Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'коме'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 28 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу четврту по Васкрсу – Раслабљеног, 10. маја 2020. Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У литургијској проповједи Преосвећени Епископ је бесједио о јеванђељској причи о чуду исцјељења раслабљеног у Бањи Витезди. Звучни запис беседе “Господ је дао здравље овом човјеку, не преко неког вештаства, него га је исцијелио својом ријечју Божанском, силном. Било је важно и то што му се обратио као човјеку, јер га је тиме уздигао у његово право, истинско, људско достојанство, али Божја сила је подјествовала преко Његове ријечи те се он исцијелио и душевно и тјелесно“. “Ово није само један примјер, Господ је исцијелио многе, али, што је за нас посебно важно, Господ је ту силу дао својим ученицима, апостолима и многим својим ученицима после апостола. И ми имамо такве примјере овдје, у нашем мјесту – Свети Василије Острошки је један од Господњих ученика коме је Господ дао ту силу да исцјељује душевне и тјелесне болести“, казао је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. То је нарочито важно поменути истакао је Његово Преосвештенство, у овим временима када се предузимају толике мјере против заразе која дјелује у свијету, али, у исто вријеме, по његовом мишљењу, има, такође и много манипулација. Извор: Радио Светигора
  2. -Ктиторска слава у свештеној обитељи манастира у Лелићу- Недеља Светих жена мироносица и празник Преноса моштију Светог Владике Николаја литуријском свечаношћу обележени су у манастиру Лелић, задужбини Лелићког Златоуста и његовог оца Драгомира Велимировића. Светом Литургијом началствовао је старешина манастира, игуман Георгије, уз саслуживање свештенства из Ваљева и архимандрита Филимона, игумана манастира Каона. По Светој Литургији одслужен је помен блаженоуснулом Епископу ваљевском Г. Милутину и преломљен славски колач. Овогодишњи домаћини славе били су обитељ манастира Каона, браћа и сестре парохије у Цириху и Савез српских студената из овог швајцарског града. Будући да је ктиторска слава ове године услед ванредног стања знатно скромније прослављена, они ће имати част домаћина и за наредну годину. Свете жене мироносице, које су пратиле Господа Христа, предано Му служиле и биле крај Њега у тренуцима распећа на Голготи, Црква у данашњем дану посебно прославља. Оне нас позивају да и ми нашу душу,ум и срце пренесемо на Голготу – на Велики петак, да будемо крај крста Христовог. Ако то будемо чинили, непомјаник који нас лажима обмањује одступиће од нас. Учешћем у Светој Литургији и Светој тајни причешћа, бићемо заједно са мироносицама, а Христос ће бити у нама, казао је у празничној проповеди архијерејски заменик блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина, протонамесник Филип Јаковљевић. Данашње прослављање жена мироносица поклопило се са празником духовног горостаса Светог Владике Николаја, који је током читавог земаљског века народ приводио Христу, а данас то чине његове свете мошти и дела саткана од непролазне мудрости и љубави Божје. Данас би нам Владика Николај, највећи Србин после Светог Саве, појаснио зашто је тешко бити Србин у овим тешким и страхом обавијеним временима. Српски национализам је рам у коме је икона Христова, дом у коме је Христос домаћин, брак у коме је Христос благословитељ, село и град у којима је Христос начелник. То је држава у којој је Христос цар. То је уметност у којој је Христос чаробност, школа у којој је Христос учитељ. То је Црква у којој је Христос првосвештеник. Српски национализам је, каже Свети Владика Николај, борба у којој је Христос војсковођа, страдање у коме је Он главни страдалник. То је мука у којој се Христос мучи кроз невину децу. Мрак, у коме је Христос једина свећа. То је робовање, које је издрживо једино са Христом. Српски национализам је устанак против неправде с барјаком Христовим. То је победа са певањем „Христос воскресе“ – поучавао је отац Филип Јаковљевић на темељу мудрих речи Владике Николаја. Српски национализам је молитва до последње сузе и последње капи зноја, жртвовање свог имања и себе сама, верност и чистота Христа ради. Срећа у браку и друштву, у колиби и на престолу. Срећа у оба света у име Христа Бога. Ове речи Светог Владике Николаја данас су насушно потребне свугде где Срби живе и служи се Света Литургија. Данас њоме началствује Свети Владика Николај и подсећа нас на то да је тешко бити Србин, али Србин који је са Христом ничега се ни на једном путу не плаши, закључио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина, позвавши све Србе да ове речи пројављују уз помоћ молитава Светих жена мироносица и свих светих у Царству небеском. Наш живот у Богу и спасење зависи од наших могућности да Богу благодаримо, јер све што смо од Бога добили велики је дар. Суштина нашег живота јесте да дар прихватимо и Богу благодаримо. Зато је свака наша Света Литургија управо благодарење, део је поздравног слова архијерејског намесника првог ваљевског, протонамесника Дарка Ђурђевића. Посебно то треба да буде овај свети дан у коме треба да оставимо по страни све наше проблеме, недоумице и страхове, наше грехе и нас саме. Јер, постоје празници који наткриљују и надилазе нас саме и све око нас. Дани, у којима је центар у Богу и са Богом. Такав је дан Васкрсења Христовог, такав је и данашњи дан у коме благодаримо Господу и Владики Николају који су нас сабрали данас овде – рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић. По благослову лелићког игумана Георгија, он је упутио речи благодарја Епископу шабачком и администратору Епарије ваљевске Г. Лаврентију, са чијим благословом Црква у Ваљеву живи и узраста. Благодарност, истакао је отац Дарко Ђурђевић, припада и нашем блаженоупокојеном Владики Милутину, који нас је увек учио да идемо стопама Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. У име свештенства, отац Дарко Ђурђевић заблагодарио је игуману Георгију и његовој братији, чуварима моштију и завета Светог Владике Николаја, што браћу свештенике и све намернике раширених руку и отвореног срца увек дочекују. Такође, благодарје је упућено и архимандриту Филимону, игуману манастира Каона, којим је, али и Лелићем као некадашњим метохом каонским, управљао драги нам Владика Милутин, затим свештенослужитељима, и верном народу, који се са љубављу и вером окупио око кивота Светог Владике Николаја. Извор: Епархија ваљевска
  3. Васкрсење Христово, Пасха Господња, „празник над празницима и славље над слављима“, извор је и темељ хришћанске вере и живота. О. Андреј Ткачов објашњава зашто се Васкрсли Спаситељ није јавио свима, и зашто Васкрс „не дотиче срца свих људи“. Емисија је емитована на Васкрс, 19. априла 2020. Извор: Православие.ру
  4. У Недељу Православља, првој недељи Часног поста, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију Светог Василија Великог у Саборном храму у Нишу. Преосвећени Владика Арсеније произнео је током Свете Евхаристије надахнуту беседу о Недељи Православља, коју у целини можете чути у наставку. Звучни запис беседе "Бог је урамио лик свој, икону своју у блатњаво тело човечије, зато је сваки човек мали Бог у блату" започео Владика Арсеније своју беседу тумачењем Преподобног оца Јустина Ћелијског речи из Књиге Постања. "Прва недеља Часног поста - Недеља Православља је прослава Светих икона, прослава лика Христовог по коме нас је Бог Отац створио" каже Епископ нишки у својој беседи. Извор: Радио Глас
  5. Тумачећи јеванђељско зачало прочитано на светој Литургији у недељу 25. по Духовима, протојереј Небојша Тополић, старешина храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну, управо поставља питање "ко је коме ближњи - да ли су други ближњи мени или ја њима"? Звучни запис беседе У чему се та блискост огледа, да ли је љубав осећање, бирамо ли ми сами коме ћемо бити ближњи и како треба исказати човекољубље? Отац Небојша говори и о томе да ли су нам крвни сродници ближњи и додаје - "питајмо себе колико љубави и смирења имамо за своје ближње"? Да ли помажемо из интереса, некаквог очекивања или - из љубави? "Наше очи и уши увек треба да буду продужено срце" подвлачи отац Небојша који и подсећа на речи блаженопочившег Патријарха Павла - "Слобода нам је дата не да грешимо, него да не грешимо". Извор: Радио Слово љубве
  6. Сви можемо живети и делати по узору на милостивог Самарјанина. Да ли ћемо некоме нешто дати или га само саслушати, уколико има потребу да са неким подели своју невољу, сасвим је свеједно. Важно је да препознамо да је он наш ближњи и, још важније, да смо ми њему ближњи, неке су од поука које носи овонедељно издање емисије „Сведочења“. Произнео их је, тумачећи једну од најлепших јеванђељских прича – причу о милостивом Самарјанину (Свето јеванђеље по Луки, зачало 53), протонамесник Невен Лукић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и наставник веронауке у Ваљевској гимназији. Извор: Радио Источник
  7. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је да је једини владар који на Косову и Метохији стоји од 14. вијека Свети краљ Стефан Дечански и да стање у коме се сада налази Косово и Метохија треба називати окупацијом. Владика је ово казао данас у на трибини „Црква и држава кроз осам векова“ на Правном факултету Универзитета у Београду: Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. ВУК БАЧАНОВИЋ – С КИМ СИ ОНАКАВ СИ: ДВОЈАЦ ЂУРОВИЋ-ПЕРОВИЋ Аутор: Вук Бачановић Некако се сматра за ствар лијепог васпитања да клирици једне епархије или епископа не би требало да се негативно изјашњавају о епископима или клирицима других епархија. То они не би требало да чине чак ни са знањем свог локалног епископа, а камоли без његовог знања. Ниједно ни друго није лијепо. Зар не? Ипак, за разлику од других православних црквених средина гдје се овај принцип лијепог понашања поштује, на српској црквеној сцени видимо оне који пате не само од одсуства пристојности, него и канонских норми. Када је с прољећа 2019. године црквена јавност (највише она која чита интернет форуме) наишла на низ клеветничких текстова свештеника Зорана Ђуровића уперених против појединих личности у Српској Православној Цркви (као и против Васељенске патријаршије и њеног поглавара), многи су се питали откуд таква острашћеност код једног служитеља Божијег олтара? Како неко ко приноси бескрвну жртву Јагњету Божијем може да бљује толики отров на рачун неистомишљеника? Одговор је лак: та личност пати од чудне спреге гордости, зависти и неваспитања. Неистомишљеници јереја Зорана Ђуровића су вјероватно многи, али је он „таргетирао“само неке. Десило се (случајно?) да су то искључиво они које не подноси бачки владика Иринеј, а међу њима се нашао и епископ Максим, иначе професор универзитета. Поклопила су се писања поменутог јереја са писањима (и поступцима) двојице српских епископа: бачког Иринеја и крушевачког Давида. Оно што је Ђуровић прикупљао као „радни материјал“ и објављивао на форумима, то су ови епископи преузимали и објављивали у својим текстовима. Кад год би овој двојици понестало„доказа“, ту се налазио јереј Ђуровић са својим исконструисаним и по интернету набацаним лажима и клеветама. Није уопште тешко пронаћи ту везу јер примера има на претек. Индикативно: Иринеј бачки креће у лични рат са Вартоломејем (преко Српске Цркве), а Ђуровић (са осталим „форумашима“) потпомаже оспоравањем сваког првенства и свих прерогатива. Но, довољно је видети шта је против Максима писао Ђуровић и како је то вјешто прикривено, али ипак препознатљиво, понављао бачки владика Иринеј. А онда, послије мајског Сабора ове године, писања Ђуровићева се у потпуности подударају са „писанијима“ крушевачког владике Давида. А мета њихових текстова су епископи Атанасије и Максим, као и неки професори Православног богословског факултета. Са великом дозом наслађивања двојац без кормилара по имену Перовић-Ђуровић измишљао је којекакве неправовјерности и тобожње пропусте у мисли и дјелу поменутих личности. Трајало је то и прије а и послије 9. августа. А зашто је тај датум необичан? Да ли због празника Св. Пантелејмона? Не баш. Постоји један разлог који повезује сва претходна и потоња писанија како Ђуровића тако и Перовића. Наиме, презвитер Зоран Ђуровић је 9. августа 2019. године добио канонски отпуст из Митрополије Италије и Мелите за Епископију крушевачку, на захтјев епископа крушевачког Давида од 2. августа 2019. године. Овај трансфер је услиједио као награда Ђуровићу за сав његов прљави посао. Прљав из два разлога: прво, због тога што је Ђуровић вулгарно клеветао Цркву која га је хранила, па онда је,када му је то више одговарало, напустио, а друго, зато што је владика Давид (који је, да ствар буде бизарнија, био професор хришћанске етике на теолошком факултету) постао пуна подршка и преносилац ове моралне прљавштине и вулгарности. Наиме, није само неетично подстицати своје клирике да се доказују бљувотинама, него је то и нехришћански, небратски и нељудски. Али каквог смисла има прелазак Ђуровића у епископију којом управља Перовић? Епископ Давид је годинама важио за ћутљивог монаха и повученог епископа који се трудио да својим теолошким списима вјерно изрази предање. Оно што он чини у посљедњих пола године спада у теолошки шунд увијен у логореју теолошких фраза. Осим што се удружио са оговарачима, сплеткарошима, клеветницима, ругачима, завидљивцима (све ово на трагично репрезентативан начин персонификује Ђуровић) владика Давид је несвјесно показао истинитост оне древне: „с ким си онакав си“. У историји Цркве постојали су такви завидљивци и клеветници: у 4. веку Јероним Стридонски је са Запада (а и на самом Истоку) клеветао и ружио своје неистомишљенике у Палестини, док против Св. Атанасија Великог многи „нису престајали да пишу (сплеткаре), и тако су против њега били упорни, да су клеветали и стање у његовој епископији, показујући се као непријатељи и мрзитељи овог мужа, и лагали су, само да би га лажима представили кварнога“ (Апологија против Аријанаца 6,2-4). Тешко, међутим да се овај примјер, у потпуности, може примијенити на тандем Перовић-Ђуровић, будући да су у прошлости и клеветници имали обзира барем утолико да буду клеветници са стилом. Дочим, су сви простаклуци и „искакања из шина“ поменутог двојца, у толикој мјери бахати да немају проблема да отворено признају како су и на који начин купљени. Па тако на Ђуровићевом фејзбук профилу који служи као главни полигон његове морбидне циркуске тачке дословно читамо: „Данас смо имали част да будемо угошћени код Владике Иринеја. Велики господин. Дођосмо празних руку, а вратисмо се са даровима да смо их једва могли носити. Да не помињемо част да разговарамо са њиме. А имамо и најновију максимијаду…“ Дакле, Ђуровић не само да није исто што и древни црквени оговарачи, већ се спушта на ниво „Парова“ и „Задруге“, чији учесници свјесно пристају да од себе праве идиоте за храну и нешто сиће. Међутим, оно што заиста повезује Ђуровића и Перовића са тужним историјским примјерима неправедног гоњења разних личности јесте управо то да су и они ангажовали сва расположива, паи недопустива средства – клевете, интриге, подметања моралних, канонских и политичких „кривица“, незаконите синодске осуде, подбуњивање народа путем медија, припрему прогона и изолације. Поменусмо интернет форуме. Један од њих је „Живе речи утехе“ (pouke.org) гдје се по правилу о неистомишљеницима владике Давида, владике Иринеја бачког и презвитера Ђуровића ријетко када може наћи лијепа реч. Ако узмете у обзир да је уредник овог сајта свештеник из крушевачке епархије, да на њему под псеудонимом наступају сарадници бачког и крушевачког владике, а да је овај форум у ствари „мисионарско одељење СПЦ“, тада ћете схватити о каквој злоупотреби Цркве се ради. Мисионарска установа СПЦ блати оне епископе који нису по вољи епископа бачког и епископа крушевачког. Питате се зашто на мети форумаша нису нашли, рецимо, професори литургике или пастирске психологије теолошког факултета? После ових увида, одговор вам се намеће сасвим јасно: зато што се на тим катедрама се налазе искључиво духовна деца владике бачкога. Ко год је читао Св. Јована Златоустог зна да су и у његово вријеме, слично нашем, изношене разне клевете на рачун свештеникâ. Међутим, овај отац Цркве који доживио интриге од једног дела клира ипак најоштрије осудио клеветање свештенства као „најкукавнију“ од свих страсти, и најоштрије укорава чак и оне који не се не труде да „побијају“ (данас речено: демантују) те клеветнике свештеникâ, „не само када је то што говоре лаж, него и када је истина“. Црквено гледано, лаицима није дозвољено да осуђују оне у свештеничком чину. Као што примјећујемо, Златоустове речи су значајне и актуелне и данас. Можда ћете се запитати да ли у Цркви постоји механизам који би онемогућио овакве појаве? Наравно да постоји: двијехиљадугодишње предање је изњедрило низ канона који то предупређују. Читаоци ће претпоставити да постоје канони, попут шестог канона Другог васељенског сабора, који се баве проблемом оних који желе „да смуте и сруше црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против православних епископа који управљају Црквама, покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа“. У свим тим случајевима, постоји могућност да онај „који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вјере, треба да нађе правду” (исти канон). Међутим, како тражити правду када и клеветник и епископ удруженим снагама, са дистанце интернета, ударају на своје противнике? Тако, Св. Василије Велики у канону 89 каже: „Стари обичај, који је владао (практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, провјеравајући са сваком тачношћу, примао, и веома се разматрало њихово владање: да нису клеветници… како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извјештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих свједока, о томе обавјестили епископа, те би тако убројали (дотичнога) црквенослужитеља у ред свештенства“. Међутим, да ли се може очекивати да је крушевачки владика – у духу наведеног канона – прије пријема једног проблематичног клирика претходно размотрио његово владање и, тек на основу мишљења и савјета свог свештенства, одлучио да позитивно одговори на молбу презвитера Ђуровића? Ако није, онда штета по крушевачку епархију. Ако јесте, онда су достојни жаљења. Мислите ли да је презвитер Зоран Ђуровић извјестио своје читаоце на разним форумима о своме трансферу од 9. августа? Одговор вам је познат (наравно да није!), а разлог томе није његова луда храброст, како он то дефинише, него још један у низу његових марифетлука. Зашто откривати своју епархијску припадност у тренутку када можете под плаштом Васељенске патријаршије да се хвалите како сте храбри јер, ето, можете Вартоломеју да у лице саспете све што имате против њега?! Или зашто откривати да сте клирик крушевачког владике у тренутку када удружено наступате против неистомишљеника? Врло смјело (зар не?!) за једног „пророка“ и „аву“ који сљедбенике опчињава својим јефтиним форама и вулгарним „открићима“. Оно што је Томислав Терзин у биологији то је Зоран Ђуровић у теологији. Осим тога, крушевачки владика г. Давид тренутно заузима положај члана Светог архијерејског синода Српске православне Цркве.Многи су били непријатно изненађени оглашавањима овог епископа који је својим писменим саставима злоупотријебио службени положај члана Синода тако што је јавно коментарисао одлуке и дописе који су повјерљиве природе и небратски и уврједљиво писао о другим личностима, посебно архијерејима. Његово сврставање уз једну овако компромитовану особу уноси до сада небивалу праксу неукусног доцирања и вријеђања других архијереја са чиме би се морало хитно престати, па и то тражи саборску расправу. Напустивши Васељенску патријаршију, пошто је исту оцрнио и оклеветао као можда ниједан клирик ове древне првопрјестолне Цркве, Ђуровић се обрео у крушевачкој епархији. Судећи по његовом претходном понашању, за неке би било природно да се крушевачки владика запита докле ће овај презвитер бити вјеран његовој„агенди“ и када ће се окренути против њега. А можда би и благочестиви клир ове епископије могао да се запита како је његов епископ у свезу свога клира могао да причисли театралног оговарача, сплеткароша, клеветника, ругача, завидљивца? Једном рјечју, вирутелног циркусанта? Да ли они имају неку одговорност у томе? Политикон ВУК БАЧАНОВИЋ – С ким си онакав си: двојац Ђуровић-Перовић – Политикон POLITIKON.RS
  9. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служиo je у суботу, 7. септембра 2019. године Свету архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог у Нишу, при Богословији Светог Кирила и Методија у Нишу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном Владики саслуживали су ректор протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић као и професори Богословије у Нишу, а лепоти Свете Евхаристије допринело је и појање нишких богослова. Након заамвоне молитве прочитана је молитва за почетак школске године, а Владика је након Свете Литургије покропио ђаке. Преосвећени Владика је након Литургије пожелео професорима и ђацима пуно успеха у раду и учењу у новој школској години. Епископ нишки је срдачну добродошлицу пожелео ђацима који су ове године уписали први разред Богословије Светог Кирила и методија у Нишу и одлучивши се да "се овде уче и припремају за служење Цркви Божјој и Олтару Божјем". Када хоћемо да саградимо добру кућу, увек прво радимо добре темељ - да би та кућа била стабилна, јака и да би дуго трајала. Тако и ми овде у овој школи управо радите те темеље на којима ћете градити вашу животну кућу и зато се трудите да ти темељи буду добри, јаки и чврсти" рекао је између осталог Владика Арсеније у свом обраћању богословима. "Сутра ћете бити пастири цркве. Међу вама су будућу свештеници, професори, монаси, Епископи. Међу вама је будућност Цркве Христове. Зато се трудите да стекнете што више знања, да наставите и даље да се усавршавате на богословским школама, јер знање је богатство, на коме ћете изградити и своју и будућност наше Свете Цркве" поручио је Владика младим богословима који су уписали први разред нишке Богословије." Извор: Радио Глас
  10. У листу Blic од 10. маја 2012. године, у рубрици Нови Сад (стр. 23), објављен је текст извесног Жарка Богосављевића, под насловом Епархија нелегално поставља споменик. У овом нарученом тексту се, као и у досадашњем низу нападâ на Српску Православну Цркву, посебно на Епархију бачку, износе многе неистине, полуистине и дезинформације, а сâм наслов, украшен фотографијом актуелног врлог председника Скупштине Града Новог Сада, представља покушај нове медијске хајке, попут оне из јануара текуће године. На самом почетку текста Епархија бачка се жигоше као ,,изазивач скандала“ (!) поводом обележавања Новосадске рације и разних ранијих — дечјих и иних — манифестација, што је већ много пута демантовано и објашњавано, али што приврженици гебелсовскога схватања истине не уважавају. На крају, Епархија бачка је оптужена да је противник Балашевићевог концерта у предизборној ноћи, са гостима којима ту није било место и са ,,зорли кабастом демократском“ идејом да се надомак Саборне цркве и тик пред вратима Владичанског двора уочи храмовне славе, постави озвучење и видео-пројектор, што представља својеврсни искорак и новину у понашању актуелних градских ,,отаца“ и потврђује да је њима на срцу генијална мисао Јосипа Броза да се не треба држати закона као пијан плота, особито кад је посреди ,,србијански“ (читај: државни) Закон о заштити споменикâ културе од посебног значаја, а поготову кад је у питању Закон о Црквама и верским заједницама, који, ето, тако жестоко — и већ толико времена! — угрожава драгоцене живце наших овдашњих првобораца уносног реформског курса и безалтернативног процеса евроатлантских, а и још неких, интеграција. Ако занемаримо све отровне стреле и кошавом истине разагнамо маглу лажи, јасно ће се указати истина, а она гласи: 1. Добро је знано ко је све против помињања жртава српског народа и ко све слепо наставља политику својих очева и дедова из ,,педесет и неке“ да се због тековинâ братства и јединства не смеју помињати српске жртве, а и јеврејске жртве ваља помињати дозирано, без прецизног именовања џелатâ. 2. Градска власт не може да се помири са чињеницом да је Црква довољно организована да без учешћа Града, заједно са својим верницима и другим добронамерним грађанима, може да чува молитвено сећање на невине жртве окупаторских злочина у Бачкој и да ће она то чинити и убудуће, штавише – трајно. 3. Епархија бачка је почела са организовањем трибинâ и јавних скупова на тему нацистичких злочина у Бачкој, а сви детаљи око организовања конкурса за идејно решење споменика на Штранду биће објављени до краја месеца маја, као што је и најављено. 4. Епархија бачка је, на конференцији за медије поводом парастоса невиним жртвама побијеним приликом уласка мађарских нациста у Нови Сад 1941. године, најавила да ће приликом реализације идеје о постављању споменика жртвама Новосадске рације на месту њиховог страдања поштовати законску процедуру и да не очекује — нити тражи — било какве бенефиције од надлежних градских служби, а поготову од садашњег врлог председника Скупштине Града Новог Сада. Да је новинар Блица и писац наведеног прљавог текста био на поменутој конференцији, одавно би имао одговоре на сва своја питања. Њему и његовим налогодавцима важнија је, међутим, била предизборна кампања, трка и борба за сваки глас, него тема нацистичких жртава и постављања спомен-обележја на Штранду. Да је до њега, вероватно ни данас не бисмо читали о томе, јер Жарка Богосављевића то очигледно не занима, али су његове газде сматрале да би ова тема могла послужити као згодно оружје за поновни напад на Цркву. 5. Да се немушти Жарко Богосављевић умео јасно и гласно представити кад је телефоном звао службенике Епархије бачке и да је прихватио њихов предлог да изјаву на ову тему добије данас, а не јуче, због презаузетости Канцеларије Епископа бачког око организовања пленарне седнице Комисије Црква и друштво Конференције Европских Цркава из Брисела, добио би информацију да се Епархија бачка још није обраћала за дозволу да се постави спомен-обележје на Штранду, али да ће то свакако учинити када за то дође време. Богосављевић би о истом трошку могао сазнати и то да је Епархија бачка, поред обележавања седамдесетогодишњице злочина у Бачкој, била један од организаторâ и домаћин два међународна скупа и да је угостила више од стотину угледних међународних представника. Реч је о другој Конференцији посвећеној јубилеју Миланског едикта и о одржавању пленарне седнице Комисије Црква и друштво Конференције Европских Цркава из Брисела. Али, наравно, писцу нарученог текста није занимљиво да пише о таквим стварима. Јер, он мора да ради по диктату својих господара. Новинарска етика и елементарно осећање части данас пречесто уступају место сигурности, похлепи и партијској књижици, уз предност да се, за разлику од прошлости, сада сваких неколико година може мењати партијска књижица, у складу са успињањем на власт ове или оне партије. Нарочито није препоручљиво писати о догађајима који епископа бачког Иринеја, па и неке друге епископе са црних листи, не показују као идеологе ,,четништва“, ,,великосрпства“, ,,верске затуцаности“, ,,антиевропејства“, ,,нетолеранције“, ,,ксенофобије“, ,,клерофашизма“, и тако даље, и тако у недоглед, него их — о ужаса за тако слободну и тако проевропску медијску сцену савремене Србије, а нарочито њене северне, већ потпуно европске, регије! — показују као нормалне људе, људе дијалога и поштовања за све и сваког, чак и за најљуће клеветнике и прогонитеље... Питамо се: да ли је случајност да се на дан када се у новосадским храмовима одржава четрдесетодневни парастос страдалима у пожару у дискотеци Контраст покреће медијска хајка на Епархију бачку која се једина успротивила градској олигархији и једина затражила оставке градских челника због ове трагедије, очигледно изазване корупцијом широких размера? Из канцеларије Епископа бачког Извор: Епархија бачка
  11. Црква је старија (настала и профилисала се много прије) од Устава Књажевине Црне Горе 1905. и аутокефалне цркве тамо уписане, али и од Никеје 1219. и оснивања аутокефалне Жичке архиепископије. Односно, поменуте црквене организације из XIII и XX вијека, представљају новију историју онога што знамо и разумијемо као Цркву Христову. А у њеним почецима, на њеним изворима – није било ни аутокефалија, ни устава, а нарочито не учешћа државних власти у црквеном животу. Напротив – Црква је настала и развила се, тако што је била гоњена. Од (ондашње римске) државе! Од Иродовог злочина над тек рођеном дјецом, почињеног у паничном страху, преко Пилатове калкуланстке пресуде Христу, па све до бруталне ликвидације хришћана од стране римских царева. Свети Јован Крститељ, Свети Ђорђе, Свети Димитрије… најпознатија су имена Светих људи страдалих од политичара свога времена. Они су своје животе дали за јеванђелске истине да ”Царство Божије није од овога свијета” и да ”у овом свијету немамо сигурнога града, него чекамо онај који ће доћи”. Прогоњена Црква је живјела под земљом (ране хришћанске катакомбе), све док су земаљски цареви од себе правили божанства (идоле), а државама којима су владали приписивали вјечна својства. Стање се измјенило онда кад су се први владари крстили у име Свете Тројице, а својства вјечности (непролазности) почели приписивати Једноме и Живоме Богу. Настала је миленијумска епоха (од цара Константина до средњег вијека) у којој су готово сви европски владари били хришћани, а црквено учење било државна идеологија, тачка идеолошког обједињења владаревих поданика. Такав однос снага је битно помогао ширење црквене мисије у свијету. Довољно је сјетити се мисије Свете браће Кирила и Методија, која је, на крају крстила и описменила Словене – а почела је, и била је подржана, од стране византијског цара, а потом и од бројних словенских велможа. Уз све контроверзе и сва наличја ”брака” између Цркве и државе, црквени пастири су га подржавали и молили се за његов опстанак, јер је такав спој битно јачао мисију, и остављао дубљег трага у идентитету читавих народа и бројних народних покољења. Нововјековна епоха просветитељства је на Западу развргла тај црквено-државни спој, испоставиће се, ипак, на обострано задовољство и Цркве и државе (уморних од оптерећења које је наступајућем грађанском друштву стварало наметање црквене догме, али и оног којим су политичка моћ и сплетке каљале чистоту јеванђелске науке). Исток ће тај развод платити потоцима крви изазване револуционарним насиљем… Данас живимо доба секуларизма, период одвојености државе од Цркве, у ком нема гоњења, али нема ни владара које крунишу и благосиљају патријарси. Изузев Грчке, у свим државама са већинским православним становништвом, устав и закон раздвајају Цркву и државу као двије институције по структури и природи постојања – потпуно различите. Оне постоје једна поред друге, могу и треба да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Послије 2.000 година црквене историје, људи су схватили да је тако најбоље. Црна Гора је у својој историји збиља прешла нарочит, оргиналан пут у развоју ових односа. Први помени њене државности везани су за хришћанство. На печату архонта Петра, из X вијека, налази се лик Пресвете Богородице, а његов син Свети Јован Владимир, дукљански (зетски) краљ – први је хришћански владар мученик на овим просторима. Војислављевићи су били изразито вјерујући људи који су и на личном и на државном плану, велику пажњу поклањали црквеном учењу и побожном начину живота… Вријеме Немањића украсило је средњовјековну Зету прелијепим хришћанским споменицима (храмовима, иконографијом, вриједним књигама…) и успостављањем аутохтоних православних епархија (са епископским сједиштима на домаћем терену, и са домицилним свештенством) – насупрот дотадашњим црквеним структурама које су биле грчке (византијске) провинијенције. Немањићи су овдје пренијели византијску праксу да се земаљски владар, на измаку својих политичких снага, када престо препусти млађима – замонаши и посвети молитви. Посљедњи зетски господари пред отоманску окупацију Балкана били су људи потпуно одани Цркви (градили су манастир и штампали црквене књиге), а први црногорски владари, који су утемељили модерну, слободну државу – били су православни митрополити. Световни књажеви Данило и Никола били су такође убијеђени хришћани, који су законе своје земље доносили у складу са духовним принипима православља. Од архонта Петра до краља Николе – Црном Гором (Зетом) су читав миленијум, без престанка, владали вјерујући људи. Крштавани, вјенчавани у Цркви, јавно (транспарентно) учествујући у свим могућим богослужењима. Сви су они били ктитори бројних храмова, поклањали су своју имовину Цркви, штитили су ту имовину од било какве злоупотребе. И сами су учествовали у промоцији хришћанског учења, оснивали хришћанске школе, остављали у форми писаних споменика своја лична исповиједања вјере у Христа… И зато се Црква без оклијевања и резерве ставила у службу опстанка и напретка такве државе. Колико год је Црква давала тој држави, добијала је много више заузврат. Овдје не мислим само на материјална добра и углед свештеника и мисионара у друштву, него уопште на стварање једне хришћанске цивилизације – са писаним законима, са обичајним правом, умјетничким благом, истакнутим појединцима – који су израстали из библијског текста. Зато није било важно да ли је Црква у Црној Гори организационо и канонски дјеловала као саставни дио Патријаршије у Пећи, или је у државном уставу писало да је аутокефална – у оба случаја она је била у служби државног напретка, зато јер је цијела држава вјековима и без престанка била у служби ширења јеванђеља. Да је било другачије – Цркву не би интересовала никаква држава, па била она по сто пута српска или црногорска… Послије 1918, црногорска држава је постала саставни дио шире државне заједнице, великог међународног пројекта званог ”Југославија”. Био је то истовремено и пројекат уједињења српског народа – у потпуности претходно осмишљаван и подстицан са Цетиња. Црква је наставила да служи новој држави, а и држава њој. Сви (али без изостанка – сви) свештеници и архијереји из Цркве у Краљевини Црној Гори, свој живот и своју свештеничку службу окончали су као клирици Српске православне цркве. Наставили да служе, крштавају, сахрањују, проповједају и послије 1918, као што су то радили и прије тога. Није укинута стара Црква, нити је успостављена нова – већ је наставила да постоји Једна и Иста Црква Христова у Црној Гори. Друге није било. Ту није ни могло бити битне промјене у ономе како су служили и шта су проповиједали свештеници послије 1918, јер се Црква у Краљевини Црној Гори осјећала једнако пећком, једнако светосавском, једнако косовско-завјетном, као што ће то бити и обновљена Пећка патријаршија послије I свјетог рата. (Ко не вјерује, нека чита. Има збиља шта да прочита.) Промјене у административном имену и у границама су толико маргиналне теме, и ако неко на њима инсистира кад се ради о Цркви, такав би онда морао да устврди како је држава у којој живимо нешто потпуно друго (права супротност) у односу на СР Црну Гору (њено име и друштвено устројство), а да не говоримо о Краљевини Црној Гори (њен друштвени поредак и њене државне границе)… Прву праву и велику промјену у односу на сву дотадашњу хиљадугодишњу историју, Црква у Црној Гори је доживјела не послије I, већ послије II рата. Јер, послије 1918. године – нико није убијао владике и свештенике; нико није укинуо рад богословије на Цетињу; и није завладао владар који је религију сматрао ”опијумом за народ”. Никоме није пало на памет да од цркве направи шталу или магацин! Не, све се то десило послије 1945. године. До 1945. на црногорске свештенике су пуцали једино војници отоманске империје а не њихови дојучерашњи вјерници и браћа; Богословију коју је основао краљ Никола и Карађорђевићи су помагали и унаприједили њен рад (и даље су, послије 1918. ученици и наставници ове школе били домицилни Црногорци, Бокељи и Паштровићи), а владар који не вјерује у Бога – није забиљежен у историји Дукље/Зете/ Црне Горе – никада! Све је то наступило са појавом комунизма, послије 1945. Капелу на Ловћену овдашњи бољшевици нијесу рушили зато што су њу обновили Карађорђевићи – него зато што су сматрали да ”будућност социјалистичке омладине није у религији”, како сликовито стоји у једном партијском прогласу из тог времена. Владика Данило Дајковић је живио и дјеловао доста повучено, бринући о ”остацима остатака” Цркве у Црној Гори. Али кад је једном дигао глас, против рушења цркве на Ловћену (иначе заштићене тадашњим законом о очувању културних споменика) – добио је демонстарције пред Манастиром, са оним неславним транспарентом: ”Чудна попа, јади га убили”! Итд, итд… С обзиром на број ликвидираних црногорских свештеника (њих преко 100 – без суда и пресуде) и јавно прокламовану идеологију атеизма, не би било претјерано поредити период црногорске комунистичке револуције са епохом гоњења Цркве у прва три вијека хришћанства. А дјецу смо васпитавали тако што су малобројни преживјели свештеници били ”баксузи” поред којих треба пљунути кад прођеш, или се ухватити за дугме! Али, на сву срећу, изашли смо из тог једноумља, у доба грађанске, секуларне и мултиконфесионалне Црне Горе. Црква сада слободно проповиједа, гради и обнавља храмове, а слава Богу, број свештеника и вјерника се умножава. На другој страни, држава ”нема обавезу” да слиједи писмо на ком су настали Октоих и Горски вијенац; нити ”осјећа потребу” да се неком правда зато што се у црногорским школама не учи српски језик нити се слави Свети Сава као школска слава (што је био случај прије 1918). Ова држава више не слави Видовдан, као што је то радио књаз Никола, и креће се у контрасмјеру од његовог ”Онамо намо”. Скоро половину црногорске Владе данас чине припадници мухамеданске вјероисповјести – и, ко би нормалан, имао нешто против тога? Грађанске власти ове НАШЕ државе, користе у пуном капацитету феномен одвојености од Цркве, па темеље културе, просвете и историографије заснивају на принципу – ”што даље од Цркве (и то оне Цркве из црногорске краљевине од прије 1918) и њене идеологије – то боље”! То се мени не свиђа, али је легитимно – све док такву политику гласа већина црногорских грађана, без обзира на вјерски и културни идентитет тих гласача. Једно ми није јасно, и ево питам гласно – шта ће таквој идеологији државна Црква? Црква која не би имала везе са садашњим организационим устројством СПЦ, нити са идентитетом, саџајем и надахнућем Цркве у Краљевини Црној Гори? Питам се, збиља – на шта би ТО личило? Ни Једини Свемоћни Господ Бог, у јеванђељу, не каже апостолима: ”Окупићу вас наједно – свидјело се то коме или не”, него позива благо: ”Ко хоће нека иде за мном”. Али Он је знао како се то ради. Како се ствара Црква. Он то Једини зна! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Страх је пресудио, због њега десет дана нисмо успели да убедимо ниједног избеглог Србина из Неродимља да нам покаже пут до овог места и свој крај Од српског дома остао је само овај праг Преко остатака капије улази се у густо растиње, у сигурну заштиту од сваког погледа. Управо је то прва брига: избећи сваки поглед, сакрити се. Испод тог крова од бршљана, багрема и колутова купине не види се ништа, а остаци гробова на стрмој падини вире из земље, поломљени и изврнути. Ни они се више не могу видети. Само понеко име и много пужева на изданцима дрвећа, на гробљу у Неродимљу. Среда, пред Васкрс. Овде дуго није долазио нико, нема ни остатака свећа. Чују се гласови на албанском. „Овде је сигурно, је ли неко почео да се окупља око вас? Идите ви, направите један круг око села, па се вратите”, шапућем у телефон Синиши Живићу, најбољем познаваоцу путева на Косову и Метохији. Остаје се међу неродимским именима, сунце је иза брда и смањено је светло. Са поломљених плоча чита се Велизар, Милутин, Тројан, Манаска... Шабић Наћа је једини имао среће, његова хумка је читава. Имају ли ови људи потомке и јесу ли заборављени? Изнад некадашњег комплекса био је велики бор што га је, према народном предању, засадио цар Душан. Одмах је спаљен 1999. године, али су усред ове шикаре израсла два нова стабла бора. Остатке Цркве Светих арханђела није могуће наћи, можда је под отпадом и смећем или је на крају, поред новог пута и нових албанских кућа. У прах су претворени различити слојеви фресака од 14. века до 1700. године. Од свега је остао звоник, из њега штрче нагореле греде. Лекар Иван Радић из Урошевца, радећи у неким страним и хуманитарним организацијама, чуо је да Албанци говоре како после разарања свих светиња овог краја ноћу звоне звона са срушених неродимских цркава или са минираног манастира Светог цара Уроша Нејаког Немањића, који се налази изнад села. Крећемо даље у потрагу за фрагментима уништеног српског живота између лепих албанских домова. Професор географије Драган Кукурековић из Доње Гуштерице код Липљана показује остатке бетонских греда на месту где му је живела тетка. Знао је сваку воденицу на реци Неродимки: „Овде је била воденица Калуђерка, имала је четири камена”. Ту је стара школа, амбуланта, оронули соцреалистички дом културе. „Овде су живели Парлићи”, препознаје свештеник Саво Шмигић остатке кућа и завичаја своје супруге у крају који се зове Доње Неродимље. Остатке цркве овде нисмо успели да пронађемо, као што десет дана нисмо успели да убедимо ниједног избеглог Србина из Неродимља да нам покаже пут до овог места и свој крај. Страх је пресудио. Њихов земљак Златан Крстић одселио се одавде пре 40 година, долазио је повремено код мајке, чешће након очеве смрти, па је и 14. априла дошао до Урошевца да узме нека документа. У рату није учествовао, није ни био ту, али га је Башким Нуха „препознао”, показао прстом на њега и оптужио га за ратне злочине. Спроведен је у посебно чувани затвор код Подујева. Башким се састајао са Златаном протеклих неколико година, јер су завршавали документацију за превод земље коју је породица Крстић продала породици Нуха још осамдесетих година прошлог века. „О исходу поступка заиста не бринем и сигуран сам да ће Златан бити ослобођен. Једино забрињава његово здравствено стање. У протеклих шест месеци пет пута је оперисан”, каже његов адвокат Дејан А. Васић. Човек је невин и страх који је произвело његово хапшење једнако је разоран као систематско уништавање српског Неродимља. У ранијим ропствима, ратовима, окупацијама и међусобним обрачунима овде су, ипак, преживљавали људи. Од летњих двораца Петрича, неутврђених српских престоница, отворених и лепих места остало је локално становништво, снажно предање, свет приче и легенде, писани извори и догађаји који су месту дали снажну особеност и положај у историји. Овде је испустио душу највећи градитељ цркава и покровитељ уметности код Срба Милутин Немањић, а десет година касније, 1331, ту су се сукобили његов син Стефан Дечански и ојачали краљевић Душан, потоњи српски цар. Одатле је Дечански краљ одведен у Звечан и погубљен. Несигурна времена распада државе, несрећни и фатални пораз Мрњавчевића на Марици 1371, а потом, неколико месеци касније, и смрт цара Уроша, последњег великог Немањића, дали су много повода да се око Неродимља исплете легенда. Као у витешком роману, смењују се пријатељства и издаје, властољубље и смерност, светост и Божја казна. Одговоре на питање због чега се догодила пропаст делимично је давало предање, а патријарси после обнове Пећке патријаршије под Соколовићима, Мехмед-пашом и Макаријем постају чувари државности и наследници Немањића. Тако ће, двеста година по Урошевој смрти, запустело Неродимље наново извести на историјску позорницу патријарх Пајсије Јањевац у „Житију Светог цара Уроша”. Неуморног путника, брижног чувара књига, обновитеља цркава, писца и дипломату тргао је из сна последњи Немањић реченицом: „Зашто ме забораву предадосте?” Та реченица је повод за настанак драме у Неродимљу, а у њој Вукашин убија Уроша, који се потом јавља као светитељ и обновитељ места. За њега патријарх Пајсије те 1594. године каже „да је и црквено кубе коначно пало, и пребивалиште постаде разбојницима и зверима, и пуно смећа беше, јер се нико није бринуо о томе”. Где су данас цркве Неродимља, где су данас људи Неродимља и да ли смо их предали забораву? Ко се брине о њима, ко склања ово смеће са њих? Никола Лукић је имао пет месеци када су га однели из Неродимља ратне 1999. године. Данас, осмехнут, с пијуком у руци ради на обнови манастира Светог Димитрија у Сушици код Грачанице. Копа пажљиво између старих зидина и новог конака. Тројан Парлић, из старе породице учитеља и међуратних песника, дочекује госте у манастиру Грачаница, тумачи ликове и композиције фресака, говори на неколико језика шта је то толико важно и вредно у последњој задужбини краља Милутина. У завичај није отишао деценијама, не може ни уочи овог Васкрса, има нека унутрашња сила која га зауставља. Исто је и са Славком, он се на помен свога краја само мало замислио и одговорио: „Не могу у Неродимље”. Златан Крстић је сада невин у затвору. Он је на врху пирамиде страха, раздвајања и разарања која је овде вековима начин живота. Опис патријарха Пајсија који говори о запустелом Неродимљу после двеста година од пропасти државе сличан је разарању и стању које се затиче данас, двадесет година после рата, у двадесет првом веку. У турском ропству преживели су људи, данас је овде тешко пронаћи трагове српског присуства. Хоће ли страх, уочи овог Васкрса, предати забораву Неродимље и хоће ли му следећег пролећа неко доћи да запали свећу, поред кућа од којих су остале греде што личе на костуре, поред рушевина цркава, поред старих школских зграда, поред поломљених гробова утонулих земљу и шикару. Крвави сукоби у којима су страдали и Албанци 1999. године, послужили су за коначни обрачун са Србима. Зато никад нећемо знати у којем се правцу окреће циклично зло и страдање. Време је такво да никад нећемо знати коме звоне звона Неродимља која повремено чују локални Албанци. http://www.politika.rs/scc/clanak/428450/Kome-zvone-nerodimska-zvona
  13. У среду, 27/14. фебруара 2019. године, на празник Светих Авксентија и Кирила Словенског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литурију у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су протонамесник Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић, протођакон Иван Гашић и чтец Стефан Радисављевић. Светој Литургији присуствовао је велики број верника Бреснице, а међу њима био је један број верника који славе светог Кирила Словенског, те су након Литургије пресекли славске колаче и на тај начин увећали значај празника светог Кирила као просветитеља словенских народа. Литургијску радост увећали су верници који су се поред свог присуства и причестили благодатним даровима и на тај начин одазвали се Христовом позиву који поучава: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан” (Јн 6, 53-54). Извор: Епархија шумадијска
  14. У организацији Удружење правника Црне Горе данас је у Дворцу Петровића на Крушевцу у Подгорици одржан научни скуп на тему „Коријени и посљедице црногорских подјела у свијетлу 100 годишњице Божићнег устанка“. Скуп је отворио предсједник Удружења др Бранислав Радуловић који је истакао да је намјера организатора да се о овако значајној, научно недовољно истраженој и надасве друштвено осјетљивој теми, разговара у духу академске заједнице, показујући тиме да у црногорском друштву постоји култура дијалога и академског уважавања. На позив организатора у раду скупа, који је одржан у форми округлог стола и у којем су учествовали академици, професори, књижевници, публицисти, своје излагање „Један народ – двије нације“ имао је и свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је своје излагање конципирао на проблематици како данас у новом вијеку да посматрамо подијеле, које у нашој, малој по структури и броју становника, Црној Гори досежу до великих и непромостивих полемика. По његовом виђењу у новом вијеку конститусиано је неколико идеологија нације, а како не постоји једна дефиниција нације, казао је да је њему најприближније тумачење да је нација она политичка, замишљена, заједница која се конституише око државотворности а не око крви, језика, тла, а да је други, њему опонентни појам, нека етничка структура која може да се идентификује са припадништвом једном народу без обзира на политичке границе. „Постоје два типа нације која би била релевантна за ову нашу ситуацију. Један би био онај гдје се грађани једног подручја идентификује са државом и њеним институцијама – условно речено европски модел, а други би био, условно назван, јудео-хришћанским, гдје бих узео за примјер Јевреје и Грке, који без обзира гдје се налазили и чије државе били поданици, чувају своју идентификацију према једном корпусу који је крвни, језички, културни или духовни.“ Отац Гојко је истакао да се на овом нашем малом простору укрштају та два концепта и иду у кућу под један кров, „на груди једне мајке“ и да су оба концепта питање идентификације јер се нико не рађа ни са јединим, ни са другим, него је то питање образовања, усвајања. „И једно и друго је присутно вјековима. Ја видим двије опасности за нас данас. Једна је да неко због идентитета овог другог доживи да му је сувишна црногорска државност и тако би се лако ње одрекао, а други је да због утемељења црногорске државности неко хоће да пренебрегне и заборави, потисне или фалсификује оно што постоји вјековима. Моја је теза је да ми треба пуним плућима да удахнемо своју специфичност, да створимо, као држава Црна Гора, амбијент у коме ће се оба идентитета осјећати слободно, креативно и плодотворено, а не да наредних 100 година једни друге оптужујемо за издају“, закључио је у свом излагању „Један народ – двије нације“ свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Сва излагања учесника научног скупа „Коријени и посљедице црногорских подјела у свијетлу 100 годишњице Божићњег устанка“ биће објављена у наредном броју часописа „Правни зборник“. Транскрипт излагања „Један народ – двије нације“ свештеника Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије Основна теза мог рада је двоструки идентитет међу нама Црногорцима за који би покушао да нађем неко утемељење у правдавна времена. Још у Старом и Новом завјету – Библији описан је дио сукоба, можда нама недовољно јасан и близак, између Јудеја и Самарјана. Када је Господ Исус Христос у Новом завјету покушавао да каже како људи треба да воле једни друге, докле иде та љубав међу људима, испричао је причу гдје је један Самарјанин помогао Јудејцу кога су претукли, везали за стуб и опљачкали.Слична је прича када Господ Исус Христос на путу од Јудеје до Галилеје пролази кроз Самарију и долази код једне жене и тражи воду. Замислите да је Јудеја Цетиње и околина, а да је Самарија и Галилеја око Дурмитора, тако је Израел конституисан географски. И жена каже: Зар ти Јудејац од мене Самарјанке тражиш воде. Дакле толика је мржња било између те двије групе, етничке, културне, да је то као да данас испричате да је Србин помогао Албанцу или Хрват Србину, па још јаче од тога. А ко су у ствари Јудаји и Самарјани? То су потомци и припадници етнички, крвно једног истога човјека – потомци Јаковљевих 12 синова, потомци некада заједничког јудејског племена који су се временом, историја утврђује након смрти цара Соломона 931 године прије Христа, подијелили најприје у двије државе. Потом је оснивач новог Сјеверног царства који је, ово је све из јудејске перспективе који пишу нама данас познати библијски текст, одвојио 10 сјеверних племена у посебну државу. Али је и то било мало. Знао је да ако остану само двије државе, ако грађани Сјеверног царства буду ишли у Јерусалимски храм – једино централно светилиште свих потомака на сјеверу и југу, неће ништа бити од његове државе. По Мојсијевом закону Јудејски храм је једино мјесто гдје се могу преносити жртве и то је стало до Христових времена. И гдје год да су Јевреји живјели ван Израела, још у римска времена, макар једном годишње су долазили у Јерусалимски храм да приносе жртву, иако је постојала синагога скоро у сваком граду, као и у Риму. Јеровоам који је основао Сјеверно царство рекао да се установе друга два светилишта на територији његовог царства како народ не би ишао у Јерусалим. Пошто се поставило питање ко ће онда служити у тим светилиштима, јер је свештенство традиционално било везано по Мојсијевом закону за Левитско племе, успостављено је ново свештенство које би служило у новим светилиштима. И тако се то одвојило а при том одвајању, државном и духовном, уследило је и треће кад су Асирци срушили и окупирали Самарију. Јудејско царство је наставило да постоји. Асирци су измјешали народ тако да више не постоје ни крвне везе између Јудеја и Самарјана, него је на Сјеверу нека мјешавина остатака 10 племена и народа које су Асирци ту населили. То је за Јудејце било одвратно, да неко ко ти је до јуче био брат, комшија и рођак сад више нема никакву везу с тобом, ни политичку, ни крвну, ни духовну. И замислите од крвно најближих рођака, постали су највећи мрзитељи једни других. Прича о Јудејима и Самарјанима је синоним мржње. У најбољој жељи и молитвама да то ни изблиза код нас не буде, иако сваког дана слушамо разне интерпретације и историчарске, политичке и теолошке о нашим подјелама, ово моје излагање је конципирано на проблематици како данас у новом вијеку посматрати подијеле, које у нашој, малој по структури и броју становника Црној Гори, досежу до великих и непромостивих полемика. По мом виђењу у новом вијеку конститусиано је неколико идеологија нације, и не постоји просто једна дефиниција нације. Чини ми се да је на основу тумачења теоретичара нације најприближније да је нација политичка, замишљена заједница која се конституише око неке државотворности а не око крви, језика, тла итд, а да је други, њему опонентни појам, нека етничка структура која може да се идентификује да си припадник једнога народа – етничког корпуса, без обзира на политичке границе. Али, с обзиром, да кад истргнеш једну реченицу из контекста може и ово што причам да се протумачи на сто начина, морам да будем опрезан па да кандидујем да постоје макар два типа нације која би била релевантна за нашу ситуацију. Један би био онај гдје се грађани једног подручја идентификује са државом и њеним институцијама – условно речено европски модел, а други би био овај, условно, јудео-хришћански, гдје бих узео за примјер Јевреје и Грке, који без обзира гдје се налазили и чије државе били поданици, чувају своју идентификацију према једном корпусу који је крвни, језички, културни или духовни. И сад се на овом нашем малом простору укрштају та два концепта и иду у кућу, под један кров, иду на груди једне мајке. Та два концепта су оба питање идентификације јер се нико не рађа ни са јединим ни са другим, него је то питање образовања, усвајања. Покушаћу да то прикажем у примјерима гдје се каже да је највећи син ирскога народа Џон Фицџералд Кенеди био председник САД. По националности је био Американац, али највећи син ирскога народа. Или Бенедикт Андерсон је дао један фини примјер: Ако је мајка Шпањолка трудна, дакле зачела дијете у Шпанији, отишла бродом из Севиље према Буенос Ајресу гдје се то дијете родило, тај ће мали сјутра и национално имати веће идентитетске везе са Индијанцем у Аргентини, него са својом тетком која је остало да живи у Севиљи. Дакле он је етнички и језички Шпанац, али национално има све прерогативе да постане Аргентинац, дакле, да не буде исто што је његова тетка. Етнички, језички културни Њемац Моцарт или Бетовен ће бити припадник аустријске нације а не њемачке. Име Аустрија у њеном имену значи Источно царство, сам назив Источно значи да постоји и Западно, дакле да су они дио нечега. Међутим, данас ако било ком Аустријанцу кажете да је Њемац увриједиће се као и етнички Италијан који генерацијама живи у Швајцарској, плаћа порез. Он је Швајцарац по нацији, иако је етнички и језички Италијан. Дакле сад код нас имамо претпоставке за оба та идентита. У једној кући два брата имају претпоставке за оба идентитета. Можемо да кажемо да је државотворност Дукље, Зете, Црне Горе несумњива без обзира на то што они имају заједничке тачке, заједничку историју, заједничке идеале са околним идентитетима, прије свега мислим на Рашку, односно србијанску политичку мисао. Дакле она је специфична аутохтона и посебна. Од Војислављевића преко Петровића до данас можемо да препознамо посебност црногорске државотворности, самим тим претпоставке да се неко у националном смислу осјећа као Црногорац и да му нико не приговара за то национално опредељење, од ових који се тако не осјећају. И то је нешто што је несумњиво. С друге стране још прије Немањића, за Стефана Војислава један византијски извор из 11. вијека говори да је он архонт Срба а други да је Србин Травуњанин. Дакле, ја који слободноумно читам књиге и покушавам да донесем сопствени закључак на основу њих, без тога да ми неко сугерише шта ћу бити и какав ћу закључак извести, изводим закључак да је та етничка припадност како је византијски двор то перципирао, не двор Немањића, била таква кад је у питању Стефан Војислав. Дакле од тог 11. вијека, преко једне за мене симпатичне сцене, Његошеве пјесме штампане 1834. године на Цетињу. Када Његош хоће да се захвали Католицима которским, породици Лумбардићима и контима Ивановића, што су га лијепо дочекали, пише пјесму Србин Србима на части захваљује : Како одох из слободних горах, кад је кренуо из Црне Горе у Котору, мишљах у њих српство оставити. Онда даље објашњава како се преварио јер је мислио да доље неће бити Срба, али су га фино угостили. На крају Његош у тој пјесму пише и овакве стихове, што можда мени као свештенику не одговара, али тако стоје ствари: Српствуј дјелом а вјеруј што вјерујеш, лактом вјере глупост чојка мјери! Дакле тај млади Његош, нашао бих начина као свештеник да то оправдам јер има много више мјеста у његовој поезији гдје велича и вјеру и Бога и Цркву, у једном моменту се идентификује с тим католицима и себе и њих препознаје као Србе. Па до оног уџбеника који су штампали 1911. Ђуро Поповић, Јован Рогановић на Цетињу у краљевској штампарији одмах на првим странама се каже: Наша домовина краљевина Црна Гора, људи живе у кућама, ми живимо у држави Краљевини Црној Гори. Сви људи који живе у нашој домовини јесу Срби, већина православне вјере, има их римокатоличке и мухамеданске. Сваки Србин у Црној Гори треба искрено и свесрдно да љуби своју слободну домовину Црну Гору и свога краља. И једно и друго је вјековима присутно и ја видим двије опасности за нас данас. Једна је да неко због овог идентитета овог другог доживи да му је сувишна црногорска државност и тако би се лако ње одрекао, а други је да због утемељења црногорске државности неко хоће да пренебрегне и заборави, потисне или фалсификује оно што постоји вјековима. Моја је теза да треба пуним плућима да удахнемо своју специфичност, да створимо, као држава Црна Гора, амбијент у коме ће се оба идентитета осјећати слободно, креативно и плодотворно, а не наредних 100 година једни друге да оптужујемо за издају. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Представа је „пуна динамике и покрета, али све изражава мирноћу физиономије и одмјереност покрета, осјећа се величина и свечаност тренутка у коме се спаја небо са земљом“. На слици је мноштво фигура. Изображени су анђели, апостоли, јерарси, јерусалимске жене. На лицима им је бол и жалост. Догађај је смрти, упокојења, успења. Смрт је страх, растанак, мрак… Али, “савршена љубав изгони страх напоље”, а не постоји створење које је икада живело савршенију љубав од ње, Марије Богомајке. Она том љубављу смрт претвара у живот, растанак у сусрет, мрак у вјечну и незалазну свjетлост. Она је “смрт украсила”, како пјева пјесник, “потиштеност укинула и смрт као радост показала”. Тихо и непримјетно. Као што је и током свог живота, како свједочи еванђелска повијест, тихо и повучено ходила, увијек упућујући на свог Сина. Она која је Спаситеља свијета држала у рукама, преселила се у Његово наручје! * * * Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама! Као и тада тако и сада, Марији се јавља исти благовјесник. Доноси јој вијест о скором уснућу. Ову објаву прима једнако смјерно као и прву. Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој. По промислу Божијем, апостол Тома није међу осталима са уснулом Богомајком. Накнадно одлази на њен гроб и не налази је. Тако свједок Христовог Васкрсења, постаје свједок и вјесник и о Богородичином Васкрсењу. Смрт оне која је родила Побједитеља смрти постаје стожер наше наде у живот вјечни. Она, која је једна од нас, удостојена је васкрсења прије другог доласка, да би као “прва после Јединог Првог”, била наша неуморна заступница и молитвеница пред Богом. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Више од два вијека, Сопоћанска црква је, страдавши у једном од многих ратова, остала да живи без крова. Самим Божијим промислом и чудом, сачуване су многе велелепне фреске у њој. Међу њима, издваја се величанствено Успење Мајке Божије. Представа је „пуна динамике и покрета, али све изражава мирноћу физиономије и одмјереност покрета, осјећа се величина и свечаност тренутка у коме се спаја небо са земљом“. На слици је мноштво фигура. Изображени су анђели, апостоли, јерарси, јерусалимске жене. На лицима им је бол и жалост. Догађај је смрти, упокојења, успења. Смрт је страх, растанак, мрак… Али, “савршена љубав изгони страх напоље”, а не постоји створење које је икада живело савршенију љубав од ње, Марије Богомајке. Она том љубављу смрт претвара у живот, растанак у сусрет, мрак у вјечну и незалазну свjетлост. Она је “смрт украсила”, како пјева пјесник, “потиштеност укинула и смрт као радост показала”. Тихо и непримјетно. Као што је и током свог живота, како свједочи еванђелска повијест, тихо и повучено ходила, увијек упућујући на свог Сина. Она која је Спаситеља свијета држала у рукама, преселила се у Његово наручје! * * * Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама! Као и тада тако и сада, Марији се јавља исти благовјесник. Доноси јој вијест о скором уснућу. Ову објаву прима једнако смјерно као и прву. Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој. По промислу Божијем, апостол Тома није међу осталима са уснулом Богомајком. Накнадно одлази на њен гроб и не налази је. Тако свједок Христовог Васкрсења, постаје свједок и вјесник и о Богородичином Васкрсењу. Смрт оне која је родила Побједитеља смрти постаје стожер наше наде у живот вјечни. Она, која је једна од нас, удостојена је васкрсења прије другог доласка, да би као “прва после Јединог Првог”, била наша неуморна заступница и молитвеница пред Богом. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. Након причешћа вјерних, Владика је предводио празничну Литију, која је три пута прошла око храма. Потом је служио помен упокојенима чији земни остаци почивају у гробљу у црквеној порти и благосиљао славски колач. У архипастирском слову сабранима рекао је да је Господ поручио ученицима својим да проповиједају Јеванђеље свакоме створењу. „Други јеванђелист је записао да им је рекао: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога учећи их да држе све што сам вам заповиједио и ево ја сам са вама у све дане до свршетка свијета и вијека. Проповиједање благе вијести о васкрсломе Христу се догађа већ ево двије хиљаде година широм свијета, не само људима него, како каже Господ – сваком створењу“, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је Господ Христос крајеугаони камен на коме је саграђена васиона. „Он је крајеугаони камен који зидари ове људске историје одбацују, покушавају да га одбаце. Али никако га не могу одбацити, јер, Њега одбацујући, и саме себе одбацују и уништавају. Јер, Он је крајеугаони камен на коме почива васиона, почива људски живот и људска историја. И све што се догађа и што је свето и часно кроз историју догађа се благодарећи Њему“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да је огромна већина оних који су сахрањени на гробљу у порти цркве у Горњем Липову је прихватила ту благу вијест и крстила се. „А они који се крсте, они задобијају вјечни живот и спасење. А који се не крсте, они су осуђени на смрт, на пролазност, на ништавило. Зато се и граде храмови, зато се и крштавамо, зато се вјенчавамо, зато се трудимо и да живимо по његовим заповијестима, да испуњавамо Његово јеванђеље. Као што су то чинили и наши преци овдје похрањени“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је затим вјенчао младенце Бојана и Данијелу Бојиће. На крају данашњег сабрања у Горњем Липову приређена је славска трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог архиђакона и првомученика Стефана у Горњем Липову код Колашина, поводом храмовске славе ове светиње. Звучни запис беседе Након причешћа вјерних, Владика је предводио празничну Литију, која је три пута прошла око храма. Потом је служио помен упокојенима чији земни остаци почивају у гробљу у црквеној порти и благосиљао славски колач. У архипастирском слову сабранима рекао је да је Господ поручио ученицима својим да проповиједају Јеванђеље свакоме створењу. „Други јеванђелист је записао да им је рекао: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога учећи их да држе све што сам вам заповиједио и ево ја сам са вама у све дане до свршетка свијета и вијека. Проповиједање благе вијести о васкрсломе Христу се догађа већ ево двије хиљаде година широм свијета, не само људима него, како каже Господ – сваком створењу“, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је Господ Христос крајеугаони камен на коме је саграђена васиона. „Он је крајеугаони камен који зидари ове људске историје одбацују, покушавају да га одбаце. Али никако га не могу одбацити, јер, Њега одбацујући, и саме себе одбацују и уништавају. Јер, Он је крајеугаони камен на коме почива васиона, почива људски живот и људска историја. И све што се догађа и што је свето и часно кроз историју догађа се благодарећи Њему“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да је огромна већина оних који су сахрањени на гробљу у порти цркве у Горњем Липову је прихватила ту благу вијест и крстила се. „А они који се крсте, они задобијају вјечни живот и спасење. А који се не крсте, они су осуђени на смрт, на пролазност, на ништавило. Зато се и граде храмови, зато се и крштавамо, зато се вјенчавамо, зато се трудимо и да живимо по његовим заповијестима, да испуњавамо Његово јеванђеље. Као што су то чинили и наши преци овдје похрањени“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је затим вјенчао младенце Бојана и Данијелу Бојиће. На крају данашњег сабрања у Горњем Липову приређена је славска трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Многи као да нису схватали озбиљно то што митрополит Амфилохије годинама упозорава како канонски непризната црногорска православна црква покушава да уз помоћ власти у Подгорици Српској православној цркви преотме цркве и манастире. Али, сада, када је патријарх Иринеј подигао глас, постало је јасно у каквом се тешком положају налази Митрополија црногорско-приморска. Ситуација није боља ни у Македонији, где се наставља притисак на епископе српске цркве. Тако је 9. јула архиепископу Охридске архиепископије СПЦ Јовану Вранишковском без икаквог објашњења поново одузет пасош при преласку македонске границе. Одмах је реаговала Охридска архиепископија поручивши да је реч о дискриминацији типичној за земље у којима не постоји владавина права. Ново ускраћивање основних људских права архиепископу Јовану, који је већ провео три године по македонским затворима, дешава се после одлуке Европског суда за људска права. Суд у Стразбуру је 16. новембра прошле године утврдио да је Суд у Македонији прекршио члан 11 (слобода окупљања и удруживања) у вези са чланом 9 (слобода мисли, савести и вероисповести) Европске конвенције о људским правима, што је резултирало одбијањем власти да региструје православну Охридску архиепископију (ПОА) као посебну верску заједницу. Овај европски суд је практично признао постојање Охридске архиепископије и наложио Скопљу да је региструје и омогући јој несметано деловање. На другој страни, поједини центри моћи безуспешно су покушавали да у Црној Гори инсталирају као духовног поглавара самозваног митрополита Михајла (Мираш Дедеић). Али, када им то није пошло за руком, уследио је лукавији план. Из кругова ЕУ је посредно сугерисано Митрополији црногорско-приморској да ступи у дијалог са „Црногорском православном црквом”. Циљ је био да се у Црној Гори склепа православна црква коју би народ некако прихватио, али под условом да нема везе са Српском патријаршијом. Како да митрополија, која од 1219. године постоји у саставу Српске православне цркве, противно канонима крене у преговоре са „Црногорском православном црквом” која је основана као невладина организација 2000. године у полицијској станици на Цетињу? Осим тога, како разговарати са лажним верским поглаваром на којег је цариградски патријарх Вартоломеј бацио анатему? Претходни руски патријарх Алексије Други је приликом једног сусрета са Милом Ђукановићем јасно скренуо пажњу црногорском председнику да Мираша Дедеића и његове сараднике неће прихватити ни у једној православној цркви. Непризната црква у Скопљу, коју предводи архиепископ Стефан, у бољој је позицији. Македонска православна црква, која се 1967. године неканонски одвојила од СПЦ, може да настави преговоре са српском црквом, које је прекинула 2002. године одбацивањем већ утаначеног Нишког споразума, чији је циљ био превазилажење раскола. Упркос одбацивању споразума, Српска патријаршија је поново позвала у духовно јединство вернике и свештенике у Македонији. Том позиву се одазвао тадашњи митрополит велешки и повардарски Јован, који је постављен за егзарха аутономне Охридске архиепископије. На Сабору СПЦ 2005. Јован је потврђен као архиепископ охридски и митрополит скопски и председник Светог синода Охридске архиепископије. И уместо да МПЦ тражи решење за свој положај од СПЦ, она је упутила прошле године позив Бугарској православној цркви да јој буде „мајка црква”. Најгоре је то што је БПЦ прихватила да заступа неканонску МПЦ пред осталим помесним црквама. У цео процес се на непримерен начин умешала и Цариградска патријаршија. Поводом најаве да су Грчка и Македонија усагласиле споразум о промени имена бивше југословенске републике, васељенски патријарх Вартоломеј је позвао сестринске цркве да прихвате „цркву у Скопљу” у православно јединство. Иза подршке канонски непризнатим ЦПЦ и МПЦ очито се крије намера појединих центара моћи који преуређују Балкан више по НАТО стандардима него по бриселским. Циљ је да се у свакој од новонасталих држава бивше Југославије направи самостална квазиправославна црква. Власти у Подгорици и Скопљу свесрдно иду наруку таквим пројектима, чији је циљ да се СПЦ онемогући да делује на својој вековној канонској територији. Алармантну патријархову изјаву др Стеван Гајић из Института за европске студије тумачи као упозорење да се тек очекује велики удар на СПЦ у Црној Гори. Овај политиколог подсећа на оно шта је Збигњев Бжежински поручио приликом распада Совјетског Савеза: пао је СССР, али ми и даље имамо главног непријатеља, а то је Руска православна црква. Гајић истиче да је овај амерички геостратег у РПЦ, иако сломљеној под комунизмом, видео снагу у којој може да се обнови руска држава. „СПЦ је препозната као једина национална институција српског народа која прелази границе садашње Србије. Српска црква многима смета не само зато што на овим просторима негује православну духовност већ и зато што подсећа да ми Срби имамо вековима дугу традицију државотворности. А то се не уклапа у агенду ЕУ и НАТО”, објашњава сарадник Института за европске студије. Извор: Политика
  20. Иза подршке канонски непризнатим ЦПЦ и МПЦ крије су намерe центара моћи који преуређују Балкан више по НАТО стандардима него по бриселским Многи као да нису схватали озбиљно то што митрополит Амфилохије годинама упозорава како канонски непризната црногорска православна црква покушава да уз помоћ власти у Подгорици Српској православној цркви преотме цркве и манастире. Али, сада, када је патријарх Иринеј подигао глас, постало је јасно у каквом се тешком положају налази Митрополија црногорско-приморска. Ситуација није боља ни у Македонији, где се наставља притисак на епископе српске цркве. Тако је 9. јула архиепископу Охридске архиепископије СПЦ Јовану Вранишковском без икаквог објашњења поново одузет пасош при преласку македонске границе. Одмах је реаговала Охридска архиепископија поручивши да је реч о дискриминацији типичној за земље у којима не постоји владавина права. Ново ускраћивање основних људских права архиепископу Јовану, који је већ провео три године по македонским затворима, дешава се после одлуке Европског суда за људска права. Суд у Стразбуру је 16. новембра прошле године утврдио да је Суд у Македонији прекршио члан 11 (слобода окупљања и удруживања) у вези са чланом 9 (слобода мисли, савести и вероисповести) Европске конвенције о људским правима, што је резултирало одбијањем власти да региструје православну Охридску архиепископију (ПОА) као посебну верску заједницу. Овај европски суд је практично признао постојање Охридске архиепископије и наложио Скопљу да је региструје и омогући јој несметано деловање. На другој страни, поједини центри моћи безуспешно су покушавали да у Црној Гори инсталирају као духовног поглавара самозваног митрополита Михајла (Мираш Дедеић). Али, када им то није пошло за руком, уследио је лукавији план. Из кругова ЕУ је посредно сугерисано Митрополији црногорско-приморској да ступи у дијалог са „Црногорском православном црквом”. Циљ је био да се у Црној Гори склепа православна црква коју би народ некако прихватио, али под условом да нема везе са Српском патријаршијом. Како да митрополија, која од 1219. године постоји у саставу Српске православне цркве, противно канонима крене у преговоре са „Црногорском православном црквом” која је основана као невладина организација 2000. године у полицијској станици на Цетињу? Осим тога, како разговарати са лажним верским поглаваром на којег је цариградски патријарх Вартоломеј бацио анатему? Претходни руски патријарх Алексије Други је приликом једног сусрета са Милом Ђукановићем јасно скренуо пажњу црногорском председнику да Мираша Дедеића и његове сараднике неће прихватити ни у једној православној цркви. Непризната црква у Скопљу, коју предводи архиепископ Стефан, у бољој је позицији. Македонска православна црква, која се 1967. године неканонски одвојила од СПЦ, може да настави преговоре са српском црквом, које је прекинула 2002. године одбацивањем већ утаначеног Нишког споразума, чији је циљ био превазилажење раскола. Упркос одбацивању споразума, Српска патријаршија је поново позвала у духовно јединство вернике и свештенике у Македонији. Том позиву се одазвао тадашњи митрополит велешки и повардарски Јован, који је постављен за егзарха аутономне Охридске архиепископије. На Сабору СПЦ 2005. Јован је потврђен као архиепископ охридски и митрополит скопски и председник Светог синода Охридске архиепископије. И уместо да МПЦ тражи решење за свој положај од СПЦ, она је упутила прошле године позив Бугарској православној цркви да јој буде „мајка црква”. Најгоре је то што је БПЦ прихватила да заступа неканонску МПЦ пред осталим помесним црквама. У цео процес се на непримерен начин умешала и Цариградска патријаршија. Поводом најаве да су Грчка и Македонија усагласиле споразум о промени имена бивше југословенске републике, васељенски патријарх Вартоломеј је позвао сестринске цркве да прихвате „цркву у Скопљу” у православно јединство. Иза подршке канонски непризнатим ЦПЦ и МПЦ очито се крије намера појединих центара моћи који преуређују Балкан више по НАТО стандардима него по бриселским. Циљ је да се у свакој од новонасталих држава бивше Југославије направи самостална квазиправославна црква. Власти у Подгорици и Скопљу свесрдно иду наруку таквим пројектима, чији је циљ да се СПЦ онемогући да делује на својој вековној канонској територији. Алармантну патријархову изјаву др Стеван Гајић из Института за европске студије тумачи као упозорење да се тек очекује велики удар на СПЦ у Црној Гори. Овај политиколог подсећа на оно шта је Збигњев Бжежински поручио приликом распада Совјетског Савеза: пао је СССР, али ми и даље имамо главног непријатеља, а то је Руска православна црква. Гајић истиче да је овај амерички геостратег у РПЦ, иако сломљеној под комунизмом, видео снагу у којој може да се обнови руска држава. „СПЦ је препозната као једина национална институција српског народа која прелази границе садашње Србије. Српска црква многима смета не само зато што на овим просторима негује православну духовност већ и зато што подсећа да ми Срби имамо вековима дугу традицију државотворности. А то се не уклапа у агенду ЕУ и НАТО”, објашњава сарадник Института за европске студије. Извор: Политика View full Странице
  21. У Храму Светог Преображења Господњег у Дебељачи надомак Панчева, у Епархији банатској, Свету литургију служио је надлежни парох свештеник Игор Карановић у молитвеном присуству умировљеног пароха проте Миленка Лазића и христољубивих парохијана, данас житеља Дебељаче, који су у питому банатску равницу дошли са простора западне Славоније, Баније, царског Призрена и околине Приштине. После причешћа верујућег народа Божијег, празничном беседом на тему Видовдана и страдања нашег народа обратио се отац Игор, коме и благодаримо за звучни запис овог слова. Прилог смо преузели са интернет странице радија Слово љубве! http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/o. Igor Karanovic - Vidovdan Debeljaca.mp3 View full Странице
  22. Председник Петро Порошенко и други високи званичници Украјине изјављују спремност Васељенског патријарха Вартоломеја да створи независну (аутокефалну) православну цркву у Украјини. Као основа за нову верску организацију ће постати канонски непризнате Украјинска православна црква Кијевског патријархата и Украјинска аутокефална православна црква. У свом саопштењу од 22. априла Васељенски Патријарх такође не пориче такву прилику. Свети Синод Цариградске Патријаршије прихватио је жалбе председника, Скупштине Украјине и епископије ове две цркве. Према изјавама високих украјинских званичника и стручњака објављених у медијима, учешће државе у овом случају је захтјев самог Васељенског патријарха, а нова Украјинска Православна Црква неће постати "државна" и ће функционисати равноправна основа са другима. Власти инсистирају да појава још једне каноничке цркве ће довести до прекида конфесионалног сукоба у земљи. У међувремену до данашњих дана структуре власти у Украјини нису показали жељу или нису били у могућности да се придржавају принципа слободе вероисповести, делујући на страни само једне цркве - Украјинске православне цркве Кијевског патријархата. Примећено је да у градовима Бар Виничке области и Локвице из Полтавске области посланици градксе скупштине одбили да додели земљу за изградњу храма за УПЦ у корист Кијевског патријархата. Ово је било учињено под притиском представника такозване радикално десне организације Десни сектор. Мешање маргинала и националиста у имовински спорови између цркава указује на то да влада Украјине не обезбеђује слободу вероисповести. Само за 4 месеца 2018. године у Украјини власти игнорисали: - три паљевине храмова; Прва паљевина Друга паљевина Трећа паљевина - још једно хватање храма у селу Птића, Риванске области, произведено од стране навијача Кијева и бораца добровољачких пука Азов и батаљона Ајдар; - скрнављење врата манастира Светог Покрова у Одешке области; - срушење путовног крста у Кијеву. У свим тим случајевима, полиција је била неактивна. Кривични случајеви о чињеницама ових злочина отворени су само судском одлуком као одговор на жалбе организација за људска права. Сумњиво је да са таквом политиком власти појава канонске украјинског цркве ће спречити дискриминацију на верској основи у Украјини. Поред тога, равнодушност свештеника и бискупа Кијевског патријархата према безакоњу почињеном у њиховим личним и корпоративним интересима није компатибилан са високом пасторалном службом, још више под омофоријом Васељенског патријарха Вартоломеја.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...