/ Македонског) царства. Почетак успона средњовјековне Зете, везан је за насукану и разбијену византијску лађу, или за недостататк добре војне стратегије византијских војвода код Туђемила. Па хоћемо ли сада, кроз те негативне чињенице, омаловажавати успјех и војну вјештину Стефана Војислава ”архонта Срба” – како га називају, њему савремени, византијски извори? Е сад, неке византијске изворе, којих објективно нема, – тражимо, а неке, који су нам ”под носом” не желимо да видимо. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Владика Херувим: По Оваплоћењу Божјем откривена је тајна вечности, тајна Живота, која се даје на свакој Литургији!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У суботу 16. фебруара, када наша Црква молитвено прославља светог Симеона и Ану и светог Јакова Архиепископа српског, светом Литургијом на Доброј води у Вуковару началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протонамесник Ненад Кесоња, парох пачетински и ђакон Срђан Лукић из Борова насеља. Преосвештени Владика се кроз беседу обратио верном народу: - У Име Оца и Сина и Светога Духа! Нека је на здравље и на спасење данашње литургијско сабрање у нашем храму посвећеном Преподобној мајци Параскеви. Велика је тајна у празнику Сретења Господњега, има велики значај за васколики људски род. Сусрет човека са Живим и Делатним Богом у оквирима историје. Кроз историју слављења овог празника непрестано изнова увиђамо значај сусрета светог Симеона у којем је осетио славу и милост Божију. У речима светог Симеона ”Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа, светлост да обасја незнабошце и славу народа твога Израиља” видимо тајну доласка Господа нашега Исуса Христа. Дошао је да спасе род људски омогућивши тако човеку, који је у историји обремењен тескобама и недаћама, да може имати заједницу са Живим Богом. По Оваплоћењу Божијем откривена је тајна вечности, тајна Живота, која се даје на свакој Литургији. Ту се налазе врата Царства Небеског која нам откривају тајну нашег живота на земљи. Тајна нашега живота јесте тајна Царства Небескога. Као хришћани, као деца Божија, морамо знати да смо небески народ. Требамо следити пут наших отаца који су ходили крстоносним путем који води у Васкрсење. Живети у овом свету није лако, живот подразумева својеврсно страдање, али знамо који му је циљ и смисао. Знамо да је смисао Христовог оваплоћења првенствено да човек задобије могућност спасења, сједињење наше природе са природом Божијом. У светом Јеванђељу смо чули како можемо задобити благодатне дарове који су нам потребни, како можемо задобити небеске врлине које нас узводе лествицом ка Небесима. Свети апостол и јеванђелист Јован открива нам да то никако другачије није могуће него благодаћу Духа Светога. На крштењу сапиремо старога човека, рађа се нови облагодаћени човек који жели заједницу са другим, човек који жели заједницу са Живим Богом. Тако облагодаћени и охристовљени можемо ходити путем Голготе како бисмо задобили Царство Небеско и вечан живот. На нама је да као хришћани, као људи добре воље, наде, љубави и мира ходимо тим путем који нас води у Царство Божије. Да то није лако видимо из примера наших светих који су на себе узимали различите подвиге, подвизавајући се тако по пустињама и гудурама. Док су их обремењивале земаљске недаће знали су да је нада и утеха једино у Господу. Недаће покушавају да нас скрајну са крстоносног пута који преображава и води нас у Спасење. Нека је благословен данашњи дан и нека је благословено данашње сабрање на Доброј води и да ова светиња увек буде светионик нашега народа, да сабира све људе добре воље. Требамо овде долазити са вером, љубављу и надом у Живог и Делатног Бога Који на сваком сабрању излива на нас своју милост и љубав, Који нам се на сваком сабрању даје. Живели и благословени били! После свете Евхаристије припремљено је послужење за верни народ, а трудом надлежног пароха јереја Вукашина Цветојевића у парохијском дому зготовљена је трпеза за Његово Преосвештенство Епископа Херувима и служашче свештенике. Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
Епископ шумадијски Јован: Немојмо гасити божанску светлост која је у нама!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Преосвећени Владика Јован, служио је свету архијерејску службу у храму Светог Саве на Аеродрому, у понедељак тридесет и шести по Духовима. Саслуживали су оци: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Бранислав Матић и ђакон Александар Ђорђевић. Наша света Црква је прославила светитеље преподобног Павла, и српског светитеља Гаврила Лесновског. Your browser does not support the HTML5 audio tag. По прочитаном Јеванђељу по Луки, Преосвећени Владика је беседио. Он се осврнуо посебно на речи апостола Павла које су прочитане на Литургији: “Дивну поуку светог апостола Павла из прочитаног апостола. Он нам говори: “Бог који из таме засија светлост...”. Само Бог увек из ничега ствара свет. Исто тако из таме изводи светлост. Ради чега Бог то чини? Због тога да ми грешни људи, а сваки грех на човекову душу навлачи таму. Управо он из те таме засијава светлост и тако Бог чини непрестано”. У наставку беседе Преосвећени се дотакао односа таме и светлости у Светом Писму: "Шта је овде тама? Он овде под тамом подразумева наше тело. Зато апостол Павле ће рећи да је гробница душе човекове. Бог је, како кажу свети оци, унео зрнца славе своје и светлости, дао је човеку боголику душу. Дао је човеку браћо и сестре да у тами тела нашега та душа стално светли. Зашто? Зато што је душа боголика и богочежњива. Када се управо благодаћу у ту боголику душу која чини да и тело постане боголико, и када се то споји са љубављу са вером и молитвом, и када се то све таре између себе, у том телу таме засијава светлост. Исто онако када узмемо ружу па је трљамо, што је више трљамо она даје мирис. Када се љубав, молитва и вера споје онда се све више даје светлост. Шта је истинита светлост? То је Бог. То је она светлост која освећује и просвећује свакога човека који долази на свет. Бог је запалио светиљку у нама да осветљује тај духовни свет. Када човек светлошћу божанском осветљује себе, он осветљава и оно што је споља, браћо и сестре. Светлост управо разгони таму. И зато је та боголика душа наша, та упаљена светлост за коју Господ каже да је вреднија од целога света. И само када Бог благодаћу обасја душе наше, наш се духовни вид побољшава. И он прво што види он види Господа Исуса Христа. Зaто ми треба да водимо рачуна да ту запаљену свећу коју је Бог запалио да не угасимо. А та се свећа гаси нашим гресима". На крају беседе владика је споменуо питање савести у човеку: "Кад год дођемо у неку ситуацију и учинимо неки грех, увек се у нама појави мисао: Шта сам то урадио? Да ли сам то добро урадио или нисам? Да ли сам то учинио што не ваља, онда има наде на покајање. Увек имамо савест која нас опомиње шта је добро, а шта зло. Немојмо гасити ту божанску светлост која је у нама. Човек не види творевину коју је Бог створио. Када то не види он онда живи у мраку и у тами. А знамо да ко по тами хода, да може увек да пропадне.Треба да се молимо Богу да нам Он помогне да нам се не угаси свећа коју је Он запалио давши му бесмртну душу. Бесмртна је душа само уколико је са Христом и у Христу. Ако себе одвојимо од Христа ми умиремо. Бог није увео смрт у овај свет, него је човек увео смрт у овај свет. Нека би нам Господ помогао да светлост држимо као кандило. Упалимо кандило оно ће горети док има уља и фитиља, а кад нестане уља кандило се гаси. Човек умире без вере. Да доливамо у кандило уље, а то су свете врлине и свете тајне. Бог вас благословио". Извор: Епархија шумадијска -
Свети Василије Велики: Беседа која подстиче на свето крштење
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Разабирајући време за житејске ствари и одређујући време свему што се дешава, мудри Соломон је рекао: Свему има време и свакој ствари има време. Има време кад се рађа и време кад се умире (Проп 3, 12). Оглашавајући вам спасоносну проповед, ја бих донекле изменио изреку мудрога и рекао: „Има време кад се умире и време кад се рађа“. Који је узрок овакве измене? Расуђујући о ономе што је подложно рађању и пропадљивости и пратећи поредак вештаствене природе, Соломон је рођење поставио пре смрти. И заиста, смрт не може да окуси онај ко није најпре окусио рођење. Намеравајући да поведем реч о духовном препороду, ја постављам смрт пре живота. Јер, ми се само умирући телесно рађамо духом, као што говори и Господ: Ја умртвљујем и оживотворавам (Пон. 32,39). Умримо, дакле, да бисмо живели. Умртвимо телесно мудровање, које се не покорава закону Божијем, да би се у нама родило крепко духовно мудровање, које по природи одржава живот и мир (уп. Рим. 8,67). Погребимо се са Христом који је због нас умро, да бисмо и устали са Виновником васкрсења. Сваки подухват, дакле, има своје време. Постоји време за сан и време за бдење. Постоји време за рат и време за мир. Међутим, време за крштење јесте читав човеков живот. Тело не може да живи без дисања, док душа не може да постоји уколико не зна Творца. Јер, непознавање Бога јесте смрт душе. Међутим, онај ко није крштен није ни просвећен. Очи без светлости не могу да виде, а ни душа [без просвећења] не може да сагледава Бога. Према томе, за спасење посредством крштења погодно је свако време: и ноћ, и дан, и час, и тренутак или још краћи део времена. Извор: Српска Православна Црква -
Председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић одликовала је Тању Белобрајдић, жену која је учествовала у мучењу Срба у злогласном логору "Лора", орденом за посебне заслуге стечене у рату, а председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта је ту одлуку окарактерисао као скандалозну и показатељ да је Китаровић заштитник ратних злочинаца. Иначе, реч је о одлуци Грабар Китаровић од 28. новембра прошле године, поводом које се јуче огласила и Иницијатива младих за људска права, обративши се Уреду председнице Хрватске упитом у којем од ње захтевају објашњење чиме је Белобрајдић заслужила одликовање Републике Хрватске - Ред хрватског тролиста. У том упиту се наводи да су о контроверзама везаним за Тању Белобрајдић и потенцијална кршења људских права за време деведесетих година у Војно - истражном центру Лора писали су бројни угледни новинари и независни истраживачи. Осим тога, Далматински комитет за људска права 2009. године државним органима је поднео кривичну пријаву против Белобрајдић због „основане сумње да је у раздобљу од почетка априла до средине августа 1992. године у простору ВИЦ-а Лора у Сплиту, у којем су били смеештени ратни заробљеници српске националности, ове брутално премлаћивала, мучила и вређала њихово лично достојанство особито увредљивим и одвратним поступцима, наводи се између осталог у писму Колинди Грабар Китаровић. У саопштењу Савеза Срба из региона наводи се да је Белобрајдић деведестих година прошлог века била супруга злогласног команданта логора Лора Томислава Дуића, а посебно се истицала у зверском мучењу Срба, саопштио је Савез Срба из региона. Белобрајдић у рату је била припадник 72. бојне Војне полиције и свакодневно је боравила у војно-истражном центру Лора. Лора је од 1992. до 1997. године била логор смрти и кроз њега је прошло преко 1.000 српских цивила, војника и ратних заробљеника који су свакодневно страховито психофизички мучени а утврђено је да је најмање 70 логораша убијено, наводи се у саопштењу. Линта каже да је одлука Китаровићеве скандалозна, али и очекивана. Он истиче да чињенице јасно потврђују да је Тања Белобрајдић посебне заслуге у рату стекла садистички мучећи Србе и да је то био главни разлог да јој Колинда Грабар Китаровић додели и адекватан орден тзв. Ред хрватског тролиста. Иначе, поменути орден је био званични знак Домобранства и авијације у злогласној НДХ. Како се наводи у саопштењу Савеза Срба из региона, у Хрватској је постало сасвим нормално да ратни злочинци добијају нацифашистичка и друга одликовања. Према мишљењу Линте, потпуно је јасно да је Колинда Грабар Китаровић један од главних заштитика ратних злочинаца који се славе као хероји и добијају одликовања јер су допринели стварању скоро етнички чисте Хрватске чији је темељ злогласна НДХ, преноси Танјуг. http://www.politika.rs/scc/clanak/419624/Odlikovanje-za-zenu-koja-je-mucila-Srbe-u-logoru-Lora
-
Митрополит Амфилохије: Истинска вјера је она која дјела!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је вјера основа свега онога чему се надамо – провјера невидљивих ствари, и да вјера које не дјела дјела, не испуњава закон Божији је мртва – недјелотворна: Звучни запис беседе „Тек када се вјера претвори у дјело онда она постаје истинска права вјера.Човјек је призван и обдарен од Бога не само да гледа тјелесним очима, које данас јесу а сјутра нијесу, него да отвори очи срца свога, да срце прогледа и да срцем види.“ Појаснио је владика да је слијепац из данашње јеванђељске приче видио Господа и чуо Његов глас када су се његовом вјером очи његовог срца отвориле. Казао је да ће тако и сваки човјек прогледати када његово срце прогледа и буде у стању да види и сагледа себе самога, своју душу, живот и тајне овога свијета, а прије свега кад види живога Бога – Творца неба и земље кроз кога је све постало што је постало: „Припремајући се за Христово рођење припремамо се да видимо Господа од Дјеве рођенога, да Му се поклонимо на начин као што су Му се поклонили анђели пјевајући пјесму са чобанима Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља.“ Митрополит је казао да је дан Христовог рођења – оваплоћење Бога, дан надубљег присуства Бога у свеукупној творевини и људској природи. Бог постаје човјек, савршени Бог постаје савршени човјек и људска природа кроз Њега и у Њему задобија своје савршенство, пуноћу, тајном Његовог рођења и откривења Божанске љубави кроз Његово распеће: „Мјера Божанске љубави је распеће Христово – Његов принос за живот човјека, свијета. Ту се открива Бог као вјечна љубав, не Бог као неки господар, владар свијета, него онај који жртвује Себе за живот свијета Својим распећем, а у исто вријеме Својом жртвом дарује човјеку вјечни живот.“ Нагласивши да новим рођењем Духом Светим и водом, у Тајни крштења и Тајни дјелања Божијих заповјести, човјек задобија вјечни и непролазни живот, владика Амфилохије је истакао да је зато Господ и заповједио да се Његово Јеванђеље проповједа свим народима и да сви земаљски народи и људи дјелају дјела Господња као плод те проповједи: „Онај који дјела дјела Господња он остварује и претвара у живот своју вјеру. Он дјела и Господ дјела кроз њега и открива му се та велика и Света тајна Бога као творца и Бога као дјелатеља: Отац мој до сада дјела и Ја дјелам .“ Митрополит је појаснио да је свеукупна творевина и све оно што је Бог дјелао кроз историју од настанка свијета, стварања човјека, дјело Божије и да оно управо врхуни у великој Светој тајни Христовог оваплоћења: „То Његово дјело се продужује Његовим животом, проповјеђу Богочовјечанском, Његовим жртвовањем за живот свијета, Божанском љубављу којом Он грли свако људско биће. На ту љубав је призван и човјек, да на Христолики начин ту Божанску љубав остварује у своме животу и да ту и такву љубав свједочи према сваком створењу“, казао је владика и објаснио да је то једина истинска и права љубав и они који су Христови живе, дишу и миришу таквом Христоликом љубављу. Високопреосвећени Митрополит је казао да када се та љубав задобије онда се и духовно прогледа, отворе се очи срца и душе, од слијепаца постанемо видовита бића: „То је она видовитост и свјетлост за коју се молио Свети Григорије Палама: Господе просвети таму моју. Нема ништа значајније за човјека него да се просвети тама његовог бића, а просвећује се управо тим темељем бића кроз вјеру на живоме Богу- Богу љубави и доношењем плодова те и такве вјере у своме животу“, поручио је у својо бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у манастиру Бешка. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
(АУДИО) Сјећање на Лазара острошког: Ријеч која је имала силу исцјељења
Поуке.орг инфо је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У препуној биоскопској сали приказан је документарни филм „Духовна поетика оца Лазара Острошког“, редитеља др Радослава Станишића, представљена је и књига „Положи наду на Господа“, монахиње Јелене, игуманије манастира Ћелија Пиперска, а своја лична свједочанства о игуману Лазару казивали су његови духовни сапутници – Преосвећена господа епископи диселдорфски и све Њемачке Григорије и умировљени захумско-херцеговачки и приморски Атанасије. Владика Григорије, који је управо код оца Лазара у Острогу закорачио у монашки живот, казао је да је игуман острошки био од „оних људи најстаријег и најбољег кова – који не троше ријечи, али чији је језик имао невјероватну моћ – да једним покретом руке, гримасом на лицу и тек покојом благом рјечју – буде све речено“. „Све ријечи које ми је упутио, а сретали смо се сваки дан, могле би стати на свега неколико страница – али од свих тих ријечи могле би се написати безбројне теолошке студије“, казао је владика диселдорфски. А тај покрет, гест и покоја ријеч, казао је владика Григорије, имала је и силу исцјељења, свједочећи како Бог, у смирењу и преданој молитви, дејствује кроз нас, што је у случају оца Лазара „увијек било и просвјетљење, и мудрост, и свјетлост, а самим тим и на врхунцу свега тога – и радост“. „Ми смо сви у сусрету са оцем Лазаром доживјели то – да смо ходећи поред њега, тискајући се око њега добијали ту силу духа Божијега – и исцјељивали се. Зато је он, иако није написао ниједан теолошки трактат – био, по мени, велики теолог“, казао је епископ Григорије. Владика Атанасије казао је да је игуман Лазар био истински дар Божји, да је много учинио за манастир Острог, али и за своју Херцеговину. Родом из Кокорине код Гацка, отац Лазар био је – човјек, Србин и православац, који никад није заборављао да је – и Херцеговац. Представљена књига „Положи наду на Господа – Духовна поетика оца Лазара Острошког“, аутора монахиње Јелене Станишић, настојатељице манастира Ћелија Пиперска, сабрала је поуке оца Лазара на духовну корист свима који трагају за истином и утјехом. Игуманија Јелена казала је да је на писање потакнута за Светог Јована – Претечу, у јануару 2009. године, када је у Острогу служио митрополит Амфилохије. „Мени је синула идеја да је управо отац Лазар био претеча митрополиту. Дошао је прије њега – заиста ни на шта што се духовности у Црној Гори тиче. Кад сам се вратила у манастир, у том размишљању почела сам да пишем. За недјељу дана, ни сама не знам како – написала сам књигу“, свједочи игуманија, додајући да је прошле године изашло већ треће издање књиге, допуњено новим свједочанствима људи, који су писмима или електронском поштом слали своја сјећања на сусрете са игуманом Лазаром. Говорећи о књизи књижевница из Подгорице Милица Краљ истакла је да модерна обнова светитељских житија из пера мати Јелене „сваким својим ретком и словом представља драгоцјено сведочење о потрази за највреднијом и најсветијом супстанцом људског бића, за љепотом човјекољубља и богољубља“, чији су главни јунаци, разни безимени невољници „сви у хитњи према једном једином циљу: налажењу јединственог, окрепљујућег молитвеног лијека“. „Тај јединствени окрепљујући лијек, разумном, утјешном рјечју, нештедимице је свима боготражитељима нудио и пружио отац Лазар. Свима је прилазио са најдубљим разумијевањем, безграничном љубављу, духовним савјетима, непосредношћу и непомућеним миром – и сви су у његовој ријечи нашли оно што су тражили“, казала је Краљ. На тонском запису и фотографијама и извјештају са овог догађаја благодаримо мати Јелени и Радију Требиње АУДИО ЗАПИС -
Катихета Бранислав Илић: Божићни пост је звезда водиља која нас води у сусрет Оваплоћеном Логосу - Богомладенцу Христу
ризница богословља је објавио/ла Наслов блога у РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
Гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, који је подсетио да се врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви, пре свега, сагледава и учешћу у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Корачајући благословеном стазом Божићног поста очистимо се покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела дочекали Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његову спасоносну науку, нагласио је катихета Бранислав. Извор: Радио Беседа ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ: -
Катихета Бранислав Илић: Божићни пост је звезда водиља која нас води у сусрет Оваплоћеном Логосу - Богомладенцу Христу
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Теолошки
Гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, који је подсетио да се врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви, пре свега, сагледава и учешћу у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Корачајући благословеном стазом Божићног поста очистимо се покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела дочекали Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његову спасоносну науку, нагласио је катихета Бранислав. Извор: Радио Беседа ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ: -
Које су то књиге оставиле највећи утисак на вас? Препоручите их другима.
-
Владика Херувим: Треба увек да живимо, једни са другима у међусобној љубави, у љубави која се гради и изграђује у литургијској заједници!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У понедељак, дана 26. новембра 2018. године, када наша Света Црква молитвено прославља Светог Јована Златоустог, архиепископа Константинопољског, Епископ Херувим је началствовао евхаристијским приносом у цркви Светог Архангела Гаврила у Бршадину. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник и парох први боровски, протонамесници Ненад Кесоња, парох пачетински, Драгослав Шалајић, парох први тењски и Радован Арсеновић, ђакон трпињски. После заамвоне молитве Епископ Херувим је осветио славске дарове које је припремио, у част свога заштитника и молитвеника пред Господом Светог Јована Златоустог, црквени хор из Бршадина. По литургијском отпусту Епископ се обратио сабрању: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Ласно ти Оци, драги народе и децо Божија, нека је благословен данашњи дан, дан милости и љубави Божије, која нас је сабрала овде на ово евхаристијско славље, да отпевамо Господу свим срцем својим, и свом душом својом и свим умом својим. Данас у молитвама прослављамо Светог Јована Златоустога, једнога од многих писаца Божанствених Литургија које су током дуге историјске праксе постојале и још данас постоје. И данас се сећамо, тога великога човека, великога ума Цркве Божије који нам је оставио у залог литургију у овоме облику који данас познајемо и који најчешће служимо. У његовоме прелепом житију описују се његови подвизи, трудољубивост према Цркви Божијој и његова љубав према молитви и према заједници као живој и оствареној каква непрестано треба да буде. Литургија и јесте заједница свих сабраних и оних који су овде на земљи и оних који су на Небесима у загрљају и наручју Божијем. Ми смо се кроз Свету Литургију сетили свих наших предака и свих овде сабраних и служили смо у Име Божије и прослављали Свету Тројицу Оца, Сина и Светога Духа. -Велики је благослов што смо данас имали прилику да исто тако прославимо крсну славу овога певачкога друштва које заиста својим умилним гласовима и лепотом негују традицију појања на овим нашим просторима, а посебно што негује традицију певања на српскоме језику, јер свакако да Литургија мора бити разумна, да људи који слушају литургијске песме и литургијске химне могу да разумеју Тајну која нам се даје, која нам се преноси и која се отвара овде у овоземаљским и историјским оквирима. И данас се кроз све те молитве кроз које смо прошли и које смо прочитали заиста отворила тајна живота, тајна вечности, тајна љубави и милости Божије. Видимо како су то величанствене речи које су писали дивни људи и оне нас упућују на који начин ми у овим историјским оквирима треба да живимо. Треба увек да живимо, једни са другима у међусобној љубави, у љубави која се гради и изграђује управо овде у литургијској заједници, јер је то најсавршенија и најлепша љубав. Нема лепше љубави, нема лепше слободе, нема ни веће истине, него оне истине коју срећемо овде у литургијскоме чину, јер кроз Тело и Крв Христову, ступамо у заједницу са живим и делатним Богом. Ту је љубав, ту је милост, ту је икономија нашега спасења, једино у Телу и Крви Христовој која нам је дата, а коју је Господ оставио нама, као спомен да и ми можемо у овоземаљским оквирима, да ступимо у ту заједницу са живим и делатним Богом, управо се остварује у овој Светој Литургији и Литургијама наше Свете Цркве. -Псалмопојац Давид нам је рекао: Појте Господу нашем, појте! Појте цареви нашему појте. У том контексту непрестано треба да чезнемо, да вапимо ка Господу, да Му узносимо химне које су најлепше и које су испуњене љубављу и милошћу Божијом и бригом за овај свет. То су они дарови које ми у току дана у једној недељи непрестано треба да узносимо и приносимо, а као суштина и као круна целокупног тога нашега недељнога круга, треба бити недељна Литургија, када ћемо приступити Телу и Крви Христовој. То је пут врлинскога живота, ту је пуноћа свих оних дарова које смо у току једне недеље учинили, једни према другима, а Литургија нас враћа у вечност, враћа нас у наручје Божије одакле смо и постали и где смо назначени. Црква нас увек позива на Јеванђеље, позива нас на речи које непрестано треба да горе у нашим срцима које непрестано граде врлински начин живота и које нас упућују на један подвижнички пут, пут нашега спасења. -Нека је благословен данашњи дан и нека је срећна крсна слава нашем певачкоме друштву и нека увек певају Господу, јер је то прави пут на коме треба да идемо. Нека сте живи и благословени кроз вечност! Након Свете Евхаристије, да радост данашњег дана буде још и већа, Епископ је осветио новоизграђени парохијски дом, после чега је, трудом надлежног пароха и његове заједнице, уприличена трпеза љубави у Дому културе у Бршадину. Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Депресија је болест која се лечи молитвом
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
На почетку емисије отац Момчило је тумачио Свето Јеванђеље на 22. недјељу по празнику Педесетнице, у којој наша Црква доноси причу из Јеванђеља по Луки, о богаташу и Лазару. У дијелу емисије о празнику отац Момо је говорио о предстојећем празнику Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског и како се у Котору слави слава цркве посвећене Светом Луки, као и о томе како је правилно прославити крсну славу. Звучни запис емисије Одговарајући на питање о томе како се борити против депресије, отац Момо каже да је депресија болест и да је понекад, уз редовне молитве и одласке у цркву, потребно затражити и љекарску помоћ. Говорећи о гријеху гордости отац Момчило каже да је због гордости и сам Сатанаило отпао од Бога, поставши непријатељ рода људског-Сатана. Отац Момчило је говорио и о томе како је правилно одгајати дјецу и осим редовних одлазака на службе у цркву, на који још начин упознавати децу са основама Православља? На ова и још нека питања наше вјере одговоре ћете наћи ако одслушате ову нашу емисију коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора -
Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Депресија је болест која се лечи молитвом
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
На почетку емисије отац Момчило је тумачио Свето Јеванђеље на 22. недјељу по празнику Педесетнице, у којој наша Црква доноси причу из Јеванђеља по Луки, о богаташу и Лазару. У дијелу емисије о празнику отац Момо је говорио о предстојећем празнику Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског и како се у Котору слави слава цркве посвећене Светом Луки, као и о томе како је правилно прославити крсну славу. Звучни запис емисије Одговарајући на питање о томе како се борити против депресије, отац Момо каже да је депресија болест и да је понекад, уз редовне молитве и одласке у цркву, потребно затражити и љекарску помоћ. Говорећи о гријеху гордости отац Момчило каже да је због гордости и сам Сатанаило отпао од Бога, поставши непријатељ рода људског-Сатана. Отац Момчило је говорио и о томе како је правилно одгајати дјецу и осим редовних одлазака на службе у цркву, на који још начин упознавати децу са основама Православља? На ова и још нека питања наше вјере одговоре ћете наћи ако одслушате ову нашу емисију коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице -
Октобарски број „Светигоре“: Сила благодатна која закриљује васиону
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У уводном дијелу 273, октобарског броја „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске оставио је своје поздравно слово Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирилo, досадашњи уредник часописа, који је био десет година на његовом кормилу, како каже у свом осврту Оливера Балабан. Сам владика Кирило остаће уписан у историју као први епископ Српске православне цркве за Јужну Америку, на чију катедру је недавно постављен – „Да заиста буде апостол Христа Бога нашега“, „Под Јужним крстом“, како гласе бесједе са његовог устоличења. А ђакон Владимир Јарамаз оставио је записе о догађајима из Јужне Америке тих дана. Пошто је овај број изашао из штампе уочи великог Богородичиног празника, Покрова Пресвете Богородице, „Светигорa“ ја пренијела бесједу Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфиолохија у вези с тим празником „Покров Пресвете Богородице, сила благодатна која закриљује васиону“. Следећа бесједа је епископа Теодосија „Не бој се, стадо мало“, изговорена у Штрпцу 9. августа 2018. године на молебну за мир и спасење Косова и Метохије. И трећа бесједа „Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу“ везана је за Косово, а изговорио ју је нови „Светигорин“ уредник, епископ диоклијски Методије, у Котору на хуманитарном концерту „Котор за Космет“. У вези с темом Косова можете прочитати и „Помагање сецесије Космета – припремање крвавог рата“, службену биљешку о посјети делегације СПЦ римокатоличкој организацији „Пакс Кристи Интернационал” у Белгији и Холандији 1994. године. Ново издање гласила Митрополије црногорско-приморске доноси и три разговора. „Повратак ђеда Сава у отаџбину“ назив је разговора са протојерејем-ставрофором Момчилом Кривокапићем. „Блага вијест на више од седамдесет језика“ је интервју са протојерејем Немањом Кривокапићем, парохом которским и професором у Богословији Светог Петра Цетињског, који посједује занимљиву и завидну збирку Библија – њих око 150, и то на 70 различитих језика. У трећем разговору „Ћирилицу су створили свети људи“ саговорник је академик проф. др Предраг Пипер. А како су овог августа била исписана ћирилична сабрања Трга од ћирилице открићете из подробног „Светигориног“ прегледа и извјештаја о томе. Такође се можете информисати о Седмици Православне књиге у Варни, фототипском издању инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године и сазнати нешто више о Сабору у Великом Преславу 893. – судбоносној прекретници у историји православних Словена. Ту су и два путописа. Један потписује Татјана Марјановић „Косово и Метохија“, а други Весна Санковић „Када планина позове“. На самом крају су хронике из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- благодатна
- сила
- (и још 6 )
-
Октобарски број „Светигоре“: Сила благодатна која закриљује васиону
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У уводном дијелу 273, октобарског броја „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске оставио је своје поздравно слово Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирилo, досадашњи уредник часописа, који је био десет година на његовом кормилу, како каже у свом осврту Оливера Балабан. Сам владика Кирило остаће уписан у историју као први епископ Српске православне цркве за Јужну Америку, на чију катедру је недавно постављен – „Да заиста буде апостол Христа Бога нашега“, „Под Јужним крстом“, како гласе бесједе са његовог устоличења. А ђакон Владимир Јарамаз оставио је записе о догађајима из Јужне Америке тих дана. Пошто је овај број изашао из штампе уочи великог Богородичиног празника, Покрова Пресвете Богородице, „Светигорa“ ја пренијела бесједу Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфиолохија у вези с тим празником „Покров Пресвете Богородице, сила благодатна која закриљује васиону“. Следећа бесједа је епископа Теодосија „Не бој се, стадо мало“, изговорена у Штрпцу 9. августа 2018. године на молебну за мир и спасење Косова и Метохије. И трећа бесједа „Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу“ везана је за Косово, а изговорио ју је нови „Светигорин“ уредник, епископ диоклијски Методије, у Котору на хуманитарном концерту „Котор за Космет“. У вези с темом Косова можете прочитати и „Помагање сецесије Космета – припремање крвавог рата“, службену биљешку о посјети делегације СПЦ римокатоличкој организацији „Пакс Кристи Интернационал” у Белгији и Холандији 1994. године. Ново издање гласила Митрополије црногорско-приморске доноси и три разговора. „Повратак ђеда Сава у отаџбину“ назив је разговора са протојерејем-ставрофором Момчилом Кривокапићем. „Блага вијест на више од седамдесет језика“ је интервју са протојерејем Немањом Кривокапићем, парохом которским и професором у Богословији Светог Петра Цетињског, који посједује занимљиву и завидну збирку Библија – њих око 150, и то на 70 различитих језика. У трећем разговору „Ћирилицу су створили свети људи“ саговорник је академик проф. др Предраг Пипер. А како су овог августа била исписана ћирилична сабрања Трга од ћирилице открићете из подробног „Светигориног“ прегледа и извјештаја о томе. Такође се можете информисати о Седмици Православне књиге у Варни, фототипском издању инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године и сазнати нешто више о Сабору у Великом Преславу 893. – судбоносној прекретници у историји православних Словена. Ту су и два путописа. Један потписује Татјана Марјановић „Косово и Метохија“, а други Весна Санковић „Када планина позове“. На самом крају су хронике из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице -
Ирина Соколова: Рускиња која је космос претворила у позориште
Милан Ракић је објавио/ла тема у Позориште
Међу гостима 52. Битефа била је Ирина Соколова, некадашња инструкторка за космонауте у Звезданом граду у Русији. Соколова припада свету науке, космичких истраживања и технолошких достигнућа, али је пре двадесетак година добила прилику да уплови у свет уметности, односно у један неуобичајени позоришни пројекат, који би требало да траје пола века. Наша саговорница је добила могућност да допринесе рађању новог уметничког правца, такозване постгравитационе уметности и да блиско сарађује са словеначким редитељем Драганом Живадиновом, свестраним уметником који се трагајући за одговорима на вечна питања о односу добра и зла загледао у космос. Ирина Соколова је са Живадиновом учествовала у припреми и постављању прве представе у бестежинском стању. Премијера овог спектакла изведена је 1999. године у теретном авиону „иљушин 6 МДК“, а њено наредно извођење било је десет година касније у хидролабораторији у Русији. Звездана бајка „Као и све бајке разних народа света, све је почело веома давно, пре много година. Драган Живадинов је с групом студената допутовао у Звездани град у Русији. Он је представљао Словенију. У Звезданом граду се налази Центар за обуку космонаута ’Јуриј Гагарин‘. Ја сам тада радила као инструкторка за специјалне видове обуке, за преживљавање астронаута на води, у шуми, у шумско-мочварним областима, у пустињи — у случају принудног слетања. Допутовали су студенти који су били на обуци месец дана. Бавили су се и спортом, а једном приликом су играли одбојку. Међу њима је стајао један висок момак, сав тужан. Питала сам га: ’Због чега си се ти замислио?‘, а он ми је одговорио да је уметник из Словеније и да је замислио пројекат који би требало да траје 50 година, али да не зна како да га оствари“, прича нам Ирина Соколова, присећајући се тренутка када је упознала Драгана Живадинова. Словеначки уметник јој је испричао смисао свог пројекта, који је у први мах био замишљен као представа која се неће играти сваког месеца него једном у десет година током наредних пет деценија. Ирина Соколова, некадашња инструкторка за космонауте у Звезданом граду у Русији „У тој представи учествује 14 глумаца, седам мушкараца и седам жена. Када неко од глумаца у периоду од пола века умре, његова појава се замењује технолошким апстрактом. Уколико је то мушкарац, његову појаву замењује ритам, а ако је жена — мелодија. Претпоставља се да за педесет година, када пројекат буде завршен, нико од глумаца неће више бити жив, тако да ће уместо њих у небеса бити лансирани сателити у којима ће бити похрањени њихови биографски подаци, улоге у којима су играли и њихове биолошке карактеристике“, објашњава Ирина Соколова. Од Циолковског до Маљевича Драган Живадинов ју је, како каже, импресионирао својом доследношћу, својом преданошћу идеји и спремношћу да ту идеју даље развија, продубљује и проширује. „Драган је чак проучавао и наше, руске пионире космичких истраживања, попут Константина Циолковског. Проучавао је космизам Николаја Фјодорова и Казимира Маљевича и интегрисао достигнућа уметности с научним и технолошким дометима. Основао је и Европски центар за космификацију уметности и културализацију космоса. У оквиру тог пројекта такође смо му пружали подршку из Звезданог града. Слали смо тамо своје изложбе, своје космонауте. Сарадња се и даље развија“, прича наша саговорница. Млади редитељ је сањао о космосу, али у почетку није имао сасвим јасну визију свог будућег пројекта. Инструкторка у Звезданом граду му је предложила: „Зашто не бисмо прву премијеру направили у бестежинском стању, у авиону Ил 6 МДК, у којем настаје бестежинско стање?“ „Иљушин 6 МДК“ је велики авион који постиже висину од 10 километара, а онда пада до шест километара. Током пада у авиону настаје бестежинско стање које траје тридесетак секунди. Током једног лета може се створити 10 до 15 режима бестежинског стања. „Драган се веома заинтересовао за ту идеју, мада је у први мах мислио да се шалим. Остварили смо је две године касније. Драган је на тај начин био први који је направио уметнички пројекат у бестежинском стању. Потом смо кренули даље. Следећа представа у оквиру истог тог пројекта изведена је у хидролабораторији у Звезданом граду, у којој се стварају услови нултог плутања. Глумци нису спуштани у воду, Драган је своју представу направио на њеној површини. Испоставило се да је само време на неки начин превазишло пројекат, јер се од њега у међувремену развио цео нови правац у уметности, такозвана постгравитациона уметност“, наводи Ирина Соколова. „Иљушин 6 МДК“ је велики транспортни авион, који може да прими нешто више од тридесет путника. Поред чланова посаде и глумаца, премијерном извођењу представе присуствовало је и неколико позоришних критичара, који су претходно морали да прођу кроз специјалне припреме за лет у космос. Пљоснати црви у служби уметности Две глумице из представе „Gravitation Zero — Noording Biomechanics“ већ су напустиле овај свет. Због тога је, како каже Ирина Соколова, дошао тренутак да се приступи изради „уметничких“ или „културолошких“ сателита. У тим сателитима ће бити похрањени биографски подаци глумаца, њихове улоге, гласови, гестови, мимика, представе у којима су играли. А затим ће све то бити послато у космос. „У остваривању тог пројекта нам помажу и Амбасада Словеније у Русији и Амбасада Русије у Словенији, представници тих установа увек присуствују нашим преговорима. Када смо први пут дошли у главну организацију ’Роскосмос‘, првобитно су нас гледали као да смо дошли с друге планете, нису разумели шта желимо. Слали су у космос заставе, монете, алфабете других земаља, али ово нису. Драган је онда морао да им објашњава да је сателит већ сам по себи уметничко дело и продужетак рада Казимира Маљевича, Владимира Татлина и других. Састанак је трајао четири сата и наши саговорници су полако, корак по корак, почели да мењају мишљење“, присећа се Ирина Соколова. Задатак уметничког тима био је да осмисли пројекат који је од интереса за руску државу, с обзиром на то да се космички бродови не лансирају свакодневно и да је много оних који желе да пошаљу нешто у космос. „Предложили су нам да повежемо уметнички део с научним. Драган је увек на граници уметности, културе, науке и технологије. Предложено нам је да се на броду направи неки научни експеримент који би заинтересовао руску државу. И успели смо да пронађемо веома интересантан експеримент с пљоснатим црвима (symsagittifera roscoffensis) који живе само на једном месту на планети, у месту Роскоф у Француској. Они су веома интересантни, јер имају способност да се регенеришу. Ако их ставимо у водену средину, с малом количином витамина, сами ће се обнављати. Интересантно је и то што гутају гасове који се образују на станици, испуштају кисеоник и гутају сопствени метаболички отпад“, објашњава наша саговорница. Руски научници су се заинтересовали за тај научни експеримент, јер он може да дâ мноштво одговора на питања важна за припрему дугих летова у космос, рецимо, за мисије на Марсу. Уметнички тим је добио подршку од Академије космонаутике Циолковског, Министарства културе Русије и Института за медицинско-биолошка истраживања. „Космички сектор је веома егзактан. Од нас траже детаљне записе о експериментима. Одмах су нас упозорили на то да знају да смо људи из света уметности и да смо увек у неком стваралачком узлету, али да овде морамо бити прецизни“, каже Ирина Соколова. Иако је често морала да иде за уметницима и да их подсећа на разне административне обавезе, Соколова сарадњу с Драганом Живадиновом и осталим члановима тима (Дуња Зупанчич и Миха Тушич) сматра изузетно вредним животним искуством. „Сама се често зачудим како смо све то извели. Веома је, међутим, важан и људски фактор, односно чињеница да једни друге одлично разумемо“, закључује наша саговорница. Наредна представа биће изведена 2019. године, а време ће, како каже Ирина Соколова, само одредити „позоришну сцену“. Боравак у Београду донео је и неке нове идеје, међу којима је организација гостовања руског космонаута Јурија Михаиловича Батурина, који би наредног пролећа требало да одржи предавање београдским студентима. Валентина БУЛАТОВИЋ, СПУТНИК -
Шта значи православље и која је улога православља?
Milan Nikolic је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Чини ми се да мало ко од православних зна задатак православља. А тај задатак је очување католичанства као најважније категорије Цркве. Са друге стране имамо латине који себе називају католицима, док православни сасвим погрешно пристају да латине тако називају. И тако смо дошли до тога да многи православни зазиру од католичанства, само због тога што латини себе називају католицима. Зато сматрам да Православна Црква треба да нагласи своју улогу и задатак, да нагласи своју католичанску основу. Латине можемо називати римоцентрицима, римосолипстицима, али никако католицима. -
Архимандрит Иларион (Лупуловић): Враћајмо се Мајци Цркви, јер је она та која не дели, него сабира!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
“И тек живећи у цркви, ми можемо да кажемо да ум Христов имамо, не наш ум, не наше расуђивање, људско, погрешно, ограничено, које је у крајњој линији глупо, него имамо мудрост Христову која надилази нас саме. И зато су људи који су се приволели истини Божјој, били мудрији од гомиле многих научењака и људи који су сматрани за нешто велико у цркви”, рекао је у беседи Архимандрит Иларион, наводећи пример преподобног Оца Јустина, кога је комунистичка власт држала под присмотром, а који је био само монах, али је помогао и учинио да се цела српска Црква обнови, а патријарси су ишли код њега да се саветују, међу којима и блажено почивши Патријарх Павле. “Незаустављива сила истине Божје коју проповеда наша Црква, а посебно монаси, који су независни, који су увек били савест наше Цркве, на исти начин како су то били пророци у оно време старозаветно, када су опомињали и властодршце и друге, када су осећали да не иду путем истине Божје. Ето тако, треба да се враћамо Мајци Цркви, јер она је та која не дели, него она која сабира, јер је то и смисао Цркве, а када говоримо о Цркви, треба пре свега да се сетимо Мајке Божје, јер да није било ње, не би било ни Цркве. Мајка Божја је представник наш у тајни спасења”, наставио је беседу Архимандрит Иларион. “Нека би благослов Мајке Божје и њена истина покрили све оно што су наши недостаци и што су наши греси и наши промашаји. Нека би Мајка Божја дала да љубав превлада у срцима људи, нека би Мајка Божја била свима путоказ својим смирењем, стрпљењем и нека би она била узор свима нама и нека нас упути на то да будемо, пре свега, близу Бога, зато што истина јесте за хришћане, али заправо и за цео свет, Христос, живи Бог оваплоћени. Друге истине нема. Ове променљиве, такозване истине и процене се мењају, из месеца у месец, из недеље у недељу, али истина Божја, као и овај Свети храм постојано стоји већ вековима. Нека нам лепота Грачанице и Дечана, а посебно Дечана у ове дане, буду сведоци где је истина, где је лепота, где је постојаност, па и где је мудрост и кога треба слушати”, закључио је Отац Иларион, честитајући верницима празник уз традиоционално “Нека је срећно и Богом благословено”. Неколико стотина верника, представници локалне самоуправе Грачанице и делегације Суботице, Берана и Новог Сада, присуствовали су Литургији. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Архимандрит Иларион (Лупуловић): Враћајмо се Мајци Цркви, јер је она та која не дели, него сабира!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У Грачаници је прослављено Рођење Пресвете Богородице, у народу познатије као Мала Госпојина, слава Општине Грачаница. Свечану литургију је служио Архимандрит Иларион, уз саслужење монаштва и свештенства Епархије рашко-призренске, који је и предводио свечану славску литију улицама Грачанице. “И тек живећи у цркви, ми можемо да кажемо да ум Христов имамо, не наш ум, не наше расуђивање, људско, погрешно, ограничено, које је у крајњој линији глупо, него имамо мудрост Христову која надилази нас саме. И зато су људи који су се приволели истини Божјој, били мудрији од гомиле многих научењака и људи који су сматрани за нешто велико у цркви”, рекао је у беседи Архимандрит Иларион, наводећи пример преподобног Оца Јустина, кога је комунистичка власт држала под присмотром, а који је био само монах, али је помогао и учинио да се цела српска Црква обнови, а патријарси су ишли код њега да се саветују, међу којима и блажено почивши Патријарх Павле. “Незаустављива сила истине Божје коју проповеда наша Црква, а посебно монаси, који су независни, који су увек били савест наше Цркве, на исти начин како су то били пророци у оно време старозаветно, када су опомињали и властодршце и друге, када су осећали да не иду путем истине Божје. Ето тако, треба да се враћамо Мајци Цркви, јер она је та која не дели, него она која сабира, јер је то и смисао Цркве, а када говоримо о Цркви, треба пре свега да се сетимо Мајке Божје, јер да није било ње, не би било ни Цркве. Мајка Божја је представник наш у тајни спасења”, наставио је беседу Архимандрит Иларион. “Нека би благослов Мајке Божје и њена истина покрили све оно што су наши недостаци и што су наши греси и наши промашаји. Нека би Мајка Божја дала да љубав превлада у срцима људи, нека би Мајка Божја била свима путоказ својим смирењем, стрпљењем и нека би она била узор свима нама и нека нас упути на то да будемо, пре свега, близу Бога, зато што истина јесте за хришћане, али заправо и за цео свет, Христос, живи Бог оваплоћени. Друге истине нема. Ове променљиве, такозване истине и процене се мењају, из месеца у месец, из недеље у недељу, али истина Божја, као и овај Свети храм постојано стоји већ вековима. Нека нам лепота Грачанице и Дечана, а посебно Дечана у ове дане, буду сведоци где је истина, где је лепота, где је постојаност, па и где је мудрост и кога треба слушати”, закључио је Отац Иларион, честитајући верницима празник уз традиоционално “Нека је срећно и Богом благословено”. Неколико стотина верника, представници локалне самоуправе Грачанице и делегације Суботице, Берана и Новог Сада, присуствовали су Литургији. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице -
Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Теолошки
Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице. Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празникâ, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празникâ. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом. Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског, и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин и својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Српска Православна Црква повезане вести: Прилог телевизије Храм: -
Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У рождеству сачувала си дјевство, а у успењу свијет ниси оставила Богородице, представила си се у живот мати истинског живота, и молитвама твојим избављаш од смрти душе наше. Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице. Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празникâ, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празникâ. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом. Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског, и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин и својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Српска Православна Црква повезане вести: Прилог телевизије Храм: View full Странице -
Знам да се галаксије деле по величини која је одређена бројем звезда, али ми није јасна подела галаксија по изгледу. Типа, лентикуралне, елиптичке, спиралне, премошћене спиралне галаксије, неправилне... Шта мислите, шта може такаве облике галаксија, заправо да обликује ?
- 74 нових одговора
-
- 2
-
-
- галаксија?
- између
- (и још 2 )
-
Митрополит Амфилохије: Црква је једина заједница која увијек изнова васкрсава!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
„Они тако схватају Цркву. Немају то сазнање и то осјећање да Црква не припада само једном народу, једном мјесту, једном језику него је Црква она која сабира око вјечне истине. Не око неке идеје, идеологије. Црква сабира све земаљске народе. Таква је заповијест Христова и та заповијест се непрекидно испуњава. И ево данас, у двадесет и првом вијеку Црква Христова раширила се по читавом свијету“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да је Црква једина заједница која увијек изнова васкрсава. „Васкрсава сараспињући се са Христом, носећи крст Христов, а онда примајући и тај свети дар Христовог васкрсења, ту силу Духа Светога животворнога који је сишао на ученике Христове на Гори сионској у виду огњених језика и који непрекидно силази на позив Цркве Божије. И кад се крштавају вјерни, и када се миропомазују, и када се сабирају на овакве службе Божије призивамо Духа Светога животворнога да сиђе на нас и на наше дарове“, објаснио је Владика. Тумачећи јеванђелску причу о мудрим и лудим дјевојкама Митрополит црногорско-приморски је рекао да није довољно поуздавати се само у себе, своју врлину, своје знање и своју мудрост. „Луде дјевојке нијесу вапиле и призивале Духа Светога животворнога да сиђе на њих и да их обасја својом свјетлошћу, својом истином и својом вјечном мудрошћу. Тако је Света преподобна Ангелина била једна од тих мудрих дјевојака, јер је била испуњена врлином, а у исто вријеме сва је била погружена и у молитву и у пост и призивала Духа Светога. Њена љубав, и према њеном мужу и према њеној дјеци, била је христолика љубав, љубав која није тражила своје, која се није гордила, него се жртвовала“, рекао је он. Рекао је да је преподобна мајка Ангелина све што јој је Бог дао предала Христу Богу на дар. „И тако је заиста уписала себе у књигу вјечнога живота, Царство небеско је испунило њен живот још овдје на земљи“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је благосиља славски колач, поводом имендана настојатељице манастира монахиње Ангелине. На крају је честитао је имендан монахињи Ангелини. „Благословен дан ангела и свим Ангелинама које су овдје у овом светом храму. И ма гдје се налазиле Ангелине да их Бог благослови. Да буду Ангелине – анђели небески“, казао је Митрополит Амфилохије. Манастирско сестринство приредило је затоим празничну трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Амфилохије: Црква је једина заједница која увијек изнова васкрсава!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник преподобне мајке Ангелине Српске са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дуљево у Паштровићима. У току Литургије Свету тај ну крштења је примила мала Нина. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да се и код нас и у другим крајевима појављују људи који би хтјели да Цркву претворе у неку партију. Звучни запис беседе „Они тако схватају Цркву. Немају то сазнање и то осјећање да Црква не припада само једном народу, једном мјесту, једном језику него је Црква она која сабира око вјечне истине. Не око неке идеје, идеологије. Црква сабира све земаљске народе. Таква је заповијест Христова и та заповијест се непрекидно испуњава. И ево данас, у двадесет и првом вијеку Црква Христова раширила се по читавом свијету“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да је Црква једина заједница која увијек изнова васкрсава. „Васкрсава сараспињући се са Христом, носећи крст Христов, а онда примајући и тај свети дар Христовог васкрсења, ту силу Духа Светога животворнога који је сишао на ученике Христове на Гори сионској у виду огњених језика и који непрекидно силази на позив Цркве Божије. И кад се крштавају вјерни, и када се миропомазују, и када се сабирају на овакве службе Божије призивамо Духа Светога животворнога да сиђе на нас и на наше дарове“, објаснио је Владика. Тумачећи јеванђелску причу о мудрим и лудим дјевојкама Митрополит црногорско-приморски је рекао да није довољно поуздавати се само у себе, своју врлину, своје знање и своју мудрост. „Луде дјевојке нијесу вапиле и призивале Духа Светога животворнога да сиђе на њих и да их обасја својом свјетлошћу, својом истином и својом вјечном мудрошћу. Тако је Света преподобна Ангелина била једна од тих мудрих дјевојака, јер је била испуњена врлином, а у исто вријеме сва је била погружена и у молитву и у пост и призивала Духа Светога. Њена љубав, и према њеном мужу и према њеној дјеци, била је христолика љубав, љубав која није тражила своје, која се није гордила, него се жртвовала“, рекао је он. Рекао је да је преподобна мајка Ангелина све што јој је Бог дао предала Христу Богу на дар. „И тако је заиста уписала себе у књигу вјечнога живота, Царство небеско је испунило њен живот још овдје на земљи“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је благосиља славски колач, поводом имендана настојатељице манастира монахиње Ангелине. На крају је честитао је имендан монахињи Ангелини. „Благословен дан ангела и свим Ангелинама које су овдје у овом светом храму. И ма гдје се налазиле Ангелине да их Бог благослови. Да буду Ангелине – анђели небески“, казао је Митрополит Амфилохије. Манастирско сестринство приредило је затоим празничну трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
