Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'кирил'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 55 results

  1. Једна од друштвено значајних тема које се Његова Светост патријарх Кирил дотакао у излагању на отварању VII Божићних парламентарних сусрета у Државној думи јесте проблем рекламирања алкохола, који се активно разматра у јавном простору. - Очигледно, реклама алкохолних производа нема ниједну другу сврху осим богаћења произвођача алкохола, њихову борбу за тржиште и повећање потрошње алкохолних напитака међу нашим сународницима – истакао је патријарх. - То је јасно и логично с тачке гледишта комерцијалних интереса пословања. Међутим, повећање употребе алкохола потенцијално значи велики број уништених породица, велики број злочина који се чине у пијаном стању, то су превремене смрти и људске патње. Додајмо ту и разводе, социјалну сирочад поред живих родитеља и друге недостатке у породичном животу. Зато бих хтео да још једном апелујем на Државну думу да заустави напредовање ове неморалне иницијативе и да ограничи рекламирање алкохола, – апеловао је патријарх. - Нека се тиме људи баве било где, осим у Русији! Народ и без тога пије, да ли још треба да га подстичемо да конзумира алкохол масовним рекламама алкохолних пића? – истакао је поглавар Руске Цркве. Извор: Православие.ру
  2. Tоржествено велико вечерње богослужење, којим на радосни празник Рођења Господа нашег Исуса Христа, у Kатедралном храму Христа Спаситеља у Москви традицонално началствује Његова светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил, било је служено и ове године благости Господње. Са благословом Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, у богослужењу је учествовао и Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског. На празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић, 7. јануара 2019. године, тачно у 16 часова по московском времену, звона храма Христа Спаситеља у Москви су позвала верне на свечано рождественско вечерње богослужење. Његовој светости Патријарху руском г. Кирилу саслуживао је велики број архијереја, свештеномонаха и свештеника Руске Православне Цркве, намесници мушких ставропигијалних манастира, као и представници помесних Православних цркава при Московској патријаршији. У храму су се молиле и настојатељице женских манастира, многобројно свештенство града Москве, чланови црквених одбора и сарадници синодалних структура, као и знатан број верника. Богослужење, на коме је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља, уживо су преносиле телевизијске станице „ТВ-Центар“ и „Сојуз“. На малом входу, Свјатјејши Патријарх сверуски г. Кирил наградио је чином митрополита Архиепископа сингапурског и југоисточноазијског г. Сергија, представника Патријарашког егзархата у Југоисточној Азији. После вечерњег богослужења, Митрополит Јувеналије је упутио поздравну реч Његовој светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу. Његову светост Патријарха Кирила поздравили су и представници омладинских организација, после чега је Патријарх одржао празничну беседу у којој је, између осталог, указао и на велико искушење које се данас догађа на тлу Украјине. Узносећи молитве Богомладенцу Христу да уразуми све иницијаторе подела међу браћом, Његова Светост је позвао вернике да се моле за јединство Православне Цркве и вернике у Украјини. На крају су архијереји, свештенство и мирјани честитали Његовој светости празник Рођења Господа Исуса Христа. Извор: Прес-служба Патријарха Московског и целе Русије
  3. Увече 31. децембра 2018, уочи Нове године, Свјатјејши патријарх московски и све Русије Кирил одслужио је молебан пред почетак Нове године у храму Христа Спаситеља у Москви. Патријарх је истакао да се без Божје помоћи не може ништа учинити, ми се надамо божанској помоћи и отуда је важно да се уочи Нове године обратимо молитвом срца Господу како би он био с нама на путевима нашег живота, како би нам помагао да се никада не упустимо у лаж, него да свој живот утврђујемо у добру и правди. А преко овога ће се умножити доброи срећа у свету око нас. Свјатјејши даље истиче да су се многи политичари, философи и други трудили како да преуреде друштвени живот, увереравајући нове генерације да ће друштвени односи бити далеко бољи и да ће постепено наступити епоха глобалне људске среће. Све те мисли, сва та маштања никада се нису остварила, јер тој ствари нису прилазили божанском стазом. Црква нас учи шта треба чинити и како треба живети да би човек данас био срећан у свом личном, породичном животу, како би у друштву људи били срећнији, како би зло и неправда били уклоњени из наших друштвених односа. „Помолимо се за нашу Отаџбину, за нашу Цркву. Помолимо се нарочито за нашу браћу и сестре у Украјини који пролазе кроз тежак период своје новије историје. Надамо се да сав тај беспоредак, да ће сва та искушења бити превладана, и да никакве силе не могу разорити духовно јединство украјинског народа, да неће нашкодити Православној Цркви..“ Извор: Српска Православна Црква
  4. Дана 26. децембра 2018. године у сали Високог црквеног савета саборног Храма Христа Спаситеља Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил председавао је редовном седницом Високог црквеног савета Руске Православне Цркве. Отварајући седницу Његова Светост се обратио члановима Високог црквеног савета уводном беседом: -Поздрављам све чланове Високог црквеног савета на последњој седници ове године. Наравно, говорићемо о резултатима постигнутим у овој години. Пре свега бих желео да вас срдачно поздравим. И морам да кажем неколико речи о протеклој години која је, као што сви видимо, била врло сложена. Извор веома велике напетости, фактор који утиче на осећања православних људи и на њихово духовно стање, и даље је ситуација у којој се налази наша Црква у Украјини. У току сте, знате шта се дешава, знате који су се догађаји – радикални и изузетно опасни по интегритет украјинског народа, не само по нашу Цркву – десили у Кијеву након одлуке украјинског парламента који је захтевао промену назива Украјинске Православне Цркве. Након ових измена вероватно ће уследити репресије и потпуно је очигледно да је постављен известан ултиматум: ако Црква не промени свој назив, биће избрисана из регистрације. А ако Црква мења свој назив, разуме се, почеће да се врши врло снажан притисак на украјински народ и на јавност. Нема сумње да ће почети акције за одузимање храмова силом. А народ у Украјини је верујући, православан је, његова вера је јака, емоционалан је, и наравно, постоји ризик да се све оно што се дешава око храмова претвори у крваве сукобе. Зато бих молио да умножимо наше заједничке молитве за очување мира у братској украјинској земљи, и наравно, своје молитве за чување Украјинске Православне Цркве. Свима је добро познато да је окидач за почетак прогона украјинског православља представљала одлука Цариграда без преседана, која превазилази границе сваког канонског поретка, па је стога преступна, да уђе на канонску територију Украјинске Цркве Московске патријаршије, на територију наше Цркве. Резултат овог упада представљају следећи разорни догађаји. Какви су то догађаји? Као прво, мешање државне власти, такође без преседана. И то у земљи која декларише своју приврженост европским вредностима од којих је једна одвајање Цркве, религије од државе! Прекршивши ову фундаменталну европску вредност држава коју представља председник, директно се меша у црквену управу, може се рећи да предводи оно што се назива „црквеним сабором уједињења“, учествује у преговорима с Цариградом о такозваном томосу, и све то – пред телевизијским камерама, да види цео свет. Говорећи недавно на телевизији већ сам постављао питање: како би свет реаговао кад би председник Руске Федерације преседавао Помесним сабором Руске Православне Цркве или представљао неког црквеног јерарха целом свету и јавности у име Сабора. Можемо замислити реакцију у читавом свету! А у овом случају влада тишина, апсолутна и свеобухватна – значи, могу се газити фундаментална права, могу се газити закони, ако се на крају постигне конкретан политички циљ. А конкретан политички циљ је врло јасно формулисан, између осталог, формулисали су га овлашћени представници Сједињених Држава који раде у Украјини, а и сами представници украјинске власти: треба раскинути последњу везу која обједињује наше народе, а то је духовна веза. Сведоци смо цивилизацијске катастрофе. Ништа слично се никад није десило, овакво изузетно грубо и отворено мешање у црквене послове – осим можда у време директних прогона, кроз које је наша Црква такође прошла. Зато догађаји који се данас дешавају у украјинској земљи помрачују душу, али с друге стране, све нас подстичу на појачану молитву. Молим све вас, браћо, и клир који се налази под вашом управом да се и у црквеним, и у личним молитвама молите за Његово Блаженство митрополита Онуфрија и за епископе наше Цркве који се по милости Божијој чврсто држе канонских ставова. Знате да је један од иницијалних мотива Цариграда за директно мешање у украјинске послове упркос свим постојећим канонским правилима, била убеђеност у то да ће одржавање „сабора уједињења“ и легализација расколника довести до краха све Украјинске Православне Цркве. Наводно, чим Цариград уђе у овај процес и легализује расколнике, на „сабор уједињења“ ће похитати јерарси Украјинске Православне Цркве. Ова идеја је заиста обузела патријарха Вартоломеја. Неки су га убеђивали у то да ће чим се то деси, један за другим православни архијереји Украјинске Цркве доћи на овај сабор – као да им је потребан само мали подстрек, иначе су сви спремни. Сервиране су лажне информације о десетинама архијереја који наводно већ подржавају „сабор уједињења“. У току мог састанка с патријархом Вартоломејем он је алудирао да „већина Вашег епископата подржава сабор“ на шта сам ја одговорио да је то лаж и да су то по мојим подацима двојица-тројица људи и дао сам карактеристику њихових личности. То на њега није нимало утицало, али се тако и десило – то чак нису ни тројица, већ двојица архијереја, управо они које сам имао у виду. Уследио је потпуни крах „сабора уједињења“ – није се десило никакво уједињење, већ само уједињење расколника и њихова незаконита, антиканонска легализација од стране патријарха под чију јурисдикцију украјинска земља није потпадала и није могла да потпада. Међутим, поступци Цариграда изазивају чуђење и с тачке гледишта здравог разума. Како је неко могао да изјави да се укида повеља патријарха Дионисија из 1686. године? Да ли неки црквени руководилац здравог разума и памети може да изјави да се укида неки историјски акт који има 300 година? Аристотел у једном од својих дела цитира Агатона, трагичара који је живео у V веку пре Христовог Рођења. Говорећи о паганским боговима он је изразио врло занимљиву мисао коју не би било лоше да знају у Цариграду. Мисао гласи: „Богу није дато само једно – да оно што је било учини као да није било.“ Над оним што се десило нико нема власт, чак ни Бог. А 1686. година је реалност из које је настала читава историја. Да ли можемо да замислимо да Велика Британија укине Акт о независности Индије? Рецимо, да неки луди владар одлучи да га укине – да ли ће Индија нестати? Да ли ће нестати држава, њена економија, друштвени односи и култура? Или ако некоме у Великој Британији падне на памет да укине чињеницу постојања Сједињених Држава? Да каже, није у реду што се тамо водио ослободилачки рат и што се појавила независна држава, значи укидамо двеста и нешто година – шта ће се променити? Сви ће се само насмејати. Какво је то прављење карикатуре од историје! Заиста, то јесте карикатура – али неко то ради! Овде је у питању трагикомедија – зато што једноставно није могуће рационално оценити све што је Цариград учинио. Логично, после тога је уследило наше дејство. Прекинули смо општење. Црква нема другу могућност да заустави раскол осим да саму себе заштити од раскола. Зато је одлука о престанку евхаристијског општења – одлука о спасавању целовитости Православне Цркве, то је жеља да се заштитимо од раскола, од његовог трулежног утицаја. Црква нема друго средство. Зато, кад нам неко каже „а да нисте превише…“ – то је питање како се људи односе према црквеном праву у црквеном животу, али Црква нема других средстава. Желео бих да се искрено захвалим нашим архијерејима због активне подршке ове одлуке Светог синода наше Цркве. Знате да се сад у митрополијама спонтано одржавају различити скупови епископа, савети митрополита и епархијски савети на којима се разматра одлука коју је Црква донела. И данас имамо веома велику подршку од стране епископа, клира и верног народа. Говорим о тужним стварима, али као што је говорио мудрац, и то ће проћи. Црквена организација која се данас на овај начин гради у Украјини апсолутно није способна за живот. Светски људи то не могу да схвате, али црквени добро разумеју. Изузетно добро схватамо ми у Руској Православној Цркви. Јер може се рећи да се данас у Украјини дешава буквално исто оно што се дешавало у годинама после револуције. Украјинска ситуација представља одраз политике револуционарних власти у Совјетском Савезу, која је била усмерена на уништење Руске Православне Цркве. Јер и тада су власти покренуле обновљенчески раскол. Стварање раскола представљало је чудовишно опасан поступак који је смислила совјетска власт. Међутим, раскол који је инспирисан споља реализовали су црквени људи, и међу њима нису били само свештеници, већ и епископи. Врло много архијереја је подржало идеју обновљенческог раскола. Патријарх Тихон је био у изолацији, у извесном смислу је био усамљен – и у том тренутку Цариград легализује расколнике! Цариградски патријарх упућује захтев Његовој Светости патријарху Тихону да оде и да преда власт „највишој црквеној управи“. Сва реална политика Цариграда која се вршила преко сталног представништва Цариградске патријаршије у Москви, као што знате, била је усмерена на подршку расколника и на борбу против канонске Цркве. А како су узвишени били циљеви Цариграда: да добије могућност да користи неколико објеката непокретности ради остварења комерцијалне добити – то је потпуни одраз онога што се сад дешава у Украјини у вези са стварањем ставропигије. Прошли смо кроз то, знамо да је то било велико искушење. Али је на крају крајева победила Божија Црква. Зато гледајући кроз призму сопственог искуства оно што се дешавало и што се дешава у Украјини можемо рећи да ће крај читаве ове приче бити исти као што је био крај обновљенчества у Совјетском Савезу. Зато што су здраве благодатне снаге Цркве и сила Божија јачи од највеће људске силе. Управо Господ је присутан у Цркви, Свети Дух је присутан у њој. Захваљујем се православном народу Украјине, клиру, и епископату који је данас уједињен око Његовог Блаженства митрополита Онуфрија. И несумњиво је да ово јединство представља залог за то да силе зла неће моћи да униште благодатно тело Православне Цркве у Украјини. Као што знате, усвојен је закон о промени назива Цркве. Закон је апсолутно безуман с тачке гледишта савременог права и савремених принципа односа између државе и верских организација. У свим западним земљама, у секуларним земљама, на које се Украјина угледа, назив верске организације се државе не тиче, то је ствар саме верске организације. Такав је принцип; важно је само да нема понављања како би се избегли неспоразуми о томе ко представља које правно лице. Све остало је ствар саме верске организације. Као што вам је познато, имао сам прилике да радим у Светском савету цркава. С времена на време постављало се питање о називу верских организација које су улазиле или желеле да уђу у Светски савет цркава. Дакле, тамо се све решавало једноставно: верска организација у Светском савету цркава треба да се назива онако како се сама назива. То је уобичајени принцип, ништа ново. Али кад држава измишља назив верске организације и то с очигледном жељом да је дискриминише и на крају уништи, то представља кршење свих права и закона прихваћених у цивилизованом друштву. Треба рећи још једном: пошто, као што видимо, постоји наруџбина, укључујући и спољашњу, да се уништи Православна Црква у Украјини, у оквиру спровођења ове политике сва средства су дозвољена. И то што свет данас ћути сведочи управо о томе. А ми треба да донесемо закључке, између осталог, и из бајки које су неки покушавали да нам наметну дуги низ година, о владавини права, о људским правима, о верској слободи и о свему што се донедавно сматрало фундаменталном вредношћу у формирању савремене државе и људским односима у савременом друштву. Несумњиво је да ће догађаји који се данас дешавају у Украјини имати врло опасне последице у животу многих земаља. Оно што се дешава у Украјини може се користити као преседан. А то значи да ће фактори који су одржавали мир међу религијама, верске слободе и стварна људска права, највероватније престати да буду неприкосновени, нарочито ако све ове вредности некоме буду сметале у решавању ових или оних политичких задатака. Десио се догађај који је веома опасан, не само по Украјину, већ бих рекао и по цео свет. Зато што Украјина може постати преседан, пример за то како се лако може обрачунати с било којим законима, с било којим поретком и с било којим људским правима ако је то потребно светодршцима. У одговор на све ово још једном желим да кажем да све позивамо на молитву, на заједнички рад и подршку Украјинске Православне Цркве. Молимо се да Господ сачува благодатну Украјинску Православну Цркву, да уразуми народ, да људи умеју да одвоје политику од вере, а што је главно, да нико не посумња у то да је Свети Дух присутан управо у Украјинској Православној Цркви, да се у њој обављају Тајне и спасавају људи. Ради тога, ради присуства Бога у људској историји, ради деловања Светог Духа кроз Цркву у људима, Црква повремено и трпи поругу и прогоне. Али као што показује историја, крај је увек исти: Црква остаје победник у свим овим искушењима. Не зато што је јака, већ зато што у њој живи и делује Свети Дух. Зато још једном све позивам на молитву и на то не заборавимо шта се дешава у братској Украјини. Извор: Српска Православна Црква
  5. Дана 26. децембра 2018. године у сали Високог црквеног савета саборног Храма Христа Спаситеља Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил председавао је редовном седницом Високог црквеног савета Руске Православне Цркве. Отварајући седницу Његова Светост се обратио члановима Високог црквеног савета уводном беседом: -Поздрављам све чланове Високог црквеног савета на последњој седници ове године. Наравно, говорићемо о резултатима постигнутим у овој години. Пре свега бих желео да вас срдачно поздравим. И морам да кажем неколико речи о протеклој години која је, као што сви видимо, била врло сложена. Извор веома велике напетости, фактор који утиче на осећања православних људи и на њихово духовно стање, и даље је ситуација у којој се налази наша Црква у Украјини. У току сте, знате шта се дешава, знате који су се догађаји – радикални и изузетно опасни по интегритет украјинског народа, не само по нашу Цркву – десили у Кијеву након одлуке украјинског парламента који је захтевао промену назива Украјинске Православне Цркве. Након ових измена вероватно ће уследити репресије и потпуно је очигледно да је постављен известан ултиматум: ако Црква не промени свој назив, биће избрисана из регистрације. А ако Црква мења свој назив, разуме се, почеће да се врши врло снажан притисак на украјински народ и на јавност. Нема сумње да ће почети акције за одузимање храмова силом. А народ у Украјини је верујући, православан је, његова вера је јака, емоционалан је, и наравно, постоји ризик да се све оно што се дешава око храмова претвори у крваве сукобе. Зато бих молио да умножимо наше заједничке молитве за очување мира у братској украјинској земљи, и наравно, своје молитве за чување Украјинске Православне Цркве. Свима је добро познато да је окидач за почетак прогона украјинског православља представљала одлука Цариграда без преседана, која превазилази границе сваког канонског поретка, па је стога преступна, да уђе на канонску територију Украјинске Цркве Московске патријаршије, на територију наше Цркве. Резултат овог упада представљају следећи разорни догађаји. Какви су то догађаји? Као прво, мешање државне власти, такође без преседана. И то у земљи која декларише своју приврженост европским вредностима од којих је једна одвајање Цркве, религије од државе! Прекршивши ову фундаменталну европску вредност држава коју представља председник, директно се меша у црквену управу, може се рећи да предводи оно што се назива „црквеним сабором уједињења“, учествује у преговорима с Цариградом о такозваном томосу, и све то – пред телевизијским камерама, да види цео свет. Говорећи недавно на телевизији већ сам постављао питање: како би свет реаговао кад би председник Руске Федерације преседавао Помесним сабором Руске Православне Цркве или представљао неког црквеног јерарха целом свету и јавности у име Сабора. Можемо замислити реакцију у читавом свету! А у овом случају влада тишина, апсолутна и свеобухватна – значи, могу се газити фундаментална права, могу се газити закони, ако се на крају постигне конкретан политички циљ. А конкретан политички циљ је врло јасно формулисан, између осталог, формулисали су га овлашћени представници Сједињених Држава који раде у Украјини, а и сами представници украјинске власти: треба раскинути последњу везу која обједињује наше народе, а то је духовна веза. Сведоци смо цивилизацијске катастрофе. Ништа слично се никад није десило, овакво изузетно грубо и отворено мешање у црквене послове – осим можда у време директних прогона, кроз које је наша Црква такође прошла. Зато догађаји који се данас дешавају у украјинској земљи помрачују душу, али с друге стране, све нас подстичу на појачану молитву. Молим све вас, браћо, и клир који се налази под вашом управом да се и у црквеним, и у личним молитвама молите за Његово Блаженство митрополита Онуфрија и за епископе наше Цркве који се по милости Божијој чврсто држе канонских ставова. Знате да је један од иницијалних мотива Цариграда за директно мешање у украјинске послове упркос свим постојећим канонским правилима, била убеђеност у то да ће одржавање „сабора уједињења“ и легализација расколника довести до краха све Украјинске Православне Цркве. Наводно, чим Цариград уђе у овај процес и легализује расколнике, на „сабор уједињења“ ће похитати јерарси Украјинске Православне Цркве. Ова идеја је заиста обузела патријарха Вартоломеја. Неки су га убеђивали у то да ће чим се то деси, један за другим православни архијереји Украјинске Цркве доћи на овај сабор – као да им је потребан само мали подстрек, иначе су сви спремни. Сервиране су лажне информације о десетинама архијереја који наводно већ подржавају „сабор уједињења“. У току мог састанка с патријархом Вартоломејем он је алудирао да „већина Вашег епископата подржава сабор“ на шта сам ја одговорио да је то лаж и да су то по мојим подацима двојица-тројица људи и дао сам карактеристику њихових личности. То на њега није нимало утицало, али се тако и десило – то чак нису ни тројица, већ двојица архијереја, управо они које сам имао у виду. Уследио је потпуни крах „сабора уједињења“ – није се десило никакво уједињење, већ само уједињење расколника и њихова незаконита, антиканонска легализација од стране патријарха под чију јурисдикцију украјинска земља није потпадала и није могла да потпада. Међутим, поступци Цариграда изазивају чуђење и с тачке гледишта здравог разума. Како је неко могао да изјави да се укида повеља патријарха Дионисија из 1686. године? Да ли неки црквени руководилац здравог разума и памети може да изјави да се укида неки историјски акт који има 300 година? Аристотел у једном од својих дела цитира Агатона, трагичара који је живео у V веку пре Христовог Рођења. Говорећи о паганским боговима он је изразио врло занимљиву мисао коју не би било лоше да знају у Цариграду. Мисао гласи: „Богу није дато само једно – да оно што је било учини као да није било.“ Над оним што се десило нико нема власт, чак ни Бог. А 1686. година је реалност из које је настала читава историја. Да ли можемо да замислимо да Велика Британија укине Акт о независности Индије? Рецимо, да неки луди владар одлучи да га укине – да ли ће Индија нестати? Да ли ће нестати држава, њена економија, друштвени односи и култура? Или ако некоме у Великој Британији падне на памет да укине чињеницу постојања Сједињених Држава? Да каже, није у реду што се тамо водио ослободилачки рат и што се појавила независна држава, значи укидамо двеста и нешто година – шта ће се променити? Сви ће се само насмејати. Какво је то прављење карикатуре од историје! Заиста, то јесте карикатура – али неко то ради! Овде је у питању трагикомедија – зато што једноставно није могуће рационално оценити све што је Цариград учинио. Логично, после тога је уследило наше дејство. Прекинули смо општење. Црква нема другу могућност да заустави раскол осим да саму себе заштити од раскола. Зато је одлука о престанку евхаристијског општења – одлука о спасавању целовитости Православне Цркве, то је жеља да се заштитимо од раскола, од његовог трулежног утицаја. Црква нема друго средство. Зато, кад нам неко каже „а да нисте превише…“ – то је питање како се људи односе према црквеном праву у црквеном животу, али Црква нема других средстава. Желео бих да се искрено захвалим нашим архијерејима због активне подршке ове одлуке Светог синода наше Цркве. Знате да се сад у митрополијама спонтано одржавају различити скупови епископа, савети митрополита и епархијски савети на којима се разматра одлука коју је Црква донела. И данас имамо веома велику подршку од стране епископа, клира и верног народа. Говорим о тужним стварима, али као што је говорио мудрац, и то ће проћи. Црквена организација која се данас на овај начин гради у Украјини апсолутно није способна за живот. Светски људи то не могу да схвате, али црквени добро разумеју. Изузетно добро схватамо ми у Руској Православној Цркви. Јер може се рећи да се данас у Украјини дешава буквално исто оно што се дешавало у годинама после револуције. Украјинска ситуација представља одраз политике револуционарних власти у Совјетском Савезу, која је била усмерена на уништење Руске Православне Цркве. Јер и тада су власти покренуле обновљенчески раскол. Стварање раскола представљало је чудовишно опасан поступак који је смислила совјетска власт. Међутим, раскол који је инспирисан споља реализовали су црквени људи, и међу њима нису били само свештеници, већ и епископи. Врло много архијереја је подржало идеју обновљенческог раскола. Патријарх Тихон је био у изолацији, у извесном смислу је био усамљен – и у том тренутку Цариград легализује расколнике! Цариградски патријарх упућује захтев Његовој Светости патријарху Тихону да оде и да преда власт „највишој црквеној управи“. Сва реална политика Цариграда која се вршила преко сталног представништва Цариградске патријаршије у Москви, као што знате, била је усмерена на подршку расколника и на борбу против канонске Цркве. А како су узвишени били циљеви Цариграда: да добије могућност да користи неколико објеката непокретности ради остварења комерцијалне добити – то је потпуни одраз онога што се сад дешава у Украјини у вези са стварањем ставропигије. Прошли смо кроз то, знамо да је то било велико искушење. Али је на крају крајева победила Божија Црква. Зато гледајући кроз призму сопственог искуства оно што се дешавало и што се дешава у Украјини можемо рећи да ће крај читаве ове приче бити исти као што је био крај обновљенчества у Совјетском Савезу. Зато што су здраве благодатне снаге Цркве и сила Божија јачи од највеће људске силе. Управо Господ је присутан у Цркви, Свети Дух је присутан у њој. Захваљујем се православном народу Украјине, клиру, и епископату који је данас уједињен око Његовог Блаженства митрополита Онуфрија. И несумњиво је да ово јединство представља залог за то да силе зла неће моћи да униште благодатно тело Православне Цркве у Украјини. Као што знате, усвојен је закон о промени назива Цркве. Закон је апсолутно безуман с тачке гледишта савременог права и савремених принципа односа између државе и верских организација. У свим западним земљама, у секуларним земљама, на које се Украјина угледа, назив верске организације се државе не тиче, то је ствар саме верске организације. Такав је принцип; важно је само да нема понављања како би се избегли неспоразуми о томе ко представља које правно лице. Све остало је ствар саме верске организације. Као што вам је познато, имао сам прилике да радим у Светском савету цркава. С времена на време постављало се питање о називу верских организација које су улазиле или желеле да уђу у Светски савет цркава. Дакле, тамо се све решавало једноставно: верска организација у Светском савету цркава треба да се назива онако како се сама назива. То је уобичајени принцип, ништа ново. Али кад држава измишља назив верске организације и то с очигледном жељом да је дискриминише и на крају уништи, то представља кршење свих права и закона прихваћених у цивилизованом друштву. Треба рећи још једном: пошто, као што видимо, постоји наруџбина, укључујући и спољашњу, да се уништи Православна Црква у Украјини, у оквиру спровођења ове политике сва средства су дозвољена. И то што свет данас ћути сведочи управо о томе. А ми треба да донесемо закључке, између осталог, и из бајки које су неки покушавали да нам наметну дуги низ година, о владавини права, о људским правима, о верској слободи и о свему што се донедавно сматрало фундаменталном вредношћу у формирању савремене државе и људским односима у савременом друштву. Несумњиво је да ће догађаји који се данас дешавају у Украјини имати врло опасне последице у животу многих земаља. Оно што се дешава у Украјини може се користити као преседан. А то значи да ће фактори који су одржавали мир међу религијама, верске слободе и стварна људска права, највероватније престати да буду неприкосновени, нарочито ако све ове вредности некоме буду сметале у решавању ових или оних политичких задатака. Десио се догађај који је веома опасан, не само по Украјину, већ бих рекао и по цео свет. Зато што Украјина може постати преседан, пример за то како се лако може обрачунати с било којим законима, с било којим поретком и с било којим људским правима ако је то потребно светодршцима. У одговор на све ово још једном желим да кажем да све позивамо на молитву, на заједнички рад и подршку Украјинске Православне Цркве. Молимо се да Господ сачува благодатну Украјинску Православну Цркву, да уразуми народ, да људи умеју да одвоје политику од вере, а што је главно, да нико не посумња у то да је Свети Дух присутан управо у Украјинској Православној Цркви, да се у њој обављају Тајне и спасавају људи. Ради тога, ради присуства Бога у људској историји, ради деловања Светог Духа кроз Цркву у људима, Црква повремено и трпи поругу и прогоне. Али као што показује историја, крај је увек исти: Црква остаје победник у свим овим искушењима. Не зато што је јака, већ зато што у њој живи и делује Свети Дух. Зато још једном све позивам на молитву и на то не заборавимо шта се дешава у братској Украјини. http://www.spc.rs/sr/patrijarh_kiril_o_situaciji_u_kojoj_se_nalazi_crkva_u_ukrajini
  6. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је божићне честитке предстојатељима инославних Цркава. Честитке су упућене патријарху Тавадросу II, предстојатељу Коптске Цркве; римском папи Фрањи; патријарху Мор Игњатију Јефрему II, предстојатељу Сиријске Јаковитске Цркве; католикос-патријарху Мар Геваргију II Слива, предстојатељу Асирске Цркве од Истока; маронитском патријарху Бешару Бутросу, кардиналу ал-Рахи; католикосу од Истока, митрополиту маланкарском Василију Мар Томи Павлу; патријарху Абуни Матији I Етиопском. Поздрављајући их поводом великог празника Рождества Христовог, Предстојатељ Руске Православне Цркве пише: „Више од две хиљаде година је прошло од предивног и најдивнијегг чуда које се догодило у Витлејемској пећини – „Бог се јави у телу” (1 Тимотеју 3, 16). Треперећи пред мистеријом овог догађаја недокучивог за људски ум, прослвљамо Христа који је прогласио Божанску истину и отворио људима пут спасења и вечног живота. У нашем свечаном обележавању овог празника треба се сетити великог предодређења хришћана позваних од самог Господа да буду светлост свету и со земљи (Матеј 5,13-14), да раде дела љубави и добротворног рада, да буду сведоци и оних који су близу и који су далеко вечних идеала Јеванђеља. Желим Вам физичке снаге, бодрости и Божју великодушну помоћ у Вашој узвишеној служби. Са љубављу у Господу +Кирил Патријарх московски и све Русије Извор: Српска Православна Црква
  7. Канонском Православљу у Украјини и у целом свету нанета је тешка рана, констатовао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил у посланицама упућеним поглаварима помесних Православних Цркава. Посланице су упућене Папи и Патријарху александријском Теодору II, Патријарху антиохијском Јовану Х, Патријарху јерусалимском Теофилу III, Патријарху српском Иринеју, Католикосу-Патријарху све Грузије Илији II, Патријарху румунском Данилу, Патријарху бугарском Неофиту, Архиепископу кипарском Хризостому II, Архиепископу атинском и све Јеладе Јерониму II, Архиепископу тиранском и све Албаније Анастасију, Митрополиту варшавском и све Пољске Сави, Митрополиту Чешких земаља и Словачке Ростиславу и Митрополиту Америке и Канаде Тихону, преноси Патријархија.ru. Његова Светост патријарх Кирил обавестио их је о томе да је 15. децембра 2018. године у Кијеву, уз непосредно учествовање и под директним покровитељством државних власти Украјине одржан скуп „јерарха“, „клира“ и мирјана две украјинске расколничке групе. Учесници у овом незаконитом окупљању који су заседали у историјском храму Софије Кијевске прогласили су себе за „сабор уједињења“. У ствари, такозвано уједињење се састојало у сливању две шизматичке организације од којих је створена једна. На „сабору“ су учествовали лажни епископи расколничке „Кијевске патријаршије“ и друге неканонске структуре – „Украјинске аутокефалне православне цркве“. „Међутим, канонска Украјинска Православна Црква на челу с Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем, у складу са одлуком Светог Синода од 7. децембра, одбила је да учествује у овој манифестацији сматрајући је „незаконитим скупом“. Без обзира на многобројне случајеве вршења притиска на њене архипастире, од 90 јерарха који чине њен епископат, у псеудосабору су учествовала само двојица архијереја, један епархијски и један викарни. Одлуком Светог Синода Украјинске Православне Цркве од 17. децембра обојица су због одласка у раскол и грубог кршења архијерејске заклетве разрешена дужности и забрањено им је да служе,“ – истакао је Патриjарх. Његова Светост је подсетио да је процес „давања аутокефалије Украјини“ покренуо лидер световне власти земље ради сопствених политичких циљева. „Одржани скуп је само потврдио чињеницу отвореног мешања државе у црквени живот,“ – констатовао је патријарх. Дакле, председник П. Порошенко не само да је присуствовао овом „сабору“, већ је седео у његовом президијуму и лично је посматрао како се скуп одвија. У „сабору“ је учествовао и председник Врховне Раде Украјине гркокатоличке вероисповести А. Парубиј, који је 17. децембра најавио да у најскорије време предстоји гласање о нацрту закона о лишавању Украјинске Православне Цркве права да се назива у складу са својим уставним називом. „Циљ ове промене назива је вршење пререгистрације свих парохија и манастира, проглашавање неважећим докумената о правима канонске Цркве на храмове и другу црквену имовину,“ – истакао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил. „На велику жалост, у манифестацији непријатељској према Цркви, упркос светим канонима и кршећи црквене одредбе, учествовали су представници Цариградске патријаршије, – саопштио је поглавар Руске Православне Цркве. Митрополит галски Емануил је председавао сабором расколника, док су се с његове десне стране налазили П. Порошенко који се причешћивао код гркокатолика, а с леве Филарет Денисенко који је изопштен из Цркве, и Макарије Малетич без апостолског прејемства.“ Како је истакао Свјатејши Владика, жалосни резултат овог незаконитог окупљања представља избор „поглавара“ такозване „Православне цркве Украјине“. То је расколнички „јерарх“ самопроглашене Кијевске патријаршије С. П. Думенко, који је све своје псеудохиротоније, па чак и „монашки“ постриг с именом Епифаније добио из руку Филарета Денисенка који је лишен чина и којем је изречена анатема. Новоизабрани „поглавар“ је пожурио да свенародно изјави да ће Филарет доживотно носити титулу „почасног патријарха“ и да ће „нам доживотно помагати да развијамо нашу јединствену помесну украјинску православну цркву“. „Учињени акт вапијућег безакоња власти земље и Цариградска патријаршија представљају као уједињење украјинског Православља,“ – скренуо је пажњу поглаварима Помесних Цркава Његова Светост патријарх Кирил. – Међутим, до уједињења заправо није дошло. Расколници су остали ван Цркве као што су и били. И поред тога што су се ујединили они и даље остају мањина на православној карти Украјине.“ Његова Светост је указао на то да по државној статистици коју наводи Министарство културе ове земље, канонска Украјинска Црква броји 12.348 парохија, што је двоструко више од укупног броја парохија које чине нову псеудоцрквену структуру. Канонска Украјинска Црква броји 10.424 свештенослужитеља, 211 манастира и 4.721 монаха. „Украјинска Православна Црква је најбројнија верска организација у Украјини. Епископат Украјинске Православне Цркве који у саставу Московске патријаршије има статус широке самоуправе на Сабору епископа одржаном 13. новембра ове године, једнодушно се изјаснио за очување овог статуса и за очување вишевековног јединства с Руском Црквом, – посведочио је патријарх Кирил. – Међутим, украјинска власт чини све како би раскинула ову историјску везу.“ Његова Светост је истакао да расколници ујединивши се нису учинили главни корак – нису се покајали за грех раскола и вратили у Цркву из које су отишли и од чијег су јединства отпали. Уместо тога, очигледна је легализација од стране Цариградске патријаршије под обличјем „аутокефалије“. Поглавар Руске Православне Цркве је подсетио: „Његова Светост Патријарх Кирил је на Синаксису у Шамбезију који је одржан у јануару 2016. године обећао да управо ове радње неће предузимати ни пре Критског сабора, ни после његовог одржавања.“ То што је прекршио дату реч довело је до трагедије у православном свету, навео је у закључку Његова Светост патријарх Кирил. Он је истакао: „Незаконите радње које су се одиграле 15. децембра значе да за Цариградску Цркву деведесет епископа, преко десет хиљада свештеника, ђакона и монаха на десетине милиона верника Канонске Цркве у целој Украјини, више не постоје, само зато што нису хтели да учествују у пројекту давања „аутокефалије“ који им је наметнут споља, и зато што желе да црквени живот граде у складу с црквеним уредбама, а не политичким амбицијама власти.“ Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил обавестио је примаоце посланица да је сутрадан након „сабора“, 16. децембра, Патријарх цариградски Вартоломеј званично признао избор „поглавара“ расколничке структуре чије је име већ помињано на Литургији у патријаршијском храму Светог Георгија, а такође је најавио да ће 6. јануара идуће године издати такозвани томос о аутокефалији. Истог дана Филарет Денисенко је у храму Светог Владимира у својству почасног патријарха објавио да ће доживотно управљати уједињеном расколничком „црквом“ заједно с новоизабраним „поглаварем“ који ће представљати ову организацију у спољним односима. „Сведоци смо незаконитог мешања у унутрашњи живот Украјинске Православне Цркве, грубог антиканонског упада на њену територију, продубљивања црквене поделе у православном народу и још већег раскола у украјинском православљу – истакао је Свјатејши Владика. Подсетио је да се у недавној прошлости православни свет суочавао са сличном претњом по своје јединство због раскола који је погодио Бугарску Православну Цркву деведесетих година. Тада су, као и у овом случају, делатност расколника активно подржавале државне власти. „Веома важан корак у обнављању јединства у Помесној Цркви представљао је Свеправославни сабор у Софији, за чије залагање се, између осталих, залагала Московска патријаршија, – подсетио је Његова Светост. – И премда је Његова Светост Патријарх цариградски Вартоломеј као решење предлагао легализацију раскола и добровољну оставку законитог поглавара Бугарске Цркве Његове Светости Максима, Пуноћа Православља је заштитила права канонске Цркве и њеног првојерарха, поставивши правилан канонски темељ за превладавање раскола. „Сад се питамо како глас вишемилионске канонске Цркве у Украјини може остати неуслишен,“ – истакао је Свјатејши Патријарх. – Убеђен сам да се у Украјини данас не огледа сукоб интереса Московске и Цариградске патријаршије, као што то неки покушавају да прикажу, већ нешто много опасније: велико разилажење поглавара и јерарха Свете Цариградске Цркве с православном канонском традицијом и светоотачком еклесиологијом. Наступа време кад ћутање више није могуће, јер оно што се дешава на наше очи представља изазов упућен целом православном свету. Нема сумње да се украјински сценарио убудуће може применити на било коју другу Помесну Цркву.“ Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил обратио се поглаварима Помесних Православних Цркава позвавши их да не признају резултате незаконитог скупа расколника који је одржан у Кијеву, као и да подигну свој уважени глас и да колико је у њиховој моћи учине све како би зауставили радње разорне по Православље. „Апелујем на Вас и сву пуноћу [ваше] Свете Цркве да не признате новостворену псеудоцрквену структуру и да не ступате у општење с њом,“ – пише Његова Светост. „Молим Ваше свете молитве за прогањану Украјинску Православну Цркву, за нашу браћу и сестре који страдају, који трпе поругу и понижавања због верности Светом Православљу,“ – ове речи Свјатејши Владика је упутио поглаварима помесних Цркава. Извор: Православие.ру СПЦ
  8. Канонском Православљу у Украјини и у целом свету нанета је тешка рана, констатовао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил у посланицама упућеним поглаварима помесних Православних Цркава. Посланице су упућене Папи и Патријарху александријском Теодору II, Патријарху антиохијском Јовану Х, Патријарху јерусалимском Теофилу III, Патријарху српском Иринеју, Католикосу-Патријарху све Грузије Илији II, Патријарху румунском Данилу, Патријарху бугарском Неофиту, Архиепископу кипарском Хризостому II, Архиепископу атинском и све Јеладе Јерониму II, Архиепископу тиранском и све Албаније Анастасију, Митрополиту варшавском и све Пољске Сави, Митрополиту Чешких земаља и Словачке Ростиславу и Митрополиту Америке и Канаде Тихону, преноси Патријархија.ru. Његова Светост патријарх Кирил обавестио их је о томе да је 15. децембра 2018. године у Кијеву, уз непосредно учествовање и под директним покровитељством државних власти Украјине одржан скуп „јерарха“, „клира“ и мирјана две украјинске расколничке групе. Учесници у овом незаконитом окупљању који су заседали у историјском храму Софије Кијевске прогласили су себе за „сабор уједињења“. У ствари, такозвано уједињење се састојало у сливању две шизматичке организације од којих је створена једна. На „сабору“ су учествовали лажни епископи расколничке „Кијевске патријаршије“ и друге неканонске структуре – „Украјинске аутокефалне православне цркве“. „Међутим, канонска Украјинска Православна Црква на челу с Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем, у складу са одлуком Светог Синода од 7. децембра, одбила је да учествује у овој манифестацији сматрајући је „незаконитим скупом“. Без обзира на многобројне случајеве вршења притиска на њене архипастире, од 90 јерарха који чине њен епископат, у псеудосабору су учествовала само двојица архијереја, један епархијски и један викарни. Одлуком Светог Синода Украјинске Православне Цркве од 17. децембра обојица су због одласка у раскол и грубог кршења архијерејске заклетве разрешена дужности и забрањено им је да служе,“ – истакао је Патриjарх. Његова Светост је подсетио да је процес „давања аутокефалије Украјини“ покренуо лидер световне власти земље ради сопствених политичких циљева. „Одржани скуп је само потврдио чињеницу отвореног мешања државе у црквени живот,“ – констатовао је патријарх. Дакле, председник П. Порошенко не само да је присуствовао овом „сабору“, већ је седео у његовом президијуму и лично је посматрао како се скуп одвија. У „сабору“ је учествовао и председник Врховне Раде Украјине гркокатоличке вероисповести А. Парубиј, који је 17. децембра најавио да у најскорије време предстоји гласање о нацрту закона о лишавању Украјинске Православне Цркве права да се назива у складу са својим уставним називом. „Циљ ове промене назива је вршење пререгистрације свих парохија и манастира, проглашавање неважећим докумената о правима канонске Цркве на храмове и другу црквену имовину,“ – истакао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил. „На велику жалост, у манифестацији непријатељској према Цркви, упркос светим канонима и кршећи црквене одредбе, учествовали су представници Цариградске патријаршије, – саопштио је поглавар Руске Православне Цркве. Митрополит галски Емануил је председавао сабором расколника, док су се с његове десне стране налазили П. Порошенко који се причешћивао код гркокатолика, а с леве Филарет Денисенко који је изопштен из Цркве, и Макарије Малетич без апостолског прејемства.“ Како је истакао Свјатејши Владика, жалосни резултат овог незаконитог окупљања представља избор „поглавара“ такозване „Православне цркве Украјине“. То је расколнички „јерарх“ самопроглашене Кијевске патријаршије С. П. Думенко, који је све своје псеудохиротоније, па чак и „монашки“ постриг с именом Епифаније добио из руку Филарета Денисенка који је лишен чина и којем је изречена анатема. Новоизабрани „поглавар“ је пожурио да свенародно изјави да ће Филарет доживотно носити титулу „почасног патријарха“ и да ће „нам доживотно помагати да развијамо нашу јединствену помесну украјинску православну цркву“. „Учињени акт вапијућег безакоња власти земље и Цариградска патријаршија представљају као уједињење украјинског Православља,“ – скренуо је пажњу поглаварима Помесних Цркава Његова Светост патријарх Кирил. – Међутим, до уједињења заправо није дошло. Расколници су остали ван Цркве као што су и били. И поред тога што су се ујединили они и даље остају мањина на православној карти Украјине.“ Његова Светост је указао на то да по државној статистици коју наводи Министарство културе ове земље, канонска Украјинска Црква броји 12.348 парохија, што је двоструко више од укупног броја парохија које чине нову псеудоцрквену структуру. Канонска Украјинска Црква броји 10.424 свештенослужитеља, 211 манастира и 4.721 монаха. „Украјинска Православна Црква је најбројнија верска организација у Украјини. Епископат Украјинске Православне Цркве који у саставу Московске патријаршије има статус широке самоуправе на Сабору епископа одржаном 13. новембра ове године, једнодушно се изјаснио за очување овог статуса и за очување вишевековног јединства с Руском Црквом, – посведочио је патријарх Кирил. – Међутим, украјинска власт чини све како би раскинула ову историјску везу.“ Његова Светост је истакао да расколници ујединивши се нису учинили главни корак – нису се покајали за грех раскола и вратили у Цркву из које су отишли и од чијег су јединства отпали. Уместо тога, очигледна је легализација од стране Цариградске патријаршије под обличјем „аутокефалије“. Поглавар Руске Православне Цркве је подсетио: „Његова Светост Патријарх Кирил је на Синаксису у Шамбезију који је одржан у јануару 2016. године обећао да управо ове радње неће предузимати ни пре Критског сабора, ни после његовог одржавања.“ То што је прекршио дату реч довело је до трагедије у православном свету, навео је у закључку Његова Светост патријарх Кирил. Он је истакао: „Незаконите радње које су се одиграле 15. децембра значе да за Цариградску Цркву деведесет епископа, преко десет хиљада свештеника, ђакона и монаха на десетине милиона верника Канонске Цркве у целој Украјини, више не постоје, само зато што нису хтели да учествују у пројекту давања „аутокефалије“ који им је наметнут споља, и зато што желе да црквени живот граде у складу с црквеним уредбама, а не политичким амбицијама власти.“ Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил обавестио је примаоце посланица да је сутрадан након „сабора“, 16. децембра, Патријарх цариградски Вартоломеј званично признао избор „поглавара“ расколничке структуре чије је име већ помињано на Литургији у патријаршијском храму Светог Георгија, а такође је најавио да ће 6. јануара идуће године издати такозвани томос о аутокефалији. Истог дана Филарет Денисенко је у храму Светог Владимира у својству почасног патријарха објавио да ће доживотно управљати уједињеном расколничком „црквом“ заједно с новоизабраним „поглаварем“ који ће представљати ову организацију у спољним односима. „Сведоци смо незаконитог мешања у унутрашњи живот Украјинске Православне Цркве, грубог антиканонског упада на њену територију, продубљивања црквене поделе у православном народу и још већег раскола у украјинском православљу – истакао је Свјатејши Владика. Подсетио је да се у недавној прошлости православни свет суочавао са сличном претњом по своје јединство због раскола који је погодио Бугарску Православну Цркву деведесетих година. Тада су, као и у овом случају, делатност расколника активно подржавале државне власти. „Веома важан корак у обнављању јединства у Помесној Цркви представљао је Свеправославни сабор у Софији, за чије залагање се, између осталих, залагала Московска патријаршија, – подсетио је Његова Светост. – И премда је Његова Светост Патријарх цариградски Вартоломеј као решење предлагао легализацију раскола и добровољну оставку законитог поглавара Бугарске Цркве Његове Светости Максима, Пуноћа Православља је заштитила права канонске Цркве и њеног првојерарха, поставивши правилан канонски темељ за превладавање раскола. „Сад се питамо како глас вишемилионске канонске Цркве у Украјини може остати неуслишен,“ – истакао је Свјатејши Патријарх. – Убеђен сам да се у Украјини данас не огледа сукоб интереса Московске и Цариградске патријаршије, као што то неки покушавају да прикажу, већ нешто много опасније: велико разилажење поглавара и јерарха Свете Цариградске Цркве с православном канонском традицијом и светоотачком еклесиологијом. Наступа време кад ћутање више није могуће, јер оно што се дешава на наше очи представља изазов упућен целом православном свету. Нема сумње да се украјински сценарио убудуће може применити на било коју другу Помесну Цркву.“ Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил обратио се поглаварима Помесних Православних Цркава позвавши их да не признају резултате незаконитог скупа расколника који је одржан у Кијеву, као и да подигну свој уважени глас и да колико је у њиховој моћи учине све како би зауставили радње разорне по Православље. „Апелујем на Вас и сву пуноћу [ваше] Свете Цркве да не признате новостворену псеудоцрквену структуру и да не ступате у општење с њом,“ – пише Његова Светост. „Молим Ваше свете молитве за прогањану Украјинску Православну Цркву, за нашу браћу и сестре који страдају, који трпе поругу и понижавања због верности Светом Православљу,“ – ове речи Свјатејши Владика је упутио поглаварима помесних Цркава. Извор: Православие.ру СПЦ View full Странице
  9. Свете тајне наше Православне Цркве су намењене освећивању и преображавању у човековом земаљском животу. Исто тако и брак, који је „тајна велика“ (Еф. 5:32) представља испољавање и остварење љубави у Цркви. У Тајни брака, кроз сједињење мушкарца и жене „Црква показује дар ‘вечног живота’“ (1 Тим. 6:19). Односи супружника постају црквени догађај који се пре свега остварује у Цркви. Може се рећи да је то искуство учествовања у општењу светих. Није случајно што је поређење брачног савеза са Црквом од самог почетка постало заједничко учење у светом предању наше Цркве. Због тога се и сам брак или породица карактеришу као „домаћа црква“ (в. Рим. 16:5, 1 Кор. 16:19, Кол. 4:15). Свети Јован Златоусти каже: „Велика је врлина градити домаћу цркву“ (PG 61:376). Прихватање брака и свест о његовој светости односили су се на клир од самог оснивања Цркве. Сви знамо да је међу светим апостолима било ожењених људи (уп. Мт. 8:14, Дап. 21:9). Зато се у нашој Православној Цркви не примењује принцип обавезне безбрачности за свештенослужитеље, као што то, нажалост, видимо код јеретика-паписта. Напротив, Прво правило Гангрског сабора изриче анатему онима који се гнушају брака (Свод правила, 3:100), а по четвртом правилу истог овог сабора анатеми подлеже онај ко осуђује ожењене свештенике и даје предност безбрачнима као чистијима (исто, 103. Такође в. Гангр. 10). Овде треба истаћи да је безбрачност у монашком животу посебан дар који Бог даје човеку који жели и тежи томе да постане монах. Сам Господ нам је рекао: „Не могу сви примити ту реч до они којима је дано“ (Мт. 19: 11). Апостол Павле недвосмислено разјашњава питање брака свештенослужитеља. Он у посланици Тимотеју пише: „Али епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава“ (1 Тим. 3:2). [Напомена: Кад су епископи почели да се бирају од монаха обустављено је важење прописа о једнобрачности.] Апостол нам у наставку каже: „Ђакони да буду мужеви једне жене, који добро управљају дјецом и својим домовима“ (1 Тим. 3:12). Слично поучава Тита: „Да поставиш по свима градовима старешине, као што ти ја заповедих: Ако је ко без мане, једне жене муж, и има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (1 Тит. 1:5-6). Да би показали своје апсолутно поштовање светости и тајне брака свештенослужитеља свети оци су у тринаестом правилу VI Васељенског сабора одредили да треба забранити свештенослужење онима који спречавају брачну везу, а ако неко бива упоран у томе, треба га лишити чина (в. Свод правила, 2:333). Међутим, као што је очигледно из текста Новог Завета, свештенослужитељи треба да се придржавају једнобрачности. Апостолска правила очигледно налажу да свештеник треба да буде „муж једне жене, једнобрачан“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 2:14). Тако треба да буде зато што паралела између савеза двоје људи у тајни брака и везе између Христа и Цркве од почетка поставља клирицима правило једнобрачности. Пошто постоји једна глава – Христос, и једно тело – Црква, и свештенослужитељ који је чувар Цркве – Христовог Тела, не може имати мноштво тела. Свети Григорије Богослов о томе говори на следећи начин: „Чини ми се да овде реч Божија не одобрава двобрачност, јер кад би било два Христа, била би и два мужа, и две жене, а ако је Христос један, једна глава Цркве, и тело је једно, а свако друго ће бити одбачено (PG, 36:292). Двобрачност се по учењу светих отаца по икономији (снисхођењу) дозвољава за мирјане, при чему се одређује епитимија (в. 1 Кор. 6:8, 7:28), али представља препреку за свештенство кад су у питању кандидати за свештенослужитеље. Апологета Атинагора је категоричан по питању једнобрачности клира сматрајући други брак „прељубом у пристојном обличју“ и објашњава: „Онај који одступа од прве жене, чак и ако је умрла, јесте прикривени прељубочинац, зато што преступа одлуку Божију, јер је Бог на почетку створио једног мужа и једну жену – као и зато што нарушава најблискију везу између тела и тела“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 4:30820-21). Тако Апостолски сабор седамнаестим правилом јасно забрањује да у клир буде примљен онај ко је ступио у други брак: „Ко се после светог крштења обавезао у два брака, или је имао наложницу, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште може бити на списку свештеног чина.“ (Свод правила, 2:33). Фраза „после крштења“ значи да се сваки грех који је постојао пре тајне омива у њој, дакле, не спречава онога ко „се обавезао у два брака“ да буде примљен у клир. Ипак се објашњава да ако је до склапања другог брака дошло после крштења, то представља разлог за искључивање из редова свештенослужитеља. Аристон је категоричан: „Није свет нико ко има два брака. Нико ко има два брака на може се примити међу свештенослужитеље“ (в. К. Костопулос. Препреке за свештенство и прекршаји који доводе до лишавања духовног чина. Издавачка кућа „Григори“, стр. 98-102). Исто тако, осамдесет седмо правило Василија Великог које се базира на тадашњој устаљеној традицији, искључује могућност ступања у духовни чин за људе који су склопили други брак: „Двобрачнима правило у потпуности забрањује свештенослужење“ (Свод правила, 4:260). Свети Епифаније, са своје стране, истиче да двобрачни не може бити примљен у клир, чак и ако је узрок двобрачности било удовиштво, јер је част свештенства неизмерна, и зато се ни ничим не сме запрљати. Он каже: „И заиста, света Божија проповед после Христовог доласка, због превасходства части свештенства, не дозвољава да свештеници постану они који су после смрти жене из првог брака, склопили други брак. И света Божија Црква се овога тачно придржава“ (Грчка патрологија, 41:1024А). И премда је „свештенство заштићено од двобрачности“ (в. PG, 41:1033D) Светим Писмом, светим канонима и учењем светих отаца, Патријарх васељенски Вартоломеј, и Синод који делује уз њега, предузимају поступке који сеју смутњу у нашој Православној Цркви вређајући овог пута „страшну тајну многопоштованог свештенства“ Грчка патрологија, 48:1067) увођењем светогрдне дозволе за други брак свештенослужитеља који су обудовели или које су напустиле супруге. Кршење одредаба, како Светог Писма, тако и светих канона, је очигледно и срамотно. Изгледа да приоритет Васељенског престола представља подривање основа Православне Цркве и дрско рушење њених стубова – светих канона. Ово се не односи само на други брак свештеника, већ и на друга питања догматског и канонског карактера. У складу са горе наведеним не би требало покретати питање двобрачности клира, пошто оно представља препреку за примање духовног звања за мирјане – чланове Цркве. Јасно и недвосмислено је формулисано да Црква предвиђа да се „даровима свештенства пре свега украшавају уздржани међу једнобрачнима и они који проводе живот у девствености“ (PG, 41:868D). Искуство светих отаца показује да Црква, с једне стране, треба да упозорава свештенике на такав грех, а с друге – да штити свештеничку службу. Зато су свети оци шестим правилом Пето-Шестог (Трулског) Васељенског сабора категорично искључили могућност склапања брака за свештенослужитеља: „[...] одређујемо: да од сада ни ипођакон, ни ђакон, ни презвитер немају дозволу да након што буду рукоположени, ступе у брак: ако се неко дрзне да учини ово, нека буде изопштен“. У овом правилу се објашњава да онај ко жели да ступи у брак то треба да учини пре хиротоније: „Али ако неко од оних који ступају у клир жели да закључи са женом законити брак, нека то учини пре него што буде рукоположен за ипођакона, или за ђакона, или за презвитера“ (Свод правила, 2:318). За потврду горе наведеног можемо погледати двадесет шесто правило Светих Апостола које позива оне који се спремају да постану клирици да начине слободан избор између пута свештенослужитеља у браку и девствености. Конкретно, ово правило прописује следеће: „Нека од оних који су ступили у клир безбрачни буду само чтечеви и појци“ (Свод правила, 2:33). Правило јасно упозорава на то да након рукополагања за свештенослужитеља нема повратка за учествовању у тајни брака, која претходи тајни свештенства. Само нижим члановима клира, чтечевима и појцима над којима се врши хиротесија, а не хиротонија, дозвољено је да ступе у брачно општење. С овим питањем је у вези и десето правило Анкирског сабора по којем се забрањује служење оним члановима клира који су ступили у брак после свог рукополагања, који нису били венчани пре хиротоније, али су касније променили своју одлуку. Ово правило очигледно дефинише да они који су имали могућност да изаберу пут свештенослужитеља у браку „прећутавши ово и примивши рукоположење с тим да се касније не жене, после ипак ступили у брак: они нека престану да врше ђаконску службу“ (Свод правила, 3:40). Преподобни Никодим Светогорац у тумачењу четрдесет другог правила Светих Апостола каже: „Свештенослужитељи треба да буду први у свим животним примерима, узор сваког послушања и врлине и подстицај на свако добро дело (Пидалион, стр. 47). Ова одредба је била озакоњена у Византији. У вези с тим у Трећој новели Лава Мудрог читамо: „Пошто није добро да се они (свештенослужитељи) узневши се над телесним слабостима помоћу надмоћи духа, поново потчињавају жељама тела, док би, напротив, требало да је служење Богу устремљено нагоре, узвишава над телесним страстима“ (С. Тројанос, Новеле Лава Мудрог, с. 51). Дакле, како онда духовно лице, ђакон или презвитер, служитељ истине, може да ступи у други брак? Како ће касније стати пред своју духовну децу како би проповедао разумност, уздржање и послушање вољи Божијој? Чак су и молитве приликом склапања другог брака – молитве за опроштај и утеху онима који немају снаге да буду благоразумни. Важно је истаћи да свети апостоли не осуђују двобрачност због везе саме по себи, већ због лажљивости и одступања од оних првобитних обећања на којима се она темељи. Они, између осталог, кажу: „једнобрачност која бива по закону је праведна, јер је сагласна с вољом Божијом, а двобрачност после обећања је незаконита, не због сједињења, већ због кршења обећања“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 2:59). Православни свештенослужитељ „који сабира стадо“ треба да живи и проповеда у складу с јеванђељском и светоотачком истином, поштујући „једнобрачну невесту Христа, Цркву“ (PG, 61:719). Како ће ову истину проповедати свештеник који се налази у другом браку, ако сам живи у лажи? Ова „истина“ ће бити последњи ослонац његовог самооправдања. У ствари, он не проповеда Истину, Христа и Његово учење, већ сопствено убеђење. Извор: Православие.ру
  10. Руска православна црква је данас саопштила да је њен предстојатељ Свјатјејши Патријарх московски Кирил послао писмо генералном секретару УН Антонију Гутерешу, њемачкој канцеларки Ангели Меркел, француском предсједнику Емануелу Макрону, папи Фрањи, кентерберијском надбискупу и другим вјерским вођама, и позвао их да заштите православне свештенике, вјернике и њихову вјеру у Украјини, јављају рускојезични црквено-информативни портали. „У последње вриjеме иijешање руководства Украјине у црквена питања добило је облик грубог притиска на свештенство, стога можемо слободно да кажемо да се ради о масовним прогонима“, наводи се у саопштењу Руске православне цркве. Украјински расколници окупиће се сјутра на „сабору уједињења“ на коме се очекује формирање независне „украјинске цркве“, а власти појачавају притисак на свештенике канонске Цркве да подрже тај потез. Према последњим информацијама, Цариградска патријаршија би уочи Божића требало да преда Украјини томос о аутокефалности, али њега може да прими само поглавар „јединствене цркве“ који мора да буде изабран на „ујединитељском сабору“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У Москви је 21. новембра 2018. патријарх Кирил примио чланове Савета великодостојника Цркава Ирака. Међу њима су били: архиепископ Ирака (Јерменска Апостолска Црква), митрополит багдадски и кувајтски Гатаз Хазим (Антиохијска Православна Црква), архиепископ Мосула, Киркука и Курдске аутономне области Никодим Даут Шараф (Сиријска Православна Црква), епископ Ербила Мар Абрис Јухана Тијари (Асирска Црква од Истока), презвитер Сами Јунан Алфред Ибрахим (Антиохијска Православна Црква), представник Коптске Цркве у Ираку, игуман Мина Оршелени. У свом поздраву Патријарх је подсетио на то да је посетио Ирак 2002. године: „Боравио сам у Багдаду, у Мосулу, посећивао сам храмове, манастире и запазио богати духовни живот вашег народа...“ Представници Цркава су изнели услове животе у којима обављају своју пастирску службу. Предстојатељ Руске Цркве је изразио велику забринутост због разарања хришћанских светиња у Ираку, и рекао да „морамо учинити све да бисмо обновили хришћанска света места у Ираку и повратили хришћанско становништво у Мосул и у друга места, а из који су они морали да избегну због грађанског рата и прогона“. Он је такође истакао да је добро што постоје развијени међухришћански односи, па Руска Црква може да помаже друге хришћанске Цркве у овом региону. Извор: Српска Православна Црква
  12. Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички господин Кирило, служио је данас, 5. новембра Литургију Светог апостола Јакова, првог Епископа јерусалимског у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Његовом преосвештенству саслуживали су: протојереј – ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Иван Црногорчевић. Током Свете службе, након читања из Светог Јеванђеља, свима сабранима обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Звучни запис беседе оца Далибора Звучни запис беседе владике Кирила -ФОТОГАЛЕРИЈА- Отац Далибор је у првом дијелу своје бесједе говорио о аманету и завјету Светог Апостола Јакова, који је по тијелу брат Господа Исуса Христа. Подсјетио је на наше призвање и позвање заједница и сједињење са самим Богом: “Оставио нам је у аманет и у завјет ову службу коју данас служимо, коју је својим рукама написао – а то је Литиргија Јаковљева – Литургија Светог апостола Јакова. Древна је то служба Божија коју служимо сваке године на празник његовог имена, као што се служи и у недјељу по Божићу, у Недјељу Богоотаца. И заиста, ова чудесна служба која у себи садржи древност првих хришћана и њена сама структура и динамика од почетка до краја узводе нас ка Христу, узводи нас ка најсветијем дијелу, а то је онај дио када се хљеб и вино претварају у Тијело и Крв Христову, тада сједињавамо се са Богом самим јер нас света служба на то призива и на то сви призвани.” У другом дијелу свог пастирског слова, отац Далибор се осврнуо на улогу свакога човјека у животу и у Цркви, будући да сваки човјек има своје дарове од Бога дате, а самим тим и своје нарочито мјесто. Он је навео и да нам је Свети Апостол Јаков дао савршен примјер чему треба тежити и за шта се борити у овоме животу : “Свако од нас има улогу у Цркви. И свако је од нас призван пред Богом да заједнички служимо и да се сабирамо у име Његово, као што је сабирао и Свети Апостол Јаков у Светом граду Јерусалиму. Он је призивао све у име Божије. И у то име Божије је проповједао љубав коју је имао и чувао до посљедњег свог издисаја. Христа је носио у свом срцу и у својој души. И као прави пастир Цркве дао је примјер свима нама чему човјек треба да тежи и за шта треба да се бори у овом животу”, закључио је протојереј – ставрофор Далибор Милаковић. Након Светог причешћа и освећења славског колача и кољива које су у част празника принијели ђакон Иван Црногорчевић са својом супругом Даницом Црногорцевић и ћерком Касијаном, сабранима се обратио надахнутом бесједом и Преосвећени Епископ Кирило. Владика Кирило је у свом обраћању вјерном народу, подсјетио на житије Светог апостола Јакова, наводећи притом најважније детаље из његовог земног живота. Такође, Преосвећени Владика Кирило се дотакао и смисла и поретка, као и настанка Јаковљеве Литургије која се служи још од првих – раних вјекова хришћанства. Преосвећени владика Кирило се дотакао и онога што представља суштину Свете литургије, без обзира на различите чинове њеног служења: “Управо нас опомиње и Литургија Пређеосвећених дарова. А шта нас она опомиње? Опомиње нас да су сви наши дарови пређеосвећени. Дакле сви су ти дарови одувијек постојали у Богу, а нама су даровани. И само човјек и има живот ако се сједини са Богом. И томе ми треба да тежимо, то треба да буде суштина нашег живота.“ Преосвећени владика је истакао да је корисно да учествујемо у свим богослужбеним догађањима, нарочито Литургијским јер ту видимо која је суштина Литургије. „Суштина Литургије није у периферним стварима, отвореним и затвореним дверима, завјесама – што несумњиво има своју симболику и своје значење, али ипак суштина је дакле у правој вјери, у призивању Бога са трепетом. Суштина је у тој нади и трепету да Бог прими овај наш принос, али је свакако и у благодарности. У благодарности нашој што нас је Господ примио, услишио, што је примио наш принос и што је допустио да се сјединимо са Његовим Пресветим Тијелом и Крвљу” – закључио је Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички господин Кирило. Након бесједе Владике Кирила, вјерни народ је наставио своје евхаристијско сабрање за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички господин Кирило, служио је данас, 5. новембра Литургију Светог апостола Јакова, првог Епископа јерусалимског у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Његовом преосвештенству саслуживали су: протојереј – ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Иван Црногорчевић. Током Свете службе, након читања из Светог Јеванђеља, свима сабранима обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Звучни запис беседе оца Далибора Звучни запис беседе владике Кирила -ФОТОГАЛЕРИЈА- Отац Далибор је у првом дијелу своје бесједе говорио о аманету и завјету Светог Апостола Јакова, који је по тијелу брат Господа Исуса Христа. Подсјетио је на наше призвање и позвање заједница и сједињење са самим Богом: “Оставио нам је у аманет и у завјет ову службу коју данас служимо, коју је својим рукама написао – а то је Литиргија Јаковљева – Литургија Светог апостола Јакова. Древна је то служба Божија коју служимо сваке године на празник његовог имена, као што се служи и у недјељу по Божићу, у Недјељу Богоотаца. И заиста, ова чудесна служба која у себи садржи древност првих хришћана и њена сама структура и динамика од почетка до краја узводе нас ка Христу, узводи нас ка најсветијем дијелу, а то је онај дио када се хљеб и вино претварају у Тијело и Крв Христову, тада сједињавамо се са Богом самим јер нас света служба на то призива и на то сви призвани.” У другом дијелу свог пастирског слова, отац Далибор се осврнуо на улогу свакога човјека у животу и у Цркви, будући да сваки човјек има своје дарове од Бога дате, а самим тим и своје нарочито мјесто. Он је навео и да нам је Свети Апостол Јаков дао савршен примјер чему треба тежити и за шта се борити у овоме животу : “Свако од нас има улогу у Цркви. И свако је од нас призван пред Богом да заједнички служимо и да се сабирамо у име Његово, као што је сабирао и Свети Апостол Јаков у Светом граду Јерусалиму. Он је призивао све у име Божије. И у то име Божије је проповједао љубав коју је имао и чувао до посљедњег свог издисаја. Христа је носио у свом срцу и у својој души. И као прави пастир Цркве дао је примјер свима нама чему човјек треба да тежи и за шта треба да се бори у овом животу”, закључио је протојереј – ставрофор Далибор Милаковић. Након Светог причешћа и освећења славског колача и кољива које су у част празника принијели ђакон Иван Црногорчевић са својом супругом Даницом Црногорцевић и ћерком Касијаном, сабранима се обратио надахнутом бесједом и Преосвећени Епископ Кирило. Владика Кирило је у свом обраћању вјерном народу, подсјетио на житије Светог апостола Јакова, наводећи притом најважније детаље из његовог земног живота. Такође, Преосвећени Владика Кирило се дотакао и смисла и поретка, као и настанка Јаковљеве Литургије која се служи још од првих – раних вјекова хришћанства. Преосвећени владика Кирило се дотакао и онога што представља суштину Свете литургије, без обзира на различите чинове њеног служења: “Управо нас опомиње и Литургија Пређеосвећених дарова. А шта нас она опомиње? Опомиње нас да су сви наши дарови пређеосвећени. Дакле сви су ти дарови одувијек постојали у Богу, а нама су даровани. И само човјек и има живот ако се сједини са Богом. И томе ми треба да тежимо, то треба да буде суштина нашег живота.“ Преосвећени владика је истакао да је корисно да учествујемо у свим богослужбеним догађањима, нарочито Литургијским јер ту видимо која је суштина Литургије. „Суштина Литургије није у периферним стварима, отвореним и затвореним дверима, завјесама – што несумњиво има своју симболику и своје значење, али ипак суштина је дакле у правој вјери, у призивању Бога са трепетом. Суштина је у тој нади и трепету да Бог прими овај наш принос, али је свакако и у благодарности. У благодарности нашој што нас је Господ примио, услишио, што је примио наш принос и што је допустио да се сјединимо са Његовим Пресветим Тијелом и Крвљу” – закључио је Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички господин Кирило. Након бесједе Владике Кирила, вјерни народ је наставио своје евхаристијско сабрање за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. У Храму Светог Николе у Баошићима у четвртак, 11. октобра свечано и лутургијски је прослављена 161. година од упокојења Свештеноисповједеника бокешког и далматинског Кирила Цветковића – знаменитог Бокеља и великог борца за вјеру православну. Светом литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Предраг Видаковић уз саслуживање протојереја- ставрофора Вида Вуковића, протојереја Гојка Мрачевића, јереја Небојше Вуловића, ђакона Драгомира Видаковића, као и пароха баошићког јереја Илије Мотике. Да Света Литургија буде још свечанија побринуо се отац Никола Тодоровић заједно са дјецом, полазницима вјеронауке,садашњим и некадашњим као и парохијанкама баошићким које иначе пјевају за пјевницом у славу Божију сваке недеље и празника. О унијатима, погубности њиховог пада и вјере као и покушају од стране епископа далматинског бококоторско-дубровачког Венедикта Краљевића да се Бока- которска и Далмација поунијате као и о отпору тадашњег српског живља на челу са протосинђелом Кирилом Цвјетковићем, говорио је у проповједи парох кумборски отац Гојко Мрачевић. Прота Гојко је објаснио како је лукаво и “ испод жита“ српски народ покушан да буде увучен у унију и остане наизглед православни, а у ствари преко лажних латинских учитеља преобучених у православне свештенике, призна римског папу за свог врховног поглавара и самим тим се одрекне своје вјере. Отац Кирил који је представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније, међу првима је открио погубне намјере Епископа Венедикта да поунијати Далматинску православну епархију и то је саопштио народу: „Свети Кирил који је овде одрастао, у манастиру Савина примио монашки чин и са 26 години рукоположен у свештеника за Боку и Далмацију, открио је шта нам се спрема. Открио је да се школују унијатски свештеници – калуђери, пуштају браду да би споља изгледали као наше свештенства и монаштва и да треба да дођу и отварају школе гдје би се учила католичка вјера.“ Отац Гојко Мрачевић је говорећи о овоме велико светитељу, свештеномученику и подвижнику преподобном калуђеру из Баошића, казао да његов подвиг био раван оцима који нису дали да уђемо у Унију и признамо папу као патријарха, послије раздвајања двије Цркве за вријеме окупација Млетачке и Турске. Подсјетио је да је након побуне шибенских Срба, те организације атентата на неке лажне калуђере и испоснике римске, Свети Кирил био оптужен као организатор и осуђен. Са робије је изашао послије 25 година – 1846. године. Од тада па до краја свог живота био је у румунском манастиру Бездин гдје се и данас налазе његове мошти у Храму Ваведења Пресвете Богородице. Прота Гојко је закључио да је послије 160 година Бог прославио оца нашега Светога Кирила и да ми данас треба да се угледамо на њега и да морамо знати што смо, ко смо и што треба да останемо. Посебан благослов за Храм Светог Николе и вјернике на Светој литургији је била честица моштију Св. Симеона Богопримца. Послије Литургије пререзан је славски колач у славу и част Св. Кирила и постављена трпеза љубави за све присутне вјернике. Трпезу су припремиле попадија и парохијанке уз подршку Удружења жена Баошића. Свети Кирил Цвјетковић је рођен у Баошићима 1791. године у свештеничкој фамилији а крштен је 15-ог септембра исте године у Цркви Светог Николе. Скоро 25 година је тамновао у затворима тадашње Аустро-Угараске гдје је био најстрашније мучен. Издржао је све, побједио и надживио многе непријатеље своје, и Господ га је наградио вјечним животном и славом да свједочи живима о тврдој вјери и колико је Бог милостив према онима који га се не одричу ни за какву славу земаљску. попадија Миомира Мотика линк
  15. У Храму Светог Николе у Баошићима у четвртак, 11. октобра свечано и лутургијски је прослављена 161. година од упокојења Свештеноисповједеника бокешког и далматинског Кирила Цветковића – знаменитог Бокеља и великог борца за вјеру православну. Светом литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Предраг Видаковић уз саслуживање протојереја- ставрофора Вида Вуковића, протојереја Гојка Мрачевића, јереја Небојше Вуловића, ђакона Драгомира Видаковића, као и пароха баошићког јереја Илије Мотике. Да Света Литургија буде још свечанија побринуо се отац Никола Тодоровић заједно са дјецом, полазницима вјеронауке,садашњим и некадашњим као и парохијанкама баошићким које иначе пјевају за пјевницом у славу Божију сваке недеље и празника. О унијатима, погубности њиховог пада и вјере као и покушају од стране епископа далматинског бококоторско-дубровачког Венедикта Краљевића да се Бока- которска и Далмација поунијате као и о отпору тадашњег српског живља на челу са протосинђелом Кирилом Цвјетковићем, говорио је у проповједи парох кумборски отац Гојко Мрачевић. Прота Гојко је објаснио како је лукаво и “ испод жита“ српски народ покушан да буде увучен у унију и остане наизглед православни, а у ствари преко лажних латинских учитеља преобучених у православне свештенике, призна римског папу за свог врховног поглавара и самим тим се одрекне своје вјере. Отац Кирил који је представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније, међу првима је открио погубне намјере Епископа Венедикта да поунијати Далматинску православну епархију и то је саопштио народу: „Свети Кирил који је овде одрастао, у манастиру Савина примио монашки чин и са 26 години рукоположен у свештеника за Боку и Далмацију, открио је шта нам се спрема. Открио је да се школују унијатски свештеници – калуђери, пуштају браду да би споља изгледали као наше свештенства и монаштва и да треба да дођу и отварају школе гдје би се учила католичка вјера.“ Отац Гојко Мрачевић је говорећи о овоме велико светитељу, свештеномученику и подвижнику преподобном калуђеру из Баошића, казао да његов подвиг био раван оцима који нису дали да уђемо у Унију и признамо папу као патријарха, послије раздвајања двије Цркве за вријеме окупација Млетачке и Турске. Подсјетио је да је након побуне шибенских Срба, те организације атентата на неке лажне калуђере и испоснике римске, Свети Кирил био оптужен као организатор и осуђен. Са робије је изашао послије 25 година – 1846. године. Од тада па до краја свог живота био је у румунском манастиру Бездин гдје се и данас налазе његове мошти у Храму Ваведења Пресвете Богородице. Прота Гојко је закључио да је послије 160 година Бог прославио оца нашега Светога Кирила и да ми данас треба да се угледамо на њега и да морамо знати што смо, ко смо и што треба да останемо. Посебан благослов за Храм Светог Николе и вјернике на Светој литургији је била честица моштију Св. Симеона Богопримца. Послије Литургије пререзан је славски колач у славу и част Св. Кирила и постављена трпеза љубави за све присутне вјернике. Трпезу су припремиле попадија и парохијанке уз подршку Удружења жена Баошића. Свети Кирил Цвјетковић је рођен у Баошићима 1791. године у свештеничкој фамилији а крштен је 15-ог септембра исте године у Цркви Светог Николе. Скоро 25 година је тамновао у затворима тадашње Аустро-Угараске гдје је био најстрашније мучен. Издржао је све, побједио и надживио многе непријатеље своје, и Господ га је наградио вјечним животном и славом да свједочи живима о тврдој вјери и колико је Бог милостив према онима који га се не одричу ни за какву славу земаљску. попадија Миомира Мотика линк View full Странице
  16. „Писмо је послато свим представницима Православних цркава“, рекао је протојереј Балшов. „У писму Патријарх извјештава о догађајима у Украјини, као и о положају Руске православне цркве и напомиње да овакве једностране одлуке Цариградске патријаршије могу довести од озбиљних последица које би угрожиле јединство православља.“ Према његовим ријечима Патријарх Кирил је у писмима поглаварима Цркава предложио да „учине све што је у њиховим моћима да се покрене свеправославно разматрање и расправа по овом питању“. Синод Руске православне цркве 14. септембра је поглаварима свих Православних цркава предложио разматрање ситуације у Украјини. Како је казао председник Одјељења за спољашње црквене односе Руске цркве Митрополит волоколамски Иларион, у РПЦ су „дубоко су убијеђени да ако Константинопољска патријаршија једнострано не одлучи о овом питању, у братском односу ће се наћи решење које ће смирити, помирити све и помоћи у превазилажењу подјеле“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Патријарх московски и све Русије г. Кирил обратио се поглаварима свих Православних цркава са предлогом да размотре ситуацију у вези са црквеним животом у Украјини на свеправославном нивоу, изјавио је за „Интерфакс“ протојереј Николај Балашов замјеник предсједника Синодалног Одјељења спољних црквених послова РПЦ. „Писмо је послато свим представницима Православних цркава“, рекао је протојереј Балшов. „У писму Патријарх извјештава о догађајима у Украјини, као и о положају Руске православне цркве и напомиње да овакве једностране одлуке Цариградске патријаршије могу довести од озбиљних последица које би угрожиле јединство православља.“ Према његовим ријечима Патријарх Кирил је у писмима поглаварима Цркава предложио да „учине све што је у њиховим моћима да се покрене свеправославно разматрање и расправа по овом питању“. Синод Руске православне цркве 14. септембра је поглаварима свих Православних цркава предложио разматрање ситуације у Украјини. Како је казао председник Одјељења за спољашње црквене односе Руске цркве Митрополит волоколамски Иларион, у РПЦ су „дубоко су убијеђени да ако Константинопољска патријаршија једнострано не одлучи о овом питању, у братском односу ће се наћи решење које ће смирити, помирити све и помоћи у превазилажењу подјеле“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. У књизи Скеле Цркве (The Scaffolds of the Church) једна од ваших главних теза јесте да су аутокефалија и аутономија у прошлости коришћене као алати еманципације народа и цркве. У ком смислу Украјина потребује еманципацију, 27 година после независности? – Заиста, после мојих истраживања историјске еволуције аутокефалије, дошао сам до закључка да постоји потпуна разлика између ове институције у њеним средњовековним и модерним издањима. Средњевековне аутокефалије су примењиване како би се изградиле империје. Такви су били аутокефални покрети у средњевековној Бугарској, Србији и Московији који су заправо изазивали Римско (Византијско) царство и покушавали да га замене својим сопственим империјама. Како би постигли овај циљ, они су употребили инструмент аутокефалије. У модерно доба, када су се Србија и друге балканске нације бориле за еманципацију од Отоманског и Хабсбуршког царства, оне су поново посегнуле за инструментом аутокефалије. Овога пута, пак, аутокефалија није била инструмент за изградњу империја, него напротив, инструмент за њено уништење – тј. аутокефалија је постала постројење за изградњу нација. Српске и бугарске аутокефалије су еволуирале од империјалног ка анти-империјалном, али је руска аутокефалија остала иста као и у средњевековљу. Штавише, и у модерно доба, она наставља да доприноси изградњи империје. Из руског угла, Украјина је угаони камен сваког руског нео-империјалног пројекта. У овој перспективи, Руси могу подржати само своју сопствену аутокефалију, али не могу да прихвате украјинску. Када је Русија отпочела своју агресију против Украјине 2014. године, Украјинска православна црква (МП) је остала једина руска империјална испостава у Украјини. Из тог разлога, већина људи у Украјини верује да еманциповање од нео-совјетске империје, захтева да имају своју православну цркву као аутокефалну. Типолошки, украјинско резоновање о аутокефалији идентично је српском или другим балканским оправдањима аутокефалије у 19. веку. Једина разлика између украјинског и српског случаја јесте да је прва одложена. Уколико Цариград пошаље Томос о аутокефалији, која црквена структура ће га примити? УПЦ (МП), УПЦ (Кијевске патријаршије [КП]), УПЦ? Колико ми је познато, УПЦ (МП) као једина канонска црква није послала такав захтев, уживајући аутономију у овом тренутку. – Поједини епископи УПЦ (МП) потписали су петицију васељенском патријарху за давање Украјинској цркви аутокефалије. Такве петиције су Фанару упућене и од других украјинско-православних јурисдикција. Томос аутокефалности био би одговор на ове захтеве. Међутим, он неће бити дат нити једној цркви која је молила за аутокефалију, него новој црквеној структури. Ова структура биће основана као потпуно нова – на сабору. На сабору у којем ће учешће узети епископи свих украјинских цркава. Стога, ово неће бити легитимизација шизме, као што то тврде неки руски противници украјинске аутокефалије, јер нити једна шизматичка група неће бити препозната. Друкчије, ове групе ће бити поништене одлуком епископа, који ће формирати нову заједницу. Та нова заједница ће заправо примити Томос и на основу Томоса они ће изабрати свог поглавара. Уколико се аутокефалија буде дала једном новом црквеном ентитету, ипак нам остаје УПЦ (МП) као призната од свих православних данас? Да ли то значи да ћемо бити суочени са ситуацијом какву имамо у дијаспори – више канонских јурисдикција на истој територији: једна канонска у очима Москве, а друга у очима Цариграда. Нисам сигуран колико је начин црквеног организовања у дијаспори довео до неке еманципације православних на том простору? Да ли се плашите да можда иста судбина можда не чека и Украјину, уколико буде уређена по том моделу, тј. да ће више бити подручје конфликта, а мање подручје еманципације? – Као што сам раније објаснио, аутокефалија неће бити дата нити једној постојећој шизматичкој групи у Украјини, него новој Цркви. Истовремено, потпуно сте у праву, јурисдикција Москве ће да настави да постоји у Украјини. Такође, у праву сте када кажете да ће овај модел да подсећа на ситуацију у дијаспори. По мом суду, модел дијаспоре са мноштвом јурисдикција на једном месту није идеалан, али је еманципаторски за парохије. Заједнице које могу да бирају између две канонске јурисдикције, имају осећај мањег притиска од административних власти Цркве. Овај модел је мање зло него постојећи модел где милиони православних верника у Украјини остају ван канонског оквира. После 2014. године, хиљаде верујућих је напустило канонску УПЦ (МП), јер је она имплицитно подржавала руску агресију против Украјине. Неки од њих су отишли у Грко-католичку цркву, неки у различите шизматичке заједнице, а само неколицина је напустила Цркву у потпуности. Сматрам да управо ово постаје велики пастирски проблем који конституише главну бригу за Васељенску патријаршију. Васељенска патријаршија, дотичући украјински проблем, имала је два лоша избора те је изабрала најмање лоше решење. Ово решење није добро, али је свакако боље него задржавање status quo. У вашој књизи #Кунсткамера Великого и Ужасного нисте поштедели критике ни једну Цркву која је узела учешће на Критском сабору 2016. године? Рекао бих чак да је Ваша критика Цариградске патријаршије више него очигледна. Да ли сте променили свој став према Цариградској патријаршији у међувремену, верујући да би васељенски патријарх требало да има више моћи у унутар-православним односима? – Као црквени историчар, не могу идеализовати Васељенску патријаршију. Па ипак, у садашњој свеправославној ситуацији, верујем да Цариград има историјску улогу да извлачи цркве из, да тако кажем, ћорсокака у којем су се сада нашле. Потпуно ми је јасно да већина Православних цркава данас више брине о својим корпоративним интересима, него ли о свеправославном јединству и солидарности. Упечатљив пример овога јесте управо њихов став у вези са недавним ратовима у Грузији и Украјини. Једини ратови које смо имали у Европи на почетку 21. века били су ратови између православних народа: Руси и Грузијци 2008. године и Руси и Украјинци 2014. године. Мало пре тога постојали су ратови који су уследили након распада Југославије. Као унутар-православни конфликти, они морају бити од великог интереса за све Православне цркве. Па ипак, готово све Православне цркве су затвориле очи пред овим конфликтима. Једино је Васељенска патријаршија направила искорак и сугерисала да се нешто уради по овом питању. Сматрам да је ово од изузетне важности за глобално православље и Васељенска патријаршија је доказала да је потпуно дорасла својој историјској улози. Знамо из историје да је готово свака Црква која је тражила аутокефалију у прошлости, била убачена у дуг и болан процес, испуњен сукобима и шизмама. Верујете ли да су православни у 21. веку позвани да коначно науче да воде дијалог како процес добијања аутокефалије не би имплицирао конфликте од самог почетка? Или је процес задобијања аутокефалије доказ наше неспособности да разговарамо и дискутујемо о проблемима као православни хришћани? – Процедуре око аутокефалије су готово идентичне процедурама саборности: ми верујемо да су ове ствари важне нашим црквама, али нисмо у стању да их изведемо до краја на миран начин. Скорашњи Свеправославни сабор (Panorthodox council) јесте добар доказ у прилог овој тези – све православне Цркве су у припреми овог Сабора барем од 60их година прошлог века, па ипак неке од њих су на крају одбиле учешће у последњем тренутку. Мислим да оног тренутка када будемо у могућности да практикујемо саборност и прихватимо аутокефалију са више разумевања и мање борби, тек онда можемо тврдити да православни свих народа јесу једна Црква – не само на речима, него и делима. У једном од ваших интервјуа за Euromaidan Press поменули сте многе покушаје Украјинаца да имају своју Цркву. Тако сте поменули покушај од 1917–1923, али истовремено избегли сте да поменете покушај из 1941–1945. године? У оба случаја, Украјина је била под немачком окупацијом? Да ли је покушај задобијања аутокефалије од 1941–1945. значајан у борби за украјинском аутокефалношћу? – У неким другим чланцима и поглављима бавио сам се украјинском борбом за аутокефалију у току периода нацистичке окупације Украјине. У том периоду, борба је била подржана од стране Пољске Православне Цркве, која је 1924. године добила аутокефалију од стране Васељенске патријаршије. Битно је уочити да су нацисти били против аутокефалистичког покрета у Украјини. Веровали су да је овај покрет помогао украјинској побуњеничкој армији која се борила на два фронта: против нациста и против комуниста. Нацисти су радије подржавали покрет „аутономије“ који је желео да задржи односе са Москвом, а против мешања Васељенске патријаршије у украјинску ситуацију. Као што се може видети, покрети „за“ и „против“ аутокефалије Цркве у Украјини нису се много променили од тог времена. Како видите своју улогу у процесу украјинске црквене аутокефалије? Да ли себе доживљавате као посредника који доноси дијалог или некога ко се бори за еманципацију? – Доживљавам себе, пре свега, као посредника у процесу зближавања између антагонистички настројених цркава. Покушао сам да играм ову улогу још пре десет година, још док сам водио Одељење спољних послова УПЦ (МП). Тако сам 2009. године најавио почетак дијалога између УПЦ МП и УПЦ КП. Три дана после те најаве сам склоњен у Москву. За мене је то јасна индикација да Руска Православна Црква не жели искрен дијалог између цркава у Украјини. Московска патријаршија је тако оставила празнину коју сада Цариградска патријаршија попуњава. Извор: Теологија.нет
  19. Архимандрит Кирил Говорун, клирик Московске епархије Руске Православне Цркве, ванредни је професор на Богословским студијама Лојола Маримаунт Универзитет у Лос Анђелесу и извршни директор Хафингтон Екуменског института. Дипломирао је на Богословској академији у Кијеву и Националном Универзитету у Атини. Своје докторске студије окончао је на Дарам (Durham) универзитету, под руководством о. Ендрју Лаута. Био је председник Одељења за спољне односе Украјинске Православне Цркве (Московске патријаршије [МП]), први заменик председавајућег Образовног одбора Руске Православне Цркве, а касније научни сарадник на Јејл и Колумбија универзитету, као и продекан Теолошке академије Свети Игњатије у Шведској. Објавио је више књига на различитим језицима: Политичка православља: неправославља Цркве (Political Orthodoxies: The Unorthodoxies of the Church Coerced, Minneapolis: Fortress, 2018); Украјинска јавна теологија (Ukrainian Public Theology, Kyiv: Dukh і Litera, 2017, на украјинском), Скеле Цркве: Ка пост-структуралној еклисиологији (Scaffolds of the Church: Towards Poststructural Ecclesiology, Eugene, OR: Cascade, 2017; украјински превод објављен 2018); Чуда Свеправославног сабора (Moscow: Christian Book Club, 2016, на руском); Мета-еклисиологија: Хронике Црквене присутности (New York: Palgrave Macmillan, 2015; украјински превод објављен 2017); Од Антиохије до Сиана: еволуција „несторијанства“ (From Antioch to Xi’an: an Evolution of ‘Nestorianism’, Hong Kong: Chinese Orthodox Press, 2014, на кинеском); Воља, акција и слобода: Христолошке контроверзе у седмом веку (Will, Action and Freedom: Christological Controversies in the Seventh Century, Leiden – Boston: Brill, 2008). За наш сајт говори о ситуацији у Украјини, позицијама Васељенске и Московске патријаршије, будућој Украјинској Православној Цркви итд. У књизи Скеле Цркве (The Scaffolds of the Church) једна од ваших главних теза јесте да су аутокефалија и аутономија у прошлости коришћене као алати еманципације народа и цркве. У ком смислу Украјина потребује еманципацију, 27 година после независности? – Заиста, после мојих истраживања историјске еволуције аутокефалије, дошао сам до закључка да постоји потпуна разлика између ове институције у њеним средњовековним и модерним издањима. Средњевековне аутокефалије су примењиване како би се изградиле империје. Такви су били аутокефални покрети у средњевековној Бугарској, Србији и Московији који су заправо изазивали Римско (Византијско) царство и покушавали да га замене својим сопственим империјама. Како би постигли овај циљ, они су употребили инструмент аутокефалије. У модерно доба, када су се Србија и друге балканске нације бориле за еманципацију од Отоманског и Хабсбуршког царства, оне су поново посегнуле за инструментом аутокефалије. Овога пута, пак, аутокефалија није била инструмент за изградњу империја, него напротив, инструмент за њено уништење – тј. аутокефалија је постала постројење за изградњу нација. Српске и бугарске аутокефалије су еволуирале од империјалног ка анти-империјалном, али је руска аутокефалија остала иста као и у средњевековљу. Штавише, и у модерно доба, она наставља да доприноси изградњи империје. Из руског угла, Украјина је угаони камен сваког руског нео-империјалног пројекта. У овој перспективи, Руси могу подржати само своју сопствену аутокефалију, али не могу да прихвате украјинску. Када је Русија отпочела своју агресију против Украјине 2014. године, Украјинска православна црква (МП) је остала једина руска империјална испостава у Украјини. Из тог разлога, већина људи у Украјини верује да еманциповање од нео-совјетске империје, захтева да имају своју православну цркву као аутокефалну. Типолошки, украјинско резоновање о аутокефалији идентично је српском или другим балканским оправдањима аутокефалије у 19. веку. Једина разлика између украјинског и српског случаја јесте да је прва одложена. Уколико Цариград пошаље Томос о аутокефалији, која црквена структура ће га примити? УПЦ (МП), УПЦ (Кијевске патријаршије [КП]), УПЦ? Колико ми је познато, УПЦ (МП) као једина канонска црква није послала такав захтев, уживајући аутономију у овом тренутку. – Поједини епископи УПЦ (МП) потписали су петицију васељенском патријарху за давање Украјинској цркви аутокефалије. Такве петиције су Фанару упућене и од других украјинско-православних јурисдикција. Томос аутокефалности био би одговор на ове захтеве. Међутим, он неће бити дат нити једној цркви која је молила за аутокефалију, него новој црквеној структури. Ова структура биће основана као потпуно нова – на сабору. На сабору у којем ће учешће узети епископи свих украјинских цркава. Стога, ово неће бити легитимизација шизме, као што то тврде неки руски противници украјинске аутокефалије, јер нити једна шизматичка група неће бити препозната. Друкчије, ове групе ће бити поништене одлуком епископа, који ће формирати нову заједницу. Та нова заједница ће заправо примити Томос и на основу Томоса они ће изабрати свог поглавара. Уколико се аутокефалија буде дала једном новом црквеном ентитету, ипак нам остаје УПЦ (МП) као призната од свих православних данас? Да ли то значи да ћемо бити суочени са ситуацијом какву имамо у дијаспори – више канонских јурисдикција на истој територији: једна канонска у очима Москве, а друга у очима Цариграда. Нисам сигуран колико је начин црквеног организовања у дијаспори довео до неке еманципације православних на том простору? Да ли се плашите да можда иста судбина можда не чека и Украјину, уколико буде уређена по том моделу, тј. да ће више бити подручје конфликта, а мање подручје еманципације? – Као што сам раније објаснио, аутокефалија неће бити дата нити једној постојећој шизматичкој групи у Украјини, него новој Цркви. Истовремено, потпуно сте у праву, јурисдикција Москве ће да настави да постоји у Украјини. Такође, у праву сте када кажете да ће овај модел да подсећа на ситуацију у дијаспори. По мом суду, модел дијаспоре са мноштвом јурисдикција на једном месту није идеалан, али је еманципаторски за парохије. Заједнице које могу да бирају између две канонске јурисдикције, имају осећај мањег притиска од административних власти Цркве. Овај модел је мање зло него постојећи модел где милиони православних верника у Украјини остају ван канонског оквира. После 2014. године, хиљаде верујућих је напустило канонску УПЦ (МП), јер је она имплицитно подржавала руску агресију против Украјине. Неки од њих су отишли у Грко-католичку цркву, неки у различите шизматичке заједнице, а само неколицина је напустила Цркву у потпуности. Сматрам да управо ово постаје велики пастирски проблем који конституише главну бригу за Васељенску патријаршију. Васељенска патријаршија, дотичући украјински проблем, имала је два лоша избора те је изабрала најмање лоше решење. Ово решење није добро, али је свакако боље него задржавање status quo. У вашој књизи #Кунсткамера Великого и Ужасного нисте поштедели критике ни једну Цркву која је узела учешће на Критском сабору 2016. године? Рекао бих чак да је Ваша критика Цариградске патријаршије више него очигледна. Да ли сте променили свој став према Цариградској патријаршији у међувремену, верујући да би васељенски патријарх требало да има више моћи у унутар-православним односима? – Као црквени историчар, не могу идеализовати Васељенску патријаршију. Па ипак, у садашњој свеправославној ситуацији, верујем да Цариград има историјску улогу да извлачи цркве из, да тако кажем, ћорсокака у којем су се сада нашле. Потпуно ми је јасно да већина Православних цркава данас више брине о својим корпоративним интересима, него ли о свеправославном јединству и солидарности. Упечатљив пример овога јесте управо њихов став у вези са недавним ратовима у Грузији и Украјини. Једини ратови које смо имали у Европи на почетку 21. века били су ратови између православних народа: Руси и Грузијци 2008. године и Руси и Украјинци 2014. године. Мало пре тога постојали су ратови који су уследили након распада Југославије. Као унутар-православни конфликти, они морају бити од великог интереса за све Православне цркве. Па ипак, готово све Православне цркве су затвориле очи пред овим конфликтима. Једино је Васељенска патријаршија направила искорак и сугерисала да се нешто уради по овом питању. Сматрам да је ово од изузетне важности за глобално православље и Васељенска патријаршија је доказала да је потпуно дорасла својој историјској улози. Знамо из историје да је готово свака Црква која је тражила аутокефалију у прошлости, била убачена у дуг и болан процес, испуњен сукобима и шизмама. Верујете ли да су православни у 21. веку позвани да коначно науче да воде дијалог како процес добијања аутокефалије не би имплицирао конфликте од самог почетка? Или је процес задобијања аутокефалије доказ наше неспособности да разговарамо и дискутујемо о проблемима као православни хришћани? – Процедуре око аутокефалије су готово идентичне процедурама саборности: ми верујемо да су ове ствари важне нашим црквама, али нисмо у стању да их изведемо до краја на миран начин. Скорашњи Свеправославни сабор (Panorthodox council) јесте добар доказ у прилог овој тези – све православне Цркве су у припреми овог Сабора барем од 60их година прошлог века, па ипак неке од њих су на крају одбиле учешће у последњем тренутку. Мислим да оног тренутка када будемо у могућности да практикујемо саборност и прихватимо аутокефалију са више разумевања и мање борби, тек онда можемо тврдити да православни свих народа јесу једна Црква – не само на речима, него и делима. У једном од ваших интервјуа за Euromaidan Press поменули сте многе покушаје Украјинаца да имају своју Цркву. Тако сте поменули покушај од 1917–1923, али истовремено избегли сте да поменете покушај из 1941–1945. године? У оба случаја, Украјина је била под немачком окупацијом? Да ли је покушај задобијања аутокефалије од 1941–1945. значајан у борби за украјинском аутокефалношћу? – У неким другим чланцима и поглављима бавио сам се украјинском борбом за аутокефалију у току периода нацистичке окупације Украјине. У том периоду, борба је била подржана од стране Пољске Православне Цркве, која је 1924. године добила аутокефалију од стране Васељенске патријаршије. Битно је уочити да су нацисти били против аутокефалистичког покрета у Украјини. Веровали су да је овај покрет помогао украјинској побуњеничкој армији која се борила на два фронта: против нациста и против комуниста. Нацисти су радије подржавали покрет „аутономије“ који је желео да задржи односе са Москвом, а против мешања Васељенске патријаршије у украјинску ситуацију. Као што се може видети, покрети „за“ и „против“ аутокефалије Цркве у Украјини нису се много променили од тог времена. Како видите своју улогу у процесу украјинске црквене аутокефалије? Да ли себе доживљавате као посредника који доноси дијалог или некога ко се бори за еманципацију? – Доживљавам себе, пре свега, као посредника у процесу зближавања између антагонистички настројених цркава. Покушао сам да играм ову улогу још пре десет година, још док сам водио Одељење спољних послова УПЦ (МП). Тако сам 2009. године најавио почетак дијалога између УПЦ МП и УПЦ КП. Три дана после те најаве сам склоњен у Москву. За мене је то јасна индикација да Руска Православна Црква не жели искрен дијалог између цркава у Украјини. Московска патријаршија је тако оставила празнину коју сада Цариградска патријаршија попуњава. Извор: Теологија.нет View full Странице
  20. У поздравном слову на отварању учесницима се обратио патријарх Кирил који је, између осталог, рекао: „Данас је на дневном реду само једно питање повезано са реализацијом одлуке Цариградске Патријаршије да се у Украјину упуте тзв. егзарси. Наш Синод је 8. септембра издао саопштење у вези са одлуком Цариградског Синода о слању таквих представника, и данас имамо поуздану информацију о томе да су приспели у Украјину и приступили раду,“ рекао је Патријарх отварајући заседање. Раду заседања из здравствених разлога није могао присуствовати Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, па је намештен видео бим преко кога је митрополит Онуфрије изложио члановима Синода о стању ствари у вези са јерарсима Цариградске патријаршије назначеним за Украјину. „Доиста, оба та тзв. егзарха Цариградске Патријаршије дошли су у Украјину, потврдио је митрополит Онуфрије.“ Један је постављен да води преговоре са стране тзв. патријарха Филарета, а други са стране „митрополита“ Макарија, поглавара „Украјинске Аутокефалне Православне Цркве“. „Ми се са њима нисмо срели, и то не намеравамо, јер су дошли без нашег благослова. Као представници канонске Цркве у Украјини нећемо са њима општити, али ћемо пратити збивања како се буду одвијала“, рекао је, између осталог, митрополит Онуфрије. На основу саопштења митрополита Онуфрија, данас ће архијереји донети одлуку везано за дату тему. Поздрављајући Блажењејшег Владику, Свјатејши Кирил је изразио наду да ће архијереји Украјинске Православне Цркве „и даље следити једини правилни пут - остваривати своје служење у сагласју са канонима Православне Цркве“. Његова Светост Кирил је упоредио садашње уплитање Цариградске Патријаршије у унутарња питања Руске Цркве са стањем кад се ова Патријаршија мешала поводом избора патријарха Тихона у веома тешким данима по православне у Русији двадесетих година 19. века. Свјатјејши Патријарх је истакао да ће пуноћа Руске Цркве следити ону линију коју је веома храбро одредио патријарх Тихон у најтеже дане Руске Цркве, а која је била једино исправна и канонски заснована. Извор: Српска Православна Црква
  21. Како смо јавили, у Даниловском манастиру у Москви данас се одржава ванредно заседање Свештеног Синода Руске Цркве. Редовни чланови овог Синода су митрополити: кијевски и све Украјине Онуфрије, крутицки и коломенски Јувеналије, кишињевски и све Молдавије Владимир, астански и казахстански Александар, ташкентски и узбекистански Викентије, петроградски и ладошки Варсонуфије, мински и заславски Павле и волоколамски Иларион. У поздравном слову на отварању учесницима се обратио патријарх Кирил који је, између осталог, рекао: „Данас је на дневном реду само једно питање повезано са реализацијом одлуке Цариградске Патријаршије да се у Украјину упуте тзв. егзарси. Наш Синод је 8. септембра издао саопштење у вези са одлуком Цариградског Синода о слању таквих представника, и данас имамо поуздану информацију о томе да су приспели у Украјину и приступили раду,“ рекао је Патријарх отварајући заседање. Раду заседања из здравствених разлога није могао присуствовати Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, па је намештен видео бим преко кога је митрополит Онуфрије изложио члановима Синода о стању ствари у вези са јерарсима Цариградске патријаршије назначеним за Украјину. „Доиста, оба та тзв. егзарха Цариградске Патријаршије дошли су у Украјину, потврдио је митрополит Онуфрије.“ Један је постављен да води преговоре са стране тзв. патријарха Филарета, а други са стране „митрополита“ Макарија, поглавара „Украјинске Аутокефалне Православне Цркве“. „Ми се са њима нисмо срели, и то не намеравамо, јер су дошли без нашег благослова. Као представници канонске Цркве у Украјини нећемо са њима општити, али ћемо пратити збивања како се буду одвијала“, рекао је, између осталог, митрополит Онуфрије. На основу саопштења митрополита Онуфрија, данас ће архијереји донети одлуку везано за дату тему. Поздрављајући Блажењејшег Владику, Свјатејши Кирил је изразио наду да ће архијереји Украјинске Православне Цркве „и даље следити једини правилни пут - остваривати своје служење у сагласју са канонима Православне Цркве“. Његова Светост Кирил је упоредио садашње уплитање Цариградске Патријаршије у унутарња питања Руске Цркве са стањем кад се ова Патријаршија мешала поводом избора патријарха Тихона у веома тешким данима по православне у Русији двадесетих година 19. века. Свјатјејши Патријарх је истакао да ће пуноћа Руске Цркве следити ону линију коју је веома храбро одредио патријарх Тихон у најтеже дане Руске Цркве, а која је била једино исправна и канонски заснована. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Свјатјејши Патријарх Кирил примио је надбискупа Туркаа и све Финске Тапијо Луома и делегацију Евангеличко-лутеранске Цркве Финске 5. септембра 2018. у Петрограду. После поздравних говора финска делегација је позвала патријарха Кирила да посети Финску, који позив је Предстојатељ Руске Цркве прихватио и истовремено позвао надбискупа Финске да званично посети Москву. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. Не, никакве речи не могу пробудити осећај сапричасности Божанственом животу. Никакве, чак ни умне речи нису способне сјединити човека са Богом, а наиме кроз то сједињење се познаје Бог. То се дешава само тада када са искреним покајањем ми једемо Тело и Крв Христа Спаситеља. Тада ни речи, ни умне књиге у нама не делују. Ми можемо у том моменту све заборавити, али разумом и срцем и ми осећамо присуство Бозије у нашем животу. Ето зашто Црква не престаје проповедати о важности причешћивања Светим Христовим Тајнама. Савршавање Евхаристије је у центру нашег живота, у центру живота Цркве. Црква постаје Црквом када она врши Евхаристију. Црква- по целој васељени, она је у милионима милиона људских зивота и судбина. Али увидети и схватити да је Црква таква могуће је када се врши Тајна Тела и Крви Христове. Тада нам се отварају очи нашег срца, и у његовим радосним откуцајима ми осећамо Божанско присуство, што не могу дати ни најубедљивије речи.
  24. Често људи тражећи Бога, стављају акценат на познање Њега својим разумом. Читају књиге-богословске и филозофске; читају Јеванђеље и то им помаже. Људи слушају проповеди у храму и дешава се не баш често, да речи проповедника сагоревају срце. Али да ли је то довољно да би познали Бога? Да би доживели лични сусрет са Господом, увидели Његово присуство у своме животу, у животу свога народа у животу људског рода? Не, никакве речи не могу пробудити осећај сапричасности Божанственом животу. Никакве, чак ни умне речи нису способне сјединити човека са Богом, а наиме кроз то сједињење се познаје Бог. То се дешава само тада када са искреним покајањем ми једемо Тело и Крв Христа Спаситеља. Тада ни речи, ни умне књиге у нама не делују. Ми можемо у том моменту све заборавити, али разумом и срцем и ми осећамо присуство Бозије у нашем животу. Ето зашто Црква не престаје проповедати о важности причешћивања Светим Христовим Тајнама. Савршавање Евхаристије је у центру нашег живота, у центру живота Цркве. Црква постаје Црквом када она врши Евхаристију. Црква- по целој васељени, она је у милионима милиона људских зивота и судбина. Али увидети и схватити да је Црква таква могуће је када се врши Тајна Тела и Крви Христове. Тада нам се отварају очи нашег срца, и у његовим радосним откуцајима ми осећамо Божанско присуство, што не могу дати ни најубедљивије речи. View full Странице
×
×
  • Create New...