Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'косово'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 79 results

  1. https://www.facebook.com/events/485245375212267/?ti=ia Када причамо о Кошарама, оне су синоним за пакао, за страдање. Није то било само наше лично страдање, било је свеобухватно страдање србског народа. Као што је Господ страдао на Голготи тако је и на Кошарама тадашња омладина страдала, момци од 18,19,20 година. Нећете веровати али горе се десило заиста чудо, мало преко сто војника бранило је положаје у реону карауле Кошаре, који је био неких десетак километара, против много јачег бројнијег непријатеља. Зато будите наши гости 18. Септембра од 20:00 часова у сали Дома Културе, где ћемо одати почаст овим храбрим момцима. Програм промоције биће богат различитим садржајем, поред писца књиге - Ненада Милкића, говориће и песник са Кошара: - Слободан Ненадић, наш драги суграђанин, борци који буду били у могућности да дођу, А затим и професор: - Владимир Димитријевић. Документарни филм дочараће вам слику онога што су они доживели и преживели, а Хор Светог Николаја Жичкиг на најлепши могући начин пренеће емоцију - песмом. Позивамо наше драге суграђане да се појаве у што већем броју, као и људе из других градова, како бисмо одали почаст овим храбрим момцима, онако како то само они заслужују.
  2. Зашто је Косово важно за НАТО Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе, и амерички циљеви на Косову имају шири контекст који се тиче истискивања Русије са Балкана Док су августа 1875. устаници ослобађали Невесиње и опсађивали Требиње, у кабинету Адолфа Ауершперга неки остадоше затечени реакцијом Турака који нису способни савладати „ово“ (diese!). Милорад Екмечић пише како се тек касније видело да је устанак имао далекосежне последице. Невесињска пушка одјекивала је континентом, договори из 1878. године донекле су узроковани дешавањима у Херцеговини. Али, у првом тренутку, све је изгледало једноставније. Ништа озбиљно, већ „ово“ чиме руководи неки Перо Тунгуз са гатачког Сливља, тешко и за изговорити, немогуће и на детаљним картама пронаћи. У канцеларијама Хофбурга и здања на Балхаусплацу „ово“ је било важно јер је потврђивало још раније разрађену тезу о „аспирацијама Србије“ и указивало на слабост „болесника са Босфора“. Лек за обе „болести“ је окупација БиХ, касније ће уследити и анексија. На кратак рок, то ће спречити западно ширење Србије и Црне Горе, а на дуги рок БиХ постаје „одскочиште“ за јачање утицаја на целом Балкану, евентуално контролисање јадранско-јонског ареала. Отомански Балкан је прошлост, хабсбуршки – будућност. Начин да се, после пораза у Италији и уједињења Немачке, сачува статус велике силе. Ратни циљеви из 1914. године само ће потврдити ову тезу. ЗАШТО НАТО ЖУРИ Америчким дипломатама данас (као и њиховим колегама почетком деведесетих) текуће „балканске околности“ изгледају слично. У Бриселу бејаху и нож и погача, а балканске државице сиромашне, народи гладни, са елитама које су понављале мантру о „безалтернативности“. И поред тога – резултат је мршав. БиХ и даље „подељена“, као и Северна Македонија, Црна Гора усталасана, а Косово… Логичан закључак: бриселски Балкан је прошлост, амерички – будућност. У том контексту, треба пожурити са ширењем НАТО. „Српске аспирације“, око статуса Косова, очувања Српске, одбране црквене имовине у Црној Гори или неке будуће регионалне пројекције – тиме се у потпуности анулирају. А дугорочно, „комплетирани Балкан“ постаје одскочиште за интервенисање на истоку (против Русије) донекле и против остатка ЕУ, ако затреба. Споменик НАТО-у у Призрену (Фото: monumentbeta.files.wordpress.com) Американци су затечени реакцијом ЕУ која није способна савладати ни „ово“ (this!). А „ово“ се своди на статус Косова. На том питању све почиње и све се завршава! Када се „Косово реши“ остало долази, само по себи. Отуда и размишљање о разграничењу код Ричарда Гренела. Жозеп Борељ је то наговестио, Џејмс Хупер потврдио. Данашња административна линија се помера јужно, обухвата општину Лепосавић и пола општине Зубин Поток, али би суштински била проглашена међудржавном. Србија, вероватно, не би морала успостављати билатералне односе са Приштином, али би се сагласила са пријемом „Косова“ у УН. КАКО АНЕСТЕЗИРАТИ ЈАВНОСТ Обећања о заштити цркава, економском развоју и слично, послужиће за покушај анестезирања српске јавности. За анестезирање албанске, ту је пар прешевских села. За анестезирање Вучића и Тачија, већ виђено о Нобеловој награди… Као у Скопљу децембра 2018, када је Уидед Бушамауи (из Тунижанске четворке, лауреати за 2015. годину) обећала да ће за ово признање предложити Ципраса и Заева. Довољно да обојица поверују. У међувремену, Ципрас је изгубио две изборне трке (за Европски парламент, па националну у јулу 2019), стрмоглавивши се на северу земље (због Преспанског споразума), а влада Заева је неславно пала (јануар 2020), остављена на цедилу. За изборе који следе, веће се шансе дају ВМРО (рејтинг од 42,6 одсто у истраживању пре пандемије). Истовремено, застава Северне Македоније подигнута је испред седишта НАТО 30. марта 2020. Само је то битно. Кога у Вашингтону интересују судбине Ципраса и Заева!? Циљ „историјског разграничења“ је идентичан. Увлачење у НАТО Србије, за њом и БиХ. Јер, како би у датој ситуацији, када се „Република Косово“ као чланица УН, без икаквих проблема и ограничења експресно придружује НАТО, Србија могла осигурати сопствени „јужни коридор“. Другог избора нема. За Србију и Србе отварају се тада бројна питања, од саглашавања са историјском сликом о „оправданом бомбардовању“ једног „геноцидног народа“, до енергетске безбедности и Турског тока. Ширење НАТО усмерено је на дугорочно истискивање сваког озбиљног утицаја Русије са Балкана. Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе, и текући амерички циљеви на Косову имају значајно шири контекст. НЕОДРЖИВО РЕШЕЊЕ Пословично америчко багателисање постојећих правних и политичких оквира приметно је и када говоре о разграничењу. То је за њих „ово“, ништа што се не може превазићи притисцима и разним интервенцијама. Иако је, из ове перспективе посматрано, немогуће да разграничење може бити „правно упаковано“ а да остане у сагласности са Резолуцијом 1244, Уставом Србије, Ахтисаријевим планом (послужио као основа за „Устав Косова“) и низом других одлука (рецимо, став Контакт групе о „три не“, међу којима је и „нема промене граница Косова“, а што је полазна основа за Ахтисарија). Отуда и велики опрез европских званичника. Рушење конструкције коју су једва изградили уз многа „креативна тумачења“ може узроковати свашта. Исто тако, из ове перспективе посматрано, није разумљиво зашто би се Русија сагласила са таквим планом. Последњи говор амбасадора Василија Небензје током априлске сесије СБ УН о Косову врло је директан и недвосмислен. Логично, у интересу НАТО је да се Русија „заобиђе“, али како то извести све док је на снази 1244, остаје нејасно (или није разрађено). Брљотине САД на Косову, гажење свих норми и принципа, бахатост и посматрање тог питања као „ово“ што ће се пре или касније „решити“ милом или силом, не може бити поправљено новим притисцима, нити једностраним потезима. Учињено је већ оставило далекосежне последице. Једини начин да те последице не оптерете будућност јесте враћање дијалога у правне и политичке оквире око којих постоји сагласност „великих играча“. Пре свега у УН. Можда се Гренелу то чини смешним. Он гледа из другачијег угла. Специјални изасланик председника САД за Косово и Метохију Ричард Гренел (Фото: Visar Kryeziu/Associated Press) Исто се чинило и цислајтајнијским дипломатама. Чак и у тренутку када је Перо Тунгуз пробијао Солунски фронт. Разграничење, овако како је замишљено, није одрживо. Тако се утире пут даљим нестабилностима. НОВИ СТАНДАРД
  3. Помаже Бог! Ову тему сам отворио у циљу афирмисања личности и дела Арноа Гујона, великог француско-српског хуманитарца који већ 15 година преко своје хуманитарне организације "Солидарност за Косово" помаже нашем народу на Косову и Метохији. Верујем да вам је име Арно Гујон познато, посебно због тога што он већ дужи низ година, сарађује искључиво са Епархијом рашко-призренском и улаже велике напоре у стварању услова за иоле нормалнији живот Срба у јужној српској покрајини. ----------------------------------------------------------------------- Нажалост, у данима ванредног стања на Косову се наставља тренд насиља над Србима повратницима. У последњих 5 дана десило се неколико крађа и паљења кућа у селима Новаке, Бабин Мост, Цернице и Црколез. Медији се мало баве овим проблемима и многи људи у Србији нису свесни стварних дешавања у енклавама. Видео о најновим нападима на Србе повратнике можете видети на следећем линку: Насиље над Србима на КиМ и антисрбизам, зашто не треба да ћутимо? Да ли сматрате да држава треба нешто конкретније да уради на терену? Шта мислите, које су нам још могућности доступне у борби против прикривања истине и стварне ситуације на Косову и Метохији?
  4. Да ли срце памти? Препознаје ли предјеле и људе које је вољело и пошто оконча један и започне неки сасвим нови живот у грудима другог човјека? Дуго је ова и слична питања постављао себи Јохан Вагнер, Њемац племићког поријекла, велепосједник у чијим грудима је куцало Срце Србина са Косова и Метохије Јована. Звучни запис емисије Гост емисије “Косметска кандила“ био је аутор потресног романа “Српско срце Јоханово“ предсједник Удружења “Поета“, рођени Косовац Веселин Џелетовић, који иако више не живи тамо увијек бди над Косовом и Метохијом. Рођен у Сувом долу код Липљана Џелетовић каже да успомене и завичај нико никада не може да ишчупа из његове душе и да се увијек радо враћа на Косово и Метохију. Потресну причу “Српско срце Јоханово“ преточио је најприје у поему а затим и роман. “Овај роман је плод једног сусрета. Лично сам упознао човјека који носи срце киднапованог Србина са Косова и Метохије, 2004. године у вријеме када се још није говорило о трговини органима и када је све то за мене било непознато. Прича коју ми је испричао произвела је тако велики бол у мени, који је дуго тињао, да сам поему ,,Српско срце Јоханово“ написао за два сата. На молбу великог броја људи, који су на интернету прочитали поему, на основу ње сам написао и роман који је до сад доживио четрнаест издања јер су се за ову причу сва врата отварала и роман је сам налазио пут до својих читалаца. Ова прича је преведена на руски (три издања), италијански, грчки и јерменски језик. Истина је као вода која сама налази свој пут, нешто је увијек отварало та врата и тјерало да се та страшна истина о страдању Срба на Коосву и Метохији сазна“- каже Веселин Џелетовић. Џелетовић каже да се на једној сахрани на Косову срео са човјеком који носи срце Србина. “У периоду од три године, колико је он долазио на Косово и Метохију да види дијете, ја сам водио разговоре са њим и испричао ми је цијелу своју причу. Тај Њемац је оболио од тешко болести срца и плус тога је имао увећано срце. Доктор му је рекао да му нема спаса и дао му двије-три године живота рекавши да му је једини спас да се уради трансплатација органа, што значи да се нађе неки донор за срце и упутио га хуманитарној организацији “Евротрансплант“ да тамо покуша да нађе донора за срце. Ту су му рекли да је последњи на листи чекања и да тек за неких двије године може наћи донора. Тада му је пришао један од седамдесет координатора који раде у тој хуманитарној организацији и рекао да срце може и да се купи. Не знајући о чему се ради он је пристао да купи срце и дао огромну суму новца. Операција и постопративни ток прошли су у најбољем реду. Јохан са новим срцем почиње нови живот, почевши да сања неке слике које никад раније није сањао. Због свега тога он је пожелио да сазна ко је тај човјек због кога је жив и који му је спасао живот. Јавио се оном координатору и добио име и презиме човјека са Косова и Метохије. (Изгледа да су Срби, када су били киднаповани из својих кућа, били приморани да потпишу папире да су донори органа, чиме су то Шиптари покушали да све то уведу у легалне токове). Сазнавши ко је човјек чије срце носи, он је кренуо пут Косова и Метохије да, с обзиром да је племићког поријекла и јако богат, понуди новац породици човјека због кога је жив. Отишао је до његове куће гдје је доживио онај преломни сусрет са дјететом Србина чије је срце сада куцало у његовим грудима. Много је заволио дјечака, толико да је када га је срео први пу, срце само хтјело да искочи из његових груди. И дјечак је много заволио Јохана. Након што је мајка дјетета извршила самоубиство, Јохан је добио необјашњив порив да усвоји дјечака, јер није могао да се смири док то не учини. Због свега тога Јохан Вагнер ми је и испричао ову истину. Међутин, стриц није желио да дијете да на усвајање иако је и сам много заволио Њемца, с образложењем да не жели да дјечак, као последњи представник њихове породице буде поунијаћен, да пређе у католике. На то је Њемац рекао да то није никакав проблем јер ће и он прећи у Православље што је и урадио. Тако је Јохан усвојио малишана“-прича Џелетовић Планира се и екранизација романа “Српско срце Јоханово”, како би цио свијет видио какав је погром извршен над Србима, као и какво је било уништавање наших светиња, да би свијет био упознат са нашим страдањем. Џелетовић каже да је задивљен улогом високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и свештенства Српске правосолавне Цркве за вријеме страдања нашег народа на Косову и Метохији. “Поносан сам што припадам народу чији су Митрополит Амфилохије и наши свештеници духовни вође. Сјећам се када су једном селу сахрањивали тројицу људе које су шиптари убили, били су ту италијански војници, новинари и репортери. За вријеме опијела зачули су се пуцњи са свих страна. Италијански војници и репортери су одмах полијегели на земљу. Митрополит Амфилохије и отац Радомир Никчевић су и даље стајали и служили опијело као да њима ти меци ништа не могу и као да их уопште не дотичу. Пред таквим сценама осјетите велики понос“-каже Џелетовић говорећи о немјерљивом значају Митрополита Амфилохија у борби за Светиње и народ на Косову и Метохији додајући да у тој борби морамо бити заједно и у Црној Гори и на Косову и Метохији. Џелетовић пише нови роман о Милошу Ћирковићу који је сам остао да брани Бело поље код Пећи. Роман ће посветити великодостојницима, монаштву и свештенству наше Свете Цркве. У емисији доносимо и поему,”Српско срце Јоханово“ коју, уз звуке гитаре, изводи Протојереј-ставрофор Војислав Билбија. Извор: Радио Светигора
  5. Новопрестављени Епископ ваљевски Милутин током свог архипастировања је посебно бринуо и помагао страдални народ и цркву на Косову и Метохији. Остаће упамћен као један од великих добротвора Призренске богословије, поштовалац и љубитељ појања призренских богослова које је радо дочекивао и у својој Епархији. Говорио је да нема лепше слике од иконе Божје у Богородици Љевишкој која је једина преживљавала вишевековну тортуру рушитеља и завојевача. „Косово и Метохију чувају монаси и деца“, понављао је Владика Милутин, наглашавајући да је Епархија рашко-призренска један од стубова православља. Колико је волео Косово и Метохију, колико се радовао сваком сусрету са Епископом Теодосијем, клиром и верним народом слушате у његовим беседама посвећеним њима. Посебну драж овог осврта чини звучни запис који нам је послала новинарка и професорка Оливера Радић из Ораховца, а који се односи на Епископову посету јужној српској покрајини 2005. године, када је духовно водио Митрополију аустралијско-новозеландску. Извор: Радио Источник
  6. У овој епизоди емисије “Косметска кандила“ доносимо други дио разговора са свједоком памћења тешких времена за наш народ на Косову и Метохији, Иваном-Иљом Петровић. Звучни запис емисије “Све што се догађало у то вријеме пролазило је кроз манастирске порте. Српска православна Црква била је стуб око којег се окупљао народ. Црква је најзаслужнија институција за то што је и ово мало људи остало да живи на Косову и Метохији, и о томе није довољно речено. Цркве су биле мјеста и сусрета и преговора, и радости и туге. Нико не може да умањи улогу Цркве, коју је имала у то вријеме и има и данас, као једну национално значајну ствар“-прича Ивана. Она се сјећа како су у то вријеме на сваком кораку лежали остаци некада велелепних здања као једна страшна опомена. “Наша драма није се завршила потписивањем Кумановског споразума, она је тек тада, на неки начин, почела. Тек тада почињу да се дешавају страшне ствари, као што су убиство жетелаца у Старом грацком, линчовање професора Грађевинског факултета Драгослава Башића у центру Приштине, напади, отмице…“ Ивана, која је у то вријеме, радила новинарски посао у Мултинационалној бригади ,,Центар“ КФОР-а каже да све док се сваком убијеном не буде знало гробно мјесто и на који начин је страдао, док њихове душе не нађу мир, мјеста причи о суживоту нема, све је то само политичка прича. “Мртви имају право на опијело и да их њихови ближњи знају да ли да их помињу као живе или као упокојене. Јер по свједочењу оних који су изгубили своје ближње, најтужнији су када дођу задушнице јер не знају да ли да пале свијећу за живе или мртве. То је оно што је наболније. Жртве су оне које треба ставити на прво мјесто, јер до сада је акценат био на злочинцима“-каже Ивана Петровић. Ивана је говорила и о својој најбољој пројатељици покојној Марији Гаврић чији подвиг се јако ријетко среће а која је, такође, тих година дала велики допринос на Косову и Метохији. Извор: Радио Светигора
  7. Данас Косово има ултимативно значење; значење магнета који нас везује. Ми немамо свој национални наратив, али имамо Косово. Косово је наш наратив. Мит је једно, а завет је друго. Мит може да буде победнички, или губитнички, јер он припада имагинацији. Мит је нешто што може бити погодно за политичку употребу. Завет је нешто много дубље јер припада духовности. Косовски завет је израз Новог Завета, а у средишту Новог Завета стоји светост. Свети Сава је светост усадио у Косово и у темеље нашег националног бића. Зато питање нације није теоретско питање, то је питање опстанка и живота. Питање да ли ћемо изгубити контакт са нашим манастирима, прошлошћу, с нашим заветом. Заветна свест Срба је толико снажна, чему смо и ове дане сведоци, да ми немамо разлога да се бавимо сопственим страхом за будућност Косова, за будућност Србије. Владика Николај је рекао да су наши непријатељи наши сурови пријатељи. Они ће нам сигурно помоћи, да се и ако смо заборавили, сетимо ко смо, да збијемо своје редове, да раздвојимо оно што је важно од мање важног. Они можда, с нама никада неће водити искрен и поштен дијалог. То не значи, међутим, да ми не треба са њима да будемо искрени и да не инсистирамо на разговору и тражењу обострано прихватљивог решења. У томе, пак, морамо бити сложни, макар у свему другом били на другачијим позицијама. То су теме у којима власт и опозиција треба да сарађују и да уложе сваки напор да нађу заједнички именитељ. Не смемо дозволити поделу на патриоте и издајнике. Није природно и нормално да се делимо око онога што нас обједињује и што нас чини оним што јесмо. Још мање је морално злоупотребљавати најбитније питање за остварење личних, страначких, групних интереса. Нарочито је важно да ми, као људи Цркве, избегнемо сваку врсту политикантског односа према Косову. Епископи и свештеници не треба да се опредељују између једне партије и друге, за једну или другу. За нас је политика само амбијент кроз који пролазимо као кроз Сцилу и Харидбу, сведочећи увек једну и исту истину, а то је, да је Христос разапет и васкрсао, да је победио смрт, да нам увек даје наду. Стога, ако смо са Христом, ми смо на крају, засигурно увек победници. Моје мишљење је да, уз помоћ Божју, треба подржати настојања државе да се обнови дијалог Срба и Шиптара, да се васпостави какав-такав суживот који је вековима текао на том подручју. Верујем да је сада јасно свима и светским силама и Албанцима: Косова и Метохије се никада нећемо одрећи. Свима би нам било лакше када би о Косову и Метохији преговарали они који тамо и живе, Срби и Шиптари. Наше је, међутим, да увек настојимо да пронађемо мирно и трајно решење. Став Цркве према Косову више пута је изрекао наш Сабор. А став Сабора најбоље је интерпретирао наш Патријарх кроз антологијску реченицу: Оно што дамо или поклонимо не можемо никада вратити, а оно што нам неко отме итекако имамо право и можемо вратити. Када бих говорио било шта више или мање од тога, искакао бих из оквира Цркве. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић у интервјуу за Вечерње новости
  8. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је да је једини владар који на Косову и Метохији стоји од 14. вијека Свети краљ Стефан Дечански и да стање у коме се сада налази Косово и Метохија треба називати окупацијом. Владика је ово казао данас у на трибини „Црква и држава кроз осам векова“ на Правном факултету Универзитета у Београду: Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Црква и политика Ко га је овластио да предаје Косово Шиптарима? Епископ Атанасије Јевтић четвртак, 07. новембар 2019. Вучићево* „поповање“ против „Небеске Србије“ као маска за урнисање Земаљске Србије Господин Александар Вучић је приватизовао и небеску и земаљску Србију, и као сваки неокомунистички мутант прогласио себе за самозваног бога и господара неба и земље, одредитеља и пресудитеља судбине Србије и Српског народа у оба света и оба века, у историји и метаисторији. Признајемо да нисмо, ипак, очекивали да тај скоројевић буде толико примитивно претен­ циозан – мада је свака претенциозност увек примитивна и скоројевићска – да Српском народу у Србији и urbi et orbi изван ње, после познатих осионо­комунистичких и инфернално­демонских претензија да „промени свест Српског народа“ (као да се ради о заморчићима из познате му „шува­ рове“ или „болоњске“, или већ неке сличне „школе“ његових учитеља или ученика, као што је Шешељ, или Премијерка лезбијка, или неке креатуре међу министрима, или из неке друге свезналачке му области „реконструирања“ или „декомпозирања“ свега што није као он и његови узори и модели), или опетованих неприкосновених судова о његовој свенадлежности над земљом и небом Српског народа (памти­ мо, рецимо: „Шта ће нам Небо! тамо нема закона, тамо се ништа не ради“, итд. итсл.). Ретко је и оваква, каква је ова титоистичка „и после Тита Тито – Србија“, имала на врху власти таквог дилетанта и примитивца какав је Вучић. Јер да није тако, зар би на Нову годину прво што је имао да каже Србији и Србима било ово што им је својевремено упутио преко „Ве­черњих новости“? Као Србин из земље Србије и њен држављанин од рођења, на Земљи и на Небу њеном, који у Небеској Србији треба „не само да умрем и ништа више“, него и да живим, као што и живим и живећу у Њој и за Њу, питам се: ко том Србину, ругачу Јединствене Небоземне Србије, даде власт и право да ми скраћује просторе и границе једине Богодане Земље­-Отаџбине наше, у све четири њене димензије укључујући и ону дубинску и ону безграничну висинску, коју сам од Бога, а не од таквог издајника, добио и наследио у оба и за оба света? Осим ако је он само пуж, а не и орао? Ко Те је овластио, г. AV (како се потписује и рекламира полућирилицом­полулатиницом) да из свог снобовског, еврослинавског, несмисленог и безкичменог провинцијализма (да ли само „буго­јанског“?) и пустопразног срљања у Европу – као да Србија није Европа и пре Европе: „Исток на Западу и Запад на Истоку“? (осим ако му је Еуропа само уски северозападни полумесец, а не широкоока Εὐρώπη од Урала до Гибралтра) – издајеш и предајеш или продајеш Српско Небоземно Косово и Метохију? Има ли Александар Вучић деце, и има ли их Србија – јуче, данас, сутра? И хоће ли их имати довека – у времену и историји и есхатону метаисторије? Кад сам у Конгресу несрећне, некада демократске републике, а данас окупаторске USA империје, сведочио не тако давне (1990.г.), заједно са тада Епископом а потом Патријархом Свјат­јејшим Павлом, о Српском Косову и Метохији, питао сам већ тада протежиране од те тиранске „тоталдемо/но/кратске“ империје, горе неголи некада огрезле у крви невиних Хришћана Римске империје, Шиптаре, присутне тамо г. Ругову и гђу Пуљу: Имају ли Срби на Косову и Метохији децу? Или само Ви, придошли с тиранским исламом на ту Свету Земљу Срба Хришћана, заливену сопственом а не туђом крвљу, знојем и сузама, и окићену са 1500 Светих Манастира и Цркава, кад на таквој и толикој мржњи, коју према Српској деци усађујете у свест и срца своје деце, заснивате будућност те деце? * Није прошло ни три,четири дана како је Александар Вучић добио Орден од Патријарха Иринеја, и то Крст Светог Саве!, па је одмах пожурио да покаже како се он „бори за Косово“, јер је јавно изјавио: „Нећу да лажем Српски народ: Косово није део Србије!“ Ко га је овластио да предаје Косово Шиптарима? | Црква и политика WWW.NSPM.RS Вучићево* „поповање“ против „Небеске Србије“ као маска за урнисање Земаљске Србије Господин Александар Вучић је приватизовао и...
  10. Британски геополитичар: Четири могућа сценарија о Косову и Метохији ЛОНДОН - "У ком правцу ће се развијати дијалог Београда и Приштине може се само спекулисати", каже бивши дипломата на Балкану и истраживач на Геополитичком форуму Кембриџ Тимоти Лес, али помиње "четири могућа сценарија за постизање договора о Косову и Метохији", уз оцену "да је Балкан на ивици још једног реорганизовања које ће означити крај "постјугословенског устројства"". Према првом сценарију, могуће је да "Београд и Приштина постигну договор, јер им је у интересу да реше статус Косова, уз дипломатски притисак из Вашингтона". Илустрација morguefile.com ''Имајући у виду 'црвене линије'' Србије, то значи да би се споразум темељио на идеји - подела у замену за признање'', рекао је Лес, који је иначе сарадник Демостата, на предавању на Универзитету Кембриџ на тему "Нова реорганизација Балкана". Уз оцену "да су минималне шансе да ће се то догодити", Лес је навео "да се Албанци и даље оштро противе и да ће нову владу у Приштини чинити политичари који не желе чак ни разговор са Београдом". Према његовим речима Немачка на међународном нивоу сада заједно са Француском ради на томе да блокира поделу, док се Москва противи сваком договору којим се смањује зависност Србије од Русије. Тиме се, сматра Лес, оставља могућност за други сценарио по којем је идеја поделе поново ''склоњена са стола''. ''То значи или пристанак Србије да безусловно призна Косово или да, у крајњој линији, буде очуван статус кво. Проблем са безусловним признањем јесте чињеница да је Србија годинама уназад јасно стављала до знања да неће признати Косово без неке компензације'', каже Леси. Он сматра да су минималне шансе да би Србију могли да убеде да прихвати губитак Косова уколико јој се понуди чланство у ЕУ без икаквог одлагања, уз све предности које би то значило. ''Не постоји никакав наговештај за то, нарочито имајући у виду да се ЕУ суочава са економском стагнацијом бројним геополитичким ризицима''. РТВ Он, такође, верује да су мале шансе да се сачува статус кво јер, како каже, ситуација на Косову није статична. С друге стране, Американци су, истиче Лес, решени да ''истерају'' Русију са Балкана, а жеља Албанаца да се оконча ''правни вакум'' Косова подстиче их да потраже неко решење за његов статус. ''Уколико Србија одбије да призна независно Косово, једина опција је да се тежи уједињењу са признатом Албанијом, а то је решење које би већина косовских Албанаца прихватила'', оценио је Лес који одређену врсту ''регионалног потреса'' види као један од потенцијалних сценарија за статус КиМ. Каже да Србија неће прихватити интеграцију северног дела КиМ у албанску националну државу и да би на такву претњу, уверен је Лес, Србија без сумње одговорила припајањем овог подручја. ''То би водило војном обрачуну са Албанцима, прогону преосталих Срба из јужног дела КиМ и покушају Албанаца у Прешевској долини да се отцепе од Србије, као и кризи државности у Србији, која би ишла наруку локалним националистима'', оценио је бивши дипломата који сматра да би у том случају Срби у Босни и Херцеговину имали велику шансу да се отцепе и припоје Србији, као компензација за губитак Косова. Лес нема сумњу да би уједињена Албанија, такође значила нову геостратешку шансу и за Албанце у Северној Македонији, који би, без сумње, покушали да припоје своју територију овој новој Албанији. ''Остаје отворено питање колико би наведени процес био насилан, али историја наговештава да не би био миран'', казао је Лес и додао да би у случају таквог сценарија спољни актери, предвођени САД, били поново принуђени да “реорганизују” овај регион, као што су, навео је, у више наврата то чинили у прошлости. Лес скреће пажњу да се, имајући у виду подршку идеји поделе, САД не би противиле уједињењу Косова са Албанијом и Прешевском долином, нити српској анексији северног Косова, уколико то заживи на терену. Верује да би Европљанима вероватно лакнуло што су Срби и Албанци коначно пронашли решење за проблем КиМ, док Русија, сматра он, не би имала моћ да то блокира. "Нова" "реорганизација" Балкана Лес је изразио уверење да би "реорганизовање" била последица одлуке САД да се боре у тзв. ''новом хладном рату'' на Балкану, и, нарочито, да “истерају” Русију из Србије, као и одустајања САД од дуготрајног противљења измени граница, што би каже, могло представљати изазов за регионални статус кво, укључујући отпор Албанаца, који ће САД морати да “сломе”. ''Иако ће предстојећа ''реорганизација” Балкана приближити локалне народе остварењу заједничке жеље о националним државама, неће решити сва питања. Уместо тога, биће дефинисани проблеми који ће се решавати у наредној фази балканске историје, а то укључује и нове реорганизације, које ће, неумитно, уследити'', закључио је Лес. ''Ипак, САД ће с подозрењем гледати на даље промене међународних граница, баш као и Европљани. Америка неће желети да се територија босанских Срба уједини са Србијом, јер би то значило снажну платформу за руски утицај на Балкану'', рекао је Лес. Каже и да би се САД одупрела било каквим покушајима Албанаца да се отцепе од Северне Македоније, који би, у том случајум најпре морали да дефинишу своју територију, а то би значило ''сложени и крвави рат за отцепљење''. Лес је мишљења да ће, уместо тога, САД инсистирати да поменути народи одустану од својих настојања, а заузврат ће им гарантовати самоуправу унутар постојећих држава. ''То значи и ублажавање граничних контрола, како би се ојачала прекогранична сарадња између припадника истих народа. Такав принцип важио би и за босанске Хрвате'', тумачи Лес даља могућа геополитичја решења у региону. Он , такође, сматра и да ће многа питања на Балкану остати нерешена, укључујући коначни статус Срба у БиХ и Албанаца у Северној Македонији, који ће и даље желети да се уједине у националним државама. Истовремено се, указује Лес, поставља питање у вези са статусом Бошњака и Хрвата у деловима БиХ, као и положаја словенског становништва у Северној Македонији, које тежи уједињењу са Бугарском. Неизвестан је, каже, и положај бројних малих група у региону, нарочито у Црној Гори, као и однос између регионалних држава и спољних сила. ''Имајући у виду да ће САД морати да дају гаранције за нови поредак, биће потребно да Русија “заузда” амерички утицај јачањем свог упоришта међу босанским Србима, а Бошњаци ће се окренути Турској, како би одбранили интегритет своје државе на дуге стазе'', прогноза је Леса. Бивши дипломата на Балкану закључује да је овај регион на “ивици” још једног “реорганизовања”, што ће означити крај постјугословенског устројства, после чега би Србија и Албанија прошириле своје границе, а Срби и Хрвати из БиХ, као и Албанци из Северне Македоније добили “дефакто” признање. Извор: Британски геополитичар: Четири могућа сценарија о Косову и Метохији WWW.RTV.RS У ком правцу ће се развијати дијалог Београда и Приштине може се само спекулисати, каже бивши дипломата на...
  11. Епископ Иринеј: Не могу отети Косово без нашег пристанка, а ми га не дамо Јованка Симић | 06. октобар 2019 Епископ бачки др Иринеј Буловић: Свети Сава, највећи син српског народа, уобличио је наш национални идентитет. Русија са председником Путином последња линија одбране хришћанских вредности СРПСКА православна црква данас започиње свенародно прослављање великог и за нашу државу и народ капитално важног јубилеја: осам векова аутокефалности. Прва у низу је прослава у манастиру Жича, где ће данас бити одржана света саборна архијерејска литургија, коју ће служити Његова светост патријарх српски Иринеј, са свештенством СПЦ. Одмах потом, сутрадан, јубилеј ће бити обележен посетом Пећкој патријаршији и Косову и Метохији и настављен 8. и 9. октобра у Београду - свечаном академијом у Сава центру и отварањем изложбе у Музеју СПЦ. Тим поводом, у интервјуу за "Новости", Његово преосвештенство епископ бачки др Иринеј Буловић говори о пресудним моментима који су у минулих осам векова обележили духовност СПЦ и васцелог српског народа. На питање које би посебно капиталне догађаје издвојио, епископ Иринеј каже: - Пре него што одговорим на ово ваше уводно и начелно питање, жеља ми је да уредништву, сарадницима и читаоцима "Новости" честитам изузетну годишњицу која је послужила као повод за овај наш разговор - осамстоту годишњицу откако је Свети Сава, највећи син српског народа, издејствовао (не на превару изнудио, како је оклеветан управо у овој, јубиларној години) аутокефалију, што ће рећи пуну канонско-јурисдикцијску самосталност, за Српску православну цркву, а он сам изабран и посвећен за првог аутокефалног архиепископа "српских и приморских земаља". Тај благословени догађај није само трајно обележио српску духовност у најширем смислу те речи - верску праксу, народни етос, културу и све њене плодове - него је и коначно уобличио национални идентитет нашег народа. * Које одлике утемељене на учењу Светог Саве преовлађују у нашем идентитету? - Преовлађујући - додуше, не и једини - садржај нашег идентитета јесте светосавски завет или светосавље, схваћено као "православље српског стила и искуства", како се у своје време изразио Свети Јустин Ћелијски (Поповић). По њему, "Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем". То је "пут који води у живот", пут богочовека Христа, пут јеванђелски, пут светих угодника Божјих, пут већине наших предака. Светосавље, дакле, није алиби за националну искључивост, није варљива религијска љуштура испод које се крије обоготворење "крви и тла". Једном речју, Савиндан није и никада не треба да буде неко српско Степинчево. Следствено, ми не оспоравамо Србима који нису православни, него припадају некој другој вероисповести, право на српски национални идентитет, него само указујемо на битну одредницу духовног и културног бића Српства и његовог историјског пута. Пресудне станице на том путу, како их ја видим, јесу најпре тековине немањићког периода, блиставог у сваком погледу, затим допринос наше Цркве опстанку народа и његовог духовног наслеђа, увек под светосавским знамењем, најпре под туђинским игом и у туђим царевинама, а онда и у процесу националног ослобођења и уједињења. И, најзад, у наше време, у процесу болног постепеног духовног опоравка после вишедеценијских духовних лутања и огромних страдања наше цркве и нашег народа. * На једном скупу у Матици српској, истакли сте да су за нашу Цркву од сваке опасности споља, "опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници". Има ли наша Црква данас вернике и духовнике достојне оних у време Светог Саве? - И даље мислим оно што сам изрекао у Матици српској. Али, хвала Богу, и данас наша Црква има правих духовника и искрених верника, достојних духовних потомака Светога Саве, и то у много већем броју него што се обично мисли. У животу сам имао прилике да многе од таквих духовника и верника и лично упознам. То ми је увек био подстицај да се и сам трудим да идем њиховим стопама и да не клонем у искушењима. Они се, наравно, не размећу и не рекламирају. Да то чине, не би били оно што јесу. А на нашој јавној, посебно медијској сцени, виде се углавном они други, они који посрћу на светосавском путу или су, штавише, са њега скренули. Наши медији, нажалост, њихову појаву и бројност по правилу преувеличавају. Хвала "Новостима" што веома често, практично у сваком броју, пишу о некадашњим и данашњим духовним и моралним горостасима, истинским верницима и родољубима, живим примерима чојства и јунаштва! * Какву поруку у вези са КиМ наша јавност може да очекује са свечаности у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду? - Исту као и увек до сада, од Косовског боја давне 1389. године до косовског боја данас: Косово и Метохију не могу нам заувек отети без нашег пристанка, а ми га нећемо дати. Бог је спор, али достижан, каже мудро наш народ. * СПЦ је донела принципијелну одлуку да отпочне дијалог са неканонском Македонском православном црквом. Да ли ће тај дијалог у блиској будућности бити успостављен? - Наша Црква не почиње сада дијалог са својом децом која су, завођена и заведена, ушла у раскол са њом. Она тај дијалог води већ деценијама, од самог настанка раскола пре 52 године, стрпљиво и са љубављу их позивајући да се врате у јединство са Црквом, без чега тешко да има спасења, да прихвате вековни канонски поредак Православне цркве и да искључиво на том основу, без ванцрквених мотива и противцрквених утицаја, уложе напор да дођу до потпуне црквене самосталности, ако им је она циљ. Куда води самовољно отцепљивање и самопроглашавање могу, поред сопственог искуства, да се увере и на примеру садашње трагичне црквене ситуације у Украјини и великог раскола у васељенском православљу. * Дијалог је пре неколико година био прекинут због прогона и страдања архиепископа охридског Јована и Охридске архиепископије. Ко за то сноси одговорност? - Одговорност за то сноси, разуме се, првенствено државни врх у Скопљу, без чије политичке одлуке судско-полицијско шиканирање не би ни било могуће. Али, велики део одговорности сноси и јерархија у расколу, која не само да није осудила кршење основне људске и грађанске слободе вероисповести и савести, него је мирно посматрала муке своје браће и сестара по вери и крви. Неки од њених чланова били су, нажалост, и подстрекачи прогона, или пак саучесници у његовом вршењу. Архиепископ Јован је данас на слободи, али он још нема ослобађајућу одлуку суда, тако да му Дамоклов мач нове судске фарсе и новог тамновања и даље виси над главом. И поред те жалосне чињенице, ми смо отворени и спремни за дијалог, а да ли ће и када ће бити обновљен, не зависи само од нас. * Одјекнула је ваша порука да Црквом не могу да управљају никакви председници држава јер једина глава Цркве јесте богочовек Исус Христос. Назире ли се излаз из тешке ситуације у којој се налази Митрополија црногорско-приморска? - Митрополија црногорско-приморска јесте у тешкој ситуацији, али су у тежој они који јој стварају тешкоће - а знамо ко су и какви су - јер не схватају да они данас јесу, а сутра нису. Док Црква Божја, у њеном оквиру и споменута Митрополија, јесте ту где јесте током многих векова и биће ту током многих будућих векова. Начелно, по речима Светога писма, Цркву ни врата пакла не могу надвладати, а конкретно - упркос читавој бесомучној пропаганди, клеветама и хајкама, народ у Црној Гори, Срби и несрби, највеће поверење има управо у Српску православну цркву, што на лицу места значи, у Митрополију црногорско-приморску. Излаз из невоље се не назире него је очигледан: ако ништа друго, државна врхушка Црне Горе треба, у сопственом политичком интересу (наглашавам: политичком јер им појмови духовног и континуирано историјског, па ни националног у било ком издању нису ни блиски ни јасни), да остави Цркву на миру и да, када се већ нуди у "евроатлантске интеграције", поштује бар стоти делић правила игре у земљама атлантске цивилизације. У противном ће се истрошити у гашењу пожара паљењем нових ватри, а Цркву, односно Митрополију, неће уништити него ће сама сагорети. * Било је у историји таквих примера "сагоревања у гашењу пожара паљењем ватре". - Пример у историји има безброј. Синан-паша је веровао да ће, када спали мошти Светог Саве, сажећи и његово присуство у српском народу. Исход је био супротан: он, Синан-паша, ојачао је, мимо своје воље и намере, присуство и утицај Светог Саве у српском народу и шире. Брежњев је у своје време обећао совјетским грађанима да ће им на телевизији показати последњег живог попа, како се изразио. Данас је на челу моћне обновљене Русије председник који је истински, а не само политички, верујући православни хришћанин (лично сам сведок да пуних пет сати стоји на богослужењу), а Русија је последња линија одбране хришћанских вредности, што више од многих, ако не и од свих, схвата данашњи римски папа Фрања (Франциско) Први, који са московским патријархом Кирилом потписује у Хавани поруку о хришћанској мисији и одговорности у савременом свету. Од многих других примера испала би читава књига, а не интервју, али ова два су више него довољна и речита. * Оштро сте одговорили Хрватској бискупској конференцији на писмо у којем она врх наше Цркве оптужује за распиривање мржње. Може ли се ускоро очекивати и одговор СПЦ који сте најавили? - Одговор је већ одавно спреман. Треба нам само још једна мала допуна. * Да ли је после тог догађаја било контаката између СПЦ и Католичке цркве у Хрватској? - Увек постоје сусрети и разговори наших епископа и хрватских бискупа у границама савремене Хрватске. Посебни контакти између Српске православне цркве као целине и Хрватске бискупске конференције не постоје већ годинама. * Папа Фрања се нашао на удару хрватске деснице после изјаве да Степинац неће скоро бити канонизован, те да помоћ у решавању недоумица очекује од патријарха Иринеја. Да ли је на ову тему било контаката на релацији СПЦ - Ватикан? - Посебних службених контаката по том конкретном питању није било, али контакти са Ватиканом, односно службеним језиком, са Светом столицом, по разним питањима, редовни су и конструктивни. ВЕЛИКА ЧАСТ A Недавно вам је епископ петерхофски Силуан, ректор високошколске установе Руске цркве, уручио почасни докторат Духовне академије. Шта вама лично значи ово признање? - Велику, иако незаслужену, част. ЗАЛАГАЊЕ ПРОФЕСОРА ГРАЈФА A Верујете ли да ће уродити плодом залагање истраживача Института за Холокауст "Шем олам" у Израелу проф. др Гидеона Грајфа да се из Јерусалима уклони спомен-плоча Степинцу? - Надам се да ће уродити плодом. Јад Вашем је већ два пута одбио да призна Степинцу статус "праведника међу народима", који се признаје онима који су реално, уз сопствену опасност, спасавали Јевреје од нацистичких злочинаца. О Јасеновцу као "балканском Аушвицу" (Гидеон Грајф) само Јевреји знају онолико колико знамо ми Срби и, говорећи искрено, знају и они Хрвати који не желе да савремена Хрватска буде наследница НДХ. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:822631-Епископ-Иринеј-Не-могу-отети-Косово-без-нашег-пристанка-а-ми-га-не-дамо
  12. У оквиру свеправославне прославе 8 векова аутокефалности Српске православне цркве коју је почетком септембра у Лос Анђелесу организовала Епархија западноамеричка, окупљене Архијереје и сабрани верни народ поздравио је Митрополит њујоршки Архиепископије северноамеричке Антиохиске Патријаршије г-дин Јосиф. Он је том приликом истакао да "овом прославом славимо Бога који је дао да Црква у Србији постане зрела и достојна аутокефалности, али да она као и свака друга Црква преживљава тешке моменте и изазове, нарочито на Косову и Метохији", но да српски наорд не треба никада да се осећа запостављено и заборављено јер је у Господу све могуће. "Погледајте шта се догодило у Европи. Цела Европа је својевремено била уништена, али сада све европске земље добијају независност и постају веома моћне државе. Косово је Србија и припада Српској Цркви. Када смо били на Косову осетили смо Божије присуство и тамо смо појали песме хвале Господу на православни начин. Нико, дакле, ни једна сила на земљи не може променити историју Божије моћи. Косово је православно и остаће православно заувек. Црква Србије не може живети без срца. Косово је срце Српске Цркве. Косово је на уму Српске Цркве. Можда се у овом моменту осећамо слабим и мислимо да не можемо учинити ништа, и сматрамо да је Косово припало некоме другоме, али, верујте ми, имајте веру, будите радосни, имајте јаку веру и Косово ће остати срце и ум Српске Цркве" - поручио је Митрополит Јосиф. Он је рекао да је Србију до сада посетио три пута. Први пут за време блажене успомене Патријарха Павла, када је још увек био јерођакон у Солуну те да је тада имао прилику да служи са Светим Патријархом Павлом у београдском Саборном Храму. "Када сам боравио у Србији, посећивао сам цркве и манастире у многим градовима, и често би видели како свештенослужитељ служи Свету Литургији са малом грудом од двадесетак верника. Наше учешће на Литургији је управо то што од нас тражи Свети Сава, тј. да служимо Литургију сваки дан. Да ли имамо стотине и стотине људи на Литургији, или, пак само пар њих, Литургија је Литургија. To je благослов за свештенослужитеља, али и за свакога који је присутан на Литургији. Свети Саво је дао у задатак Српском народу, свештенству, архијерејима и лаицима да служе Свету Литургију сваки дан, јер не можемо живи да будемо, не можемо бити јаки и истрајни људи без свакодневног Светог Причешћа" - нагласио је Митрополит Јосиф и додао да "Света Литургија, није, уколико нам се свиђа ми дођемо, а уколико нам се не свиђа, ми не дођемо. Замислите, шта се догодило у првих 800 година самосталности Српске Цркве. Сви Срби треба да буду поносни што имају Светог Саву као свога Просветитеља и Славу Српске Патријаршије" - поручио је Митрополит. Високопреосвећени Митрополит Јосиф изразио је дивљење живописом Храма Светог Саве у Сан Габриелу истакавши да је украшавање храмова наш одговор на обавезу чувања наше вере, посебно у овом времену када наша браћа и сестре на Косову страдају и бивају протерани. "Могу само да подсетим шта се дешава у Сирији и на Косову. У Сирији су покушали да оснују исламску државу; уништили су манастире, цркве, оскрнавили наше иконе, и све што је свето, и видите шта се дешава сада. Црква се обнавља, јер нико не може победити Православље. Православље није књига, није налепница или пак неки слоган. Православље је начин живота. Ви би сте волели да будете као Свети Сава и деца Светог Саве, зато будите у Цркви, помозите ваше свештенике, помозите вашу Патријаршију. Задржите веру у овој вашој генерацији и многим будућим генерацијама. То је оно што Свети Сава тражи од свију вас" - поручио је Митрополит Јосиф и закључио: "Нека би Бог благословио Српску Патријаршију. Нека би Бог благословио и наставио да благослови Српску Цркву и нека би Бог заштитио Цркву и земљу Србију неповређену и заштићену против сваке зле силе". Извор: Телевизија Храм
  13. ПРИШТИНА - Косовска полиција привела је осморо држављана Чешке који су планирали да пусте дрон са натписом „Косово је Србија” током данашње утакмице између фудбалске репрезентације такозваног Косова и Чешке на стадиону „Фадиљ Вокри” у Приштини. Припадници регионалне полиције у Урошевцу запленили су опрему и заставе пронађене код ухапшених чешких држављана. Приштински портал Индексонлине наводи, како преноси Танјуг, да је међу осам ухапшених шест мушкараца и две жене. Један од Чеха има и држављанство Србије, а сви су по налогу тужиоца послати у притвор. Политика Online - Ухапшени Чеси због дрона са натписом Косово је Србија WWW.POLITIKA.RS ПРИШТИНА - Косовска полиција привела је осморо држављана Чешке који су планирали да пусте дрон са натписом „Косово је Србија” током данашње утакмице...
  14. Поводом 800 година самосталности Српске православне цркве и 630 година Косовске битке, хуманитарна фондација „Делије“ синоћ је на Канли кули у Херцег Новом организовала 29. хуманитарни концерт „За наше Косово и Метохију“ а четврти у овом граду Светога Саве. Концерт „За наше Косово и Метохију“ одржан је у склопу културне манифестације „Трга од ћирилице“, у организацији Црквене општине Херцег Нови — Митрополије црногорско-приморске. Наступили су Ивана Жигон и „Косовски божури“, група 357 и Трубачки оркестар Марка Глигоријевића, уз специјалне госте вечери — Влада Георгиева и Даницу Црногорчевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска Трг од ћирилице: Херцег Нови „За наше Косово и Метохију“ (ВИДЕО) | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Поводом 800 година самосталности Српске православне цркве и 630 година Косовске битке, хуманитарна фондација „Делије“ синоћ је на Канли...
  15. Током тродневног поклоничког путовања на Косову и Метохији, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, разговарао је са више пастира Цркве Христове. Међу њима и са архимандритом Савом (Јањићем), игуманом манастира Високи Дечани који је под заштитом Унеска пуних 15 година. Светиња је и даље под заштитом међународних снага због лоше безбедоносне ситуације у последњих 20 година. Отац Сава подсећа на најважније проблеме, говори о спору око манастирске земље, са поносом истиче да је братсво бројно и да постоје многи добри људи који помажу богомољи. Посебну пажњу отац Сава посвећује Видовданском етосу који је аутентичан израз јеванђеља. Апелује на све Србе да предаја, поклањање или уступање Косова и Метохије води ка проклетству читавог рода српског. „Ако дамо Косово, бићемо претворени у племе које ће се изгубити у овој општој глобализацији“. Извор: Радио Источник
  16. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да су свети кивоти пећких архиепископа и патријараха живо свједочанство Божјег присуства на овом светом мјесту. „А тамо гдје је Бог присутан, нема никакве земаљске силе која може да то мјесто обесвети и да га уништи. Оно је увијек, као и сам Господ, распето, али увијек изнова даје силу новога васкрсења. Даје је свима онима који су жељни васкрслога Христа и вјечнога и непролазнога Царства Божијега“, казао је Егзарх најсветијег Трона пећкога. Додао је да ту силу Пећка патријаршија даје све до наших времена. „До нашега Светог Патријарха Павла и наше Свете игуманије ове обитељи мати Февроније. Она је најновија светитељка овдје, која се овдје подвизавала, уградила са својим сестрама свој живот у ову светињу и остала до последњег свога издисаја у овој светињи“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети краљ Стефан Дечански био и остао једини истински владар на Косову и Метохији. „Ови наши на власти не би смјели да изгубе из вида да никада краљ са Косова није отишао, него да вјековима овдје господари и влада, и да Косово није мјесто пропасти и нестанка. Тамо гдје је Господ – тамо је снага. Није снага у броју, него је у Господу, у онима који су са Господом, без обзира на број колико их има овдје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеној пећкој схиигуманији Февронији и свим упокојеним монасима и служитељима пећке обитељи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Светом Литургијом, поменом палим српским јунацима прије Косова, од Косова до данашњих дана, резањем славског колача поводом храмовне славе капелице посвећене Светим српским Новомученицима, поменом блаженопочившем архимандриту Лазару и славском трпезом љубави, у острошком скиту Јован Долу код Никшића саборно и молитвено је прослављен Видовдан. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Светом службом Божијом у цркви посвећеном Светом Цару Лазару и Новомученицима српским началствовао је протојереј-ставрофор Драган Крушић, никшићки парох, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Драган Станишић, подгорички парох и острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакон Атанасије, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Надахнутим ријечима празничне бесједе сабранима се током Литургије обратио началствујући о. Драган који је између осталог казао да је Видовдан најсвјетлији и најсудбоноснији српски дан. -Тада су благочестиви Кнез Лазар и његови витезови и јунаци пред Косовски бој имали Божије откровење и виђење, јављање Божијег анђела који долази код благочестивог кнеза Лазара и пита га „царе Лазо честито кољено, коме ћеш се опредјелит царству земаљскоме или небеском?“ Ако се опредијелиш земаљском царству оно је краткотрајно и за мало времена, а небеско царство је увијек и довијека и за то небеско царство се опредијели благочестиви Кнез Лазар и сви витезови и косовски јунаци и тако опредијелише српски народ за Царство Христово, Царство вјечно и бесмртно у коме царује вјечни и бесмртни Бог Господ наш Исус Христос, Пресвета Богородица Мајка рода људског хришћанског, у коме царују сви светитељи и угодници Божији који су својим подвигом угодили Господу – казао је о. Драган. Свети Кнез Лазар је, истакао је о. Драган, размишљао да је боље да он и јунаци страдају у подвигу, него да живе у срамоти и зато се опредијелио за Царство Небеско, Царство Христово, вјечно и непролазно. -Благочестиви Кнез Лазар и његови косовски витезови и јунаци у бијелој цркви Самодрежи, причешћују се пред Косовски бој и само њихово причешћивање Тијелом и Крвљу Господњом значи опредјељење за Господа вјечног и бесмртног. Јер шта је друго Света Литургија него праслика Небеског Царства Христовог. Ми у том Царству живимо управо када служимо Свету Литургију – рекао је о. Драган. Он је нагласио да се и данас пред нама поставља исто питање, за које царство ћемо се опредјелити. -Они чија је душа опкренута више земљи и земљином богатству, они се опредјељују за ово земаљско и трулежно царство, царство смрти. А они чија је душа испуњена вјечним вриједностима Христовим, вјечном правдом Христовом, вјечном истином Христовом, вјечном љубављу Христовом, они се опредјељују за то Царство Христово у коме су те вјечне вриједности. Зато за српског човјека Светосавца Косово је свенародна Голгота и свенародно страдање, али свенародно Васкрсење – рекао је о. Драган. Закључио је да сви они који се данас залажу за очување српског Косова опредјељују се за табор на чијем је челу Свети Цар Лазар, док они који говоре да треба ићи са Косова, да треба сотавити светиње на милост и немилост душманима, опредјељују се за други табор, Јудин табор. -Као народ никада не смијемо дозволити да Косово и Метохија нијесу срце српског народа, није света српска земља и не смијемо дозовлити да Косово није Свети српски Јерусалим – казао је о. Драган. Извор: Манастир Острог
  18. Шта се тачно догодило у осмолетки када је неколико ученика дошло у мајицама са тенковима, авионима и натписом „Догодине у Призрену” и са ликом Гаврила Принципа утврдиће инспектори. Просветна инспекција посетиће данас Основну школу „Никола Тесла” у Раковици. Разлог за долазак инспектора је инцидент који се догодио прошлог петка, када су четворица ученика осмог разреда дошли у школу у мајицама са тенковима, авионима и натписом „Догодине у Призрену”, док је један од њих носио мајицу са ликом Гаврила Принципа. Проблем је настао јер је директор осмолетке Станислав Стевуљевић, како се наводи у саопштењу Уније синдиката школа у Београду, дечаке натерао да скину те мајице уз речи да је Принцип „мајмун који је изазвао Први светски рат”. Да ли је баш све било тако требало би да установе инспектори управо у току данашњег „чешљања” школе. Директор осмолетке, ипак, уверава да се није све одиграло овако. Како наводи за Политику, ученици се јесу појавили у школи у спорним мајицама, али каже да Принципа није назвао мајмуном. – Наравно да нисам рекао тако нешто. Када је реч о ђацима, истина је да је петорица њих мајице са натписима „Догодине у Призрену” и са сликама тенка и авиона понело од куће. Нису дошли у њима у школу, али су их обукли пре почетка одмора. Хтели су да се фотографишу у школском дворишту и тада су их видели дежурни наставници. Онда смо педагог и ја отишли у учионицу где су имали час – истиче Стевуљевић. Четворица су, како додаје, у том тренутку била у мајицама, а један ју је у међувремену скинуо. – Заједно са њиховим разредним старешином отишли смо у моју канцеларију и питали смо их зашто су се тако обукли. Они су то правдали, наравно, патриотизмом. Међу њима је био један ученик у мајици са ликом Гаврила Принципа и натписом „Наше ће сене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу” – указује Стевуљевић. У Уни­ји син­ди­ка­та шко­ла у Бе­о­гра­ду на­по­ми­њу да је ди­рек­тор Ста­ни­слав Сте­ву­ље­вић ђа­ке на­те­рао да ски­ну ма­ји­це уз увре­дљи­ве ре­чи за Прин­ци­па, а Сте­ву­ље­вић то негира. Ученици су се, како каже, потом пресвукли у одећу у којој су дошли у школу. Ниједног трена, тврди директор, нису били без гардеробе на себи. Мајице, за које су навели да су их понели за час физичког, у међувремену су вратили у ранце. Оставили су телефоне у Стевуљевићевој канцеларији пошто, како директор подсећа, није дозвољено да се користе на часовима. – Онда је њихова разредна донела и мајице да буду ту док траје настава. Све ово је учињено јер смо добили препоруку да ђаци у школу не долазе са било каквим обележјима. Зато сматрам да нисам прекорачио овлашћења – изричит је Стевуљевић додајући да је у вези са мајицама спорно то што могу да произведу различите асоцијације и да су деца „сада буквално инструментализована”. Ипак, у Унији синдиката Стевуљевићу замерају што се састанак између ученика и њега одиграо без присуства родитеља. Синдикалци наводе да су родитељи затражили састанак са Стевуљевићем, али да је он то одбио уз образложење да за тим нема потребе. – Забрињавајуће је што министар просвете упорно толерише понашање овог директора, којег је и поставио на то место у августу, иако је само неколико месеци пре тога шамарао ученике у просторијама школе – указују у Унији додајући да је тај случај заташкан. Стевуљевић за наш лист тврди да није шамарао ученике и да је у вези са тим била спроведена полицијска истрага. Шарчевић: Директор неће моћи да обнови лиценцу ако је терао децу да скину мајице – Тек када добијем све изјаве ученика, родитеља и директора знаћу да ли је Станислав Стевуљевић прекорачио овлашћења – каже за Политику министар просвете Младен Шарчевић. Ако је челник школе децу терао да скину мајице, то је, истиче, лош педагошки приступ и то не сме да се ради. – Директор је требало да децу која су носила спорне мајице одведе у библиотеку, да позове родитеље и да сачека да они дођу. Ако се испостави да је тачно да их је терао да скину мајице, неће моћи да обнови лиценцу – каже Шарчевић који је подсетио да је и прошле године било проблема у тој школи. М. Ћурчић / Д. Алексић, Политика
  19. О првом сусрету са манастиром Високи Дечани, о доласку у манастир, литургијском животу и искушењима кроз која је ова светиња заједно са српским народом прошла у последњих двадесет година, као и о најновијим изјавама појединих српских политичара везаним за решење коначног статуса Косова и Метохије, тзв. разграничењу и сл. Разговарали смо са архимандритом Савом Јањићем, игуманом манастира Високи Дечани. Помаже Бог оче Саво. Ево смо у великој светињи манастиру Високи Дечани, управо се завршила Света литургија, Ви сте служили са оцима који су овде у манастиру. Можете ли да нам испричате како изгледа живот у овом манастиру и како је изгледао Ваш први сусрет са овом светињом? У Дечанима некако све бива кроз Литургију, јер читав манастир функционише, живи тим неким литургијским ритмом, који из дана у дан, чини да је сваки дан посебан, а опет сваки дан је као вечност. И тако то траје вековима, већ ево 700 година како манастир постоји, кад погледамо на његову историју. И мој први сусрет са овим манастиром био је давне 1987.године, када сам долазио овде за Светога Краља Стефана Дечанског, са умировљеним епископом захумско-херцеговачким Атанасијем, који нас је тада окупљао у Београду као студенте. Ја сам са њим и још неким другим студентима с факултета дошао овде у Дечане, то је било за Св Краља и остало ми је то у дубоком сећању и то бденије и та литургија, и тај контакт са овом светињом. Посебно овај дечански полијелеј. Сећам се покојног оца Варнаве који је достојанствено са мандијом палио свеће и вртио полијелеј. То су нека сећања прва која ме везују за Дечане и врло брзо после тога уследио је и мој долазак у манастир Црну Реку, већ 1989.године када сам се прикључио црноречком братству. Тамо сам замонашен 1991. године, а већ 1992, пошто је тадашњи игуман постао владика рашко-призренски онда смо дошли у Дечане нас неколико. Владика Теодосије, наш садашњи владика, а тадашњи први игуман обновљеног братства и још неколико нас, међу њима и отац Стефан, сада игуман манастира Зочиште. Чини ми се да је тај дан био јуче, јер управо сваки дан овде бива са литургијом. Почиње молитвом и завршава са молитвом и некако тај ритам Литургије је као откуцај срца који све оно што радимо и све оно што живимо држи у том једном поретку. И зато је то време, када погледам колико већ година има од 1992.у марту када сам дошао овде, до данас чини ми се као да је то све један дан, а истовремено је јако много времена прошло. Прошло је много дивних, радосних тренутака који су остали као нека сећања која с времена на време изађу у свест и тако… Ал опет, све се то спаја у велику радост, у благодарност пре свега Светоме Краљу, који нас је овде примио, прихватио, који нас држи, који је истински домаћин ове куће, који је заиста краљ који царује овде, како каже владика Амфилохије, а ми смо ту, само око њега да се нађемо, да ослушнемо ту вољу Божју која се пројављује Његовим молитвама, молитвама Светога Краља и благословом овога светога места и да живимо по тој вољи Божјој чинећи што до нас стоји препуштајући све остало Господу. И то је највећа мудрост Божја, да чинимо што до нас стоји и колико ми можемо у оквиру онога чему смо позвани оних таланата које нам је Бог дао, а да коначно резултате препустимо Господу и са вером и надом у Господа, да ће Господ све урадити и уредити како је најбоље. Иако ми то често не можемо да замислимо, често бисмо ми одредили како нешто треба да изгледа и како би нешто требало да буде, али ми не можемо никада да видимо целу слику, једино је Бог тај који даје пуноћу смисла свему. И то је заправо највећа мудрост духовног живота, то је суштина духовног живота и монашког и живота у свету, и то је извор радости, јер сва забринутост, све зебње, сви страхови нерасположења, долазе од тога што стално мислимо много више смо могли урадити, много више од нас зависи, или нешто што је Бог дао није оно што смо ми очекивали, а заправо је увек све што долази, оно што је неком по чудесном Божјем промислу најбоље у том тренутку и усмерено ка нашем вечном спасењу. Јер једино кад гледамо из те перспективе вечнога живота можемо да видимо смисао овога живота. Иначе овај живот са свим својим страдањима, патњама, (доста смо тога видели на Косову и Метохији) људски гледано тешко да има некаквог смисла. Али то је тајна крста. Јер крст сам по себи нема никаквог смисла, крст једино у светлу васкрсења добија свој смисао као овај наш расцветали крст на уласку у дечански манастир. И тако смо од 1992. године полако устројавали живот Божјом благодаћу са игуманом, сада владиком Теодосијем, долазила су и братија и то је било време великог ентузијазма и прегнућа, труда и радости, али видели смо да се спрема једна олуја, која је коначно дошла са оружаним сукобом, већ са албанским екстремистима 1998. године и 1999, посебно рат и све што се издешавало и све нас је то јако дубоко потресло. Ни у једном тренутку нисмо губили наду да Господ држи ову светињу, јер Дечани сијају већ 700 година, то је једна упаљена свећа коју је упалио Свети Краљ и која има једну мисију да осветљава пут у овоме мраку у овом лавиринту светских збивања и указује пут нашем народу православном српском шта смо били, шта јесмо и где треба да идемо. И то је заправо мисија овога места. Да буде место утехе, место љубави, место радости, место где ћемо се окупљати око Свете чаше на Светој литургији и подсећати да је ово тек само предворје и улазак у Царство Божје, пуноћу, коју ћемо, ако Бог да сви да доживимо и живимо у тој радости вечној, а коју већ и сада осећамо. И сваки пут када завршимо Свету литургију осећамо заиста једну велику радост и благослов Божји да сви проблеми овога света просто нестану, барем на тренутак нестану, изађу из наше свести јер већа је та радост. Ратна дешавања на Косову и Метохији нису заобишла манастир Дечане. Кроз шта је све манастир прошао а с њим и братство манастира које је било у њему? У том времену рата доста смо видели страдање невиних људи, најпре смо примили српске избеглице, било је после и албанских избеглица, имали смо и Роме. Ми смо све људе гледали као Божје сви су створени са ликом Божјим и сви су деца Божја. Колико ће ко то да оствари то је тајна Божја ми не можемо да улазимо у то, али наше је сваког човека видимо као икону Божју и посебно кад неко страда да укажемо помоћ, да укажемо саосећање са надом да ће то на неки начин пробудимо у тим људима свест о Богу који нас толико воли који је дошао и пострадао нас ради. Али јако је било тешко видети велико исељавање нашег народа, којег ни пре рата није било много, али тада смо видели да је јако много људи отишло, то су били тешки дани, нарочито то лето 1999. године, када се и љуљало кандило пред фреском Пресвете Богородице у припрати нашег храма. Да ли је то Пресвета Богородица нешто поручивала братији, зашто баш кандило пред том фреском? То је заиста чудесан догађај, који је обележио те месеце био, то је трајало отприлике око месец и по дана, два месеца, иако кад принесемо свећу обичну поред кандила, пламен се не покреће, није била промаја, већ нека чудесна невидљива сила Божја је покретала то кандило. Као да нас је Пресвета Богородица стално подсећала да треба да се молимо, да треба поуздање и сву наду препустимо Богу и њеним молитвама, да нас она није оставила и тај чудесан догађај је остао дубоко утиснут у наша сећања и подстакао нас је тада посебно и на молитву. Јер та фреска Пресвете Богородице је Богородица са свитком у коме је Њена молитва за људски род и у коме се Пресвета Богородица моли Христу ,,Прими мољење Мајке своје Господе“. Пита је: ,,Шта хоћеш мајко?“,,Хоћу грешним покајање и спасење!“, ,,Не кају се!“ А она опет умољава Господа и Он на крају каже ,,У Твоје руке предајем њих, Мајко!“. И она Њему ,,Благодарим Теби Логосе!“. То је неизмерна љубав Божја која се пројављује кроз молитву Богородице. То су били почеци страдања у најновијој историји манастира, а како се живи данас, двадесет година после? То су били тренуци ужасног страдања које смо ми бележили, и писали о томе и сведочили и у сусрету са међународним представницима, новинарима и на оном тадашњем сајту, али истовремено смо опет опстајавали у молитви и чврстој вери да ће Бог сачувати светињу и хвала Богу, манастир је стављен под заштиту и некако је Бог зауставио да не оде сав наш народ и сачувао се тај остатак. Али живимо у једном тешком времену већ је двадесет година од кад је завршен рат и видимо да ситуација и даље није стабилна, ни мирна, видимо да доста проблема постоји безбедносних, чести су напади на људе и на куће, онемогућавање људима да дођу, да се врате, иако су се неки вратили. Манастир Дечани помаже породицама које су опстале и које се враћају? Манастир стално помаже. Имамо и хуманитарну активност, развили смо и са нашим италијанским пријатељима ,,Амићи ди Дечани“ активност, исто тако преко нашег сабрата оца Бенедикта који је са Сицилије, имамо и оца Нектарија из Америике, који води хуманитарну организацију манастира Дечани, која већ преко двадесет година помаже. Такође и бројне друге организације у којима се окупљају људи као нпр. Арно Гујон са његовом ,,Солидарите Косово“ итд. који је дубоко везан за Косово. Људи који су осетили духовну снагу овог места и поруку Светога Краља да ту љубав треба да пројаве и бригом, пажњом за друге. Да чинимо колико до нас стоји, али увек препуштајући Богу да буде Његова воља, да буде како Он хоће и да нас све уведе у своју радост. То је наш коначни циљ јер све на овој земљи је пролазно и ништа не може да буде вечно, јер све иде у сталном кретању ка Господу, ка пуноћи постајања које ће и једино у Христу бити. Оче, већ је двадесет година како око манастира нема српског живља које га је окруживало, али са друге стране су за ово време у манастир долазиле допломате, али и све више долазе наши људи расејани на све стране. Срби из свих делова света долазе у манастир и на неки начин овде црпе енергију. Да ли је можда све ово што се издешавало помогло људима да схвате шта је манастир Високи Дечани за све нас? Заиста, као и у свакој несрећи Бог пројави неке чудесне своје промисли и обично мислимо нешто је велика трагедија и све се руши, ал опет с друге стране на чудесан начин Бог нешто друго гради. Тако ево нпр. не само да се и манастир и материјално изградио, поправили смо објекте и саградили нове и сакупила се нова братија, имамо четири искушеника млада… обнавља Свети Краљ, него исто тако Бог привлачи овде људе из разних крајева. Нажалост, немамо наших Дечанаца овде, осим њих троје који живе у Дечанима и који су успели на неки начин да се врате и да нађу неко своје место. Јако су тешки услови и све то, али ето они имају неку своју жељу посебну и остају и опстају, али немамо породице које су се вратиле у овај крај и нема практично села, осим у околини Пећи где је било мало више повратка захваљујући заштити КФОР-а која је пружена у кључним моментима, да се врати. Наравно ту је село Гораждевац и доле јужније Ораховац и Велика Хоча који су остали наше стално упориште, где је наш народ остао. Сада Манастир Дечани, заиста има једну мисијску улогу према нашим људима, поклоницима, који долазе из различитих крајева Србије, Црне Горе, Републике Српске, Босне и Херцеговине, Федерације, наше православне вернике, Србе, који долазе из разних земаља света. Практично, врло често на литургијама имамо те поклоничке групе и много више верника него што смо икада раније у мирном периоду имали људе који су долазили, што је помало апсурдно. Некада буде и по два аутобуса гостију и поклоника који дођу. То су људи који осећају да доласком на Косово и Метохију, црпе ту духовну снагу, ту енергију љубави која просто исијава из кивота наших светитеља из гробова светих архиепископа, Светога Јоаникија у Девичу, Светих Врача у манастиру Зочиште и других светих места. Читава косовско-метохијска земља је једно велико светилиште и заиста, недавно сам говорио и помињао како је цело Косово и Метохија један велики жртвеник Господњи на коме се приноси хлеб и вино, пошто је Косово у знаку хлеба и пшенице, Метохија у знаку вина и грожђа. Онда на неки начин је Косово и Метохија један велики жртвеник где приносимо дарове и добијамо благодат, добијамо снагу. У томе је велики значај Косова и Метохије за људе који можда нису ни чули и били раније, али осећају. И не само они, него имамо пуно и странаца који долазе из целога света и који осећају посебну духовну снагу. Да ли људи долазе због дечанске цркве, њене лепоте, јединственог изгледа или је ту још нешто што их доводи? Дечанска црква је лепа и величанствена, али у свету је много већих грађевина и величанственијих грађевина по многим аспектима другим, али људи овде осећају нешто посебно, то је управо та благодат Божја која просто излази и зрачи као енергија из кивота Светога Краља. Свети Краљ је духовна електрана која стално зрачи том благодаћу Божјом, која уноси мир помисли, радост, наду, веру и то људе испуњава, и сад то доживљавају различито неки људи. Они који траже радост, утеху, они се враћају са радошћу и утехом. На жалост, има и оних који то не доживљавају. Има оних који ту светлост, која исијава из Дечана, доживљавају као сметњу, виде као неку опасност, као огањ који пржи. Тако да је манастир и нападан од стране несрећних људи Албанаца који не знају шта раде, који живе у околини, који су четри пута нападали манастир оружано до сада, од завршетка рата до данас и на жалост, има још људи који имају лоша осећања и лоше намере. А има ли међу нашим друговерима комшијама и оних који нису непријатељски расположени? Дубоко верујем да и међу самим Албанцима има јако много људи које везује једно посебно духовно искуство са манастиром, иако многи не смеју из страха од других да пројаве и да јавно покажу али с времена на време можемо да препознамо, да видимо када појединачно дођу. Доста људи се обратило, крстило венчало, покајало, променило свој живот …тако да Дечани настављају своју мисију. То је место које узводи људе ка небу а истовремено и спушта небо ка земљи. И то је та тајна Богочовека Христа који је сам Бог предвечни. Он је постао човек да би човека уздигао у достојанство божанско и учинио нас синовима Божјим по благодати. Када је Стефан Дечански подигао манастир поклонио му је велика имања о којима имамо податке у Повељама и тапијама. Каква је данас ситуација са манастирском земљом, шта ви можете да обрађујете и који су проблеми са којима се сусрећете? Манастир је имао велика имања у 14. веку када је основан и постоје, на основу Дечанске повеље, одређене реконструкције које су рађене на мапама и које показују прилично велике просторе, не само у овом делу Косова и Метохије него и на просторима северне Албаније па чак и око Скадарског језера, око Плава и Гусиња. То је било једно велико властелинство које је Свети Краљ обезбедио да би одржавао манастир и његову мисију. Манастир је истовремено поред духовне активности имао и болницу где је било лечење и неговање болесника и разне добротворне активности. Манастир је био духовни центар, као и други велики манастири на овом простору. Зато се овај простор и зове Метохија по тим манастирским имањима других великих манастира. Међутим, после Другог светског рата, тачније 1946. године 700 хектара је тзв. аграрном реформом одузето од манастира. И то је била једна од највећих крађа манастирске имовине у целој историји. Занимљиво и у турско време манастир је имао земљу, монаси нису могли да је обрађују, али су давали одређеним породицама албанским да раде, а за узврат они су чували манастир. Али помиње се, имамо доста докумената османских, који показују да је манастиру ипак признавана имовина. Након те 1946. године имамо ситуацију да је манастиру остало двадесетак хектара око манастира и пет хектара у Великој Хочи. И онда смо успели да вратимо још 24 хектара земље око манастира, борову шуму коју су по предању посадили монаси и ово поље овде, где је после рата направљена пчеларска задруга, која је после престала да постоји. И ми смо 16 година били на судском спору на свим инстанцама косовских судова, све до тзв. Врховног суда Косова, па до Уставног који је на крају пресудио у нашу корист 2016. године. Међутим, та одлука никад није испуњена, нити је ико одговарао због неиспуњавања те одлуке и то само показује један степен безакоња и одсуства владавине права. Да један овакав манастир који је потпуно законски од једног суда који функционише по принципима косовског правосуђа, овог новог васпостављеног, не може да добије своја право и не може да огради тај део свога имања, иако земљу, хвала Богу користимо, захваљујући подршци међународној који су од почетка показивали велико разумевање за наше потребе. Тако да манастир, хвала Богу, обрађује ту земљу, имамо наше имање пољопривредне активности разне и воћњаке, сејемо пшеницу, кукуруз и то се с времена на време мења, како шта сејемо. Такође држимо и стоку: тридесетак грла крава, сто педесет оваца, исто толико негде и коза. То је једно велико имање и производимо сир и разне млечне производе за потребе манастира, многима и дајемо као помоћ и дар, али исто тако и продајемо у манастирској продавници. Истовремено радимо и виноград у Великој Хочи где је отац Кирило који одржава наш метох Светога Јована и нашу виницу у Великој Хочи, где су монаси вековима били присутни, остали су само дечански сада. И надамо се да ћемо и ове године успешно обрати виноград, да ћемо имати добро вино. Спремамо и ракију, ликере разне, воћне, тако да гледамо да и ми колико је могуће својим рукама и уз помоћ људи који нам помажу, и који су плаћени и којима обезбеђујемо запослење урадимо колико до нас стоји, да манастирска земља не остане необрађена, неискоришћена, да врт који нам је Бог подарио држимо уредним и пристојним, да буде на охрабрење и другим људима, да они раде колико могу и да убирамо те плодове рада руку својих. Манастир у последње време има проблем са изградњом магистралног пута који нарушава живот манастира. Ви сте се и томе супротставили, да ли ће да граде тај пут ка Црној Гори или је то стало? Реч је о једном локалном путу који води од Дечана града до једне старе хидроцентрале која је обновљена, неких 12 км крај Дечанске бистрице. И тај пут као локални пут никада није био проблем. Чак смо се сложили са општином да се среди сам приступни пут манастиру због поклоника, посетиоца манастира и туриста. Међутим, појавила се идеја 2014 / 2015.године да се гради том деоницом пут, и направи један међународни пут ка Црној Гори којим би пролазио и тешки саобраћај и којим би био много већи промет. С друге стране, знамо да су на основу тзв. Ахтисаријевог плана који су косовске привремене институције одлучиле по савету међународне заједнице да примењују, формиране 2008. заштићене зоне. Дечанска заштићена зона је једна од највећих и обухвата шесто и нешто хектара, простор око манастира као најужу зону, али и простор између брда, и то је зона у којој су забрањене све активности које могу да наруше изглед и лепоту природе и мир који је јако важан овог целог амбијента. Говоримо и о природној и културној баштини јер је важно и једно и друго, и градња таквог пута је и по косовским законима забрањена. Она није предмет око кога можемо да се договарамо. Никада за нас није био проблем локални пут, али пут који се продужује према Црној Гори, пут којим ће пролазити тешки саобраћај је неприхватљиво и зато је 2015. године тадашња самопроглашена Косовска влада донела одлуку да се гради заобилазни пут. Ми смо мислили да је то решење, направљено је пар километара с оне стране брда, међутим, већ од ове године видели смо напор да се гради пут у близини манастира и ми смо се томе супротставили. Имамо међународну подршку и почетком августа били су амбасадори Европске уније који су дали јасну поруку да је пролазак таквог пута неприхватљив, незаконит. Није зато што манастир тера неки инат или не жели да општина напредује, већ једноставно мора да се испоштује закон и да се пут гради заобилазницом како је било планирано 2015. године. Тренутно седи на томе и видеће се како ће то бити. На Косову имамо много добрих закона који су донешени и који треба да заштите и нашу баштину и интересе невећинског становништва, посебно Срба, чак и Закон о поштовању оба језика. Видимо како се то не примењује, видимо како су многи српски натписи прецртани, како се не поштује имовина српска, па чак ни великих манастира као што су Дечани и видимо како је велики пут између закона и испуњавања тог закона. Оче, последњих месеци су се интезивирали напори да се дође до ,, решења коначног статуса Косова“ и најављује се решење тзв. разграничењем. Ми који живимо ,, јужно од Ибра“ иако не разумемо у потпуности шта се под тим разграничењем подразумева забринути смо и уплашени од последица такве одлуке. Шта Ви, као игуман велике светиње и неко ко живи на Косову и Метохији мислите о томе? Ми смо и као манастир и као Црква још и пре рата и за време рата и после рата били за дијалог, јер су Косово и Метохија простор где треба да живе и Срби и Албанци и сви људи који овде живе. Правни документ који је на међународном нивоу од свих прихваћен и који регулише питање Косова и Метохије јесте Резолуција 1244 који неки омаловажавају. Међутим, видимо да неке од најважнијих земаља света подсећају да је то документ на основу кога треба тражити даља решења. Нажалост, један дијалог који је почео у Бриселу под окриљем Европске уније још 2012. године, постепено је од техничког дијалога, који је требало да реши нека техничка питања, како да се живи у овим условима, како да људи лакше путују, како да се реши питање диплома и неких других практичних питања, с временом се претворило у дијалог о статусу и сматрамо да је то нешто што није од почетка одобрено ни од стране скупштине Србије, нит је у складу са Резолуцијом 1244. Тај разговор је отишао на другу страну, а не у правцу суштинских питања, а то су питања повратка, слободе, питања поштовања закона (имамо много Срба који не могу да се врате на КиМ, не могу да дођу у посед своје имовине). О томе се престало разговарати и негде од 2016. године почело је да се прича о плану поделе, који се назива неким разграничењем. Технички гледано, пошто је ово простор који је де јуре по закону и резолуцији 1244 територија Републике Србије (иако у овом тренутку имамо самопроглашену државу Косово) ми заправо имамо поделу територије Србије између Срба и Албанаца, што је апсолутно супротно и Уставу Србије и вољи већине народа у нашој земљи. То би био јединствен чин у историји нашега народа, али морам да кажем и новијој историји уопште, да је било која земља свесно спремна да се одрекне дела своје територије и чак дела на коме живе десетине хиљада њених грађана и још додатно да им уступи неке просторе централне Србије, око Прешева, Бујановца што је заиста без икаквог преседана. И ми смо као Црква дигли глас и Св. Архијерејски сабор је још у мају месецу, будући свестан таквих планова, заузео чврст и јасан став, не само било која врста признавања као независне државе, него и свака врста поделе која треба да у завршници доведе опет до признања оног што остане као независне косовске државе. То је неприхватљиво. Али с друге стране многи Вас осуђују, осуђују нашу Цркву, говорећи да Црква не треба да се меша у политику? За нас то није мешање у политику. Политика је нешто што треба да регулише живот на основу закона и устава итд, али ово је процес који је кренуо противно Уставу Србије, противно законима који постоје, противно и међународном поретку УН-а који је заснован на Резолуцији 1244. Реч је о једном безаконом процесу, у који су, нажалост, ушли неки високи представници Србије, без мандата да то раде, јер им тај мандат није дао ни народ, немају ни пред историјом, ни пред Богом мандат да преговарају о таквим решењима која могу да директно угрозе и доведу до исељавања нашег народа који живи јужно од реке Ибра. Косово и Метохија је покрајина Србије и тако је Србија третира и види и тако је види и већина људи на свету и неке од највећих земаља на свету, које стално подсећају на значај Резолуције 1244. Ми никада не гледамо север одвојено од југа или југ одвојено од севера, зато што Срби на Косову и Метохији деле, иако живе у различитим околностима, једну јединствену судбину. Веома је важно да останемо јединствени, повезани, јер нити југ може без севера где се налази наш универзитет и наша једина регионална болница и многе институције, а опет на југу Косова, јужно од реке Ибра, налазе се наше највеће светиње, ту је и највећи број српског становништва на Косову и Метохији, најмање седамдесет, ако не и више хиљада људи. Сама чињеница да је у Грачаници у први разред основне школе уписано 280 деце, а у Митровици северној 180, показује да број Срба јужно од Ибра уопште није мали и шта више, да имамо у неким деловима као што је Косовско Поморавље, и већи природни прираштај него што је просечно на територији уже Србије где је стандард бољи и где људи тврде да се живи боље, а опет видимо да има мање природног прираштаја. Зато је Црква осетила потребу, зато је владика Теодосије, пре свега као први који је одговоран, као наш пастир, као Епископ рашко-призренски подигао глас, крајем јула месеца ове године, у којем је изразио озбиљну забринутост због приче о подели и апеловао на представнике власти у Београду и на међународне представнике, да не иду у том правцу јер су могуће несагледиве последице. Посебно уколико би се то десило у некој врсти инцидента, који је по много чему што смо сазнали био припреман, на жалост, управо као начин да се на жртви једној, тобожњем спонтаном развоју догађаја, изврши размена становништва. И ми смо врло оштро иступили у том смислу и наш глас се чуо. Колико смо ми допринели да се ти планови поремете не знамо тачно, али се искрено надамо да такве идеје неће преовладати, јер све више је људи који сматрају колико би такав развој догађаја био штетан не само за Србе који живе на Косову и Метохији, него за све и који би један процес нормализације живота који треба да почива, пре свега, на закону, на поштовању свих грађана без обзира на нацију и веру, на повратку, на омогућавању нормалном приступу имовини, а пре свега и на међународним повељама кључним , на основу којих више земаља света, па чак и пет европских земаља, не признаје Косово као суверену, самосталну земљу почива. Једноставно, ми не можемо допустити да се ствари развијају у том правцу и зато користимо сваку прилику да и пред међународним представницима , али и у домаћој јавности, без обзира на бруталне нападе које смо доживели у делу режимске штампе, из Београда, која показује да наш проблем није само овде на Косову и Метохији са Албанцима који де факто желе једно етнички чисто албанско Косово, него на жалост и са одређеним политичким структурама у Србији, које су спремне да им помогну у том циљу, верујући да ће то допринети напретку Србије. То је апсолутно неприхватљиво, то је нешто што је у супротности са целокупном државотворном и духовном традицијом српског народа и није благословено. И једноставно, ако неко мисли да ће Српска православна црква да ћути се вара. Са друге стране велики број припадника српског народа, углавном патриотски опредељени Срби, су били љути на Цркву, јер су мислили да се неће огласити, да ће прихватити поделу, разграничење… Црква никада то неће прихватити и у кључном моменту ће апеловати на свој народ да никада не да мандат, да се тако нешто уради, јер не може се жртвовањем људи који су овде најтеже године проживели ( последњих двадесет година) и велике напори уложили и држава је помогла да људи остану и опстану, да се све то погази и да се направи неко тзв. разграничење Срба и Албанаца и де факто утре пут за стварање ,,велике Албаније“, што је највећи апсурд и да Србија посредује ширењу Албаније на своју територију. То је нешто што је апсолутно несместиво у здрав разум било кога и без обзира колико разни медији и политичари покушавају да то завију у некакве планове који су најбољи за интерес Срба и за будућност српског народа, ниједна европска земља, ниједна земља на свету, која иоле има осећаја за своју територију, пре свега за своје грађане, никада тако нешто не би урадила. Ми се искрено надамо да, пре свега Бог то неће дозволити и да ће спречити оне који то раде, на начин који Он сам зна. Већ да се решење тражи, пре свега у побољшању услова живота и стварању једне нове атмосфере у којој би се могао наћи начин како да се на Косову живи. Црква није ту да да политичке рецепте, ми нисмо ту да тачно кажемо како то треба да изгледа, али у сваком случају, знамо да то не може да иде на штету ни српског народа, ни Српске православне цркве, која овде вековима постоји. Мора да буде у складу са свим оним што важан део међународне заједнице подржава, а то је пре свега владавина права, закона и Резолуције 1244 која ово види као територију Србије. И пошто видимо какве су ставове заузели неки наши политичари, а са друге стране имамо став Цркве, шта ми као народ, као чланови цркве можемо да учинимо, шта нама предстоји да би се одупрли таквим намерама које нису у корист српског народа? Ми као Црква не наступамо политички, не наступамо као конкуренција држави, али једноставно у оном тренутку када одређени државни органи и представници почну да раде директно на штету народа и на штету Цркве, ми имамо апсолутно и грађанско и људско право да дигннемо свој глас и да позовемо све људе који су верни Цркви да једноставно не подрже такву политику. Ми не тражимо никакво мењање власти, не тражимо никакве револуције, али једноставно апелујемо на људе да једноставно такви планови који подразумевају предају Косова и Метохији једној великој Албанији још и делове Прешева и Бујановца, о чему се све говори, да то представља нешто што је у потпуности у супротности са свим оним што је српски народ изградио вековима. Много пута је било и окупација разних и пет векова турске власти и све то, али никада Србија, никада наша Црква се није сагласила са тим да једноставно се одрекне Косова и Метохије. Управо се сада то тражи, а они који то намеравају на крају ће морати на овај или онај начин изађу пред народ и у том тренутку народ мора да пројави своју вољу. Уколико народ остане веран својој вековној традицији и апелу Цркве, ја сам сигуран да такви планови неће проћи, али уколико се деси да прођу морамо да кажемо да вероватно нисмо заслужили ништа боље, у том случају заиста морамо бити спремни, не само овде на КИМ већ и свуда да се суочимо са свим катастрофалним последицама једне такве политике. И на крају овог нашег разговора да Вас позовем, оче, да одавде, из манастира Дечана, из капеле у којој стојимо пред фреском Светога Краља Стефана Дечанског, упутите неку поруку свим људима који могу и који би волели да Вас чују. Порука која одавде увек иде јесте порука мира, љубави, праштања, да се вратимо Богу, да се вратимо ономе што је вековима наш народ одржало и сачувало у свим вихорима историје. Живимо у једном врло трусном, турбулентном периоду, када се многе вредности мењају, када је све оно што је пре неколико десетина година било потпуно незамисливо, сада постаје стварност и људи живе у једној виртуелној реалности разних ријалити програма и других садржаја, који потпуно празне, исцрпљују душу нашег народа. Да се вратимо нашој вери, да се вратимо Богу, да се вратимо љубави, да се вратимо поверењу у Бога. Бог од нас тражи не само да верујемо да Он постоји, него да имамо поверење у Њега , а да ми чинимо колико можемо својим моћима колико до кога стоји и колико ко може, да буде боље. А то треба да почнемо пре свега у својој кући у својој породици, да се измиримо са онима којима смо завађени, са којима се не слажемо, да радимо на томе да функционишемо као једно тело, као један организам, јер то је Црква. Црква је један организам у којој смо ми делови те Цркве тог тела Господњег. Тако да сједињени прођемо целу ову буру, имамо поуздање у Господа, а Бог који нас је сачувао кроз много већа искушења светских ратова начиће начина да сачува наш народ и да га упути у правом правцу. Од нас јако много зависи и Бог ће нам дати у оној мери колико ми Њему оставимо простора у својим срцима. Хвала Вам, оче, на разговору. Хвала Богу. Оливера Радић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Интервју за Вечерње новости, дат г-ђи Јованки Симић. Ваше Преосвештенство, у данима уочи празника рођења Богомладенца Христа, празника љубави и мира, када је српски народ узнемирила одлука о формирању војске косовско-метохијских Албанаца, Његова светост патријарх српски Иринеј упутио је недвосмислену поруку да на „безакоње Албанци не би ни помислили да нису имали јасан подстицај Сједињених Америчких Држава и других западних сила, руковођених сопственим себичним интересима који су у крајњој линији супротни интересима и Срба и Албанаца“. Јасно и тачно се изражавајући и дајући готово непогрешиву оцену узрокâ и последицâ догађаја који се тичу нашег народа, Његова Светост није заправо рекао нешто што пажљивијем посматрачу наших прилика и неприлика није и раније било очевидно. Патријарх, да се нашалим горком шалом, није ни имао намеру да „открије Америку”. Америка је ту, у нашој родној кући, на Косову и Метохији. У нашу кућу је уселила нове станаре, додуше наше суседе са оближњих планина или из Албаније. Они су одмах заложили ватру, кувају ручак, гаје децу и у нашим собама, често са нашим намештајем, живе као да су их стекли они, а не наши преци. Када се неко ипак осмели да само наиђе поред капије сопствене куће, деца нових станара дочекају га каменицама и псовкама, а буде срећан ако нови домаћин не испали куршум или га локална полиција не ухапси и припише му неки измишљени злочин. Америка, наравно, све то покровитељски посматра јер Косово, наводно независно, јесте, ни мање ни више, него „кључни партнер Вашингтона за очување мира и стабилности у Европи”, како стоји у писму америчкога председника Трампа, упућено човеку са псеудонимом и надимком Змија. Како величанствена похвала Европи! Али ни наша заветна косовско-метохијска земља, ни наш народ у целини, не постоје, надам се, ради тога да служе као полигон за размену оваквих комплимената између Европе и Америке нити као „линија ватре” између Запада и Истока. Ми не знамо докле ће Америка бити у нашој кући и ту, реално, мало шта можемо да учинимо. Знамо, међутим, да су и наша држава и Црква дужне да учине све што до њих стоји како би народ преживео и ову невољу и сачувао своје светиње. У том циљу одговорни представници Цркве, државе и културе треба да закуцају на свака врата, а ниједна не смеју да залупе за собом. Његова светост је упутио и апел српском народу и свим политичким чиниоцима да буду одговорни и јединствени и да дају подршку настојањима државе Србије да сачува мир и обезбеди опстанак српског православног народа на Косову и Метохији. Постоје интереси народа и државе који не дозвољавају политичким чиниоцима разлике у приступу конкретним изазовима и искушењима. Патријарх је свакако имао на уму велики притисак моћних странаца на државно руководство у тренутку проглашења шиптарске војске на Косову и Метохији и још већи притисак на наш преостали тамошњи народ. Стога је и позвао на консензус политичких чинилаца макар по питању опстанка и очувања народа и његових светиња на Косову и Метохији. Ја сâм не спадам нити желим да спадам у политичке чиниоце тако да је моја оцена о корисности или штетности страначких акција за народ и државу приватна и баш никога не обавезује. Не видим, ипак, како ће покретање демонстрацијâ на улицама Београда у исто време када се проглашава шиптарска војска помоћи безбедности Зочишта или Високих Дечана и снабдевању болнице у Митровици, дечјих вртића и школа или како ће оснажити српску преговарачку позицију... Националнa слога често нам је у прошлости недостајала. Имамо ли, после свих страдања, барем сада вере и снаге за јединство? Свестан трагичности хроничне неслоге, наш народ је грб византијске династије Палеологâ – четири у крст уписана грчка слова вита или бета, што је био акроним слогана који указује на Христа Господа као „Цара над царевима” – претворио у четири ћирилична „с” и тако срочио наш народни слоган Само слога Србина спасава. Вера у Господа доноси снагу и јединство. За време свог робовања у логору Дахау о овоме је размишљао и свети Владика Николај Велимировић и записао: „Слога у добру, за којом Срби одвајкада теже, значи веру у Једнога доброга Бога, Који је сâмо Добро и Извор свакога добра. Који тако верују готови су да се сложе са свим осталим људима који такву слогу желе, тојест слогу у име Бога добра, Који је Извор свакога добра“. Црна Гора, заправо њени челни политичари и црквени расколници већ дуже време исказује тежњу према аутокефалности. Може ли се уопште замислити ситуација да било који припадник српскога рода, за посету манастиру Острог, буде приморан да тражи дозволу неког расколника или, пак, представника црногорске власти? Треба да будемо захвални првом човеку подгоричког режима на искреној изјави да ће се држава Црна Гора „темељно и са пуном одговорношћу” бавити „обновом аутокефалности Црногорске Православне Цркве”(!). Сада сви – на Цетињу и у Београду, знају на чему су. Више нико не може да замера Његовој Светости Патријарху због поређења положаја српског народа у данашњој Црној Гори са његовим положајем у негдашњој НДХ. Ђукановићу се очигледно жури. Он трчећи спаљује мостове према српском народу и онемогућава одговорне личности из Српске Православне Цркве да одиграју било какву конструктивну улогу, какву су, по његовој оцени, имали раније. Нисам надлежан да из Новог Сада дајем рецепте за тешке идентитетске поремећаје у Црној Гори. Неки тврде да су они последица чистог користољубља, а други мисле да се ради о мењању идентитетских маски. Као типичан пример и за једно и за друго виђење наводе самог Ђукановића: он је најпре био комунистички омладински руководилац, па један од вођâ „антибирократске револуције” и српски националиста, чак и вајни Великосрбин, па хушкач на пљачку Конавала, најгрлатији пријатељ Русије и још штошта, а затим, не баш из чиста мира, црногорски суверениста и пропагатор НАТО-а, уз то анти-Србин и тлачитељ српског народа у Црној Гори, уводитељ санкцијâ Русији, промотер „независног Косова”, савезник Тачија и Харадинаја и још штошта. Додуше, и Едип је мењао разне идентитете и улоге све до тренутка када се суочио са истином. Спас од агоније српског народа у Црној Гори могућ је искључиво у јединству Срба које ће несмуњиво показати да су они у Црној Гори и даље већински народ. Ђукановић је својим поступцима већ онемогућио било какву кохабитацију и забравио врата своје собе, у којој су се раније смењивали различити представници Срба. Истини за вољу, постоји код Ђукановића и неизмењива константа. То је атеизам. Бити атеиста је ствар свачије, па и његове, личне слободе и личног избора. Проблем је у томе што он, декларисани атеиста, жели да се бави унутрашњим питањима Цркве. Одвојеност Цркве и државе, уставна категорија која постоји и у оваквој Црној Гори каква је данашња, њега, дабоме, не ограничава, а његов наум да буде некрштени врховни арбитар за црквена питања не умањује му демократски потенцијал и рејтинг код његових покровитеља. Уосталом, зашто би они имали било какав проблем са његовом демократичношћу и поштовањем људских права кад га немају ни кад је реч о саудијској, Порошенковој и другим демократијама? Још ако би му пошло за руком да свој безумни наум и оствари, могао би да добије и честитања од неког „дужностника” Стејт Дипартмента. Баш као и Порошенко ових дана! Али Црква није политичка партија коју по својим потребама оснива и трансформише неки надобудни политичар: она је вечни богочовечански организам, а њен једини Оснивач је Сâм Христос. Оно што није успело римским царевима, турским султанима, Стаљиновим и Брозовим комесарима, неће успети ни овом човеку, достојном сажаљења без обзира на све. Шта би у том случају било са 650 цркава и манастира обновљених и саграђених под брижном пажњом СПЦ и митрополита Амфилохија? Уколико се верници наше Цркве у Црној Гори одлучно и једнодушно одупру Ђукановићевој политици, чији прокламовани циљ јесте да Српске Цркве и српског народа не буде у Црној Гори, стари и нови храмови ће слободно наставити своју мисију. Право је чудо Божје да је наша Црква, суочена са толико недаћâ у Црној Гори, смогла снаге и средстава и успела да обнови старе храмове и сазида нове, велелепне, у Подгорици и Бару. Такав труд митрополита Амфилохија је за сваку похвалу. Није ли управо овај „случај“ са македонском црквом доказ колико смо као нација били слабовиди у време комунизма? Тада су нас учили да је „религија опијум за народ“, а истовремено педесетих година прошлог века, ти исти комунисти „правили“ су македонску цркву с циљем да окрње српски, етнички и духовни простор? Није народ био слабовид. Народ је страдао. Страдала је образована елита, страдали су и домаћини сељаци, занатлије... Народ, обезглављен, није могао да се одупре злу. Режим је сурово спроводио давно зацртане антисрпске и антиправославне циљеве. Српски етнички, духовни и културни простор је у Титово доба плански распарчаван. Истовремено су вршене масовне егзекуције и хапшења, отимане територије, стваране нове нације и лажне Цркве, отимана култура... Као примере терора и страдања наше Цркве под комунистима помињем архијереје страдале на различите начине: црногорске митрополите Арсенија Брадваревића и Јоаникија Липовца, дабробосанског митрополита Нектарија Круља, скопског митрополита Јосифа Цвијовића, владику бачког Иринеја Ћирића, жичког Василија Костића и хвостанског светог Варнаву Настића. Од 1945. до 1985. године, није било ни једног јединог дана, а да неки свештеник Српске Православне Цркве није био на робији. Ту треба додати и монахе и монахиње, а не смемо заборавити ни стотине хиљада верника. Идуће године обележићемо 800 година аутокефалности СПЦ. Имамо ли данас у духовном и световном смислу људе мудре и храбре који попут Светог Саве неће подлећи притисцима и уценама ? Свети Сава је имао визију пута који води у живот. То је визија у којој српски народ, као органски део Једне, Свете и Саборне Православне Цркве, може бити са Богом и без посредникâ, али увек у васељенској заједници Цркве. Та визија и то дело Светог Саве, аутокефалност Српске Цркве, коју са радошћу, захвалношћу и поносом прослављамо, трајно и заувек је определила дух српског народа као слободног и слободољубивог. Српски народ је покоран само Христу, Богу Живоме. Та наша национална особина, стална и племенита тежња за слободом, у исто време је и наш крст, наше распеће, извор мучеништва и светитељства многих. Када погледамо у именослов светих Српске Цркве, јасно је да је одговор на Ваше питање позитиван. Христос се роди! Срећна Нова година! Извор: Епархија бачка
  21. Велики духовник Русије, чувени схимонах Варсануфије успео је у намери да чудотворни Гаденовски крст однесе и поклони светињама и српском народу на Косову и Метохији. Реч је о великој светињи Русије, крсту који се појавио пре скоро 600 година, о чему постоји веома живо предање. Предање каже да су пустињаци видели да крст долази са небеса. Њима се представио Свети Никола и рекао да на том месту подигну цркву. Пре 500 година, баш на том месту, изградили су храм, али и саставили летописе који говоре о томе каква су се све чуда дешавала под крстом. У совјетско време крст је био сакривен, нико није знао где је, а 1990. године је случајно пронађен у селу Гаденово, где се и данас налази. Иако су кренули из Београда, ходочасници из Русије желели су да њихово путовање на, како кажу, свету земљу Косова и Метохије, започне у храму Светог кнеза Лазара у Крушевцу. Наиме, духовник Варсануфије у Кингисепу, у далекој Русији, гради цркву посвећену српском кнезу Лазару и цару Николају II Романову. Изградњу првог српско-руског храма поверио је Православном духовно-просветитељском центру „Љубав“ из Земуна, који је њему и његово верном пратиоцу, монаху Венијамину, домаћин у Србији. По уласку на територију јужне српске покрајне духовник је прво желео да оде на Газиместан, са којег ће у Русију, у порту манастира у коjeм гради српско-руску цркву, понети земљу и камен. Прва светиња у коју је стигао Гаденовски крст био је Манастир Грачаница. Духовнике из Русије дочекао је јеромонах Иларион, а дочеку су присуствовале и све монахиње тог манастира, које су певајући духовне песме улепшале тај свечани догађај. Необични путници из Русије затим су се упутили у Богословију у Призрену. Крст је преузео епископ рашко-призренски Теодосије. Он је благословио даљи пут чудотворног крста по Косову и Метохији. „Хвала вам на овом великом благослову. Нема бољег начина да нам помогнете, нити поклона који сте могли да донесете распетом Косову у овом тренутку, до крста, симбола распећа, али и васкрсења. Хвала вам и за све молитве за спас српског народа“, рекао је владика Теодосије. Свечаност је пратила песма младих богослова који нису крили одушевљење чињеницом да је тешко покретан схимонах Варануфије, који гази девету деценију, превалио пут дуг две и по хиљаде километара, да би стигао на страдална и света места Косова. Како сазнајемо, управо ће царски град Призрен и његова Богословија бити место на којем ће верници са Косова и ходочасници из Србије убудуће моћи да се поклоне великој светињи. Међутим, по жељи духовника из Русије и уз благослов владике Теодосија, крст ће ових дана обићи све светиње јужне српске покрајине. Верници су јуче могли да га целивају у Манастиру Дечани после литургије, а с одушевљењем су га дочекале и монахиње у Пећкој патријаршији. Гаденовски крст пронађен је на месту где се копало због изградње манастира. Тамо се данас дешавају чуда, исцељења. Монаси су на Косово донели копију крста, освештану у Гаденову, а исте светиње налазе се у Севастопољу, Волгогдару, Луганску, Јекатеринбургу. Копија истог чудотворног крста, који има исцелитељску мож, пола године се налазила и на Међународној космичкој станици. Након посете Косову и Метохији, духовници из Русије настављају пут ка светињама Црне Горе. извор
  22. Велики духовник Русије, чувени схимонах Варсануфије успео је у намери да чудотворни Гаденовски крст однесе и поклони светињама и српском народу на Косову и Метохији. Реч је о великој светињи Русије, крсту који се појавио пре скоро 600 година, о чему постоји веома живо предање. Предање каже да су пустињаци видели да крст долази са небеса. Њима се представио Свети Никола и рекао да на том месту подигну цркву. Пре 500 година, баш на том месту, изградили су храм, али и саставили летописе који говоре о томе каква су се све чуда дешавала под крстом. У совјетско време крст је био сакривен, нико није знао где је, а 1990. године је случајно пронађен у селу Гаденово, где се и данас налази. Иако су кренули из Београда, ходочасници из Русије желели су да њихово путовање на, како кажу, свету земљу Косова и Метохије, започне у храму Светог кнеза Лазара у Крушевцу. Наиме, духовник Варсануфије у Кингисепу, у далекој Русији, гради цркву посвећену српском кнезу Лазару и цару Николају II Романову. Изградњу првог српско-руског храма поверио је Православном духовно-просветитељском центру „Љубав“ из Земуна, који је њему и његово верном пратиоцу, монаху Венијамину, домаћин у Србији. По уласку на територију јужне српске покрајне духовник је прво желео да оде на Газиместан, са којег ће у Русију, у порту манастира у коjeм гради српско-руску цркву, понети земљу и камен. Прва светиња у коју је стигао Гаденовски крст био је Манастир Грачаница. Духовнике из Русије дочекао је јеромонах Иларион, а дочеку су присуствовале и све монахиње тог манастира, које су певајући духовне песме улепшале тај свечани догађај. Необични путници из Русије затим су се упутили у Богословију у Призрену. Крст је преузео епископ рашко-призренски Теодосије. Он је благословио даљи пут чудотворног крста по Косову и Метохији. „Хвала вам на овом великом благослову. Нема бољег начина да нам помогнете, нити поклона који сте могли да донесете распетом Косову у овом тренутку, до крста, симбола распећа, али и васкрсења. Хвала вам и за све молитве за спас српског народа“, рекао је владика Теодосије. Свечаност је пратила песма младих богослова који нису крили одушевљење чињеницом да је тешко покретан схимонах Варануфије, који гази девету деценију, превалио пут дуг две и по хиљаде километара, да би стигао на страдална и света места Косова. Како сазнајемо, управо ће царски град Призрен и његова Богословија бити место на којем ће верници са Косова и ходочасници из Србије убудуће моћи да се поклоне великој светињи. Међутим, по жељи духовника из Русије и уз благослов владике Теодосија, крст ће ових дана обићи све светиње јужне српске покрајине. Верници су јуче могли да га целивају у Манастиру Дечани после литургије, а с одушевљењем су га дочекале и монахиње у Пећкој патријаршији. Гаденовски крст пронађен је на месту где се копало због изградње манастира. Тамо се данас дешавају чуда, исцељења. Монаси су на Косово донели копију крста, освештану у Гаденову, а исте светиње налазе се у Севастопољу, Волгогдару, Луганску, Јекатеринбургу. Копија истог чудотворног крста, који има исцелитељску мож, пола године се налазила и на Међународној космичкој станици. Након посете Косову и Метохији, духовници из Русије настављају пут ка светињама Црне Горе. извор View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...