Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'кор.'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја. Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним). Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“. Номади као слуге богословља Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд. Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега. Слобода која се осмехује смрти Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“. Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли. Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму, као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет. Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају. Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим. Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести. Извор: Теологија.нет View full Странице
  2. Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја. Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним). Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“. Номади као слуге богословља Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд. Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега. Слобода која се осмехује смрти Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“. Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли. Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму, као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет. Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају. Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим. Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести. Извор: Теологија.нет
  3. Гошћа емисије ”Изабери веронауку” је Љубица Ковачевић, магистар дефектолошких наука, специјални педагог и катихета више од 15 година у школи за основно и средње образовање ”Милан Петровић” у Новом Саду, а ова школа још и носи назив ”Школа великог срца.” Ову школу похађају деца са посебним потребама, односно деца са различитим потешкоћама у развоју које могу бити привремене или трајне. Поред ових сметњи која деца имају, многа деца долазе из социјално угрожених породица, има деце која одрастају без родитељске бриге, деца која су одгајана у дому или болници. Како изгледа рад, учење и дружење са децом кроз верску наставу, говорила нам је данашња гошћа. Аутор и водитељ емисије: Драгана Машић.
  4. У Посланици Галатима Светог апостола Павла читамо: „Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов“ (Гал. 1, 10). На другом месту пак читамо: „Онима који су без закона, постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христовом, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем“ (1. Кор. 9, 21-22). Зар овде апостол не противречи сам себи? Како, с једне стране, пише да не жели да угађа људима, с друге пак свима хоће да буде све? Зар „свима бити све“ не значи трудити се да свима (људима) угодиш? Два поменута места налазе се у две различите Посланице Светог апостола, наиме прво у Посланици Галатима, друго у Посланици 1. Коринћанима. Обе Посланице написане су у релативно приближном периоду апостолове мисионарске делатности, али су тон и тематика у њима знатно различити. Обе заједнице основао је сам апостол: заједницу у Коринту на другом мисионарском путовању, а заједнице у Галатији, у зависности која област се подразумева под Галатијом (римска провинција Галатија или северна Галатија), на првом, односно трећем мисионарском путовању. Поводи за писано обраћање заједницама су донекле различити: Коринћанима апостол пише због извесних подела унутар заједнице и ради појашњења усмених поука датих приликом његовог боравка у заједници, док Галатима пише из сасвим другог разлога, наиме због недоумица које су у црквене заједнице унели јудеохришћански мисионари који су тамошње хришћане из незнабоштва позивали на поштовање јудејског Закона. Имајући у виду ове околности, може се констатовати да су поменута два исказа о угађању, односно неслужењу људима, изречена у различитим историјским и литерарним контекстима. Ситуација у Галатији је унутарцрквени спор, док су излагања у 1. Коринћанима везана за мисионарску праксу. Свима све у 1. Кор. 9, 22 Читаво поглавље 9 у 1. Послани­ци Коринћанима је апологетског карактера. Оно се од самог почетка састоји од низа питања које апостол упућује Коринћанима, а која се односе на његову апостолску службу. У основи ових питања чини се да се налази замерка апостолу и његовим сарадницима да Еванђеље проповедају због материјалне користи (9, 11-18). Износећи најпре природан след ствари, тј. да он не види никакав проблем у томе да за свој духовни рад добије материјалну подршку Коринћана (9, 11. 13-14), констатује да он управо није тако чинио, да се није користио овим правом и да није желео да његов мисионарски рад буде посматран кроз призму материјалног добитка, напротив: „јер би ми боље било умрети него да ко уништи моју похвалу“ (9, 15). Међутим, за своју проповед Еванђеља он не очекује похвалу од Коринћана, пошто он Еванђеље мора да проповеда, то је његова потреба, било да то чини вољно или невољно (9, 17). У сваком случају, он то чини не само бесплатно у смислу материјалног добитка, већ одричући се и себе самог: „Јер будући слободан од свих, свима себе учиних робом, да их што више придобијем“ (9, 19). Он је постао Јудејцима као Јудејац, незнабошцима незнабожац, „свима све, да како год неке спасем“(9, 20-22). Важно је приметити да апостол незнабошцима бива као онај који је без за­кона, као они дакле, „премда нисам Богу без закона, него сам у за­кону Христовом“. „Закон Христов“ се испуњава пак овако: „Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов“ (Гал. 6, 2). „Закон Христов“ је, дакле, делатна љубав према другим људима у свој својој конкретности свакодневног живота. То је и сам апостол показао нешто раније говорећи о „јакима“ и „слабима“ у вери (гл. 8), констатујући да бити хришћанин значи бити спреман на следећи парадокс: одрећи се своје „јачине“ зарад „слабог“ је показатељ да је неко јак у вери. „Зато, ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса довека, да не саблазним брата својега“ (1. Кор. 8, 13; уп. Рим. 15, 1). Све ово апостол чини за Еванђеље, „да будем његов заједничар“ (9, 23). Заједничарити у Еванђељу дакле значи, по апостолу Павлу, принети себе другима у самоодрицању, не тражити своје, већ „оно што је Христа Исуса“ (уп. Фил. 2, 21). На тај начин се постаје следбеник на крсту пострадалог Исуса Христа. Кроз „свима све“ апостол Павле описује своје мисионарске мотиве, своје искуство и свој став: припадност једној култури – обрезању или необрезању – не сме бити у првом плану, она се мора повући у корист Еванђеља. Бити хришћанин, апостол значи првенствено бити сведок и проповедник Речи Божије намењене свима без разлике. У речима „свима све“ апостол Павле сабира своје мисионарско искуство односа са људима којима је проповедао. Овај његов став није било лако спроводити у праксу. Вера га је одржавала да не посустане (9, 26), док је подвиг у коме је живео потицао из свести о крхкости свих људских, па и његових ставова: „Него изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен“ (9, 27). Пракса У патристичким тумачењима су овде изложени ставови апостола Павла довођени у везу са описима његове мисионарске делатности у Делима апостолским. На основу појединих прича из Дап. може се видети како је апостол поступао у одређеним ситуацијама. Наиме у Дап. 16, 3 се наводи да је апостол Павле пристао да Тимотеј, његов будући пратилац на мисионарским путовањима, буде обрезан: „Овога је Павле хтео да поведе са собом на пут; и узе га и обреза због Јудејаца који су били у оним местима, јер су сви знали да му је отац био Јелин.“ Сам акт обрезања одрасле особе која жели да постане хришћанин је за апостола Павла био недопустив (уп. нпр. Гал. 5, 2. 11-12). Међутим, „због Јудејаца“ апостол допушта да Тимотеј буде обрезан, пошто је сматрао да ће на тај начин смирити духове и унапредити своје мисионарско дело. Радило се о процени заснованој на још једном теолошком промишљању апосто­ла: „Јер у Христу Исусу нити што вреди обрезање ни необрезање, не­го вера која кроз љубав дела“ (Гал. 5, 6). У личности Тимотеја је пак добио највернијег сарадника за будућност. Апостол је био спреман и на друге „компромисе“ са Јудејцима на оним пољима где је сматрао да Еванђељу које проповеда не мо­же бити нанета штета. Тако нпр. назаренски завет који полаже: „А Павле оста још подоста дана, па се опрости са браћом и отплови у Сирију и са њима Пискила и Акила: а остриже главу у Кенхреји, јер беше дао завет“ (Дап. 18, 18). Такође и у Дап. 21, 23-26 се извештава о то­ме да апостол узима на себе завет очишћења у храму, заједно са још четворицом Јудејаца, „и сутрадан очистивши се с њима, уђе у храм, најављујући кад ће се испунити да­ни очишћења да би се принела жртва за свакога од њих“ (Дап. 21, 26). С друге пак стране, по сведочанству самог апостола Павла, он је умео јасно да се дистанцира од сличних захтева: „Али ни Тит, који је био са мном, и који је био Јелин, није био приморан да се обреже, и то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе“ (Гал. 2, 3-4). Павле је иначе био оптужен да уводи Јелине у храм и тако погани свето место (Дап. 21,28), мада се из Лукиног коментара може закључити да то није био случај: „Јер су видели са њим у граду Трофима из Ефеса и мислили су да га је Павле увео у храм“ (Дап. 21,28). Павле је, дакле, деловао у скла­ду са одговорном проценом ситуације. За њега су и слобода и ропство добијали свој смисао из заједничарења у Еванђељу Христовом. Стога је био спреман да себе пороби, али и да се бори за своју слободу (уп. 1. Кор. 9, 19; Гал. 2, 4; 5, 1). Могао је свима бити све, али исто тако је могао да се супротстави онима који су, по њему, угрожавали суштину Еванђеља које проповеда. Ситуативност и одговорност Из свега наведеног може се закључити да апостол Павле ни у једном, ни у другом случају не изно­си нека општа начела или пароле, већ описује свој став у одређеној ситуацији. „Људи“ којима је био све, односно „људи“ којима неће да служи, су конкретни људи са којима се сусретао и односио. Једнима је могао бити „све“, пошто је сматрао да у проповеди Еванђеља „култура“ – обрезање и необрезање – не сме бити препрека, док је другима одбијао да се покори, пошто су њихови захтеви нарушавали слободу хришћана од условљавања јудејском Тором. Свети Павле био је мисионар и теолог који је своје ставове и односе градио наспрам конкретних датости, тако што је му је првенствено било стало до човека у Христу (уп. Рим. 8, 37-39), али је и препознавао моменте када се урушава аутентично Еванђеље о крсту и васкрсењу Господа Исуса Христа. Стога се у апостоловим речима „свима сам био све“ не очитава опортунизам и безусловна адаптација људским потребама, већ да он то чини „Еванђеља ради“. Оно што је важно приметити је да није порука Еванђеља та која се прилагођава, већ је проповедник/апостол онај који свој начин излагања пору­ке Еванђеља одговорно прилагођава одређеним контекстима. … „Православље“ број 1187 – 01. септембар 2016. г.
  5. У Посланици Галатима Светог апостола Павла читамо: „Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов“ (Гал. 1, 10). На другом месту пак читамо: „Онима који су без закона, постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христовом, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем“ (1. Кор. 9, 21-22). Зар овде апостол не противречи сам себи? Како, с једне стране, пише да не жели да угађа људима, с друге пак свима хоће да буде све? Зар „свима бити све“ не значи трудити се да свима (људима) угодиш? Два поменута места налазе се у две различите Посланице Светог апостола, наиме прво у Посланици Галатима, друго у Посланици 1. Коринћанима. Обе Посланице написане су у релативно приближном периоду апостолове мисионарске делатности, али су тон и тематика у њима знатно различити. Обе заједнице основао је сам апостол: заједницу у Коринту на другом мисионарском путовању, а заједнице у Галатији, у зависности која област се подразумева под Галатијом (римска провинција Галатија или северна Галатија), на првом, односно трећем мисионарском путовању. Поводи за писано обраћање заједницама су донекле различити: Коринћанима апостол пише због извесних подела унутар заједнице и ради појашњења усмених поука датих приликом његовог боравка у заједници, док Галатима пише из сасвим другог разлога, наиме због недоумица које су у црквене заједнице унели јудеохришћански мисионари који су тамошње хришћане из незнабоштва позивали на поштовање јудејског Закона. Имајући у виду ове околности, може се констатовати да су поменута два исказа о угађању, односно неслужењу људима, изречена у различитим историјским и литерарним контекстима. Ситуација у Галатији је унутарцрквени спор, док су излагања у 1. Коринћанима везана за мисионарску праксу. Свима све у 1. Кор. 9, 22 Читаво поглавље 9 у 1. Послани­ци Коринћанима је апологетског карактера. Оно се од самог почетка састоји од низа питања које апостол упућује Коринћанима, а која се односе на његову апостолску службу. У основи ових питања чини се да се налази замерка апостолу и његовим сарадницима да Еванђеље проповедају због материјалне користи (9, 11-18). Износећи најпре природан след ствари, тј. да он не види никакав проблем у томе да за свој духовни рад добије материјалну подршку Коринћана (9, 11. 13-14), констатује да он управо није тако чинио, да се није користио овим правом и да није желео да његов мисионарски рад буде посматран кроз призму материјалног добитка, напротив: „јер би ми боље било умрети него да ко уништи моју похвалу“ (9, 15). Међутим, за своју проповед Еванђеља он не очекује похвалу од Коринћана, пошто он Еванђеље мора да проповеда, то је његова потреба, било да то чини вољно или невољно (9, 17). У сваком случају, он то чини не само бесплатно у смислу материјалног добитка, већ одричући се и себе самог: „Јер будући слободан од свих, свима себе учиних робом, да их што више придобијем“ (9, 19). Он је постао Јудејцима као Јудејац, незнабошцима незнабожац, „свима све, да како год неке спасем“(9, 20-22). Важно је приметити да апостол незнабошцима бива као онај који је без за­кона, као они дакле, „премда нисам Богу без закона, него сам у за­кону Христовом“. „Закон Христов“ се испуњава пак овако: „Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов“ (Гал. 6, 2). „Закон Христов“ је, дакле, делатна љубав према другим људима у свој својој конкретности свакодневног живота. То је и сам апостол показао нешто раније говорећи о „јакима“ и „слабима“ у вери (гл. 8), констатујући да бити хришћанин значи бити спреман на следећи парадокс: одрећи се своје „јачине“ зарад „слабог“ је показатељ да је неко јак у вери. „Зато, ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса довека, да не саблазним брата својега“ (1. Кор. 8, 13; уп. Рим. 15, 1). Све ово апостол чини за Еванђеље, „да будем његов заједничар“ (9, 23). Заједничарити у Еванђељу дакле значи, по апостолу Павлу, принети себе другима у самоодрицању, не тражити своје, већ „оно што је Христа Исуса“ (уп. Фил. 2, 21). На тај начин се постаје следбеник на крсту пострадалог Исуса Христа. Кроз „свима све“ апостол Павле описује своје мисионарске мотиве, своје искуство и свој став: припадност једној култури – обрезању или необрезању – не сме бити у првом плану, она се мора повући у корист Еванђеља. Бити хришћанин, апостол значи првенствено бити сведок и проповедник Речи Божије намењене свима без разлике. У речима „свима све“ апостол Павле сабира своје мисионарско искуство односа са људима којима је проповедао. Овај његов став није било лако спроводити у праксу. Вера га је одржавала да не посустане (9, 26), док је подвиг у коме је живео потицао из свести о крхкости свих људских, па и његових ставова: „Него изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен“ (9, 27). Пракса У патристичким тумачењима су овде изложени ставови апостола Павла довођени у везу са описима његове мисионарске делатности у Делима апостолским. На основу појединих прича из Дап. може се видети како је апостол поступао у одређеним ситуацијама. Наиме у Дап. 16, 3 се наводи да је апостол Павле пристао да Тимотеј, његов будући пратилац на мисионарским путовањима, буде обрезан: „Овога је Павле хтео да поведе са собом на пут; и узе га и обреза због Јудејаца који су били у оним местима, јер су сви знали да му је отац био Јелин.“ Сам акт обрезања одрасле особе која жели да постане хришћанин је за апостола Павла био недопустив (уп. нпр. Гал. 5, 2. 11-12). Међутим, „због Јудејаца“ апостол допушта да Тимотеј буде обрезан, пошто је сматрао да ће на тај начин смирити духове и унапредити своје мисионарско дело. Радило се о процени заснованој на још једном теолошком промишљању апосто­ла: „Јер у Христу Исусу нити што вреди обрезање ни необрезање, не­го вера која кроз љубав дела“ (Гал. 5, 6). У личности Тимотеја је пак добио највернијег сарадника за будућност. Апостол је био спреман и на друге „компромисе“ са Јудејцима на оним пољима где је сматрао да Еванђељу које проповеда не мо­же бити нанета штета. Тако нпр. назаренски завет који полаже: „А Павле оста још подоста дана, па се опрости са браћом и отплови у Сирију и са њима Пискила и Акила: а остриже главу у Кенхреји, јер беше дао завет“ (Дап. 18, 18). Такође и у Дап. 21, 23-26 се извештава о то­ме да апостол узима на себе завет очишћења у храму, заједно са још четворицом Јудејаца, „и сутрадан очистивши се с њима, уђе у храм, најављујући кад ће се испунити да­ни очишћења да би се принела жртва за свакога од њих“ (Дап. 21, 26). С друге пак стране, по сведочанству самог апостола Павла, он је умео јасно да се дистанцира од сличних захтева: „Али ни Тит, који је био са мном, и који је био Јелин, није био приморан да се обреже, и то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе“ (Гал. 2, 3-4). Павле је иначе био оптужен да уводи Јелине у храм и тако погани свето место (Дап. 21,28), мада се из Лукиног коментара може закључити да то није био случај: „Јер су видели са њим у граду Трофима из Ефеса и мислили су да га је Павле увео у храм“ (Дап. 21,28). Павле је, дакле, деловао у скла­ду са одговорном проценом ситуације. За њега су и слобода и ропство добијали свој смисао из заједничарења у Еванђељу Христовом. Стога је био спреман да себе пороби, али и да се бори за своју слободу (уп. 1. Кор. 9, 19; Гал. 2, 4; 5, 1). Могао је свима бити све, али исто тако је могао да се супротстави онима који су, по њему, угрожавали суштину Еванђеља које проповеда. Ситуативност и одговорност Из свега наведеног може се закључити да апостол Павле ни у једном, ни у другом случају не изно­си нека општа начела или пароле, већ описује свој став у одређеној ситуацији. „Људи“ којима је био све, односно „људи“ којима неће да служи, су конкретни људи са којима се сусретао и односио. Једнима је могао бити „све“, пошто је сматрао да у проповеди Еванђеља „култура“ – обрезање и необрезање – не сме бити препрека, док је другима одбијао да се покори, пошто су њихови захтеви нарушавали слободу хришћана од условљавања јудејском Тором. Свети Павле био је мисионар и теолог који је своје ставове и односе градио наспрам конкретних датости, тако што је му је првенствено било стало до човека у Христу (уп. Рим. 8, 37-39), али је и препознавао моменте када се урушава аутентично Еванђеље о крсту и васкрсењу Господа Исуса Христа. Стога се у апостоловим речима „свима сам био све“ не очитава опортунизам и безусловна адаптација људским потребама, већ да он то чини „Еванђеља ради“. Оно што је важно приметити је да није порука Еванђеља та која се прилагођава, већ је проповедник/апостол онај који свој начин излагања пору­ке Еванђеља одговорно прилагођава одређеним контекстима. … „Православље“ број 1187 – 01. септембар 2016. г. View full Странице
  6. – Из православне ризнице тумачења Светог Писма – Апостол Павле упоређује хришћански животни стил са припремама и такмичењем спортиста, с тим што се прави паралела са мотивацијом која би код хришћана требало да буде много израженија. Занимљиво је да апостол говори о индивидуалним спортовима: трчању и боксу, у којима појединац носи сав терет борбе. У 1. посланици Коринћанима, после излагања своје мисионарске праксе (9, 1-23), апостол Павле се кратко осврће на питање како у свему томе он види самога себе. Наиме, несебична посвећеност мисији и црквама, преданост проповеди Еванђеља, стални покушаји да „свима буде све“ (9, 22), свакодневно заједничарење у Еванђељу, прожимају његов живот (уп. 2. Кор. 11, 21-3). У вртлогу свих тих активности, апостол се најпре обраћа Коринћанима, упоређујући њихов живот са животним стилом и стремљењима спортиста, да би потом говорио о сопственом подвигу у категоријама спорта: „Не знате ли да они што трче на стадиону, сви трче, али само један добија награду? Тако трчите да (је) добијете. А сваки који се такмичи од свега се уздржава, они пак да добију венац распадљив, а ми нераспадљив. Ја пак тако трчим, не као на непоуздано, тако се песничим, не као онај који удара у ветар, него изнуравам тело своје и потчињавам га, да не проповедајући другима сам не будем одбачен“ (9, 24-27). Апостол, дакле, упоређује хришћански животни стил са припремама и такмичењем спортиста, с тим што се прави паралела са мотивацијом која би код хришћана требало да буде много израженија. Занимљиво је да апостол говори о индивидуалним спортовима: трчању и боксу, у којима појединац носи сав терет борбе. Овде је у ствари реч о потреби и неопходности индивидуалног подвига који појединца припрема за живот у заједници и чува га да, другима угађајући и дру­гима се потчињавајући (што јесте „заједничарење у Еванђељу“, 9, 23; уп. такође Гал. 6, 1-2; Фил. 2, 3), сам не изгуби сопствени идентитет и буде „одбачен“, тј. не изгуби битку. Занимљиво је такође да апостол овако дубоке увиде из хришћанске животне праксе износи управо кроз поређење са спортом. Спорт у антици Коринћани су Павлове мета­форе могли веома добро разумети, пошто су спортске игре тога доба биле познате ширим слојевима становништва. Истамске игре, на пример, одржавале су се сваке две године, највероватније крајем месеца априла, у непосредној близини Коринта. Становници Коринта су били одговорни за организацију игара и често су били судије током такмичења. То су биле древне спортске игре коју се била друге по рангу у античком свету, одмах после Олимпијских, а пре игара у Делфима и Немеји. Почеци Истамских игара сежу до 6. века пре Хри­ста. Оне су најпре биле локалног типа, да би временом стекле панхеленски значај. Одржаване су редовно, осим када то ни­ је било могуће због ратног стања (нпр. између 146. и 44. пре Христа). У време мисионарског деловања апостола Павла највероватније су редовно одржаване (51, 53. и 55. године). Археолошка ископавања су открила материјалне остатке старта и циља на стадиону: дужина стадиона је била 181,15 m. Победник је добијао у руку палмину грану, а на главу венац од осушеног биља. Публика је победника посебно поздрављала узвицима подршке, а у својој постојбини је био јунак о коме се певало. Трчање је, свакако, било најстарија спортска дисциплина. Све до периода позне антике олимпијаде су добијале називе по победницима трка на стадиону. Постојале су трке на кратке дистанце (ста­дион, 192 m.), двоструке кратке дистанце (диавлос, 384 m.) и дуге дистанце (долихос, до 5000 m.). Друга спортска дисциплина која се помиње у нашем тексту је бокс. Антички бокс меч трајао је без предаха. Циљ је био или да се противник обори, или да се онеспособи за даљу борбу, или пак да дође до предаје ме­ча. Занимљиво је да су ударци у тело били забрањени. Једино су ударци у главу били дозвољени и само су се они рачунали. Бокс је био врло атрактивна борилачка дисциплина, много атрактивнија од рвања. Способности бораца долазиле су до пуног изражаја. Постоје антички извештаји о боксерима који су брзим и вештим кретањем, избегавањем удараца и плесом по рингу, до­водили противнике од крајње исцрпљености. Да апостол упра­во ове две вештине – трчање и бокс – доводи у везу са духовним животом хришћана, врло је ин­дикативно. Извесно је да су ови спортови најбоље могли да осликају оно што се догађа ономе ко је поверовао у Христа и свој жи­вот устројио тако да му следује. Спорт и подвиг У ст. 24 се најпре скреће пажња управо на трчање: „сви трче али само један добија награду“. Апостол кроз ову метафору шаље двоструку поруку: једну која подразумева велики напор, велику конкуренцију, велики под­виг да се буде први и један међу многима, и другу да сви треба да чине тај напор и тај подвиг, што донекле излази из оквира метафоре трке у којој један побеђује. Тај искорак из поменуте метафоре се може разумети само ако се узме у обзир Павлово схватање Цркве у којој су сви једно тело, сви једно (нпр. Гал. 3, 28). Стога хришћани сви могу бити тај један који је први. Надаље, у стиху 25 се наводи: да би се постигао циљ да се буде први, потребно је много напора и одрицања. Ако се један спортиста месецима одриче свега, ограничава своје телесне потребе у сваком погледу (оно што се данас назива „карантин“) само да би добио распадљив венац и земаљску славу, колико више један хришћанин треба да буде мотивисан у сопственом подвигу да би добио „венац нераспадљив“. Потом апостол са обраћања Коринћанима („ви“), прелази на сопствени пример: „Ја пак тако трчим, не као на непоуздано, тако се песничим, не као онај који удара у ветар, него изнуравам тело своје и потчињавам га, да не проповедајући другима сам не будем одбачен“. Реторички, апостол овде ангажује мотив опонашања који је већ наводио у 4, 16 („Молим вас, дакле, угледајте се на мене“), и касније поново наводи у 11, 1 („Угледајте се на мене, као ја на Христа“). Он предочава коринтским хришћанима природу свога подвига: он је тркач који не трчи у неизвесно, већ зна куда трчи; он је боксер који не удара у ветар, тј. који промашује. Његова борба је осмишљена и прецизна. Он изнурава своје тело, да не буде преварен и проповедајући другима сам не буде одбачен. Апостол користи један веома агресиван глагол за однос према телу: δουλαγωγω („потчинити“, „поробити“, „припитомити“). Све то да не буде одбачен (άδόκιμος γένωμαι). „Бити одбачен“ овде је можда боље превести као „онај ко није прошао тест“, „губитник“, „бескористан“. Против кога пак Павле трчи? Против кога се боксује? У чему је суштина његове борбе? Хришћански подвиг У низу метафора спорта про­тивник није неко други (други човек или друга сила) кога треба поразити. Оно на шта метафора циља је наглашавање напора да се стигне и победи: Коринћани треба тако да трче да сви стигну први. Апостол се не бори против неког другог, неког споља, већ против самога себе, против сопственог тела које je он. Како разу­мети овај парадокс? Више светла на загонетне речи „него изнура­вам тело своје и потчињавам га (άλλά ύπωπιάζω μου το σωμα και δουλαγωγω), да не проповедајући друг има сам не будем одбачен“ могле би да баце излагања у Посланици Римљанима 7, где апостол описује унутрашње стање човека у подвигу. Он, наиме, пише: „Јер знам да добро не живи у мени, то јест у телу моме; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим, јер добро што хоћу не чиним, него зло што нећу, оно чиним“ (Рим. 7, 18-19); и даље: „Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим“ (Рим. 7, 23). Која су то „дела тела“ против којих се апостол Павле, као и сваки хришћанин, бори као што се један спортиста такмичи? „А позната су дела тела (та έργα ιπς σαρκός) која су: прељуба, блуд, нечистота, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, поделе, зависти, убиства, пијанства, раскалашности…“ (Гал. 5, 19-21). Подвиг хришћанина се дакле састоји у томе да кроз лични подвиг препозна и одбаци наведена „дела тела“, то је вежбање воље да се избори да чини оно што заиста хоће, а не да јој „тело“ намеће да чини оно што неће: „Јер тело жели против духа, а дух против тела, ово се једно другом противи, да чините оно што не бисте хтели“ (Гал. 5, 17). Искуство располућености човека растрзаног између „тела“ и „духа“ свакако је блиско највећем хришћанском мисионару раног хришћанства. Стога је тренутак индивидуалног подвига, унутрашње борбе, телесног подвига, сличног оном кроз који пролазе спортисти да би очували своју физичку форму, нешто чему је апостол прибегавао далеко од поља мисионарског рада, препуног сложених међуљудских односа, захтева, незадовољстава…: „Поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве. Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не сагоревам?“ (2. Кор. 11, 28-29). … „Православље“ број 1193 – 01. децембар 2016. г.
  7. – Из православне ризнице тумачења Светог Писма – Апостол Павле упоређује хришћански животни стил са припремама и такмичењем спортиста, с тим што се прави паралела са мотивацијом која би код хришћана требало да буде много израженија. Занимљиво је да апостол говори о индивидуалним спортовима: трчању и боксу, у којима појединац носи сав терет борбе. У 1. посланици Коринћанима, после излагања своје мисионарске праксе (9, 1-23), апостол Павле се кратко осврће на питање како у свему томе он види самога себе. Наиме, несебична посвећеност мисији и црквама, преданост проповеди Еванђеља, стални покушаји да „свима буде све“ (9, 22), свакодневно заједничарење у Еванђељу, прожимају његов живот (уп. 2. Кор. 11, 21-3). У вртлогу свих тих активности, апостол се најпре обраћа Коринћанима, упоређујући њихов живот са животним стилом и стремљењима спортиста, да би потом говорио о сопственом подвигу у категоријама спорта: „Не знате ли да они што трче на стадиону, сви трче, али само један добија награду? Тако трчите да (је) добијете. А сваки који се такмичи од свега се уздржава, они пак да добију венац распадљив, а ми нераспадљив. Ја пак тако трчим, не као на непоуздано, тако се песничим, не као онај који удара у ветар, него изнуравам тело своје и потчињавам га, да не проповедајући другима сам не будем одбачен“ (9, 24-27). Апостол, дакле, упоређује хришћански животни стил са припремама и такмичењем спортиста, с тим што се прави паралела са мотивацијом која би код хришћана требало да буде много израженија. Занимљиво је да апостол говори о индивидуалним спортовима: трчању и боксу, у којима појединац носи сав терет борбе. Овде је у ствари реч о потреби и неопходности индивидуалног подвига који појединца припрема за живот у заједници и чува га да, другима угађајући и дру­гима се потчињавајући (што јесте „заједничарење у Еванђељу“, 9, 23; уп. такође Гал. 6, 1-2; Фил. 2, 3), сам не изгуби сопствени идентитет и буде „одбачен“, тј. не изгуби битку. Занимљиво је такође да апостол овако дубоке увиде из хришћанске животне праксе износи управо кроз поређење са спортом. Спорт у антици Коринћани су Павлове мета­форе могли веома добро разумети, пошто су спортске игре тога доба биле познате ширим слојевима становништва. Истамске игре, на пример, одржавале су се сваке две године, највероватније крајем месеца априла, у непосредној близини Коринта. Становници Коринта су били одговорни за организацију игара и често су били судије током такмичења. То су биле древне спортске игре коју се била друге по рангу у античком свету, одмах после Олимпијских, а пре игара у Делфима и Немеји. Почеци Истамских игара сежу до 6. века пре Хри­ста. Оне су најпре биле локалног типа, да би временом стекле панхеленски значај. Одржаване су редовно, осим када то ни­ је било могуће због ратног стања (нпр. између 146. и 44. пре Христа). У време мисионарског деловања апостола Павла највероватније су редовно одржаване (51, 53. и 55. године). Археолошка ископавања су открила материјалне остатке старта и циља на стадиону: дужина стадиона је била 181,15 m. Победник је добијао у руку палмину грану, а на главу венац од осушеног биља. Публика је победника посебно поздрављала узвицима подршке, а у својој постојбини је био јунак о коме се певало. Трчање је, свакако, било најстарија спортска дисциплина. Све до периода позне антике олимпијаде су добијале називе по победницима трка на стадиону. Постојале су трке на кратке дистанце (ста­дион, 192 m.), двоструке кратке дистанце (диавлос, 384 m.) и дуге дистанце (долихос, до 5000 m.). Друга спортска дисциплина која се помиње у нашем тексту је бокс. Антички бокс меч трајао је без предаха. Циљ је био или да се противник обори, или да се онеспособи за даљу борбу, или пак да дође до предаје ме­ча. Занимљиво је да су ударци у тело били забрањени. Једино су ударци у главу били дозвољени и само су се они рачунали. Бокс је био врло атрактивна борилачка дисциплина, много атрактивнија од рвања. Способности бораца долазиле су до пуног изражаја. Постоје антички извештаји о боксерима који су брзим и вештим кретањем, избегавањем удараца и плесом по рингу, до­водили противнике од крајње исцрпљености. Да апостол упра­во ове две вештине – трчање и бокс – доводи у везу са духовним животом хришћана, врло је ин­дикативно. Извесно је да су ови спортови најбоље могли да осликају оно што се догађа ономе ко је поверовао у Христа и свој жи­вот устројио тако да му следује. Спорт и подвиг У ст. 24 се најпре скреће пажња управо на трчање: „сви трче али само један добија награду“. Апостол кроз ову метафору шаље двоструку поруку: једну која подразумева велики напор, велику конкуренцију, велики под­виг да се буде први и један међу многима, и другу да сви треба да чине тај напор и тај подвиг, што донекле излази из оквира метафоре трке у којој један побеђује. Тај искорак из поменуте метафоре се може разумети само ако се узме у обзир Павлово схватање Цркве у којој су сви једно тело, сви једно (нпр. Гал. 3, 28). Стога хришћани сви могу бити тај један који је први. Надаље, у стиху 25 се наводи: да би се постигао циљ да се буде први, потребно је много напора и одрицања. Ако се један спортиста месецима одриче свега, ограничава своје телесне потребе у сваком погледу (оно што се данас назива „карантин“) само да би добио распадљив венац и земаљску славу, колико више један хришћанин треба да буде мотивисан у сопственом подвигу да би добио „венац нераспадљив“. Потом апостол са обраћања Коринћанима („ви“), прелази на сопствени пример: „Ја пак тако трчим, не као на непоуздано, тако се песничим, не као онај који удара у ветар, него изнуравам тело своје и потчињавам га, да не проповедајући другима сам не будем одбачен“. Реторички, апостол овде ангажује мотив опонашања који је већ наводио у 4, 16 („Молим вас, дакле, угледајте се на мене“), и касније поново наводи у 11, 1 („Угледајте се на мене, као ја на Христа“). Он предочава коринтским хришћанима природу свога подвига: он је тркач који не трчи у неизвесно, већ зна куда трчи; он је боксер који не удара у ветар, тј. који промашује. Његова борба је осмишљена и прецизна. Он изнурава своје тело, да не буде преварен и проповедајући другима сам не буде одбачен. Апостол користи један веома агресиван глагол за однос према телу: δουλαγωγω („потчинити“, „поробити“, „припитомити“). Све то да не буде одбачен (άδόκιμος γένωμαι). „Бити одбачен“ овде је можда боље превести као „онај ко није прошао тест“, „губитник“, „бескористан“. Против кога пак Павле трчи? Против кога се боксује? У чему је суштина његове борбе? Хришћански подвиг У низу метафора спорта про­тивник није неко други (други човек или друга сила) кога треба поразити. Оно на шта метафора циља је наглашавање напора да се стигне и победи: Коринћани треба тако да трче да сви стигну први. Апостол се не бори против неког другог, неког споља, већ против самога себе, против сопственог тела које je он. Како разу­мети овај парадокс? Више светла на загонетне речи „него изнура­вам тело своје и потчињавам га (άλλά ύπωπιάζω μου το σωμα και δουλαγωγω), да не проповедајући друг има сам не будем одбачен“ могле би да баце излагања у Посланици Римљанима 7, где апостол описује унутрашње стање човека у подвигу. Он, наиме, пише: „Јер знам да добро не живи у мени, то јест у телу моме; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим, јер добро што хоћу не чиним, него зло што нећу, оно чиним“ (Рим. 7, 18-19); и даље: „Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим“ (Рим. 7, 23). Која су то „дела тела“ против којих се апостол Павле, као и сваки хришћанин, бори као што се један спортиста такмичи? „А позната су дела тела (та έργα ιπς σαρκός) која су: прељуба, блуд, нечистота, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, поделе, зависти, убиства, пијанства, раскалашности…“ (Гал. 5, 19-21). Подвиг хришћанина се дакле састоји у томе да кроз лични подвиг препозна и одбаци наведена „дела тела“, то је вежбање воље да се избори да чини оно што заиста хоће, а не да јој „тело“ намеће да чини оно што неће: „Јер тело жели против духа, а дух против тела, ово се једно другом противи, да чините оно што не бисте хтели“ (Гал. 5, 17). Искуство располућености човека растрзаног између „тела“ и „духа“ свакако је блиско највећем хришћанском мисионару раног хришћанства. Стога је тренутак индивидуалног подвига, унутрашње борбе, телесног подвига, сличног оном кроз који пролазе спортисти да би очували своју физичку форму, нешто чему је апостол прибегавао далеко од поља мисионарског рада, препуног сложених међуљудских односа, захтева, незадовољстава…: „Поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве. Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не сагоревам?“ (2. Кор. 11, 28-29). … „Православље“ број 1193 – 01. децембар 2016. г. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...