Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ковић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Милош Ковић: Велика Албанија нема алтернативу или Одговор Ч. Антићу Posted by Стање ствари in Стање туђих ствари Ознаке Велика Албанија, Милош Ковић, Чедомир Антић, апел за одбрану КиМ У нејасном и чудноватом тексту Црква и алтернатива (Политика, 11.1.2018)Чедомира Антића пажљив читалац пронаћи ће две неуспеле историјске паралеле, неколико неистина, и много спорних политичких ставова Милош Ковић (Фото: Медија центар) Тешко се може разумети како се нечија спремност да се 2018. године одрекне окупираног дела сопствене територије, Косова и Метохије, може упоредити са годином 1878, у којој су се српске војске оружјем избориле за државну независност и за ослобођење од турске власти пространих српских земаља. Подсетимо се, Србији су тада припојени нишки, пиротски, врањски и топлички округ, а Црној Гори Никшић, Колашин, Спуж, Подгорица, Жабљак, Бар, потом (1880) и Улцињ. Можда Антић мисли на то да су Срби у рату стигли све до Грачанице, одакле су морали да се брзо повуку, или на аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине? Како то може да се упореди са одустајањем од сопствене, државне територије? Уз то, Берлинским уговором из 1878. велике силе су заједнички повукле нове српске границе, док су оне данас јасно подељене, при чему Русија и Кина траже очување територијалног интегритета Србије. Неуспело је и поређење са Анексионом кризом (узгред, Србија није признала анексију 1908, како Антић каже, него 1909. године). Аустро-Угарска је тада припојила Босну и Херцеговину, које су, иако су их Срби сматрали српским земљама, до тада формално припадале Османском царству, док се данас, поновимо ту просту чињеницу, од Србије захтева да се одрекне сопствене, државне територије. Главна тема Антићевог чланка је, уствари, критика Апела за одбрану Косова и Метохије. Неистина је да су Апел „покренули и написали“ „политичари“, који, како Чедомир Антић наглашава, „нису филозофи“ желећи, како изгледа, да нагласи нашу неспособност за дубље увиде, какве нам он у наставку текста суверено демонстрира. Судећи по томе, рекло би се да Антић себе дожиљава као „филозофа“. У Политици и јавности је, међутим, већ више пута речено да су Апел покренули и написали чланови Политичког савета Демократске странке Србије, у сарадњи са неколико јавних личности. Сви чланови Савета су професори универзитета. У нашој професорској дружини само је један члан ДСС. Па и председник ДСС, Милош Јовановић докторирао је међународне односе на Сорбони и ради као доцент на Правном факултету у Београду. Ако ме сећање добро служи, Чедомир Антић се већ у време када сам му, као млађани асистент, држао семинарске вежбе, увелико бавио политиком, да би, до данашњег дана, стигао да промени неколико партија. Један од чланова нашег Савета је, иначе, баш филозоф. Али природно је да филозоф Антић, док се усавршавао у науци као студентски лидер, портпарол Демократске странке и члан Председништва Г17 Плус, није стизао да чита дебеле књиге политичара Часлава Копривице. Антићево разрачунавање са „амишком политиком формалног и умиреног екстремизма“ покретача и потписника Апела, „која ће несумњиво бити епитаф неуспешне политике влада ДСС“ по свој прилици потиче од његовог доследног, дугогодишњег залагања за сецесију Косова и Метохије. Он се, исто тако упорно, борио и за независност Црне Горе, односно за „независну Србију“ како је то његова тадашња странка, Г17 Плус, волела да каже. Све су то политички ставови, на које Чедомир Антић има право. Ипак, када неко јавно, усред Београда, изговори да се залаже за независност „Косова“, мислим да се може очекивати да ће, пре или касније, политику оних који су за очување Србије у њеним постојећим границама, почети да назива „амишком“ и „екстремистичком“. Остао сам, међутим, затечен Антићевом измишљотином да Апел проповеда „виђење света подељеног на родољубе и досовске издајнике“. Из залагања Антића за независност „Косова“ проистичу и његови бизарни покушаји да Србе на Косову и Метохији увери да ће престати да буду „изолована мањина лишена наде“ онда када их држава Србија остави ван својих граница, препусти „Косову“ Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија и, у перспективи, Великој Албанији. Када се ратосиља тих 120.000 својих грађана, Србија ће, тврди Антић, престати да буде „разваљена и недовршена држава“. После тога ћемо, по истом моделу, решавати питања Санџака, Војводине, Републике Српске? Јер „време не ради за Србију“. Претпостављам зато што су САД и ЕУ све моћније и јаче, док су Русија и Кина све рањивије и слабије? Искуство и разум заиста морају да устукну пред овако бујном и богатом маштом… Антић, на крају, из свега извлачи логичан закључак: „политика садашње владе“ према Косову „за сада нема алтернативу“. Испод овог необичног текста он се потписао као „члан Политичког савета Народне странке“. Не могу да одолим а да јавно не упитам своје пријатеље из ове партије: представља ли ово чудо стварно вашу политику према Косову и Метохији? Аутор је председник Политичког савета ДСС-а Други део наслова и опрема: Стање ствари (Политика, 16. 1. 2017)
  2. Милош Ковић: Велики и мали 11 понедељак сеп 2017 Posted by Стање ствари Да мали не морају и не смеју да попуштају пред притисцима великих, показују и историографске студије које се баве знањима и предрасудама државника великих сила о страним, понекад врло далеким земљама о чијим судбинама су хтели да одлучују Милош Ковић На Западу, нарочито у англосаксонским земљама, већ вековима се верује да међународни односи нису царство хуманости и идеала, него силе и интереса. У последњим деценијама, истина, почевши од напада на Србију 1999, најјаче државе Запада воде и ратове због „вредности“. Независнији умови су, међутим, уочили да они непријатно личе на крсташке ратове, јер воде у бескрајна и масовна крвопролића. Уместо победе или правде, ратови за „вредности“ доносе пустош и вечите, тињајуће сукобе (западни Балкан, Авганистан, Ирак, Сирија, Либија). Још од Тукидидовог „Мелоског дијалога“ између атинских освајача и мелоских бранилаца, из 416. године пре Христа, тврди се да велики имају право да се позивају на силу, а мали на морал и право. Заиста, још од древних времена, односи између великих и малих мало су се променили. Није, међутим, довољно рећи „might is right“, или „јачи тлачи“. Искуство је нешто сложеније. Мали су, наравно, одувек избегавали сукобе са великим. Када се то није могло, међутим, пред малима би, баш као пред становницима Мелоса у Пелопонеском рату, била само два избора: рат или предаја. Рат са великима неминовно је водио у масовна страдања. Али, уколико би мали наишли на подршку неке велике силе, и ако би били спремни да у отпору иду до краја, да плате сваку цену, победа би била на њиховој страни. Добар пример за то су победе Северног Вијетнама и Кубе над САД. Или, ако не желимо да идемо тако далеко, сетимо се победе Србије над Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском у Првом светском рату. Хедонистима и материјалистима из 21. века је то можда тешко да разумеју, али искуство потврђује да чак и излазак на бојно поље и пораз од јачега могу да воде ка дугорочној победи. Сетимо се духовних и политичких достигнућа привидно поражених нација, у вековима после рушења јеврејског Другог храма (70. године), пораза Јермена у бици код Аварајра (451), или српског пораза у Косовској бици (1389). Други избор је, наравно, предаја. Она, међутим, мора да буде безусловна и потпуна. Са великим силама може да се цењка само онај ко је довољно јак, или има снажне заштитнике. Ако вас и уверавају да ће се задовољити делом ваше територије, и ако јој га уступите, можете да будете сигурни да је близу дан када ће се вратити да би вам узели све. То се, рецимо, десило Пољској (1772-1795) и Чехословачкој (1938-1939). То је данас перспектива Србије. Слободан Милошевић није схватио да ће, напустивши Крајину, угрозити Косово. Данашње српске власти живе у илузији да ће моћи да се цењкају Косовом, да би сачувале остатак Србије. Таква, жалосна будућност прети и Македонији. Велике силе су на овај начин растуриле чак и раслабљене, поражене силе, какво је било Османско царство, или СССР. Русија је пристала на разбијање СССР да би, потом, морала да од распарчавања брани сопствену територију и да се суочава са НАТО трупама распоређеним на територијама бивших совјетских република. Отрежњењу је допринело и бомбардовање и распарчавање Србије 1999, које су руски дисиденти, који су познавали Запад, Александар Солжењицин и Александар Зиновјев, а потом и руски државници, протумачили као показну вежбу онога што чека саму Русију. Данашњи догађаји у потпуности су им дали за право. Побуна и самоодбрана Русије, и њено приближавање Кини, проширили су, заузврат, маневарски простор за неку будућу Србију, која ће бити спремна да учи из сопственог искуства и да се служи сопственом памећу. Да мали не морају и не смеју да попуштају пред притисцима великих, показују и историографске студије које се баве знањима и предрасудама државника великих сила о страним, понекад врло далеким земљама о чијим судбинама су хтели да одлучују. Представе Бенџамина Дизраелија и Ота фон Бизмарка, кључних „доносилаца одлука“ на Берлинском конгресу (1878) о Србима и Балкану биле су, рецимо, смеса полузнања и предрасуда. Шта тек рећи о безбојним нижим службеницима ЕУ и САД, секретарима и комесарима, пред којима се данас до земље клањају наши политичари? Је ли њихова главна брига да помире људе на Балкану, или да себи обезбеде следећу уносну позицију у бриселској и вашингтонској хијерархији? Да ли заиста верујемо да је будућност наше деце преча овим људима него нама, Србима, Албанцима, Бошњацима или Хрватима? Да ли ћемо до мира доћи својим напором и способностима, у сарадњи са суседима, или просећи милостињу и молећи за подршку путнике-намернике угашених погледа, скромних знања и нечасних намера? Шта ће шовинисти, у чија једра данас дувају НАТО ветрови, чинити онда када се угаси моћ САД? Ми, Балканци, дуго памтимо и већ смо видели пад многих царевина, од Византије, преко Османског и Хабзбуршког царства, до Трећег Рајха и СССР-а. Неке од њих смо управо ми Срби, са својим савезницима, послали на онај свет. Аутор је ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду (Политика, 11. 9. 2017)
  3. Милош Ковић: Косовска идеја је неупоредиво јача од НАТО 26 субота авг 2017 Posted by Стање ствари „Историја косовске идеје или Косовског завета, као што видите, мери се вековима. Као што је рекао Свети Јустин Ћелијски – то је великосрпско здање једне хришћанске идеје о зрну које умире да би потом родило многе плодове. Управо ова идеја доказује да Срби јесу заветни народ“, рекао је у Требињу проф. др Милош Ковић. О надахнутом предавању истим тоном пише наша Милана Бабић Милош Ковић и Милана Бабић Предавање Косовски завјет у историји српског народа професора Милоша Ковића немогуће је представити кроз форму новинарског извјештаја, јер оно што је начин његовог излагања донио требињској публици – сусрет са идејом завјетности сагледан из различитих углова компаративне равни идеје и из угла српског предања– најбоље се може пренијети видео записом. Ни промоција херцеговачког вина, која се одржавала исто вече када и предавање, није утицала на посјећеност, за потребе публике накнадно су донесена два реда столица. Упркос свему и даље је „Косово најскупља српска ријеч!“ Дакле, пишем овај извјештај покушавајући да пренесем дио атмосфере коју је даровало предавање о снази косовског предања за српски идентитет: бурне аплаузе, коментаре из публике, саоднос публике и предавача. На почетку излагања професор се осврнуо на чињеницу да политичка елита Србије погрешно интерпретира синтагму „Косовски завјет“. По њима, Косовски завјет је мит у негативном смислу те ријечи. Одмах се из публике обратио владика Атанасије који је рекао да је реч о Александру Вучићу (аплауз је одјекнуо галеријом музеја): „Кажи слободно – Вучић. Слободно реци да сам ја рекао (смијех публике и предавача). То сам рекао и на Газиместану.“ Мит као темељ друштва Осврнувши се на свој текст у Политици, професор Ковић је указао на значај мита за један народ. Док политичке елите мит користе у негативном смислу ријечи, српски социолог Срђан Шљукић пише да хуманистичке науке, још од Малиновског, знају да је мит темељ сваког друштва. Мит постоји у Америци, Великој Британији, у бразилским прашумама, на Балкану. Шта је Декларација независности? Очеви оснивачи који са бродом Мејфлауер тобоже долазе у Америку? Потом је проблематизован однос према истини у сфери науке и у области предања. У земљама у којима постоје јасно развијана егзактна знања митови постоје потпуно паралелно са тим знањима, при чему мит има већу снагу. Стога, ако је Стојан Новаковић утврдио да се на Косову није све десило као што каже предање – то не значи да предање не носи неку дубљу и тачнију истину. Иво Андрић, у „Разговору са Гојом“, каже да су легенде пуна истина историје човјечанства. Шта Срби славе? Каже се – Срби славе пораз. А шта је била Термопилска битка? Је ли то био пораз? Јесте. На њему почива идентитет, предање, историја Грка. Затим чувени говор Перикла на гробовима Атињана палих за отаџбину. Перикле каже да су светли гробови оних који су дали своје животе за отаџбину. Традиција европског човјека почива на класичном грчком насљеђу. Професор Ковић је потом указао на значај који Јевреји придају својим поразима и сјећањима на изгнаства и страдања. Све је то уткано у јеврејско биће и чини ступ његовог идентитета. Косовски завјет је не само оно што нас чини Србима него нас везује и са европским и људским насљеђем и предањем. Никакве потребе нема да се о томе говори као о неком ретроградном ратоборном миту. Дакле, ако неко каже да је позивање на Косово мит, а да он нуди истину или тзв. реалност – то је лаж. Ми говоримо о истини, а он говори о лажи! А тај неко говори (у ауторском тексту у Блицу) да српска историја не нуди ништа друго осим ратова и крви. А гдје је ту Свети Сава? Грачаница? Дечани? Пупин? Архитектура Требиња? Он нуди митоманску слику српске историје, а ми говоримо о истини. Историја косовског предања Чворне тачке српске историје одражавају се једна у другој кроз однос према Косовском завјету. Професор Ковић је извео ову тезу почевши са Словом патријарха Данила III, насталог три године послије Косовског боја. У овом тексту смо већ суочени са Косовским завјетом. А пет вијекова касније, 1961. године, Зоран Мишић, књижевни критичар, у чланку Шта је то косовско опредељење, пише да се читајући патријарха Данила III осјећамо као да се налазимо на улици 27. марта. Дакле, то је исто опредјељење – за Царство Небеско. У епској пјесми „Пропаст царства српскога“ то је избор између царства земаљског и Царства Небеског. То је избор кнеза Лазара: Мили боже, што ћу и како ћу? Коме ћу се приволети царству? Да или ћу царству небескоме? Да или ћу царству земаљскоме? Ако ћу се приволети царству, приволети царству земаљскоме, земаљско је замалено царство, а небеско увек и довека. Милош Ковић на предавању у Требињу На избору кнеза Лазара за Царство Небеско почива цијела српска историја. Косовски завјет се налази у равни са Светосавским завјетом. Ова два завјета се прожимају. У Житију Кнеза Лазара каже да су Срби кренули у Косовски бој наоружани молитвама Светог Саве и Светог Симеона, заокружује мисао професор Ковић. Кнез Лазар испуњава Светосавски завјет и показује да је достојан избора који је направио Свети Сава када је напустио земаљско и определио се за Царство Небеско. Код Доментијана Свети Сава је упоређен са Мојсијем. Срби имају своје националне свеце већ у средњем вијеку – то је светородна лоза Немањића. Немате династију која је толико света, можда само код Етиопљана. Срби као завјетна нација Питање српског националног идентитета професор Ковић је продубио служећи се тезом да је нација старија категорија него што се то представља у уџбеницима. Ове тезе износе двојица угледних британских историчара: Ентони Смит и Ерик Хобсбаум. Оба су, наглашава Ковић, јеврејског поријекла. Један од водећих истраживача националног идентитета британски научник Ентони Д. Смит. Није безначајно, јеврејског је порекла. Он каже да постоји неколико народа за које имамо доказ да је њихов национални идентитет старији од 18. вијека (то је оно што смо сви учили у школи да нације настају у 18. вијеку са настанком буржоазије). Он као примјере наводи Русе, Енглезе и Србе. Ову тезу преузима Ерик Хобсбаум и додаје да је код Срба то уочљиво у крилу цркве. Е. Смит говори о завјетним нацијама, хијерархијским и републиканским нацијама. Шта су завјетне нације? То су народи који су ушли у византијски комонвелт, али се то јавља и код протестантских нација, нарочито са појавом калвинизма. И то се онда појављује и код нација које су биле хијерархијске као што били Енглези, Швеђани, Немци – идеја заветности која се онда јавља у крилу калвинизма. Свест и уверење у то да су то изабрани народи. При чему у оквиру тога постоје заветни и мисионарски народи. Дакле, то је једна научна теорија, оруђе, али је занимљива за нас. Код Јермена Црква је Нови Израиљ, код Јевреја носилац изабраности је народ, а код Етиопљана носилац је династија. И, наравно, кључан однос је однос Бога и изабраног народа. При чему то није погодба – то је завјет. Вјера да када народ прекрши завјет за то плаћа цену. Наравно, Смит запоставља Нови Завет и новозаветну идеју која тражи жртву. Сада се сетимо српског предања. Идеју заветности, оно што се већ у 14. и 15. веку помиње као грех, прекришио је цар Душан оним што је учинио са својим оцем, потом узимање патријаршије и сукоб са цариградском патријаршијом. Цена за огрешење мора да се плати, а то је судбина цара Уроша. Кнез Лазар је тај који мири Цркве, много доказа имамо да Црква подржава Лазара. Подржавају га светогорци. А потом ново сагрешење које чини Вук Бранковић. Отприлике се та три мотива непрестано понављају: „Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство.” И „Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења.“ И, онда долази она цена која се плаћа. Каква је историја Косовског завета? Ми имамо утемељене Косовског завета у првих 30 година после Косовског боја. Између 1390. и 1420. године имамо десет текстова, а до краја 15. века уобличавање свега онога о чему читамо у јуначким песмама… Кључан период је време обнове Пећке патријаршије (мада има оних који тврде да није била укидана). Управо у ово време у којем Срби немају државу, у средњем веку имали су неколико држава, Косовски завет се утврђује. И ту већ имате све. Где? У крилу Цркве? Где су чули гуслари то о чему певају? У манастиру, у цркви… У времену када Срби немају државу имате и демографско ширење српског народа и неговање косовске, светосавске идеје у оквиру Цркве. Дакле, не само на територији Османског царства него и унутар Хазбуршког царства, гдје су Срби подвргнути унијаћењу. Како се Пећка патријаршија обнавља 1557. године на територији Османског царства? Тако нешто је незамисливо у том тренутку на католичком Западу, тамо се у том тренутку дешавају верски ратови (Вартоломејска ноћ)… Да ли је Косовски завет тајна виталности српског народа? Вуково везивање српског идентитета за језик је аутопут у југословенство Разматрање онога што се десило са појавом Вука у 19. вијеку за мене је био најзанимљивији дио предавања. Ту се наша разматрања додирују. О овоме сам причала са професором Ковићем након предавања. Изузетно значајна тема, јер, да бисмо се извукли из лавиринта у који нас је одвело југословенство, потребно је да уђемо у исходиште ове проблематике. Овај поглед на Вукову дјелатност је и „знак времена“, почетак једног критичког односа према човјеку који је дуго имао статус „неповредивости“ у српској културној и историјској сфери. Оно што су урадили Вук Караџић и Доситеj Обрадовић је један озбиљан прелом у историји српског националног идентитета, српске националне идеје. Они су везали српство за језик уместо за оно што је вековима – предање, култ, вера. Ко су Срби у 16. веку питајте Ивана Грозног који се позива на српско порекло по баки. Он даје да у Архангелском сабору у Москви осликају фреске Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара. И књига која је исписана за Ивана Грозног, „Велика повест света“, део њен који се односи на Србе објавио је Милован Витезовић у Заводу за уџбенике и наставна средства. Иван Грозни тражи да на месту у књизи који се односи на Србе буде о Светом Сави и о Боју косовском. То је оно што Србе разликује од блиских православних словенских народа. И сада имате Вуково и Доситејево везивање за језик. Наравно да и Доситеј и Вук знају шта је Косовски завет, јер Вук пред лице Европе ставља косовску епику. Није лако говорити о ономе што је Вук урадио и лошим стварима које је урадио за Србе, за српску идеју. То везивање за језик, по мом мишљењу то је тај аутопут који јесте водио ка југословенској идеји. Неспремност да се Срби одрекну своје католичке браће, као што каже М. Екмечић није у питању сукоб Срба и Хрвата, већ католичких, православних и муслиманских Срба. То је проблем 16, 17. и 18. века. Покушава се са овом идејом језика, а то је идеја просветитељства, то је идеја романтизма – то је немачка идеја преко које су Немци покушавали да превазиђу ту поделу између протестаната и католика. С друге стране, Вук записује све оно што Срби познају већ вековима – преводи, пре свега на немачки, а онда и на остале европске језике. Али, када говоримо о српском романтизму нико није урадио за Косовски завет више од владике Петра Другог Петровића Његоша. Професор Ковић је проблематизовао начин на који се историчари баве 19. вијеком – бавећи се образованом елитом већином школованом на Западу, а не бавећи се оним што је мислио обичан народ. Поставља се питање: ако елита везује националну идеју за језик, ко пита обичног сељака шта он мисли о томе? Онога који сваке недеље одлази на литургију. Владислав Пузовић, доцент на Богословском факултету у Београду, изучавао је грађу архива Кијева, Москве, Санкт Петербурга, где се показује да су стотине српских богослова школоване у Русији. Дакле, шта су ти људи проповедали? Другим речима, реч је о усменој култури која, по мом дубоком уверењу, остаје заветна, и мислим да је Његош, не заборавимо да је у Црној Гори теократија све до Његошеве смрти – српско друштво је вековима живело у теократском друштву. Када аустријске војске прелазе Саву и Дунав, и крећу ка Сарајеву они разговарају са патријархом и владикама. Нису они само духовни поглавари српског народа! А то остаје у Црној Гори све до смрти Његоша. Дакле, Његош је то пре свега. Често се наглашава улога Сима Милутиновића Сарајлије, али биће, ипак, да је кључни утицај Петра Првог Петровића Његоша. Његош је тај који у 19. веку заиста стоји над свима ако говоримо о Косовском завету. Увек имамо ту линију Лазар – Милош, но то је посебна тема. Код Његоша реч је пре свега о Милошу. Настављајући „ход“ косовске идеје кроз историју, професор Ковић се осврнуо на време Руварца и разрачунавање са тзв. косовским митовима. Потом се осврнуо на велико разочарање које је донио Берлински конгрес. Ипак, крајем 19. и почетком 20. вијека косовска идеја се обнавља. Прије свега у култури: Милан Ракић, св. владика Николај Велимировић, Димитрије Митриновић, Скерлић, Исидора Секулић, Станислав Винавер, Милош Ђурић, Мештровић. Ипак, Мештровић ће веома брзо промијенити страну. И, онда, у таквим условим долази освећење Косова. Рат 1912. године, по изворима, био је најпопуларнији рат. Дакле, освећење Косова и онда долази Први светски рат у коме су Срби потврдили да су заветни народ. Пре свега, албанском голготом и крфским васкрсењем. Краљевина Југославија узима видовданску идеју за основу југословенске идеје, она на тој идеји много тога гради. Краљ Александар се заиста потрудио да Мештровића претвори у званичног умјетника Краљевине. Мештровић се отргнуо и чак прешао на супротну страну, заузео ексклузивистичке хрватске позиције, касније ће сарађивати и са усташама. Београд је и даље начичкан Мештровићевим фигурама… Душан Батаковић је говорио: „Ако је прва Југославија била српска, онда је друга била хрватска.“ Мислим да је то разлог што се, пре свега комунистичка партија Југославије, нарочито после Другог светског рата, тако окомила на косовску идеју. Професор Ковић се потом осврнуо на рушење Његошеве капеле и изградњу храма. Храма, кога је Меша Селимовић назвао фараонским, начињеним управо руком Ивана Мештровића. Не треба нам већа и озбиљнија симболика. Потом се осврнуо на дешавања 80-их година, на национална буђења и долазак Слободана Милошевића на Косово. После деценија атеизма потврђује се снага косовске идеје. Нећу говорити о 90-им, али, ево нас овде суочених са упорним покушајима Срба, нарочито у Србији, да забораве Косовски завет. Дакле, стање статус кво, али и притисак да се Срби не баве Косовом. Па људи који истражују јавно мњење кажу да је најважнији животни стандард – царство земаљско… Историја косовске идеје или Косовског завета, као што видите, мери се вековима. Као што је рекао Свети Јустин Ћелијски – то је великосрпско здање једне хришћанске идеје о зрну које умире да би потом родило многе плодове. Управо ова идеја доказује да Срби јесу заветни народ. И, по мом дубоком уверењу, она је неупоредиво јача од НАТО. Аплауз је трајао и трајао… Текст и фото: Милана Бабић
  4. Милан Ракић

    Милош Ковић: Разумно о Косову

    „Унутрашњи дијалог“ о Косову и Метохији покренут је на чудан начин. Крајем јула, у време годишњих одмора, најзнајнији медији у Србији почели су да нам, у својим ударним вестима, преносе поруку да би нас истрајавање на „митовима“ и на задржавању целине Косова и Метохије у саставу Србије одвело у нове ратове, у којима би наша деца узалуд губила животе. Понавља се и да Србија не може да врати оно што је одавно изгубила, да је време да будемо „реални“, као и да ће брзо и мирољубиво решење косовског конфликта Србији отворити врата Европске уније. Србија, међутим, не сме да даје брзоплете одговоре на косовско питање. Она мора да престане да напушта Косово и Метохију и да нуди њихову поделу. То јој налажу управо разум, историјско искуство, познавање међународних односа и брига за будућност наше деце. Дијалог и преговори, заиста, немају алтернативу. Али, пре било какве одлуке, Србија би требало да сачека да се голим оком видљиве промене у глобалним односима снага материјализују и на Балкану. Унутрашње невоље САД и ЕУ, чије налоге Србија данас испуњава, све су озбиљније, док војни и економски ресурси Русије и Кине, великих сила које подржавају територијални интегритет Србије, упорно расту. Тренутно ширење НАТО на Балкану не може да заустави ове дубинске, светске процесе. Напротив, у Грчкој, Македонији, као и у великом делу подељеног црногорског друштва, сазрела је свест о опасности од Велике Албаније, иза које се помаља милитантни ислам. Слабљење САД и ЕУ, јачање Русије и промене власти у Црној Гори и Македонији, охрабриће оне који би у будућности били спремни да, удружени, обуздају ову претњу. При томе, решења морају да буду целовита, регионална, доследно спроведена, а не парцијална, од случаја до случаја. Логика захтева да отварање албанског питања води ка отварању српског питања. Услов свих услова је спречавање даљих уцена којима се земље ЕУ служе да би довршиле посао који су започели њихови бомбардери и копнене трупе 1999. године. „Унутрашњи дијалог“ би, зато, осим Косова, требало да обухвати и „европске интеграције“. Другим речима, потребно је да Србија објави да припајање ЕУ више није њен стратешки циљ и да ће она, као суверена земља, негујући најбоље односе са ЕУ, сама одлучивати о својим територијама. При томе, сви њени ресурси морају бити посвећени безбедности Срба на Косову и Метохији, која данас, не заборавимо, зависи од добре воље НАТО пакта. Плашите се да ће то да угрози сигурност наше земље? Зар нас већ не угрожава залагање ЕУ (25 од укупно 29 чланица) и НАТО за промене балканских граница, за одвајање Косова од Србије и њихова подршка стварању Велике Албаније? То би могло да нам поремети економску стабилност? Зар управо ЕУ и НАТО не покушавају да нам преотму огромна рудна богатства на Косову и зар га нису управо они претворили у царство криминала? Питајте, уосталом, Грке и Бугаре о животном стандарду и благостању које су постигли под егидом ЕУ. Погледајмо шта би била алтернатива. Решавање косовског питања данас и последично повлачење са Косова и Метохије, или са његових делова, повећаће ризике од распарчавања Србије. Историјско искуство потврђује да одустајање државе од дела територије најчешће води ка њеној подели, па и нестанку (Чехословачка 1938-1939. или Пољска 1772-1795). Да ли ико верује да ће чак и цело Косово задовољити албанске шовинисте и исламисте? Погледајте шта све обухвата мапа Велике Албаније. Хоћемо ли се бранити на Косову или у Нишу и Пријепољу? Шта ће потом бити са Војводином? Какве би последице све то могло да има по будућност наше деце? Када је реч о потомцима косовских и метохијских Срба, ту нема дилеме: унутар граница Велике Албаније они би коначно нестали. Проучите историју Срба у Албанији. Коначно, слабљење и распарчавање Србије угрозило би голу егзистенцију Републике Српске, и коначно препустило Србе у Црној Гори асимилацији у етничке Црногорце. Такав, први корак у стварању Велике Албаније, угрозио би постојање Македоније и Црне Горе, као и безбедност Грчке. Све друштвене заједнице, па чак и разбојничке дружине, почивају на одређеној моралности и солидарности. Када тога нема, оне се распадају. Тако је и са нацијама и државама. Напуштање Срба на Косову и Метохији коначно ће потврдити да више нисмо нација, него гомила појединаца који се, сваки за себе, сналазе и преживљавају. Митови су оно што омогућава кохерентност друштва и легитимизацију његових установа. Тако је у свим људским заједницама, од САД до бразилских прашума. Што су митови трајнији, то је заједница дуговечнија. Тако тврди савремена друштвена теорија, насупрот пропагандним флоскулама о „митовима“ као супротности „истини“, које су се, како видимо, запатиле у нашој политичкој елити. Косовски завет, како га назива Иво Андрић, већ шест векова чини главни извор моралних начела и идентитета српског народа. Његово проглашавање за штетни, ратоборни „мит“ не само да сведочи, да то кажемо бираним речима, о неразумевању историје сопствене земље, него представља слабљење њеног кључног животног и одбрамбеног ресурса.
  5. Не подразумева се да се питање уједињења Срба решава сада и овде, али то мора да буде један од циљева српског народа у некој ближој или даљој будућности, о таквим стварима се размишља на дуже стазе, сматра др Милош Ковић. Победник првог састанка Путин—Трамп је руски председник, то је била нека врста светског спектакла. Али поставља питање с ким руски председник треба да разговара и да ли је амерички колега права адреса, јер је одмах по његовом повратку у САД Бела кућа наставила стару политику према Русији — војног опкољавања, каже за Спутњик историчар др Милош Ковић, ванредни професор на Филозофском факултету. Шта Трамп ради Да ли је онда Трамп уопште дорастао улози председника САД? — Трамп се буквално тетура под ударцима те такозване дубоке државе и напади долазе из медијског естаблишмента који је тесно повезан са универзитетским светом, а постоје и обавештајне структуре. Из свега тога амерички грађани, укључујући и њега, не могу да се ишчупају. У међувремену је и Трамп почео да говори о мешању Русије у америчке изборе, али подсећам да се САД мешају унутрашње ствари свих земаља света. За време његовог мандата остаће забележено да је Црна Гора била увучена у НАТО, следећа је Македонија, а Срби трпе озбиљне ударце од НАТО-а. Само неколико дана после охрабрујућег сусрета у Хамбургу, Конгрес САД разматра санкције Москви, а Бела кућа их подржава… — Тренутно се одвијају војни маневри НАТО-а у Бугарској, у Румунији су размештене „Патриот“ ракете, војници Алијансе су и у Украјини, то све показује да светски мир у овом тренутку зависи од стрпљења руских државника. САД су биле спремне да изазову трећи светски рат због Кубе, ово је сада само игра живаца у којој Вашингтон спроводи апсолутно агресивну политику која води ка великој светској конфронтацији. Мислим да је НАТО уласком у бивше совјетске републике прешао ту црвену линију у односима са Русијом. Не треба занемарити да САД отворено угрожавају и суверенитет и интегритет и Кине, али и Ирана, и то води ка великом светском конфликту који један сусрет Путина и Трампа може да ублажи, али не и да спречи. У Истанбулу је одржан и Светски нафтни конгрес, а председнику Србије је турски колега обећао да ће на јесен довести 150 турских инвеститора. Могу ли они да помогну нашој економији? — Далеко је то од решења проблема наше економије. Само се понавља прича о страним инвестицијама. Нико нема ништа против њих, али се намеће питање како и под којим условима. Шта је српски национални интерес ако то није интерес наших радника, од чега ћемо да хранимо породице. Не мислим само на радничке у „Фијату“ него и у микро-фирмама, па чак и на Универзитету. „Стране инвестиције“ су лепе речи, али је то такође и мантра коју слушамо већ двадесет година, од које смо добили пропалу економију и колонијални статус у који је Србија запала. Политичка страна ове приче је занимљивија, јер најављује наставак сарадње Турске и Русије и то би могло да донесе одређену стабилност Балкану. Ако би Турска престала са конфликтима са Русијом, Иран, који је близак Русији и који је за време рата имао озбиљан утицај у Сарајеву, могли би да омогуће да дође до компромиса. Не треба, међутим, заборавити да су геостратешки Турска и Русија противнице од краја 18. века до дана данашњег и да само постоје међуфазе добрих односа, али историја је као квадрил, игра у којој се стално мењају партнери. Повезивање региона Радници крагујевачког „Фијата“ су штрајковали, какав епилог очекујете? — Занимљиво је да се данима поводом тог штрајка нико није оглашавао па чак ни опозиција и то је за њу пенал, што значи да се бавимо нерелевантним темама. Како смо дошли у ситуацију да радници у Крагујевцу могу да бирају између плате од триста евра и нуле? Диже се кука и мотика на српске тајкуне и на томе се зарађују политички поени, али бих се сагласио са правником и економистом Бранком Павловићем да је Србија у рукама странаца. Како смо дошли до тога да смо демонтирали своју привреду, растурили и продали за шаку долара оно што су градили наши очеви и мајке? Можда нисмо то сами урадили, можда су нам наметнули… — То је оно питање шта се догодило деведесетих под маском пропасти комунизма и нарочито под идеолошким притиском антикомунизма. Људи су се одрицали себе и свега што су радили, примарно се ствар одиграла негде у умовима. Имали сте комбинован притисак разарања Југославије и СССР-а са економским притисцима. Џефри Сакс је признао да нису исти критеријуми примењивани за дугове Југославије и Совјетског Савеза са једне стране и осталих источноевропских земаља. То је игра која нам је наметнута, али ми смо је прихватили и сада после 20-30 године склапамо крхотине разбијеног огледала. Историчари покушавају да схвате шта се догодило, али никад није касно да повучемо ручну кочницу. У Трсту се одржао Самит лидера Западног Балкана. Аутори идеје о новој економској унији виде као рађање нове мини-Југославије и Србију као нову предводницу? — Не могу да будем противник економског повезивања наших простора и противник свега што ради актуелна српска влада да бих био човек који је у опозицији. Економско, али и било које друго повезивање бившег југословенског простора је нешто што свако разуман мора да подржи али не по сваку цену. Наш циљ је економско и културно повезивање са Републиком Српском, Црном Гором и Македонијом и свака врста насиља мора бити искључена у старту. Треба на демократски начин да се разговара о судбини Републике Српске и Црне Горе која је однедавно у НАТО-у. Колико је Македонија далеко од чланства у НАТО-у? — Нажалост, није далеко, то је питање активности Русије у тој земљи и Црној Гори. То је озбиљан ударац за проруске политичке снаге у Србији, Црној Гори и Републици Српској. Логично питање је зашто је легитимно разговарати о националним интересима Албанаца и о „Великој Албанији“, а не о истим националним интересима Срба. Што је било легитимно да се уједине Источна и Западна Немачка? Не подразумева се да се питање уједињења Срба решава сада и овде, али то мора да буде један од циљева српског народа у некој ближој или даљој будућности, о таквим стварима се размишља на дуже стазе. Историчари траже истину о Сребреници Да ли Срби умеју да размишљају на дуже стазе? — Стари, добри, дисидентски Београд из ’80-их и ’90-их још постоји, срећем много мудрих људи, неки су и гости Спутњика. Тај Београд је жив и он размишља, то је град који је патриотски, европски, светски, који нема комплексе и размишља о интересима Србије и српског народа. Имате много људи који размишљају дуговечно, али ми то не видимо у нашем управљачким елитама, како овим сада тако и у оним предходним. Склањају ли се онда они свесно и намерно из управљачких кругова? — Бојим се да се добар део наше критичке јавности намерно склања, људи неће да иду у политику зато што је концепт странака по многима већ потрошен. Видимо све те уморе све те уморне генерације које су се сломиле, али свака генерација мора да мора да крене и ако треба да се сломи или да победи, ту нема много избора, таква је била историја целог српског народа. Ми ћемо сутра морати да одговоримо деци где смо били шта смо радили кад су нам земљу растурали, када су нас пљачкали и зашто смо узимали кредите. До када ће обележавање злочина у Сребреници пратити политички говори? — То се неће скоро догодити, јер она има светско-историјски значај. И данас у западним медијима пре него што се крене у нове ратничке походе, имате стално позивање на Сребреницу: „Нећемо ваљда да дозволимо још један такав злочин?“ Упоређују је чак и са Косовом, јер су тамо благовремено интервенисали и успели да избегну Сребреницу. Она је важна за западњачко јавно мњење, јер је изговор за нове крсташке походе у којима углавном страдају муслимани из Сирије и Либије, то је тај цинизам Запада. Стално треба да постављамо питања шта је са српским жртвама у општинама Братунац, Сребреница и Милићи. Да ли је могуће да људи на Западу или у Сарајеву мисле је бесплатно убити Србина и што би беле мараме биле скупље и важније од црних, као што се запитао и Милорад Додик. Покушај да се Сребреница изједначи са Јасеновцем је уствари прање нечисте савести. Друго спорно питање је број жртава, а треће да ли је то био геноцид или није. У Србији нико не спори да је тамо био ратни злочин, али нама историчарима мора да се постави питање у којој мери смо истражили та се десило у Сребреници. Дакле, ми тражимо истину. Пристали сте да будете део Политичког савета ДСС-а, да ли Ви видите себе као интелектуалца који даје свој залог историји? — Србија има демографски суноврат који се заснива на бежању младих из земље. А шта смо учинили да се то промени? Можете да иступати јавно, али политички простор и даље попуњавају политичке странке хтели ми то или не. Верујем да иза политичке странке мора да стоји идеја и вера у идеале. Идеали на које се позива ДСС највећим делом су и моји. Социјално, политичко и национално ослобођење су једно и то је фалило ДС-у када је била на власти заједно са Г17 плус и сличним странкама. Мислим да и у Демократској странци сада сазрева свест о томе да је неолиберализам донео више штете него користи земљама као што је наша. Ово би можда требало да буде схваћено као позив свим људима који желе добро својој земљи да улазе у политику. Ја нисам ушао политичку странку, људи су то погрешно можда схватили, водићу Политички савет и поносан сам на то. Моја позиција је да саветујем председника странке и остале чланове. Поред мене Савет ће чинити веома виђени људи чија имена је рано да откривам, али сам и због њих пожелео да будем део тог друштва. Постоје пријатељи, чије позиве не одбијате, наћи ће се у Политичком савету ДСС-а. Ту смо да помогнемо, да видимо шта можемо да урадимо за ту странку, то јест за своју земљу. Наташа МИЛОСАВЉЕВИЋ
  6. Позивамо вас, да у понедељак, 3. априла 2017. године, у 19 часова, у великој сали парохијског дома Храма Св. Саве на Врачару (Крушедолска 2/А), присуствујете предавању на тему „Српски национални идентитет у новом веку“. О овој теми говориће: доц. др Милош Ковић (Филозофски факултет, Београд) Трибина се одржава у организацији Храма Св. Саве на Врачару и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке. Улаз је слободан. http://sozbg.rs/dogadjaj/doc-dr-milos-kovic-srpski-nacionalni-identitet-u-novom-veku/ https://www.facebook.com/events/430405547293869
  7. александар живаљев

    Др Милош Ковић: Где је, у ствари, фашизам?

    Где је, у ствари, фашизам Агресија на суседне земље, бескрајни ратови, разбијање држава, насилне промене граница? Да ли нас то подсећа на Доналда Трампа и Најџела Фаража или на њихове политичке противнике, кланове Клинтон и Буш, на Тонија Блера и Дејвида Камерона Аутор: Милош Ковић, уторак, 31.01.2017. (Фото Бука) У јавности западних земаља све чешће се чују речи „фашизам” и „фашисти”. Резервисане су за Доналда Трампа, Герта Вилдерса, Марин ле Пен и остале „десне популисте”. При томе, коришћење тако тешких речи правда се позивањем ових политичара на националне вредности, захтевима да се зауставе масовна усељавања у њихове земље и ксенофобичним испадима њихових присталица. Фашизам је, међутим, појам чије значење се не може брзо и лако одредити. Тако је, уосталом, са свим политичким идеологијама. Нема општеприхваћене дефиниције либерализма, социјализма или конзервативизма. Познато је да се под појмом „фашизам” крију тако разнолики покрети какви су италијански фашисти, немачки нацисти или хрватске усташе. Све то, ипак, не би требало да нас збуни и спречи у намери да разумемо ову важну историјску појаву. У томе би, више од политичких поједностављења и теоријских образложења, могло да нам помогне историјско искуство. Постоји једна кључна особина фашизма на коју се, у општој граји против Доналда Трампа или Марин ле Пен, намерно или не, пречесто заборавља. Фашисти су, ипак, остали упамћени по агресијама на друге, суверене земље, по бескрајним ратовима, разбијању држава и по насилним променама граница. И Луј XIV и Наполеон вршили су агресије на суседе, водили непрекидне ратове, разбијали земље и мењали границе. Хитлерове агресије су, међутим, биле праћене масовним уништавањем целих људских популација, какве су били Јевреји, Роми или Срби. Као такав, фашизам је упамћен нарочито у Централној, Источној и Југоисточној Европи. Агресије на суседне земље, бескрајни ратови, разбијање држава, насилне промене граница? Да ли нас то подсећа на Доналда Трампа и Најџела Фаража или на њихове политичке противнике, кланове Клинтон и Буш, на Тонија Блера и Дејвида Камерона? Треба ли подсећати на разарање Југославије, Авганистана, Ирака, Либије, Сирије, опкољавање Русије, провоцирање Кине, Ирана? Трамп, напротив, ако је веровати најавама, заговара традиционалну дипломатију интереса и преговора између суверених држава, какву свет познаје још од Вестфалског мира из 1648, насупрот бескрајним крсташким ратовима у име „вредности”, које неуморно воде њихови либерални противници. Масовно, етнички мотивисано уништавање целих људских популација? Ови људи успели су у ономе што је Хитлеру и Павелићу изгледало као недостижни идеал: побили су и протерали српско становништво у Хрватској, деловима Босне и Херцеговине, на Косову и Метохији. То су, наравно, спровели рукама својих локалних сарадника, баш као што су то учинили с хришћанима у Ираку или Сирији. Не би требало заборавити ни медијску антисрпску хистерију која је омогућила потоње, некажњене, масовне злочине над Србима. Та операција упоредива је само с оним што је нацистичка Европа учинила с Јеврејима. Марк Мазауер, професор на Колумбија универзитету у Њујорку, у књизи Хитлерова империја, утврдио је да су се Хитлер и нацисти, у злочинима почињеним у Источној Европи, угледали на колонијална искуства либералних држава, Велике Британије и САД. Они су, једноставно, на Европљанима примењивали оно што су либерални колонизатори чинили у Африци и Азији. Хитлер се дивио промишљености и безобзирности Британаца у Индији, као и расистичкој бруталности САД према црнцима и Индијанцима. Отворено је говорио да ће словенски свет, нарочито Русија, у будућности бити Индија уједињене, немачке Европе. У германском колонизовању словенских територија на истоку Европе Хитлер је желео да се угледа на искуства САД. Тамо су се енклаве „расно и цивилизацијски супериорног становништва” у индијанском мору постепено повезивале, спајале и отимале земљу домороцима. По мишљењу Мазауера, покушаји либералних империја да присиле колонизоване земље да усвајају њихове модернизацијске и културне моделе само су друго лице неуништивог, древног расизма. И Хитлер и Гебелс позивали су на уједињење Европе око Немачке, да би се заштитиле и одбраниле њене расне, али и културне вредности. При томе, отворено су тврдили да су кључне сврхе уједињења Европе одбрана од Русије и поход на њу. Реторика одбране од Совјетског Савеза била је корисна и у послератном процесу уједињавања Европе, при чему су, како Мазауер показује, на том послу марљиво радиле, као високи чиновници, и дојучерашње Хитлерове присталице. Руска опасност била је важан део кампања присталица ЕУ на референдуму о брегзиту у Британији и присталица Хилари Клинтон на изборима у САД. Неко ће рећи да, на крају крајева, НАТО либерали не освајају свет у име расе, него људских права. Бомбе су, по Републици Српској, Србији, Ираку, Либији и Сирији ипак падале уз амерички и британски рок енд рол, а не уз немачке војничке маршеве. Заиста, лепа утеха за милионе њихових жртава. Доцент на Одсеку за историју Филозофског факултета у Београду

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×