Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'копић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Поуке.орг инфо

    Марио Копић: Побожност сутрашњице

    Јер да бисмо уопће могли приступити кршћанској присутности, дјелатној презентности кршћана у друштву, морамо прије свега и изнад свега поставити супстанцијално питање, питање оног кршћанског самога кршћанства. Што је дакле оно кршћанско неког кршћанина, што је његова „суштина“, што је оно што му једино може зајамчити његову кршћанскост и тиме дјелатну презентност у друштву будућности? На то усијано питање данашњице један од најдубљих одговора из самог обзорја кршћанске мисли дао је Карл Ранер, зацијело највећи католички теолог 20. стољећа. Карл Рахер је у том смислу у свом спису из касних година Побожност прије и данас (Frömmigkeit früher und heute) оставио одважан и надасве обавезујући одговор: „Побожни човјек сутрашњице бит ће мистичар… или га више неће бити.“ Та радикална спрегнутост суштине кршћанства сутрашњице с мистиком може нам се на први поглед чинити апартном и посвема нереалном. Јер мистика у уобичајеној актуалној представи свој простор има у изолираним ћелијама контемплативних монаха или пак у нутрини, односно унутарњем дрхтају (ријетких) дионика аутентичне божје милости. Но, Карл Ранер не збори о тој и таквој мистици, не говори о посебним или елитарним доживљајима, он збори о „маленој мистици“, о мистици „обичних“ вјерника, мистици свакодневице. Према његову увјерењу, мистику наиме не чине „чудни парапсихолошки феномени“ (nicht seltsame parapsychologische Phänomene), него „искуство Бога“ (Erfahrung Gottes), „право искуство које придолази из средишта егзистенције“ (eine echte, aus der Mitte der Existenz kommende). Зато мистично искуство морамо конципирати „у оквирима ’нормалне’ милости и вјере (innerhalb des Rahmens der ’normalen’ Gnade und das Glaubens)… Свака друга теорија била би заправо гноза или теозофија (Gnose und Theosophie), прецјењивала (überschätzen) би мистику или би начелно подцјењивала (grundsätzliche unterschätzen) уобичајени кршћански живот милости (Gnadenleben) у његовој аутентичној дубини и радикалности“. Према Карлу Ранеру, „мистик се не налази на ступњу вишем од вјерника (die Mystiker sind nicht eine Stufe höher als die Glaubenden), него је мистика у својем аутентичном, теолошком језгру (eigentlichen, theologischen Kern) унутрашњи, суштински момент вјере (inneres, wesentliches Moment des Glaubens)“. Та се мистика збива ондје гдје, како пише у спису О могућности вјере данас (Über die Möglichkeit des Glaubens heute), „човјек себе искушава као неизбјежно заснован у бездану/понору Тајне, а ту тајну искушава у дубини своје савјести и у конкретности своје повијести (der Mensch sich unentrinnbar als begründet im Abgrund des Geheimnisses erfährt und dieses Geheimnis in der Tiefe seines Gewissen und in der Konkretheit seiner Geschichte)… као испуњајућу Близину (als erfüllende Nähe)“. Кршћанин ће у будућности, у сутрашњици, постојати само као мистик, који је, при својем искуству апсолутне пуноће у Кристу, уједно отворен за тајанствену упућеност сваког човјека на оно Апсолутно, будући да, како Ранер пише у спису Учитељица Цркве: Тереза из Авиле (Lehrerin der Kirche: Theresia von Avila), „у сваком човјеку постоји некакав темељни доживљај упућености на Бога (Grunderlebnis einer Verwiesenheit auf Gott). Тај је доживљај за човјека конститутиван. Може он бити потиснут, али не може бити уништен. Он је ’мистичан’, односно свој врхунац има у ономе што су стари именовали уливено мотрење (was die Alten eingegossene Beschauung nannten)“. Мистика кршћана сутрашњега дана – мистика која заснива и носи оно кршћанско – зато неће бити бављење никаквим изванредним доживљајима, никаквим указањима и приказањима, него ће бити „екстаза љубави у саму бесконачну Тајну“. Но за ту и такву екстазу, о којој према мишљењу великог теолога, овиси бити или не бити самога кршћанства будућности, потребна је дакако испражњеност, очишћеност, ослобођеност од идеолошких представа, схема, потребна је испражњеност од властите „пуноће“. У спису Презентност/Садашњост кршћанства (Gegenwart des Christentum) Ранер тако закључује: „Тко одиста себе прихвати, тај прихвати тајну као бесконачну празнину (das Geheimnis als die unendliche Leere), која је човјек, прихвати себе у непредвидљивости своје непрорачунљиве одређености (in der Unabsehbarkeit seiner unberechenbaren Bestimmung), и зато шутке и непрорачунато прихваћа Онога који је ту бесконачност празнине као тајне, која је човјек, одлучио испунити бесконачношћу своје пуноће, испунити тајном названом Бог“. Свеколике продорности и провокативности ове и овакве Ранерове мисли постајемо напосе свјесни кад замислимо, кад предочимо неку другу могућност, са стајалишта самога кршћанства страховиту, језиву, сабласну могућност. А она није емпиријско ишчезнуће кршћана, њихова социјална невидљивост или њихова посвемашња друштвена неутјецајност, него управо њихова „пуноћа“, њихова немистичност, њихово наклапање, њихова прорачунљивост и прорачунатост, њихово политизирање (што ће рећи разликовање пријатеља и непријатеља) и морализирање, надасве њихова баналност. И зато ће Црква која не буде успјела интериоризирати мистику бити Црква које више нема. Тек фолклорна знаменитост. И додајмо још да, mutatis mutandis, исто вриједи и за филозофију сутрашњице, за дјелатну презентност филозофа као филозофа у друштву будућности. Извориште филозофије јест зачуђеност (thaumazein) над чудом свих чуда, над чудом да свеколико и свако бивствујуће јест, зачуђеност коју је Лајбниц изразио фамозним питањем: Зашто је бивствујуће, а не радије ништина? То чувство је изворишни извор сваке филозофије као филозофије. У свакој правој филозофији има зато и мистичне компоненте. Чак се и Ниче, на примјер, позива на „мистичну интуицију“ (KSA, 1, 813), тврди чак да је „intuitio mystica једина права сврха свег филозофирања (eigentlicher Zweck alles Philosophirens die intuitio mystica)“ (KSA, 11, 232). И та мистична компонента истинске филозофије, та њезина изворна љубавна узнесеност, живи и живјет ће, догађат ће се, све док човјек буде ту, буде као опстанак, све док буде пастир бивствовања и посланик пригоде. http://teologija.net/poboznost-sutrasnjice/
  2. ризница богословља

    Марио Копић: Не пусти нам пасти у искушење…

    Недавно је свијет обишла вијест да папа Фрањо отворено подупире промјену текста завршног дијела Молитве Господње или Оченаша, те најстарије и најзначајније кршћанске молитве, молитве коју је први измолио Исус у својој Проповиједи на гори, препоручио је потом апостолима, наложивши им уједно да ту молитву шире међу народима. Завршни дио Молитве Господње гласи овако: И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Односно, у једној другој варијанти, и не уведи нас у напаст, него избави нас од Злога. Ријеч „уведи“ требало би замијенити примјеренијом ријечју. Папа Фрањо то утемељује констатацијом да садашњи текст почива на погрешном преводу. Превод и не уведи нас у искушење једноставно није добар. И каже папа Фрањо: „Французи су га већ преиначили у ’и не пусти нам пасти у искушење’ [et ne nous laisse pas entrer en tentation]. У искушење [tentazione] наиме могу пасти сам, Бог ме неће гурнути у искушење да би потом гледао како сам пао. Отац наш то не би учинио: отац ми помаже да се смјеста подигнем [aiuta ad alzarsi subito]. У искушење те може увести само Сотона“. Можда би било боље умјесто и не пусти нам пасти у искушење рећи и не препусти нас искушењу, јер то да се находимо у искушењу није овисно о нама: замку нам, према Светом писму, може поставити – као што ју је у Јудејској пустињи поставио Исусу – управо Сотона, а о нама је потом овисно хоћемо ли се у ту замку (напаст или искушење) дати уловити или не. Искушење је наиме већ од еванђеља проглашено главним инструментом Сотоне, Сатана, ђавла, злодуха… У односу на то, након два миленија, при изоштреном рефлектирању зла, предзадњи је редак Молитве Господње постао упитан. Досад је вриједило да је и Бог (наш Отац) тај који може увести у искушење, јер: Оче наш… и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Но, започели су се питати вјерници, није ли тај и такав Бог заправо некакав провокатор? Јер да нам добри Бог постави замку, да нас он уведе у искушење, то је немогуће, то је незамисливо. То је једино и само ђаволова активност. Ђаволова је активност и погрешан превод изворног текста. Ако је наиме мисао да би Бог некога могао увести у искушење немогућа мисао, према Исусу чак нешто посве незамисливо, тада иза такве енормне грешке, грешке која претпоставља да нам Господ поставља замке, може стајати само работа лошег, ако већ не и злобног преводиоца. Но како је Сотони тако дуго, стољећима и стољећима, успијевало прикривати самога себе и на властито, ђаволско мјесто постављати Бога, тако рећи засјести на божје пријестоље? Сотона је вјеројатно „искористио“ библијску причу о Јову. У њој се уз Јова (Hiob) сусрећемо и с Богом и са Сотоном. У арабљанској покрајини Ус живио је богобојни и праведни човјек Јов. Срећа га је у свему пратила. Поред седам синова и три кћери, имао је и седам тисућа оваца, три тисуће камила, пет стотина јармова волова, пет стотина магарица и безброј служинчади. Човјек тај био је најугледнији међу свим синовима Истока. И док су му се једнога дана дјеца на гозби веселила, а он на свом пољу приносио жртве паљенице, на небу се скупише Божји синови [хебрејски: bene elohim], анђели [грчки angelos је превод за хебрејски malaak, гласник], и стану пред Господа, односно Бога. Међу њима бијаше и Сотона. Један од – унаточ свему – Божјих синова, члан небеског двора, покорни слуга божји. Кад га Господ приупита одакле је дошао, Сотона [хебрејски: satan] му одговори: с лутања [хебрејски: shut] и шетања по земљи. И Бог започне Сотони хвалити Јова, једног од својих најоданијих поданика на земљи, хвалити његову поштеност и праведност, његову богобојажљивост и клоњење од зла: „Јеси ли мислио у својем срцу на слугу мојега Јова? Нема таква човјека на земљи, беспријекорна и искрена, који се боји Бога и чува од злога“. Сотона, који је с Богом на „ти“, на то провокативно одврати: „Зар се тако узалуд Јов боји Бога? Ниси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дјело руку његових благословио си, и стока се његова умножила на земљи. Али само пружи руку своју и дотакни се свега што има, проклињат ће те у лице“. Бог насједне на ту провокацију Сотоне, пристаје Јова ставити на пробу, одобривши Сотони да му нанесе страховити губитак, али прецизно одредивши до које мјере: „Ево, све што има нека је у твојој руци; само на њега не дижи руке своје“. И отиђе Сотона од Господина. Укратко, Сотона Јову може узети све, само руку своју на њ не може ставити. Класична библијска егзегеза наглашава сљедеће: Писац Књиге о Јову зорно приказује Бога који пребива на небеском двору. И као што земаљски краљ шаље своје надзорнике да га обавјештавају о збивањима у његовој земљи, тако и Бог шаље своје посланике да га обавјештавају о збивању на земљи. Одређеног дана се пред Богом тако приказао и Сотона (што значи тужилац). Егзегеза даље истиче да је сам Бог изазвао Сотону, који је потом оптужио Јова. Изазвао је Бог Сотону похвалом која заправо одражава и Јовову похвалу самоме себи. Сотона не приговара Богу да је Јов одиста такав какав јест, него тврди да је такав јер му се то напросто исплати. Замјерку је зато могуће отклонити само искушењем. И Сотона је Богу подложан и дјелује у оквиру што га је Бог поставио. Својом је изјавом наиме Бог допустио Сотони да Јова стави на пробу и тиме доведе у искушење: одупријети се Богу, одбацити га и можда чак проклети. Сотона се сада на Јова острвљује свим средствима. Досећи ће да ће му сусједно номадско племе, Сабејци, отети волове и магарице, а пастире побити. На то ће Сотона притисак појачати: „Огањ Божји удари с неба и спали овце и слуге и прождрије их“. Калдејци ће му пак уграбити камиле. И најгоре: „На то се вјетар велики диже из пустиње и удари на сва четири угла куће, обори је на дјецу и она погибоше“. Бог под сводом стављања на пробу доброг и праведног Јова, провјере његове вјерности, допушта дакле и усмрћење дјеце, Јовових седам синова и трију кћери. Но унаточ том и таквом страховитом искушењу, Јов се не одвраћа од Бога. Додуше, од жалости ће „раздријети плашт свој“ и „острићи себи косу“, но устрајат ће у Божјем страху, послушности и покорности. Устрајат ће према сљедећој логици: „Наг сам изашао из утробе матере своје, наг ћу се вратити онамо. Господ даде, Господ узе. Нека је благословљено име Господње!“ На овом мјесту ваља бити посебно пажљив: Бог је узео, није узео Сотона. Након свега тога Бог и Сотона састану се још једанпут. Бог опет почне хвалити Јова. Побожни човјек није га разочарао, чврсто се држао свог интегритета, и пребацује Сотони што га је наговорио да га ни кривог ни дужног мучи и чини му нажао. Али Сотона се не предаје и злобно каже: „…пружи руку своју и дотакни се и костију његових и меса његова, проклињат ће те у лице.“ И Бог напосљетку допусти Сотони да повећа притисак, да се окоми на њега особно, само га не смије убити: „Ево ти га у руке: али му живот сачувај“. Сотона прибјегне сада различитим облицима мучења. Удари Јова злим приштом (гнојним чиревима) од табана до тјемена. Сједио је, јадник, у пепелу и стругао гнојне красте крхотином цријепа. Несрећом разгњевљена Јовова жена започне га засипати погрдама: „Хоћеш ли се још држати беспријекорности своје? Прокуни Бога, па умри“. Но Јов је устрајан: „Брбљаш као безбожна [бедаста] жена; добро смо примали од Бога, а злога зар нећемо примати?“ Зна већ Бог што чини. Премда нас ставља на пробу, премда нас уводи у искушење, Бог је наш Отац. Зато га само можемо молити: „Оче наш… не уведи нас у искушење. Не препусти нас Сотони и његовој злоби“. Бог на крају услиши Јовову молитву. „И Господин преокрене Јовову судбину, јер се помолио за пријатеље своје; и двоструко Господин поврати Јову све што бјеше имао“. Одсад ће Јов имати четрнаест тисућа оваца и шест тисућа камила и тисућу јармова волова и тисућу магарица. И изнова је добио седам синова и три кћери. И првој надјене име Јемина, другој Касија, трећој Керен-Хапук, имена којих одговарају укусу Истока, дакле голубица, мирисно уље и рог помасти за очи. Како су пак гласила имена убијених кћери у оквиру дијалога између Бога и Сотоне не знамо. Бог Јову дјецу није удвостручио, само је удвостручио број његових година. И тако Јов поживје „сто и четрдесет година и видје синове и унуке до четвртога кољена“. А сам пак умрије „стар и сит живота“. То је дакако прича са стајалишта Бога, Сотоне и Јова. У причи није ништа речено о жртвованој дјеци. Зашто их Бог као Бог Милосрђа није ускрисио од мртвих? Зашто их је само замијенио с новорођенчади? Јесу ли у Јовово вријеме дјеца као дјеца била достојна пуне пажње? На исти начин као што је није била вриједна Јовова жена, односно била је вриједна само кроз омаловажавање? Папа Фрањо готово сваким даном посвједочује интенцију да католичанство етички обнови, односно препороди у свјетлу еванђеља и у духу нових знамења времена. У том свјетлу ваља гледати и његову намјеру да „препороди“ и Оченаш, односно његову садашњу верзију, црквено важећу верзију. Бог као Бог Милосрђа унаточ записаном није могао склопити савез са Сотоном и искушавати Јова помором његове дјеце. Ако би то учинио, било би то у еклатантној опречности с Богом у правом смислу ријечи. Има ли излаза из те слијепе улице? Ријечи што их је писац Књиге о Јову приписао Богу нису Божје ријечи, него његове ријечи, пресликане на Бога. Књига о Јову је резултат тадашњих повијесних околности и стања њихових писаца. То означује и други теолошки обрат папе Фрања: нису подложни гријешењу само папе, него и писци библијских текстова. Њихови списи нису записи непосредног диктата Бога. Ријечи писаца као људи нису Божје ријечи, нису вјечне ријечи Вјечности, него ријечи бића која су изручена пролазности времена и властитој смртности. Они слиједе људско разумијевање ствари, догађаја и напосљетку истине. Било како било, извјесно је тек да се на тој точки јавила голема потешкоћа, потешкоћа која је масивнија од Божјег стављања на пробу и увођења у искушење из Књиге о Јову. На темељу слике Бога каква се надаје из Књиге о Јову зацијело не би било добро испустити молитву „не уведи нас у искушење“. Наиме, нитко не би желио поновно доживјети оно што је доживио добри и праведни Јов, нитко не би волио доживјети судбину његове прве дјеце. По свему судећи остају двије могућности: преиначити текст Оченаша и због те преинаке, која инаугурира нову слику Бога, „прецртати“ слику Бога из Књиге о Јову, или пак задржати слику Бога из Књиге о Јову, што нас потом сили да будемо дистанцирани према свакој намјери преиначивања Молитве Господње или Оченаша. Јер притом вјерници рискирају, дође ли до новог дила између Бога и Сотоне, да више неће моћи прибјећи својему Богу, молити га да не посегне за сотонским стављањем на пробу и сотонским искушењем, сотонским вођењем у напаст. Извор: Теологија.нет
  3. ризница богословља

    Марио Копић: Црква и слобода савјести

    Исходиште кршћанског етоса је љубав. Она је и у сржи кршћанства, но наплављена је слојевима воље за овладавањем и доминацијом. Та је воља као таква додуше сама себи прикривена, будући да је пренесена на Господара: на Божју вољу. Штовише, та се воља за овладавањем свим другим и друкчијим сама себи представља као жеља за служењем, служењем Господару и свему ономе што је по Божјој Вољи и по Божјем Закону. Зато се кршћанска љубав сама од себе из љубави према Божјем преокреће у мржњу спрам свега онога што је, с њезина гледишта, против ње и њезине вјере. Дакако, „господ(ар)“ није једини означитељ кршћанског Бога, но пресудан је за кршћанске заједнице. Премда Пан-Креатор у кршћанској заједници нема средишње мјесто, управо јој он омогућује да се постави као религиозни Посредник и етички Надзорник. То њезино самопостављање изражава се не само у захтјеву за писањем Цркве великим словом, него и прије свега и изнад свега у њезиним настојањима да и у подручју духа придобије апсолутну, безгрешну власт. То значи да Црква човјеку не допушта бити човјек, да као религиозна Посредница и етичка Надзорница човјеку, тиме што му као својем уду одређује како треба бити, одузима слободу савјести. Овдје можемо ствар интракршћански заоштрити и рећи: ако не би било слободе савјести, ако Бог првом човјеку не би подарио ту слободу, не би било библијске повијести, не би било Криста, не би било кршћанства. То што је управо Бог допустио, наиме слободну Адамову одлуку и тиме изворни гријех човјеков, Црква фаризејски покушава унапријед већ одузети. Одузети му слободу савјести као темељ његова духовног достојанства! То што посвуда и свагда, ако јој је дакако допуштено, промиче и реализира своје религиозне и етичке вриједности преко политичке моћи (односно на њу везаних политичких странака) и правних санкција, свједочи надасве о невјеровању у себе, свједочи како о слабоћи саме вјере (маловјерности) тако и о сумњи или неповјерењу вјерника у њезине догме. Посриједи је поступак претварања етичког начела у правни закон и тиме (библијски речено) постављање закона пред љубав, права над етику. Уједно таквим поступком, препуштајући се вољи за моћ, Црква не дјелује против нихилизма, него дјелује управо као његова експозитура. Улога је кршћанства дакле изразито двозначна. Посриједи је амбивалентност која је карактеристична за конфесије као институционализиране религије, утемељене на истинама као догмама и законима/поставкама као озакоњеним напуцима, на догматизирању и санкционирању љубави у Заповијед која прецизно одмјерава до које границе можеш љубити човјека у његовој „слабости“, односно докле сеже човјекова слобода. На почетку модерног доба то је вриједило прије свега и изнад свега за слободу у погледу човјекове спознајне радозналости, а данас се с тиме сусрећемо код готово свих кључних питања „практичног“ одлучивања, односно самоодлучивања људи: од слободног одлучивања о рађању своје дјеце, преко истосполних веза-бракова, до одлучивања о властитој смрти. На свим тим подручјима Црква узима одлучивање у своје руке, одузима дакле човјеку као свом уду право на самоодлучивање или самоопредјељивање, а тиме и право на самоодређење, темељ људског достојанства. За њу је слобода само „права“ (читај: по њој прописана) слобода, а чиста савјест само клерикално прочишћена савјест. Лишена тако вјере у живу вјеру, Црква зато у помоћ зазива државу, штовише, прибјегава сили која је по дефиницији у рукама државе (судства, полиције), с гледишта етике, прибјегава дакле – насиљу. При томе не полази, рецимо, од неповредивости (светости) живота, јер још увијек толерира смртну казну или чак благосиља оружје и велича ратне злочинце, него из свог престижног тумачења изабраних божјих заповиједи, односно забрана. И тиме се, дакле узимањем права у своје руке, потврђује као експозитура и довршитељица модерног еуропског нихилизма. Непосредно извориште еуропског нихилизма јест изједначење човјека и субјекта. Као субјект човјек би требао бити посвемашњи господар не само својег тијела и своје воље, него и природе и друштва. Напосљетку живота и смрти. Укратко: као Субјект требао би заузети мјесто Бога. Нововјековни антропоцентрични субјект, не осврћући се на смртност као коначност властитог бивствовања, тако није ништа друго до узвратна пројекција Божје Свемоћи. Из тога произлази да су изопачене како прва тако и друга слика: како теоцентризам тако и антропоцентризам. Постмодерна епоха у правом значењу те ријечи је пост-теистичка и пост-атеистичка епоха. Происходи, за разлику од ултрамодернизма (који се игра животом и смрћу, којима би на крају требала припасти само виртуална стварност) и кршћанства (које човјеку обећава вјечни живот, бесконачно трајно посмртно постојање), из коначности људског бивствовања. Човјеков живот није неповредив јер га је створио троструко сакрални Господар живота, него због човјекове коначности и смртне рањивости. Зато нема Имена у име којег бисмо могли жртвовати људски живот. Како је радо понављао Курт Хиллер, могући су ратови у име овог или оног Бога, али није могућ рат у име неповредивости живота: „Ако не убијем, никада нећу засновати царство праведности…Тако мисли духовни терорист… Али ми вјерујемо да живот сам по себи стоји изнад среће и праведности неког живота“. Пустити бити најприје значи не допустити убити. Не убијај! То је једина заповијед која нема изнимку. Јер изнимку не може имати. Јер је сваки живот јединствен, уникатан, непоновљив. Само се један човјек родио, само један умро. Тврдити супротно, чиста је статистика, рекао би Боргхес. Но живот није само људски живот. Живот је живот свих живих бића. А право на живот није само право садашњих, него и право будућих родова човјека и животиња. Због коначности бивствовања, које није само одређење човјекова бивствовања, него бивствовања као таквог, неизбјежно је човјеково само-ограничавање. С обзиром на освајачку ескалацију субјективитета субјекта, то значи: потребно је разликовање између човјека као човјека и човјека као субјекта те ограничавање субјекта неповредивошћу живота и човјековим достојанством. Достојанство човјека, које извире из њега самог, јест у томе да не попусти пред свим својим жељама, да се, у бризи за себе и за друге, сам ограничава. Дакако, из човјекове аутономности или самозаконодавства може извирати и злокобна слобода безобзирности, али то није аутоматска посљедица аутономности. Бит аутономности је у слободи за слободу. Темељ човјекова достојанства је духовна слобода и зато човјека негира сваки пропис који му унапријед диктира што и како треба бити, неовисно о томе да ли се на мјесту Прописивача (само)поставила Партија/Странка, Црква, Народ или Држава. Своје достојанство може препознати и очувати само слободан човјек. Из своје савјести и по својој савјести! Но савјест није већ и свијест. Премда никаква свјесност или правовјерност не може и не смије надомјестити савјест, глас савјести одјекује у празном ако човјек нема свијести, ако нема самосвијести као свијести о самоме себи и самосвијести као поноса над тим да располаже самосвијешћу. Ако, другим ријечима, не допусти себи да буде то што у својем бивствовању свагда већ јесте. Према Хераклиту, спор је Отац свих ствари (polemos panton men pater esti). Међутим, то не значи да је рат Мајка свих ствари. Мајка свих ствари јест – љубав. У посвети писцу Лудвигу фон Фикеру, пријатељу Георга Тракла, Хајдегер је своједобно записао: „Подупири љубав! Најдубље тумачење тога што је љубав јест оно Аугустиново, у ријечима које гласе: amo volo ut sis: љубим, односно желим (ich will) da je ljubljeni to što jeste. Љубав је пустити бити (Sein-lassen) у неком дубљем смислу, сходно којем дозове/изазове бит.“ А без љубави ни Бог нема никакве будућности. Извор: Теологија.нет
  4. ризница богословља

    Марио Копић: Разапетост љубави

    Повезаност између живих и мртвих је снага сјећања што настаје из боли опроштања. Као што земља и небо припадају једно другоме, тако нас и сјећање повезује с мртвима. Сјећање на мртве не би било тако живо ако у њему не бисмо осјетили властиту смртност, ако у снази сјећања, у жудњи за (већ) мртвим не би била присутна и мисао на властиту смрт. Ако љубав према живима и животу не би свагда већ била зарезана и жељом за смрћу. Жеља за смрћу има два извора: смртни страх и жудњу за спајањем с другим, вољеним бићем. Тај двоструки жалац жеље за смрћу, због којег је сполна жеља свагда већ и смртна жеља, трајна је клица љубави као еротске религиозности и/или религиозне еротичности. Зато апсурдна није религија, није вјера као re-ligio, него је апсурдно оно наговјештавање краја религије које полази од претпоставке о уклањању страха пред „природним“ појавама и осјећајем „немоћи“. Као да постоји нешто страшније од смртног страха и од немоћи што је човјек осјећа са својом смртношћу. Недомишљеност и недосљедност тих наговјеститеља краја религије јесте у томе да истодобно нису наговијестили и крај еротике. Уколико су нешто више од побуне потлачених, комунистичка револуција (communitasкао богата земаљска замјена за убогу небеску religiositas) и сексуална револуција (sexus као богата чулна замјена за надчулни ерос) не могу једна без друге. У својем „вишку“ представљају двије стране истог мета-физичког стремљења: створити царство небеско на земљи. Створити савршену заједницу (комуну), укинути све супротности и ступити на мјесто Бога (Бесмртника). Побиједити не само страх, него и саму смрт. Поставити комуну (комунизам) као вјечну копулу и живот као перманентни koitus. Заборавити на смрт. Тај процес, тај јуриш у заборав смрти, у заборав људског бивствовања као коначног и времену изрученог бивствовања, започео је с Платоном. Платонистичка Идеја, која је с ону страну бивствовања, Пол без против-пола, чисто је свјетло, себе сама освјетљујуће свјетло. У томе је темељна и непрекорачива луциферичност метафизике. Јер ако укинемо Идеју као филозофски синоним за Луцифера, укидамо и метафизику. А с њом и пјесничку ријеч као поетску метафору. Јер мета-форе су могуће само у сјени Луцифера, то јест као чулно свијетљење Идеје. Уколико је поезија мета-форична, а не сим-болична, тада заједно с филозофијом као мета-физиком приноси (чисто) Свјетло и преноси смрт, претвара смрт у нешто друго од смрти. Како филозофија тако и поезија у том случају губе своју љубо-питљивост и преко глорификације живота настоје се претворити у чисту вољу за животом, у вољу за животом (вјечног) живота без смрти. Метафизички Бог, који се међу људима удомаћио као Бог кршћанске теологије, Бог као чисто Свјетло, као чиста Нескривеност (Истина), дакле као потпуна негација скривености (смрт смрти) није ништа друго него свој властити Луцифер. Бог као сакрална, чиста глорија, нешто је што жели бити с ону страну скривеног у нескривеном, с ону страну тајне и свега смртног. Вјера у Бога као чисто Свјетло не може зато бити друго него слијепа вјера, вјера слијепа за љепоту свијета као свијета. Свијет је у свјетлу Бога већ унапријед затамњен: раз-очараност над тим да ствари (свијета) нису Ствар сама, то јест Бог, иде испред вјерника, иде испред човјекова чуђења над тим да ствари јесу, иде испред човјекове очараности бивствовањем (при-сутношћу) ствари као ствари. Заиста прави вјерник жели стога на онај „свијет“, жели у оностранство, жели Богу. С вјером као Вјером у Бога човјек губи вјеру у свету тајну свијета; весеље над уживањем у светој игри свијета постаје потиштеност и тјескоба због рђаве савјести. Бог као Сфера, као умишљена цјеловита Цјелина, чији Атмос (Етер) зацјељује све ране свијета, и смртну рану човјекову, човјеку не пружа вјеру, него га сили у невјеру у свијет, у свијет као сим-бол с дијаболичним резом у себи. Слијеп преко Вјере у Бога за тај рез, склоњен у наду у бесмртност, смрт као шкрињу ништине затвара у шкрињу завјета с Богом. И тиме своје пјесничко обитавање на земљи. Заборавља, како би рекао Кафка, да „Мојсије није стигао у Канаан зато што је његов живот био прекратак, него зато што је то био људски живот“. Љубав као љубав, као људска љубав, не као Љубав, могућа је само као прихваћање другога и предавање другоме. Само уз пристајање на другога у његовој другости, у пристајању на разлику, на дијаболичност заједничког обитавања, са-бивствовања. Сполност је исходиште и стјециште еротске религиозности и/или религиозне еротичности, хоризонт унутар којег ми се особа коју љубим показује не само као ствар, него и као лијепа ствар, као лијепа особа. Љубав повезује, љубав је religio, односно љубав је еротска уколико је сексуална. Најтајанственија, најскривенија, најсветија је зато сексуалност: отвореност у распор људског бића као са-бивствовања, у бездан човјека као смртног бића. Екстаза сполне љубави није привидна, зато вјера у екстатичност (сполне) љубави није обмана. Обмана је Вјера у Љубав. К вјери у екстатичност љубави спада зато и невјера у обећање Љубави, у Жену/Мушкарца или Бога. Знамење љубави као љубави је њежност: Бог и/или Жена/Мушкарац не познају њежност, у најбољем случају познају милосрђе. Њежност происходи из осјећаја рањивости другог бића, из осјећања властите рањивости и првобитне рањености, то јест из смртне одвојености од другога, од мајке која је дала живот. Знамо да смо сваки дан све ближи смрти, но само чудо да јесмо није зато ништа мање. Дапаче, све је веће. Без ужаса ништине нема радости бивствовања. Отуда потресност љепоте. И разапетост љубави што спаја: невјера не долази негдје одоздо, невјера је у сржи вјере. Погледај дом свој анђеле и постат ћеш Орфеј. Извор: Теологија.нет
×