Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'кнез'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Са званичне фејсбук странице храма Светог Николе у Котору, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на Видовдан 2019. лета Господњег у храму Светог Николе у Котору. Литургија и помен косовским јунацима у цркви Светог Николе у Котору Данас је у цркви Светог Николе у Котору Светом литургијом и поменом косовским јунацима, прослављен Видовдан. Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, подсјетио је у бесједи да је 630 година од Косовске битке која се у српском народу памти као “биткa над биткама”, која је родила и Црну Гору и свједочи о пожртвовању, јунаштву, чојству, поштовању предака… “630 година je од битке у којој су се с једне стране сукобиле, велика и бројна армија турскога цара Мурат и његовог сина Бајазита, а са друге сабрана и скупљена, што трудом, што ауторитетом, молбом и преклинајњем кнеза благовјерног српског моравског Лазара Хребељановића и свих његових сарадника, пријатеља, зетова, које је могао да окупи својим ауторитетом оним чувеним императивним позивом „пођите за мном“. „Ђе идем ја ту пођите и ви“. Било је битака и прије и послије ове битке и против турака такође. Али се ова посебно запамтила до данашњег дана и оставила спомен међу нама да овај дан Видовдан, назван по светом хришћанском мученику Виту или Виду, некако издвајамо од свих других дана. Зашто се баш запамтила ова битка над биткама? Зато што је баш овим људима могло бити и да не бију никакве битке. Било је јасно, што у једном књижевном дјелу се ставља у уста Вука Бранковића, да је Турака више, а Срба мање, да имају више војске и боље оружје. Могло је то проћи и са неким вазалством, са двије ријечи, да се договоримо да турска војсе прође и да турски цар влада. Али они су просто знали да не могу да заспу те ноћи, ако поступе тако. А још је нешто важно. Знали су да иза њих се рађа потомство које, или ће бити или погнуте главе пред сваким кога има више и ко је јачи, или ће имати ту искру у себи, искру достојанства и слободе да макар каже „мени овако не договара“. И због те битке и такве битке кнеза Лазара, дошло је до оне друге која је трајала стотинама годуна у овим брдима изнад Котора, за коју његош каже: „Што се не хће у ланце везати то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“. Дакле, наши преци и они који су стварали државу у којој живимо, ову лијепу државу медитеранску на обали мора, коју сунце грије и таласи Јадрана засипају, гдје би се рекло да само треба да се бавимо морем, туризмом и цвијећем, ову су државу слободну створили управо ти људи који су послије Лазара рекли „ма вала нећу се ни ја предат, ако више немам оружја и људи да се бијем идем са женом и ђецом у она брда“. Е те жене и та дјеца тих јунака, или тих преживјелих рањеника, то су стари Црногорци. Данас није вријеме за битке и не требе да пропагирамо никаве битке, поготово не са овога мјеста, али је вријеме да се сјетимо људи који су рекли: „ја више нећу гледати ни сунце, ни море, нити ћу се купати, пити вино, јести јела која волим, ни торте, ни колаче. Ја од данас више нећу живјети да би људи послије мене могли живјети као људи. Неко је умро да би ми могли живјети нормално. Између осталог да би могу да се дигнем са кревета, са столице, фотеље, да дођемо у цркву и да се сјетимо, не само косовских јунака, него и оних јунака са Граховца, Вучјега дола, са Круса, са Мартинића. То су све косовски јунаци. А ја ништа не измишљам него понављам ријечи Његоша и књаза Николе који су најхрабријим Црногорцима додјељивали Обилића медаљу, коју су они радо примали на груди. Ти најхрабрији Црногорци, изабрани војници, постројавали су се на Обилића пољани. Па ко је могао Црногорце натјерати да нешто раде, ако то неће. Његош пјева: „Чево равно гнијезо јуначке вазда раниш од Видова дана“. Дакле, то је оно какви смо били до јуче. То је оно што нам нико није наметнуо. То је оно што смо понијели мајчиним млијеком. То поштовање према прецима, који су знали да кажу „ја од данас више нећу да живим да би мој син и унук макар могли да живе како треба“. То је онај подвиг оног момка из Подгорице који је изашао на обалу Скадарског језера, али је знао да не може тај дан лећи кући да спава, а да остави жену и дијете који се топе. То је косовски јунак посљедњи. Или прије неки дан у оном стравичном убиству на Цетињу, три су се момка подигли са стола и голих руку кренули на оружје да зауставе те неке који су пуцали. Од срца сам пошао у кућу све тројице као цетински свештеник да им кажем „ви сте нови Обилићи“. Има још те крви која се не боји ни пушке ни ножа ни пиштоља ни узбурканог језера, која зна да је вредније данас оставити живот него живјети погнуте главе, без образа, до краја живота, као нека биљка. И не дај Боже да дођемо у ситуацију, не битке, него ни оног језера и кафића, него дај Боже да сви живимо у миру и у слози. Неко каже славите пораз, какав сте ви народ. Па ово је највећа побједа да идеш на дест пута јачега од тебе и што каже Његош за Обилића „гордо лежи јуначки војвода под кључевима крви благородне“, који је кренуо на јачега од себе, на шатор Муратов, презирући „људско ништавило и плетење безумне скупштине“. Дакле, то је тај Обилић Његошев. Који није имао кад да чека што ће и како ће да нешто изгласају, него он зна како ће и што да ради, а ви остали видите што ћете и како ћете. То је тај јунак који је Његоша одушевио и што каже проф. Вукић са Цетиња, „Његош је Обилића претворио малтене у полубожанство. То више није обичан човјек него више неки анђео. И хвала Богу да смо ми народ који имамо такве људе, па не морамо чекати битке“, казао је отац Гојко и позвао да одовојимо дио дана за друге и тако будемо Обилићи. Не дај боже да мјеримо јунаштво биткамa, додао је. “Јунаштво, што би рекао Марко Миљанов, можемо да мјеримо и чојством, да бранимо друге од себе и да подметнемо дио себе да би другима било боље. Нека би Бог дао да у тој науци останемо. То је наука наших предака, људи који су живјели прије нас, и то не било којих људи, него људи који су нас родили. Па ко сам ја, ђе ми је памет, образ, ишта што знам, ако се понашам супротно од онога како су ме учили они који су ме родили“, упитао је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. На Видовдан 2019. године Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је на Доброј Води у Вуковару. Преосвештеном Владици саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох друге парохије вуковарске, јереј Вукашин Цветојевић и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Владика Херувим рукопроизвео је апсолвента Богословског факултета Слободана Рехнера у чин чтеца. Владика Херувим изговорио је данас следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење свети дан који нас је данас сабрао овде у цркви свете Петке на Доброј Води да се на првом месту Господу помолимо и принесемо Жртву од свих и за све. Велика је Тајна побожности која се излива из данашњег празника јер биће српског народа у данашње време другачијим очима гледа на ону стварност која следи по Другом Христовом доласку. Видовдан нам открива како ми као српски народ треба да живимо и и у чему је пуноћа нашег овоземаљског живота. Косовски бој увек нам изнова открива Тајну нашега живота. Тај догађај никада не застарева и не губи смисао, чак шта више, сваке године када се у молитвама сећамо овог дана отвара нам духовне очи којима као народ гледамо у вечност. Овај празник јесте празник Вечности, драга браћо и сестре. Кроз Видовдан и личност светог кнеза Лазара нашем народу отворена су Небеска врата и могуће нам је у војевању за Часни Крст да задобијемо Царство Небеско. Знамо како је кнез Лазар уз Божји благослов кренуо да брани своју земљу и народ, своју Отаџбину. Није кренуо као сви други моћници, са машинеријом и оружјем, него са Крстом Божјим. Целокупна војска се причестила у светој Лазарици и након тога су кренули да бране своју земљу. Кренули су да бране Часни Крст, да бране нашу земљу како не би била османлијска већ христоносна и богоносна као што је и данас. У данашњем празнику видимо дубину учења које нам је својим делом пренео кнез Лазар – да живимо Јеванђељем и да држава треба да обитава у Истини Христовој. Ако живимо у Христовој Истини, у Цркви Божјој, онда смо народ христоносни и богоносни, народ који носи крст који је добио на светој Тајни крштења. Тај крст се састоји у томе да у своје ризнице сабирамо врлине, да нам на уму буде Лествица светог Јована Лествичника која нас успиње на гору преображења наше душе. Успињимо се на Гору Преображења. Преображавајмо своје биће. Схватимо да нисмо моћни и силни, него мали и ништавни пред Господом. Када схватимо то схватићемо суштину живота свакога од нас. Свет нас може хвалити, али без Христа у срцу све је ништавно, нема пуноћу. Морамо увек да се угледамо на свете Божје угоднике, јер су они пример како жртвеном молитвом, својим духовним и телесним подвигом можемо достићи небеске врлине. Томе нас учи свети кнез Лазар, да стичемо врлине који је стекао свети Симеон и свети Сава и сви њихови претходници. Свети кнез Лазар учи нас да будемо народ на уском путу Јеванђеља, трновит пут којим ми као народ треба да ходимо. Треба да се на том путу чак и убодемо да бисмо схватили каква је наша одредница у овом животу. Не да останемо у том трњу, него да се уздижемо и увидимо да Бог од нас увек тражи покајање. Једино кроз покајање можемо да очистимо душу да не би обитавала у греху који свако носи са собом, и свештенство и народ. Сви смо грешни људи, сви смо материја и требамо да материју и све оно што носимо са собом приведемо своме Творцу. Пребразимо све на добро како би све било охристовљено и обожено. Тада ћемо знати да смо на правом путу који нас води у Вечни Живот, знаћемо да смо на путу светога Саве, српског кнез Лазара, светог Стефана Штиљановића и свих остали светих угодника. Молимо Бога да на Другом Христовом доласку седнемо са десне стране. На светој Литургији можемо да остваримо пуноћу нашег овоземаљског живота и свега што нам се даје. На светој Литургији пролазимо кроз најдубље Тајне нашег живота, кроз Рођење, Страдање, Васкрсење и увек се сећамо Другог Христовог доласка. У самој етимологији данашњег празника стоји порука да ми као народ можемо да видимо самога Христа, оног Христа којега је видео свети кнез Лазар. У овом празнику можемо видети пуноћу Божје љубави која се излила на све наше војнике, али се непрестано излива и на сав Божји народ. Сви смо ми војска небеска, свети народ који треба да иде своме Творцу и Војсковођи, а то је Господ Исус Христос. Радујем се што сам данас овде са вама, што могу да поделим радост данашњег празника овде на Доброј Води која је заиста духовна оаза нашег народа у вуковарском крају. Даће Бог да тако и остане. Имамо данас прилику да представимо новог пароха, оца Миљена, који ће служити Господу онако како је служио и у претходној парохији. Обилазио сам ту парохију, видео сам како се народ сабира и каква је заједница. Сходно томе донео сам одлуку да отац Миљен од данас буде свештеник овде и да својим трудом и љубављу према својој пастирској служби сабира стадо расејано. Еда би ово стадо опстало и стало са десне стране приликом Другог Христовог доласка. Надам се да ће људи у личности оца Миљена видети доброга пастира који ће водити стадо ка његовом циљу. Исто тако, данас смо имали ту част да смо апсолвента Богословског факултета Слободана Рехнера произвели у чин чтеца. То је први степен свештеничке службе. Надам се да ће Господ увек бити уз њега, да ће га руководити као и до сада. Годину дана пратим његов живот и његове врлине где сам увидео да је заиста ревностан у својој служби и да је велики љубитељ Цркве. Заиста, ми као свештеници и ви као народ требамо да имамо љубави према Господу и Цркви. Ако немамо љубави према Цркви овај живот нема смисла. Свештенички позив без те љубави нема смисла и претвара се у најамнички однос према Цркви и пастви. Нисмо ми свештеници позвани да будемо само порезници и велики чиновници, позвани смо да служимо. Наше назначење, драга браћо и сестре, јесте искључиво у служењу и давању себе народу. То је суштина наше свештеничке и пастирске службе. Требамо да се трудимо да пројавимо ту жртвену љубав, да наша паства буде сабрана око свога Пастироначалника, Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. Господ Исус Христос је узор како један свештеник, један пастир и будући кандидат треба да живи. Треба да буде сведок Јеванђеља, Тајни које су се излиле на овај свет зарад наше Заједнице са Богом. Нека је благословен данашњи дан и наша заједница у Вуковару, заједница која је заиста мученичка али велика пред Господом. Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  3. На Видовдан, 15/28. јуна 2019. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, служио је свету Литургију, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: Данас смо се овде сабрали да прославимо један од празника из историје наше Помесне Цркве, који има и тужан и радостан карактер. Христово страдање је изгледало испрва - а тако су мислили и Његови ученици - као пораз, а у ствари је то истинска победа. Свети кнез Лазар је био спреман да физички пораз претвори у духовну победу. Ту његову спремност, народни песник је изразио речима: ,,земаљско је замалена царство, а небеско увек и до века. " И овога пута, поновићу, као и доста пута раније, име једног празника открива његову суштину. Тако је и са данашњим празником који је из 14. века. Пре тога је у данашњи дан прослављан празник Светог пророка Амоса, који је крсна слава кнеза Лазара, и празник Светог мученика Вита који је пострадао за Христа у 4. веку. По њему је данашњи празник и добио име (Вит-Вид). Многи се питају засто славимо погибију Светог кнеза Лазара? Увек је она страна која се бори за ближње своје и за своју отаџбину победничка страна, без обзира ако и на први, спољашњи изглед, та њена победа јесте пораз. Одлука Светог кнеза Лазара могла је бити и да се не боримо са великом силом. Но, то би био погрешан став, став обожавања пораза и прихватања зла као врховне норме. То је духовна некрофилија. Свети кнез је са својом војском и народом изабрао пут страдања за Господа , борећи се за вечне, непролазне вредности Царства Божјег, за које једино и вреди живети. После заамвоне молитве Епископ мохачки господин Исихије, служио је парастос свим нашим војводама и војницима који су живот свој положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас. Извор: Епархија бачка
  4. Празник Светог Великомученика Кнеза Лазара - Видовдан, свечано је прослављен у крипти Спомен храма Светог Саве у Београду, која је посвећена овом празничном дану. Речима литургијске беседе сабране је поучио протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић нагласивши да је Свети Кнез Лазар трасирао пут којим требамо да ходимо. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис ове надахнуте беседе.
  5. Звучни запис беседе Игуман је подсетио да је Свети кнез Лазар био монахољубив владар јер је примао у својој држави монахе који су прогоњени разним непријатељским војскама и налазили су уточиште у нашој малој, истински православној држави. Игуман Методије је поздравио многобројне госте који су увеличали прославу празника међу којима су били и богослови из манастира Крка. Ове године је у Хиландарском храму поред иконе Богородице Тројеручице стајала и једна српска застава, о којој је посебно испричао игуман Методије. Међу бројним поукама о томе како поступа хришћанин када је искушаван неправдом, а то је да га не хвата страх и очајање већ он зна да "овде немамо постојаног града већ тражимо онај који ће доћи - Небески Јерусалим", игуман Методије је испричао како је један јеромонах из манастира Грегоријата рекао: "Ви Срби сте прави православци - цео свет је против вас!", подсећајући да су следбеници Христови увек гоњени, али да се и радују када их гоне. Извор: Радио Слово љубве
  6. У манастиру Хиландару на празник Видовдан 2018. године, после Свете Литургије, за трпезом љубави, беседио је игуман свете српске царске Лавре на Светој Гори, високопреподобни архимандрит Методије. Звучни запис беседе Игуман је подсетио да је Свети кнез Лазар био монахољубив владар јер је примао у својој држави монахе који су прогоњени разним непријатељским војскама и налазили су уточиште у нашој малој, истински православној држави. Игуман Методије је поздравио многобројне госте који су увеличали прославу празника међу којима су били и богослови из манастира Крка. Ове године је у Хиландарском храму поред иконе Богородице Тројеручице стајала и једна српска застава, о којој је посебно испричао игуман Методије. Међу бројним поукама о томе како поступа хришћанин када је искушаван неправдом, а то је да га не хвата страх и очајање већ он зна да "овде немамо постојаног града већ тражимо онај који ће доћи - Небески Јерусалим", игуман Методије је испричао како је један јеромонах из манастира Грегоријата рекао: "Ви Срби сте прави православци - цео свет је против вас!", подсећајући да су следбеници Христови увек гоњени, али да се и радују када их гоне. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  7. Богослужбено обележавање овог Празника већ се традиционално врши готово две деценије зарад духовног окрепљења православних верника српског говорног подручја. После божанске Литургије обављен је парастос за све невино пострадале оце и браћу од Косовског боја па све до данас. Извор: Српска Православна Црква
  8. У уторак, 26. јуна 2018, на молбу Амбасаде Републике Србије у Атини, по благослову и по канонској дозволи Његовог Блаженства архиепископа атинског и све Јеладе Јеронима, као и по благослову Његове Светости патријарха српског Иринеја, у храму Светог Оца Спиридона Тримитунтског Чудотворца на Панкратију, у Атини, одслужена је Литургија на српском језику поводом празника Светог великомученика кнеза Лазара Косовског – Видовдана. Богослужбено обележавање овог Празника већ се традиционално врши готово две деценије зарад духовног окрепљења православних верника српског говорног подручја. После божанске Литургије обављен је парастос за све невино пострадале оце и браћу од Косовског боја па све до данас. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Ево укратко изложеног његовог житија и мученичког подвига. Када у Српској земљи цароваше силни цар Стефан Душан (1331-1355. г.) он око себе имађаше многе благороднике и великаше; међу њима беше и знаменити великаш Лазар Прибац Хребељановић. Прибац беше из града Прилепца крај Новог Брда и имађаше троје деце, две кћери и једног сина - овога блаженог и славног Лазара, чије житије и страдање желимо овде да изложимо. Лазар се родио око 1329. године у споменутом граду Прилепцу код Новог Брда. Још из детињства он беше благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитан би он од родитеља у хришћанској вери и побожности. Чисте нарави, кроткога ума, храброг и племенитог срца и душе, он брзо напредоваше у сваком добру и мудрости. Подарене му од Бога дарове он богато умножаваше и ревносном побожношћу свог подвижничког живота дивно увеличаваше. Тако даровит, он не само што брзо претече своје вршњаке, него и привуче на себе пажњу цареву и стече његову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. Лазарева старија сестра би удата за челника (војсковођу) Мусу, чија област беше на горњем Ибру (у Звечану). Драгиња и Муса родише синове: Стефана и Лазара (браћа Мусићи), а по смрти мужа Драгиња се замонаши и доби монашко име Теодосија. Са својим синовима, Лазаревим сестрићима, она је подигла манастир Пресвете Богородице код Брвеника, где по смрти би сахрањена и она и њени синови. Млађа Лазарева сестра би удата за војводу хвостанског Алтомана, по коме бише названи познати Алтомановићи. Са Алтоманом она доби сина Иваниша, који по смрти својој би сахрањен у манастиру Дечанима. На двору цара српског Стефана Душана млади Лазар постаде убрзо веома славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Ускоро он постаде и зет царски, јер му цар Душан даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, ћерку великог кнеза Вратка, од лозе Немањића. Лазар се вери са Милицом, по народном казивању, у манастиру Јошаници, и по женидби би убрзо узведен у достојанство кнеза ("ставилца"). Ово би око 1353. године. Лазар постаде и војвода у Душановој војсци, јер беше веома вичан у војној вештини и војевању, као некада славни краљ српски свети Јован Владимир (празнује се 22. маја). Лазар и Милица се веома вољаху и једно друго у честитости и побожности подстицаху. Бог им даде најпре пет кћери: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добровоја (који умре веома млад). Колико то беше честита породица најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бише од Бога прослављени као Његови Светитељи. Душан беше моћан владар који Српску државу прошири на многе области грчке земље, и зато се прогласи за цара у својој новој престоници Скопљу 1346. године. Том приликом он уздиже Српску архиепископију на степен патријаршије. Са тим се сагласише многи епископи и светогорски монаси, али не и Цариградски патријарх. Због овога касније настадоше не мале невоље, које ће тек овај блажени и свети Лазар, када постане српски владар, потпуно отклонити. Цар Душан беше ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра (1331-1371. год.), и са њом имађаше сина који се зваше Стефан Урош. У то време беше запретила свим хришћанима и владарима на Балкану велика опасност од најезде иноверних хорди Турака, који све чешће упадаху у Европу из Мале Азије. Душан крете на њих са својом војском, али се на путу изненада разболе и напрасно умре, 20. децембра 1355. године. Тада нејаки цар Урош прими у наслеђе очево царство (1355-1371. г.), али се неки од српских великаша не хтедоше њему покорити него стадоше међу собом делити и цепати велику Душанову царевину. Први се од Уроша одвоји његов стриц Симеон - Синиша и узе под своју самосталну власт области у Грчкој Епир и Тесалију. Затим се нејаком цару Урошу поче насилно наметати моћни великаш Вукашин Мрњавчевић, који ускоро постаде и најмоћнији човек на српском двору. У његове руке ускоро пређе потпуна власт над једним делом царства. Јер Вукашин се 1365. године прогласи за краља и владаше у крајевима од Вардара са престоницом у граду Прилепу. Око тога настаде не мали метеж и несугласице у земљи. Да би помогла своме нејаком сину Урошу мајка му Јелена узе да управља Серском облашћу у Македонији, али тако да признаваше врховну царску власт свога сина. Она мудро управљаше овим крајевима царства, но ускоро се замонаши и доби име Јелисавета. Као монахиња и царица она настојаваше да помири Српску Цркву и државу са Цариградском патријаршијом и зато с љубављу и поштовањем прими на свој двор у Серу цариградског патријарха Калиста, који лично беше дошао у Сер ради мира и јединства, јер добро схваташе каква велика опасност прети свим хришћанима од Агарјана. Но свети патријарх Калист убрзо се разболе и умре ту у Серу (20. јуна 1363. године), као што њему беше прорекао преподобни Максим Капсокаливит. Но измирење Српске и Цариградске патријаршије остаде неизвршено. Царица Јелена-Јелисавета ускоро узе себи за савладара деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, кога ожени чесном девојком Јеленом, ћерком ћесара Војихне, господара Драме, касније познатом као монахиња Ефимија. Ускоро затим царица-монахиња повуче се сасвим са власти из Сера и отиде на двор сина свог цара Уроша, а власт у тим крајевима преузе деспот Угљеша. Он беше веома благочестив и мудар владар и прва му брига беше да измири две патријаршије. То он одмах и постиже (1368. године), али се ово измирење односило само на пределе Серске области којом је он тада управљао. Угљеша беше богољубив и човекољубив и помагаше многе људе, а особито свете цркве и манастире, и то не само у својој области већ нарочито на Светој Гори Атонској. За његово време и његовим настојањем бише обновљени многи манастири у Светој Гори. Тако, "благочестиви деспот Јован Угљеша" обнови и изгради манастир Симонопетру на високој стени југозападне обале Свете Горе, а затим и манастир Светог Павла. Манастиру Ватопеду он поклони манастир Спилеотисе у области Мелника. Посебну бригу улагаше деспот Угљеша да хришћане у својој земљи и на читавом Балкану заштити од најезде нечестивих Агарјана, и зато се поче припремати за одлучну борбу са њима. На ту борбу за одбрану хришћана он призиваше и многе друге великаше и владаре, али се нико не одазва осим његовог брата Вукашина Мрњавчевића. Но по несрећи и гресима српским Турци изненада разбише њихову војску код места Черномена на реци Марици (26. септембра 1371. године), где оба ова српска великаша погибоше. Тада настаде тешко стање за све хришћане тих крајева, које овако описује тадашњи светогорски монах Исаија: "Толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне (тј. српске), колико ни уши слушаше, ни очи видеше. А по убијању овог храброг мужа деспота Угљеше просуше се Исмаилћани, полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постања света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем Божјим вуци ноћу и дању нападајући ждераху. Авај, јадан призор би да се види! Оста земља од свих добара пуста: и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника међу људима ни да их избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаиљћанским, а срца храбра јуначких људи у најслабија срца претворише се. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли". Док се све ово збивало на југу бивше Душанове царевине, у северним крајевима њеним владаше цар Урош Нејаки (1355-1371. г.). Њему тада беше тек 19 година. Због обести појединих српских великаша, цар Урош, иначе по природи сувише милостив и кротак, не беше у стању да под својим жезлом чврсто држи јединство осталих српских области. Једини који уз њега беше и у томе му помагаше беше честити и способни Лазар, који остаде на царском двору и беше највернији и најоданији човек цара Уроша, због чега од њега и доби титулу кнеза, и то најпре новобрдског и топличко-полимског, а затим и рудничког и моравског. Лазар беше мирољубац и стално размишљаше како да уједини разбијено царство, и на тај начин да све Србе и све хришћане окупи и припреми за борбу против Турака. Када ускоро затим умре блажени цар Урош (4. децембра 1371. г.), Лазар од тада још више настојаваше да ову племениту намеру оствари, ради добра свога народа и свега рода хришћанскога. Добивши под своју владавину Ново Брдо, Топлицу и Рудник, а затим и области Браничево и Мачву са Београдом, он ускоро премести своје седиште у Моравску област, у град Крушевац на реци Расини, кога притом сам изгради и утврди. Честитоме кнезу велике невоље причињаваше непокорни и подмукли великаш Никола Алтомановић. Он нападаше на Лазареве области и штету им причињаваше, па зажеле, шта више, да на превару ухвати и самога Лазара, убије га и његове земље неправедно потчини себи. У том циљу он позва Лазара као на разговор и то без оружја, а када му свети кнез на веру Божју дође на разговор онда га један од Николиних слугу потајно удари скривеним оружјем у груди, и Лазар паде као мртав. Међутим, промислом Божјим и силом Крста Христова, којега Лазар свагда ношаше на грудима, он би спашен од сигурне смрти. Јер златни Крст, који свети кнез имаше свагда о врату, спречи железно оружје да му не зада смртоносну рану. Тако будући мученик Христов не пострада овога пута, јер њему би одређено да за Христа пострада од неверника Исмаилћана (Турака). После овога догађаја, благоверни кнез склопи братски савез са српским босанским краљем Твртком I (1353-1391. г.) и победи Алтомановића. Ускоро он под своју власт укључи и области Херцеговине и Баната, те тако постаде "у Христу Богу благоверни и самодржавни господар Србљем и Приморју - Стефан велики кнез Лазар", а од свег српског народа прозван славни цар Лазар. Честити Лазар, иако на царску власт имађаше законито право, преко своје супруге Милице која беше од владарске лозе Немањића, ипак није се хтео наметати, као што то беше учинио дрски краљ Вукашин, него све српске кнезове братски поштоваше и братски их умољаваше. У то време благочестиви супрузи Лазар и Милица чесно поудаваше своје прве четири кћери за знамените краљеве и великаше, те и тиме утврдише мир и јединство хришћанских владара и народа. Каква пак беше судбина њихове најмлађе кћери Оливере о томе ћемо видети мало касније. Најстарију своју кћер Мару они удадоше за велможу Вука Бранковића (сина севастократора Бранка Младеновића), који владаше на Косову. Другу кћер Драгану (или Марију) удадоше у кућу Шишмана, бугарског цара у Трнову. Трећа кћи Јелена би дата за Ђурђа II Стратимировића-Балшића, господара све зетске и приморске земље. Четврта, Теодора, удаде се у Угарску за Николу Гаровића, бана Мачванског (касније је постала баница хрватско-далматинска). Благочестиви господар српски Лазар беше веома христољубив, и ту љубав своју особито испољаваше према Цркви Божјој, како у својој земљи, тако и свуда где живљаху православни. Најважнија његова брига беше да одмах измири Српску и Цариградску патријаршију, које, као што рекосмо, од времена цара Душана беху у неслози и подвојености. Цариградски патријарх беше одлучио Српског патријарха и међу њима не беше општења и јединства. Зато прва брига Лазарева беше да исправи оно што се тиче неба и спасења душе његовог народа, јер виде и сагледа да црквено раздељење јесте ствар штетна и пагубна. Као веома мудар и богобојажљив он о тој ствари ништа не пренебрегну, и очима својим не даде сна док тај велики подвиг не оствари. Јер он говораше: Има ли за земаљског владара ишта веће него да чини оно што је Богу угодно? На то га потстицаху и светогорски монаси, јер они најбоље осећаху како Цркве Божје тугују кад нису у миру и љубави. Они отидоше у Пећ патријарху Сави IV (1354-1375. г.) и о измирењу му говорише, а он их упути у Крушевац честитоме кнезу. На челу ових монаха беше преподобни старац Исаија, родом са Косова, који се раније подвизаваше у манастиру светог Јоакима Осоговског, а сада беше хиландарски монах. Он уживаше поверење Лазарево и зато, чим он стиже, Лазар сазва велики црквено-народни сабор у Крушевцу, на који би позвана и стара царица Јелена, монахиња Јелисавета. Сабор, са патријархом и кнезом на челу (1375. г.), одмах реши да се у Цариград пошаље старац Исаија да од патријарха Цариградског измоли скидање проклетства са дотле умрлих и свих живих Срба. И чесни старац Исаија пође са неколико монаха пратилаца у Цариград код свјатјејшег патријарха Филотеја (1364-1376. г.), и благополучно сврши ову богоугодну ствар измирења, као што то жељаше благоверни самодржац Лазар. О том важном догађају ево шта пишу мудри стари животописци, архиепископ Данило II и његов ученик (у својој књизи "Животи Краљева и Архиепископа Српских"): "Када тадашњи патријарх царствујућег града (Цариграда) васељенски кир Калист посла и одлучи цара (Стефана Душана) са патријархом, тада покаја се цар и заиска разрешење за ово зло, и није га могао наћи ради достојанства (тј. титуле царске) и ради градова. И после овога разреши се он од овога живота и предаде се гробу, оставивши ово зло непогребено. После овога прими царство његов син Урош, и благоденствовавши дочека велику беду од своје властеле, и мало година царствова, и престави се из овога живота ништа не учинивши о напред реченом злу. Царство његово узе један део кнез Лазар, а други део Вукашин, који, дрзнувши се на краљевство, није се ништа бринуо о проклетству светога Саве. А грчке крајеве и градове узе Угљеша. И после овога, сакупивши се изиђоше у Македонију, и од Турака бише побијени (на реци Марици 1371. г.), и тако скончаше. А најчаснији старац кир Исаија, видевши ово неразрешено зло, распаљен божанственом ревношћу, дође кнезу Лазару и исприча му о тој ствари. А кнез Лазар, богољубив и украшен многим врлинама, чувши све ово о споменутом злу, паде у велику жалост. Он посла старца Исаију патријарху српском Сави, и овај дошавши једва га умоли за ово разрешење. И патријарх се преклони и замоли старца Исаију да пође у Цариград и затражи разрешење о овоме. Старац се покори овоме и пође, и дошавши кнезу узе од њега довољно што је на потребу, и тако пође на пут. А узе са собом и часнога у врлинама прота Свете Горе кир Теофана, и два његова ученика Силвестра и Нифона, и са њима и Никодима тумача речи, и о свему објавише целом сабору и старој царици кир Јелисавети и свој властели. Затим дошавши на Свету Гору, и одатле укрцавши се на лађу, стиже у царствујући град, доживевши успут страх и многе беде. А тада је царствовао Калојован Палеолог и његов син кир Манојло, а патријарх је био кир Филотеј, муж пун врлине и премудар. Одмах се сазнало за долазак старца Исаије и за узрок ради кога је дошао. И прими га патријарх и цео сабор са многом чашћу као што приличи. Затим, учинивши савет о овоме, опростише од пређашњег запрећења и одлучења и цара и патријарха и све живе и умрле, и примише све архијереје и јереје у заједницу и саслуживање. И догоди се овде оно што је боље за ове који су дошли, а нарочито за кир Исаију, јер беше веома возљубљен патријарху. Ради тога дароваше да Срби немају више архиепископа него самовласног патријарха којим нико не господари. А издадоше и једну заповест о овоме: да ако Срби ојачају и опет заузму грчке крајеве, да у њима не мењају митрополите и његово спомињање, тј. патријархово (на Литургијама), као што то заповедају и саборна правила. Када је ово све учињено онда написаше за потврду једну синђелију, и отпустише га са љубављу и чашћу. Ради боље сигурности послаше с њима два изабрана човека између свештеноинока, кир Матеја и кир Мојсеја, који дошавши у Призрен, као од лица патријархова, и ушавши у цркву служише заједно и причестише се са светитељем (тј. српским патријархом) и са српским свештеницима који раније беху одлучени. А у то време престави се Сава патријарх, који пребиваше на престолу Светога Саве двадесет година и пет месеци, и сконча месеца априла 29. дан на Антипасху (Томину недељу), у трећи час дана. А ови дошавши из Цариграда опростише цара Стефана (Душана), Јоаникија патријарха и Саву патријарха и цара Уроша, и све мале и велике, јер се сјединише удови глави и Црква опет доби своје благољепије". Толико о томе пише архиепископ Данило II и његов настављач. Како се у то време помирења престави у Господу свјатјејши патријарх српски Сава IV, свети кнез Лазар окупи сабор епископа и српске господе у Пећкој патријаршији ради избора новог патријарха. И по промислу Божјем би изабран преподобни подвижник старац Јефрем, кога одмах митрополити и епископи рукоположише и на престо Светога Саве посадише. Онда сви заједно отслужише службу Божју и заједно се са дошавшима из Цариграда причестише. Тако се утиша бура у Цркви и разреши се свака свеза, благодаћу Божјом и старањем честитог и мирољубивог кнеза. Од овога дивног и богоугодног дела њему веома порасте углед у свему народу српском и хришћанском. Љубав светог кнеза Лазара према божанској Цркви Христовој огледала се и у љубави и усрђу које имађаше према светим храмовима и манастирима. Он постаде ктитор и добротвор многих цркава и манастира, и то не само у својој држави него и далеко ван њених граница. Као прво славно дело које учини, после измирења Цркава, беше подизање дивне цркве Светог Стефана у славном граду Крушевцу, познате и до данас под именом Лазарица. Затим, као што пише за њега патријарх Данило III, овај христољубиви владар "горе и хумове своје државе испуни обитељима монашких жилишта", где се настанише у живљаху монаси, "који себе Богу ородише усамљеношћу и сваким молитвеним тиховањем". Ово је било после 1371. године, када су, бежећи испред Турака, многи монаси из освојених крајева Балканског полуострва и Свете Горе дошли у слободну Лазареву државу, и овај монахољубиви владар дао им је да се настане у његовим моравским крајевима, особито око Крушевца и Сталаћа (где још и данас има многих цркава, црквишта и манастиришта из тога доба). Особито су код светог кнеза долазили познати монаси звани "Синаити", названи тако по свом великом учитељу преподобном Григорију Синаиту. Ови подвижници и молитвени тиховалници, на челу којих беше монах кир Григорије Синаит, ученик оног великог Григорија, дођоше честитоме кнезу и замолише га да им подари неко усамљеничко место, где ће моћи богоугодно се подвизивати у миру и неузнемирености од света. Свети кнез сазида тада у тихом и скровитом месту у браничевском Ждрелу на реци Млави цркву Пресвете Богоматере и око ње основа манастир, а својом владарском повељом од 1379. године утврди га и снабде имањем, па га подари овим чесним синајским монасима и кир Григорију Синаиту. Све ово потврди и свјатјејши патријарх српски Спиридон, заједно са црквеним сабором у Пећкој патријаршији. Овај манастир и до данас постоји и назива се Горњак, а посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. У то време допутова у Крушевац старатељ монашке болнице у светој лаври Хиландарској монах кир Герасим (иначе брат Лазаревог зета Вука Бранковића). Он се јави честитоме кнезу и изнесе му да оболели и стари монаси у светој обитељи Светога Саве и Симеона очекују кнежеву утеху и помоћ. Кнез одмах издаде повељу о томе (1380. г.), у којој заповеди "да се у болницу хиландарску даје сваке године по стотину онгија (златника)", а ради исхране и неге болесних монаха завешта још и два села: , Јелашницу с међама и Јелашницу с црквом", што све опет потврди патријарх Спиридон својом патријарашком граматом. Монах кир Герасим исприча кнезу како се многи и многи посвећују иночком образу у Хиландару, па је црква скоро недовољна да све њих у себе смести. Тада свети кнез, по угледу на велике задужбине Немањића, посла неимаре и све остало што требаше, те у Хиландару, уз главну хиландарску цркву храља Милутина, сагради дивни и пространи пронаос (припрату), те се на тај начин и он уврсти у ред великих и светих задужбинара Немањића. Руском пак манастиру Св. Панталејмона у Светој Гори кнез повељом својом од 1381. године приложи цркву Спасову у Хвосну, уз још нека села и потребне привилегије. Истом манастиру приложише тада челник Муса и синови му Стефан и Лазар село Уларе и цркву Св. Николе на Лабу, за спомен покојне супруге и мајке њихове Драгиње, рођене сестре кнежеве, што кнез такође потврди нарочитом повељом. Својом повељом он потврди и дарове војводе црничког Црепа село Мутницу и Паракинов Брод, које овај завешта лаври Св. Атанасија у Светој Гори. Честити кнез брињаше и о српским монасима у Светој Земљи. Јер на молбу Јерусалимског патријарха Михаила он писаше (31. августа 1388. г.) кнезу Дубровачке републике да се српским монасима у Јерусалиму, настањеним у манастиру Св. Архангела Михаила, задужбини Светог Саве и краља Милутина, исплати заостали стонски доходак. Свети кнез је слао прилоге чак и манастиру на Синају, и манастирима у Влашкој. Но највећа задужбина светог кнеза Лазара би његов манастир Раваница, који би основан 1381. године и посвећен Вазнесењу Господњем (Спасовдану). Градњу ове дивне задужбине повери свети кнез главном неимару Раду Боровићу, који сазида величанствену цркву у најлепшем српско-византијском стилу. Очевидац свега тога, српски патријарх Данило III, у свом "Слову о кнезу Лазару", овако описује кнежево украшавање манастира Раванице: "Божанску је цркву прекрасним мраморјем украсио, златом и сребром је божанствене иконе изобразио. И не само иконе, него је и зидове златом просветлио. Манастир је оградио високим пирговима (кулама) и чврстим зидовима, и утврдио сваком оградом, какве до тада нигде није било". Исте 1381. године честити кнез издаде своју владарску повељу овоме светом манастиру и обдари га великим добрима у Поморављу, Подунављу и Посавини. Та кнежева повеља овако гласи: "Аз, ва Христа Бога благоверни кнез Лазар, ревније иже прежде мене бившим благочестивим царем, на ихже престол Богу ме вознесшу и царствија саном украсившу, и славоју от многих јего дарованиј јеже на мње, мало тому васхотех принети, јелико по силе, благовољенијем Оца, поспешенијем Сина, савршенијем Светога Духа, воздвигох от основанија монастир в славу Светаго Вазнесенија, мње же в ктиторију, јегоже по сиље мојеј украсив, иже в њем житељство в саједињеније братијем изволих, јакоже Апостоли уставише и правили Светих Отец утврдише. Приложих же к потребам вса изобилне, доходке и села, винограде насадих и друге купих у Црепа и Југа... И саставих општежитије, да се држи у манастиру... И вса јелика приложих, не узех ничију баштину, не сатворих по силе, но вса са искупом и с заменоју, јакоже кто хотеше". За првог игумана новосабраној братији у Раваници кнез постави кир Арсенија, "мужа обдарена врлинама, украшена разумом, који имађаше дар Светога Духа да учи многе". У то време у Раваници се подвизавао и свети Ромило Раванички, који се ту и упокоји и би погребен с јужне стране припрате раваничког храма. После мученичке кончине светога кнеза и његове ће свете мошти бити пренете у свету обитељ Раваничку, као што ће се даље видети. Еванђелско христољубље и човекољубље светога кнеза није се огледало само у томе што је окупљао у својој земљи монахе подвижнике и исихасте (= молитвене тиховалнике), и обнављао им или оснивао нове обитељи, него и у томе што је подизао и обнављао и многе парохијске цркве за христоименити народ свој, и што је родитељски збрињавао сиротињу и болеснике, подижући и издржавајући сиротишта и болнице. Уз то још он је при црквама и манастирима отварао народне школе, ради просвећивања свога народа. Школу је отворио и у престолном граду Крушевцу, где су се учили његови синови и кћери и остала српска деца у престоници. На његов царски двор су се окупили многи учени и мудри људи, уметници зографи и златари, особито из јужних српских и грчких крајева, бежећи испред најезде злих Исмаилћана. О томе бекству хришћана испред Турака овако говори мудри Константин Философ у свом опису живота кнеза Лазара и сина му деспота Стефана. "Када свети кнез, вели он, утврди оно прво добро (тј. измирење Цркава), он одмах пређе на друге ствари: где год је видео ма које врсте градове и области и обитељи и цркве благочестивих, где су (од Турака) једне огњем попаљене, а друге порушене, и многа убиства и реке крви које су текле, и друго томе слично, он је све то поправљао, у ред доводио и успокојавао. Јер одавно већ грчка држава опадаше, а Исмаилћани се умножаваху; и разлише се чак и узападне крајеве... Исмаилћански род се све више изливаше као неки скакавци: једнс су од хришћана одводили, друге заробљавали, треће пленили, четврте клали, као огањ ломећи и све сатирући где год се појављиваху, и увек се наметаху; ишли су да и оно што је остало поједу и немилостиво погубе. И безнадежан је био изглед да се ово измени за нас који грешимо и који се не обраћамо Јединоме који мења све". Цар Лазар се у неколико махова борио против ове турске најезде. Јер "он није трпео да више чека и да пренебрегне своје удове, и уз то још Христове удове, да се секу и кидају, него одлучи или да уклони стид њихов од свију, или сам да умре и да то још посведочи мучеништвом". Јер Турци су стално напредовали, и огњем и мачем, неправдом и насиљем крчили су себи пут све даље и даље на запад. Они се нису задовољавали чак ни плаћањем данка и пореза од стране хришћана, него су тежили да све хришћанске народе себи потпуно покоре и поробе. Тако су за неколико година освојили велике и тврде градове Сер, Софију и Солун, а 1386. године освојише и српски град Ниш. На челу велике турске војске беше султан Мурат I (1362-1389. г.); његов први сукоб са војском Лазаревом би код места Плочника на Топлици 1387. године (сада село Плочник код Прокупља), где Мурат утече испред кнез Лазара. Следеће године Муратова војска продре и у Босну, али је тамо сусрете храбри војвода краља Твртка, Влатко Вуковић, и јуначки победи код града Билећа. Све ово међутим не заустави Турке, него само подстакну Амурата да се још више и бројније припреми за одсудну битку са кнез Лазаром и његовом храбром војском. И султан се стаде силно оружати и велику војску прикупљати. Али као предзнаци скоре несреће српске беху се опет појавили унутрашњи раздори, свађе и издајства, и властољубље старешина српских. Не беше једнодушности и оданости кнезу, те зато он мораше са молбама и преклињањима да позива Србе у бој на Косово. Кнез је, наиме, одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и одатле је упутио општу поруку свеколиком Српству: "Ко не дош'о на бој на Косово, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бјела"... Но и поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше, а западни хришћани своју помоћ не упутише. Лазар је на двору одржао своју кнежевску вечеру, на којој је мирољубиво позвао све присутне војводе и великаше на мир и слогу против некрста. Затим се српска војска поче окупљати око града Крушевца и, на челу са честитим кнезом и високим војводама, кретала се на југ у правцу Косова. Своју војску је припремио и Лазарев зет Вук Бранковић, господар Косова и Приштине, јер Муратова војска управо беше кренула северно од Скопља најпре на његове крајеве на Косову Пољу. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић, а са њим и бан Иваниш Хорват из Хрватске. Дан пре битке кнез је војску своју окупио око беле Самодреже цркве, где би отслужена служба Божја и сва војска редом причешћена. Јер је свети великомученик Христов предосећао да њему и њима предстоји испити чашу страдања Христових, "за крст часни и слободу златну". За то време војска султана Мурата, са синовима му Јакобом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном, и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије, беше се већ слегла на Косово Поље, између града Приштине и река Лаба и Ситнице. На дан боја на Видовдан, у уторак 15. јуна 1389. године, на Светог пророка Божјег Амоса, свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли Богу и изговори охрабрујућу беседу својој војсци пре самог боја, што све лепо описа потоњи патријарх српски Данило III. "Када се Мурат, вели патријарх Данило, устреми као велики лав са великом силом, он сакупи безбројно и неизрециво мноштво војске многе себи у помоћ и приближи се земљама српским. А благочестиви и свехвални кнез Лазар, увидевши свирепи наилазак овог гордог и охолог, најпре Бога из дубине срца у помоћ себи призва, говорећи: Боже, законопреступници устадоше на ме, и судиште крепких заиска душу моју. Мржњом неправедном омрзнуше на нас, и оружје извукоше и напрегоше лукове своје, да нас устрељају, закољу и усмрте. А Ти нас, Господе, не остави, већ нам помози; и да уђе оружје њихово у срца њихова, и лукови њихови да се сломе. Нека разумеју да си Ти Бог, једини творитељ преславних чудеса (ср. Пс. 85, 14. 10; 24, 19). Затим посла по благороднике своје, велможе и војводе и војнике, велике и мале. Призвавши их себи, рече им о наиласку безбројних иноплеменика. Када се сви утишаше, он им тихим и спокојним гласом свима скупа говораше: Ви, о другови и браћо моја, велможе и благородни, војници, војводе, велики и мали, сами сте знали и видели колика нам је добра Бог у животу овом даровао, и ничега красног и слатког овога света, славе и богатства и свега што је људима потребно - не лиши нас; него, штавише, Он нам и умножи. Зато ако нам што невољно и болно буде, да не будемо недобротворни и неблагодарни Њему за ово. Ако нам мач, или рана, или хиљаде смрти догоди се нама, поднесимо то слатко за Христа и за благочестиву веру нашег отачаства. Бољи нам је подвиг смрти, неголи стидан и ропски живот; боље нам је у боју од мача смрт поднети, неголи плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, постарајмо се дакле да ускоро подвиг страдалачки примимо, да бисмо поживели вечно на небесима; именујмо себе војницима Христовим, страдалцима за веру, како бисмо се уписали у књигу живота. Не поштедимо тела наша у борењу, да од Подвигоположника светле венце примимо. Страдања рађају славу, а трудови посредују за починак. - Тим и другим речима кнез наоружа војнике и на подвиг многи страдалце припреми. А свехвални, мужаствени и благородни, које роди и подиже Српска земља као прекрасне младице и изабране кедре Ливанове, милом и љубљеном своме господару овако одговараху: Ми, господине наш, откако заједничком природом од оца и мајке рођени бисмо, Бога и тебе познасмо. Бог нас подиже, а ти васпита, као чеда одхрани и као синове дарова, као браћу заволе и као другове узпоштова. Сви ми заједничари и пријемници бисмо славе, богатства и свих красота света, весеља и радости и војинства. Љубав и част, све обилно од тебе примисмо, да радо за тебе, за веру и за отачаство умремо. Нећемо поштедети себе, знајући да после овога имамо отићи и са прахом смешати се. Умримо да свагда живи будемо, принесимо Богу себе жртву живу, не као негда привременим и преварним гошћењем за насладу нашу, већ у подвигу крви своје. Не поштедимо живот наш, да живописан углед после овога другима будемо; не бојмо се страха надошлог на нас, ни устремљења нечастивих противника насрнулих на нас. Ако на страх и губитак будемо мислили, нећемо се добра удостојити; ако бисмо о неком таштом делу мислили, ништа од часних подвига остварили не би. Ми се имамо борити са Исмаилћанима као са нашим непријатељима, макар нам мач главу, копље ребра и смрт живот узели. Ми, о садругови и саборци, узмимо тегобу негдашњих војника који су сада код Христа, да бисмо се с Христом прославили. Ми смо једна природа људска подвргнута истим страстима, и један гроб да нам буде, и једно поље нека прихвати тела наша са костима, еда би нас прихватила светла едемска (рајска) насеља". Када затим отпоче крвави бој између крста и некрста, између хришћана и мухамеданаца, тада један од Лазаревих војвода, по имену Милош Обилић, успе да се пробије до самог шатора султана Мурата и да овога распори ножем и убије. Ово учини војвода Милош и због тога што су га многи завидљивци опадали код кнеза да ће он бити српски издајник. Муратово убиство спрва унесе велику пометњу у турску војску, и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио и, како за њега каже Троношки летописац, "имађаше на себи шеснаест рана када је усео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена". Но промисао Божји беше кнезу и Србима назначио други исход из ове борбе. Јер после првог српског налета и погибије султана Мурата, његов син Бајазит прикри смрт турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби честитога кнеза и многе његове војводе. О томе овако пише Константин Философ, кога смо већ напред споменули: "Када кнез устаде и крете на Исмаилћане, сукоб би на пољу Косову. И у први мах одолеваху Лазареви људи и побеђиваху. Али већ не беше време за избављење. Стога син турскога цара (Бајазит) ојача опет у тој самој битци и победи, јер је Бог тако допустио да се овај велики Лазар и они који су са њим увенчају венцем мучеништва. И шта би после овога? Лазар достиже блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да буду погубљени пре њега, да не виде смрт његову. Ова битка би године 1389, месеца јуна 15. дан, када Лазар прими мученичку смрт". По свеопштем народном и древном предању, Светом кнезу Лазару се пред ову битку јавио Анђео Господњи и питао га којем се жели приволети царству, да ли царству земаљском или Царству Небеском? Помоливши се најпре у себи небочежњиви кнез је одговорио Анђелу Божјем: Ако ћу се приволети царству земаљскоме, оно је за малена, тренутно и пролазно; а Небеско Царство је увек и до века. И тако се богољубиви владар српски свецело определио за Царство Христа Цара на небесима и са свим својим христоименитим народом смирено покорио свесавршеној вољи Божјој, која је врховни закон неба и земље. Зато је и сада, пред џелатом Бајазитом, мирно и спокојно стајао, очекујући да прими мученичку смрт за веру Христову и за отачаство народа свога хришћанскога. Он није тражио слободу "по сваку цену", тј. слободу од Бога и без Бога, него слободу у Богу и са Богом, и зато је мирно приклонио главу под мач нехришћанинов, молећи се у себи Богу овако: Створитељу мој, Који судиш знане и незнане грехе наше, Теби вапијем и Теби се молим: опрости ми све што сам пропустио учинити по светој вољи Твојој, и спаси овај народ мој, или боље рећи не мој него Твој народ, Господе. Затим предаде душу своју у руке Подвигоположника Христа. Раставши се од тела земљаног и царства земаљског ради Христа, он спасе душу своју и душу народа својега, задоби бесмртно Царство Небеско и Богу приведе мноштво Мученика. А и свето тело његово Господ не предаде распадљивости, него га прослави нетрулежношћу и многим даровима чудотворства. Наиме, када Бајазит виде са каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он после битке допусти монасима који искаху тело Лазарево те га они узеше и честно погребоше у цркви Светог Вазнесења у Приштини. После пак годину дана Лазареви синови Стефан и Вук, по савету свјатјејшег патријарха и заједно са клиром и народом, открише мошти светог Великомученика и нађоше тело његово нетљено и читаво, које испушташе многи и благоухани мирис (као што то сведочи Пећски летопис из тога доба). Јер Господ даде нетљеност светом телу његовом као несумњиви доказ мучеништва његовог за Христа и богоугодног живота и светости његове. Узевши свето тело, сви скупа кретоше у литији ка задужбини његовој манастиру Раваници. Успут свратише у манастир Нову Павлицу, задужбину Лазаревих сестрића браће Мусића, који такође изгибоше на Косову. На том путу литију срете чесна удовица Лазарева, кнегиња Милица. Ту свечану али и тужну литију овако описује српски патријарх Данило III: "Благочестива и достојна хвале кнегиња Милица, са прељубазна два сина њена и са свима благородницима, изишавши у сретање и близу бивши моштију новомученика Лазара, на њих је пала и загрлила их. Изван себе је била, као да је постала полумртва. А затим, тргнувши се као од сна, вапајима великим уздисаше: Авај мени, што ми се деси! Изненада ми љуто оружје прође кроз душу моју. Слично Јеремији и мени ово дође. Послушај ме како уздишем, како тужим, а нема никога да ме утеши. Девојке моје и младићи моји одведени су у ропство. Обешчади ме мач као смрт у дому. И сви непријатељи моји чуше за зло моје и зарадоваше се. Тако примих изненада. Ово ли ја чеках: пасти и лишити се супружанства и милог ми и љубазног господина кнеза, са светлим и изабраним и мужаственим и храбрим оружницима. Плачите са мном: поља и долине, што бисте заједничари тела и крви ових.
  10. Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта", нико није у такој потпуности остварио као свети Великомученик Цар Лазар. Он је то свенародно остварио определивши се за Царство Небеско и приневши себе на Косовску жртву, и са собом сав народ Српски. И то учинио са чисто еванђелских разлога, изложених у народној песми: Земаљско је за малена царство, А Небеско увек и довека. Ево укратко изложеног његовог житија и мученичког подвига. Када у Српској земљи цароваше силни цар Стефан Душан (1331-1355. г.) он око себе имађаше многе благороднике и великаше; међу њима беше и знаменити великаш Лазар Прибац Хребељановић. Прибац беше из града Прилепца крај Новог Брда и имађаше троје деце, две кћери и једног сина - овога блаженог и славног Лазара, чије житије и страдање желимо овде да изложимо. Лазар се родио око 1329. године у споменутом граду Прилепцу код Новог Брда. Још из детињства он беше благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитан би он од родитеља у хришћанској вери и побожности. Чисте нарави, кроткога ума, храброг и племенитог срца и душе, он брзо напредоваше у сваком добру и мудрости. Подарене му од Бога дарове он богато умножаваше и ревносном побожношћу свог подвижничког живота дивно увеличаваше. Тако даровит, он не само што брзо претече своје вршњаке, него и привуче на себе пажњу цареву и стече његову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. Лазарева старија сестра би удата за челника (војсковођу) Мусу, чија област беше на горњем Ибру (у Звечану). Драгиња и Муса родише синове: Стефана и Лазара (браћа Мусићи), а по смрти мужа Драгиња се замонаши и доби монашко име Теодосија. Са својим синовима, Лазаревим сестрићима, она је подигла манастир Пресвете Богородице код Брвеника, где по смрти би сахрањена и она и њени синови. Млађа Лазарева сестра би удата за војводу хвостанског Алтомана, по коме бише названи познати Алтомановићи. Са Алтоманом она доби сина Иваниша, који по смрти својој би сахрањен у манастиру Дечанима. На двору цара српског Стефана Душана млади Лазар постаде убрзо веома славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Ускоро он постаде и зет царски, јер му цар Душан даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, ћерку великог кнеза Вратка, од лозе Немањића. Лазар се вери са Милицом, по народном казивању, у манастиру Јошаници, и по женидби би убрзо узведен у достојанство кнеза ("ставилца"). Ово би око 1353. године. Лазар постаде и војвода у Душановој војсци, јер беше веома вичан у војној вештини и војевању, као некада славни краљ српски свети Јован Владимир (празнује се 22. маја). Лазар и Милица се веома вољаху и једно друго у честитости и побожности подстицаху. Бог им даде најпре пет кћери: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добровоја (који умре веома млад). Колико то беше честита породица најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бише од Бога прослављени као Његови Светитељи. Душан беше моћан владар који Српску државу прошири на многе области грчке земље, и зато се прогласи за цара у својој новој престоници Скопљу 1346. године. Том приликом он уздиже Српску архиепископију на степен патријаршије. Са тим се сагласише многи епископи и светогорски монаси, али не и Цариградски патријарх. Због овога касније настадоше не мале невоље, које ће тек овај блажени и свети Лазар, када постане српски владар, потпуно отклонити. Цар Душан беше ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра (1331-1371. год.), и са њом имађаше сина који се зваше Стефан Урош. У то време беше запретила свим хришћанима и владарима на Балкану велика опасност од најезде иноверних хорди Турака, који све чешће упадаху у Европу из Мале Азије. Душан крете на њих са својом војском, али се на путу изненада разболе и напрасно умре, 20. децембра 1355. године. Тада нејаки цар Урош прими у наслеђе очево царство (1355-1371. г.), али се неки од српских великаша не хтедоше њему покорити него стадоше међу собом делити и цепати велику Душанову царевину. Први се од Уроша одвоји његов стриц Симеон - Синиша и узе под своју самосталну власт области у Грчкој Епир и Тесалију. Затим се нејаком цару Урошу поче насилно наметати моћни великаш Вукашин Мрњавчевић, који ускоро постаде и најмоћнији човек на српском двору. У његове руке ускоро пређе потпуна власт над једним делом царства. Јер Вукашин се 1365. године прогласи за краља и владаше у крајевима од Вардара са престоницом у граду Прилепу. Око тога настаде не мали метеж и несугласице у земљи. Да би помогла своме нејаком сину Урошу мајка му Јелена узе да управља Серском облашћу у Македонији, али тако да признаваше врховну царску власт свога сина. Она мудро управљаше овим крајевима царства, но ускоро се замонаши и доби име Јелисавета. Као монахиња и царица она настојаваше да помири Српску Цркву и државу са Цариградском патријаршијом и зато с љубављу и поштовањем прими на свој двор у Серу цариградског патријарха Калиста, који лично беше дошао у Сер ради мира и јединства, јер добро схваташе каква велика опасност прети свим хришћанима од Агарјана. Но свети патријарх Калист убрзо се разболе и умре ту у Серу (20. јуна 1363. године), као што њему беше прорекао преподобни Максим Капсокаливит. Но измирење Српске и Цариградске патријаршије остаде неизвршено. Царица Јелена-Јелисавета ускоро узе себи за савладара деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, кога ожени чесном девојком Јеленом, ћерком ћесара Војихне, господара Драме, касније познатом као монахиња Ефимија. Ускоро затим царица-монахиња повуче се сасвим са власти из Сера и отиде на двор сина свог цара Уроша, а власт у тим крајевима преузе деспот Угљеша. Он беше веома благочестив и мудар владар и прва му брига беше да измири две патријаршије. То он одмах и постиже (1368. године), али се ово измирење односило само на пределе Серске области којом је он тада управљао. Угљеша беше богољубив и човекољубив и помагаше многе људе, а особито свете цркве и манастире, и то не само у својој области већ нарочито на Светој Гори Атонској. За његово време и његовим настојањем бише обновљени многи манастири у Светој Гори. Тако, "благочестиви деспот Јован Угљеша" обнови и изгради манастир Симонопетру на високој стени југозападне обале Свете Горе, а затим и манастир Светог Павла. Манастиру Ватопеду он поклони манастир Спилеотисе у области Мелника. Посебну бригу улагаше деспот Угљеша да хришћане у својој земљи и на читавом Балкану заштити од најезде нечестивих Агарјана, и зато се поче припремати за одлучну борбу са њима. На ту борбу за одбрану хришћана он призиваше и многе друге великаше и владаре, али се нико не одазва осим његовог брата Вукашина Мрњавчевића. Но по несрећи и гресима српским Турци изненада разбише њихову војску код места Черномена на реци Марици (26. септембра 1371. године), где оба ова српска великаша погибоше. Тада настаде тешко стање за све хришћане тих крајева, које овако описује тадашњи светогорски монах Исаија: "Толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне (тј. српске), колико ни уши слушаше, ни очи видеше. А по убијању овог храброг мужа деспота Угљеше просуше се Исмаилћани, полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постања света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем Божјим вуци ноћу и дању нападајући ждераху. Авај, јадан призор би да се види! Оста земља од свих добара пуста: и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника међу људима ни да их избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаиљћанским, а срца храбра јуначких људи у најслабија срца претворише се. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли". Док се све ово збивало на југу бивше Душанове царевине, у северним крајевима њеним владаше цар Урош Нејаки (1355-1371. г.). Њему тада беше тек 19 година. Због обести појединих српских великаша, цар Урош, иначе по природи сувише милостив и кротак, не беше у стању да под својим жезлом чврсто држи јединство осталих српских области. Једини који уз њега беше и у томе му помагаше беше честити и способни Лазар, који остаде на царском двору и беше највернији и најоданији човек цара Уроша, због чега од њега и доби титулу кнеза, и то најпре новобрдског и топличко-полимског, а затим и рудничког и моравског. Лазар беше мирољубац и стално размишљаше како да уједини разбијено царство, и на тај начин да све Србе и све хришћане окупи и припреми за борбу против Турака. Када ускоро затим умре блажени цар Урош (4. децембра 1371. г.), Лазар од тада још више настојаваше да ову племениту намеру оствари, ради добра свога народа и свега рода хришћанскога. Добивши под своју владавину Ново Брдо, Топлицу и Рудник, а затим и области Браничево и Мачву са Београдом, он ускоро премести своје седиште у Моравску област, у град Крушевац на реци Расини, кога притом сам изгради и утврди. Честитоме кнезу велике невоље причињаваше непокорни и подмукли великаш Никола Алтомановић. Он нападаше на Лазареве области и штету им причињаваше, па зажеле, шта више, да на превару ухвати и самога Лазара, убије га и његове земље неправедно потчини себи. У том циљу он позва Лазара као на разговор и то без оружја, а када му свети кнез на веру Божју дође на разговор онда га један од Николиних слугу потајно удари скривеним оружјем у груди, и Лазар паде као мртав. Међутим, промислом Божјим и силом Крста Христова, којега Лазар свагда ношаше на грудима, он би спашен од сигурне смрти. Јер златни Крст, који свети кнез имаше свагда о врату, спречи железно оружје да му не зада смртоносну рану. Тако будући мученик Христов не пострада овога пута, јер њему би одређено да за Христа пострада од неверника Исмаилћана (Турака). После овога догађаја, благоверни кнез склопи братски савез са српским босанским краљем Твртком I (1353-1391. г.) и победи Алтомановића. Ускоро он под своју власт укључи и области Херцеговине и Баната, те тако постаде "у Христу Богу благоверни и самодржавни господар Србљем и Приморју - Стефан велики кнез Лазар", а од свег српског народа прозван славни цар Лазар. Честити Лазар, иако на царску власт имађаше законито право, преко своје супруге Милице која беше од владарске лозе Немањића, ипак није се хтео наметати, као што то беше учинио дрски краљ Вукашин, него све српске кнезове братски поштоваше и братски их умољаваше. У то време благочестиви супрузи Лазар и Милица чесно поудаваше своје прве четири кћери за знамените краљеве и великаше, те и тиме утврдише мир и јединство хришћанских владара и народа. Каква пак беше судбина њихове најмлађе кћери Оливере о томе ћемо видети мало касније. Најстарију своју кћер Мару они удадоше за велможу Вука Бранковића (сина севастократора Бранка Младеновића), који владаше на Косову. Другу кћер Драгану (или Марију) удадоше у кућу Шишмана, бугарског цара у Трнову. Трећа кћи Јелена би дата за Ђурђа II Стратимировића-Балшића, господара све зетске и приморске земље. Четврта, Теодора, удаде се у Угарску за Николу Гаровића, бана Мачванског (касније је постала баница хрватско-далматинска). Благочестиви господар српски Лазар беше веома христољубив, и ту љубав своју особито испољаваше према Цркви Божјој, како у својој земљи, тако и свуда где живљаху православни. Најважнија његова брига беше да одмах измири Српску и Цариградску патријаршију, које, као што рекосмо, од времена цара Душана беху у неслози и подвојености. Цариградски патријарх беше одлучио Српског патријарха и међу њима не беше општења и јединства. Зато прва брига Лазарева беше да исправи оно што се тиче неба и спасења душе његовог народа, јер виде и сагледа да црквено раздељење јесте ствар штетна и пагубна. Као веома мудар и богобојажљив он о тој ствари ништа не пренебрегну, и очима својим не даде сна док тај велики подвиг не оствари. Јер он говораше: Има ли за земаљског владара ишта веће него да чини оно што је Богу угодно? На то га потстицаху и светогорски монаси, јер они најбоље осећаху како Цркве Божје тугују кад нису у миру и љубави. Они отидоше у Пећ патријарху Сави IV (1354-1375. г.) и о измирењу му говорише, а он их упути у Крушевац честитоме кнезу. На челу ових монаха беше преподобни старац Исаија, родом са Косова, који се раније подвизаваше у манастиру светог Јоакима Осоговског, а сада беше хиландарски монах. Он уживаше поверење Лазарево и зато, чим он стиже, Лазар сазва велики црквено-народни сабор у Крушевцу, на који би позвана и стара царица Јелена, монахиња Јелисавета. Сабор, са патријархом и кнезом на челу (1375. г.), одмах реши да се у Цариград пошаље старац Исаија да од патријарха Цариградског измоли скидање проклетства са дотле умрлих и свих живих Срба. И чесни старац Исаија пође са неколико монаха пратилаца у Цариград код свјатјејшег патријарха Филотеја (1364-1376. г.), и благополучно сврши ову богоугодну ствар измирења, као што то жељаше благоверни самодржац Лазар. О том важном догађају ево шта пишу мудри стари животописци, архиепископ Данило II и његов ученик (у својој књизи "Животи Краљева и Архиепископа Српских"): "Када тадашњи патријарх царствујућег града (Цариграда) васељенски кир Калист посла и одлучи цара (Стефана Душана) са патријархом, тада покаја се цар и заиска разрешење за ово зло, и није га могао наћи ради достојанства (тј. титуле царске) и ради градова. И после овога разреши се он од овога живота и предаде се гробу, оставивши ово зло непогребено. После овога прими царство његов син Урош, и благоденствовавши дочека велику беду од своје властеле, и мало година царствова, и престави се из овога живота ништа не учинивши о напред реченом злу. Царство његово узе један део кнез Лазар, а други део Вукашин, који, дрзнувши се на краљевство, није се ништа бринуо о проклетству светога Саве. А грчке крајеве и градове узе Угљеша. И после овога, сакупивши се изиђоше у Македонију, и од Турака бише побијени (на реци Марици 1371. г.), и тако скончаше. А најчаснији старац кир Исаија, видевши ово неразрешено зло, распаљен божанственом ревношћу, дође кнезу Лазару и исприча му о тој ствари. А кнез Лазар, богољубив и украшен многим врлинама, чувши све ово о споменутом злу, паде у велику жалост. Он посла старца Исаију патријарху српском Сави, и овај дошавши једва га умоли за ово разрешење. И патријарх се преклони и замоли старца Исаију да пође у Цариград и затражи разрешење о овоме. Старац се покори овоме и пође, и дошавши кнезу узе од њега довољно што је на потребу, и тако пође на пут. А узе са собом и часнога у врлинама прота Свете Горе кир Теофана, и два његова ученика Силвестра и Нифона, и са њима и Никодима тумача речи, и о свему објавише целом сабору и старој царици кир Јелисавети и свој властели. Затим дошавши на Свету Гору, и одатле укрцавши се на лађу, стиже у царствујући град, доживевши успут страх и многе беде. А тада је царствовао Калојован Палеолог и његов син кир Манојло, а патријарх је био кир Филотеј, муж пун врлине и премудар. Одмах се сазнало за долазак старца Исаије и за узрок ради кога је дошао. И прими га патријарх и цео сабор са многом чашћу као што приличи. Затим, учинивши савет о овоме, опростише од пређашњег запрећења и одлучења и цара и патријарха и све живе и умрле, и примише све архијереје и јереје у заједницу и саслуживање. И догоди се овде оно што је боље за ове који су дошли, а нарочито за кир Исаију, јер беше веома возљубљен патријарху. Ради тога дароваше да Срби немају више архиепископа него самовласног патријарха којим нико не господари. А издадоше и једну заповест о овоме: да ако Срби ојачају и опет заузму грчке крајеве, да у њима не мењају митрополите и његово спомињање, тј. патријархово (на Литургијама), као што то заповедају и саборна правила. Када је ово све учињено онда написаше за потврду једну синђелију, и отпустише га са љубављу и чашћу. Ради боље сигурности послаше с њима два изабрана човека између свештеноинока, кир Матеја и кир Мојсеја, који дошавши у Призрен, као од лица патријархова, и ушавши у цркву служише заједно и причестише се са светитељем (тј. српским патријархом) и са српским свештеницима који раније беху одлучени. А у то време престави се Сава патријарх, који пребиваше на престолу Светога Саве двадесет година и пет месеци, и сконча месеца априла 29. дан на Антипасху (Томину недељу), у трећи час дана. А ови дошавши из Цариграда опростише цара Стефана (Душана), Јоаникија патријарха и Саву патријарха и цара Уроша, и све мале и велике, јер се сјединише удови глави и Црква опет доби своје благољепије". Толико о томе пише архиепископ Данило II и његов настављач. Како се у то време помирења престави у Господу свјатјејши патријарх српски Сава IV, свети кнез Лазар окупи сабор епископа и српске господе у Пећкој патријаршији ради избора новог патријарха. И по промислу Божјем би изабран преподобни подвижник старац Јефрем, кога одмах митрополити и епископи рукоположише и на престо Светога Саве посадише. Онда сви заједно отслужише службу Божју и заједно се са дошавшима из Цариграда причестише. Тако се утиша бура у Цркви и разреши се свака свеза, благодаћу Божјом и старањем честитог и мирољубивог кнеза. Од овога дивног и богоугодног дела њему веома порасте углед у свему народу српском и хришћанском. Љубав светог кнеза Лазара према божанској Цркви Христовој огледала се и у љубави и усрђу које имађаше према светим храмовима и манастирима. Он постаде ктитор и добротвор многих цркава и манастира, и то не само у својој држави него и далеко ван њених граница. Као прво славно дело које учини, после измирења Цркава, беше подизање дивне цркве Светог Стефана у славном граду Крушевцу, познате и до данас под именом Лазарица. Затим, као што пише за њега патријарх Данило III, овај христољубиви владар "горе и хумове своје државе испуни обитељима монашких жилишта", где се настанише у живљаху монаси, "који себе Богу ородише усамљеношћу и сваким молитвеним тиховањем". Ово је било после 1371. године, када су, бежећи испред Турака, многи монаси из освојених крајева Балканског полуострва и Свете Горе дошли у слободну Лазареву државу, и овај монахољубиви владар дао им је да се настане у његовим моравским крајевима, особито око Крушевца и Сталаћа (где још и данас има многих цркава, црквишта и манастиришта из тога доба). Особито су код светог кнеза долазили познати монаси звани "Синаити", названи тако по свом великом учитељу преподобном Григорију Синаиту. Ови подвижници и молитвени тиховалници, на челу којих беше монах кир Григорије Синаит, ученик оног великог Григорија, дођоше честитоме кнезу и замолише га да им подари неко усамљеничко место, где ће моћи богоугодно се подвизивати у миру и неузнемирености од света. Свети кнез сазида тада у тихом и скровитом месту у браничевском Ждрелу на реци Млави цркву Пресвете Богоматере и око ње основа манастир, а својом владарском повељом од 1379. године утврди га и снабде имањем, па га подари овим чесним синајским монасима и кир Григорију Синаиту. Све ово потврди и свјатјејши патријарх српски Спиридон, заједно са црквеним сабором у Пећкој патријаршији. Овај манастир и до данас постоји и назива се Горњак, а посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. У то време допутова у Крушевац старатељ монашке болнице у светој лаври Хиландарској монах кир Герасим (иначе брат Лазаревог зета Вука Бранковића). Он се јави честитоме кнезу и изнесе му да оболели и стари монаси у светој обитељи Светога Саве и Симеона очекују кнежеву утеху и помоћ. Кнез одмах издаде повељу о томе (1380. г.), у којој заповеди "да се у болницу хиландарску даје сваке године по стотину онгија (златника)", а ради исхране и неге болесних монаха завешта још и два села: , Јелашницу с међама и Јелашницу с црквом", што све опет потврди патријарх Спиридон својом патријарашком граматом. Монах кир Герасим исприча кнезу како се многи и многи посвећују иночком образу у Хиландару, па је црква скоро недовољна да све њих у себе смести. Тада свети кнез, по угледу на велике задужбине Немањића, посла неимаре и све остало што требаше, те у Хиландару, уз главну хиландарску цркву храља Милутина, сагради дивни и пространи пронаос (припрату), те се на тај начин и он уврсти у ред великих и светих задужбинара Немањића. Руском пак манастиру Св. Панталејмона у Светој Гори кнез повељом својом од 1381. године приложи цркву Спасову у Хвосну, уз још нека села и потребне привилегије. Истом манастиру приложише тада челник Муса и синови му Стефан и Лазар село Уларе и цркву Св. Николе на Лабу, за спомен покојне супруге и мајке њихове Драгиње, рођене сестре кнежеве, што кнез такође потврди нарочитом повељом. Својом повељом он потврди и дарове војводе црничког Црепа село Мутницу и Паракинов Брод, које овај завешта лаври Св. Атанасија у Светој Гори. Честити кнез брињаше и о српским монасима у Светој Земљи. Јер на молбу Јерусалимског патријарха Михаила он писаше (31. августа 1388. г.) кнезу Дубровачке републике да се српским монасима у Јерусалиму, настањеним у манастиру Св. Архангела Михаила, задужбини Светог Саве и краља Милутина, исплати заостали стонски доходак. Свети кнез је слао прилоге чак и манастиру на Синају, и манастирима у Влашкој. Но највећа задужбина светог кнеза Лазара би његов манастир Раваница, који би основан 1381. године и посвећен Вазнесењу Господњем (Спасовдану). Градњу ове дивне задужбине повери свети кнез главном неимару Раду Боровићу, који сазида величанствену цркву у најлепшем српско-византијском стилу. Очевидац свега тога, српски патријарх Данило III, у свом "Слову о кнезу Лазару", овако описује кнежево украшавање манастира Раванице: "Божанску је цркву прекрасним мраморјем украсио, златом и сребром је божанствене иконе изобразио. И не само иконе, него је и зидове златом просветлио. Манастир је оградио високим пирговима (кулама) и чврстим зидовима, и утврдио сваком оградом, какве до тада нигде није било". Исте 1381. године честити кнез издаде своју владарску повељу овоме светом манастиру и обдари га великим добрима у Поморављу, Подунављу и Посавини. Та кнежева повеља овако гласи: "Аз, ва Христа Бога благоверни кнез Лазар, ревније иже прежде мене бившим благочестивим царем, на ихже престол Богу ме вознесшу и царствија саном украсившу, и славоју от многих јего дарованиј јеже на мње, мало тому васхотех принети, јелико по силе, благовољенијем Оца, поспешенијем Сина, савршенијем Светога Духа, воздвигох от основанија монастир в славу Светаго Вазнесенија, мње же в ктиторију, јегоже по сиље мојеј украсив, иже в њем житељство в саједињеније братијем изволих, јакоже Апостоли уставише и правили Светих Отец утврдише. Приложих же к потребам вса изобилне, доходке и села, винограде насадих и друге купих у Црепа и Југа... И саставих општежитије, да се држи у манастиру... И вса јелика приложих, не узех ничију баштину, не сатворих по силе, но вса са искупом и с заменоју, јакоже кто хотеше". За првог игумана новосабраној братији у Раваници кнез постави кир Арсенија, "мужа обдарена врлинама, украшена разумом, који имађаше дар Светога Духа да учи многе". У то време у Раваници се подвизавао и свети Ромило Раванички, који се ту и упокоји и би погребен с јужне стране припрате раваничког храма. После мученичке кончине светога кнеза и његове ће свете мошти бити пренете у свету обитељ Раваничку, као што ће се даље видети. Еванђелско христољубље и човекољубље светога кнеза није се огледало само у томе што је окупљао у својој земљи монахе подвижнике и исихасте (= молитвене тиховалнике), и обнављао им или оснивао нове обитељи, него и у томе што је подизао и обнављао и многе парохијске цркве за христоименити народ свој, и што је родитељски збрињавао сиротињу и болеснике, подижући и издржавајући сиротишта и болнице. Уз то још он је при црквама и манастирима отварао народне школе, ради просвећивања свога народа. Школу је отворио и у престолном граду Крушевцу, где су се учили његови синови и кћери и остала српска деца у престоници. На његов царски двор су се окупили многи учени и мудри људи, уметници зографи и златари, особито из јужних српских и грчких крајева, бежећи испред најезде злих Исмаилћана. О томе бекству хришћана испред Турака овако говори мудри Константин Философ у свом опису живота кнеза Лазара и сина му деспота Стефана. "Када свети кнез, вели он, утврди оно прво добро (тј. измирење Цркава), он одмах пређе на друге ствари: где год је видео ма које врсте градове и области и обитељи и цркве благочестивих, где су (од Турака) једне огњем попаљене, а друге порушене, и многа убиства и реке крви које су текле, и друго томе слично, он је све то поправљао, у ред доводио и успокојавао. Јер одавно већ грчка држава опадаше, а Исмаилћани се умножаваху; и разлише се чак и узападне крајеве... Исмаилћански род се све више изливаше као неки скакавци: једнс су од хришћана одводили, друге заробљавали, треће пленили, четврте клали, као огањ ломећи и све сатирући где год се појављиваху, и увек се наметаху; ишли су да и оно што је остало поједу и немилостиво погубе. И безнадежан је био изглед да се ово измени за нас који грешимо и који се не обраћамо Јединоме који мења све". Цар Лазар се у неколико махова борио против ове турске најезде. Јер "он није трпео да више чека и да пренебрегне своје удове, и уз то још Христове удове, да се секу и кидају, него одлучи или да уклони стид њихов од свију, или сам да умре и да то још посведочи мучеништвом". Јер Турци су стално напредовали, и огњем и мачем, неправдом и насиљем крчили су себи пут све даље и даље на запад. Они се нису задовољавали чак ни плаћањем данка и пореза од стране хришћана, него су тежили да све хришћанске народе себи потпуно покоре и поробе. Тако су за неколико година освојили велике и тврде градове Сер, Софију и Солун, а 1386. године освојише и српски град Ниш. На челу велике турске војске беше султан Мурат I (1362-1389. г.); његов први сукоб са војском Лазаревом би код места Плочника на Топлици 1387. године (сада село Плочник код Прокупља), где Мурат утече испред кнез Лазара. Следеће године Муратова војска продре и у Босну, али је тамо сусрете храбри војвода краља Твртка, Влатко Вуковић, и јуначки победи код града Билећа. Све ово међутим не заустави Турке, него само подстакну Амурата да се још више и бројније припреми за одсудну битку са кнез Лазаром и његовом храбром војском. И султан се стаде силно оружати и велику војску прикупљати. Али као предзнаци скоре несреће српске беху се опет појавили унутрашњи раздори, свађе и издајства, и властољубље старешина српских. Не беше једнодушности и оданости кнезу, те зато он мораше са молбама и преклињањима да позива Србе у бој на Косово. Кнез је, наиме, одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и одатле је упутио општу поруку свеколиком Српству: "Ко не дош'о на бој на Косово, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бјела"... Но и поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше, а западни хришћани своју помоћ не упутише. Лазар је на двору одржао своју кнежевску вечеру, на којој је мирољубиво позвао све присутне војводе и великаше на мир и слогу против некрста. Затим се српска војска поче окупљати око града Крушевца и, на челу са честитим кнезом и високим војводама, кретала се на југ у правцу Косова. Своју војску је припремио и Лазарев зет Вук Бранковић, господар Косова и Приштине, јер Муратова војска управо беше кренула северно од Скопља најпре на његове крајеве на Косову Пољу. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић, а са њим и бан Иваниш Хорват из Хрватске. Дан пре битке кнез је војску своју окупио око беле Самодреже цркве, где би отслужена служба Божја и сва војска редом причешћена. Јер је свети великомученик Христов предосећао да њему и њима предстоји испити чашу страдања Христових, "за крст часни и слободу златну". За то време војска султана Мурата, са синовима му Јакобом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном, и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије, беше се већ слегла на Косово Поље, између града Приштине и река Лаба и Ситнице. На дан боја на Видовдан, у уторак 15. јуна 1389. године, на Светог пророка Божјег Амоса, свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли Богу и изговори охрабрујућу беседу својој војсци пре самог боја, што све лепо описа потоњи патријарх српски Данило III. "Када се Мурат, вели патријарх Данило, устреми као велики лав са великом силом, он сакупи безбројно и неизрециво мноштво војске многе себи у помоћ и приближи се земљама српским. А благочестиви и свехвални кнез Лазар, увидевши свирепи наилазак овог гордог и охолог, најпре Бога из дубине срца у помоћ себи призва, говорећи: Боже, законопреступници устадоше на ме, и судиште крепких заиска душу моју. Мржњом неправедном омрзнуше на нас, и оружје извукоше и напрегоше лукове своје, да нас устрељају, закољу и усмрте. А Ти нас, Господе, не остави, већ нам помози; и да уђе оружје њихово у срца њихова, и лукови њихови да се сломе. Нека разумеју да си Ти Бог, једини творитељ преславних чудеса (ср. Пс. 85, 14. 10; 24, 19). Затим посла по благороднике своје, велможе и војводе и војнике, велике и мале. Призвавши их себи, рече им о наиласку безбројних иноплеменика. Када се сви утишаше, он им тихим и спокојним гласом свима скупа говораше: Ви, о другови и браћо моја, велможе и благородни, војници, војводе, велики и мали, сами сте знали и видели колика нам је добра Бог у животу овом даровао, и ничега красног и слатког овога света, славе и богатства и свега што је људима потребно - не лиши нас; него, штавише, Он нам и умножи. Зато ако нам што невољно и болно буде, да не будемо недобротворни и неблагодарни Њему за ово. Ако нам мач, или рана, или хиљаде смрти догоди се нама, поднесимо то слатко за Христа и за благочестиву веру нашег отачаства. Бољи нам је подвиг смрти, неголи стидан и ропски живот; боље нам је у боју од мача смрт поднети, неголи плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, постарајмо се дакле да ускоро подвиг страдалачки примимо, да бисмо поживели вечно на небесима; именујмо себе војницима Христовим, страдалцима за веру, како бисмо се уписали у књигу живота. Не поштедимо тела наша у борењу, да од Подвигоположника светле венце примимо. Страдања рађају славу, а трудови посредују за починак. - Тим и другим речима кнез наоружа војнике и на подвиг многи страдалце припреми. А свехвални, мужаствени и благородни, које роди и подиже Српска земља као прекрасне младице и изабране кедре Ливанове, милом и љубљеном своме господару овако одговараху: Ми, господине наш, откако заједничком природом од оца и мајке рођени бисмо, Бога и тебе познасмо. Бог нас подиже, а ти васпита, као чеда одхрани и као синове дарова, као браћу заволе и као другове узпоштова. Сви ми заједничари и пријемници бисмо славе, богатства и свих красота света, весеља и радости и војинства. Љубав и част, све обилно од тебе примисмо, да радо за тебе, за веру и за отачаство умремо. Нећемо поштедети себе, знајући да после овога имамо отићи и са прахом смешати се. Умримо да свагда живи будемо, принесимо Богу себе жртву живу, не као негда привременим и преварним гошћењем за насладу нашу, већ у подвигу крви своје. Не поштедимо живот наш, да живописан углед после овога другима будемо; не бојмо се страха надошлог на нас, ни устремљења нечастивих противника насрнулих на нас. Ако на страх и губитак будемо мислили, нећемо се добра удостојити; ако бисмо о неком таштом делу мислили, ништа од часних подвига остварили не би. Ми се имамо борити са Исмаилћанима као са нашим непријатељима, макар нам мач главу, копље ребра и смрт живот узели. Ми, о садругови и саборци, узмимо тегобу негдашњих војника који су сада код Христа, да бисмо се с Христом прославили. Ми смо једна природа људска подвргнута истим страстима, и један гроб да нам буде, и једно поље нека прихвати тела наша са костима, еда би нас прихватила светла едемска (рајска) насеља". Када затим отпоче крвави бој између крста и некрста, између хришћана и мухамеданаца, тада један од Лазаревих војвода, по имену Милош Обилић, успе да се пробије до самог шатора султана Мурата и да овога распори ножем и убије. Ово учини војвода Милош и због тога што су га многи завидљивци опадали код кнеза да ће он бити српски издајник. Муратово убиство спрва унесе велику пометњу у турску војску, и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио и, како за њега каже Троношки летописац, "имађаше на себи шеснаест рана када је усео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена". Но промисао Божји беше кнезу и Србима назначио други исход из ове борбе. Јер после првог српског налета и погибије султана Мурата, његов син Бајазит прикри смрт турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби честитога кнеза и многе његове војводе. О томе овако пише Константин Философ, кога смо већ напред споменули: "Када кнез устаде и крете на Исмаилћане, сукоб би на пољу Косову. И у први мах одолеваху Лазареви људи и побеђиваху. Али већ не беше време за избављење. Стога син турскога цара (Бајазит) ојача опет у тој самој битци и победи, јер је Бог тако допустио да се овај велики Лазар и они који су са њим увенчају венцем мучеништва. И шта би после овога? Лазар достиже блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да буду погубљени пре њега, да не виде смрт његову. Ова битка би године 1389, месеца јуна 15. дан, када Лазар прими мученичку смрт". По свеопштем народном и древном предању, Светом кнезу Лазару се пред ову битку јавио Анђео Господњи и питао га којем се жели приволети царству, да ли царству земаљском или Царству Небеском? Помоливши се најпре у себи небочежњиви кнез је одговорио Анђелу Божјем: Ако ћу се приволети царству земаљскоме, оно је за малена, тренутно и пролазно; а Небеско Царство је увек и до века. И тако се богољубиви владар српски свецело определио за Царство Христа Цара на небесима и са свим својим христоименитим народом смирено покорио свесавршеној вољи Божјој, која је врховни закон неба и земље. Зато је и сада, пред џелатом Бајазитом, мирно и спокојно стајао, очекујући да прими мученичку смрт за веру Христову и за отачаство народа свога хришћанскога. Он није тражио слободу "по сваку цену", тј. слободу од Бога и без Бога, него слободу у Богу и са Богом, и зато је мирно приклонио главу под мач нехришћанинов, молећи се у себи Богу овако: Створитељу мој, Који судиш знане и незнане грехе наше, Теби вапијем и Теби се молим: опрости ми све што сам пропустио учинити по светој вољи Твојој, и спаси овај народ мој, или боље рећи не мој него Твој народ, Господе. Затим предаде душу своју у руке Подвигоположника Христа. Раставши се од тела земљаног и царства земаљског ради Христа, он спасе душу своју и душу народа својега, задоби бесмртно Царство Небеско и Богу приведе мноштво Мученика. А и свето тело његово Господ не предаде распадљивости, него га прослави нетрулежношћу и многим даровима чудотворства. Наиме, када Бајазит виде са каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он после битке допусти монасима који искаху тело Лазарево те га они узеше и честно погребоше у цркви Светог Вазнесења у Приштини. После пак годину дана Лазареви синови Стефан и Вук, по савету свјатјејшег патријарха и заједно са клиром и народом, открише мошти светог Великомученика и нађоше тело његово нетљено и читаво, које испушташе многи и благоухани мирис (као што то сведочи Пећски летопис из тога доба). Јер Господ даде нетљеност светом телу његовом као несумњиви доказ мучеништва његовог за Христа и богоугодног живота и светости његове. Узевши свето тело, сви скупа кретоше у литији ка задужбини његовој манастиру Раваници. Успут свратише у манастир Нову Павлицу, задужбину Лазаревих сестрића браће Мусића, који такође изгибоше на Косову. На том путу литију срете чесна удовица Лазарева, кнегиња Милица. Ту свечану али и тужну литију овако описује српски патријарх Данило III: "Благочестива и достојна хвале кнегиња Милица, са прељубазна два сина њена и са свима благородницима, изишавши у сретање и близу бивши моштију новомученика Лазара, на њих је пала и загрлила их. Изван себе је била, као да је постала полумртва. А затим, тргнувши се као од сна, вапајима великим уздисаше: Авај мени, што ми се деси! Изненада ми љуто оружје прође кроз душу моју. Слично Јеремији и мени ово дође. Послушај ме како уздишем, како тужим, а нема никога да ме утеши. Девојке моје и младићи моји одведени су у ропство. Обешчади ме мач као смрт у дому. И сви непријатељи моји чуше за зло моје и зарадоваше се. Тако примих изненада. Ово ли ја чеках: пасти и лишити се супружанства и милог ми и љубазног господина кнеза, са светлим и изабраним и мужаственим и храбрим оружницима. Плачите са мном: поља и долине, што бисте заједничари тела и крви ових. View full Странице
  11. У то време ополчи се ратом Самуил краљ Болгарски са многом војском на државу овога блаженог. А он штедећи крв човечју уклони се са својима у планине, и ту беше држан Самуилом у опсади немало времена, на месту званом Косогор. Беху ту змије једовите, те голему муку наношаху војсци. Свети Владимир се помоли Богу и престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају. А Самуил не могући силом ухватити Владимира, умисли преваром, па га позва на веру. Будући незлобив Владимир прими веру од вероломника и даде му се у руке, а он га посла у свој престолни град на заточење, и поплени и попали све илирске стране: Дубровник, Котор, Босну и Рашку. Па се с пленом поврати дома. А имаше овај Самуил кћер по имену Косара; она пак имаше велико милосрђе ка нишчим и сужним, и често обхођаше тамнице и блажаше сужне. Па видевши Владимира, расцвела младошћу, благообразна и благоразумна, заљуби га срцем. Он пак пребиваше у посту и молитви. Али једне ноћи јави се њему ангел Господњи, и предсказа му скоро ослобођење од сужанства а мало потом и мученичку смрт. У том Косара запроси у оца свога, да би јој он дао овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој; изведе дакле Владимира из тамнице, и даде му Косару за жену, и сву му државу поврати, и испрати га с чашћу и с многим даровима. И Владимир приспе дому своме, са супругом својом, и би дочекан од својих с радошћу. Па усаветова жену своју да држе девство, пошто су девственици, рече, слични ангелима. Она се повинова, те живљаху у целомудрености и у свакој добродетељи. У то време самодржац грчки Василије порфирородни изиђе са многом војском на цара болгарског, па пошто порази Василије воинство болгарско, дође чак до Охрида. А Самуил умре од печали. После њега прими владу син његов Радомир, но после једне године овај би убијен од Владислава, двојуродног брата свога по матери, а по наговору цара Василија. И тако цар Василије покоривши себи Болгарију пође с војском на државе српске, а свети Владимир сабра своје војинство и опре му се крепко, те се император празан поврати дому своме. Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му сјајан крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Још разуме, да се приближи време да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше. А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да беседе о народним пословима. Владимир посумња и не оде. Но лстец му посла епископа заклевши се светим јеванђељем и часним крстом. А Косара не хте пустити мужа свога, но она најпре оде да беседи с братом својим. Као други Јуда он је обману целовањем и слатким речима, те она поверова убици. Врати се Косара у престоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана. Кад Владислав виде Владимира где му долази, устреми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: "Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш"! Па истргнув свој мач даде му говорећи: "Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ". А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: "зарадовах се кад ми рекоше: хајдмо у дом Господњи"! Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: "у руке твоје, Господе, предајем дух мој"! А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за небеско, хиљаду и петнаесте године, месеца маја 22. А Косара, супруга његова, погребе тело блаженог у реченој цркви, с архијерејима и свим клиром и синклитом са сваким благољепијем. И због искрене љубави, коју имаше према светоме супругу свом, затвори се ту при цркви и проживе неисходно и богоугодно све дане свога живота у посту и молитви. А Владислав убица надаше се одржати у миру и покоју царство болгарско, и још к овом присајединити и српско, те дође с војском под Драч и опседе га с тврдим поуздањем. Но једном кад он сам под својим шатором вечераше, а то изненадно угледа Владимира устремљена (с мачем) да му главу одруби. А он преплашен повика стражаре у помоћ, и у присуству ових би поражен невидљивом руком, и изверже своју грешну душу, слично Ироду Агрипи. Тако сконча крвопија хиљаду и седамнаесте године. А војска му устрашена побеже натраг. И тако грабећи туђе лиши се и свога, а још уз то и живота привременог и вечног. Свети Владимир испусти тада миро од светих моштију и исцели многе страдалнике од различних недуга, и до сада твори чудеса неизбројна, и укроћава свирепо агарјанско неистовство. Нека би његовим светим молитвама преблаги Бог призрео на људе своје и на достојање своје, и учинио конац мучењима, и избавио нас од љутих и зверских агарјана. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једнобитна и неразделна, у бесконачне векове. Амин. http://www.svetigora.com/node/5566
  12. Овај свети и славни Цар и дивни мученик, Јован Владимир, израсте од благочестивог и царског корена, зацари се у граду Алби и владаше свом Илиријом и Далмацијом. Беше му дед Хвалимир, који роди три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету, Драгомир Требиње и Хлевну, а Мирослав Подгорје. Па пошто сконча Хвалимир, а Мирослав оста безчадан, то и држава овога паде у власт Петриславу. Петрислав имаше за наследника сина, овога блаженог Владимира. А Владимир од јуности би испуњен даровањима духовним - би кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све узвишено. У свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима" својим, због чега љубљен би од свију. У то време ополчи се ратом Самуил краљ Болгарски са многом војском на државу овога блаженог. А он штедећи крв човечју уклони се са својима у планине, и ту беше држан Самуилом у опсади немало времена, на месту званом Косогор. Беху ту змије једовите, те голему муку наношаху војсци. Свети Владимир се помоли Богу и престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају. А Самуил не могући силом ухватити Владимира, умисли преваром, па га позва на веру. Будући незлобив Владимир прими веру од вероломника и даде му се у руке, а он га посла у свој престолни град на заточење, и поплени и попали све илирске стране: Дубровник, Котор, Босну и Рашку. Па се с пленом поврати дома. А имаше овај Самуил кћер по имену Косара; она пак имаше велико милосрђе ка нишчим и сужним, и често обхођаше тамнице и блажаше сужне. Па видевши Владимира, расцвела младошћу, благообразна и благоразумна, заљуби га срцем. Он пак пребиваше у посту и молитви. Али једне ноћи јави се њему ангел Господњи, и предсказа му скоро ослобођење од сужанства а мало потом и мученичку смрт. У том Косара запроси у оца свога, да би јој он дао овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој; изведе дакле Владимира из тамнице, и даде му Косару за жену, и сву му државу поврати, и испрати га с чашћу и с многим даровима. И Владимир приспе дому своме, са супругом својом, и би дочекан од својих с радошћу. Па усаветова жену своју да држе девство, пошто су девственици, рече, слични ангелима. Она се повинова, те живљаху у целомудрености и у свакој добродетељи. У то време самодржац грчки Василије порфирородни изиђе са многом војском на цара болгарског, па пошто порази Василије воинство болгарско, дође чак до Охрида. А Самуил умре од печали. После њега прими владу син његов Радомир, но после једне године овај би убијен од Владислава, двојуродног брата свога по матери, а по наговору цара Василија. И тако цар Василије покоривши себи Болгарију пође с војском на државе српске, а свети Владимир сабра своје војинство и опре му се крепко, те се император празан поврати дому своме. Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му сјајан крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Још разуме, да се приближи време да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше. А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да беседе о народним пословима. Владимир посумња и не оде. Но лстец му посла епископа заклевши се светим јеванђељем и часним крстом. А Косара не хте пустити мужа свога, но она најпре оде да беседи с братом својим. Као други Јуда он је обману целовањем и слатким речима, те она поверова убици. Врати се Косара у престоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана. Кад Владислав виде Владимира где му долази, устреми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: "Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш"! Па истргнув свој мач даде му говорећи: "Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ". А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: "зарадовах се кад ми рекоше: хајдмо у дом Господњи"! Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: "у руке твоје, Господе, предајем дух мој"! А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за небеско, хиљаду и петнаесте године, месеца маја 22. А Косара, супруга његова, погребе тело блаженог у реченој цркви, с архијерејима и свим клиром и синклитом са сваким благољепијем. И због искрене љубави, коју имаше према светоме супругу свом, затвори се ту при цркви и проживе неисходно и богоугодно све дане свога живота у посту и молитви. А Владислав убица надаше се одржати у миру и покоју царство болгарско, и још к овом присајединити и српско, те дође с војском под Драч и опседе га с тврдим поуздањем. Но једном кад он сам под својим шатором вечераше, а то изненадно угледа Владимира устремљена (с мачем) да му главу одруби. А он преплашен повика стражаре у помоћ, и у присуству ових би поражен невидљивом руком, и изверже своју грешну душу, слично Ироду Агрипи. Тако сконча крвопија хиљаду и седамнаесте године. А војска му устрашена побеже натраг. И тако грабећи туђе лиши се и свога, а још уз то и живота привременог и вечног. Свети Владимир испусти тада миро од светих моштију и исцели многе страдалнике од различних недуга, и до сада твори чудеса неизбројна, и укроћава свирепо агарјанско неистовство. Нека би његовим светим молитвама преблаги Бог призрео на људе своје и на достојање своје, и учинио конац мучењима, и избавио нас од љутих и зверских агарјана. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једнобитна и неразделна, у бесконачне векове. Амин. http://www.svetigora.com/node/5566 View full Странице
  13. У име Оца и Сина и Светога Духа! Очекујемо те и ноћас у бешавној долами, везеној концем нераскидивим и на трону блаженом да разнето сакупиш. Све оно што су похарали и понели са ђубришта ускрсли глодари и авети и у своје меандре злато заточили да се не види пред људима. A шта би у ноћи блистало пред човеком ако не мошти мржњом неугасиве и державом крштене и руком која вечити. А вечите се они који на одру не умиру и они који трпе туђину да би се вратили у слави. А слава се од Бога не купује нити је има у џаковима светске прелести и панађур је варошки не познаје као податну. Јер се од Бога дарује онима који ангели нису постали ради светих дела међ људима. Очекујемо те и ноћас у достојанству мученика и са ватром коју си добио када си се представио Ономе који нас све очекује у слави или срамоти, до наших је дела, ваистину! А ваистину, над земљом твојом и мојом, Сунце је распалило огњем и мачем, као да Господ заповеда и смрт и живот свима, да би светога познали. Баш као да нам ти долазиш, страдални кнеже! (презвитер Бошко Маринков) И ваистину сванула је зора над земљом нашом рађајући са собом сунце правде и слободе! Нови дан над прастарим поднебљем у коме је истина поново заблистала да би се разнето сакупило и вратило у слави! Добро нам дошао страдални Кнеже! Благочестиви и велики Кнеже српски! Верни Кнеже намесниче! Часни сине дичних јунака и славни потомче Краљевског дома Карађорђевића! Кнегињо Олга, мила кћерко грчког и данског Краљевског дома и великог руског Царског дома Романова, добро дошла поред свог вољеног супруга и нашег Кнеза, да би нас поново озарила благодатношћу своје лепоте! Добро сте нам дошли, заједно са вашим љубљеним сином, Кнежевићем Николом, у вашој и нашој Србији, у напаћеној земљи, која је и сама трпела неправду вашег страховитог изгнанства, те данас и сама васкрсава из мртвога сна, отварајући вама мајчинске груди своје земље да почивате у заслуженом миру са вашим славним прецима, у светлости Онога који је победио смрт! Вашe Преосвештенствo, Ваша Краљевска Височанства, Ваше Превасходствo господине Председниче Србије, Вашe Екселенције даме и господо министри, Високоузвишени чланови Владе Србије, Високоуважени представници дипломатског кора, уважени господине градоначелиниче Тополе, Високопреподобни и Високопречасни оци, поштоване даме и господо, У овој историјској задужбини породице Дома Карађорђевића, у храму Светога Великомученика Георгија окупили смо се данас, да бисмо сахранили изврсног човека слова и словесности, човека лепоте и уметности, човека културе и истинског ренесансног господина, нашег великог државника, Кнеза Павла Карађорђевића. Заједно са нашим архијерејима, свештенослужитељима и верницима наше Свете цркве, заједно са његовом породицом и представницима осталих краљевских породица, зајендо са нашом Владом и представницима осталих Влада, заједно са свима вама који љубите род свој и поштујете успомену на Кнеза Павла! Данас, помолили смо се Господу и Спасу нашем Исусу Христу, који је Живот и Васкрсење, за његову племениту душу и за душу његове супруге Кнегиње Олге и сина им Кнеза Николе. Кнез Павле, праунук славног српског Вожда, био је по свему несвакидашња појава у нашој средини. Рођен од оца Кнеза Арсена Карађорђевића и мајке Кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато у Санкт Петербургу, у царској Русији. Преко ње је водио порекло од славнe племићкe породицe Трубецкој а руски принчеви Трубецкој воде порекло од Рурика, затим од мађарског Краља Беле II Слепог и српског Великог Жупана Уроша Белог из XII. века. Имао је десет година када је први пут видео Србију, а једанаеста му беше када је остао сироче, без мајке. Одгајио га је његов стриц, Краљ Петар I Ослободилац, и гле по правди Божјој поред његвог саркофага беше дочекан у слави, коју је заслужио да почива у миру под сводовима краљевске задужбине. У Београду је млади Кнез завршио гимназију, а затим је, по сопственој жељи, отишао у Енглеску, да на Оксфорду студира историју и литературу. О њему се говорило да је, заиста, био – изнад маштања субјективних идеалиста – савршен, идеалан и узорити Србин, управо аристократа посвећен лепоти. А лепота је оквир и неумитна коб идеалног владара, пошто је жива спона, та наша нит, коју имамо са вечношћу; јер, лепота је садашњост, никад јуче нити сутра. И по речима Исидоре Секулић: “Коб лепоте . . . представља суштински израз бића. . .” А у трагању за изгубљеном лепотом у појмовнику Српства – руковетима, стоји највиши израз лепоте у трагичном. Јер само онај који је искусио лепоту у трагичном, који не издваја из вере њену снагу и страст и не претвара је у просту фасаду, прихватљиву само мудрацима овога света, само он поседује праву племенитост којом спроводи дела истинског ''витеза вере''. Први светски рат га је омео да одмах заврши факултет, пошто је током рата обавио више дипломатских мисија за Краљевину Србију, а већ 1918, после рата, он успешно окончава студије на Оксфорду и стиче диплому Мaster of Аrts. У Лондону упознаје Принцезу Олгу, кћерку Принца Николе од Грчке и Данске и Велике руске Кнегиње Јелене Владимировне Романов. Мати Принцезе Олге је била кћерка Великог Кнеза Владимира, другог сина Императора све Русије, цара-мученика Александра II. А о Принцези Олги се говорило да је била најлепша принцеза Европе! Венчали су се у Београду, октобра 1923. године. Кум му је био Војвода од Јорка, потоњи енглески Краљ Џорџ VI. Кнегиња Олга му је подарила троје деце: два сина – Кнеза Александра (1924.) и Кнеза Николу (1928.-1954.) и кћер – Кнегињу Јелисавету (1936.), чија неизмерна љубав према свом оцу је задужила историју истином! Будући од ране младости велики љубитељ лепих уметности, посебно сликарства, Кнез Павле је одмах почео да ради на оснивању свог музеја. И почетком 1929. године, поред Патријаршије српске у Београду, у конаку Кнегиње Љубице, почео је са радом Музеј савремене уметности, изузетно дело овог великог заљубљеника у лепоту. Он и његови пријатељи из Европе, даривали су, прву такву институцију у Срба, многим сликама прослављених уметника. Краљ Александар I га је 1933. године именовао за директора свих музеја Краљевине Југославије. Већ почетком 1935. године основао је Музеј који је понео његово име (у данашњој згради Председништва Републике). Тај Музеј, најзначајнија институција ове врсте у новијој културној историји српског народа, одмах је постао светски познат и признат је и данас – иако укинут на суров начин (од комунистичке власти одмах по окончању рата) и тренутно непостојећи. Спретно укрстивши уметност српске цивилизације са најбољим што је пружала европска уметност остао је мит, светла успомена, не само Београђана, већ и свих софистицираних европских народа. Са њим је Кнез Павле оставио о себи спомен, као што су то некада чинили најбољи српски владари – Свети Немањићи – градитеља цркава-задужбина, ремек дела српске цивилизације и културе. Довољно је данас само погледати његову колекцију слика у Белом двору, па одмах разумети каквим је укусом за лепо он био обдарен. Дај Боже да се његов музеј поново отвори и да нам буде извор, који ће нас свеукупно водити од лепоте до истине! На челу државе у коју је Србија уложила све што је имала, у најбурнијем периоду новије европске историје, налазио се принц-мецена лепих уметности, истински племић кога је Јован Дучић упоредио са славним фирентинским ренесансним Медичима. А свакако се може упоредити са достојевскијевим енигматичним христоликим Књазом Мушкином, који као Онај Невини који је страдао за све, те свима нама кроз векове поставља питање младог нихилисте Иполита: “Да ли је истина, књаже, да си једном рекао да ће ‘лепота’ спасти свет? . . . Каква ће лепота спасити свет?” И једина лепота која може да спасе свет је она која се разликује од свега што је површно и у коме једино патња може објаснити уникатности креативног генија. Напрасно се десила она трагична смрт његовог брата од стрица, витешког Краља Александра I у Марсеју, 9. октобра 1934. године. И Кнез Павле постаје први Намесник младоме наследнику престола, Краљу Петру II. Преузимајући ову одговорну дужност, дао је заклетву да ће очувати Краљевину до пунолетства Петровог, а ратни вихори су се муњевито сабирали као црни облаци изнад готово неодрживе државе. И, на његова плећа, одмах се свалила велика одговорност: очување целовите државе, као и мирења свих оних антагонизама који су избили на површину стварањем нове државе. На унутрашњем плану имао се суочити са разнобојном политиком и незадовољствима политичара, а у спољним пословима са све већим слабљењем савезника. Дубоко свестан својих одговорности, све напоре је улагао како би постигао скоро немогућу равнотежу у спољном и унутрашњом животу. Био је вешт и способан дипломата под најкомпликованијим околностима у којим су многи одбацивали политику као уметности, могућег зарад тобожњих узвишених циљева. Зато је и сам у то време записао: “Моје једино упориште је уметност и она ми надокнађује многе ствари”. У немиру почетних вихора Другог светског рата, на основу чињеница и логичког размишљања, увидео је Кнез намесник да Краљевина Југославија мора сама, без ичије помоћи, да уреди своје односе са претећим светским силама. Кнез Павле је био дубоко свестан да њему лично прети велика опасност. Али знао је да се жртвује за узвишенију ствар. Био је супериорна личност. Сећао се страдања нашег народа у току Првог светског рата и по сваку цену желео је да избегне нове голготе. Расло је његово убеђење да нема обзира преко којих не би требало прећи за спас своје државе и народа да би се избегло још једно, незапамћено страдање. И он, као одани државни поглавар, определио се за мир свом народу и постао је прва жртва неизбежног бремена своје трагичне епохе. По свом хапшењу, присутном војном свештенику Кнез је рекао: “Јадни Срби, шта ће с њима бити?” Авај, Кнеже! Са становништва оног тешког тренутнка у коме си деловао и са дистанце од седам деценија био си у праву! Опрости нам! Јер “страшне године oкупације”, по речима Ловета Едвардса изговорене једну деценију касније у прилог кнежеве политике (BBC радио, 27. марта 1951.), “могле су да испадну другачије, ако их већ није било могуће избећи”. Дато му је четири сата да се спреми за пут. У поноћ, тог судбоносног дана 1941. године, са својом породицом Кнез Павле је напустио престоницу. Изложен скандалозном третману и незаслужним погрдама, у Грчкој је предат и спроведен у Египат. Затим је читава породица депортована у Кенију. Имали су да буду изоловани, усред џунгле, на обали језера Наиваша. Праунук Карађорђев је тако започео своје дугогодишње изгнанство. Поживео је до 14. септембра 1976. године и упокојио се у Господу у Америчкој болници, у Неију крај Париза. Дана 12. априла 1954. Кнежев млађи син Никола, у кога је он полагао велику наду, изгубио је живот у аутомобилској несрећи. Кнегиња Олга је преминула 16. октобра 1997. године. Од њихових изгнаничких гробова у Лозани, где су до недавно почивали, данас након седам деценија испунила се “пуноћа времена” те се велики изгнаник вратио својој Србији. Данас предајемо земне остатке Кнеза Павла, Кнегиње Олге и Кнежевића Николе својој земљи где ће бити сахрањени у породичној гробници; да почивају у миру до оконачања века, у коме се остварује мистична нит која ће спојити лепоту са коначним тихим прагом. Преко тог прага сви ћемо бити позвани да пређемо, тамо где нам се кроз векове отварају Двери Лепоте! Амин! Нека је вечан спомен блаженопочившем Кнезу Павлу, Кнегињи Олги и Кнежевићу Николи Карађорђевићу! БОГ ДУШУ ДА ИМ ПРОСТИ! Извор: СПЦ
×
×
  • Create New...