Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'колико'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. Колико је ваш форумски лик, поштовани форумаши, и ваша форумска активност заиста слика онога што сте ви у стварном животу ? Не заборавите анкету. Кренимо.
  2. Мислим да је око 15 људи данас погинуло у Србији у саобраћају. Јутрос се десила страшна несреће услед магле, тако да је иако на аутопуту који је најбезбеднији за саобраћај, у ланчаном судару погинуло седморо људи. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:753951-POGLEDAJTE-Ostaci-smrskanih-vozila-u-obe-trake-stradalo-petoro-srpskih-i-dva-makedonska-drzavljanina-FOTO--VIDEO Вечерас још једна страшна несрећа са четворо погинулих: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:754023-JOS-JEDNA-TRAGEDIJA-Sudar-slepera-automobila-i-kamioneta-kod-Svilajnca-cetvoro-mrtvih
  3. На одликовању Вам је честитао и предсједник Српске Милорад Додик. У каквим сте односима са њим? Господин Додик је пришао да ми честита. Не видим ту ништа спорно. Тиме је поздравио концепт који заступам. Вјерујем да ће њему и свим политичарима у РС ово бити подстрек да на свом подручју више заштите Бошњаке и Хрвате. Јер то тако треба. Додик својевремено није прихватио Ваш позив на „ледени изазов“, уз коментар: „Ко је Хамдија Липовача? Немам појма“. Да ли сте му на томе замјерили? Мислим да се од Додика превише прави публицитет. Гледа се шта он каже, како реагује. С тиме га афирмишу они који своју власт заснивају на страху од других и другачијих. Ја га доживљавам као изабраног представника српског народа. И то је све. Рачуне полаже народу који га бира. Сутра, ако побиједи, биће члан Предсједништва БиХ. Значи, дио Предсједништва наше земље. Значи, дио Предсједништва свих њених грађана. Са патријархом и са Додиком сте се пољубили три пута, по обичају Срба. Због чега? Ја потичем из старе муслиманске беговске породице Поздераца и Липовача. Код нас је адет да се стари људи пољубе у руку, а посебно вјерски поглавари. Ја никада нисам пропустио да пољубим руку и свом реису Церићу и Кавазовићу. А, кад вам неко дође у кућу научен сам да му треба пружити све почасти. На крају, јадни смо ми кад се у 21. вијеку броји колико се ко пута пољуби. Ја знам да би многи вољели да сам одбио руку господина Додика, или на неки начин довео до инцидента, али то није БиХ и није мој одгој. У каквим односима живе Бошњаци и Срби у Унско-санском кантону? Нормалним. Дијелимо и добро и зло. Посјећујемо се за Бајраме и Божиће, помажемо једни другима. То управо смета националистима. Но, то је њихов проблем. Зашто вас нема на овјереним кандидатским листама за идуће опште изборе у БиХ? Чиме се сада бавите? Видите, ја сам један од првих људи који је био сметња зеленој властели. Анонимно вас пријаве, њихови људи у тужилаштвима вас оптуже и смакну на тај начин. Након исцрпних монтираних судских процеса у три од четири сам ослобођен оптужбе. СДП није сматрао да требам бити на листама, па сам одлучио да се не кандидујем нити на другим листама. Никшић се није јавио Да ли сте још члан СДП БиХ и какав изборни резултат прогнозирате за ту странку? Ја сам члан Главног одбора СДП. Људи који воде партију у УСК су учинили све да ме маргинализирају јер се не слажем са њиховим концептом вођења Партије, гдје четири године дјелују као кец из рукава владајуће СДА, али само за своје личне интересе. Предсједник Никшић и ја смо имали састанак у априлу, гдје смо се договорили да се ухрпамо и кренемо радити. На жалост, више се никад није јавио. СДП-у желим сву срећу и успјех на изборима. https://srpskainfo.com/hamdija-lipovaca-dobitnik-ordena-svetog-save-jadni-smo-ako-brojimo-koliko-se-ko-puta-ljubi/
  4. Не дешава се сваки дан да Бошњак добије признање Српске православне цркве, па још орден назван по Светом Сави. Управо то се десило у недјељу у Бихаћу, гдје је патријарх српски Иринеј за заслужног грађанина прогласио Хамдију Липовачу, бившег начелника тог града и такође бившег премијера Унско-санског кантона. На питање како је у БиХ бити Бошњак награђен од православног патријарха, Липовача каже да је то „још једна цигла уграђена у БиХ са бољом будућности, јер прошлост није била фина, али будућност можемо направити да буде“. – Ради дјеце, ако ништа. Ја у континуитету исто мислим, говорим и радим и кад сам у Бањалуци, и у Загребу, Београду или Бихаћу. Вјерујем да огромна већина Бошњака поздравља ово одликовање – каже Липовача у интервјуу за Српскаинфо. За шта сте конкретно од патријарха награђени Орденом Светог Саве? На који начин сте помогли градњу Храма Свете Тројице у Бихаћу? То би било најбоље питати људе из Српске православне цркве и сам народ српски који овдје живи. Углавном, од 2004. до 2015. као СДП-ов начелник и премијер УСК увијек сам, за разлику од претходних, али и власти након мог мандата, Бошњаке, Србе и Хрвате гледао као своје. Равноправно. Градио сам и помагао Исламску заједницу, Католичку цркву и Српску православну цркву са истом љубављу. Међу коментарима на Ваше одликовање има и негативних. Шта поручујете онима који у том чину виде нешто лоше? Велика већина је лажних профила и националстички обојених портала, те покојег кандидата „зелене династије” који сад позивају на патриотизам, вјеру, нацију, а сваке седмице иду у Бањалуку, сједе са Драганом Лукачем и другим српским представницима, праве договоре, траже услуге. Па, код двије трећине ових критичара је грб Републике Српске на дипломама. Тад им ништа не смета. На такве се не обазирем, само је евидентно да би у сва три националистичка концепта сви Босну и Херцеговину, али да друга два народа постоје само на папиру. Е, неће моћи. На одликовању Вам је честитао и предсједник Српске Милорад Додик. У каквим сте односима са њим? Господин Додик је пришао да ми честита. Не видим ту ништа спорно. Тиме је поздравио концепт који заступам. Вјерујем да ће њему и свим политичарима у РС ово бити подстрек да на свом подручју више заштите Бошњаке и Хрвате. Јер то тако треба. Додик својевремено није прихватио Ваш позив на „ледени изазов“, уз коментар: „Ко је Хамдија Липовача? Немам појма“. Да ли сте му на томе замјерили? Мислим да се од Додика превише прави публицитет. Гледа се шта он каже, како реагује. С тиме га афирмишу они који своју власт заснивају на страху од других и другачијих. Ја га доживљавам као изабраног представника српског народа. И то је све. Рачуне полаже народу који га бира. Сутра, ако побиједи, биће члан Предсједништва БиХ. Значи, дио Предсједништва наше земље. Значи, дио Предсједништва свих њених грађана. Са патријархом и са Додиком сте се пољубили три пута, по обичају Срба. Због чега? Ја потичем из старе муслиманске беговске породице Поздераца и Липовача. Код нас је адет да се стари људи пољубе у руку, а посебно вјерски поглавари. Ја никада нисам пропустио да пољубим руку и свом реису Церићу и Кавазовићу. А, кад вам неко дође у кућу научен сам да му треба пружити све почасти. На крају, јадни смо ми кад се у 21. вијеку броји колико се ко пута пољуби. Ја знам да би многи вољели да сам одбио руку господина Додика, или на неки начин довео до инцидента, али то није БиХ и није мој одгој. У каквим односима живе Бошњаци и Срби у Унско-санском кантону? Нормалним. Дијелимо и добро и зло. Посјећујемо се за Бајраме и Божиће, помажемо једни другима. То управо смета националистима. Но, то је њихов проблем. Зашто вас нема на овјереним кандидатским листама за идуће опште изборе у БиХ? Чиме се сада бавите? Видите, ја сам један од првих људи који је био сметња зеленој властели. Анонимно вас пријаве, њихови људи у тужилаштвима вас оптуже и смакну на тај начин. Након исцрпних монтираних судских процеса у три од четири сам ослобођен оптужбе. СДП није сматрао да требам бити на листама, па сам одлучио да се не кандидујем нити на другим листама. Никшић се није јавио Да ли сте још члан СДП БиХ и какав изборни резултат прогнозирате за ту странку? Ја сам члан Главног одбора СДП. Људи који воде партију у УСК су учинили све да ме маргинализирају јер се не слажем са њиховим концептом вођења Партије, гдје четири године дјелују као кец из рукава владајуће СДА, али само за своје личне интересе. Предсједник Никшић и ја смо имали састанак у априлу, гдје смо се договорили да се ухрпамо и кренемо радити. На жалост, више се никад није јавио. СДП-у желим сву срећу и успјех на изборима. https://srpskainfo.com/hamdija-lipovaca-dobitnik-ordena-svetog-save-jadni-smo-ako-brojimo-koliko-se-ko-puta-ljubi/ View full Странице
  5. Свештенство Покровске цркве у Ваљеву је служило Свету Литургију у недељу 2. септембра, а беседио је јереј Невен Лукић на тему јеванђељске приче о царевом сину. Отац Невен је подвукао да је нама пуно дато, али и да се пуно тражи од нас. „Важно је да колико је у нашој моћи, живимо хришћански“, рекао је отац Невен који је закључио да је Љубав основ живота у Цркви. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  6. Исти они који су нас у својим млађим годинама запенушаним говорима подстицали на рат 1999, који су пораз проглашавали за победу, који су се после клели у Резолуцију 1244, па је сада куде, који су звали издајницима оне који разговарају са косовским Албанцима, а сада са њима испијају шампањце и тргују српском земљом и српским животима. Шта рећи и шта помислити о моралном интегритету људи који мењају своје ставове као капуте. Обећавају нам заштиту манастира, иако до сада (проверено) никада о томе нису причали у Бриселу, на чуђење међународних представника), гарантују заштиту већине српског народа на КиМ која по њима треба да остане "с погрешне стране границе" а ни сами не скривају да их заправо интересује само једно парче севера Косова, ако и њега не изгубе као и све остало. Показују карте које не означавају број Срба, већ територије општина, јер тобоже Срби јужно од Ибра као да не постоје - за њих су то тачкице. За њих се српски народ мери у цифрама и метрима, а не људским животима. Од када су техничке преговоре претворили у преговоре о статусу, повратак Срба на КиМ се смањио, многи размишљају о продаји земље, људи су још више збуњени, а са оваквом губитничком реториком бићемо срећни да се сви не иселе, што би им можда и олакшало посао издају оправдају ситуацијом на терену. На Еванђељу су се клели да ће се трудити за цело КиМ у Србији, а сада издајницима и агентима проглашавају оне који их на то подсећају. У паници праве спискове државних непријатеља и позивају на линч неистомишљеника, а сами подривају достојанство државе коју су добили са поверењем народа,а коме годинама заузврат продају маглу. Покушавају да прикажу да је Црква наводно подељена, а не смеју да јавно објаве јединствено усвојено саопштење свих архијереја о Косову и Метохији у мају месецу. Ништа им није ни свето ни честито осим жеље за влашћу. Како да им народ верује, а да себе још више не понизи, после толиких година обмањивања? Остаје да видимо. Уколико добију подршку за оно што су намерили да ураде, очигледно, ово што имамо на Косову и Метохији нисмо ни заслужили и припашће неком другом народу, који ће можда имати више бриге да сачува као своје оно што му се поклони на тањиру. На народу је да каже своје, као што је то чинио у одсудним тренуцима наше историје. Црква је већ више пута рекла да се Косово и Метохија не оставља, и остаје уз свој народ, колико нас год било и остало. Архимандрит Сава Јањић Извор
  7. Сви видимо и са тугом гледамо колико београдске власти улажу напора да убеде српски народ да треба да преда највећи део КиМ ради наводног добра Србије. Исти они који су нас у својим млађим годинама запенушаним говорима подстицали на рат 1999, који су пораз проглашавали за победу, који су се после клели у Резолуцију 1244, па је сада куде, који су звали издајницима оне који разговарају са косовским Албанцима, а сада са њима испијају шампањце и тргују српском земљом и српским животима. Шта рећи и шта помислити о моралном интегритету људи који мењају своје ставове као капуте. Обећавају нам заштиту манастира, иако до сада (проверено) никада о томе нису причали у Бриселу, на чуђење међународних представника), гарантују заштиту већине српског народа на КиМ која по њима треба да остане "с погрешне стране границе" а ни сами не скривају да их заправо интересује само једно парче севера Косова, ако и њега не изгубе као и све остало. Показују карте које не означавају број Срба, већ територије општина, јер тобоже Срби јужно од Ибра као да не постоје - за њих су то тачкице. За њих се српски народ мери у цифрама и метрима, а не људским животима. Од када су техничке преговоре претворили у преговоре о статусу, повратак Срба на КиМ се смањио, многи размишљају о продаји земље, људи су још више збуњени, а са оваквом губитничком реториком бићемо срећни да се сви не иселе, што би им можда и олакшало посао издају оправдају ситуацијом на терену. На Еванђељу су се клели да ће се трудити за цело КиМ у Србији, а сада издајницима и агентима проглашавају оне који их на то подсећају. У паници праве спискове државних непријатеља и позивају на линч неистомишљеника, а сами подривају достојанство државе коју су добили са поверењем народа,а коме годинама заузврат продају маглу. Покушавају да прикажу да је Црква наводно подељена, а не смеју да јавно објаве јединствено усвојено саопштење свих архијереја о Косову и Метохији у мају месецу. Ништа им није ни свето ни честито осим жеље за влашћу. Како да им народ верује, а да себе још више не понизи, после толиких година обмањивања? Остаје да видимо. Уколико добију подршку за оно што су намерили да ураде, очигледно, ово што имамо на Косову и Метохији нисмо ни заслужили и припашће неком другом народу, који ће можда имати више бриге да сачува као своје оно што му се поклони на тањиру. На народу је да каже своје, као што је то чинио у одсудним тренуцима наше историје. Црква је већ више пута рекла да се Косово и Метохија не оставља, и остаје уз свој народ, колико нас год било и остало. Архимандрит Сава Јањић Извор View full Странице
  8. Пилот Војске Србије, мајор Роберт Калоци, погинуо је приликом пада авиона на редовном мирнодопском задатку, две године пред пензију. Као подстанар! На врхунцу каријере, опитни пилот Центра за летна испитивања Техничко опитног центра Војске Србије, инспектор за методику обуке пилота на Војној академији, две године пред пензионисање – подстанар! Још прецизније: пуних 25 година подстанар! Није дочекао пензију, а ни почетак градње ”јефтиних станова за припаднике Војске Србије и полиције”, најављен уочи београдских избора као нешто што ће ”већ у марту 2018.године почети да се реализује широм Србије”… Роберт Калоци надживео је још једно обећање, а погинуо не дочекавши ни неко друго. Његова породица, незапослена супруга и син, машински инжењер, нису дочекали да се њихов супруг и отац жив врати са посла. Сада ће, можда, дочекати да добију стан: – Желим да кажем да је ово страшна и велика трагедија, трагедија за коју нико никада не може да буде спреман. Војска Србије је уз породицу Калоци, као што је читав наш народ и сви ми… – одтуговао пред новинарима Александар Вулин, министар одбране, након што је са начелником Генералштаба ВС, Љубишом Диковићем, посетио дом Калоцијевих. Начелник Генералштаба новинарима није рекао ни толико. Он је, пре ове трагедије, сменио комплетно руководство Техничко опитног центра, у чијем саставу је био настрадали пилот. О томе јуче пише ”Данас”, наводећи да је Диковић одлуку донео почетком године, а министар Вулин је потписао у марту. Не зато што је пре годину дана већ пао један ”галеб” у којем су погунила два пилота, него што је руководство ”дозволило једном војном аналитичару да неовлашћено посети војни објекат”. За ”Данас” – смена је тема дана за насловну страну, где није било места ни за једну реч о погибији Роберта Калоција. У ”Информеру”, тема дана на насловници је Шешељ и његова дословно пренета изјава: ”Хагу сам јебао мајку”. На дну стране, поред фотографије насмејане певаљке и наслова ”Рада је озбиљно болесна”, са поднасловом ”Певачица често пада, поремећен joj центар за равнотежу, ставља чепове у уши да би могла да стоји”, нашло се простора и за наслов: Пао ”галеб”… ”Политика” је применила сличан ”клише”, па насловницу ”отвара” наслов да је Шешељ одслужио више затвора него што је добио. ”Новости” и ”Блиц” и ”Курир” су највећи део својих насловница посветили трагедији војних пилота. ”Српском телеграфу” то је најмање битна тема на насловној, где је битнији наслов ”Шок у Задрузи – врели пољубац Кије и Луне”… За ”Ало” – наслов о трагедији пилота је други по величини на насловници, а први је: ”Извршитељ месечно заради 107 хиљада евра!” Тај текст посвећен је јавним извршитељима, новој, најбогатијој касти у Србији, коју је основала и опуномоћила држава. Тих 107 хиљада евра месечно минуле две године приходује Миљан Трајковић, јавни извршитељ из Ниша који је за две године инкасирао два милиона евра! Тај сигурно није подстанар, а јавни извршитељи су стотине људи учинили подстанарима, одузевши им куће и станове због неплаћених комуналних рачуна, невраћених кредита… По закону! Могли би и на полиграфу проверити – гарантујем да нико од 236 јавних извршитеља у Србији није подстанар. Војних пилота је знатно мање него извршитеља, а колико њих живе као подстанари, то је војна, односно државна тајна. Од њиховог, пречи је стандард јавних извршитеља, којима све мора бити потаман у животу. Не могу, ваљда, из скромне гарсоњере, поред надрндане газдарице која неће да чује ни плач бебе, да иду на терен, јуре дужнике, плене им имовину, исељавају из станова…? Та, они раде најодговорнији државни посао: пуне буџет који је ”у суфицициту у односу на дефицит”, али у којем нема пара за станове војних пилота! – Нема места паници! – смирује српску јавност војни аналитичар. – Такве несреће се дешавају и у земљама које имају много модернију авијацију, то се дешава у свакој авијацији у свету! А, у колико авијација у свету војни пилоти немају стан две године пред пензију? Хоће ли ову државу борбеним авионима бранити пилоти или јавни извршитељи? Сувишно питање: браниће нас извршитељи, Србија ће их послати да нашим непријатељима заплене имовину, па неће имати са чиме да нас нападну! Још ако би запленили и донели неки стан за Робертову породицу! У земљу у којој данас сви истичу да је Роберт херој ове земље! И јесте херој, али не зато што је погинуо у миру, већ зато што није погазио своју заклетву. Човек који је пуних 25 година месечно бројао новац за кирију и себе и своју породицу подсећао на ту заклетву, херој је јер није отишао у бели свет да пилотира цивилним авионима, да скући и обезбеди и себе и породицу, онако како доликује и припада таквим људима! Радоје АНДРИЋ
  9. ...just to prove your point (у дискусијама, наравно)? Које цаке и форице најчешће користите? А нешто озбиљније од поменутих? Када? Постоји ли граница коју не прелазите? Проширите тему слободно.
  10. Наша СПЦ већ годинама унатраг одржава по један Сабор годишње, који се поред "претресања" актуелних црквених тема, често бави и кадровским темама (избор и рукопологање нових владика, премештање постојећих, пензионисања и сл.), односно црквеним образовањем (квоте за упис у богословије, верска настава). Све ово је у реду, али занимљиво је 37. Апостолско правило, које накнадно потврђују и каснији Васељенски и многи помесни сабори. У њему се каже: "Два пута нека бива сабор Eпископа, и нека међу собом испитују догмате благочестија и решавају црквене спорове, који се истакну: први пут четврте недеље Педесетнице, а други пут дванаестог дана мјесеца хиперверетеја (октобра)." 37. Апостолско правило касније потврђују и: Први васељеснки сабор, Канон 5: У погледу оних који су одлучени, били они из клира или редова световњака, нека важи пресуда дотичних Епископа сваке Епархије, сходно правилу које одређује, да који су од једних били искључени, не могу од других бити примљени. Али нека се испита, да нису такови били удаљени из општења Црквеног, или због свађе, или због какве зловоље Епископове. Па да се ово све подвргне потребноме испиту, нашло се за добро, да сваке године по два пута буду у свакој Епархији сабори, како би кад се сви Епископи Епархије заједно у једно место сакупе, могле се испитати овакве расправе, и тиме се утврдило да они, који су Епископа увредили, имају се од свију сматрати правилно одлученима, и то све дотле док се скупу Епископа не свиди можда изрећи о њима какву блажу пресуду. А сабори ови нека бивају: један пред четрдесетницом, како би, ослободивши се од сваке малодушности, могао се Богу принети чисти дар, а други у јесење доба. Четврти васељенски сабор, Канон 19: Дочули смо, да се у Епархијама не држе правилима установљени сабори Епископа, те с тога бивају запуштени многи Црквени послови, који би морали бити уређени. Ради тога наређује свети сабор, сходно правилима светих отаца да се у свакој Епархији Епископи два пута у години скупљају у оно место, где за најбоље нађе Епископ Митрополије, те да се доведу у ред сви послови, који се истакну. Епископи пак који не дођу, него остану у својим градовима, а здрави су и слободни од сваког неодложног и неопходног посла, нека братски буду укорени. Шести васељенски сабор, Канон 8: У намери, да и од нас очувано буде у свему све, што су свети оци наши установили, понављамо и оно правило, које налаже, да у свакој Епархији сваке године, бивају сабори Епископа у ономе месту, где за најбоље нађе Епископ Митрополије. Али пошто због иноплеменских навала и због других разних прилика, не могу представници цркава да сакупљају саборе два пута у години, установљује се, да ради Црквених послова, који се као што је наравно, нека буде у свакој Епархији сабор дотичних Епископа свакако један пут у години, и то, од светога празника Пасхе, пак до краја месеца октобра сваке године, у ономе месту, које, као што је казано, за најбоље нађе Епископ Митрополије; а Епископи, који не дођу, него остану у својим градовима, а здрави су и слободни од сваког неодложнога и неопходнога посла, нека братски буду укорени. Седми васељенски сабор, Канон 6: Пошто има Канон, које каже: сваке године по два пута ваља да буду у свакој Епархији каноничка истраживања од збора Епископа; а ради потешкоћа, и што нису свагда имали потребито за путовање Епископи, који су морали на збор долазити, Свети Оци шестога сабора наредише, да свакако и без икаквог изговора има бити један пут у години сабор, да се доведе у ред што је поремећено, то исто ово канон и ми понављамо. А ако се нађе који световни сановник да ово забрањује, нека буде одлучен. Митрополит пак, који занемари овим, а није запречен каквом силом и неопходношћу, или другим оправданим разлогом, нека подлегне казни по правилима. И кад се сабор ради каноничких и јеванђељских предмета састави, сакупљени Епископи ваља да особитим старањем и марљивошћу настоје, да очуване буду божанствене и животворне заповеди Божије; јер, ко их чува, има велику награду (Пс 18,12), и: јер је заповед светиљка, закон светлост, а прекор и карање пут животни (Прич 6,23), и: заповед је Господња светла, просветљује очи (Пс 18,9). А Митрополит нема да тражи ништа од онога, што Епископ собом донесе, ни скота, ни друго шта, јер ако се докаже да је то учинио, четвероструко имаће да поврати. Антиохијски (помесни сабор), Канон 20: Ради црквених потреба и да би се решила спорна питања, као правилно одлучено је да се у свакој епархији по два пута током године сакупе епископи: по први пут после треће седмице након празника Пасхе, како би се четврте недеље Педесетнице сабор окончао, и о томе ће митрополит напоменути епархијским епископима. Други пут сабор се састаје од петнаестог дана месеца октобра, који је десетог дана месеца ипервертеја. На ове саборе нека дођу свештеници и ђакони, и сви који себе сматрају увређеним, и очекују суд сабора. Али, никоме није допуштено да самовољно сазива саборе без оних епископа којима су поверене митрополије. ....
  11. Preporučujem sledeći članak: Sullivan SG et al. Low interim influenza vaccine effectiveness, Australia, 1 May to 24 September 2017. Eurosurveillance 22, 17-00707 (2017); http://dx.doi.org/10.2807/1560-7917.ES.2017.22.43.17-00707 Suština je sledeća: U sezoni gripa koja se završava na južnoj hemisferi, a očekuje se kod nas, efektivnost vakcine protiv gripa bila je 33%. Zaštita od A(H3) bila je slaba (10%), a znatno bolja je bila za A(H1)pdm09 (50%) i za B (57%). Prilažem i deo originalnog teksta. Dakle, uspešnost vakcinacije predstojeće sezone zavisiće od toga koji tip virusa influence bude dominirao. Vaccines effectiveness estimates Go to section... Vaccine effectiveness (VE) was estimated following a case–control test-negative design, where VE is estimated from the odds ratio (OR) comparing the odds of vaccination among test-positive and test-negative patients. The limitations of this design have been discussed at length [10,11]. Estimates were adjusted for week of specimen collection (cubic spline with 4 knots), and age group (spline with knots at 5, 15, 35, 65, 75 years). VE estimates are shown in Table 2. Overall VE was 33% (95%CI: 17 to 46). This estimate appeared to be skewed by the very low estimate for A(H3), which was 10% (95%CI: -16 to 31), whereas estimates were higher for A(H1)pdm09 (VE: 50%; 95%CI: 8 to 74) and B (VE: 57%; 95%CI: 41 to 69). VE for A(H3) 3C.2a viruses was 5% (95%CI: -51 to 40), while the estimate for 3C.2a1 was 19% (95%CI: -42 to 55). For patients vaccinated in the 2016 season, VE for A(H3) was 3–4% regardless of whether they were also vaccinated in 2017. In contrast, the highest VE point estimates for influenza B were observed among those vaccinated in both 2016 and 2017.
  12. Дали ми палимо тај уређај често, дали је корисно, дали мења биоскоп, дневну штампу, разноразне магазине, интернет...? Према овом чланку у новине, ми Срби просечно 5 сати проведемо испред телевизијских екрана: http://www.newsweek.rs/srbija/50644-gledamo-televiziju-po-5-sati-dnevno-srbi-peti-u-svetu-po-vremenu-provedenom-ispred-tv-a.html На овом статистичком приказу видјех да просечно домаћинство у Сједињене Америчке Државе предњачи са просечно 8:30 сати проведених испред телевизора на нивоу породице.
  13. У свом излагању, Владика Јован је истакао да је Косово и Метохија главна тема балканске епске поезије, српске епске поезије. Култура сећања има смисла онолико колико ствара будућност, а будућност коју је стварала епска поезија било је нешто што се у поезији називало освета Косова. Освета Косова значи повратак на Косово, значи повратак на заветну земљу, повратак завету, повратак оном месту где је један народ формулисао своје историјско биће, поручио је Епископ Јован. Будући да је магистарске студије из јеврејске културе похађао у Спомен-установи „ Јад Вашем” и на Јеврејском универзитету у Јерусалиму, да је 2007. године у Израелу учествовао у припреми и реализацији конференције Косовски проблем на БЕСА центру за стратешка истраживања, а да је у тој земљи боравио и као члан државне делегације СР Југославије јануара 2001. године и том приликом сведочио о Косову и Метохији, владика Јован је изнео занимљиве податке и поделио са присутнима чињенице које су мање познате и доступне јавности. По завршеном предавању, г. Горан Леви, председник Јеврејске општине Нови Сад захвалио је Епископу Јовану на гостовању, динамичном и интересантном излагању, и уручио Преосвећеном пригодан дар. Извор: Епархија бачка
  14. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј присуствовао је 9. октобра 2017. године, предавању Eпископа пакрачко-славонског г. Јована, који је у просторијама Јеврејске општине Нови Сад, говорио на тему: „Косово и Метохија и повратак на Гору Храма: Балканска епика и државност Израела.” У свом излагању, Владика Јован је истакао да је Косово и Метохија главна тема балканске епске поезије, српске епске поезије. Култура сећања има смисла онолико колико ствара будућност, а будућност коју је стварала епска поезија било је нешто што се у поезији називало освета Косова. Освета Косова значи повратак на Косово, значи повратак на заветну земљу, повратак завету, повратак оном месту где је један народ формулисао своје историјско биће, поручио је Епископ Јован. Будући да је магистарске студије из јеврејске културе похађао у Спомен-установи „ Јад Вашем” и на Јеврејском универзитету у Јерусалиму, да је 2007. године у Израелу учествовао у припреми и реализацији конференције Косовски проблем на БЕСА центру за стратешка истраживања, а да је у тој земљи боравио и као члан државне делегације СР Југославије јануара 2001. године и том приликом сведочио о Косову и Метохији, владика Јован је изнео занимљиве податке и поделио са присутнима чињенице које су мање познате и доступне јавности. По завршеном предавању, г. Горан Леви, председник Јеврејске општине Нови Сад захвалио је Епископу Јовану на гостовању, динамичном и интересантном излагању, и уручио Преосвећеном пригодан дар. Извор: Епархија бачка View full Странице
  15. Kazuo Išiguro: Uzeću koliko god mi je vremena potrebno Gospodine Išiguro, da li ste ikada naišli na neku od svojih knjiga u second hand knjižari? Jesam, takve stvari su teške. Kada odem u neku od secondhand knjižara negde u unutrašnjosti Engleske i nađem svoju knjigu, pomislim „Pa, ovo je uvreda! Neko nije želeo da zadrži moju knjigu!“ (Smeh) Ali ako je nema, opet sam uvređen i zapitam se „Zašto je ljudi ne razmenjuju? Zašto je nema u radnji?“ Da li bavljenje pisanjem podrazumeva da morate biti otporni na kritike? Da, na primer, moja žena zna da bude veoma gruba. Na svojoj poslednjoj knjizi, Sahranjeni džin, počeo sam da radim još 2004, ali sam pisanje prekinuo nakon što sam joj pokazao deo rukopisa. Smatrala je da je u pitanju koještarija. (Smeh) Problem je u tome što, kada mi je bila devojka, ja nisam bio pisac. Dakle, dok čita moje rukopise, ona me i dalje posmatra kao tek diplomiranog studenta koji mašta o tome da se jednog dana bavi pisanjem. Čak i nakon što ste osvojili Buker nagradu? Nju to uopšte ne zastrašuje, i dalje me kritikuje na isti način kao što je to činila dok sam tek počinjao i nisam još bio objavljen. Ona je vrlo stroga, mora da bude. Raspravljamo o mojim romanima, romanima drugih ljudi, filmovima koje gledamo, predstavama koje posećujemo od 1980 – 35 godina! Postoje neke stvari oko kojih se slažem sa njom i neke oko kojih se večito ne slažem. Dakle, neke stvari koje kaže ne uzimam za ozbiljno, ali ima i onih drugih za koje znam da su relevantne. Postoje određene oblasti u kojima je ona veoma jaka. Ali nikada ne biste pravili kompromis oko onoga što treba da bude osnovna zamisao. Ne, nikada ne bih odstupio od osnove, od srži, od ideja ili tema. Ona, zapravo, nikada to ne kritikuje. Uvek se radi o načinu na koji sam nešto izveo. Ona bi rekla „Ovo nisi dobro uradio. Znam šta želiš da postigneš, ali ovako ti nije uspelo.“ Mislim da mi nikada nije rekla „Ideja tvog romana je pogrešna.“ Zašto ste onda Sahranjenog džina toliko dugo ostavili po strani? Započeli ste rukopis pre više od deset godina. Često sam prestajao sa pisanjem i ostavljao knjige na nekoliko godina. Ne daj mi nikada da odem, prethodni roman, tri puta sam pokušavao da napišem! Navikao sam na tu ideju da knjige koje pišem mogu da ostavim u stranu, pa ako im se nakon dve, tri godine vratim… mogu da ih promenim. Možda mi se razvila mašta ili mogu da razmišljam o novom kontekstu ili načinu da nešto uradim. Dešavalo mi se i ranije, pa ne paničim kada mi neko kaže „Stavi to na stranu.“ Iz iskustva znam da takva stvar može da bude veoma dobra. Kakav je osećaj znati da ste upravo završili knjigu? Zanimljivo je što to kažete, jer mi se nikada nije desio momenat u kom bih pomislio „Uh, završio sam!“ Gledam fudbalere na kraju utakmice, znate, čuje se zviždaljka i oni znaju da li su pobedili ili izgubili. Do tog momenta, oni daju sve od sebe i znaju kada je kraj. Smešno je jer kod pisca ne postoji završni zvižduk. Nije baš spektakularno. Zašto? Pa, čak i nakon objavljivanja knjige, stvari se stalno menjaju. Od kada je u Britaniji objavljeno štampano izdanje moje knjige u tvrdim koricama, na primer, različiti prevodioci su postavljali različita pitanja – jako su rigorozni u veziu sa sitnim detaljima. Ja onda saslušam sve njihove komentare i promenim određene delove. Tek kada štampano izdanje izađe, imam osećaj kao da je to finalna verzija i onda mogu da stanem… Jer je tada prekasno, to je završni zvižduk. Nema pravog trijumfalnog momenta. Da li ikada osetite pritisak da treba da pišete više? Objavili ste samo osam romana u toku tridesetpetogodišnje karijere. Na početku svoje karijere sam odlučio da broj knjiga koje postoje na svetu nije problematičan. Vodio sam diskusiju o tome sa urednikom izdavačke kuće Faber & Faber, Robertom MekKramom, čovekom koji me je otkrio. Nakon prvog romana sam ga pitao koliko bi vremena trebalo da prođe dok ne objavim drugu knjigu. Rekao mi je „Pa, za tvoju karijeru bi najbolje bilo da objaviš knjigu na svake dve godine.“ Uvek ga podsećam na ovo, jer smo i dalje veoma dobri prijatelji, i on uvek kaže da je to bio glup savet! Ali sećam se da sam tada pomislio „To je za mene nemoguće.“ Kreativnost ne možete požurivati. Tada sam odlučio da ne želim kvantitativno da doprinesem književnosti, ono što sam smatrao da moram da uradim jeste da pokušam da stvorim dela koja su malo drugačija od onih koja već postoje. Koja je svrha u pukom dodavanju na već postojeću planinu knjiga osim ako ne napišem nešto novo ili malo drugačije? Stenli Kjubrik je za mene neka vrsta uzora, on je mnogo vremena provodio razmišljajući o projektu i svaki film je potpuno drugačiji od prethodnih. Mislio sam „Moram da budem kao Kjubrik. Uzeću koliko god mi je vremena potrebno.“ To bi mi omogućilo da svaki put sagradim novi svet. Šta prvo smislite, priču ili svet dela? Scenu biram u skladu sa potrebama priče. I u stvari, to me često dovodi u teške situacije. Često imam priču, ali nisam odlučio gde bi trebalo da se odvija, u kom vremenskom periodu… Osećam se kao da izviđam lokacije za film. Postavka, a to uključuje vreme i mesto, jedan je od mojih glavnih alata u pričanju priče. Postao sam prilično zainteresovan za stvaranje tog malog sveta. Takođe, muzika je veoma važna za moj način pripovedanja. Kako to? Teško je objasniti. U muzici, posebno ako se udubite u neku pesmu, čak i ako nema reči, postajete duboko svesni određene emocije koja u njoj vlada. A kada pišem, ono što pokušavam da uradim je da prenesem određenu vrstu emocije ili raspoloženja. Tako, često uhvatim sebe kako razmišljam o atmosferi u određenoj pesmi koja mi se dopada, a koja je bliska emociji koju želim da uhvatim. Šta možete da saopštite bez reči? U poslednjih nekoliko dana sam putovao i, iz nekog razloga, razmišljao sam o svojoj omiljenoj kompoziciji od Kita Džereta, pijaniste za koga mislim da u toj pesmi opisuje stariju osobu koja se osvrće na svoju mladost. U pitanju je instrumental, bez reči, pa sam razmišljao kako bih voleo da prenesem tu priču u sledećem romanu. Potrebna mi je ta vrsta atmosfere, mešavina žala i ponosa. Ali to osećanje možete imati samo slušanjem muzike… Kako emociju iz muzike prevesti u reči na papiru? Problem za pisce je taj što zbog upotrebe reči kao alata, a reči se često koriste u esejima i raspravama, nailazimo na iskušenje da mislimo da uvek moramo da razmišljamo u okvirima logičnih intelektualnih obrazaca. Naravno, to je važan aspekt pisanja romana, ali je za romanopisca takođe važno da maštu koristi kao što bi je i muzičar, kompozitor ili slikar koristili, na neki nelogičan način. Mislim da je za mene jako važno da ne postanem neka vrsta intelektualnog pisca. Prevod: Iva Kosovac izvor: the-talks.com Nikad me ne ostavljaj – Kazuo Ishiguro Never Let Me Go 2005. Za Lomu i Naomi. Engleska, koncem 1990-ih (Početak romana) Prvo poglavlje Zovem se Kathy H. Imam trideset jednu godinu i već sam jedanaest godina njegovateljica. Znam da to zvuči dovoljno dugo, ali zapravo žele da nastavim još osam mjeseci, do kraja ove godine. To će biti gotovo točno dvanaest godina. Sada znam da činjenica da sam tako dugo njegovateljica ne mora značiti da me smatraju izvrsnom u tom poslu. Ima nekoliko doista dobrih njegovatelja kojima su nakon samo dvije ili tri godine rekli da je dovoljno. I mogu se sjetiti barem jednog njegovatelja koji je taj posao obavljao svih četrnaest godina, premda je bio posve beskoristan. Dakle, ne pokušavam se hvalisati. No s druge strane, zasigurno znam da su zadovoljni mojim radom, a sve u svemu, i ja sam zadovoljna. Moji su se donori uvijek oporavljali mnogo bolje no što se očekivalo. Njihovo vrijeme oporavka bilo je impresivno, a jedva da je bilo koji od njih klasificiran kao »uzrujan«, čak ni prije četvrte donacije. U redu, sad se možda ipak hvalim. No to mi mnogo znači, sposobnost da dobro obavljam svoj posao, osobito onaj dio o tome da moji donori ostaju »smireni«. Razvila sam neku vrstu instinkta o donorima. Znam kad se treba zadržati uz njih itješiti ih, kad ih ostaviti nasamo; kad slušati sve što žele reći, a kad jednostavno slegnuti ramenima i reći im neka se priberu. U svakom slučaju, ne tvrdim da sam po bilo čemu posebna. Poznajem njegovatelje, koji trenutno rade, a jednako su dobri bez ičije hvale. Ako ste vi jedan od njih, mogu razumjeti kakvu biste zavist mogli osjećati, zbog mojeg jednosobnog stana, mojeg automobila, i povrh svega, zbog načina na koji mogu birati koga ću njegovati. Osim toga ja sam pohađala školu Hailsham, što je katkad samo po sebi dovoljno date ljudi poprijeko gledaju. Kathy H., kažu, ona može birati i uvijek bira svoje: ljude iz Hailshama ili iz neke druge privilegirane ustanove. Nije ni čudo da ima tako sjajan uspjeh. Ja sam to dovoljno često čula, pa sam sigurna da ste vi čuli još češće, a možda u tome ima nečega. Ali ja nisam prva kojoj je dopušteno birati, a sumnjam da ću biti posljednja. U svakom slučaju, dala sam svoj doprinos njegovanju donora odgojenih na svakakvim mjestima. Imajte na umu da ću, kad završim, za sobom imati dvanaest godina ovoga posla, a samo su mi tijekom posljednjih šest dopustili da biram. A zašto i ne bi? Njegovatelji nisu strojevi. Trudiš se i daješ sve od sebe za svakog donora, ali to te na kraju iscrpi. Ne posjeduješ bezgranično strpljenje i energiju. Kad ti se pruži prilika da biraš, naravno, biraš one slične sebi. To je prirodno. Ni slučajno ne bih mogla ovoliko izdržati da sam prestala na svakom koraku suosjećati sa svojim donorima. I u svakom slučaju, da nikad nisam počela birati, kako bih se nakon svih tih godina uopće ponovno zbližila s Ruth i Tommyjem? No u današnje je vrijeme, naravno, preostalo sve manje i manje donora kojih se sjećam, pa zapravo i nisam baš tako mnogo birala. Kao što kažem, posao je mnogo teži ako nemate onu dublju vezu s donorom, a premda će mi nedostajati njegovateljski rad, nekako mi se čini da je u redu što ću koncem godine završiti s tim poslom. Ruth je, usput rečeno, bila tek treći ili četvrti donor kojeg sam dobila po vlastitom izboru. U to joj je vrijeme već bio dodijeljen njegovatelj, i sjećam se da sam se morala malo potruditi oko toga. No na koncu sam uspjela, a čim sam je ponovno ugledala, u onom oporavilištu u Doveru, sve naše nesuglasice, premda nisu u potpunosti nestale, ipak se nisu doimale ni približno onako važnima kao sve ostalo: kao što je činjenica da smo zajedno odrasle u Hailshamu, činjenica da smo znale i sjećale se nekih stvari koje nikom drugom nisu bile poznate. Mislim da sam otad počela tražiti svoje donore među ljudima iz prošlosti, a kadgod sam mogla, među ljudima iz Hailshama. Bilo je trenutaka tijekom godina kad sam nastojala zaboraviti na Hailsham, kad sam govorila sebi da se ne bih smjela toliko osvrtati unatrag. No tada je stigao trenutak kad sam se jednostavno prestala opirati. To je moralo imati veze s jednim donorom kojega sam jednom njegovala, tijekom svoje treće godine rada kao njegovateljice; radilo se o njegovoj reakciji kad sam spomenula da sam iz Hailshama. Upravo je prošao kroza svoje treće doniranje, koje nije dobro prošlo, te je zasigurno znao da neće uspjeti. Jedva je disao, ali je pogledao prema meni i rekao:- Hailsham. Kladim se da je to bilo krasno mjesto.- Idućeg jutra, kad sam nešto pričala kako bih skrenula njegove misli sa svega toga, i pitala gdje je on odrastao, spomenuo je neko mjesto u Dorsetu, a njegovo se lice iskrivilo u neku posve novu vrstu grimase. Tada sam shvatila kako očajnički želi zaboraviti na to mjesto. Umjesto toga, želio je slušati o Hailshamu. Stoga sam mu tijekom narednih pet ili šest dana pričala o svemu što je želio znati, a on je ondje ležao, prikopčan na sve moguće aparate, dok mu se na licu pojavljivao blag osmijeh. Pitao me o velikim i o malim stvarima. O skrbnicima, o tome kako je svatko od nas ispod kreveta imao vlastitu škrinju za raznorazne sitnice, o nogometu, o bejzbolu, o stazi što jevodila s vanjske strane glavne kuće, oko svih njezinih zakutaka, o jezercu za patke, o hrani, o pogledu iz Umjetničke sobe što se za maglovitih jutara pružao preko polja. Katkad bi tražio da neprestano ponavljam neke stvari; raspitivao bi se o nečemu što sam mu ispričala prethodnoga dana kao da mu to uopće nisam spomenula. »Jeste li imali sportski paviljon?« »Koji je skrbnik tebi bio najdraži?« U početku sam mislila da je riječ o lijekovima, ali sam tada shvatila da mu je um posve bistar. Zapravo nije želio samo slušati o Hailshamu, želio se sjećati Hail shama, baš kao da je to bilo njegovo vlastito djetinjstvo. Znao je da je blizu skončanju, pa je zato to radio: tražio je da mu sve opisujem kako bi mu se sve to doistausjeklo u pamćenje, pa će se možda tijekom besanih noći, uz lijekove, bolove i iscrpljenost,zamagliti linija između mojih i njegovih sjećanja. Tad a sam prvi put shvatila, doista shvatila, koliko smo sreće imali, Tommy, Ruth, ja, i svi ostali. *Dok se sada vozim naokolo, još uvijek vidim ponešto što me podsjeća na Hailsham. Možda prođem kraj maglom zastrtog polja, ili u daljini opazim dio velike kuće dok se spuštam u neku dolinu, čak i posebno raspoređene jablane na nekoj padini, te pomislim:»Možda je to! Našla sam ga! Ovo doista jest Hailsham! «Zatim shvatim da je to nemoguće i nastavim voziti, a moje misli prijeđu na nešto drugo. Osobito su tu oni paviljoni. Svuda ih vidim kako stoje na udaljenom kraju igrališta, malene bijele montažne kuće s nizom prozora smještenim neprirodno visoko, gotovo tik ispod strehe. Mislim da su ih mnogo izgradili u pedesetima i šezdesetima, kad su vjerojatno i našu postavili. Ako prođem kraj jednog takvog paviljona, promatram ga što je moguće dulje, a jednog ću dana tako imali sudar, ali ipak to radim. Nedavno sam vozila pustim područjem Worcestershirea i ugledala jedan kraj terena za kriket, a bio je tako sličan našem u Hailshamu da sam okrenula automobil i pošla bolje pogledati. Obožavali smo naš sportski paviljon, možda zato jer nas je podsjećao na one slatke malene kolibe što su ih ljudi imali u slikovnicama. Sjećam se kad smo bili u mlađim razredima, pa smo preklinjali naše skrbnike da sljedeći sat održe u paviljonu umjesto u običnoj prostoriji. Nakon toga, kad smo bili u šestom razredu, kad smo ušli u trinaestu godinu života, paviljon je postao mjesto gdje smo se mogli skrivati sa svojim najboljim prijateljima, kad smo se željeli maknuti od ostalih iz Hailshama. Paviljon je bio dovoljno velik da ondje borave dvije zasebne skupine bez međusobnog ometanja; ljeti se na verandi mogla zadržavati i treća skupina. No u idealnim okolnostima zapravo ste vi i vaši prijatelji željeli cijeli paviljon samo za sebe, pa je često dolazilo do nadmudrivanja i prepirki. Skrbnici su njima uvijek govorili neka se ponašamo civilizirano polom pitanju, ali u stvarnosti vam je trebalo nekoliko jakih ličnosti u skupini kako biste imali šanse zauzeti paviljon tijekom odmora ili slobodnog razdoblja. Ni ja nisam bila baš povučeni tip, ali pretpostavljam da smo paviljon onako često imali za sebe zapravo zahvaljujući Ruth. Obično bismo se rasporedile po stolicama i klupama; bilo bi nas pet, odnosno šest ako bi došla i Jenny B.; te bismo s užitkom tračale. Postojala je vrsta razgovora do koje je moglodoći jedino kad ste bili skriveni u paviljonu; mogle smo raspravljati o nečemu što nas je zabrinjavalo, ili bismo se mogle valjati od smijeha, ili se bijesno posvađati. Uglavnom je tobio način opuštanja uz najbliskije prijatelje.Onog poslijepodneva o kojem sad razmišljam, stajale smo na stolcima i klupama,gurajući se uz visoke prozore. Tako smo dobro vidjele sjeverno igralište gdje se okupilo dvanaest ak dječaka s naše godine i iz sedmog razreda da bi igrali nogomet. Sjalo je sunce, ali je ranije toga dana zasigurno padala kiša jer se sjećam odsjaja sunca na blatnjavoj travi. Netko je rekao da ne bismo trebale tako otvoreno zuriti, ali gotovo se uopće nismo pomaknule unatrag. Zatim je Ruth rekla: Shvatila sam da je za Ruth i ostale prilično nevažno ono što će dječaci učiniti; nije bitno odobravamo li mi to ili ne. U tom se trenutku nismo natisnule na prozore jer smo uživale upomisli da ćemo vidjeti kako ponovno ponižavaju Tommyja, nego zato što smo čule za tunajnoviju zavjeru pa nas je nekako neodređeno zanimalo što će se događati. Mislim da u tim danima nismo bile previše zainteresirane za ono što su dječaci među sobom radili. Za Ruth, za ostale, sve je bilo tako nepristrano. I svi su izgledi da je tako bilo i za mene. Ili me možda sjećanje vara. Možda sam čak i tada, dok sam gledala kako Tommy trči potom igralištu, s neskrivenim oduševljenjem na licu jer su ga ponovno primili u svoje redove, te je trebao igrati igru u kojoj je bio tako dobar, možda sam ipak osjećala bol. Međutim, točnose sjećam kako sam opazila da Tommy nosi plavu polo majicu što ju je prošlog mjeseca kupiona Rasprodaji, onu kojom se tako ponosio. Sjećam se da sam pomislila: Tommy ima svoju majicu. Svoju najdražu polo majicu. Ne vjerujem da me itko čuo jer su se svi smijali Lauri, velikom klaunu u našoj grupi, koja je oponašala izraze što su se pojavljivali na Tommyjevu licu dok je trčao, mahao,dozivao, driblao. Ostali su se dječaci kretali igralištem na onaj namjerno tromi način kao štočine dok se zagrijavaju, ali je izgledalo đa Tommy, u svojem uzbuđenju, već daje sve od sebe.Rekla sam, ovoga puta glasnije: Tada su dječaci prestali šutirati loptu naokolo i okupili se na sredini igrališta. Prsa su imse lagano uzdizala i spuštala dok su čekali da počne biranje ekipa. Dva kapetana momčadibila su iz sedmog razreda, premda su svi znali da je Tommy bolji igrač od bilo koga s te godine. Bacali su novčić da vide tko će prvi birati, a zatim se onaj koji je pobijedio zagledao uskupinu dječaka. – Pogledajte ga – rekao je netko iza mene.- Posve je uvjeren da će njega prvog izabrati. Samo ga pogledajte! Tommy je u tom trenutku doistadjelovao nekako komično, a to vas je navodilo dapomislite, pa, da, ako je tako budalast, zaslužuje ono što će ga snaći. Svi su se drugi dječacipretvarali da ignoriraju postupak biranja, glumeći da im je svejedno kad će doći na red. Nekisu tiho međusobno razgovarali, neki su vezivali vezice nacipelama, a drugi su samo zurili usvoje noge dok su gazili po blatu. Ali Tommy je željno gledao u dječaka iz sedmog razreda,kao da je ovaj već prozvao njegovo ime. Laura je svoju predstavu izvodila za cijelo vrijeme biranja ekipa, oponašajući sve različite izraze Tommyjeva lica: vedra usrdnost na početku; zbunjena zabrinutost nakon što jesvaki kapetan izabrao četiri igrača, a on još uvijek nije bio prozvan; povrijeđenost i panika kad je počeo shvaćati što se zapravo događa. Ja, međutim, nisam neprestano pogledavala Lauru jer sam promatralaTommyja; znala sam što ona radi jer su se ostale stalno smijale ipoticale je. Kad je Tommy ostao sam ondje stajati, a svi su se dječaci počeli smijuljiti, čulasam kako Ruth kaže: Nije stigla do kraja. Tommy je počeo gromoglasno vikati, a dječaci, koji su se sad već otvoreno smijali, potrčaše prema južnom igralištu. Tommy je učinio nekoliko koraka zanjima; teško je reći je li nagonski krenuo u bijesan lov za njima ili ga je obuzela panika jer su ga ondje ostavili. U svakom slučaju, uskoro se zaustavio i stajao ondje, bijesno zureći zanjima, grimizna lica. Tada je počeo vrištati i vikati; besmislena zbrka psovki i uvreda. (Odlomak) Izvor: scribd.com Prema prognozama kladioničara dobitnik Nobelove nagrade za književost Kazuo Išiguro nije bio ni na spisku širih favorita. Kenijac Ngugi va Tiong’o (79) i Japanc Haruki Murakami (68) bili su vodeći kandidati sve do nekoliko sati pred dodelu, kada ih je pretekla dotada trećeplasirana Kanađanka Margaret Atvud (77). Interesantno je da je japanski pisac godinama unazad glavni favorit za Nobelovu nagardu. Vredno priznanje mu je izmaklo i ove godine. Novčani dodatak uz Nobelovu nagradu iznosi devet miliona švedskih kuna (oko 940.000 evra) Nobelova nagrada prvi put je dodeljena 1901. godine Ukupno 109 pisaca dobilo je do danas Nobelovu nagradu za književnost među kojima je 14 žena, 36 pesnika i 28 autora koji su pisali na engleskom. Najmlađi laureat, Rađard Kipling, imao je 41, a nastariji, Doris Lesing, 88 godina. U proseku nagrađeni pisci imaju 65 godina. Švedska akademija nikada ne odaje ko je sve razmatran za nagradu, a spisak užih kandidata otkriva se tek 50 godina kasnije. Za P.U.L.S.E Velibor Mihić
  16. По томе колико се (не)крећу, тинејџери могу стати раме уз раме са људима у седмој деценији. Док старије људе у физичким активностима спутавају болести, млади немају довољно енергије јер не спавају довољно, показује студија објављена у магазину "Превентивна медицина". Светска здравствена организација саветује да деца треба да вежбају сваки дан по сат и то умерено до интензивно. Реалност је потпуно другачија. Међу децом 6-11 година, сваки четврти дечак и свака друга девојчица не испуњавају критеријуме Светске здравствене организације. Тинејџери су још гори, па сваки други дечак и чак 75 одсто тинејџерки нису активни препоручених сат дневно. Уређаји за бележење активности које су учесници студије носили показали су да су школарци најактивнији од 14 до 18 часова, што не изненађује с обзиром на то да јутро и рано преподне проводе у учионицама. То није добро, кажу стручњаци који саветују да се активности распореде у току целог дана. Дугорочно решење за тинајџере је промена навика. Како кажу стручњаци, тинејџери не вежбају јер не спавају довољно, па су самим тим и преуморни да би били физички активни, преноси магазин "Живот" Вечерњих новости.
  17. У емисији „Спутњик интервју“ разговарали смо о националном идентитету. Шта је национални идентитет и како се гради? Колико су Срби свесни свог националног идентитета? Да ли идемо ка патриотизму или шовинизму? Када су Срби имали најјаче изражен национални идентитет, а како га доживљавају млади нараштаји? Гости емисије Спутњик интервју били су историчар Чедомир Антић и песник Љубивоје Ршумовић.
  18. Ево, да и ја отворим једну разбибрижну тему! Наслов је јасан. Каква су вам искуства (трауме, одушевљења)оставили апдејтови? Који су били најрадикалнији? Да ли су они за вас ''новотарије''?
  19. Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима: – Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила! Питам их: – Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»? – Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом… – И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу? – Па ништа… Једном су ми испричали: – Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца! – Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца? – Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио! – Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!». Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима. Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду. Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру? – Хајде за Мном (Јн. 21, 19). Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара: – Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном? Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже: – Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила? Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао: – Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток? Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам: – У праву си, опрости ми. Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?». Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те. Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку. Архимандрит Андреј (Конанос) С руског Александар Ђокић ПРАВОСЛАВИЕ
  20. "ПУТОВАЛА САМ У ЈЕРУСАЛИМ И ТАМО ВИДЕЛА СТАРЦА" Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима: – Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила! Питам их: – Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»? – Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом… – И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу? – Па ништа… Једном су ми испричали: – Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца! – Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца? – Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио! – Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!». Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима. Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду. Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру? – Хајде за Мном (Јн. 21, 19). Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара: – Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном? Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже: – Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила? Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао: – Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток? Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам: – У праву си, опрости ми. Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?». Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те. Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку. Архимандрит Андреј (Конанос) С руског Александар Ђокић ПРАВОСЛАВИЕ View full Странице
  21. ИЗВОР: http://pricesadusom.com/u-ovom-restoranu-nema-cena-svako-placa-koliko-zeli-a-otvorili-su-ga-monasi/ Preko puta manastirske crkve, na levoj obali Tumanske reke, desetak kilometara od Golupca nalazi se gostoprimnica manastira Tumane. Smeštena je u nekadašnjoj vodenici koja je posle Drugog svetskog rata osposobljena za dobijanje električne energije, uz pomoć potoka koji je pokretao vodenični točak. Budući da je gostoprimstvo jedno od osnovnih načela svih pravoslavnih naroda, a posebno monaških zajednica i naših manastira, bratstvo manastira Tumane želelo je da se njihovi gosti ne opterećuju novcem i plaćanjem, već da im boravak probudi radost i utehu. Zbog toga u gostoprimnici ne postoje cene, već ljudi prema svojoj želji za hranu ili piće mogu ostaviti dobrovoljni prilog, koji služi za obnovu manastira. Naziv gostoprimnica saglasan je sa drevnom manastirskom praksom gostoljublja, jer svaki veliki manastir ima svoju gostoprimnicu i gostoprimca Jela su uvek u skladu sa crkvenim pravilom, te se u dane posta služi isključivo posna hrana, a može se uvek pojesti kuvano jelo, pastrmka iz manastirskog ribnjaka, hrana koja se u manastiru služi toga dana i jednostavni slatkiši poput pita i kolača spremljeni po starim monaškim receptima. Tu su i proizvodi sa manastirske ekonomije: vina i rakije, domaći sir i kajmak, domaći sokovi i drugi proizvodi vrednih monaških ruku. U kuhinji kuvaju dva profesionalna kuvara koji se nesebično trude da posetioci osete svu lepotu domaćinskog gostoprimstva. Iguman ovog manastira Otac Dimitrije ispričao mi je da je vodenicu nagrizao zub vremena i neiskorišćenosti i da je dolaskom monaškog bratstva s jeseni 2014. godine počela obnova. Nakon uređenja crkve, konaka i porte, počelo se razmišljati na koji način najadekvatnije obnoviti nekadašnju vodenicu i prostor oko nje, koji je bio zarastao u korov i šiblje. U razgovoru sa ocem Dimitrijem, igumanom manastira – Unutrašnjost vodenice bila je u izuzetno lošem stanju, a dotrajao krov pretio je svakoga trenutka da se sruši. Dobro procenivši situaciju, uz blagoslov nadležnog episkopa vladike braničevskog Ignjatija bratstvo se latilo velikog posla – kaže Dimitrije. Kako se broj gostiju uvećavao, a bratstvo nije stizalo da ugosti sve ljude, osmišljena je funkcija gostoprimnice, po uzoru na drevnu monašku i manastirsku praksu gostoljublja. Manastir Tumane je kao i većina srednjovekovnih manastira imao svoju gostoprimnicu, pa čak i gostionicu u Golupcu. Sličnu gostoprimnicu imaju i manastiri Studenica i Mileševa, a odskora i Draganac na Kosovu i Metohiji. – Ideja bratstva koja je naišla na izuzetan prijem kod naroda, sastojala se i do danas se sastoji u tome da posetilac može da se okrepi hranom i pićem u jednom duhovnom ambijentu, uz divan pogled na manastirsku crkvu, koji nas u svakom trenutku vraća kroz vekove i oživljava drevno predanje o Milošu Obiliću i njegovom susretu sa Svetim Zosimom. Tumanski svetitelji i drevno predanje postaju sastavni deo i njihovih života i porodica, te se svetinji sa radošću vraćaju – priča mi za Priče sa dušom. Neposredno pored manastira protiče tumanska reka, koja kod gostoprimnice napaja manastirski ribnjak. Sada je u toku oblaganje korita reke kamenom i formiranje dva mala jezera ispred gostoprimnice. U manastirskoj gostoprimnici obično rade prijatelji manastira, imajući želju da svojim boravkom u svetinji budu i od praktične koristi i pomoći. Kao i sam manastir, gostoprimnica je otvorena od 7 do 20 časova. Mesta se ne moraju rezervisati (osim za velike grupe) i svi su uvek dobro došli. Na insistiranje mnogih koji se krštavaju i venčavaju u manastiru može se prirediti i ručak, uz poštovanje poretka manastirskog života, ne remeteći mir svetinje. Mini zoo-vrt otvoren je tokom čitavog dana i u njemu se mogu videti: emu ptice, nojevi, poniji, lame, magarci, mini-koze, kornjače, zečevi, pripitomljeni jazavac, mufloni, crnoglave ovce, guske, patke, labudovi Posetioci manastira, prema Dimitrijevim rečima na prvom mestu su vernici i hodočasnici, turisti i mnogi drugi ljudi dobre volje, koji žele da sebi priušte sticanje duhovnog blaga i u naše vreme preko potrebnog boravka u nedirnutoj prirodi. – Tu su srednjovekovna svetinja sa moštima dvojice svetitelja i čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice, kao i mini-zoo vrt i pastrmski ribnjak. Nadasve najlepša i najznačajnija svetinja i prirodno zaštićeno dobro jeste isposnica Svetog Zosima nekoliko stotina metara od manastira, u gustoj bukovoj šumi. Zbog mnogobrojnih čudesnih isceljenja koja su se u njoj dogodila, molitvama Svetog Zosima, narod ovu svetinju naziva Đerdapskim Ostrogom – završio je iguman i pozvao moje čitaoce da navrate do manastira. Opširniji tekst o petočlanom bratstvu koje je obnovilo ovaj manastir i mojoj poseti Tumanu pročitajte OVDE.
×
×
  • Create New...