Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'коло'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске се од 2015. године латио обимног посла сакупљања, превођења, уређења и штампања сабраних дела блажене успомене о. Георгија Флоровског, једног од кључних родоначелника православне теологије у савременом свету. Православна вера у XX и XXI веку би се тешко могла и замислити без лика и дела овог блаженог оца и учитеља, који је поставио темеље на бази којих и данас преживљава православна свест о Предању Тајне Цркве. Надамо се да ћемо овим допринети даљем развоју богословске мисли и уопште хришћанске свести о Цркви у оквирима наше помесне Цркве, тј. где год се реч Божја чита и мисли на српском језику. У продаји је треће коло, од планирана четири. Све информације су доступне на сајту www.florovski.rs. Публиковање књиге помогла је Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. Извор: Саборност
  2. Коло српских сестара из Неготина представљала је проф. Весна Станковић, заменица председнице неготинског Кола, која је активно учествовала на првој радној скупштини Сабора, пратећи и све остале активности у току три дана изузетно богатог Саборског садржаја које су организовале чланице Кола сестара из Ниша. Сабор Кола српских сестара Републике Србије, региона и дијаспоре, одржан је у Нишу 17, 18. и 19. маја уз учешће 65 Кола српских сестара из 65 градова Србије, Црне Горе, Македоније, Републике Српске, Хрватске и дијаспоре. Овим поводом градоначелник Ниша Дарко Булатовић примио је у Градској кући учеснице овог скупа. Такође је Епископ нишки г. Арсеније после заједничке литургије у Саборној цркви примио све представнице Кола у владичанском двору и дао благослов за ово хумано сабрање. У културној историји српског народа мало је организација и удружења којима ток политичких промена није прекидао рад и континуитет. Међутим, посебно је мали број оних који су успевали да обнове рад и врате се на друштвену сцену Србије. Коло српских сестара спада у те малобројне. “Година 116 на путу доброчинства, путем којим се ређе иде, где пута нема а остаје траг, траг за сутра, то су трагови Кола српских сестара где год да постоје у Србији, региону и дијаспори. 116 година су озбиљне године, ишле смо некада брже, некада спорије, али увек напред, уз оне и са онима којима је помоћ била најпотребнија” рекла је Љиљана Стојановић председница Кока српских сестара у Нишу. У раду Сабора учествоваће Кола из Ниша, Пожаревца, Прокупља, Врања, Ужица, Суботице, Сомбора, Новог Сада, Зрењанина, Чачка, Смедерева, Београда, Куршумлије, Неготина, Зајечара, Александровца, Петровца на Млави, Старе Пазове, Куле, Меленца, Милошевца, Призрена, Приштине, Куманова, Белог Манастира, Савез од 18 Кола српских сестара из Црне Горе, из Републике Српске – Брчко, Прњавор, Црњелово, Угљевик, Доњи Жабар, Пелагићево, Петрово, Шамац, Ораховљани, Приједор, Бања Лука, Источно Сарајево, Бијељина, Братунац, Добој, Голубињци, из Швајцарске – Цирих… Први Сабор КСС је био у Крагујевцу прошле године, ове године се одржао у Нишу, а следеће ће бити одржан у Пожаревцу. Коло српских сестара из Ниша је било диван домаћин. Одлично је осмишљен и организован низ активности. Уприличена је и Свечана академија и позоришна представа у Нишком позоришту. Изузетно је занимљиво и поучно било и предавање на Чегру где је погинуо Стеван Синђелић са 4000 Срба од чијих глава је и направљена Ћеле кула. Посета Ћеле кули је још један подсетник да не заборавимо страдање српског народа, али и неслогу која је чест узрок наших додатних мука. Извор: Епархија тимочка
  3. Оливера Балабан: О харитативном деловању хуманитарне организације Милосрдно коло сестара-Краљица Милена са Цетиња У оквиру Божићних разговора на таласима Радија Светигора наша сестра у Христу госпођа Оливера Балабан, председница хуманитарне организације "Милосрдно коло сестара-Краљица Милена" са Цетиња, говорила је о харитативном деловању ове хуманитарне организације која делује у Митрополији црногорско-приморској. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  4. У оквиру Божићних разговора на таласима Радија Светигора наша сестра у Христу госпођа Оливера Балабан, председница хуманитарне организације "Милосрдно коло сестара-Краљица Милена" са Цетиња, говорила је о харитативном деловању ове хуманитарне организације која делује у Митрополији црногорско-приморској. Тополо препоручујемо овај веома занимљив разговор. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Радио Светигора View full Странице
  5. Сам плес је тековина целокупног људског рода и среће се у свим културама и цивилизацијама кроз све векове као спонтани израз радости и прослављања. Свети плесови постоје у многим религијама као део богослужења. Плесати се може појединачно, у пару и у колу. Играње кола, као феномен, је било познато још у античко доба. О томе сведоче сачуване вазе, фреске и мозиаци те други археолошки докази, на којима се виде младићи и девојке како играју, како појединачно, тако и у заједници, у колу. У самој Библији постоји више сведочанстава о плесовима којима је прослављан Бог, или неки значајан догађај из историје спасења. Стари завет је препун сведочанстава о колима и плесовима,[1] а на пар места коло је уско повезано са самим богослужењем. (Пс.150:4) Једнако и Нови завет јасно сведочи о испреплетеном односу наше вере и плеса. Примера ради, повратак блудног сина је између осталог прослављен и колом. Христијанизацијом јелинизма ти антички плесови су постали део нашег хришћанског етоса. Међутим, иако хришћанство нема никакав свети плес, рекли бисмо да специфично хришћански плес ипак постоји. То су они плесови и игре какви су нам непосредно познати из нашег народног предања и етоса у виду народног кола, а који су узрочно-последично повезани искључиво за хришћанско - православно поимање Цркве као једног Тела. Нажалост, у нашем богословљу то литургијско порекло и смисао народних колâ и игарâ нису у довољној мери расветљени, нити објашњени. Једнако, у савременој српској култури па чак и Цркви, цивилизацијска димензија и значај наших народних колâ и игарâ за наш европски и хришћански идентитет нису прихваћени, те последично ни вредновани. Заправо, мало је позната сâма чињеница да искључиво европско - медитерански народи који су христијанизовали своје културе и предањâ играју народна колâ. Па тако, данас колâ играју сви традиционално православни народи у источној и југоисточној Европи, хришћани Блиског истока (Сирија и Палестина), Ирци, Нормани, хришћани са крајњег југа Италије, те муслимани на Балкану и у Кападокији. Стога, сагледавајући ове податке можемо закључити да искључиво православци и њихови (релативно недавно) потурчени или покатоличени потомци, те они народи који су били у живом и непосредном контакту са православном културом и духовношћу играју колâ, док сви остали само плешу. Ова чињеница постаје јаснија и објашњива у светлу богословског објашњења самог феномена. 2. Познато је, да је Западу, након завршетка процеса вишевековне интерполације додатка Filioque у веру и духовност Цркве, Дух Свети, који чини и сабира заједницу је остао, условно речено, по страни у односу на Оца и Сина. То је имало читав низ директних и индиректних последица, и то не само на индивидуализацију вере и литургије, него и њихових изражаја у целокупном народном животу и етосу. За западног хришћанина који је почео да се моли сâм, да се причешћује сâм, да ради само за себе, постало је и нормално и природно да плеше сâм. Из тог разлога, плесови западних хришћана нису колâ, него самостални плесови појединаца у којима, ма како они били усклађени међу собом, у принципу и у коначници, свако плеше сâм за себе. Из тог разлога на Западу су, једино релативно географски изоловани наследници тзв. „келтског православља“, попут Ираца и Нормана, међу којима индивидуализација, коју је започело Филиокве, а касније усавршила протестантска реформација, није успела у толикој мери да уништи идеју и осећај заједнице, наставили до нашег времена да играју народна колâ. За разлику од плесова других европских народа, а посебно других културâ и цивилизацијâ, хришћанско (православно) народно коло претпоставља и захтева постојање и остварење заједнице, и то хришћанске заједнице - Цркве. Наше народно коло има своју унутрашњу логику, законитости и принципе, који су најтешње повезани са православном еклисиологијом, односно еклисиологијом неподељене Цркве првог миленијума. Заправо, детаљнијом анализом феномена народног кола, којим смо још увек и поред свих неприлика благословени, долазимо до закључка да је народно коло реализација православног литургијског поретка у свакодневном животу. Па тако, баш као што је случај и са литургијом, сâм човек, не може да игра коло. Осим тога, да би се играло коло, није довољно тек просто знати кораке, или чак имати осећај за ритам и музику. За истинско играње кола, потребно је оно исто што је потребно и за учешће у Цркви, а то је пре свега жеља, а онда и способност, да се они други (лево и десно од нас) осете и доживе као једно Тело. Нико не може да игра у колу, уколико форсира само себе и свој ритам, и ако не доживљава другог, не само као део себе, него као једно са собом. Онај други (човек) који је услов нашег учешћа у колу, постаје наш једини оријентир и критеријум. Занимљиво је и то, да се у колу, као и у Цркви, амортизују баш сви недостаци, па тако, они који играју боље, надопуњују и прикривају слабости и недостатке оних који играју лошије. Коло није хаотично, него је увек у поретку. У колу се увек зна ко је вођа кола, и ко где стоји, па чак и онда кад се чини да је све у хаосу. Поједини православна народна кола оцењују као фалократичне споменике из прошлости замерајући им полну подељеност, једнако као и што Цркву осуђују и посматрају као женомрзачку мушку шовинистичку установу. У том смислу, треба рећи да позиција жене у колу је специјална, односно посебна. Она није једнака и идентична позицији мушкарца, како су то као врхунски идеал прокламовали просветитељство и рационализам, а прихватило наше друштво, него просто другачија или различита, што опет само по себи не значи да је жена у колу неравноправна, или потлачена. То у пракси просто значи да жена не игра мушке мотиве, као што ни мушкарци не играју женске кораке и фигуре. Иако су већина колâ православних народа условно и модерним језиком речено „унисекс“ јер и мушкарци и жене играју истим интензитетом и истим покретима, унутрашња динамика и поредак кола чини не само да се сваки од играча осећа задовољно и остварено својом улогом, него и да сваки од њих управо на том специфичном месту има могућност да најбоље допринесе хармонији целокупног „тела“ које пулсира, односно да зрачи и сија. Наше народно коло, као и Цркву, увек води један, док други истовремено за њим следе и прате. Терминологија којом се описује овај за наш народ спонтани процес је изузетно значајна, како за правилно разумевање догађаја кола, тако и саме православне црквености. Па тако, по народном језику први у колу тек просто (пред)води, док остали украшавају коло. Музика кола увек прати тог првог, који сам одређује ритам и правац, има исту улогу и логику коју има и црквено појање. У стара времена, сваки играч предводник је имао „своје“ коло, и свирачи су га увек лично познавали и свирали су према његовим капацитетима и афинитетима. Дакле, као што појци прате и прилагођавају се литургу, тако се и народна музика прилагођава и усклађује са способностима предводника кола, а не обрнуто. Осим тога, свако од колâ православних народâ је обојено карактеристичним психолошким особинама и вредностима тог одређеног народа и поднебља у ком живе. Тако су колâ горштака различита у односу на кола равничарског становништва или нпр. на колâ градског становништва. Чак и унутар једне те исте друштвене заједнице колâ се драстично разликују. Примера ради, у Смирни су посебно коло играли месари (касапини) тзв. хасапико, плес који је добио светску славу помоћу филма „Грк Зорба“, а сасвим другачије, по ритму и корацима, су нпр. чланови кожарског еснафа или пекари. Ово сведочи не само о здравој индивидуацијји и изражавању сопствености унутар једне шире заједнице, него и о личносном односу међу члановима, односу који би требао на идентичан да се остварује у Цркви кроз све њене изражаје - почевши са Светим тајнама, па све до њених других пројавâ. 3. Суштинска веза између народног кола и православне еклисиологије није ограничена само на сличности ових спољашњих и унутрашњих структурâ. Народно коло је, пре свега, природни продужетак литургијског или било ког другог црквеног сабрања. Кападокијски хришћани су нам сачували предање и записе о различитим колима за различите црквене празнике. Тако је, на пример, после литургије на празник светог Василија све до малоазијске катастрофе 1923. из самог храма свештеник са неком патерицом - штапом, предводио специфично коло, које би се играло око храма. И данас на неким егејским острвима након чина венчања у храму првим колом које води свештеник се изводе младенци. Позната су кола која су се играла само за Васкрс, коло за Томину недељу, за поједине Богородичине празнике итд. Слични обичаји постоје и данас у Тракији, где се нпр. на празник Светог цара Константина и свете царице Јелене игра посебно коло, у коме играчи носе њихове иконе.[2] У сваком случају, свако од тих колâ је различито и готово захтева посебну богословско - литургичку студију која превазилази оквире овог чланка. Међутим, оно што је суштински важно за Цркву јесте да коло као природни продужетак црквеног сабрања јесте и један облик њеног мисионарског деловања. Учећи се да играју кола млађи, пре свега, узрастају у православном етосу, помоћу кога касније детерминишу свој став према животним изазовима – заједништву, сарадњи, сексуалности, пријатељству и многим другим питањима која заокупљају човека. Због свега овога од виталног значаја за саму Цркву јесте подршка друштвима и програмима који популаришу народна колâ. Уколико су прилике већ, на несрећу, такве да држава није у стању да (из националних разлога) негује институцију народних колâ, сâма Црква има потребу да их негује, али не из национално - романтичарских мотивâ спасавања Српства, него пре свега, због овде само укратко изложених литургијских и еклисиолишких принципâ на којима је заснована како сама црквена организација, тако и народно коло. Због тога, сами свештеници требају да знају и умеју да играју народна кола, како због личног сведочења пастви, али једнако и због сопственог духовног узрастања. Пре свега, што је сасвим јасно да сви који знају да плешу, да играју и да се радују, знају шта је и Православље и спремни су да умру за Христа, као што рече на почетку цитирани патријарх. Дејан Мачковић Summary Although Christianity itself doesn’t have its specific religious dance, we could say that specifically Christian dances exist. Those are the folk dances of Orthodox nations in Eastern Europe and Middle East who are danced in special manner, in circle. These dances differ from other non Orthodox nations dances, in a way that they proceed from basic principles of Orthodox Ecclesiology of local Church. Those national dances of Orthodox Christians are structurally organized like Eucharistic community in a sense that they are always in specific order, led by one but danced by many, adjusted to possibilities and capacities of each individual person, as well as adjusted to every specific local geographical, social or cultural surrounding etc. These dances demand not talent, skills and technique but above all capability and desire to understand and feel the other, the fellow brother next to you like one with you, like One Body. So, these folk dances upgrade at the same time the Orthodox ethos of dancers teaching them on non verbal and subconscious level about brotherhood, love, sexuality, sharing etc. and consequently they provide excellent possibilities Christian mission. Having this in mind, we can say that while preserving and supporting folk dance projects and groups, Church protects hers essential interests. ----------------------------- [1] Пс.30:11;42:4;9:14;68:3, Суд.24:21, 11:34, 1.Цар 18:26, 1.Дн.15:29, 16:31 итд [2] О свему овоме може се сазнати више у Центру за Малоазијске студије у Атини. (Κέντρο μικρασιατικών μελετών, Κυδαθηναίων 11, Πλάκα / Αθήνα ) Извор: Српска Православна Црква
  6. 1. Према једној поучној причи у XVIII веку један познати монах, велики аскета и духовник, дошао је да прослави Васкрс у Цариграду. Током Страсне недеље учествовао је у богослужењима и дивио се устрајности народа у строгом посту и другим подвизима. Међутим, све то му је било помућено са саблазни коју је доживео видећи тај исти народ који је виком, песмом, колом и пуцањем прославио долазак Најславнијег дана – Васкрсења. То га је дубоко узнемирило, па се повукао у келију у Патријаршијском двору где је био смештен. Након неког времена, своје неспокојство и разочарење саопштио је и самом патријарху. Саслушавши га патријарх му је одговорио: „Истина је да се, заиста можда и превише веселе и радују, и да се то може чинити и претераним и непримереним, али онај ко је у стању да се толико радује Васкрсењу Христовом, у стању је и да сутра пострада за Христа. Не осуђујте их, пустите их нека се веселе! “ Сам плес је тековина целокупног људског рода и среће се у свим културама и цивилизацијама кроз све векове као спонтани израз радости и прослављања. Свети плесови постоје у многим религијама као део богослужења. Плесати се може појединачно, у пару и у колу. Играње кола, као феномен, је било познато још у античко доба. О томе сведоче сачуване вазе, фреске и мозиаци те други археолошки докази, на којима се виде младићи и девојке како играју, како појединачно, тако и у заједници, у колу. У самој Библији постоји више сведочанстава о плесовима којима је прослављан Бог, или неки значајан догађај из историје спасења. Стари завет је препун сведочанстава о колима и плесовима,[1] а на пар места коло је уско повезано са самим богослужењем. (Пс.150:4) Једнако и Нови завет јасно сведочи о испреплетеном односу наше вере и плеса. Примера ради, повратак блудног сина је између осталог прослављен и колом. Христијанизацијом јелинизма ти антички плесови су постали део нашег хришћанског етоса. Међутим, иако хришћанство нема никакав свети плес, рекли бисмо да специфично хришћански плес ипак постоји. То су они плесови и игре какви су нам непосредно познати из нашег народног предања и етоса у виду народног кола, а који су узрочно-последично повезани искључиво за хришћанско - православно поимање Цркве као једног Тела. Нажалост, у нашем богословљу то литургијско порекло и смисао народних колâ и игарâ нису у довољној мери расветљени, нити објашњени. Једнако, у савременој српској култури па чак и Цркви, цивилизацијска димензија и значај наших народних колâ и игарâ за наш европски и хришћански идентитет нису прихваћени, те последично ни вредновани. Заправо, мало је позната сâма чињеница да искључиво европско - медитерански народи који су христијанизовали своје културе и предањâ играју народна колâ. Па тако, данас колâ играју сви традиционално православни народи у источној и југоисточној Европи, хришћани Блиског истока (Сирија и Палестина), Ирци, Нормани, хришћани са крајњег југа Италије, те муслимани на Балкану и у Кападокији. Стога, сагледавајући ове податке можемо закључити да искључиво православци и њихови (релативно недавно) потурчени или покатоличени потомци, те они народи који су били у живом и непосредном контакту са православном културом и духовношћу играју колâ, док сви остали само плешу. Ова чињеница постаје јаснија и објашњива у светлу богословског објашњења самог феномена. 2. Познато је, да је Западу, након завршетка процеса вишевековне интерполације додатка Filioque у веру и духовност Цркве, Дух Свети, који чини и сабира заједницу је остао, условно речено, по страни у односу на Оца и Сина. То је имало читав низ директних и индиректних последица, и то не само на индивидуализацију вере и литургије, него и њихових изражаја у целокупном народном животу и етосу. За западног хришћанина који је почео да се моли сâм, да се причешћује сâм, да ради само за себе, постало је и нормално и природно да плеше сâм. Из тог разлога, плесови западних хришћана нису колâ, него самостални плесови појединаца у којима, ма како они били усклађени међу собом, у принципу и у коначници, свако плеше сâм за себе. Из тог разлога на Западу су, једино релативно географски изоловани наследници тзв. „келтског православља“, попут Ираца и Нормана, међу којима индивидуализација, коју је започело Филиокве, а касније усавршила протестантска реформација, није успела у толикој мери да уништи идеју и осећај заједнице, наставили до нашег времена да играју народна колâ. За разлику од плесова других европских народа, а посебно других културâ и цивилизацијâ, хришћанско (православно) народно коло претпоставља и захтева постојање и остварење заједнице, и то хришћанске заједнице - Цркве. Наше народно коло има своју унутрашњу логику, законитости и принципе, који су најтешње повезани са православном еклисиологијом, односно еклисиологијом неподељене Цркве првог миленијума. Заправо, детаљнијом анализом феномена народног кола, којим смо још увек и поред свих неприлика благословени, долазимо до закључка да је народно коло реализација православног литургијског поретка у свакодневном животу. Па тако, баш као што је случај и са литургијом, сâм човек, не може да игра коло. Осим тога, да би се играло коло, није довољно тек просто знати кораке, или чак имати осећај за ритам и музику. За истинско играње кола, потребно је оно исто што је потребно и за учешће у Цркви, а то је пре свега жеља, а онда и способност, да се они други (лево и десно од нас) осете и доживе као једно Тело. Нико не може да игра у колу, уколико форсира само себе и свој ритам, и ако не доживљава другог, не само као део себе, него као једно са собом. Онај други (човек) који је услов нашег учешћа у колу, постаје наш једини оријентир и критеријум. Занимљиво је и то, да се у колу, као и у Цркви, амортизују баш сви недостаци, па тако, они који играју боље, надопуњују и прикривају слабости и недостатке оних који играју лошије. Коло није хаотично, него је увек у поретку. У колу се увек зна ко је вођа кола, и ко где стоји, па чак и онда кад се чини да је све у хаосу. Поједини православна народна кола оцењују као фалократичне споменике из прошлости замерајући им полну подељеност, једнако као и што Цркву осуђују и посматрају као женомрзачку мушку шовинистичку установу. У том смислу, треба рећи да позиција жене у колу је специјална, односно посебна. Она није једнака и идентична позицији мушкарца, како су то као врхунски идеал прокламовали просветитељство и рационализам, а прихватило наше друштво, него просто другачија или различита, што опет само по себи не значи да је жена у колу неравноправна, или потлачена. То у пракси просто значи да жена не игра мушке мотиве, као што ни мушкарци не играју женске кораке и фигуре. Иако су већина колâ православних народа условно и модерним језиком речено „унисекс“ јер и мушкарци и жене играју истим интензитетом и истим покретима, унутрашња динамика и поредак кола чини не само да се сваки од играча осећа задовољно и остварено својом улогом, него и да сваки од њих управо на том специфичном месту има могућност да најбоље допринесе хармонији целокупног „тела“ које пулсира, односно да зрачи и сија. Наше народно коло, као и Цркву, увек води један, док други истовремено за њим следе и прате. Терминологија којом се описује овај за наш народ спонтани процес је изузетно значајна, како за правилно разумевање догађаја кола, тако и саме православне црквености. Па тако, по народном језику први у колу тек просто (пред)води, док остали украшавају коло. Музика кола увек прати тог првог, који сам одређује ритам и правац, има исту улогу и логику коју има и црквено појање. У стара времена, сваки играч предводник је имао „своје“ коло, и свирачи су га увек лично познавали и свирали су према његовим капацитетима и афинитетима. Дакле, као што појци прате и прилагођавају се литургу, тако се и народна музика прилагођава и усклађује са способностима предводника кола, а не обрнуто. Осим тога, свако од колâ православних народâ је обојено карактеристичним психолошким особинама и вредностима тог одређеног народа и поднебља у ком живе. Тако су колâ горштака различита у односу на кола равничарског становништва или нпр. на колâ градског становништва. Чак и унутар једне те исте друштвене заједнице колâ се драстично разликују. Примера ради, у Смирни су посебно коло играли месари (касапини) тзв. хасапико, плес који је добио светску славу помоћу филма „Грк Зорба“, а сасвим другачије, по ритму и корацима, су нпр. чланови кожарског еснафа или пекари. Ово сведочи не само о здравој индивидуацијји и изражавању сопствености унутар једне шире заједнице, него и о личносном односу међу члановима, односу који би требао на идентичан да се остварује у Цркви кроз све њене изражаје - почевши са Светим тајнама, па све до њених других пројавâ. 3. Суштинска веза између народног кола и православне еклисиологије није ограничена само на сличности ових спољашњих и унутрашњих структурâ. Народно коло је, пре свега, природни продужетак литургијског или било ког другог црквеног сабрања. Кападокијски хришћани су нам сачували предање и записе о различитим колима за различите црквене празнике. Тако је, на пример, после литургије на празник светог Василија све до малоазијске катастрофе 1923. из самог храма свештеник са неком патерицом - штапом, предводио специфично коло, које би се играло око храма. И данас на неким егејским острвима након чина венчања у храму првим колом које води свештеник се изводе младенци. Позната су кола која су се играла само за Васкрс, коло за Томину недељу, за поједине Богородичине празнике итд. Слични обичаји постоје и данас у Тракији, где се нпр. на празник Светог цара Константина и свете царице Јелене игра посебно коло, у коме играчи носе њихове иконе.[2] У сваком случају, свако од тих колâ је различито и готово захтева посебну богословско - литургичку студију која превазилази оквире овог чланка. Међутим, оно што је суштински важно за Цркву јесте да коло као природни продужетак црквеног сабрања јесте и један облик њеног мисионарског деловања. Учећи се да играју кола млађи, пре свега, узрастају у православном етосу, помоћу кога касније детерминишу свој став према животним изазовима – заједништву, сарадњи, сексуалности, пријатељству и многим другим питањима која заокупљају човека. Због свега овога од виталног значаја за саму Цркву јесте подршка друштвима и програмима који популаришу народна колâ. Уколико су прилике већ, на несрећу, такве да држава није у стању да (из националних разлога) негује институцију народних колâ, сâма Црква има потребу да их негује, али не из национално - романтичарских мотивâ спасавања Српства, него пре свега, због овде само укратко изложених литургијских и еклисиолишких принципâ на којима је заснована како сама црквена организација, тако и народно коло. Због тога, сами свештеници требају да знају и умеју да играју народна кола, како због личног сведочења пастви, али једнако и због сопственог духовног узрастања. Пре свега, што је сасвим јасно да сви који знају да плешу, да играју и да се радују, знају шта је и Православље и спремни су да умру за Христа, као што рече на почетку цитирани патријарх. Дејан Мачковић Summary Although Christianity itself doesn’t have its specific religious dance, we could say that specifically Christian dances exist. Those are the folk dances of Orthodox nations in Eastern Europe and Middle East who are danced in special manner, in circle. These dances differ from other non Orthodox nations dances, in a way that they proceed from basic principles of Orthodox Ecclesiology of local Church. Those national dances of Orthodox Christians are structurally organized like Eucharistic community in a sense that they are always in specific order, led by one but danced by many, adjusted to possibilities and capacities of each individual person, as well as adjusted to every specific local geographical, social or cultural surrounding etc. These dances demand not talent, skills and technique but above all capability and desire to understand and feel the other, the fellow brother next to you like one with you, like One Body. So, these folk dances upgrade at the same time the Orthodox ethos of dancers teaching them on non verbal and subconscious level about brotherhood, love, sexuality, sharing etc. and consequently they provide excellent possibilities Christian mission. Having this in mind, we can say that while preserving and supporting folk dance projects and groups, Church protects hers essential interests. ----------------------------- [1] Пс.30:11;42:4;9:14;68:3, Суд.24:21, 11:34, 1.Цар 18:26, 1.Дн.15:29, 16:31 итд [2] О свему овоме може се сазнати више у Центру за Малоазијске студије у Атини. (Κέντρο μικρασιατικών μελετών, Κυδαθηναίων 11, Πλάκα / Αθήνα ) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Српско коло је данас, 7. децембра 2017. проглашено за нематеријалну културну баштину човечанства – потврдила је за Слово љубве гђа Весна Душковић, музејски саветник у Етнографском музеју. Одлука да се српско коло упише на Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа донета је данас на 12. заседању Међународног комитета у Чеџу, у Јужној Кореји, a о процедури до ове одлуке која траје чак две године и о значају препознавања кола, поред Славе која је уписана 2014. на Унескову листу, као вредности у баштини света, у наставку говори гђа Весна Душковић. На основу одлуке Националног комитета за нематеријално културно наслеђе у децембру 2015. године започета је процедура за упис традиционалне народне игре коло (која је у Национални регистар уписана у јуну 2012, под називом коло у три, коло у шест) на Репрезентативну листу нематеријалног култруног наслеђа човечанства. Центар за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју у Београду, припремио је у складу са постављеним стандардима у погледу садржаја и техничких карактеристика, номинацијски досије. који је у марту 2016. године Министарство културе упутило у процедуру усвајања. Досије је припрмељен у сарадњи са предлагачима елемента за Унескову листу, Факултетом музичке уметности; Ансамблом традиционалних игара „Коло“ и Центром за истраживање и очување традиционалних игара Србије (ЦИОТИС-ом). Израда номинацијског досијеа остварена је уз учешће појединаца, локалних заједница, институција, невладиних организација, стручних удружења, који су кроз прикупљање и потписивање писама сагласности, обезбеђивање видео или фото документације, активно допринели изради номинацијског досијеа. Учешће локалних самоуправа, образовних и институција културе, туристичких и невладиних организација, културно-уметничких друштава и великог броја појединаца, у изради номинације су показатељи заинтересованости различитих сегмената друштва, стручне и шире јавности, за очување и преношење елемента, али и потребе актера укључених у процес очувања овог елемента за постизањем његове шире, међународне видљивости. Велики број формалних и неформалних едукативних програма који се организују у институцијама културе, бројне манифестације на којима се коло изводи као део званчних тaкмичарских и ревијалних програма у којима учествују културно-уметничка друштва, или као спонтана активност окупљених учесика, (као што су сабори у Гучи, Тополи…), извођење кола на приватним прославама (свадбе, рођења, крштења, прославе пунолетства, матура…) сведоче о активном присуству кола у различитим сферама живота у Србији данас, што је један од важних критеријума које је потребно испунити за упис на Унескову листу. За препознавање значаја кола у друштву, као и за његово вредновање као дела живе играчке праксе у Србији, од посебног значаја је чињеница да је учење основних елемената игре део формалног система образовања. Едукација о колу је укључена у програме музичког и физичког васпитања за основне и средње школе, а врло често је присутна и у вртићима. На нивоу високог образовања оно је предмет проучавања, не само образових и научних институција које се баве изучавањем традиционалних народних играчких и музичких форми, већ и у оних институција које образује будуће стручњаке за рад у школама и рад са младима. Ипак, преношење у оквиру породице, на приватним окупаљањима и кроз вршњачку едукацију је доминантан начин прношења елемента. Као део породничних и приватних окупљања, извођење кола је заједничка активност, у којој учествују сви чланови домаћинства, од најмлађих до најстаријих, те се знања и вештина играња кола преносе кроз непосредно учествовање, у оквиру породице, сродника, заједнице, међу вршњацима идт. Коло је најраспострањенија игра на територији целе Србије, а поред српског православног становништва, које га сматра обележјем националног идентитета, изводе га и друге етничке и конфесионалне заједнице. Изводе га ланчано повезани играчи, уз музичку пратњу, коју играчи прате изводећи различите врсте корака. Основни образац корака се изводи кроз кретање у десно, играње у месту, а потом, кретање у лево и играње у месту, уз континуирано поцупкивање коленим. Играње у колу је неизоставни део свих окупљања, приватних и јавних прослава, а изводе га припадници свих друштвених, професионалних и старосних група, у сеоским и градским срединама. Упис елемента на Унескову листу значајан је, не само због тога што ће овај сегмент нематеријалног културног наслеђа постати међународно видљивији, већ и због тога што ће различите заједнице јасније увидети да деле заједничко наслеђе, подстаћи их да у већој мери комуницирају и буду спремне да учествују у заједничким активностим, програмима и пројектима за очување и преношење елемента. Такође, упис елемента његовим носиоцима, а нарочито младим људима, омогуаћва да схвате важност сопствене традиције и да се посвете очувању елемента и сопственог нематеријалног културног наслеђа. Извор: Радио Слово љубве Преузимање
  8. Српско коло је данас, 7. децембра 2017. проглашено за нематеријалну културну баштину човечанства – потврдила је за Слово љубве гђа Весна Душковић, музејски саветник у Етнографском музеју. Одлука да се српско коло упише на Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа донета је данас на 12. заседању Међународног комитета у Чеџу, у Јужној Кореји, a о процедури до ове одлуке која траје чак две године и о значају препознавања кола, поред Славе која је уписана 2014. на Унескову листу, као вредности у баштини света, у наставку говори гђа Весна Душковић. На основу одлуке Националног комитета за нематеријално културно наслеђе у децембру 2015. године започета је процедура за упис традиционалне народне игре коло (која је у Национални регистар уписана у јуну 2012, под називом коло у три, коло у шест) на Репрезентативну листу нематеријалног култруног наслеђа човечанства. Центар за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју у Београду, припремио је у складу са постављеним стандардима у погледу садржаја и техничких карактеристика, номинацијски досије. који је у марту 2016. године Министарство културе упутило у процедуру усвајања. Досије је припрмељен у сарадњи са предлагачима елемента за Унескову листу, Факултетом музичке уметности; Ансамблом традиционалних игара „Коло“ и Центром за истраживање и очување традиционалних игара Србије (ЦИОТИС-ом). Израда номинацијског досијеа остварена је уз учешће појединаца, локалних заједница, институција, невладиних организација, стручних удружења, који су кроз прикупљање и потписивање писама сагласности, обезбеђивање видео или фото документације, активно допринели изради номинацијског досијеа. Учешће локалних самоуправа, образовних и институција културе, туристичких и невладиних организација, културно-уметничких друштава и великог броја појединаца, у изради номинације су показатељи заинтересованости различитих сегмената друштва, стручне и шире јавности, за очување и преношење елемента, али и потребе актера укључених у процес очувања овог елемента за постизањем његове шире, међународне видљивости. Велики број формалних и неформалних едукативних програма који се организују у институцијама културе, бројне манифестације на којима се коло изводи као део званчних тaкмичарских и ревијалних програма у којима учествују културно-уметничка друштва, или као спонтана активност окупљених учесика, (као што су сабори у Гучи, Тополи…), извођење кола на приватним прославама (свадбе, рођења, крштења, прославе пунолетства, матура…) сведоче о активном присуству кола у различитим сферама живота у Србији данас, што је један од важних критеријума које је потребно испунити за упис на Унескову листу. За препознавање значаја кола у друштву, као и за његово вредновање као дела живе играчке праксе у Србији, од посебног значаја је чињеница да је учење основних елемената игре део формалног система образовања. Едукација о колу је укључена у програме музичког и физичког васпитања за основне и средње школе, а врло често је присутна и у вртићима. На нивоу високог образовања оно је предмет проучавања, не само образових и научних институција које се баве изучавањем традиционалних народних играчких и музичких форми, већ и у оних институција које образује будуће стручњаке за рад у школама и рад са младима. Ипак, преношење у оквиру породице, на приватним окупаљањима и кроз вршњачку едукацију је доминантан начин прношења елемента. Као део породничних и приватних окупљања, извођење кола је заједничка активност, у којој учествују сви чланови домаћинства, од најмлађих до најстаријих, те се знања и вештина играња кола преносе кроз непосредно учествовање, у оквиру породице, сродника, заједнице, међу вршњацима идт. Коло је најраспострањенија игра на територији целе Србије, а поред српског православног становништва, које га сматра обележјем националног идентитета, изводе га и друге етничке и конфесионалне заједнице. Изводе га ланчано повезани играчи, уз музичку пратњу, коју играчи прате изводећи различите врсте корака. Основни образац корака се изводи кроз кретање у десно, играње у месту, а потом, кретање у лево и играње у месту, уз континуирано поцупкивање коленим. Играње у колу је неизоставни део свих окупљања, приватних и јавних прослава, а изводе га припадници свих друштвених, професионалних и старосних група, у сеоским и градским срединама. Упис елемента на Унескову листу значајан је, не само због тога што ће овај сегмент нематеријалног културног наслеђа постати међународно видљивији, већ и због тога што ће различите заједнице јасније увидети да деле заједничко наслеђе, подстаћи их да у већој мери комуницирају и буду спремне да учествују у заједничким активностим, програмима и пројектима за очување и преношење елемента. Такође, упис елемента његовим носиоцима, а нарочито младим људима, омогуаћва да схвате важност сопствене традиције и да се посвете очувању елемента и сопственог нематеријалног културног наслеђа. Извор: Радио Слово љубве Преузимање View full Странице
  9. Српски фолклорни ансамбл „Коло“ из Хамилтона у Канади наступио је на полувремену НБА утакмице, а снимак њиховог наступа је за мање од 24 сата видело близу 130000 људи. Фолклорна група коју чине наши исељеници из овог канадског града је наступила уместо популарних „чирлидерсица“ у полувремену НБА меча између Торонто Репторса и Финикс Санса. Мало је рећи да је 20000 људи у дворани „Ер Канада Центра“ у Торонту, иначе „дому“ популарних Репторса било одушевљено извођењем сплета игара из Димитровграда и околине. Нажалост, наступ наших играча није „помогао“ домаћину, јер су гости из Финикса забележили победу (115:103). Ансамбл „Коло“ је основан 1969. године при цркви Светог Николе у Хамилтону и уметничким руководством Драгана Макленова. Макленов је наш познати играч, који је забележио више хиљада наступа играјући у панчевачком „Абрашевићу“ и београдском ансамблу „Коло“, а од како је почетком 90-их на челу хамилтонског „Кола“, овај играчки ансамбл је најбоља наша уметничка група из дијаспоре. Ансамбл „Коло“ је од оснивања до данас имао око 1000 наступа по читавој Северној Америци и Канади, али и у Европи и наравно Србији, где су имали велику турнеју 2005. године, са благословом Његове светости патријарха Павла. Играли су пред председницима, члановима краљевских породица, гостовали на фестивалима, о њима су снимане и телевизијске емисије… Ансамбл „Коло“ и овим путем и наступима пред публиком „незваничног светског првенства у кошарци“, како Амери „тепају“ својој НБА лиги, проноси лепоту, игру и музику нашег поднебља и на томе им хвала.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...