Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'косова'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 86 results

  1. "Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena" Printksin: Youtube/Al Jazeera Balkans Vladika Grigorije, episkop Dizeldorfa i Nemačke, čovek čije reči odjekuju i kada hvali i kada kritikuje. Odjeknuće i ove iz intervjua za Srpsku ekonomiju. Pričao je otvoreno - uostalom, on ne zna drukčije - o statusu i stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pravoslavlju, ekumenizmu, svojim uzorima, o Srbiji i Republici Srpskoj, o odlasku u Nemačku, fudbalu i književnosti, medijima.Dotakao se mogućnosti da jednog dana dođe na čelo srpske crkve, ali i prvi put govorio o tome šta ga je savetovao patrijarh Pavle. Intervju je, inače, dogovoren u Diseldorfu na ''Serbian Party'', održanoj pod pokroviteljstvom Generalnog konzulata Srbije, uz podršku diseldorfske vlade, prisustvo diplomatskog kora, privrednika, političara i vinara koji su tih dana učestvovali na najvećem sajmu vina na svetu. U celosti prenosimo intervju Srpske ekonomije: Kako tumačite pojam „sekularna država” i kakav je u Srbiji danas odnos države i crkve? – Izostavio bih ovaj put podrobnosti koje se tiču definicije pojma sekularne države, naglašavajući da je situacija u kojoj je jasno definisano šta je čiji zadatak i sfera delovanja, na čemu se i zasniva ideja o odvojenosti Crkve i države, u načelu dobra za Crkvu. Što se ličnog iskustva tiče, imam već više od pedeset godina i na našim prostorima živeo sam u najmanje tri državna sistema, u kojima je Crkva postojala na različite načine. - Kada iz sadašnje perspektive razmišljam o tim vremenima, mogu slobodno reći da sam najpotpuniji osećaj slobode unutar Crkve imao, paradoksalno, u vreme kada je ona bila pod pritiskom države, u vreme komunizma ili, tačnije, socijalizma. - To su bile osamdesete godine. Potom je Crkva devedesetih ušla u jednu, najblaže rečeno, neobičnu situaciju kada je reč o njenom odnosu s državom. To su najvećim delom bila ratna vremena, a na čelu srpske države bio je, u to vreme, jedan deklarisani ateista, dok je na čelu naše Crkve bio jedan nadasve slobodan čovek, patrijarh Pavle. Zatim je u prvoj deceniji 21. veka nastupila demokratija, i to prvi put otkako sam postao deo Crkve. Tada je već bila uvedena veronauka u škole i na čelu države nalazio se čovek prilično naklonjen Crkvi, dok je Vladu nakratko predvodio čovek takođe otvoren za dijalog s Crkvom, a čiji je život, nažalost, okončan atentatom. – S druge strane, danas imamo situaciju koja se, imam utisak, može nazvati zamešateljstvom u odnosima između države i Crkve. Tako nam se sada u jednom trenutku učini da postoji simfonija u tom odnosu, ali već u drugom da pomenuti odnos ipak odlikuje potpuna disonanca. Takvo je, dakle, stanje kada je reč o Srbiji, ali ne treba zaboraviti ni to da SPC funkcioniše i izvan Srbije, u republikama bivše Jugoslavije, Evropi, Americi, Australiji. Tu su odnosi države i Crkve drukčiji i, u izvesnom smislu, jednostavniji. - Ipak, ma gde živeli, svi mi osećamo da je srž postojanja naše Crkve ipak u Srbiji, najkonkretnije u Beogradu, u koji su uperene oči svih nas, jer se tamošnje stanje stvari reflektuje i na nas koji smo manje ili više udaljeni od tog našeg crkvenog i političkog centra. Drugim rečima, ako biste od mene tražili da jednom rečju izrazim svoje osećanje u vezi s današnjim odnosom države i Crkve, ta reč glasila bi – zebnja. Ne mogu reći da ni u prethodnim periodima koje sam nabrojao nisam imao zebnju kada je reč o tom pitanju, ali zebnja iz tih vremena bila je uvek praćena osećanjem da u Crkvi postoji odlučnost da ona bude svoja i slobodna, te da sve ljude koji u nju ulaze oslobađa od ideoloških i raznih drugih pritisaka. - Danas mi se, nažalost, ipak čini da su ti elementi slobode, za koje smatram da su najveća snaga Crkve, na najrazličitije načine prigušeni kako materijalnim tako i ideološkim stegama. Tokom 1982, 1983. i 1984. godine, kada sam zapravo i počeo da odlazim u Crkvu, bilo nas je vrlo malo. U tim godinama često smo mogli da vidimo nebo kroz trošne krovove hramova, a znali smo i da postoje oni koji zapisuju koliko smo puta bili u Crkvi, ali uprkos takvim uslovima i postojećem pritisku, mi smo ipak disali slobodu i osećali slobodu. Stoga sam tužan što danas u velelepnim hramovima, optočenim zlatom, susrećem mlade, divne i pametne ljude koji mi se žale da ne mogu slobodno da dišu u Crkvi. - Ja im verujem, vidim da su iskreni, i ne bih se usudio reći da je za to kriva samo jedna strana, država ili Crkva, jer ipak imam utisak da tome najviše doprinosi upravo taj zamršeni i nejasni odnos između njih dve o kome govorimo. Vladika Grigorije; Printksin: Youtube/Телевизија Храм Kosovo je, bez sumnje, najveći problem srpske politike. Kako vi, Vaše preosveštenstvo, vidite mogućnost rešenja tog pitanja i da li bi SPC trebalo više da se angažuje u traženju rešenja za Kosovo? – Ovo pitanje je povezano s prethodnim. Stoga ni u ovom slučaju ne pronalazim bolju reč za pomenuti problem od one koju sam već spomenuo – zamešateljstvo. Navešću samo jedan primer iz ličnog iskustva. Naime, godine 2004. i 2005. predvodio sam delegaciju SPC u razgovorima o Kosovu u Vašingtonu. - Dobro se sećam tog vremena i kratkog razgovora sa izvesnim gospodinom Fridom. On je tada razgovor započeo otprilike ovako: „Kosovo će biti nezavisno i o tome nema diskusije.” Odgovor naše delegacije na takav njegov stav bio je: „O tome ćete razgovarati s državom Srbijom, a mi smo ovde da razgovaramo o zaštiti ljudi, manastira i crkava.” Negde baš u to vreme dogodio se i martovski pogrom. I danas se dobro sećam izraza njegovog lica kada je shvatio da mi državama ostavljamo da se bave državnim poslovima, a da Crkva želi da se bavi onim što njoj pripada. - Tokom tri godine neprestanih susreta sa zvaničnicima u Americi, u kojima su učestvovali i vladika Irinej, koji je sadašnji vladika istočnoamerički, vladika raško-prizrenski Teodosije, kao i profesor Bogoljub Šijaković, ostvarili smo izvanredne veze i naši američki sagovornici sve češće su nas pažljivo slušali. Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena. - Da pomenem i to da sam pred svaki odlazak u SAD dugo razgovarao s našim patrijarhom Pavlom o svemu, a naročito o Kosovu. Bezbroj puta mi je u to vreme ponovio: „Pokušajte da popravite tamo sliku o nama”, pa bi potom dodao da je „sudbina Kosova u rukama tih ljudi”. Sam patrijarh Pavle bio je uistinu crkven čovek, koji je živeo i svakim damarom osećao problem Kosova. Neretko bi me podsećao na razliku između nas i političara, tj. da su oni spremni na kompromise i da se neretko opredeljuju za politiku koja ih održava na vlasti, a da je nama, Crkvi, tj. sveštenstvu i verujućem narodu, važna pre svega Božja pravda. Kada je reč o regionu, koliko je mir na Balkanu siguran? Kako tumačite lajtmotiv Evropske unije da su granice u Evropi nepromenljive? I kako vidite odnose Beograda i Banjaluke danas i ubuduće? – Kada danas, živeći u Nemačkoj, gledam ljude kako radosno odlaze na utakmice, u pozorišta i bioskope, uvek se setim sebe i svojih vršnjaka u osamdesetim godinama 20. veka i toga kako smo tada razmišljali o svemu, samo ne o ratu i mogućnosti da dođe do unutrašnjeg građanskog sukoba. Međutim, upravo se to desilo. - Danas pomišljam da niko ko je to doživeo više nikada ne može verovati u nepromenljivost stanja, granica, društveno-političkog poretka, ili pak u postojanost bilo čega drugog na Zemlji. Nas su, naime, od malih nogu, dakle još kao pionire, učili da niko ne može srušiti integritet i ustavni poredak SFRJ, i mi smo, kao deca, sasvim prirodno, u to i poverovali, ali onda se sve srušilo kao kula od karata. Tako je prvo došlo do ekonomske propasti, a potom je i sve ostalo krenulo da se urušava. Vladika Grigorije 2015. godine u Beogradu; Foto: Telegraf - Zato, ako želimo da danas na tom prostoru, pa i šire, ne bude rata, moramo razmišljati o socijalnoj i ekonomskoj pravdi i obrazovanju. Ljudi, naime, moraju živeti dostojanstveno, jer niko neće biti u mogućnosti da ih medijskim manipulacijama večno ili dovoljno dugo drži u zabludi ako oni pritom nemaju život dostojan čoveka u materijalnom, kulturnom, duhovno-intelektualnom i svakom drugom domenu postojanja ljudske ličnosti. Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka? Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka? – Nisam stručnjak za neoliberalizam, ali ono što vidim u Nemačkoj jeste potvrda da privredna situacija, kao i socijalna pravda, privlače u tu zemlju ljude iz čitavog sveta. Tu su, naravno, i drugi pominjani elementi, dobro obrazovanje, zdravstveni sistem, bezbednost... Nema nikakve sumnje da je zdrava i stabilna privredna situacija vrlo bitna i za dušu, to jest za celokupan život čoveka. Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice? Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice? – Ni sam više nisam siguran šta bi trebalo da učini SPC kada je u pitanju pomenuti problem. U svakom slučaju, upravo zbog tehnološkog razvoja i liberalizacije informacija mislim da nije moguće zabraniti nikakve programe. - Ali zato je moguće učiti mlade ljude da u svetu postoje dobro i zlo. Stoga je veoma važno da ih učimo i tome da zlo prolazi i nestaje, ostavljajući tragove nečoveštva, dok dobro ostavlja mirisne tragove i može postati večno. Na nama samima je da izaberemo svoj put. Što se pak mene lično tiče, jedino što sam mogao da učinim kao pojedinac jeste to da nikada ne prihvatim poziv za gostovanje na televizijama čije programe smatram načelno pogubnim, a to neću činiti ni ubuduće. Vas jedni hvale, a drugi kude kada je u pitanju ekumenizam. Kakav je vaš stav prema ekumenskom pitanju? – Moj stav prema tom pitanju je nedvosmislen: mi hrišćani smo deo sveta, ekumene, to jest vaseljene, i potrebno je da se što je moguće više upoznajemo s tim svetom i da s njim komuniciramo. Dva za mene najznačajnija pravoslavna teologa 20. veka, Georgije Florovski i Jovan Zizjulas, kao i za mene najznačajnija ličnost SPC, vladika Nikolaj Velimirović, u velikoj meri su mi bili i ostali uzori na tom putu. - Osim toga, nije potrebno podrobno poznavanje Novoga zaveta da bismo se nedvosmisleno uverili u to da Bog u koga verujemo voli sve ljude i brine o njima, želeći da jedni drugima budemo što bliži. Štaviše, u svojoj poslednjoj molitvi pred stradanje Hristos se Ocu moli „da svi jedno budu”, a apostol Jovan Hrista na početku svog Jevanđelja naziva svetlošću koja obasjava svakog čoveka koji dolazi u ovaj svet (dakle, nipošto samo Srbe ili samo pravoslavne!). Povrh toga, apostol Pavle takođe kao nedvosmislenu Božju želju navodi i to da se „svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine”. - Činjenica je, s druge strane, da ekumenski dijalog povremeno zapada u krize i da ne izgleda uvek onako kako je prvobitno zamišljen, ali bez tog dijaloga, čak i mimo navedenih teoloških razloga, nemoguće je da ljudi u realnom svetu žive zatvoreni u geto, jer će samim tim biti osuđeni na propast. Vi se sada nalazite u centru moći i odlučivanja EU i u državi u kojoj postoje dečji vrtići Katoličke ili Protestantske crkve, osnovne škole, prestižne gimnazije, uspešne bolnice. Svega toga u Srbiji nema. Da li smatrate mogućim i poželjnim da se u Srbiji, pod okriljem SPC, organizuju škole, bolnice, hospik-centri? – Da, to je nešto što priželjkujem i čemu težim. Napomenuo bih i to da su pravoslavni još u 4. veku, i to najveći bogoslovi poput Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova, imali snage da podižu pažljivo isplanirane velike bolničke centre i prihvatilišta za najsiromašnije. To je samo jedan od mnogobrojnih primera u istoriji upućen onima koji smatraju da Crkva ne treba da se bavi takvim stvarima. Po dolasku u Nemačku našli ste se „oči u oči” s najvećom srpskom dijasporom u Evropi, gde se danas rađa i četvrta generacija dece koja nose imena i prezimena svojih srpskih predaka. Kakva nam je dijaspora, šta je muči, a šta raduje, kako je religiozno obojena, da li tavori na margini društva ili je u centru zbivanja, kakva joj je duša? – Sva pitanja koja ste upravo postavili i ja sam sebi još uvek postavljam, te neprestano tragam za odgovorima na njih. Dve činjenice su mi pritom stalno pred očima: da sam se susreo s ogromnom ekonomskom i svakom drugom snagom zemlje u kojoj sam, ali i s ogromnim potencijalom našeg naroda koji živi u njoj. Politički Berlin – severnjački hladan i diplomatski ljubazan – utiče na odluke važne za Srbiju. Kakav je vaš odnos s nemačkim institucijama države, s crkvama, ali i s kulturnim ustanovama i privredom? – Mi pažljivo i nenametljivo pokušavamo da gradimo zdrav i jasan odnos sa svim institucijama koje ste spomenuli. To je ozbiljan proces koji sa sobom nosi veliku odgovornost, a mi se nadamo da ćemo u tom procesu uspeti da budemo na korist drugima, ali isto tako i da će drugi biti na korist nama. Verujemo da ste svesni da bi čoveka vašeg kova, vere, ideja, mudrosti, harmonije, intelekta i obrazovanja neki voleli da vide na mestu patrijarha. Možda je pitanje preuranjeno, ali kako vi gledate na te opservacije? – Istina je, zapravo, da uopšte ne razmišljam o tome. Razmišljam samo o zadatku pred kojim sada stojim, to jest o unapređenju stanja u kojem se nalazi moja trenutna eparhija, a sve radi služenja ljudima i što uspešnije propovedi reči Božje u ovoj impozantnoj kulturi i zemlji. To je poslednji veliki zadatak koji pred sobom vidim pre odlaska u, nadam se, zasluženu penziju. Svojevremeno ste konstatovali: „U knjigama piše život. Ali uzalud čita knjige onaj ko ne čita život.” Koju biste knjigu preporučili da svako pročita i šta je najvažnije da pročitamo iz života? – Svima bih preporučio da pročitaju knjigu Derviš i smrt Meše Selimovića. To je delo koje mi prvo u ovom trenutku pada na pamet, vrhunsko književno ostvarenje, ali istovremeno i delo sa mnogo istina koje nam mogu pomoći u „čitanju života”. (Telegraf.rs / Srpska ekonomija) View full Странице
  2. "Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena" Printksin: Youtube/Al Jazeera Balkans Vladika Grigorije, episkop Dizeldorfa i Nemačke, čovek čije reči odjekuju i kada hvali i kada kritikuje. Odjeknuće i ove iz intervjua za Srpsku ekonomiju. Pričao je otvoreno - uostalom, on ne zna drukčije - o statusu i stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pravoslavlju, ekumenizmu, svojim uzorima, o Srbiji i Republici Srpskoj, o odlasku u Nemačku, fudbalu i književnosti, medijima.Dotakao se mogućnosti da jednog dana dođe na čelo srpske crkve, ali i prvi put govorio o tome šta ga je savetovao patrijarh Pavle. Intervju je, inače, dogovoren u Diseldorfu na ''Serbian Party'', održanoj pod pokroviteljstvom Generalnog konzulata Srbije, uz podršku diseldorfske vlade, prisustvo diplomatskog kora, privrednika, političara i vinara koji su tih dana učestvovali na najvećem sajmu vina na svetu. U celosti prenosimo intervju Srpske ekonomije: Kako tumačite pojam „sekularna država” i kakav je u Srbiji danas odnos države i crkve? – Izostavio bih ovaj put podrobnosti koje se tiču definicije pojma sekularne države, naglašavajući da je situacija u kojoj je jasno definisano šta je čiji zadatak i sfera delovanja, na čemu se i zasniva ideja o odvojenosti Crkve i države, u načelu dobra za Crkvu. Što se ličnog iskustva tiče, imam već više od pedeset godina i na našim prostorima živeo sam u najmanje tri državna sistema, u kojima je Crkva postojala na različite načine. - Kada iz sadašnje perspektive razmišljam o tim vremenima, mogu slobodno reći da sam najpotpuniji osećaj slobode unutar Crkve imao, paradoksalno, u vreme kada je ona bila pod pritiskom države, u vreme komunizma ili, tačnije, socijalizma. - To su bile osamdesete godine. Potom je Crkva devedesetih ušla u jednu, najblaže rečeno, neobičnu situaciju kada je reč o njenom odnosu s državom. To su najvećim delom bila ratna vremena, a na čelu srpske države bio je, u to vreme, jedan deklarisani ateista, dok je na čelu naše Crkve bio jedan nadasve slobodan čovek, patrijarh Pavle. Zatim je u prvoj deceniji 21. veka nastupila demokratija, i to prvi put otkako sam postao deo Crkve. Tada je već bila uvedena veronauka u škole i na čelu države nalazio se čovek prilično naklonjen Crkvi, dok je Vladu nakratko predvodio čovek takođe otvoren za dijalog s Crkvom, a čiji je život, nažalost, okončan atentatom. – S druge strane, danas imamo situaciju koja se, imam utisak, može nazvati zamešateljstvom u odnosima između države i Crkve. Tako nam se sada u jednom trenutku učini da postoji simfonija u tom odnosu, ali već u drugom da pomenuti odnos ipak odlikuje potpuna disonanca. Takvo je, dakle, stanje kada je reč o Srbiji, ali ne treba zaboraviti ni to da SPC funkcioniše i izvan Srbije, u republikama bivše Jugoslavije, Evropi, Americi, Australiji. Tu su odnosi države i Crkve drukčiji i, u izvesnom smislu, jednostavniji. - Ipak, ma gde živeli, svi mi osećamo da je srž postojanja naše Crkve ipak u Srbiji, najkonkretnije u Beogradu, u koji su uperene oči svih nas, jer se tamošnje stanje stvari reflektuje i na nas koji smo manje ili više udaljeni od tog našeg crkvenog i političkog centra. Drugim rečima, ako biste od mene tražili da jednom rečju izrazim svoje osećanje u vezi s današnjim odnosom države i Crkve, ta reč glasila bi – zebnja. Ne mogu reći da ni u prethodnim periodima koje sam nabrojao nisam imao zebnju kada je reč o tom pitanju, ali zebnja iz tih vremena bila je uvek praćena osećanjem da u Crkvi postoji odlučnost da ona bude svoja i slobodna, te da sve ljude koji u nju ulaze oslobađa od ideoloških i raznih drugih pritisaka. - Danas mi se, nažalost, ipak čini da su ti elementi slobode, za koje smatram da su najveća snaga Crkve, na najrazličitije načine prigušeni kako materijalnim tako i ideološkim stegama. Tokom 1982, 1983. i 1984. godine, kada sam zapravo i počeo da odlazim u Crkvu, bilo nas je vrlo malo. U tim godinama često smo mogli da vidimo nebo kroz trošne krovove hramova, a znali smo i da postoje oni koji zapisuju koliko smo puta bili u Crkvi, ali uprkos takvim uslovima i postojećem pritisku, mi smo ipak disali slobodu i osećali slobodu. Stoga sam tužan što danas u velelepnim hramovima, optočenim zlatom, susrećem mlade, divne i pametne ljude koji mi se žale da ne mogu slobodno da dišu u Crkvi. - Ja im verujem, vidim da su iskreni, i ne bih se usudio reći da je za to kriva samo jedna strana, država ili Crkva, jer ipak imam utisak da tome najviše doprinosi upravo taj zamršeni i nejasni odnos između njih dve o kome govorimo. Vladika Grigorije; Printksin: Youtube/Телевизија Храм Kosovo je, bez sumnje, najveći problem srpske politike. Kako vi, Vaše preosveštenstvo, vidite mogućnost rešenja tog pitanja i da li bi SPC trebalo više da se angažuje u traženju rešenja za Kosovo? – Ovo pitanje je povezano s prethodnim. Stoga ni u ovom slučaju ne pronalazim bolju reč za pomenuti problem od one koju sam već spomenuo – zamešateljstvo. Navešću samo jedan primer iz ličnog iskustva. Naime, godine 2004. i 2005. predvodio sam delegaciju SPC u razgovorima o Kosovu u Vašingtonu. - Dobro se sećam tog vremena i kratkog razgovora sa izvesnim gospodinom Fridom. On je tada razgovor započeo otprilike ovako: „Kosovo će biti nezavisno i o tome nema diskusije.” Odgovor naše delegacije na takav njegov stav bio je: „O tome ćete razgovarati s državom Srbijom, a mi smo ovde da razgovaramo o zaštiti ljudi, manastira i crkava.” Negde baš u to vreme dogodio se i martovski pogrom. I danas se dobro sećam izraza njegovog lica kada je shvatio da mi državama ostavljamo da se bave državnim poslovima, a da Crkva želi da se bavi onim što njoj pripada. - Tokom tri godine neprestanih susreta sa zvaničnicima u Americi, u kojima su učestvovali i vladika Irinej, koji je sadašnji vladika istočnoamerički, vladika raško-prizrenski Teodosije, kao i profesor Bogoljub Šijaković, ostvarili smo izvanredne veze i naši američki sagovornici sve češće su nas pažljivo slušali. Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena. - Da pomenem i to da sam pred svaki odlazak u SAD dugo razgovarao s našim patrijarhom Pavlom o svemu, a naročito o Kosovu. Bezbroj puta mi je u to vreme ponovio: „Pokušajte da popravite tamo sliku o nama”, pa bi potom dodao da je „sudbina Kosova u rukama tih ljudi”. Sam patrijarh Pavle bio je uistinu crkven čovek, koji je živeo i svakim damarom osećao problem Kosova. Neretko bi me podsećao na razliku između nas i političara, tj. da su oni spremni na kompromise i da se neretko opredeljuju za politiku koja ih održava na vlasti, a da je nama, Crkvi, tj. sveštenstvu i verujućem narodu, važna pre svega Božja pravda. Kada je reč o regionu, koliko je mir na Balkanu siguran? Kako tumačite lajtmotiv Evropske unije da su granice u Evropi nepromenljive? I kako vidite odnose Beograda i Banjaluke danas i ubuduće? – Kada danas, živeći u Nemačkoj, gledam ljude kako radosno odlaze na utakmice, u pozorišta i bioskope, uvek se setim sebe i svojih vršnjaka u osamdesetim godinama 20. veka i toga kako smo tada razmišljali o svemu, samo ne o ratu i mogućnosti da dođe do unutrašnjeg građanskog sukoba. Međutim, upravo se to desilo. - Danas pomišljam da niko ko je to doživeo više nikada ne može verovati u nepromenljivost stanja, granica, društveno-političkog poretka, ili pak u postojanost bilo čega drugog na Zemlji. Nas su, naime, od malih nogu, dakle još kao pionire, učili da niko ne može srušiti integritet i ustavni poredak SFRJ, i mi smo, kao deca, sasvim prirodno, u to i poverovali, ali onda se sve srušilo kao kula od karata. Tako je prvo došlo do ekonomske propasti, a potom je i sve ostalo krenulo da se urušava. Vladika Grigorije 2015. godine u Beogradu; Foto: Telegraf - Zato, ako želimo da danas na tom prostoru, pa i šire, ne bude rata, moramo razmišljati o socijalnoj i ekonomskoj pravdi i obrazovanju. Ljudi, naime, moraju živeti dostojanstveno, jer niko neće biti u mogućnosti da ih medijskim manipulacijama večno ili dovoljno dugo drži u zabludi ako oni pritom nemaju život dostojan čoveka u materijalnom, kulturnom, duhovno-intelektualnom i svakom drugom domenu postojanja ljudske ličnosti. Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka? Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka? – Nisam stručnjak za neoliberalizam, ali ono što vidim u Nemačkoj jeste potvrda da privredna situacija, kao i socijalna pravda, privlače u tu zemlju ljude iz čitavog sveta. Tu su, naravno, i drugi pominjani elementi, dobro obrazovanje, zdravstveni sistem, bezbednost... Nema nikakve sumnje da je zdrava i stabilna privredna situacija vrlo bitna i za dušu, to jest za celokupan život čoveka. Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice? Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice? – Ni sam više nisam siguran šta bi trebalo da učini SPC kada je u pitanju pomenuti problem. U svakom slučaju, upravo zbog tehnološkog razvoja i liberalizacije informacija mislim da nije moguće zabraniti nikakve programe. - Ali zato je moguće učiti mlade ljude da u svetu postoje dobro i zlo. Stoga je veoma važno da ih učimo i tome da zlo prolazi i nestaje, ostavljajući tragove nečoveštva, dok dobro ostavlja mirisne tragove i može postati večno. Na nama samima je da izaberemo svoj put. Što se pak mene lično tiče, jedino što sam mogao da učinim kao pojedinac jeste to da nikada ne prihvatim poziv za gostovanje na televizijama čije programe smatram načelno pogubnim, a to neću činiti ni ubuduće. Vas jedni hvale, a drugi kude kada je u pitanju ekumenizam. Kakav je vaš stav prema ekumenskom pitanju? – Moj stav prema tom pitanju je nedvosmislen: mi hrišćani smo deo sveta, ekumene, to jest vaseljene, i potrebno je da se što je moguće više upoznajemo s tim svetom i da s njim komuniciramo. Dva za mene najznačajnija pravoslavna teologa 20. veka, Georgije Florovski i Jovan Zizjulas, kao i za mene najznačajnija ličnost SPC, vladika Nikolaj Velimirović, u velikoj meri su mi bili i ostali uzori na tom putu. - Osim toga, nije potrebno podrobno poznavanje Novoga zaveta da bismo se nedvosmisleno uverili u to da Bog u koga verujemo voli sve ljude i brine o njima, želeći da jedni drugima budemo što bliži. Štaviše, u svojoj poslednjoj molitvi pred stradanje Hristos se Ocu moli „da svi jedno budu”, a apostol Jovan Hrista na početku svog Jevanđelja naziva svetlošću koja obasjava svakog čoveka koji dolazi u ovaj svet (dakle, nipošto samo Srbe ili samo pravoslavne!). Povrh toga, apostol Pavle takođe kao nedvosmislenu Božju želju navodi i to da se „svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine”. - Činjenica je, s druge strane, da ekumenski dijalog povremeno zapada u krize i da ne izgleda uvek onako kako je prvobitno zamišljen, ali bez tog dijaloga, čak i mimo navedenih teoloških razloga, nemoguće je da ljudi u realnom svetu žive zatvoreni u geto, jer će samim tim biti osuđeni na propast. Vi se sada nalazite u centru moći i odlučivanja EU i u državi u kojoj postoje dečji vrtići Katoličke ili Protestantske crkve, osnovne škole, prestižne gimnazije, uspešne bolnice. Svega toga u Srbiji nema. Da li smatrate mogućim i poželjnim da se u Srbiji, pod okriljem SPC, organizuju škole, bolnice, hospik-centri? – Da, to je nešto što priželjkujem i čemu težim. Napomenuo bih i to da su pravoslavni još u 4. veku, i to najveći bogoslovi poput Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova, imali snage da podižu pažljivo isplanirane velike bolničke centre i prihvatilišta za najsiromašnije. To je samo jedan od mnogobrojnih primera u istoriji upućen onima koji smatraju da Crkva ne treba da se bavi takvim stvarima. Po dolasku u Nemačku našli ste se „oči u oči” s najvećom srpskom dijasporom u Evropi, gde se danas rađa i četvrta generacija dece koja nose imena i prezimena svojih srpskih predaka. Kakva nam je dijaspora, šta je muči, a šta raduje, kako je religiozno obojena, da li tavori na margini društva ili je u centru zbivanja, kakva joj je duša? – Sva pitanja koja ste upravo postavili i ja sam sebi još uvek postavljam, te neprestano tragam za odgovorima na njih. Dve činjenice su mi pritom stalno pred očima: da sam se susreo s ogromnom ekonomskom i svakom drugom snagom zemlje u kojoj sam, ali i s ogromnim potencijalom našeg naroda koji živi u njoj. Politički Berlin – severnjački hladan i diplomatski ljubazan – utiče na odluke važne za Srbiju. Kakav je vaš odnos s nemačkim institucijama države, s crkvama, ali i s kulturnim ustanovama i privredom? – Mi pažljivo i nenametljivo pokušavamo da gradimo zdrav i jasan odnos sa svim institucijama koje ste spomenuli. To je ozbiljan proces koji sa sobom nosi veliku odgovornost, a mi se nadamo da ćemo u tom procesu uspeti da budemo na korist drugima, ali isto tako i da će drugi biti na korist nama. Verujemo da ste svesni da bi čoveka vašeg kova, vere, ideja, mudrosti, harmonije, intelekta i obrazovanja neki voleli da vide na mestu patrijarha. Možda je pitanje preuranjeno, ali kako vi gledate na te opservacije? – Istina je, zapravo, da uopšte ne razmišljam o tome. Razmišljam samo o zadatku pred kojim sada stojim, to jest o unapređenju stanja u kojem se nalazi moja trenutna eparhija, a sve radi služenja ljudima i što uspešnije propovedi reči Božje u ovoj impozantnoj kulturi i zemlji. To je poslednji veliki zadatak koji pred sobom vidim pre odlaska u, nadam se, zasluženu penziju. Svojevremeno ste konstatovali: „U knjigama piše život. Ali uzalud čita knjige onaj ko ne čita život.” Koju biste knjigu preporučili da svako pročita i šta je najvažnije da pročitamo iz života? – Svima bih preporučio da pročitaju knjigu Derviš i smrt Meše Selimovića. To je delo koje mi prvo u ovom trenutku pada na pamet, vrhunsko književno ostvarenje, ali istovremeno i delo sa mnogo istina koje nam mogu pomoći u „čitanju života”. (Telegraf.rs / Srpska ekonomija)
  3. Добротворна установа Епархије бачке Владика Платон Атанацковић са благословом Епископа бачког др Иринеја у сарадњи са Катихетским одбором Епархије бачке и ове године организује добротворну акцију прикупљања пакетића за децу са Косова и Метохије. Акција прикупљања пакетића под називом Деца - деци реализује се поводом највећег хришћанског празника Васкрсења Христовог у новосадским основним и средњим школама од 18. марта до 15. априла 2019. године. Прикупљени пакетићи ће бити подељени малишанима на Косову и Метохији како би Празник над празницима дочекали још радосније са својим породицама. Пакетићи садрже: школски прибор, средства за личну хигијену, дуготрајне слаткише, друштвене игрице за децу и гардеробу. Извор: Српска Православна Црква
  4. Хатиџa Бериша, професорка на Војној академији у Београду у интервјуу за "Новости": Ово је моја домовина, Албанци ми 1999. спалили родну кућу у Клини ОД ње треба учити шта су патриотизам, част и поштење. Како се воли и брани своја земља, породица, како се уче младе генерације. Зато, благо студентима којима она предаје. Овако су нам познаници и пријатељи представили докторку политичких наука Хатиџу Беришу, родом из Клине, сада Београђанку, професорку на Војној академији, на Катедри стратегије и националне безбедности. Ова одважна и паметна, али, пре свега скромна жена, каже да не жели медијску пажњу. На интервјуу, за "Новости", наговарали смо је више месеци, а "Косовка девојка", како је зову у Удружењу породица киднапованих и убијених на КиМ, у исповести, за наш лист, каже да упркос тешкој животној судбини никада није доводила у питање опредељење да припада држави Србији: - Србију сматрам својом домовином, а љубав према својој земљи, мојој браћи, сестрама и мени усадио је отац Халил. Мој отац, мој идол у сваком смислу, који је имао велико срце и још већу душу, био је војник Краљевине Југославије и четири године је провео по немачким логорима. Он и мајка, која му је била љубав из младости, васпитавали су нас тако да се не обазиремо на предрасуде, било верске или националне. Учили су нас поштењу и достојанству и да гледамо себе и свој пут. Јер, како је говорио покојни отац, "само са правим животним вредостима човек може постати оно што треба да буде - човек у правом смислу те речи". Зато сам, као млада девојка, неоптерећена верским разликама, одлазила радо у манастир Грачаницу, где сам од тадашње игуманије научила много тога о животу и љубави. * У једном периоду живота било вам је тешко, током ратова у бившој СФРЈ изгубили сте два брата и тадашњег момка? - Најмлађи брат Изет, припадник специјалне полицијске јединице, погинуо је последњег дана борби у Вуковару, 18. новембра 1991, а вест о његовој погибији затекла ме је на радном задатку потпоручника у Ђаковици. Мој покојни брат јако је волео девојку Јелену из Панчева која је тада била у осмом месецу трудноће, а која је после његове погибије родила сина и дала му име Изет. Мој отац је сина, који је погинуо као официр ЈНА, одлучио да сахрани уз војне почасти, а сахрани није присуствовао ниједан Албанац. Иако су оцу дали "бесу", односно реч да му неће скрнавити гроб, пуштали су гласну музику док је поворка са његовим сандуком пролазила ка гробљу. Само две године после погибије најмлађег брата, на задатку, погинуо је мој момак, који је био пилот и љубав мог живота. Исте године умро ми је и отац Халил, а Адем, мој средњи брат, погинуо је 7. априла 1999, током НАТО бомбардовања зграде поште у Приштини. * Како је ваша породица преживљавала ратна дешавања на КиМ будући да је опредељење било усмерено ка Србији? - Био је то тежак период за нас, посебно зато што су нас родитељи васпитавали да постоје само добри и лоши људи, али нажалост у мешовитим срединама нас нико није у потпуности прихватао. Било је пуно примера када смо се нашли на мети и једних и других. Сећам се напада на кућу моје породице од стране Албанаца током 1998, али и 1999. године од стране Срба. Ипак, на крају је кућа страдала од Албанаца. * Упркос свему, муци, па избегличким данима, никада нисте били у дилеми - Србију сматрате својом земљом? - Да, често када о томе говорим кажем да сам Србији дала све што сам имала, али је изгледа моја судбина да се доказујем, што и сада чиним својим научним радовима и предавањима која држим студентима. Учим их да буду поштени људи, да гледају свој пут али и да воле своју домовину. А што се тиче избеглиштва, када сам у колони са Србима бежала са Косова и Метохије један полицајац ме, када је у мојој личној карти прочитао име и презиме, ударио кундаком по леђима, због чега сам завршила у болници. Међутим, донекле сам га и разумела и опростила му јер је касније дошао да ми се извини и упркос свему постали смо добри пријатељи. * После готово двадесет година од вашег и избеглиштва око 250.000 Срба, ситуација на КиМ није стабилна...? - Обичног човека нигде нема, јер када би се направила искрена, реална анкета, мислим да би прича била много другачија. А што се тиче присуства међународне заједнице, преплитање великих сила, САД, питање Турске, Руске Федерације, па Немачке... свако тражи свој интерес на Балкану и свако би да буде део Балкана. Не треба занемарити ни природне ресурсе, споменућу само да се у Глоговцу налази један од ретких рудника који производи уранијум, а да не спомињем да се база "Бондстил" налази на руди и да поседује подземни аеродром. * Многи су у Србији очекивали да ће Трампова политика променити став САД по питању Косова? - САД имају устаљену политику, а када остваре циљ, њих више нема. А на Косову још нису заокружили своју целину, зато што се полако враћа руски интерес на Балкану. Ипак, мислим да би САД требало да се се одреде да ли су за стварање нове исламске државе на Балкану. * Недавно су албански медији предочили наводни план међународне заједнице по којем би "Трепча" и Газиводе припали странцима на 99 година? - Сви ти објекти су власништво надашње велике Југославије, а пошто је правни следбеник Србија, која и враћа огроман дуг Косова, мислим да то не би било баш тако једноставно оствариво. Реално речено, сви могући правни документи и тапије припадају Србији. УРАНИЈУМ НЕ БИРА ЖРТВЕ * Верујете ли да је могуће поднети колективну тужбу против земаља које су учествовале у НАТО бомбардовању? - Чињеница је да осиромашени уранијум не бира жртве и да болесних има много на Косову, само што се подаци и информације не саопштавају. Нажалост, тај проценат рапидно расте и то је оно што ће народ кад-тад да схвати: да су бомбе биле и за једне и за друге. А што се тиче тужбе, да би се то десило, морају да постоје јединство и политичка воља. КОСМЕТ ЈЕ СРПСКИ - СВИ ми волимо завичај, где смо рођени и одрасли, то је део нас. Међутим, све што сам доживела у мени изазива јаке емоције и због свега тренутно немам жељу да одем на Косово - каже нам Хатиџа и, на питање коме припада Косово, одговара да је Косово српско. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:780546-Hatidza-Berisa-Sa-Kosova-sam-izbegla-u-srpskoj-koloni
  5. Подела Косова и нове границе, о чему неки говоре, за Српску православну цркву, али и за већину становништва, нису прихватљиво решење – Србија без Косова и Метохије није Србија, изјавио је Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за руску агенцију „РИА Новости“. „Као човек када му изваде срце, он више није жив човек“, рекао је Патријарх током своје посете Москви. Он је истакао да је став Србије и СПЦ да се у потпуности поштује резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1244 – да се осигура албанском народу пуна слобода и аутономија, али да територија Косова и Метохије остане у оквирима Србије. „То је став наше Цркве, а тај став је формулисао и недавни Свети архијерејски сабор СПЦ“, додао је. Патријарх Иринеј се осврнуо и на питање стварања „нове цркве“ у Украјини, рекавши да тек предстоји да се увиди до чега ће та подела довести и какве ће бити крајње последице. „Нажалост, већ су одређене последице очигледне и плодове те поделе осећамо“, истакао је. Упитан да прокоментарише хоће ли српски манастир Хиландар на Светој гори, који се налази под јурисдикцијом Цариградске патријаршије признати нову Украјинску православну цркву, Патријарх је рекао да Српска православна црква не располаже новим информацијама по том питању, као и да се нада да ће тамошњи монаси остати при ставу који заступа и СПЦ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Иринеј: Јединство народа и државе важни у очувању Косова Патријарх српски Иринеј сматра да најновији притисци у вези с Косовом треба да доведу до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета, те поручује да је најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. У интервјуу Политици патријарх напомиње да јединство, о којем говори, не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Напомиње, такође, и да социјални проблеми и незадовољство које постоји код неких слојева друштва не треба да цепа народно биће, посебно, како каже, имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. EPA (Fehim Demir) Каже да је, у том смислу, с великом бригом пратио недавне демонстрације у Бањалуци, те оцењује да су они који не желе добро Републици Српској и српском народу тада сигурно били задовољни. "Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти протести јесу повезани", каже патријарх, али истовремено примећује да држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, "поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима". Кад је реч о Косову, каже да се још нада и моли за то да вође држава које су својим гаранцијама основале РС, прихвате чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије и да ће "заједно с Русијом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру". Патријарх каже и да кад год је у могућности борави на Косову и Метохији, те да тада има прилику да чује и види шта се догађа с нашим људима, а то што се догађа, како наводи, већина нашег народа која живи у другим деловима Србије и свуда по свету, не може ни да замисли. "Не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, куће, светиња.." навео је патријарх. С тим се, додаје, наш народ суочавао још под османском влашћу, касније за време два светска рата, током полувековне владавине комуниста, али за то смо и сами криви, примећује, јер, како каже, удаљавали смо се од "Бога, Цркве, Српства". "Све нам је било, а некима је и данас, прече од Српства и Православља", казао је Иринеј и поручио да је и у случају Косова најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. Коментаришући збивања у другим православним црквама и срединама у свету, Иринеј је, између осталог, навео да верује да ни српска црква, али ни друге православне цркве неће прихватити "неког православног папу". "Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску цркву је ништавно", поручио је српски патријарх. Напомиње да су односи СПЦ с Ватиканом унапређени кроз дијалог на више нивоа, те додаје да лично веома цени одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, те поручује да морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово. Упитан како види улогу Цркве у данашњем српском друштву, каже да је уобичајено да се рецимо у медијима каже: Српска православна црква и њени верници, а да смо у ствари сви ми црква православна - и владике и свештеници и народ - "сви сми ми црква". "И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати ипсред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање нашег народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо нашој деци наше цркве и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани, родитељи...", навео је патријарх, те поручио: "Значи, црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега". Патријарх је честитао свима данашњи празник - Савиндан и пожелео да се у јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа, за кога је, како каже, довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске цркве и истовремено зачетник осамостаљене српске књижевности.
  7. Либерија је још једна земља која је повукла признање независности Косова. Министар иностраних послова Либерије Гбезонгар Милтон Финдлеј предао је министру спољних послова Ивици Дачићу ноту о повлачењу признања косовске независности, док траје дијалог Београда и Приштине. У ноти се наводи да је Либерија признала косовску независност „на основу сазнања да Београд није спреман да преговара о решењу са јужном покрајином Косово“. „Данас се води дијалог између Београда и Приштине под покровитељством ЕУ. Имајући то у виду, било је прикладно да Либерија заузме став који омогућава одговарајуће решење за грађане Србије и покрајине Косово, што се чини путем актуелних преговора. У складу са тим Либерија поништава своје признање Косова. Та одлука остаје на снази све до окончања разговора и преговора под покровитељством ЕУ“, наводи се у ноти. Министар Ивица Дачић је рекао да је одлука Либерије веома важна за Србију, јер показује да процес и дијалог још трају. Либерија није прва земља која је повукла признање Косова, али је тачан број оних који су признали Косово и даље непознаница, барем судећи према изјавама Београда и Приштине. Прва држава која је повукла признање је Суринам, који је ту одлуку донео 27. октобра 2017. године. Предомислио се и Сао Томе и Принсипе, а крајем прошле године признање је повукла и Гвинеја Бисао. Министар спољних послова Србије Ивица Дачић је прошле године саопштио да је и Бурунди повукао признање. Либерија је Косово признала 30. маја 2008. године. Б 92
  8. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија током Божићног поста на простору Епархије прикупљена су новчана средства за куповину основних животних намирница за потребе народних кухиња на Косову и Метохији. Од прикупљених средстава купљена је 31 тона брашна и значајна количина уља, шећера, соли, тестенина. Тим поводом, у среду 16. јануара 2019. године, у Пријепоље су стигла два камиона са намирницама које ће после завршетка царинских формалности у данима богојављенске радости бити испоручене народним кухињама Епархије рашко-призренске. У изјави за медије Преосвећени Владика је истакао да је за Епархију милешевску ово тренутак благодарности за успешно извршено дело братољубља које потврђује да смо на добром путу јер се верни народ Епархије одазвао на потребе своје браће и сестара на Косову и Метохији и шаље свој поздрав љубави, ову помоћ у основним животним намирницама: -Као Епископ милешевски ја благодарим Богу и свима вернима који су се потрудили да ову помоћ прикупе, знајући да су и они у великим животним потребама и тешкоћама јер је ово помоћ обичнога народа, не помоћ богатих. Захваљујем свештеницима што су се одазвали на мој позив и ангажовали се на прикупљању ове помоћи. -Ми знамо да иако живе у тешким условима њима није најважније, иако јесте важно, да имају ове животне намирнице, више им је потребна љубав коју ми такође шаљемо и братски загрљај и поручујемо нека запамте да увек остајемо заједно. Ми знамо да ово није нека огромна помоћ али надамо се да ће мало припомоћи и ми се прикључујемо бројнима који су се на том путу показали и остварили, задовољни смо што не изостајемо. Хвала Богу и добрим људима, рекао је Владика окупљеним новинарима. Новинар и члан Црквеног одбора из Пљеваља г. Милан Терзић такође је захвалио свима који су се одазвали на позив владике Атанасија и дали допринос у прикупљању помоћи јер је она израз братске љубави према нашој браћи на Косову и Метохији којима се жели дати подршка пре свега молитвама али и овом материјалном помоћи која им је у овом тренутку потребна. Извор: Српска Православна Црква
  9. Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем изјавио је да се у питање рјешавања проблема Косова и Метохије мора улазити са више оптимизма и наде и оцијенио да се, дугорочно гледајући, ствари могу завршити позитивно по Српску православну цркву и народ. Владика Јефрем истиче да је питање Косова и Метохије централно питање српског народа и Српске православне цркве. "Нажалост, на дјелу је очигледна отимачина и безакоње на свјетском нивоу, које покушава да нам оспори право на Косово и Метохију", рекао је епископ бањалучки за "Глас Српске". Говорећи о изградњи српско-руског храма у Бањалуци, владика Јефрем је рекао да је урађена крипта и темељи храма, подруми и темељи духовног центра, као и већи број подземних гаража потребних за нормално функционисање ових објеката. "Потребно је завршити још одређене административне послове који су у току и надамо ће наредне сезоне послови кренути даље, првенствено на храму, а потом и на духовном центру", додао је епископ бањалучки Јефрем. Он је поручио да је "потребно да се вратимо Богу и вјечним духовним и моралним вриједностима и овај свијет и живот у њему учинимо могућим, прихватљивим и достојним човјека". "Не смијемо да се варамо, нико нам на земљи неће ријешити све наше проблеме, али ако наши прохтјеви и потребе буду имали мјеру, онда има наде да наш живот буде срећан, миран и благословен - да будемо задовољи", рекао је владика Јефрем. Коментаришући потез васељенског патријарха Вартоломеја који одобрава аутокефалност непризнатој украјинској православној цркви, владика Јефрем каже да је то крајње погрешно и за Цркву неприхватљиво. "Остаје за све нас несхватљив потез цариградског патријарха Вартоломеја да се директно мијеша у послове Руске православне цркве, а ако би тај преседан прошао, он би се могао примијенити и на друге просторе, укључујући и наше. То се, ипак, неће догодити", истакао је владика Јефрем. Владика Јефрем је православним грађанима Републике Српске честитао предстојећи празник Рођења Исуса Христа - Божић и пожелио им срећну и благословену Нову Господњу 2019. годину. Извор: Православие.ру
  10. Епископ бачки Иринеј изјавио је да је Српска православна црква против сваког конфликта, али да отимачима и окупационим управљачима Косова и Метохије Србија мора да ускрати свој пристанак на њихово недело. „Поготово је са њихове стране дрско и цинично то што покушавају да наметну тезу да се то преболно питање мора решити одмах, без одлагања, по хитном поступку, а решење како га они замишљају заправо је само једно — да Србија призна независност самопроглашене албанске државе број два, или непосредно или посредно, путем такозваног свеобухватног споразума између Београда и Приштине“, рекао је за „Печат“ епископ Иринеј, који је и портпарол СПЦ. Говорећи о таксама од 100 одсто и забрани уласка српске робе на Косово, он је рекао како је уверен да ће наша држава наћи пута и начина да помогне свом народу и да га снабде намирницама и лековима. Према његовим речима, „државно руководство Србије јесте под притисцима, али није неодлучно о питању заштите народа“, а „нисмо, хвала Богу, ни без пријатеља у свету“. Епископ Иринеј верује да је и Албанцима доста страдања и нема утисак да су Бог зна колико одушевљени егзибицијама својих дичних вођа, па је упркос свему оптимиста. „Уз ризик да се најеже самозвани хиперправославци, изјављујем да је тачно више пута изнесено тврђење папе Фрање да је трећи светски рат почео и да траје“, рекао је епископ Иринеј, говорећи о збивањима и страдањима широм света. Он каже да је тврдња са таквог места заснована, свакако, на информацијама недоступним обичном човеку. „Мислим да се због интереса мултинационалних компанија и битно другачијег устројства светске економије, затим због развоја технологије уопште и разорности нових врста оружја, поменути рат одвија другачије него у прошлости и да има другачије ратне циљеве него претходна два и сви ранији“, рекао је епископ Иринеј. Стога су, навео је, и могућности за разрешење двојаке: „Може да траје дуже, да се премешта у различите делове света и донесе већа разарање него претходни, а може, дај Боже, да дође и до његовог бржег окончања“. „Свет је сада заиста у агонији“, оценио је епископ Иринеј и нагласио: „У Христу су и нада и утеха, и упориште за данашњи дан, али и за будућност“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Савез студената Правног факултета Универзитета у Новом Саду организује и ове године акцију прикупљања пакетића за децу са Косова и Метохије. Удружење младих новосадских интелектуалаца подржава ову акцију, зато што су и сами више пута били у прилици да помогну нашем народу у јужној српској покрајини. Овога јутра смо говорили о томе на који начин можемо и ми да учествујемо у акцији која је актуелна ових дана у нашем граду. Извор: Радио Беседа
  12. Уочи дана волонтера, а поводом дешавања на Косову и Метохији и акције прикупљања помоћи за народне кухиње, колеге са Радија Светигоре разговарале су са председницом Милосрдног кола сестара „Краљица Милена“ са Цетиња, протиницом Оливером Балабан. Вашој пажњи препоручујемо овој разговор! Звучни запис разговора
  13. Кликом на линк бићете аутоматски преусмерени на интернет презентацију Правда где можете прочитати овај текст српског историчара др Милоша Ковића у целини.
  14. Помаже Бог! Мислим да је подела Косова, а посебно одступање прешевске долине, најгори могући расплет по интересе Србије и Срба уопште. Далеко боље је да се призна државност Косову, са одговоарајућом заштитом Срба који тамо живе, него ли да се трампа север Косова, који је геополитичко слепо црево, уступањем најзначајнијег коридора по интересе Србије - прешевске долине. Шта ви мислите?
  15. Лист наводи да српски председник често бива у Русији, „чешће од свих других председника“, додајући да је Путин доста популаран на Балкану, те да за српског председника још један долазак у Москву значи пораст популарности за неколико процената. Комерсант пише да се уочи доласка Вучића у Москву, „догодила непријатност“ са појавом косовског председника Хашима Тачија на Северу Косова. „Вучић је хтео да скрене пажњу Путина на забринутост због те ситуације, тим пре што, по информацији Комерсанта, у Србији очекују седницу Савета безбедности УН, на којој ће Кина поставити питање о коначном признању Косова од стране светске организације… А Вучић и није против тога, посебно јер осећа притисак руководства ЕУ и Федерике Могерини: Могуће је да она жели да остане упамћена на својој функцији као неко ко је коначно затворио проблем Косова за свет,“ пише дневник. Лист наводи, позивајући се на неименоване изворе, да је Вучић „за време разговора са Путином хтео да добије његову подршку за признање Косова“, и додаје да је сам председник Србије спреман на такво признање, ако се одвоји Север Косова. Међутим, његове амбиције не дели Српска православна црква која има утицај на народ. „Зато Вучић енергично обећава Русији да Србија неће ући у НАТО? Али, зар он то не пренаглашава? У таквим случајевима бива да се све завршава тако да оно за шта си се клео да нећеш да урадиш, ипак на крају урадиш,“ пише дневник. „Очигледно да су руски преговарачи схватили да није све тако једноставно, примајући Вучића. На почетку је био само Путин, преговори у четири ока трајали су више од сат времена, а 40 минута је било посвећено управо Косову,“ пише извештач листа из Кремља. Дневник додаје, позивајући се на неименоване изворе да Вучић „није наишао на разумевање код Путина о томе зашто Русија не треба да стави вето у СБ УН, ако Кина заиста и постави питање о чланству Косова у УН и о цени тога за Србију у Вучићевој варијанти“. „Треба рећи да је српски председник говорио са Путином искључиво на руском језику, мада протокол, без сумње, то не предвиђа, чак ако саговорници и говоре језик другог не лошије него сопствени: сматра се исправним да шеф државе на преговорима говори на језику своје земље,“ наводи Комерсант. Извор: Кossev.info АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ): Српска Православна Црква и српски народ, не деле амбиције председника Вучића! Данас је московски Комерсант у свом тексту о Косову и Метохији подсетио да се СПЦ противи признању Косова. Поред цитата из московског дневника у српском преводу (цео текст на руском https://www.kommersant.ru/doc/3758959), наводим поново став Св. Архијерејског Сабора СПЦ из маја ове године, у коме се износи недвосмислен и јединствен став свих архијереја СПЦ о овом питању (За сада се из Београда није појавио деманти писања московског дневника). "Према Комерсанту Александар Вучић је тражио у току преговора са Владимиром Путином да задобије његову подршку за признање Косова (у УН). Сам председник Србије је спреман на такво признање ако би као резултат Србија добила север Косова. Међутим, његове амбиције не дели Српска Православна Црква која има утицаја на свој народ, и да будем директан, ни сам народ без подстицаја Цркве."
  16. Комерсант: Вучић није добио одобрење Путина за своју верзију признања Косова Председник Србије Александар Вучић у разговору са руским председником Владимиром Путином није постигао циљеве које је поставио уочи посете, односно није добио „одобрење за своју верзију признања Косова“, пише данашњи московски дневник Комерсант. Лист наводи да српски председник често бива у Русији, „чешће од свих других председника“, додајући да је Путин доста популаран на Балкану, те да за српског председника још један долазак у Москву значи пораст популарности за неколико процената. Комерсант пише да се уочи доласка Вучића у Москву, „догодила непријатност“ са појавом косовског председника Хашима Тачија на Северу Косова. „Вучић је хтео да скрене пажњу Путина на забринутост због те ситуације, тим пре што, по информацији Комерсанта, у Србији очекују седницу Савета безбедности УН, на којој ће Кина поставити питање о коначном признању Косова од стране светске организације… А Вучић и није против тога, посебно јер осећа притисак руководства ЕУ и Федерике Могерини: Могуће је да она жели да остане упамћена на својој функцији као неко ко је коначно затворио проблем Косова за свет,“ пише дневник. Лист наводи, позивајући се на неименоване изворе, да је Вучић „за време разговора са Путином хтео да добије његову подршку за признање Косова“, и додаје да је сам председник Србије спреман на такво признање, ако се одвоји Север Косова. Међутим, његове амбиције не дели Српска православна црква која има утицај на народ. „Зато Вучић енергично обећава Русији да Србија неће ући у НАТО? Али, зар он то не пренаглашава? У таквим случајевима бива да се све завршава тако да оно за шта си се клео да нећеш да урадиш, ипак на крају урадиш,“ пише дневник. „Очигледно да су руски преговарачи схватили да није све тако једноставно, примајући Вучића. На почетку је био само Путин, преговори у четири ока трајали су више од сат времена, а 40 минута је било посвећено управо Косову,“ пише извештач листа из Кремља. Дневник додаје, позивајући се на неименоване изворе да Вучић „није наишао на разумевање код Путина о томе зашто Русија не треба да стави вето у СБ УН, ако Кина заиста и постави питање о чланству Косова у УН и о цени тога за Србију у Вучићевој варијанти“. „Треба рећи да је српски председник говорио са Путином искључиво на руском језику, мада протокол, без сумње, то не предвиђа, чак ако саговорници и говоре језик другог не лошије него сопствени: сматра се исправним да шеф државе на преговорима говори на језику своје земље,“ наводи Комерсант. Извор: Кossev.info АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ): Српска Православна Црква и српски народ, не деле амбиције председника Вучића! Данас је московски Комерсант у свом тексту о Косову и Метохији подсетио да се СПЦ противи признању Косова. Поред цитата из московског дневника у српском преводу (цео текст на руском https://www.kommersant.ru/doc/3758959), наводим поново став Св. Архијерејског Сабора СПЦ из маја ове године, у коме се износи недвосмислен и јединствен став свих архијереја СПЦ о овом питању (За сада се из Београда није појавио деманти писања московског дневника). "Према Комерсанту Александар Вучић је тражио у току преговора са Владимиром Путином да задобије његову подршку за признање Косова (у УН). Сам председник Србије је спреман на такво признање ако би као резултат Србија добила север Косова. Међутим, његове амбиције не дели Српска Православна Црква која има утицаја на свој народ, и да будем директан, ни сам народ без подстицаја Цркве." View full Странице
  17. Када се год сабирамо, додао је Владика, ми се молимо за себе, за своје ближње и за цио свијет, молимо се за живе и за покојне. „Када се сабирамо, на овом светом мјесту, помињемо наше претке који су своје животе дали за ослобођење наше отаџбине. Овдје је гробље из 1912. године, овдје су изгинули јунаци када су ослобађали нашу отаџбину, када су кренули из Црне Горе да ослободе Метохију и Косово и да се састану са војском Краљевине Србије. Састали су се на Косову и Метохији и ослободили нађу ђедовину, наше свето огњиште Косово и Метохију и то је један од најзначајнијих датума у нашој историји“, казао је Епископ Јоаникије. Владика је оцијенио да су људи у тим временима били много карактернији, јачи, живјели су са много снажнијом идејом, већом и узвишенијом надом, него ми данас. Живјели су, истакао је Његово Преосвештенство, за ослобођење своје отаџбине. „Велики војвода Мирко Петровић говорио је да човјек не може бити миран, нити уживати у свом положају и угледу док се српство не ослободи. То нијесу биле само његове мисли, већ је говорио оно што сви мисле. Такви су били наши преци и треба тога да се подсјетимо, нарочито у данашњем времену када се говори о подјелама и стално инсистира на томе ко је коме био крив. Све више се продубљују подјеле међу нама, зато треба да се присјетимо наших предака. И тада је било неспоразума, али су они знали да превазиђу разлике и да се обједине око основне идеје – ослобођење и уједињење цијелог српског народа“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Закључио је да је то узвишена идеја, која није ни против кога, него је, по Божјем закону, сваком народу и човјеку дато да се бори за своју отаџбину, за слободу, за своју браћу, за потомство и будућност. Тој мисли и идеји, казао је Владика Јоаникије, треба да се вратимо. „На то нас, нарочито, подсјећају ови свети гробови, овдје на Ћафи Приједолској и ова црква, коју смо подигли у име Божје и у част Светих првоврховних апостола Петра и Павла, свједочећи, на такав начин, да смо одани својој светој вјери православној, својим прецима и свом завјету“, поучавао је Епископ Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. У бесједи, којом се током светог богослужења, обратио вјерном народу Преосвећени Епископ је рекао да се хришћани на молитви сабирају у име Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, у име Пресвете и Животворне Тројице Оца и Сина и Светог Духа. Када се год сабирамо, додао је Владика, ми се молимо за себе, за своје ближње и за цио свијет, молимо се за живе и за покојне. „Када се сабирамо, на овом светом мјесту, помињемо наше претке који су своје животе дали за ослобођење наше отаџбине. Овдје је гробље из 1912. године, овдје су изгинули јунаци када су ослобађали нашу отаџбину, када су кренули из Црне Горе да ослободе Метохију и Косово и да се састану са војском Краљевине Србије. Састали су се на Косову и Метохији и ослободили нађу ђедовину, наше свето огњиште Косово и Метохију и то је један од најзначајнијих датума у нашој историји“, казао је Епископ Јоаникије. Владика је оцијенио да су људи у тим временима били много карактернији, јачи, живјели су са много снажнијом идејом, већом и узвишенијом надом, него ми данас. Живјели су, истакао је Његово Преосвештенство, за ослобођење своје отаџбине. „Велики војвода Мирко Петровић говорио је да човјек не може бити миран, нити уживати у свом положају и угледу док се српство не ослободи. То нијесу биле само његове мисли, већ је говорио оно што сви мисле. Такви су били наши преци и треба тога да се подсјетимо, нарочито у данашњем времену када се говори о подјелама и стално инсистира на томе ко је коме био крив. Све више се продубљују подјеле међу нама, зато треба да се присјетимо наших предака. И тада је било неспоразума, али су они знали да превазиђу разлике и да се обједине око основне идеје – ослобођење и уједињење цијелог српског народа“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Закључио је да је то узвишена идеја, која није ни против кога, него је, по Божјем закону, сваком народу и човјеку дато да се бори за своју отаџбину, за слободу, за своју браћу, за потомство и будућност. Тој мисли и идеји, казао је Владика Јоаникије, треба да се вратимо. „На то нас, нарочито, подсјећају ови свети гробови, овдје на Ћафи Приједолској и ова црква, коју смо подигли у име Божје и у част Светих првоврховних апостола Петра и Павла, свједочећи, на такав начин, да смо одани својој светој вјери православној, својим прецима и свом завјету“, поучавао је Епископ Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. “Не смије доћи до подјеле јер ми смо овдје свој на своме. Крајњу ријеч у случају Косова даће Бог. Конфликт на Косову треба замрзнути и чекати боља времена. Предсједнику Вучићу бих поручила исто оно што му је и Владика Атанасије (Јевтић), на Видовдан, на Газиместану, поручио, а то је да се чува јер нико не смије да изда Косово. Ја се надам да предсједник Србије неће имати храбрости то да уради јер и он је Србин. Остаје нам да се не уздамо у некога са стране, у неког политичара, него да се приљежно прилијепимо уз Бога и Он ће погледати на нас”- поручује мати Макарија Соколичка, једна од чувара Светиња Свете српске земље Косова и Метохије. Прилог смо преузели са интернет странице радија Светигоре Звучни запис разговора View full Странице
  20. У цркви Св. апостола Петра и Павла у Шапцу у навечерје празника Успења Пресвете Богородице, у понедјељак, 27. августа одржано је духовно сабрање и промоција књиге „Задужбине Косова и Метохије“. Говорили су Епископ рашко-призренски г. Теодосије, др Милош Ковић, др Мило Ломпар и протојереј-ставрофор др Велиибор Џомић. View full Странице
  21. Недеља, 20:00 часова, Саборна црква у Шапцу. На промоцији говоре: Епископ рашко-призренски Господин Теодосије проф. др Мило Ломпар проф. др Милош Ковић протојереј-ставрофор др Велибор Џомић протођакон Љубомир Ранковић На интернету ће бити уживо пренос овде на сајту Поуке.орг и на профилу Животије Утешановић на фејсбуку View full Странице
×
×
  • Create New...