Претражи Живе Речи Утехе

О првом сусрету са манастиром Високи Дечани, о доласку у манастир, литургијском животу и искушењима кроз која је ова светиња заједно са српским народом прошла у последњих двадесет година, као и о најновијим изјавама појединих српских политичара везаним за решење коначног статуса Косова и Метохије, тзв. разграничењу и сл. Разговарали смо са архимандритом Савом Јањићем, игуманом манастира Високи Дечани. Помаже Бог оче Саво. Ево смо у великој светињи манастиру Високи Дечани, управо се завршила Света литургија, Ви сте служили са оцима који су овде у манастиру. Можете ли да нам испричате како изгледа живот у овом манастиру и како је изгледао Ваш први сусрет са овом светињом? У Дечанима некако све бива кроз Литургију, јер читав манастир функционише, живи тим неким литургијским ритмом, који из дана у дан, чини да је сваки дан посебан, а опет сваки дан је као вечност. И тако то траје вековима, већ ево 700 година како манастир постоји, кад погледамо на његову историју. И мој први сусрет са овим манастиром био је давне 1987.године, када сам долазио овде за Светога Краља Стефана Дечанског, са умировљеним епископом захумско-херцеговачким Атанасијем, који нас је тада окупљао у Београду као студенте. Ја сам са њим и још неким другим студентима с факултета дошао овде у Дечане, то је било за Св Краља и остало ми је то у дубоком сећању и то бденије и та литургија, и тај контакт са овом светињом. Посебно овај дечански полијелеј. Сећам се покојног оца Варнаве који је достојанствено са мандијом палио свеће и вртио полијелеј. То су нека сећања прва која ме везују за Дечане и врло брзо после тога уследио је и мој долазак у манастир Црну Реку, већ 1989.године када сам се прикључио црноречком братству. Тамо сам замонашен 1991. године, а већ 1992, пошто је тадашњи игуман постао владика рашко-призренски онда смо дошли у Дечане нас неколико. Владика Теодосије, наш садашњи владика, а тадашњи први игуман обновљеног братства и још неколико нас, међу њима и отац Стефан, сада игуман манастира Зочиште. Чини ми се да је тај дан био јуче, јер управо сваки дан овде бива са литургијом. Почиње молитвом и завршава са молитвом и некако тај ритам Литургије је као откуцај срца који све оно што радимо и све оно што живимо држи у том једном поретку. И зато је то време, када погледам колико већ година има од 1992.у марту када сам дошао овде, до данас чини ми се као да је то све један дан, а истовремено је јако много времена прошло. Прошло је много дивних, радосних тренутака који су остали као нека сећања која с времена на време изађу у свест и тако… Ал опет, све се то спаја у велику радост, у благодарност пре свега Светоме Краљу, који нас је овде примио, прихватио, који нас држи, који је истински домаћин ове куће, који је заиста краљ који царује овде, како каже владика Амфилохије, а ми смо ту, само око њега да се нађемо, да ослушнемо ту вољу Божју која се пројављује Његовим молитвама, молитвама Светога Краља и благословом овога светога места и да живимо по тој вољи Божјој чинећи што до нас стоји препуштајући све остало Господу. И то је највећа мудрост Божја, да чинимо што до нас стоји и колико ми можемо у оквиру онога чему смо позвани оних таланата које нам је Бог дао, а да коначно резултате препустимо Господу и са вером и надом у Господа, да ће Господ све урадити и уредити како је најбоље. Иако ми то често не можемо да замислимо, често бисмо ми одредили како нешто треба да изгледа и како би нешто требало да буде, али ми не можемо никада да видимо целу слику, једино је Бог тај који даје пуноћу смисла свему. И то је заправо највећа мудрост духовног живота, то је суштина духовног живота и монашког и живота у свету, и то је извор радости, јер сва забринутост, све зебње, сви страхови нерасположења, долазе од тога што стално мислимо много више смо могли урадити, много више од нас зависи, или нешто што је Бог дао није оно што смо ми очекивали, а заправо је увек све што долази, оно што је неком по чудесном Божјем промислу најбоље у том тренутку и усмерено ка нашем вечном спасењу. Јер једино кад гледамо из те перспективе вечнога живота можемо да видимо смисао овога живота. Иначе овај живот са свим својим страдањима, патњама, (доста смо тога видели на Косову и Метохији) људски гледано тешко да има некаквог смисла. Али то је тајна крста. Јер крст сам по себи нема никаквог смисла, крст једино у светлу васкрсења добија свој смисао као овај наш расцветали крст на уласку у дечански манастир. И тако смо од 1992. године полако устројавали живот Божјом благодаћу са игуманом, сада владиком Теодосијем, долазила су и братија и то је било време великог ентузијазма и прегнућа, труда и радости, али видели смо да се спрема једна олуја, која је коначно дошла са оружаним сукобом, већ са албанским екстремистима 1998. године и 1999, посебно рат и све што се издешавало и све нас је то јако дубоко потресло. Ни у једном тренутку нисмо губили наду да Господ држи ову светињу, јер Дечани сијају већ 700 година, то је једна упаљена свећа коју је упалио Свети Краљ и која има једну мисију да осветљава пут у овоме мраку у овом лавиринту светских збивања и указује пут нашем народу православном српском шта смо били, шта јесмо и где треба да идемо. И то је заправо мисија овога места. Да буде место утехе, место љубави, место радости, место где ћемо се окупљати око Свете чаше на Светој литургији и подсећати да је ово тек само предворје и улазак у Царство Божје, пуноћу, коју ћемо, ако Бог да сви да доживимо и живимо у тој радости вечној, а коју већ и сада осећамо. И сваки пут када завршимо Свету литургију осећамо заиста једну велику радост и благослов Божји да сви проблеми овога света просто нестану, барем на тренутак нестану, изађу из наше свести јер већа је та радост. Ратна дешавања на Косову и Метохији нису заобишла манастир Дечане. Кроз шта је све манастир прошао а с њим и братство манастира које је било у њему? У том времену рата доста смо видели страдање невиних људи, најпре смо примили српске избеглице, било је после и албанских избеглица, имали смо и Роме. Ми смо све људе гледали као Божје сви су створени са ликом Божјим и сви су деца Божја. Колико ће ко то да оствари то је тајна Божја ми не можемо да улазимо у то, али наше је сваког човека видимо као икону Божју и посебно кад неко страда да укажемо помоћ, да укажемо саосећање са надом да ће то на неки начин пробудимо у тим људима свест о Богу који нас толико воли који је дошао и пострадао нас ради. Али јако је било тешко видети велико исељавање нашег народа, којег ни пре рата није било много, али тада смо видели да је јако много људи отишло, то су били тешки дани, нарочито то лето 1999. године, када се и љуљало кандило пред фреском Пресвете Богородице у припрати нашег храма. Да ли је то Пресвета Богородица нешто поручивала братији, зашто баш кандило пред том фреском? То је заиста чудесан догађај, који је обележио те месеце био, то је трајало отприлике око месец и по дана, два месеца, иако кад принесемо свећу обичну поред кандила, пламен се не покреће, није била промаја, већ нека чудесна невидљива сила Божја је покретала то кандило. Као да нас је Пресвета Богородица стално подсећала да треба да се молимо, да треба поуздање и сву наду препустимо Богу и њеним молитвама, да нас она није оставила и тај чудесан догађај је остао дубоко утиснут у наша сећања и подстакао нас је тада посебно и на молитву. Јер та фреска Пресвете Богородице је Богородица са свитком у коме је Њена молитва за људски род и у коме се Пресвета Богородица моли Христу ,,Прими мољење Мајке своје Господе“. Пита је: ,,Шта хоћеш мајко?“,,Хоћу грешним покајање и спасење!“, ,,Не кају се!“ А она опет умољава Господа и Он на крају каже ,,У Твоје руке предајем њих, Мајко!“. И она Њему ,,Благодарим Теби Логосе!“. То је неизмерна љубав Божја која се пројављује кроз молитву Богородице. То су били почеци страдања у најновијој историји манастира, а како се живи данас, двадесет година после? То су били тренуци ужасног страдања које смо ми бележили, и писали о томе и сведочили и у сусрету са међународним представницима, новинарима и на оном тадашњем сајту, али истовремено смо опет опстајавали у молитви и чврстој вери да ће Бог сачувати светињу и хвала Богу, манастир је стављен под заштиту и некако је Бог зауставио да не оде сав наш народ и сачувао се тај остатак. Али живимо у једном тешком времену већ је двадесет година од кад је завршен рат и видимо да ситуација и даље није стабилна, ни мирна, видимо да доста проблема постоји безбедносних, чести су напади на људе и на куће, онемогућавање људима да дођу, да се врате, иако су се неки вратили. Манастир Дечани помаже породицама које су опстале и које се враћају? Манастир стално помаже. Имамо и хуманитарну активност, развили смо и са нашим италијанским пријатељима ,,Амићи ди Дечани“ активност, исто тако преко нашег сабрата оца Бенедикта који је са Сицилије, имамо и оца Нектарија из Америике, који води хуманитарну организацију манастира Дечани, која већ преко двадесет година помаже. Такође и бројне друге организације у којима се окупљају људи као нпр. Арно Гујон са његовом ,,Солидарите Косово“ итд. који је дубоко везан за Косово. Људи који су осетили духовну снагу овог места и поруку Светога Краља да ту љубав треба да пројаве и бригом, пажњом за друге. Да чинимо колико до нас стоји, али увек препуштајући Богу да буде Његова воља, да буде како Он хоће и да нас све уведе у своју радост. То је наш коначни циљ јер све на овој земљи је пролазно и ништа не може да буде вечно, јер све иде у сталном кретању ка Господу, ка пуноћи постајања које ће и једино у Христу бити. Оче, већ је двадесет година како око манастира нема српског живља које га је окруживало, али са друге стране су за ово време у манастир долазиле допломате, али и све више долазе наши људи расејани на све стране. Срби из свих делова света долазе у манастир и на неки начин овде црпе енергију. Да ли је можда све ово што се издешавало помогло људима да схвате шта је манастир Високи Дечани за све нас? Заиста, као и у свакој несрећи Бог пројави неке чудесне своје промисли и обично мислимо нешто је велика трагедија и све се руши, ал опет с друге стране на чудесан начин Бог нешто друго гради. Тако ево нпр. не само да се и манастир и материјално изградио, поправили смо објекте и саградили нове и сакупила се нова братија, имамо четири искушеника млада… обнавља Свети Краљ, него исто тако Бог привлачи овде људе из разних крајева. Нажалост, немамо наших Дечанаца овде, осим њих троје који живе у Дечанима и који су успели на неки начин да се врате и да нађу неко своје место. Јако су тешки услови и све то, али ето они имају неку своју жељу посебну и остају и опстају, али немамо породице које су се вратиле у овај крај и нема практично села, осим у околини Пећи где је било мало више повратка захваљујући заштити КФОР-а која је пружена у кључним моментима, да се врати. Наравно ту је село Гораждевац и доле јужније Ораховац и Велика Хоча који су остали наше стално упориште, где је наш народ остао. Сада Манастир Дечани, заиста има једну мисијску улогу према нашим људима, поклоницима, који долазе из различитих крајева Србије, Црне Горе, Републике Српске, Босне и Херцеговине, Федерације, наше православне вернике, Србе, који долазе из разних земаља света. Практично, врло често на литургијама имамо те поклоничке групе и много више верника него што смо икада раније у мирном периоду имали људе који су долазили, што је помало апсурдно. Некада буде и по два аутобуса гостију и поклоника који дођу. То су људи који осећају да доласком на Косово и Метохију, црпе ту духовну снагу, ту енергију љубави која просто исијава из кивота наших светитеља из гробова светих архиепископа, Светога Јоаникија у Девичу, Светих Врача у манастиру Зочиште и других светих места. Читава косовско-метохијска земља је једно велико светилиште и заиста, недавно сам говорио и помињао како је цело Косово и Метохија један велики жртвеник Господњи на коме се приноси хлеб и вино, пошто је Косово у знаку хлеба и пшенице, Метохија у знаку вина и грожђа. Онда на неки начин је Косово и Метохија један велики жртвеник где приносимо дарове и добијамо благодат, добијамо снагу. У томе је велики значај Косова и Метохије за људе који можда нису ни чули и били раније, али осећају. И не само они, него имамо пуно и странаца који долазе из целога света и који осећају посебну духовну снагу. Да ли људи долазе због дечанске цркве, њене лепоте, јединственог изгледа или је ту још нешто што их доводи? Дечанска црква је лепа и величанствена, али у свету је много већих грађевина и величанственијих грађевина по многим аспектима другим, али људи овде осећају нешто посебно, то је управо та благодат Божја која просто излази и зрачи као енергија из кивота Светога Краља. Свети Краљ је духовна електрана која стално зрачи том благодаћу Божјом, која уноси мир помисли, радост, наду, веру и то људе испуњава, и сад то доживљавају различито неки људи. Они који траже радост, утеху, они се враћају са радошћу и утехом. На жалост, има и оних који то не доживљавају. Има оних који ту светлост, која исијава из Дечана, доживљавају као сметњу, виде као неку опасност, као огањ који пржи. Тако да је манастир и нападан од стране несрећних људи Албанаца који не знају шта раде, који живе у околини, који су четри пута нападали манастир оружано до сада, од завршетка рата до данас и на жалост, има још људи који имају лоша осећања и лоше намере. А има ли међу нашим друговерима комшијама и оних који нису непријатељски расположени? Дубоко верујем да и међу самим Албанцима има јако много људи које везује једно посебно духовно искуство са манастиром, иако многи не смеју из страха од других да пројаве и да јавно покажу али с времена на време можемо да препознамо, да видимо када појединачно дођу. Доста људи се обратило, крстило венчало, покајало, променило свој живот …тако да Дечани настављају своју мисију. То је место које узводи људе ка небу а истовремено и спушта небо ка земљи. И то је та тајна Богочовека Христа који је сам Бог предвечни. Он је постао човек да би човека уздигао у достојанство божанско и учинио нас синовима Божјим по благодати. Када је Стефан Дечански подигао манастир поклонио му је велика имања о којима имамо податке у Повељама и тапијама. Каква је данас ситуација са манастирском земљом, шта ви можете да обрађујете и који су проблеми са којима се сусрећете? Манастир је имао велика имања у 14. веку када је основан и постоје, на основу Дечанске повеље, одређене реконструкције које су рађене на мапама и које показују прилично велике просторе, не само у овом делу Косова и Метохије него и на просторима северне Албаније па чак и око Скадарског језера, око Плава и Гусиња. То је било једно велико властелинство које је Свети Краљ обезбедио да би одржавао манастир и његову мисију. Манастир је истовремено поред духовне активности имао и болницу где је било лечење и неговање болесника и разне добротворне активности. Манастир је био духовни центар, као и други велики манастири на овом простору. Зато се овај простор и зове Метохија по тим манастирским имањима других великих манастира. Међутим, после Другог светског рата, тачније 1946. године 700 хектара је тзв. аграрном реформом одузето од манастира. И то је била једна од највећих крађа манастирске имовине у целој историји. Занимљиво и у турско време манастир је имао земљу, монаси нису могли да је обрађују, али су давали одређеним породицама албанским да раде, а за узврат они су чували манастир. Али помиње се, имамо доста докумената османских, који показују да је манастиру ипак признавана имовина. Након те 1946. године имамо ситуацију да је манастиру остало двадесетак хектара око манастира и пет хектара у Великој Хочи. И онда смо успели да вратимо још 24 хектара земље око манастира, борову шуму коју су по предању посадили монаси и ово поље овде, где је после рата направљена пчеларска задруга, која је после престала да постоји. И ми смо 16 година били на судском спору на свим инстанцама косовских судова, све до тзв. Врховног суда Косова, па до Уставног који је на крају пресудио у нашу корист 2016. године. Међутим, та одлука никад није испуњена, нити је ико одговарао због неиспуњавања те одлуке и то само показује један степен безакоња и одсуства владавине права. Да један овакав манастир који је потпуно законски од једног суда који функционише по принципима косовског правосуђа, овог новог васпостављеног, не може да добије своја право и не може да огради тај део свога имања, иако земљу, хвала Богу користимо, захваљујући подршци међународној који су од почетка показивали велико разумевање за наше потребе. Тако да манастир, хвала Богу, обрађује ту земљу, имамо наше имање пољопривредне активности разне и воћњаке, сејемо пшеницу, кукуруз и то се с времена на време мења, како шта сејемо. Такође држимо и стоку: тридесетак грла крава, сто педесет оваца, исто толико негде и коза. То је једно велико имање и производимо сир и разне млечне производе за потребе манастира, многима и дајемо као помоћ и дар, али исто тако и продајемо у манастирској продавници. Истовремено радимо и виноград у Великој Хочи где је отац Кирило који одржава наш метох Светога Јована и нашу виницу у Великој Хочи, где су монаси вековима били присутни, остали су само дечански сада. И надамо се да ћемо и ове године успешно обрати виноград, да ћемо имати добро вино. Спремамо и ракију, ликере разне, воћне, тако да гледамо да и ми колико је могуће својим рукама и уз помоћ људи који нам помажу, и који су плаћени и којима обезбеђујемо запослење урадимо колико до нас стоји, да манастирска земља не остане необрађена, неискоришћена, да врт који нам је Бог подарио држимо уредним и пристојним, да буде на охрабрење и другим људима, да они раде колико могу и да убирамо те плодове рада руку својих. Манастир у последње време има проблем са изградњом магистралног пута који нарушава живот манастира. Ви сте се и томе супротставили, да ли ће да граде тај пут ка Црној Гори или је то стало? Реч је о једном локалном путу који води од Дечана града до једне старе хидроцентрале која је обновљена, неких 12 км крај Дечанске бистрице. И тај пут као локални пут никада није био проблем. Чак смо се сложили са општином да се среди сам приступни пут манастиру због поклоника, посетиоца манастира и туриста. Међутим, појавила се идеја 2014 / 2015.године да се гради том деоницом пут, и направи један међународни пут ка Црној Гори којим би пролазио и тешки саобраћај и којим би био много већи промет. С друге стране, знамо да су на основу тзв. Ахтисаријевог плана који су косовске привремене институције одлучиле по савету међународне заједнице да примењују, формиране 2008. заштићене зоне. Дечанска заштићена зона је једна од највећих и обухвата шесто и нешто хектара, простор око манастира као најужу зону, али и простор између брда, и то је зона у којој су забрањене све активности које могу да наруше изглед и лепоту природе и мир који је јако важан овог целог амбијента. Говоримо и о природној и културној баштини јер је важно и једно и друго, и градња таквог пута је и по косовским законима забрањена. Она није предмет око кога можемо да се договарамо. Никада за нас није био проблем локални пут, али пут који се продужује према Црној Гори, пут којим ће пролазити тешки саобраћај је неприхватљиво и зато је 2015. године тадашња самопроглашена Косовска влада донела одлуку да се гради заобилазни пут. Ми смо мислили да је то решење, направљено је пар километара с оне стране брда, међутим, већ од ове године видели смо напор да се гради пут у близини манастира и ми смо се томе супротставили. Имамо међународну подршку и почетком августа били су амбасадори Европске уније који су дали јасну поруку да је пролазак таквог пута неприхватљив, незаконит. Није зато што манастир тера неки инат или не жели да општина напредује, већ једноставно мора да се испоштује закон и да се пут гради заобилазницом како је било планирано 2015. године. Тренутно седи на томе и видеће се како ће то бити. На Косову имамо много добрих закона који су донешени и који треба да заштите и нашу баштину и интересе невећинског становништва, посебно Срба, чак и Закон о поштовању оба језика. Видимо како се то не примењује, видимо како су многи српски натписи прецртани, како се не поштује имовина српска, па чак ни великих манастира као што су Дечани и видимо како је велики пут између закона и испуњавања тог закона. Оче, последњих месеци су се интезивирали напори да се дође до ,, решења коначног статуса Косова“ и најављује се решење тзв. разграничењем. Ми који живимо ,, јужно од Ибра“ иако не разумемо у потпуности шта се под тим разграничењем подразумева забринути смо и уплашени од последица такве одлуке. Шта Ви, као игуман велике светиње и неко ко живи на Косову и Метохији мислите о томе? Ми смо и као манастир и као Црква још и пре рата и за време рата и после рата били за дијалог, јер су Косово и Метохија простор где треба да живе и Срби и Албанци и сви људи који овде живе. Правни документ који је на међународном нивоу од свих прихваћен и који регулише питање Косова и Метохије јесте Резолуција 1244 који неки омаловажавају. Међутим, видимо да неке од најважнијих земаља света подсећају да је то документ на основу кога треба тражити даља решења. Нажалост, један дијалог који је почео у Бриселу под окриљем Европске уније још 2012. године, постепено је од техничког дијалога, који је требало да реши нека техничка питања, како да се живи у овим условима, како да људи лакше путују, како да се реши питање диплома и неких других практичних питања, с временом се претворило у дијалог о статусу и сматрамо да је то нешто што није од почетка одобрено ни од стране скупштине Србије, нит је у складу са Резолуцијом 1244. Тај разговор је отишао на другу страну, а не у правцу суштинских питања, а то су питања повратка, слободе, питања поштовања закона (имамо много Срба који не могу да се врате на КиМ, не могу да дођу у посед своје имовине). О томе се престало разговарати и негде од 2016. године почело је да се прича о плану поделе, који се назива неким разграничењем. Технички гледано, пошто је ово простор који је де јуре по закону и резолуцији 1244 територија Републике Србије (иако у овом тренутку имамо самопроглашену државу Косово) ми заправо имамо поделу територије Србије између Срба и Албанаца, што је апсолутно супротно и Уставу Србије и вољи већине народа у нашој земљи. То би био јединствен чин у историји нашега народа, али морам да кажем и новијој историји уопште, да је било која земља свесно спремна да се одрекне дела своје територије и чак дела на коме живе десетине хиљада њених грађана и још додатно да им уступи неке просторе централне Србије, око Прешева, Бујановца што је заиста без икаквог преседана. И ми смо као Црква дигли глас и Св. Архијерејски сабор је још у мају месецу, будући свестан таквих планова, заузео чврст и јасан став, не само било која врста признавања као независне државе, него и свака врста поделе која треба да у завршници доведе опет до признања оног што остане као независне косовске државе. То је неприхватљиво. Али с друге стране многи Вас осуђују, осуђују нашу Цркву, говорећи да Црква не треба да се меша у политику? За нас то није мешање у политику. Политика је нешто што треба да регулише живот на основу закона и устава итд, али ово је процес који је кренуо противно Уставу Србије, противно законима који постоје, противно и међународном поретку УН-а који је заснован на Резолуцији 1244. Реч је о једном безаконом процесу, у који су, нажалост, ушли неки високи представници Србије, без мандата да то раде, јер им тај мандат није дао ни народ, немају ни пред историјом, ни пред Богом мандат да преговарају о таквим решењима која могу да директно угрозе и доведу до исељавања нашег народа који живи јужно од реке Ибра. Косово и Метохија је покрајина Србије и тако је Србија третира и види и тако је види и већина људи на свету и неке од највећих земаља на свету, које стално подсећају на значај Резолуције 1244. Ми никада не гледамо север одвојено од југа или југ одвојено од севера, зато што Срби на Косову и Метохији деле, иако живе у различитим околностима, једну јединствену судбину. Веома је важно да останемо јединствени, повезани, јер нити југ може без севера где се налази наш универзитет и наша једина регионална болница и многе институције, а опет на југу Косова, јужно од реке Ибра, налазе се наше највеће светиње, ту је и највећи број српског становништва на Косову и Метохији, најмање седамдесет, ако не и више хиљада људи. Сама чињеница да је у Грачаници у први разред основне школе уписано 280 деце, а у Митровици северној 180, показује да број Срба јужно од Ибра уопште није мали и шта више, да имамо у неким деловима као што је Косовско Поморавље, и већи природни прираштај него што је просечно на територији уже Србије где је стандард бољи и где људи тврде да се живи боље, а опет видимо да има мање природног прираштаја. Зато је Црква осетила потребу, зато је владика Теодосије, пре свега као први који је одговоран, као наш пастир, као Епископ рашко-призренски подигао глас, крајем јула месеца ове године, у којем је изразио озбиљну забринутост због приче о подели и апеловао на представнике власти у Београду и на међународне представнике, да не иду у том правцу јер су могуће несагледиве последице. Посебно уколико би се то десило у некој врсти инцидента, који је по много чему што смо сазнали био припреман, на жалост, управо као начин да се на жртви једној, тобожњем спонтаном развоју догађаја, изврши размена становништва. И ми смо врло оштро иступили у том смислу и наш глас се чуо. Колико смо ми допринели да се ти планови поремете не знамо тачно, али се искрено надамо да такве идеје неће преовладати, јер све више је људи који сматрају колико би такав развој догађаја био штетан не само за Србе који живе на Косову и Метохији, него за све и који би један процес нормализације живота који треба да почива, пре свега, на закону, на поштовању свих грађана без обзира на нацију и веру, на повратку, на омогућавању нормалном приступу имовини, а пре свега и на међународним повељама кључним , на основу којих више земаља света, па чак и пет европских земаља, не признаје Косово као суверену, самосталну земљу почива. Једноставно, ми не можемо допустити да се ствари развијају у том правцу и зато користимо сваку прилику да и пред међународним представницима , али и у домаћој јавности, без обзира на бруталне нападе које смо доживели у делу режимске штампе, из Београда, која показује да наш проблем није само овде на Косову и Метохији са Албанцима који де факто желе једно етнички чисто албанско Косово, него на жалост и са одређеним политичким структурама у Србији, које су спремне да им помогну у том циљу, верујући да ће то допринети напретку Србије. То је апсолутно неприхватљиво, то је нешто што је у супротности са целокупном државотворном и духовном традицијом српског народа и није благословено. И једноставно, ако неко мисли да ће Српска православна црква да ћути се вара. Са друге стране велики број припадника српског народа, углавном патриотски опредељени Срби, су били љути на Цркву, јер су мислили да се неће огласити, да ће прихватити поделу, разграничење… Црква никада то неће прихватити и у кључном моменту ће апеловати на свој народ да никада не да мандат, да се тако нешто уради, јер не може се жртвовањем људи који су овде најтеже године проживели ( последњих двадесет година) и велике напори уложили и држава је помогла да људи остану и опстану, да се све то погази и да се направи неко тзв. разграничење Срба и Албанаца и де факто утре пут за стварање ,,велике Албаније“, што је највећи апсурд и да Србија посредује ширењу Албаније на своју територију. То је нешто што је апсолутно несместиво у здрав разум било кога и без обзира колико разни медији и политичари покушавају да то завију у некакве планове који су најбољи за интерес Срба и за будућност српског народа, ниједна европска земља, ниједна земља на свету, која иоле има осећаја за своју територију, пре свега за своје грађане, никада тако нешто не би урадила. Ми се искрено надамо да, пре свега Бог то неће дозволити и да ће спречити оне који то раде, на начин који Он сам зна. Већ да се решење тражи, пре свега у побољшању услова живота и стварању једне нове атмосфере у којој би се могао наћи начин како да се на Косову живи. Црква није ту да да политичке рецепте, ми нисмо ту да тачно кажемо како то треба да изгледа, али у сваком случају, знамо да то не може да иде на штету ни српског народа, ни Српске православне цркве, која овде вековима постоји. Мора да буде у складу са свим оним што важан део међународне заједнице подржава, а то је пре свега владавина права, закона и Резолуције 1244 која ово види као територију Србије. И пошто видимо какве су ставове заузели неки наши политичари, а са друге стране имамо став Цркве, шта ми као народ, као чланови цркве можемо да учинимо, шта нама предстоји да би се одупрли таквим намерама које нису у корист српског народа? Ми као Црква не наступамо политички, не наступамо као конкуренција држави, али једноставно у оном тренутку када одређени државни органи и представници почну да раде директно на штету народа и на штету Цркве, ми имамо апсолутно и грађанско и људско право да дигннемо свој глас и да позовемо све људе који су верни Цркви да једноставно не подрже такву политику. Ми не тражимо никакво мењање власти, не тражимо никакве револуције, али једноставно апелујемо на људе да једноставно такви планови који подразумевају предају Косова и Метохији једној великој Албанији још и делове Прешева и Бујановца, о чему се све говори, да то представља нешто што је у потпуности у супротности са свим оним што је српски народ изградио вековима. Много пута је било и окупација разних и пет векова турске власти и све то, али никада Србија, никада наша Црква се није сагласила са тим да једноставно се одрекне Косова и Метохије. Управо се сада то тражи, а они који то намеравају на крају ће морати на овај или онај начин изађу пред народ и у том тренутку народ мора да пројави своју вољу. Уколико народ остане веран својој вековној традицији и апелу Цркве, ја сам сигуран да такви планови неће проћи, али уколико се деси да прођу морамо да кажемо да вероватно нисмо заслужили ништа боље, у том случају заиста морамо бити спремни, не само овде на КИМ већ и свуда да се суочимо са свим катастрофалним последицама једне такве политике. И на крају овог нашег разговора да Вас позовем, оче, да одавде, из манастира Дечана, из капеле у којој стојимо пред фреском Светога Краља Стефана Дечанског, упутите неку поруку свим људима који могу и који би волели да Вас чују. Порука која одавде увек иде јесте порука мира, љубави, праштања, да се вратимо Богу, да се вратимо ономе што је вековима наш народ одржало и сачувало у свим вихорима историје. Живимо у једном врло трусном, турбулентном периоду, када се многе вредности мењају, када је све оно што је пре неколико десетина година било потпуно незамисливо, сада постаје стварност и људи живе у једној виртуелној реалности разних ријалити програма и других садржаја, који потпуно празне, исцрпљују душу нашег народа. Да се вратимо нашој вери, да се вратимо Богу, да се вратимо љубави, да се вратимо поверењу у Бога. Бог од нас тражи не само да верујемо да Он постоји, него да имамо поверење у Њега , а да ми чинимо колико можемо својим моћима колико до кога стоји и колико ко може, да буде боље. А то треба да почнемо пре свега у својој кући у својој породици, да се измиримо са онима којима смо завађени, са којима се не слажемо, да радимо на томе да функционишемо као једно тело, као један организам, јер то је Црква. Црква је један организам у којој смо ми делови те Цркве тог тела Господњег. Тако да сједињени прођемо целу ову буру, имамо поуздање у Господа, а Бог који нас је сачувао кроз много већа искушења светских ратова начиће начина да сачува наш народ и да га упути у правом правцу. Од нас јако много зависи и Бог ће нам дати у оној мери колико ми Њему оставимо простора у својим срцима. Хвала Вам, оче, на разговору. Хвала Богу. Оливера Радић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Интервју за Вечерње новости, дат г-ђи Јованки Симић. Ваше Преосвештенство, у данима уочи празника рођења Богомладенца Христа, празника љубави и мира, када је српски народ узнемирила одлука о формирању војске косовско-метохијских Албанаца, Његова светост патријарх српски Иринеј упутио је недвосмислену поруку да на „безакоње Албанци не би ни помислили да нису имали јасан подстицај Сједињених Америчких Држава и других западних сила, руковођених сопственим себичним интересима који су у крајњој линији супротни интересима и Срба и Албанаца“. Јасно и тачно се изражавајући и дајући готово непогрешиву оцену узрокâ и последицâ догађаја који се тичу нашег народа, Његова Светост није заправо рекао нешто што пажљивијем посматрачу наших прилика и неприлика није и раније било очевидно. Патријарх, да се нашалим горком шалом, није ни имао намеру да „открије Америку”. Америка је ту, у нашој родној кући, на Косову и Метохији. У нашу кућу је уселила нове станаре, додуше наше суседе са оближњих планина или из Албаније. Они су одмах заложили ватру, кувају ручак, гаје децу и у нашим собама, често са нашим намештајем, живе као да су их стекли они, а не наши преци. Када се неко ипак осмели да само наиђе поред капије сопствене куће, деца нових станара дочекају га каменицама и псовкама, а буде срећан ако нови домаћин не испали куршум или га локална полиција не ухапси и припише му неки измишљени злочин. Америка, наравно, све то покровитељски посматра јер Косово, наводно независно, јесте, ни мање ни више, него „кључни партнер Вашингтона за очување мира и стабилности у Европи”, како стоји у писму америчкога председника Трампа, упућено човеку са псеудонимом и надимком Змија. Како величанствена похвала Европи! Али ни наша заветна косовско-метохијска земља, ни наш народ у целини, не постоје, надам се, ради тога да служе као полигон за размену оваквих комплимената између Европе и Америке нити као „линија ватре” између Запада и Истока. Ми не знамо докле ће Америка бити у нашој кући и ту, реално, мало шта можемо да учинимо. Знамо, међутим, да су и наша држава и Црква дужне да учине све што до њих стоји како би народ преживео и ову невољу и сачувао своје светиње. У том циљу одговорни представници Цркве, државе и културе треба да закуцају на свака врата, а ниједна не смеју да залупе за собом. Његова светост је упутио и апел српском народу и свим политичким чиниоцима да буду одговорни и јединствени и да дају подршку настојањима државе Србије да сачува мир и обезбеди опстанак српског православног народа на Косову и Метохији. Постоје интереси народа и државе који не дозвољавају политичким чиниоцима разлике у приступу конкретним изазовима и искушењима. Патријарх је свакако имао на уму велики притисак моћних странаца на државно руководство у тренутку проглашења шиптарске војске на Косову и Метохији и још већи притисак на наш преостали тамошњи народ. Стога је и позвао на консензус политичких чинилаца макар по питању опстанка и очувања народа и његових светиња на Косову и Метохији. Ја сâм не спадам нити желим да спадам у политичке чиниоце тако да је моја оцена о корисности или штетности страначких акција за народ и државу приватна и баш никога не обавезује. Не видим, ипак, како ће покретање демонстрацијâ на улицама Београда у исто време када се проглашава шиптарска војска помоћи безбедности Зочишта или Високих Дечана и снабдевању болнице у Митровици, дечјих вртића и школа или како ће оснажити српску преговарачку позицију... Националнa слога често нам је у прошлости недостајала. Имамо ли, после свих страдања, барем сада вере и снаге за јединство? Свестан трагичности хроничне неслоге, наш народ је грб византијске династије Палеологâ – четири у крст уписана грчка слова вита или бета, што је био акроним слогана који указује на Христа Господа као „Цара над царевима” – претворио у четири ћирилична „с” и тако срочио наш народни слоган Само слога Србина спасава. Вера у Господа доноси снагу и јединство. За време свог робовања у логору Дахау о овоме је размишљао и свети Владика Николај Велимировић и записао: „Слога у добру, за којом Срби одвајкада теже, значи веру у Једнога доброга Бога, Који је сâмо Добро и Извор свакога добра. Који тако верују готови су да се сложе са свим осталим људима који такву слогу желе, тојест слогу у име Бога добра, Који је Извор свакога добра“. Црна Гора, заправо њени челни политичари и црквени расколници већ дуже време исказује тежњу према аутокефалности. Може ли се уопште замислити ситуација да било који припадник српскога рода, за посету манастиру Острог, буде приморан да тражи дозволу неког расколника или, пак, представника црногорске власти? Треба да будемо захвални првом човеку подгоричког режима на искреној изјави да ће се држава Црна Гора „темељно и са пуном одговорношћу” бавити „обновом аутокефалности Црногорске Православне Цркве”(!). Сада сви – на Цетињу и у Београду, знају на чему су. Више нико не може да замера Његовој Светости Патријарху због поређења положаја српског народа у данашњој Црној Гори са његовим положајем у негдашњој НДХ. Ђукановићу се очигледно жури. Он трчећи спаљује мостове према српском народу и онемогућава одговорне личности из Српске Православне Цркве да одиграју било какву конструктивну улогу, какву су, по његовој оцени, имали раније. Нисам надлежан да из Новог Сада дајем рецепте за тешке идентитетске поремећаје у Црној Гори. Неки тврде да су они последица чистог користољубља, а други мисле да се ради о мењању идентитетских маски. Као типичан пример и за једно и за друго виђење наводе самог Ђукановића: он је најпре био комунистички омладински руководилац, па један од вођâ „антибирократске револуције” и српски националиста, чак и вајни Великосрбин, па хушкач на пљачку Конавала, најгрлатији пријатељ Русије и још штошта, а затим, не баш из чиста мира, црногорски суверениста и пропагатор НАТО-а, уз то анти-Србин и тлачитељ српског народа у Црној Гори, уводитељ санкцијâ Русији, промотер „независног Косова”, савезник Тачија и Харадинаја и још штошта. Додуше, и Едип је мењао разне идентитете и улоге све до тренутка када се суочио са истином. Спас од агоније српског народа у Црној Гори могућ је искључиво у јединству Срба које ће несмуњиво показати да су они у Црној Гори и даље већински народ. Ђукановић је својим поступцима већ онемогућио било какву кохабитацију и забравио врата своје собе, у којој су се раније смењивали различити представници Срба. Истини за вољу, постоји код Ђукановића и неизмењива константа. То је атеизам. Бити атеиста је ствар свачије, па и његове, личне слободе и личног избора. Проблем је у томе што он, декларисани атеиста, жели да се бави унутрашњим питањима Цркве. Одвојеност Цркве и државе, уставна категорија која постоји и у оваквој Црној Гори каква је данашња, њега, дабоме, не ограничава, а његов наум да буде некрштени врховни арбитар за црквена питања не умањује му демократски потенцијал и рејтинг код његових покровитеља. Уосталом, зашто би они имали било какав проблем са његовом демократичношћу и поштовањем људских права кад га немају ни кад је реч о саудијској, Порошенковој и другим демократијама? Још ако би му пошло за руком да свој безумни наум и оствари, могао би да добије и честитања од неког „дужностника” Стејт Дипартмента. Баш као и Порошенко ових дана! Али Црква није политичка партија коју по својим потребама оснива и трансформише неки надобудни политичар: она је вечни богочовечански организам, а њен једини Оснивач је Сâм Христос. Оно што није успело римским царевима, турским султанима, Стаљиновим и Брозовим комесарима, неће успети ни овом човеку, достојном сажаљења без обзира на све. Шта би у том случају било са 650 цркава и манастира обновљених и саграђених под брижном пажњом СПЦ и митрополита Амфилохија? Уколико се верници наше Цркве у Црној Гори одлучно и једнодушно одупру Ђукановићевој политици, чији прокламовани циљ јесте да Српске Цркве и српског народа не буде у Црној Гори, стари и нови храмови ће слободно наставити своју мисију. Право је чудо Божје да је наша Црква, суочена са толико недаћâ у Црној Гори, смогла снаге и средстава и успела да обнови старе храмове и сазида нове, велелепне, у Подгорици и Бару. Такав труд митрополита Амфилохија је за сваку похвалу. Није ли управо овај „случај“ са македонском црквом доказ колико смо као нација били слабовиди у време комунизма? Тада су нас учили да је „религија опијум за народ“, а истовремено педесетих година прошлог века, ти исти комунисти „правили“ су македонску цркву с циљем да окрње српски, етнички и духовни простор? Није народ био слабовид. Народ је страдао. Страдала је образована елита, страдали су и домаћини сељаци, занатлије... Народ, обезглављен, није могао да се одупре злу. Режим је сурово спроводио давно зацртане антисрпске и антиправославне циљеве. Српски етнички, духовни и културни простор је у Титово доба плански распарчаван. Истовремено су вршене масовне егзекуције и хапшења, отимане територије, стваране нове нације и лажне Цркве, отимана култура... Као примере терора и страдања наше Цркве под комунистима помињем архијереје страдале на различите начине: црногорске митрополите Арсенија Брадваревића и Јоаникија Липовца, дабробосанског митрополита Нектарија Круља, скопског митрополита Јосифа Цвијовића, владику бачког Иринеја Ћирића, жичког Василија Костића и хвостанског светог Варнаву Настића. Од 1945. до 1985. године, није било ни једног јединог дана, а да неки свештеник Српске Православне Цркве није био на робији. Ту треба додати и монахе и монахиње, а не смемо заборавити ни стотине хиљада верника. Идуће године обележићемо 800 година аутокефалности СПЦ. Имамо ли данас у духовном и световном смислу људе мудре и храбре који попут Светог Саве неће подлећи притисцима и уценама ? Свети Сава је имао визију пута који води у живот. То је визија у којој српски народ, као органски део Једне, Свете и Саборне Православне Цркве, може бити са Богом и без посредникâ, али увек у васељенској заједници Цркве. Та визија и то дело Светог Саве, аутокефалност Српске Цркве, коју са радошћу, захвалношћу и поносом прослављамо, трајно и заувек је определила дух српског народа као слободног и слободољубивог. Српски народ је покоран само Христу, Богу Живоме. Та наша национална особина, стална и племенита тежња за слободом, у исто време је и наш крст, наше распеће, извор мучеништва и светитељства многих. Када погледамо у именослов светих Српске Цркве, јасно је да је одговор на Ваше питање позитиван. Христос се роди! Срећна Нова година! Извор: Епархија бачка

Велики духовник Русије, чувени схимонах Варсануфије успео је у намери да чудотворни Гаденовски крст однесе и поклони светињама и српском народу на Косову и Метохији. Реч је о великој светињи Русије, крсту који се појавио пре скоро 600 година, о чему постоји веома живо предање. Предање каже да су пустињаци видели да крст долази са небеса. Њима се представио Свети Никола и рекао да на том месту подигну цркву. Пре 500 година, баш на том месту, изградили су храм, али и саставили летописе који говоре о томе каква су се све чуда дешавала под крстом. У совјетско време крст је био сакривен, нико није знао где је, а 1990. године је случајно пронађен у селу Гаденово, где се и данас налази. Иако су кренули из Београда, ходочасници из Русије желели су да њихово путовање на, како кажу, свету земљу Косова и Метохије, започне у храму Светог кнеза Лазара у Крушевцу. Наиме, духовник Варсануфије у Кингисепу, у далекој Русији, гради цркву посвећену српском кнезу Лазару и цару Николају II Романову. Изградњу првог српско-руског храма поверио је Православном духовно-просветитељском центру „Љубав“ из Земуна, који је њему и његово верном пратиоцу, монаху Венијамину, домаћин у Србији. По уласку на територију јужне српске покрајне духовник је прво желео да оде на Газиместан, са којег ће у Русију, у порту манастира у коjeм гради српско-руску цркву, понети земљу и камен. Прва светиња у коју је стигао Гаденовски крст био је Манастир Грачаница. Духовнике из Русије дочекао је јеромонах Иларион, а дочеку су присуствовале и све монахиње тог манастира, које су певајући духовне песме улепшале тај свечани догађај. Необични путници из Русије затим су се упутили у Богословију у Призрену. Крст је преузео епископ рашко-призренски Теодосије. Он је благословио даљи пут чудотворног крста по Косову и Метохији. „Хвала вам на овом великом благослову. Нема бољег начина да нам помогнете, нити поклона који сте могли да донесете распетом Косову у овом тренутку, до крста, симбола распећа, али и васкрсења. Хвала вам и за све молитве за спас српског народа“, рекао је владика Теодосије. Свечаност је пратила песма младих богослова који нису крили одушевљење чињеницом да је тешко покретан схимонах Варануфије, који гази девету деценију, превалио пут дуг две и по хиљаде километара, да би стигао на страдална и света места Косова. Како сазнајемо, управо ће царски град Призрен и његова Богословија бити место на којем ће верници са Косова и ходочасници из Србије убудуће моћи да се поклоне великој светињи. Међутим, по жељи духовника из Русије и уз благослов владике Теодосија, крст ће ових дана обићи све светиње јужне српске покрајине. Верници су јуче могли да га целивају у Манастиру Дечани после литургије, а с одушевљењем су га дочекале и монахиње у Пећкој патријаршији. Гаденовски крст пронађен је на месту где се копало због изградње манастира. Тамо се данас дешавају чуда, исцељења. Монаси су на Косово донели копију крста, освештану у Гаденову, а исте светиње налазе се у Севастопољу, Волгогдару, Луганску, Јекатеринбургу. Копија истог чудотворног крста, који има исцелитељску мож, пола године се налазила и на Међународној космичкој станици. Након посете Косову и Метохији, духовници из Русије настављају пут ка светињама Црне Горе. извор

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар Карађорђевић у сусрет празнику Светог kраља Стевана Дечанског, ктиторске славе mанастира Високи Дечани, упутио je поруку Србима на Косову и Метохији називајући их „браниоцима српства“ и поручивши им да „после лоших времена увек дођу она добра". „Храбри браниоци српства, молим вас да будете јаки јер само када смо сложни и јединствени можемо да опстанемо у заједничком циљу. После лоших времена увек дођу она добра, не клоните духом и верујте, јер Косово је Србија – увек било и остаће“ поручио је Престолонаследник Александар. Извор: Српска Православна Црква

Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем за свечани број "Вечерњих новости", поводом 65. годишњице постојања листа: 1. Православни свет се налази у најделикатнијој ситуацији у новијој историји. Епископ бачки г. Иринеј оценио је тим поводом да Православљу прети раскол тежи од оног који је на вишевековни рок поделио хришћански свет на Исток и Запад. Да ли је, ако имамо у виду аргументе Московске и Васељенске Патријаршије, глобални црквени поредак неповратно промењен? Ето, принуђени смо да и разговор за овај јубиларни број „Вечерњих новости“ отпочнемо великим проблемима. Ипак, честитам Вама, редакцији и читаоцима велики, шездесетпетогодишњи јубилеј. Радујем се што је, напокон, дошло време да овај наш угледни дневни лист буде потпуно и без остатка гласило које заступа интересе српског народа, српске културе, просвете, спорта, па ─ зашто не? ─ и Српске Цркве. Криза о којој питате јесте већ ту, и то веома дубока, а може, нажалост, доћи и до трагедије дубоког и дуготрајног раскола. Али глобални црквени поредак није неповратно промењен. Црква не зна за неповратне процесе и коначне промене. Све се може излечити и превазићи, љубављу и милошћу Божјом, ако код нас људи иоле има добре воље и спремности на покајање. Црквени поредак је уствари суштински непромењив, а проблеми настају кад га ми људи, не искључујући ни оне најодговорније у Цркви, из било којих разлога и ради било каквих циљева нарушимо. Односи Васељенске и Московске Патријаршије 2. Имали сте прилику да се за веома кратко време сретнете са представницима обе древне Патријаршије, – патријархом Вартоломејем и митрополитом Иларионом, – што је протумачено као нека врста Ваше помиритељске мисије. Коју поруку сте пренели представницима ових Цркава и шта су Вам они рекли? Верујете ли да је могуће приближити ставове Васељенске и Московске Патријаршије и несугласице вратити у оквире искреног братског дијалога? Ја нисам био у некој специјалној помиритељској мисији, али сам, у име Српске Православне Цркве, чинио све што сам могао да се избегне најгори сценарио. Најпре је наш Сабор апеловао на Његову Светост цариградског патријарха да не пренагљује и да иде путем дијалога и свеправославног консензуса, затим је наш Свети Синод поново апеловао у истом духу, а најзад сам и лично изнео наш став приликом сусрета са Васељенским Патријархом у Солуну. Наравно, претходно сам разговарао и са Његовом Светошћу Патријархом московским, а став наше Цркве пренели смо и свим помесним аутокефалним Црквама. То је управо став да треба потпуно и неизоставно поштовати вековни црквени поредак и свете каноне, што наша Мајка Црква у Цариграду, нажалост, по мишљењу огромне већине епископа и теолога Српске Православне Цркве, сада не чини. Ми нисмо на клацкалици „за и против”. Ми смо за јединство Цркве, слогу, одговорност, верност канонском поретку, а против свега што дели и води у опасност раскола. Као потез који води до раскола, и то не само на канонском подручју аутономне Украјинске Православне Цркве, него директно и недвосмислено отвара могућност ─ готово и да потенцира ─ нове расколе у другим помесним Црквама, доживљавам и последње саопштење Светог Синода Цариградске Патријаршије од 11. октобра. То саопштење је словом, ставовима и духом супротно учењу и усторојству Православне Цркве. Његов последњи став који, наводно у духу мира и љубави Христове апелује на избегавање насиља, одмазде и преотимања цркава и манастира, личи ми на затварање очију пред лако предвидим последицама сопствених поступака, да не кажем баш на пилатовско прање руку. 3. Делите ли забринутост дела наше јавности да би раскол у Православљу могао да прозиведе тешке последице на простору канонске јурисдикције Српске Православне Цркве, посебно у Македонији, Црној Гори и Хрватској, где већ делују парацрквене организације? Таква опасност, уколико би овај преседан „прошао”, претила би не само нашој помесној Цркви него, практично, свакој без изузетка, укључујући и сестринску Цркву у Грчкој. Будућност Косова и Метохије 4. Будућност Косова и Метохије питање је свих питања у Србији. Иницијатива председника Александра Вучића о разграничењу са Албанцима, чини се, највеће противнике стекла је у делу Српске Православне Цркве. Осим званично формулисаног става Светог Архијерејског Сабора о КиМ, видите ли још неки пут који би водио праведном решењу косовског питања? Ја разумем сву трагику ситуације са којом су суочени наша држава и сав српски народ, као и све муке и дилеме са којима се бори председник Вучић, али сматрам да не треба ићи на брза или, не дај Боже, провизорна решења. Не можемо и не смемо дати оно што је вековима наше, а што никад у историји није припадало албанској држави, без обзира на то што је то отето и сада под страном окупацијом. То је једнодушни став нашег Архијерејског Сабора и велике већине наших верника. Ми нисмо ни за какав конфликт, дакле ни за такозвани замрзнути конфликт, али нисмо ни за признавање свршеног чина постигнутог неправдом, агресијом, насиљем, злочинима. 5. Више пута сте рекли да Црква може и хоће да подржи државу, у труду да заштити пресудне интересе нашег народа. Говорили сте и да се Вучић лавовски бори за КиМ. Како видите положај СПЦ у случају да држава и Црква не постигну сагласност око најбољег решења за јужну покрајину? И сада мислим да се председник Вучић лавовски бори за Косово и Метохију, и то под невиђено неравноправним условима, али и да вековни непромењиви став Цркве свога народа и уједно своје властите Цркве доживљава као помоћ, а не као одмагање и отежавање ионако претешке ситуације. Наду и утеху улива то што он вишекратно изјављује да неће наметати своју вољу и своја евентуална решења већ да ће поштовати слободно изражену народну вољу, па макар се са њом интимно и не слагао. Црква, по својој природи, не доноси државне и политичке одлуке, али има право, а још више дужност, да укаже на вечна мерила и вечне вредности, пре свега на служење правди, слободи, миру и животу за све и сваког, па, не на последњем месту, и за свој народ, своје вернике. Европска унија и Русија 6. Србија, српски народ и његове власти изложене су великим притисцима и претњама које долазе из развијене Европе којој и сами стремимо. Видите ли у скорије време Србију у друштву држава Европске уније? Наш главни проблем и нису наши вековни суседи Арбанаси него управо „развијена Европа”, па и Запад уопште (част изузецима), јер се не бави превасходно решавањем кризе и превазилажењем сукоба, штетног и опасног за све, а не само за нас Србе, него се, нажалост, понајвише бави својим „вечним интересима”. У Европској унији, рекао бих, баш и не изгарају од жеље за нашим присуством, што због нашег пријатељства са Русијом што из својих унутрашњих разлога, и зато стално постављају нове услове, траже да прихватимо њихово „решење” за Косово и Метохију и одлажу ли, одлажу. Ако и када дођемо на ред, Европска унија ће бити сасвим другачија него што је данас, уколико, наравно, буде постојала. Рећи ћу шаљиво: бар за њену будућу судбину нећемо ми Срби бити криви. 7. Како тумачите то што нам из Брисела сугеришу да своју спољну политику ускладимо са ЕУ, што је параван за њихову стварну жељу да уведемо санкције Русији? На то сам вам већ одговорио. Маколико чланство у Унији изгледало привлачно са економског аспекта, не верујем да ћемо ми икада купити за себе чланску карту по цени увођења санкција Русији или било каквих аката непријатељства према тој великој, једноверној и братској земљи. 8. Да ли је у овим глобалним кретњима и оживљавању хладног рата позиција војно неутралне и самосталне Србије уопште одржива? Мислим да јесте одржива – штавише, и једина реална шанса за опстанак Србије на међународној позорници. 9. Како коментаришете најаве из света да Босну и Херцеговину чека процес унитаризације, што за нас значи нестанак Републике Српске? Да ли ће српски народ успети да спречи овај процес? Републику Српску је огромним жртвама створио српски народ и она неће, ако Бог дâ, ни нестати нити се утопити у унитарну Босну. Недавни избори то показују – грађани Републике Српске гласали су првенствено за Републику Српску. Положај српског народа у Црној Гори 10. Указали сте недавно на изузетно тежак положај српског народа у Црној Гори, на шта је са највишег места у овој држави Српска Црква оцењена као главни носилац великосрпског национализма и ударна песница идеологâ Велике Србије и империјалне Русије на Балкану. Како сте схватили и доживели ову поруку? Како видите будућност Српске Цркве у Црној Гори суочене са отвореним претњама тамошњег режима? Да бисмо било који проблем почели да решавамо, морамо се са њим суочити. Није, до сада, са одговарајућег места и на одговарајући начин, дефинисан положај српског народа у Црној Гори. Уколико је изјава коју помињете помогла да се отворено говори о проблемима Срба - асимилацији, дискриминацији по различитим основама, бруталном затирању и фалсификовању историје, покушајима отимања светиња, културног и верског наслеђа - више сам него задовољан. Пошто је Црна Гора историјски класична српска земља, наша Спарта, како се раније говорило, и Српска Православна Црква мора бити оно што јесте и што је одувек тамо била, под било чијом влашћу, турском, млетачком, комунистичком, стожер Православља и Српства, Српства у смислу чувања, неговања и унапређивања православне културе, али и јасне одбране угрожених права народа и појединаца. То никако не значи угрожавање државе и власти или њихових прерогатива. 11. Предстоји заседање Светог Архијерејског Сабора. Са којим мотивима је после више година заказано јесење заседање и која ће питања разматрати највиши великодостојници наше Цркве? Јесења заседања су, по правилу, тематска и трају дан или два, не више. Предстојеће је заказано ради унапређења црквене просвете. Ту има неких проблема, можда и лутања. Наравно, болна тема којом смо почели данашњи разговор биће, неизбежно, уврштена у дневни ред. Нацрт новог Устава Српске Православне Цркве 12. Велику пажњу је у јавности је изазвао предложени нацрт новог Устава Српске Православне Цркве. Како тече рад на унапређењу овог акта и када очекујете да буде усвојен? Да ли ће Пећка Патријаршија постати саставни део њеног званичног назива? Велика пажња јавности са једне стране је добра и сведочи да многи брину о својој Цркви, њеном унутрашњем устројству, положају у друштву и слично. Са друге стране, ради се о заиста уско стручној и интердисциплинарној проблематици, коју не познају, или је веома слабо познају, многи који су се оглашавали. Било је ту и помало комичних ставова, малтене да Устав Цркве иде и на референдум и слично. Црква овом питању приступа са највећом могућом пажњом. Текст у основи није споран. Чланови Сабора су на претходном заседању извршили увид, дискутовали и дали одређене сугестије, а потом је одлучено да се те и нове сугестије још једампут расмотре, тако да се усвајање новог Устава очекује на редовном заседању, 2019. године. И напокон, историјско име Српске Православне Цркве јесте Пећка Патријаршија. Тако је било, тако ће и бити. Уставом ће само формално бити васпостављено. Пећки патријарашки престо, историјско је, актуелно и трајно седиште Српске Православне Цркве. И назив Српска Православна Црква, мада новијег датума, свакако ће остати у употреби. Породица - домаћа Црква 13. Сведоци смо велике полемике у јавности поводом емитовања ријалити програма на изузетно гледаним телевизијама са националном фреквенцијом. Који је Ваш став о емитовању оваквих баналних, а све чешће и изузетно вулгарних садржаја у медијима? Честитам министру културе што је покренуо ово питање. Ономе ко такве ствари хоће да гледа, нека се приказује после поноћи на посебном каналу и нека плати! Рекли су ми да је таква пракса у свету. Уколико је проблем у законима, нека их промене! Деци и младима треба пружити добре примере, а не да им беспризорни служе за углед. Телевизија треба да служи просвећивању народа, култури, просвети, наравно и разоноди, хумору, али са мером и укусом. 14. Како се у савременом друштву борити против општег тренда отуђења и самодовољности? Долазимо ли до позиције да је породица превазиђена, што нам сугеришу идеолози неких нових покрета? Први благослов и прва заповест коју је Бог дао људима гласи: Рађајте се и множите се и напуните земљу! Апостол Павле тајну брака и породице у Посланици Ефесцима пореди са Христом и Црквом, а наш народ, који можда и не познаје довољно богословске науке, суштински следи апостола Павла па за породицу каже домаћа Црква. То довољно говори о значају породице. Морамо се, као народ, одупрети таквим идеологијама. Ту одговорност медијских посленика није мања од одговорности просветних радника. Црква има своју велику одговорност у промовисању породице као здраве заједнице у којој живе и васпитавају се здраве личности. Последице разбијања нормалне породице су наркоманија, алкохолизам, отуђеност, бежање у секте и друге девијације. Извор: Српска Православна Црква

Косово и Метохија нит је митологија, нит је територија, нит је питање политике. То је пре свега питање живе Цркве која је управо народ Божији око својих светиња, око свога свештенства са својим Епископом. Заправо то је тај наш залог који нас држи и чува оним што јесмо и зато Косово толико много значи и за друге који не живе овде. Управо је тај Косовски завет кнеза Лазара и опредељење за Царство небеско оно што нас одржава у овом времену и у овој историји што нам даје идентитет, јер у противном можемо да нестанемо иако мислимо да смо и најслободнији и најпросперитетнији. Можемо да нестанемо управо у свом унутрашњем значењу.. у свом унутрашњим смислу. Ето, зато си ми боримо за то као чувари ових светиња истовремено а пре свега са Светим краљем Стефаном Дечанским који, како рече дивно једном владика Амфилохије, заиста краљује овде на Косову и Метохији. Он је владар који овде седи а ми смо ту око њега да помажемо и да служимо. Ја тако и доживљавам Светог краља као игумана овог манастира. Ми смо ту само да будемо у овом времену у коме живимо они који ће ослушкивати вољу Божију и ослушкивати ту поруку која долази из кивота Светог краља и сведочити је свету. Тако да читава наша порука не може бити сведена на један ниво, ни политике ни неких приземних интереса, личних интереса, себичних интереса… Далеко је то од тога …… Извор: Митрополија црногорско-приморска

Звучни запис разговора

Ваше Високопреосвештенство, Ви сте, ван сумње, један од најугледнијих духовника Српске Православне Цркве и свакако нисте случајно постављени да службујете у Загребачко-љубљанској митрополији. Додељен Вам је деликатан задатак, како Вам је тај изазов изгледао у почетку, а како данас видите ову своју мисију? Пре свега желим да захвалим на прилици да се још једампут дружим са Вашим читаоцима, Вама лично и редакцији Експреса, који је у релативно кратком року постао релевантан, озбиљан и цитиран недељник. Оцена коју сте ми приписали, свакако ми не припада. Било какву похвалу упућену мени, треба адресирати на оне са којима живим и радим. То су браћа свештеници и монаси у мојој Епархији, а пре свих оно мало храбро стадо, верници у Загребу и околини, наравно и у Словенији. У Хрватској су, Богу хвала, поред мене још четири вредна и богољубива архијереја. Са задовољством ћу подсетити читаоце на њихова имена, препоручујући њих, њихове свештенике и вернике љубави и молитвама. То су владике горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да проналазимо и нудимо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, еx оfficio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање питања која се односе на положај и место Цркве у држави и друштву на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. Када сам се замонашио, а 1990. и рукоположио у свештеномонашки чин, определио сам се за једно, а то је најважније: да служим Божанску службу, свету Литругију. То је оно најбитније што сам радио пре доласка у Хрватску и Словенију, а и потом. Уз то да крштавам, венчавам, као првосвештеник Цркве, да сабирам стадо Христово и настојим да га водим путем спасења. У том смислу, исто је и пре четири године, а исто ће бити и надаље. Што се тиче односа Хрвата према Србима и обратно, могу да посведочим да многи хришћани, православни и католици, затим агностици и други, настоје да примером и животом утичу да се одоноси поправе. Тиме и да нашем народу живот буде лакши, једноставнији, са мање тескобе. Али, као да сви заједно играмо некакав монотон, а истовремено опасан плес чији су кораци два напред три назад. И тако у недоглед. Наравно, ми нећемо одустати. Објавили сте књигу ''Загреб и ја волимо се јавно''. Познато нам је да сте Ви човек веома широког духовног и образовног ракуса, па зато питам – како су Вас прихватили у Хрватској и да ли је та ''љубав'' обострана? Љубав нема наводнике. Кад их има није љубав. Одговор је једноставан. Љубави има и обострана је. Наслов поменуте књиге, за понеког нејасан или можда провокативан, део је моје приступне беседе и парафраза је Арсенових стихова „Загреб и ја се волимо тајно, јер смо из завађених породица“. Пример исказивања поштовања, уважавања, а зашто не и љубави, може бити и представљање хрватског издања поменуте књиге у Новинарском дому у Загребу. Дворана препуна пријатеља, знаних и незнаних. То је било пре годину дана. Пре тога, свечна академија поводом две стоте годишњице од оснивања прве српске школе у Загребу и десете годишњице рада наше гимназије Катарина Кантакузина у Хрватском народном казалишту. Први пут, а чини ми се и једини, дошла су три председника Хрватске, госпођа Грабар Китаровић и господа Јосиповић и Месић. Жаргонски речено, цео Загреб је био са нама, православним Србима тога дана. Примери исказивања поштовања према мени, само као духовном вођи наше заједнице, на улици, у дућану, кафићу су свакодневни. Наравно, познато је, има и људи који другачије мисле и нарочито у последње време другачије поступају. Не прећуткијући лоше и ружне волим да истакнем добре примере и добре људе. У врло коректним сам односима са председницом Републике, председницима Сабора и Владе, посебно са загребачким градоначелником, затим братом у епископату кардиналом Јосипом Бозанићем... Да вас питам директније: Како је данас бити Србин у Хрватској? Како где. Знате, пре неколико дана била је вест у медијима да је стигла струја у нека личка села, а у нека још увек не. И то је добра слика – слика која показује како се живи у појединим деловима Хрватске. То су села у којима живе православни. Пре неколико месеци био нам је у гостима, Српској Цркви и нашем Патријарху, Патријарх александријски и све Африке Теодор. Разговарали смо на различите теме. Између осталог, упознао нас је са тим како се живи у неким деловима Централне Африке. Без струје, више гладни него сити. Док сам га слушао, мисли су ми одлетеле у нека села, не тако далеко од Загреба, али и на Кордун, Банију и другде, где сам тек пар недеља раније, са свештеницима носио скромну помоћ нашем народу. На уму су ми биле те наше сироте породице. Живе у неомалтерисаним кућама, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена.. Туга... У градовима са проблеми другачији. Да се поново вратимо охрабрујућим примерима. Навешћу градоначелника Книна, Марка Јелића који је позвао Србе да се врате и каже да ми као народ нисмо поражени. Са суштинским проблемом скривања идентитета због страха за децу, губитка посла или ради бољег, истакнутијег положаја у друштву било је речи ових дана на примеру појединих истакнутих спортиста. Када неко скрива или напушта свој сопствени идентитет, заправо напушта сопствено Богом дано, неприкосновено људско достојанство. То неумитно рађа унутрашње сукобе. То је шизофрена ситуација по дефиницији. Ни новац, ни слава ту на дужу стазу не могу помоћи. Ту среће нема! Исто тако, зна се да много људи има двојни идентитет. Некоме су родитељи, или блиски преци, бабе и деде Срби или Хрвати. То не треба да буде препрека и да појединцима прави проблеме. Поготово што смо хришћани. Ако смо хришћани. Недавно је било обележавање “Олује”…? Молећи се за браћу и сестре наше који су пострадали у Олуји и последњем рату на овим просторима и другде, молили смо се и за све друге невине жртве без обзира ком народу и којој цркви припадају, покушавајући да надидјемо сваку нашу ограниченост и будемо у Христу слободни људи, који могу, не само рећи, него и истински доживети сваког човека као близњег, као брата. Молили смо се да се зло заустави и да не идемо непрестано уназад. Ако се изузму злонамерни ревизионисти историје, чињеница је да већина обичних, добронамерних и Срба и Хрвата различито гледа на исте догадјаје из прошлости. Потребан нам је разговор без острих тонова, потребно је да у разговору слусамо једни друге. Једнострано трагање за узроком неспоразума, за оним ко је први почео и ко је крив, или ко је више крив, прети да нас као сужње држи у оковима минулих времена, и да продуби спиралу неспоразума, сукоба и зла, а трагичну прошлост учини једином реалношћу у садашњости и будућности. Истина је да смо се сви, неко први неко други, неко мање, неко више, али ипак сви огрешили једни о друге. Зато је кључно питање хоћемо ли, и нарочито желе ли, наше сваке врсте, и црквене и политичке и културне елите искрени дијалог и помирење. Ако хоћемо, сигурно можемо, а као хришћани немамо другог избора, а немамо ни изговора. Где се завршавају Ваше ингеренције и где Вам је потребна помоћ да би Срби из Хрватске Хрватску опет осећали као своју домовину? Опростићете, можда ће звучати претенциозно, али за епископа, наследника апостола, нема граница у ингеренцијама. Ја сам позван да учествујем у решавању свих проблема верног народа који ми је Црква поверила. Наравно, не на нивоу страначке политике. Ево, и са страница Вашег листа, ја позивам све саборске заступнике, министре у влади Хрватске и друге носиоце јавних функција и одговорности да се више ангажују на једнакоправности свих грађана Хрватске и да лично интервенишу ако је законом гарантована једнокост нарушена. Исто важи и за Србију, Републику Српску, Босну и Херцеговину и тако даље. Са друге стране често понављам да је за православне Србе који овде живе Хрватска легитимна и једина правна држава у којој живимо; за многе је то отаџбина, за неке друге домовина. Нема друге могућности него да поштујући правни поредак Хрватске чинимо све да можемо да будемо њени достојни грађани. Наравно, помоћ нам је преко потребна. Више од друге помоћи суштински је важан даљи напредак у истинском братском дијалогу и међусбном разумевању са Католичком Црквом. Сарађујемо и међусобно се помажемо на различитим плановима са организацијама цивилног друштва, са Српском народним већем, Просвјетом, Привредником и другим. Помоћ, нама православним Србима у Хрватској је потребна, заиста нужна. У неколико црта сам рекао како наш народ живи у појединиим крајевима. Наша и друге епархије настоје да поммогну колико год могу. На пример, у нека домаћинства однели смо веш машине, знају ћи да их немају, а имају малу децу. Кад оно, они немају ни текућу воду. Носили смо столарију: врата, прозоре.. новац... Али, то је мало. Потребна је помоћ, предузећа, фондација, државе.. Да ли су то само гласине, нагађања или оправдана и већ виђена историјска стварност да су многи Срби у Хрватској од 1990. (говори се о две – три десетине хиљада), били егзистенцијално или животно приморани да пређу у католичанство? Не знам за ту бројку, али сам свестан проблема асимилације. У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са поменутим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за Светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе Литургију, да проповедају Јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино што Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета. Хрватска и српска државна политика су у ''предратном'' стању. Срби, не само у Хрватској, страхују пред ружном и бестидном ревизијом историје, Срби у Хрватској имају сва мањинска права на папиру, а из врха државе Хрватске је било понуђено да се опет оснује ''Српска православна црква у Хрватској''? Заиста нисам чуо да је неко из врха хрватске државе тако нешто предложио? Време је сложено и без гласина и полуистина које могу донети само већу несигурност и трауме онима који су у мањини. Исто тако, не мислим да се ради о неком „предратном стању“. Верујем да ће одговорне личности две државе учинити оно што је потребно да се постојећи проблеми превазилазе. Уосталом, председник Србије је пре пар дана изјавио да су председница Хрватске и други званичници увек добродошли у Србију. Морамо се сви трудити да се односи поправљаљу. И медији. Ране из прошлости треба зацељивати. Наравно да нас боли наопака интерперетација историје, али нас исто толико радују и охрабрују Хрвати који се веома гласно и отворено томе противе. Ви и даље верујете да духовна и верска сарадња и толеранција могу помирити чак и Србе и Хрвате? Ви ме, заправо питате, да ли ја верујем у Бога или не. Пре свега, по мом искуству, а оно није мало, данас је много више и Срба и Хрвата који желе да живе нормално, људски и пријатељски, без тензија у свакодневном животу са својим суседима, а и са суседном државом. Са друге стране, питањем сте погодили суштину. Јер, од примера који дајемо ми свештеници две Цркве, наши верници ће другог, без обзира којој Цркви припада, доживљавати као брата или сестру, а не као непријатеља. Уколико ми животом сведочимо љубав, праштање, помирење, спремност за дијалог, што је суштина Христовог учења и наше вере, следиће нас и наши верници. Припала Вам је изазовна дужност да унапредите рад Православне гимназије у Загребу. Та установа баштини феноменалну биографију, како то данас изгледа. У једном интервјуу, ако сам то добро разумео, Ви по Аристотеловом моделу једном недељно имате отворену дебату гимназијалаца, интелектуалаца из Хрватске и других које пут и изазов ту доведу? Говорећи о оснивању Српске православне гимназије „Катарина Кантакузина Бранковић“, Владика бачки Иринеј, упоредио је њеног оснивача и утемељитеља, блаженог спомена митрополита Јована Павловића, са Аристотелом. Отприлике је рекао да се митрополит Јован, при крају животног пута, попут Аристотела који се вратио у Стагиру и основао Ликеј, вратио у свој Загреб, и основао Православну гимназију. Митрполит Јован је имао визију. То је грандиозно дело. Важно, не само за Србе у Хрватској, него за српски народ у целини, рекао бих и за Загреб и Хрватску. Трудимо се да гимназију одржимо и унапредимо. Наши ученици који су завршили четврти разред међу најбоље су рангираним када уписују различите факултете загребачког и других свеучилишта. Добро сте обавештени. Заиста, нешто дуже од годину дана окупља се у гимназијској сали група угледних интелектуалаца свих профила. Има нас верника различитих конфесија, а има међу дискутантима и неверника, било да су агностици или атеисти. Дискуктује се, уз међусобно поштовање и уважавање веома живо, на различите одабране теме. Имамо модератора, уводничаре, неко закључује расправу, па се и дружимо. Договорили смо се да не говоримо ко долази на те сусрете нити да износимо шта је ко говорио. На тај начин стварамо атмосферу поверења и слободе. Предложено је да на јесен одржимо сусрет са ученицима 4. разреда, можда и са овима који су сада матурирали па да видимо како ми гледамо на младе и што је важније, како млади гледају на нас старије, шта их мучи, што желе од друштва, какву визију света имају... На послетку да кажем и ово. Трошкове Гиманзије, која ради у заиста ултамодерној згради, покрива наша Епархија, уз помоћ државе Хрватске. Хвала Влади Хрватске и надлежном министарству. Чине више него што сам очекивао. Али, и ту је помоћ нужна, неопходна. Искрено, више мислим о томе како да саставимо крај са крајем и попунимо рупе у буџету, него како да унапредимо наставу, осмислимо ваннаставне активности и слчно. Ученици су, такође, јасно је, слабијег имовинског стања. Срби, на жалост и срамоту, мало знају о православним верницима у Словенији. Тамо је већина њих почетком 1990. изгубило грађанска права, нису били у јавном регистру грађана, колико их има и где иду на службу Божију? Без обзира на несрећна дешавања деведесетих година прошлога века, која нису мимоишла ни православне у Словенији, са радошћу могу да посведочим да је Православна Црква у Словенији у полету. Иако је Православље на њеним просторима присутно релативно кратко, велики број наших сународника који су се у Словенији већином обрели трбухом за крухом, отворила је неке нове перспективе и поставила пред све нас нове изазове. Ми данас на подручју Словеније имамо петнаест парохија и свака од њих има своје богослужбено место. Дивни храм св. Кирила и Методија један је од украса Љубљане. Постоје идеје али и конкретни потези да се отпочне са изградњом нових храмова у Марибору, Цељу и Копру. Све у свему, Православље у Словенији има своје место. Не могу а да не поменем изузетно добру сарадњу, могу слободно рећи братску, са тамошњом Римокатоличком Црквом али, исто тако, и више него добру сарадњу са политичким вођством државе. О овоме би се могло нашироко и надугачко односно, цео један разговор би се могао посветити Цркви у Словенији. Ваше Високопреосвештенство, има ли и у Божјој кући сукоба генерација? Питам због тога што сте доласком за игумана манастира Светих архангела у Ковиљ својим начином и маниром показали да се разликујете од многих високих духовника СПЦ. За Вама су дошли многи млади монаси, искушеници, а манастир је постао место окупљања глумаца, рок музичара, сликара, новинара. Основали сте Терапијску заједницу ''Земља живих'' – веома успешан пројекат за лечење наркомана. Јесте ли имали било каквих неспоразума у врху СПЦ због ове нове праксе у њеном окриљу? Нема никаквог међугенерацијског неспоразума, а камоли сукоба. Све што смо постигли у манастиру Ковиљу и другде у то доба, било је по благослову, уз подстрек, јасан подстицај и упутства мог духовног оца, владике бачког Иринеја. Овде у загребачко-љубљанској дијецези, у многоме се угледам и на мог, већ поменутог великог претходника. Наравно да има разлике у мишљењима, приступу проблемима... не би било ни напретка да тога нема. Потичемо из различитих средина, културних утицаја и слично. Та није препрека, него дар Божији, који доводи до креативног сусрета старих и нових генерација. Ја, по годинама живота, припадам старијој генерацији, тако да вас опомињем да је мој приступ за Вас младе можда конзервативан. Поставите такво питање неком млађем епископу, можда ће ме демантовати. Углавном, важно је да постоје иницијативе и храброст за одговорно суочавање са изазовима времена. Да ли и даље ради економија манастира у Ковиљу, радионица за израду свећа, пољопривредна производња, од пшенице, сира, пекмеза до шљивовице и дуњеваче, све то сте Ви основали? Свакодневним животом ковиљске обитељи данас руководи, новоизабрани Владика мохачки господин Исихије. Све ово што сте у питању набројали не само да постоји, него је трудом владике Исихија и братства напредовало. Монаси су се одувек издржавали од сопственог рукодеља па је тако и данас. Наравно да је у међувремену манастирска економија узрасла јер се Богу хвала и монашко братство увећало, а тиме и његове потребе. На Богословском факултету наследили сте чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића на катедри Пастирске психологије. Велико уважавање али и изазов? Важно је бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: ''Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?'' Осмислили сте и основали Хуманитарни фонд ''Привредник'' који стипендира сиромашне талентоване ученике и студенте свих националности и конфесија. Како то функционише? Хуманитарни фонд ''Привредник'' осмислио је и основао је у Загребу велетрговац и привредник Владимир Матијевић, крајем 19. столећа. Циљ је био: помоћ у школовању даровите али сиромашне српске деце са подручја Аустро-Угарске. После уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца настављена је његова делатност све док комунистичка власт у новој Југославији није одлучила да јој такви фондови нису потребни и национализовала све што је овај, изузетно успешан и користан фонд имао. Обновили су га, почетком 90-тих година, у Новом Саду академици Дејан Медаковић, Берислав Берић и владика шумадијски Сава Вуковић, такође српски академик. Можда неког заслужног нисам поменуо. Нешто доцније је обновљен и у Загребу. Задњих десетак година пало ми је у део да будем председник новосадског Привредника и сматрам то великом чашћу али још већом одговорношћу. Основна Матијевићева начела: рад, штедња чеситост се нису мењала. И Привредникова улога остала је и даље иста, с тим што су његова врата сада широм отворена свима, без обзира на националну припадност, под условом да испуне услове потребне за стипендију. Упркос незавидној економској ситуацији за новац се некако сналазимо при чему је кључну улогу у његовом финансирању преузео један признати новосадски пословни човек и његова породица чија имена намерно не помињем. Без претеривања могу рећи да је Привредник најзначајнија институција такве намене у новојој српској историји. ''Уплели'' сте прсте и у моју професију, били сте председник Савета РРА, о Вама ми је покојни Тијанић причао бајке. Како гледате на новинарство у Србији и да ли су медији и новинари саучесници у многоструком посртању Срба и Србије? Да, био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику. У то време отворене су радио станице у власништву Православне Цркве и Католичке Цркве. Покренуте су и телевизијске емисије са верским садржајем. Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Истина, било би добро да имамо више новина и медија као што је Експрес. На Мајском заседању Сабора СПЦ исказане су неке нове идеје, од промене Устава СПЦ до промене начина избора патријарха? Да ли то наша света црква хвата корак са модерним трендовима, или је у питању екуменизам, односно приблажавање двеју помесних хришћанских цркава, на штету СПЦ? Црква промишља о сопственом устројству и пресаздава га у складу са новим социјалним околностима и изазовима, не губећи ништа од своје истинске природе. Некоме то може да изгледа као модернизација, некоме као, као Ви рекосте, екуменизам, али мени се чини да је у питању један процес неопходан у овом тренутку. Нацрт новог Устава, на коме ће се још радити, заиста нема неку додирну тачку са екуменизмом. Да не будем погрешно схваћем, нисам противник, него заступник и протагноста дијалога и сарадње са другим Црквама и верским заједницама. Да ли је седиште СПЦ требало да се премести у Пећку патријаршију, и како мислите да би ваљало решавати „Косовски чвор“? Не видим шта би се суштински променило у премештању патријарховог седишта из Београда у Пећ. Сама иницијатива је површна и политикантска. Пећка Патријаршија је древно седиште Српске Правосавне Цркве и титула пећког архиепископа и данас краси нашег Патријарха. Косово и Метохија су били и увек ће бити центар нашег молитвеног али и сваког другог прегнућа. „Косовски чвор“, како га Ви називате, су мрсили деценијама многи којима Косово није била „најскупља српска реч“ и оставили да га други одреше. Како и мозе ли безболно? Не знам. У поређењу са косовско-метохијским проблемом, чини ми се да смо потпуно ноншалантно прихватили издвајање из националног корпуса класичне српске земље Црне Горе. Нисам политичар, него свештеник. Ми свештеници, књижевници, историчари, филозофи … расуђујемо на основу искуства, историје, предања, завета, емоција а политичари на основу егзактних показатеља, привредних, статистичких, дипломатије, онога што се зове Intelligent Service. Ми свештеници о томе често не знамо довољно, или можда неки и знају, ја свакако не. Ваљда зато и постоје држава, избори и демократски поредак. Питање Косова је толико болно и истовремено важно да не смемо дозволити да буде злоупотребљено за постизање било чијих личних или партијских политикантских интереса. Оно не сме да продуби постојеће и створи нове поделе међу нама. Напротив, нормално би било да нас приближи једне другима, да обједини наше снаге, да нас покрене на сарадњу, да нам помогне да оштре емоције и речи као и међусобна оптуживања оставимо по страни и почнемо да сарађујемо трагајуци за решењем. Са искуством наше распете Цркве на просторима Хрватске, молим се за владику Теодосија, његово свештенство и верни народ, да им Господ да мудрости и снаге. Молим се за помирење српског и албанског народа. Молим се Богу да, узимајући у обзир све изречене ставове и мисљења, наши политички лидери у дијалогу са албанским и међународним факторима, што је неминовно, буду кадри да пронађу решење у којем ће степен незадовољства обе стране бити сведен на минимум. Бојим се да идеалног нема. Срби у Црној Гори изложени су менталној тортури, забрањен је српски језик, српска књижевност, насилно је формирана некаква ''црногорска црква''. Ових дана Мило Ђукановић, председник Црне Горе, каже да је ''црквено питање православних верника СПЦ најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног идентитета''? Волео бих да Вас демантујем и да кажем да су Ваше оцене прејаке. На жалост, нису. Сам Патријарх Иринеј је то недвосмислено потврдио. Лично, без улажења у демокартска и људска права, као и готово сви Срби, не доживљавам Црногорце као посебан народ. Реч је о мање или више, у историји већ виђеном, насилном инжењерингу стварања нације. Не мислим да је Српска Православна Црква у Црној Гори фактор деструкције било чега. И у тим условима, Црква напредује. Гради нове велелепне храмове, чијем освећењу присуствује тамошњи државни врх. Црква напредује и у привредном, предузетничком смислу. Гради хотелска насеља на Јадрану, итд. Дакле, Црква у Црној Гори само доследном некалкулантском политиком коју води и треба да води, очигледно је има, да тако кажем дипломатски, економски, а пре свега духовни потенцијал да одбрани православни верски и културни идентитет српског народа. Лично не верујем да међу онима који себе називају етничким Црногорцима има искрених православних верника. Како разумети предлог хрватског историчара Хрвоја Класића који предлаже да се демографски пад у Хрватској заустави повратком исељених Срба? Познајем проф. Класића, дружимо се, прочитао сам његов предлог, рецимо, апел, и сматрам га веома добродошлим и логичним. У задњих неколико година, а посебно задњих неколико месеци нема дана да се не спомиње демографска катастрофа, пад стопе наталитета и одлазак грађана Хрватске у потрагу за економски, политички и правно стабилнијим друштвима. Последице свих наведених процеса се већ виде у недовољном броју радника потребних за нормално функционирање туристичке сезоне, а тек ће се видети када број пензионера надмаши број оних који ће у Хрватској радити и плаћати порезе и доприносе. Те проблеме имамо, наравно, и у Србији. Проблем природног прираштаја, односно постепеног нестајања народа лично видим као без конкуренције највећи проблем Срба, као и Хрвата. Сви други успеси и побебеде су привидни, краткотрајни, односно јасно орочени. Тако барем размишљају зрели народи који су у односу на Хрвате и Србе у прошлости много чешће и интензивније између себе ратовали, а за разлику од Хрвата и Срба много ређе међусобно сарађивали и помагали једни друге. Народи који су вишевековна непријатељства заменили добросуседским односима и сарадњом у постизању мира и напретка. Јесмо ли ми напокон сазрели да бројне позитивне примере почнемо примјењивати у властитој домовини? Или смо још увек више оптерећени односима из прошлости него грађењем нових односа у будућности? Одговоре на ова питања не треба тражити код демографа, а поготово не код политичара. Нажалост, довољно је да се провезете Банијом, Ликом и Славонијом, или једноставно одете на било коју већу аутобуску станицу или аеродром у Хрватској. Хрватска се празни. Да, наравно, проф. Класић је у праву: Хрватска би требала позвати натраг све Србе који се желе вратити, и помоћи им у томе. Као што знате још има села у којима Срби живе без струје и без воде. То је призната чињеница од стране председнице Колинде Грабар-Китаровић приликом званичне посете председника Александра Вучића Хрватској. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Спасић је у својим оптужбама отишао толико далеко да је патријарху Иринеју поручио да отац Сава не завређује да остане у Високим Дечанима, јер се, како наводи залаже за независно Косово. Оца Саву је оптужио да је током 1998. и 1999. године осудио Србију за прекомерну примену силе над Албанцима, а да никад није хтео да осуди Харадинаја и Тачија, који су, како наводи одговорни за киднаповање српских цивила 1998. године. Ставове Симе Спасића не подржавају остала удружења породица киднапованих и несталих на Косову и Метохији. “Мислим да ово није питање којим он треба да се бави”, каже за РТВ Ким председница Удружења породица киднапованих и несталих на Косову и Метохији,Верица Томановић, додајући да не подржава Спасиће поступке усмерене против оца Саве. “Ми се искључиво бавимо проналажењем истине о судбинама наших чланова породице и мени је веома жао што се на овакав начин разговара. Ми (удружења) нисмо политички орјентисани, ми желимо само да завлада мир на нашим просторима и да ово питање које је од великог значаја за све наше породице, и српске и албанске, што пре буде решено”. И председница Канцеларије Удружења породица киднапованих и несталих на КиМ у Грачаници, Силвана Маринковић, сматра да ниједно удружење не би требало да се меша у политику, истичући да се не слаже са ставовима Спасића о игуману манастира Високи Дечани. “Што се тиче оца Саве Јањића, апсолутно смо мишљења да он никада не би издао Србе, а не би издао ни Косово”, кратко је за Ким рекла Силвана Маринковић. Председница Удружења “Косметски страдалници”, Наташа Шћепановић, сматра да се Спасић “меша и у оно што треба и што не треба”, те да се не слаже са његовим ставовима. “Он стално нешто пише и шаље званичницима и институцијама. Питање којим се ми бавимо је хуманитарно и цивилизацијске је природе и имамо своје приоритете. Не улазимо у политику до краја. Став Симе Спасића је став Симе Спасића и његовог удружења. Није то став свих породица киднапованих и несталих”, казала је Шћепановићева за РТВ Ким. Осим вербалних напада на игумана Високих Дечана, Сима Спасић је у петак са члановима свог удружења физички напао активисте Покрета слободних грађана који сваког петка протестују испред Председништва Србије тражећи од председника Александра Вучића да, између осталог, објасни “Ко је убио Оливера Ивановића?”. Сима Спасић је иначе, био осуђен за силовање бивше супруге и за то је одслужио затворску казну од 4 године и три месеца. Извор: Радио КИМ

Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић