Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'карловачке'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Уз песму и неописиву радост, генерација 2015-2020. матураната Карловачке богословије предвођена разредним старешином, презвитером Станком Лакетићем, и проф. Ненадом Стојановићем, у рану зору 8. октобра 2019. године кренула је на матурску екскурзију у Мађарску и Румунију. После доручка који нам је при црквеној општини на Палићу приредио тамошњи парох, презвитер Вељко Васиљев, прешли смо мађарску границу и посетили бању Морахалом где смо провели већи део дана. У поподневним часовима упутили смо се ка Будимпешти, престоници Мађарске. После смештаја и вечере у хотелу пошли смо на једночасовно крстарење Дунавом и уживали у ноћном погледу на Будим и Пешту. Уз стручног водича гђу Душанку Недељковић започели смо упознавање са богатом историјом и културом дивног града, које ће се наставити и кроз наредна три дана. Најјачи утисак на нас те вечери засигурно је оставила велелепна зграда мађарског Парламента. Пролазећи испод бројних мостова кроз само језгро града, научили смо много тога о њима и другим грађавинама које су красиле две обале Дунава. Највише нам се допао „Ланчани мост“, први који је изграђен ради повезивања Будима и Пеште. Осим њега, Арпадов мост, Краљевска палата, стара зграда економског факултета, бројни храмови, те Гелертово брдо одакле се пружа прелеп поглед на сам град, дуго ће остати у лепом сећању ове генерације матураната. Сутрадан смо са нашим водичем најпре посетили српску цркву у Пешти, посвећену Светом великомученику Георгију, у којој смо имали благослов и да целивамо делић моштију овог великог светитеља. Овде су нам гостопримство и љубав указали пароси поменутог храма, Зоран Остојић и Никола Почуча, обојица свршени ученици наше Богословије. Са њима смо обишли и чувени Текелијанум. Потом се шетали кроз Ваци улицу, где смо поред старе Градске куће могли да видимо импозантну зграду Српске православне црквене општине пештанске, а преко пута истих зграду Ангелијанума, где су некада боравиле српске девојке које су у овој европској метрополи стицале своје образовање. Након тога посетили смо велелепну базилику Светог Иштвана (тј. Стефана, првог краља средњевековне Угарске), највећи храм у Будимпешти, где се чува и десна рука овог светитеља. Иако нисмо очекивали, добили смо дозволу да као ученици Богословије нешто отпевамо. Наше карловачко „Возбраној“ изазвало је велику пажњу туриста који су нас одушевљено гледали и снимали. Након тога смо преко „Ланчаног моста“ прешли на будимску страну где смо обишли Табан, место у подножју Краљевске палате где се некада налазила катедрална црква Епархије будимске, двор будимских епископа и читаво српско насеље. Нажалост, ништа од овога данас не постоји, јер су и двор и саборни храм Светог Димитрија срушени од стране комунистичке власти на Стаљинов рођендан 1948. године. Једино што и даље постоји јесте кафана „Код златног јелена“ где су се у славна времена окупљали бројни српски интелектуалци, књижевници и боеми. Поново се вративши у Пешту, посетили смо Трг хероја илити Трг миленијума, где су раскошним споменицима представљене све значајније личности из историје мађарског народа. Трг окружују познати музеји, Галерија уметности и парк са зоолошким вртом. Следећег јутра упутили смо се у Сент Андреју где смо упознали владику будимског Лукијана који нас је лепо угостио, одржао поздравно слово у Саборном храму, а потом нас спровео кроз тамошњи новоотворени музеј Српске цркве. Ту смо се уверили у богатство наше црквене уметности које се тамо са успехом негује и одолева вековима. Након посете Музеју, обилазили смо остале храмове и тргове овог прелепог места, које нас је умногоме подсетило на наше Сремске Карловце. Након Сент Андреје наставили смо даље ка северу и посетили древну мађарску престоницу Естергом, град који се налази на десној обали Дунава, док се са његове леве стране налази Словачка. У овом граду се налази и највећи римокатолички храм у Мађарској, базилика посвећена Пресветој Богородици „Заштитници Мађара“, висока стотину метара. Имали смо прилику да се попнемо на врх њене куполе одакле се као на длану пружа поглед на словачки град Штурово. Последњег дана нашег боравка у Будимпешти посетили смо наш манастир Српски Ковин (мађ. Rackeve) посвећен Успењу Пресвете Богородице. Како игуман Андреј због болести није присутан у манастиру, примио нас је један мирски ђакон мађарског порекла који служи при овом манастиру. Ово је наш најстарији манастир у Епархији будимској, саграђен у 13. веку у готском стилу, по чему је јединствен у нашој Цркви. С друге стране, његова унутрашњост је комплетно живописана у византијском стилу. Након манастира посетили смо оближње село звано Ловра, једино место у Мађарској где Срби још увек чине већинско становништво. У цркви посвећеној Преносу моштију Светог Николаја дочекао нас је надлежни парох, отац Радован Савић, који нас је упознао са историјом парохије, а потом нас и угостио за обилном трпезом. Остатак дана провели смо у тржном центру Кампона, где смо обишли чувени Тропикаријум, место где смо могли да видимо многе рибе, гмизавце, инсекте и друге животиње тропког света. Петог дана нашег путешествија, напустили смо Будимпешту кренувши ка Темишвару. Успут смо посетили Сегедин и нашу тамошњу цркву Светог Николаја, где смо уживали гостопримство оца Далибора Миленковића. Потом смо посетили и оближњу бању Мако, да бисмо у вечерњим сатима стигли у Темишвар. Шестог дана, у недељу, присуствовали смо Светој Литургији у Саборном храму Вазнесења Господњег, којом је началствовао отац Станко, наш разредни старешина, уз саслужење темишварског свештенства и наше појање. Протојереј Јоца Несторовић нас је у беседи поздравио и рекао како га је наше појање вратило у дане када је он био ученик наше школе. Потом нас је кроз епархијски музеј и центар Темишвара провео протонамесник др Саша Јашин, такође свршени ученик наше Богословије. Посебно треба истаћи да смо у румунској катедрали Света Три Јерарха имали прилику да се поклонимо моштима Светог Јосифа Темишварског, српског светитеља из 17. века. Увече смо кренули ка манастиру Светог Георгија на Брзави, где смо лепо примљени на конак и угошћени. Сутрадан је био празник Покрова Пресвете Богородице, коме је и посвећен параклис ове обитељи. Отац Станко је служио Литургију са оцем Никоном, игуманом манастира, а ми смо појали. Након трпезе љубави кренули смо поново ка Темишвару, посетивши успут румунски манастир Шаг. У Темишвару смо обишли још и Музеј Баната, а по ручку кренусмо ка Србији. И тако смо се 14. октобра увече поново обрели у Сремским Карловцима, препуни лепих утисака и успомена које ћемо дуго памтити. На крају нам остаје да заблагодаримо пре свега Господу на свему лепом што смо на овој екскурзији доживели, и потом и свим оним добрим људима који су нам помогли да се ово наше путовање без потешкоћа одржи. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. У петак, 30. августа 2019. године, извршена је примопредаја дужности ректора Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Досадашњи ректор протојереј-ставрофор Јован Петковић, који је по молби пензионисан, предао је дужност новопостављеном в.д. ректора протојереју Јовану Милановићу. Примопредају је извршио члан Светог Архијерејског Синода задужен за просвету Митрополит дабробосански г. Хризостом. Митрополит Хризостом је, у име Светог Архијерејског Синода, захвалио досадашњем ректору проти Јовану Петковићу на његовом немерљивом доприносу средњошколском образовању и примерном управљању Богословијом и истовремено пожелео новом в.д. ректору протојереју Јовану Милановићу успешан и плодотворан рад у руковођењу славном и историјском Богословијом. Извор: Инфо служба СПЦ
  3. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија у четвртак 18. јула 2019. године, у свечаној сали "Народног музеја Топлице" у организацији цркве Светог Прокопија и града Прокупља одржано је предавање у склопу прослављања градске и храмовне славе - Светог Великомученика Прокопија. Предавач је протојереј Јован Милановић, ректор карловачке Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, а тема предавања је била: „Мучеништво у Православној Цркви - историја и садашњост“. Пред препуном салом отац Јован је, позивајући се на Свето Писмо, сведочанства светих отаца Цркве и савремених Православних духовника, говорио веома надахнуто о значају мучеништва за Православну Цркву кроз пример мученика у историји, често помињући житије Светог Великомученика Прокопија у чију је част и одржано предавање. Извор: Радио Глас
  4. ,,Да погледамо само ради малог примера и на ову свету обитељ, која стоји у овој гори под небесним окриљем Светих Врачева већ близу четири стотине година... Нестало је већ одавно са овога света онога, који је подигао ту задужбину своју; ... нестало је блага и богатства онога који су расипали земнородни сластољупци ондашњег времена на сјајно ношиво, на изабрана јела и пића, на забаве и весеља, којима се угађало обичајним жељама а кад кад и ниским телесним страстима ... све је то пропало у бездан мрачног заборава ... А ово што је подигла права вера и искрена љубав хришћанска и наменила, слави Свете Тројице и части Божјих угодника Козме и Дамјана, стоји ево и данас, и сведочи нам, да таква побожна и богоугодна дела трају и на овој земљи најдуже!“ Овако је средином 19. века, на манастирску славу 14/1 јула, у самом храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, беседио потоњи владика пакрачко-славонски Никанор Грујић, у народу познат као Срб – Милутин, најобразованији Србин свога доба. И данас можемо да се уверимо у благи и мудри Промисао Божји, као и у руковођење Светога Духа, јер се ове године навршава 520 година од оснивања манастира Раковца и 40 година архијерејске службе Епископа сремског Василија, који је поред обнове и градње других цркава и манастира, Божјом милошћу, радом и молитвом и помоћи Светих безсребреника Козме и Дамјана, као и уз помоћ православних хришћана, започео корениту обнову и васкрсење овог славног манастира који поново добија достојанство дворског манастира и тиме постаје ставропигијални манастир Епископа сремског Василија. Сама историја манастира Раковца позната је релативно и, као код већине наших манастира, своди се на штуре податке о његовој историји од свога настанка до данас. Међутим, за разлику од других манастира некадашње Карловачке митрополије, једино манастир Раковац носи уз свој назив придзнак „дворски“, и то сасвим оправдано! Наиме, ишчитавањем Протокола манастира Раковца (препис Исаије Париводског) од игумана Теофана из 1704. године можемо да видимо опис настанка манастира: ,,У част Светих безсребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана родом из Азије. У Фрушкој Гори у Срему, подигнут је манастир Раковац, при благовјерном, благочестивом и христољубивом Господину Јовану Бранковићу, великом Деспоту Сремском и наследственом овладатељу Сремском, подигнут је настојањем и срдачним трудом, и сопственим радом, христољубивога и благочестивога Господина Раке, иначе Раје, и благовјерна споменутога Господина Јована Деспота Његова Великога Коморника ... дао је сазидати овај манастир Раковац, године од створења света 7006. и од рођења Исуса Христа 1498, у име светих бесребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана...“ У наредним вековима манастир Раковац је делио судбину не само осталих фрушкогорских манастира, него читавог српског живља ма где он битисао. Своје прво и највеће до тада страданије доживео је 1914. године, да би највеће доживео у периоду Другог светског рата, посебно 1943. године, када су манастирска црква (део) и звоник минирањем порушени, јер је откривено да је претходне године у Раковцу била партизанска штампарија. На конацима је спаљена кровна конструкција, а остатак архиве и манастирске библиотеке такође су спаљени. После овог страдања Титова омладинска ,,Радна бригада“ завршила је започето дело НДХ и нациста, те су порушили остатак комплекса манастирског конака у коме се налазила и трпезарија осликана трудом Амвросија Јанковића (иначе, такође пострижника манастира Раковца), из 1768. године. После тога, манастир Раковац опет оста пуст, и много година стајао је тако запуштен, све до доласка мати Анастасије из Македоније, када почиње да полако заживљава. Неуморном делатношћу и залагањем Епископа сремског Василија манастир Раковац добија у првој деценији нашег столећа репрезентативни конак у коме се, поред многобројних келија, налази и зимска капела украшена иконостасом на коме су постављене иконе и царске двери сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића из 1751. године, а сама капела посвећена је првом списатељу божанске Литургије Светом Василију Великом. Потом су овде смештене епископске просторије, салон, као и манастирска библиотека, док у приземљу конака стоји пространа и сводовима окићена манастирска трпезарија, украшена фреском, на северном зиду, Гостољубе праоца Авраама. Даљи опис самог манастирског комплекса, као и опширнију историју, у овоме раду нећемо поменути, јер ћемо нагласак ставити на синтагму „Дворски манастир“, као што носи и наслов овога текста. У часопису Српски Сион за годину 1998. можемо читати о два јубилеја. Први је двадесет година архијерејске службе Епископа сремског Василија, а други је (посебно у броју 4) пет векова манастира Раковца. И тада, али и пре тога, само делимично се говорило о неколицини пострижника овога манастира. Наиме: ,,За име овог манастира везана су имена низа личности из српског црквеног и духовног живота. Ево неких од поменутих: Севастијан, епископ будимски; Синесије Живановић, епископ арадски и ранији игуман овог манастира; Данило Јакшић, епископ; Јосиф Јовановић Шакабента, епископ; Пантелејмон Живковић, епископ и многи други.“ Због писане речи, али и штампарије која се једно време у 18. веку налазила у манастиру Раковцу, многи су хитали ка њему. Овде је преписиван Душанов Законик, и, како наводи Никола Лукић, ,,први рукопис који обједињује до тада највећи број Срба светитеља јесте познати Раковачки Србљак... Сви предложени светитељи у садржају Раковачког Србљака (Св. Сава; Св. Симеон; Св. Симон; Св. краљ Милутин; Св. Стефан Дечански; Св. цар Урош; Свети Бранковићи: Св. Стефан, син Ђурђев, мајка Ангелина, деспот Јован и владика Максим, али и службе Светом Стефану Штиљановићу и Светом кнезу Лазару) играли су улогу националних заштитника, па је њихово место љубоморно чувано!“ Имамо на уму и то да после Велике сеобе Срба на ове просторе 1690. године бригу о популаризацији српских владара, као и заштити самога Српства, сада преузимају врхови Српске Цркве. У осамнаестом веку манастир Раковац са својим умним и ученим пострижницима доминира над осталим фрушкогорским манастирима и добија назив Дворски манастир карловачких митрополита, из кога су потекли славни архијереји наше Цркве, и то: Арсеније Радивојевић, епископ бачки (1774-1780); Арсеније Стојковић, епископ будимски (1853-1892); Викентије Јовановић, митрополит карловачки (1731-1737); Викентије Јовановић Видак, митрополит карловачки (1774-1780); Гедеон Никетић, епископ православних Румуна (1784-1788); Генадије Димовић, епископ горњокарловачки (1786-1796); Герасим Рац, епископ арадски (1835-1850); Евгеније Јовановић, епископ горњокарловачки (1839-1854); Јеротеј Мутибарић, епископ далматински (1843-1853); Јосиф Јовановић Шакабента, епископ вршачки (1786-1805); Мојсије Путник, митрополит карловачки (1781-1790); Мојсије Миоковић, епископ горњокарловачки (1807-1823); Павле Ненадовић, митрополит карловачки (1749-1768); Павле Авакумовић, епископ арадски (1786-1815); Пантелејмон Живковић, епископ темишварски (1839-1851); Пахомије Кнежевић, епископ арадски (1770-1783); Петар Петровић, епископ темишварски (1786-1800); Севастијан II, митрополит будимски (1643); Синесије Живановић, епископ арадски (1751-1768); Стефан Станковић, митрополит карловачки (1837-1841); Стефан Крагујевић, епископ пакрачки (1843-1864). Међутим, поред овог непотпуног списка пострижника манастира Раковца (још увек се истражује), постојали су епископи који нису примили постриг у овоме манастиру, али су имали духовне везе са њим. Овде ћемо најпре поменути великомученика патријарха српског Лукијана Богдановића, који је у Раковцу примио јерођаконски чин, док је четврти епископ Епархије горњокарловачке Данило Јакшић (1751-1771) наречен и хиротонисан у Раковцу 4. новембра 1751. године. Настојатељи манастира Раковца били су и поједини потоњи епископи, од којих ћемо издвојити двојицу, и то: епископ бачки Георгије Хранислав (1839-1843) и епископ горњокарловачки Иларион Зеремски (1920-1931). Свој смртни час у јануару 1938. дочекао је у овом манастиру умировљени епископ задарски Димитрије Бранковић (1913-1920). И уз ове богољубиве, мудре људе и духовне горостасе расла је и узрастала братија манастира Раковца. Они који нису били удостојени ове врсте послушања, били су неуморни делатници на осталим монашким послушањима које им је одредила мајка Црква. Тако је из овога манастира произишло неколико стотина записаних у Књизи вечнога живота, Христовој Књизи, у којој нема грешке, монаха и служитеља светога Олтара, деце српске и потомака славних Немањића и Бранковића, васпитаника Дворског манастира Раковца. Године 2018. навршило се 200 година од упокојења архимандрита раковачког Прокопија Болића (14. 10. 1818), који је оставио своја чувена два дела ,,Јеванђелистар“ (у рукопису) и ,,Совершен винодјелац, или наставленије о винодјелију, прављењу вина и оцта и пециву ракије из разног вешчества, које по собственому искуству, које пак по правилима најславнији и најискуснији у овој земљоделија струки списатеља и винодјелаца“, штампано у Будиму у два тома 1816/18. године. Овај славни архимандрит Дворског манастира Раковца замонашио је по чину мале схиме и потоњег митрополита карловачког Стефана Станковића. Имајући испред себе оволика имена великана наше свете Цркве, који су делали у манастиру Раковцу, сасвим нам бива јасно зашто и ради чега је Епископ сремски Василије одабрао овај манастир за своју ставропигију, украсио га велелепним конаком и ради на томе да манастир буде удостојен части и почасти Дворског манастира. Нека му Господ дарује духовне силе да издржи на том пољу, а свим блажено упокојеним пострижницима, житељима и приложницима Раковца нека Господ подари вечни покој у Царству Своме. Јеромонах Евгеније, сабрат манастира Раковца *Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 4/2019 Извор: Српска Православна Црква
  5. Епископ сремски Василије: -Ово дело је најлепши и најбољи начин да се ода почаст свим монасима и монахињама који су дали своје животе за Цркву. У суботу 1. децембра 2018. године, настављајући обележавање јубилеја 40 година архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епсикопа сремског г. Василија, а припремајући се за велики јубилеј осам векова Српске Цркве, одржана је, са почетком у 19 часова, промоција новообјављене монографије - лексикографског приручника „Монаштво Карловачке Митрополије“ у издању Епархије сремске, фрушкогорског манастира Гргетега. Великом броју окупљених верника, богословаца и љубитеља Фрушке горе и манастира на њој, обратили су се г. Бранко Бешлин, потпредседник Матице Српске, архимандрит Доситеј из манастира Гргетега, аутор г. Стеван Бугарски и Преосвећени г. Василије, Епископ сремски. Модератор вечери, протојереј Јован Милановић, подсетио је сабране да је монографија посвећена првом међу монасима Српске Цркве - Светом Сави, а да се промоција одржава уочи празника Светих Варлаама и Јоасафа, светитеља из Индије, који су Светом Сави били узор у монашком и духовном животу уопште: -Уочи тог празника, Свети Сава је служио бденије како у Студеници и Жичи тако и у Хиландару, монашким колевкама наше Цркве. Говорити о монаштву значи говорити о пророчком дару, говорити о жељи да се усрдно служи Богу и своме роду. Иако постоје они који оспоравају аутентичност духовног живота у Карловачкој Митрополији, ипак се наставак традиције Косовског завета овде преточио у „Карловачки завет“, како га је назвао председник Матице српске у једном од својих излагања, чији је циљ са постојаношћу, усрђем, преданошћу и жртвом чувати своје и сведочити га како Богу, тако и пред људима. После уводног излагања, скупу се обратио г. Бешлин који је истакао значај данас блаженопочившег Епископа шумадијског Саве, који је са особитом пажњом и посвећеношћу почео скупљање материјала, што је са сваком умешношћу и наставио и завршио г. Стеван Бугарски. Уследио је говор архимандрита Доситеја, који је истакао да је посебно важно да је књига приказала све оне који су се истински борили за духовност и опстанак српског народа. Он је истакао и чињеницу да је монаштво у Карловачкој Митрополији било чувар Духа и истине: -Му монаси у Карловачкој Митрополији са особитом пажњом спремани су за све службе у Цркви, укључујући и епископску. Скупу се затим обратио и г. Бугарски који је на себи својствен, топао и једноставан начин дочарао присутнима са каквим проблемима се суочавао и како се изборио са свим личностима и регистрима у монографији. На самом сабрања обратио се и Епископ сремски Василије: -Ово дело је најлепши и најбољи начин да се ода почаст свим монасима и монахињама који су дали своје животе за Цркву. Са благословом Његовог Преосвештенства, г. Стевану Бугарском је уручен орден Светог владике Максима за немерљив допринос у изради како ове и многих других књига. Сабрани су на крају отпевали „Вјечнаја памјат“ свима у књизи споменутима и погледали изложбену поставку о знаменитим фрушкогорским манастирима. Извор: Српска Православна Црква
  6. Четвртог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, данас, 13. децембра, предавање је одржао и професор Богословије "Свети Арсеније Сремац" у Сремским Карловцима мр отац Јован Милановић, забележио је репортер Радија Слово љубве Николај Сапсај. Тема је била "Канонско право у Карловачкој богословији - покушај разумевања статуса Карловачке митрополије". Звучни запис излагања У нучном раду је представљено како се кроз Канонско право у Карловачкој богословији разумевала Карловачка митрополија. Канонско право за Карловачку богословију је био важан предмет јер се његовим изучавањем стварала јасна свест не само о канонском предању православне цркве као таквом, него и јасно дефинисали оквир како разумевати Карловачку митрополију и какво је њено мето унутар државе и православља уопште. Извор: Радио Слово љубве
  7. Богословија Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, једна од најстаријих и најважнијих образовних установа код Срба, прославила је 10. новембра 2018. године свог патрона чије име и носи и крсну славу. Светом Литургијом је началствовао Епископ сремски г. Василије уз саслужење високопреподобних архимандрита Арсенија из Бешенова, Стефана из Велике Ремете и Клеопе из Световаведењског манастира, протосинђела Пајсија из Раванице Врдничке и свештенства Епархије сремске и других Епархија свете Српске Цркве. Славски колач је преломио Преосвећени владика г. Василије који је ректору Богословије протојереју-ставрофору Јовану Петковићу, професорима и ученицима честитао славу казујући кратко житије Светог Арсенија Сремца. Торжественом сабрању присуствовали су, поред верног народа, и ректор у пензији протојереј-ставрофор Марко Шпановић, доц. др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије, богослови садашњи и бивши, верници из Кућанаца, родног места блаженопочившег патријарха Павла, са свештеником Драганом Гаћешом, старешином храма Светих апостола Петра и Павла, који је такође саслуживао Епископу сремском на Литургији. Сабрању литургијском и славском присуствовали су многобројни пријатељи и сарадници славне образовне установе и христоносни народ из других Епархија. На светој Литургији саслуживао је и јереј Јован Недвецки, духовник Православне гимназије Светог Игњатија Брјанчанинова из Јарослава, који је са неколико ученика и проф. Олгом Александровном у посети Карловачкој богословији. Са гостима из Русије на усавршавању педагошког рада са богословцима сарађује проф. Предраг Миодраг. Саборну Николајевску цркву која прославља 260 година постојања богослови су испунили својим грленим гласовима песме славе и хвале Господу, тако да се предани рад њихових професора Јована Стојановића и Горана Власца могао утврдити на делу. За време трпезе љубави у сали Богословије, обратио се ректор славне Богословије, отац Јован Петковић који је свима честитао празник и посебно је поздравио г. Марка Николића, помоћника директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије, који је на дар Богословији донео новоизашлу књигу о Светом апостолу и јеванђелисти Луки, а потом и представнике богословија из Крагујеввца, Београда и манастра Крке. Присутнима се обратио г. Марко Николић: -Велики је благослов, част и одговорност за мене лично што могу поводом славе овог храма Божје науке, Богословије у Сремским Карловцима, да Вас поздравим у име Владине Управе за Цркве и верске заједнице и њеног директора г. Милете Радојевића и моје лично, са молитвеном и искреном жељом из срца да много година славите у здрављу и радости, на добро свих вас, ваших ближњих и наше Свете Цркве. Обраћајући се нарочито вама, драга братијо, млади богослови, желим из срца да вас у вашем животу, служењу и раду, сходно вашим благословима и послушањима увек надахњује личност и дело Светог архиепископа и вашег небеског заштитника другог архиепископа наше Цркве, његова побожност, оданост извору, његова смерност. Имајте у томе увек у срцу и на уму чињеницу да сте ви будућност наше Свете Цркве. Гост из Русије, јереј Јован Недвецки, је поручио: -Велика је част бити присутан у Карловачкој богословији на данашњи празник. Дошавши у Србију, сусрео сам се са другачијом традицијом. Слушам другу реч, слово које није баш најразумљивије, али тако је само на почетку. Јер када дођемо на свету Литургију, онда разумемо да је то једна реч, један језик, иста молитва. Ту су исти светитељи, наши заједнички, као што је Николај Српски, Свети Арсеније Сремац, благоверни кнез Лазар Српски, Преподобни Сергеј Радоњешки, Серафим Саровски; то су наши исти свеци од којих нас не могу раставити ни временске непогоде нити километарско растојање. Желим да то јединство траје у векове векова. За славску трпезу заслужни су економ и управник Интерната г. Милош Цветковић са изванредним куваром г. Ненадом Мајсторовићем који у свакој прилици брине да богослови и гости буду задовољни. Слава Карловачке богословије завршена је по традицији свечаном Академијом коју је припремио са богословима ђакон Станко Лакетић, професор, док је о Светом Арсенију, заштитнику Карловачке богословије садржајно и надахнуто говорио проф. Никола Ерцег. Извор: Српска Православна Црква
  8. Ове године навршава се педесет година од тог значајног датума за нашу школу. Осим тога, налазимо се и између две значајне годишњице и јубилеја: 750-годишњице престављења Светог Арсенија, коју смо обележили прошле године, и јубилеја осамстогодишњице самосталности Српске цркве, који ћемо ускоро обележити и прославити. Све ово даје нам повода да се у најкраћим цртама подсетимо светачког лика и земаљских дела и заслуга нашег небеског покровитеља и заштитника. Сачувани историјски подаци о Светом Арсенију веома су оскудни. У житијама светих он се још назива и Сремац, јер потиче из области Срема. У Охридском прологу и Житијама светих преподобног Аве Јустина врло мало се говори о наследнику првог српског архиепископа Светог Саве. Кратак текст житија прати илустрација фреска Светог Арсенија из манастира Сопоћана, изображена око 1260. године. Зна се да је Арсеније још као младић чуо причу о Светом Сави и отишао у манастир Жичу да се сретне с њим. У служби свецу, на малој вечерњи прва стихира започиње речима: „Из млада возраста Бога в себје носја, оче Арсеније, демонскија полки огњем молитвеним возжегал јеси, блажене“ (Носећи у себи Бога од ране младости, оче Арсеније, демонске си пукове молитвеним огњем попалио, блажени). Служба Светом Арсенију је још у средњем веку, поред службе Светом Сави, досепела у Русију. То говори у прилог његовој слави и величини која је прешла границе средњовековне Србије. Према речима преподобног аве Јустина Ћелијског, само велики монах може да буде и велики јерарх. Овде мерило величине, како вели наш богослов и признати научник академик Димитрије Богдановић у свом дивном творенију „Ликови светитеља“, није обично историјско мерило. Јер, јерарси се не могу мерити према оним површинским заслугама које се признају световним величинама као разлог за поштовање и захвалност. Количинске вредности, у светлу Јеванђеља, уосталом, не мора да буду израз духовног квалитета. Често и нису то. Духовни квалитет, у правој хришћанској личности, испољавање је једног другог света, теоцентричног и небеског – у коме уместо правних прописа влада љубав, уместо грешне себичности – служење, самоодречност, послушност Богу, „праведност и радост и мир у Духу Светом“. Велики првојерарх мора, дакле, да поседује ове квалитете, да буде заиста припадник и представник света који чини духовну суштину Цркве и једино стварно оправдање њеног постојања“ (Д. Богдановић, Ликови светитеља, Београд 1972, 177). Свети Арсеније је све то и био и поседовао, јер је кроз сва послушања која је смерно и без роптања носио у Цркви Спасовој, светој архиепископији жичкој, стекао смирење и, рецимо то језиком преподобног Серафима Саровског, стјажао, тј. задобио у себи Духа Светога. Задобивши благодат Духа Светога, он се онда удостојио да постане „водитељ или учитељ милостиње, и ризница милосрђа коју је свима отворио, учитељ правоверја и божанствени украс архијереја“, како му пева у тропару и служби коју му је саставио Данило Пећки. Говорити о Светитељу Арсенију, дакле, значи говорити и о службама у Цркви, које се поверавају младим иноцима, искушеницима, монасима, јерејима и архијерејима. Од првог његовог послушања да буде келејник првом српском архиепископу, самом Светитељу Сави, о чему имамо сачуваних података, па преко врло одговорне, врло значајне и узвишене службе еклисијарха Спасове Цркве у Жичи, па све до узрастања до прејемника, наследника Савиног на жичком архиепископском престолу, Арсеније исказује смиреност и послушност свом духовном оцу Сави, жичкој братији, својој Цркви и своме роду. Кроз то послушање он добро разуме живот Цркве Христове. Јер, он „живи живот Цркве“, како би рекао наш владика Атанасије, Херцеговачки умировљени. Он живи јеванђелским животом, те му стога Данило и пева у стихири: „Речима твојим са јеванђелских источника, светитељу Арсеније, срца твојих људи си напојио.“ Предавши себе свецело подвигу, „блистајући подвизима и украшен богословљем“, предивни (архи)пастир Арсеније бејаше достојан Христовог стада, „светило Цркве боговидно и душа спаситељ“ (славник на литији). Као такав слуга и пастир добри, и он је могао рећи, заједно са Светим апостолом Павлом: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“. Или, пак, попут светог и праведног Јована Кронштатског, могао је исписати „Мој живот у Христу“. Колико је познато, он није оставио свој лични дневник или летопис. Али, он га је ипак оставио и запечатио својим слаткопјенијем, непрестано „језиком хвалећи, а уснама појање приносећи, проповедањем кличући: Христе, ти јеси светлост неисказана“, како му пева у кондаку његов химнограф Данило Пећки. За све те добродетељи и врлине Господ је удостојио свог угодника светитеља Арсенија да пуне три деценије „право управља речју Његове Истине“ – светом Црквом његовом. Богомудри Арсеније доноси и једну судбоносу одлуку за даљи живот и напредак Српске цркве - измешта седиште из несигурне Жиче у дубину српске земље, у Руговску клисуру, где на жичком властелинству подиже цркву у част Светих апостола, која ће, попут цркве у Жичи, остати у народу позата као Спасова црква. Овај подухват имаће далекосежне последице по целокупни живот и опстанак Српске цркве. Арсенијева задужбина Светих апостола постаће квасац будућег средишта црквеног и духовног живота – потоње Пећке патријаршије. Зато га је Бог још за живота узвисио и прославио на један посебан начин. Подизањем Светих апостола у Пећи, куда преноси седиште архиепископије из Жиче, Светитељ Арсеније II се увршћује у ред највећих српских задужбинара, одмах до архиепископа Саве и својих врлих наследника на пећком трону, архиепископа Никодима (1317–1324) и Данила II (1324–1337), који у Пећи подижу цркву Светог Димитрија и Богородице Одигитрије. Стварањем тог духовног језгра Пећка архиепископија, доцније Патријаршија, постаје духовно средиште средњовековне Србије. У томе лежи друга велика заслуга светог Арсенија. Овде у Пећи стичу се благопријатни услови за развој монаштва, за процват црквене уметности, књижевности и духовности која ће у свом зениту у Србији досегнути висине византијског уметничког, књижевног и духовног канона. Још за живота Свети Арсеније својим савременицима и духовним поданицима постаје „милостињи водитељ и милосрђа ризница“, како каже црквени песник у његовом тропару: „учитељ правоверја и архијереја божаствено украшење“. Он поста „Саве првог пастира блажено учење ... Велико сунце све српске земље... Стуб и утврђење Цркве ... и вернима бедем нерушив.“ Стога не чуди што су савременици светог Арсенија угледали у њему величину и дар Божји, и готово за живота његовог уврстили га у ред светих Божјих угодника. Ово су вероватно свима добро познате историјске чињенице. Међутим, оно што је мање познато јесу извесне појединости из зидног сликарства које, чини се, нису биле предмет дубљих богословских анализа. Наиме, у олтарском живопису Светих Апостола, у представи Службе архијереја коју поједини историчари уметности погрешно називају Поклоњење Агнецу, долази до одређених неуобичајених и радикалних иновација. У апсиди протезиса-проскомидије Светих апостола у Пећи насликани су први српски архиепископи, Светитељ Сава као оснивач и Светитељ Арсеније као његов наследник на архиепископској катедри (Сл. 1 и 2). Остало је непримећено да је Арсеније насликан са леве, тј. са северне, или „старије“ стране, а Сава са десне, тј. јужне стране у односу на Старца дана, представљеног изнад протезиса [В. Ј. Ђурић – В. Кораћ – С. Ћирковић, Пећка патријаршија, Београд 1990, сл. 38, цртеж VI]. Војислав Ј. Ђурић за ову представу каже да је реалистична и симболична [В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 38]. Реализам је сликање Арсенија за живота, око 1260. године, с десне стране Христа – Старца дана, а симболизам учеће у проскомидији и његовог претходника Светог Саве, представљеног с леве, јужне стране у односу на Старца дана. Ово је једна од најранијих иконографских представа српских архијереја ове врсте. Наиме, према Уставу или Типику, старији је онај архијереј који служи, тј. началствује. У централној апсиди Светих апостола Светом Василију Великом који началствује на Литургији, поред Светог Григорија Богослова и Светог Кирила Јерусалимског, саслужује и Свети Сава, први архиепсикоп српски. У Сопоћанима, врхунцу византијске и српске монументалне уметности, у изванредно лепој и успелој и, по много чему несвакидашњој колони, оствареној половином XIII века, у сцени Служба архијереја први пут су насликани српски архијереји: Светитељ Арсеније заједно са својим претходником Савом I и наследником на катедри Савом II (Сл. 2). [Ј. Радовановић, Иконографска истраживања српског сликарства XIII и XIV века, Београд 1988, 38-55]. Сопоћанско сликарство Војислав Ђурић назива „победном песмом после уласка у Цариград“. Рауме се, уласка и повратка царског града у руке Византинаца после пада Латинског царства [В. Ј. Ђурић, Сопоћани, Београд 1963, 24-26]. У северном параклису Радосављеве припрате у Студеници, осликаној тридесетих година истог века, приказан је свети Арсеније како служи Божаску Литургију заједно са светим литургичарима. Слична представа, ванредно ретка за српски средњи век, остварена је и у манастиру Морачи у XIII, а поновљена и у познијем средњовековном добу у XVII веку (Сл. 3 и 4). [С. Петковић, Морача, поновљено издање, Морача 2002, сл. 27 и 31; Б. Тодић, Српски архиепископи на фрескама XVII века у Морачи. Манастир Морача, САНУ, посебна издања, књ. 90, Београд 2006, 111]. И једним и другим и трећим примером, сликањем сpпских архиепископа Саве I, Арсенија и Саве II, напоредо са светим литургичарима Василијем Великим и Јованом Златоустим, настоји се на значају српске средњовековне духовне и културне свести и самосвести, историјске аутохтоности и црквене аутокефалности. Студеница, Пећ и Морача - три су печата на српској историјској осмовековној савинско-арсенијевској мапи трајања. Рекли смо већ да се заслуге Христовог јерарха не могу измерити количинским световним мерама и вредностима, него невидљивим јеванђелским мерилима духовног квалитета. Мерено оним првим мерилом, Арсеније ништа мање није заслужан за напредак Христове Цркве у немањићкој Србији од свог претходника и оснивача Српске аутокефалне цркве Светитеља Саве. Наиме, он је дуже и живео од њега и двоструко дуже времена провео на архиепископском трону од њега. Зато је имао и времена, знања и искуства да се потруди, колико је то било могуће, да испуни завештање Светога Саве упућено његовим наследницима - „да доврше његово започето дело“. Али, мерено оним другим, важнијим мерилом јеван-ђелским, један и други су подједнако угодили Богу и подједнако задужили свој српски народ и Српску цркву. Они су прославили Бога, а Бог који је диван у светима својим, прославио је себе у овим дивним светитељима својим и у роду нашем српском. Упутно је и корисно сетити се ових светих и великих мужева, најпре Светитеља Саве, оснивача и првог српског архиепископа, а затим посебно и његовог наследника Светитеља Арсенија. Особито је то важно данас, у предвечерје јубилеја 800. годишњице проглашења самосталности Српске цркве; затим, 750. годишњице престављења Светитеља Арсенија, коју смо скромно обележили у нашој Цркви прошле године. Тим поводом одржан је пригодан научни скуп у нашем богословском училишту. Посебан повод да се сетимо великог Христовог јерарха Арсенија јесте и 50-годишњи јубилеј од обнове наше Карловачке богословије, која је у свом новом издању и историјском трајању добила и ново име и небесног покровитеља, наследника Светог Саве – Светог Арсенија, другог архиепископа српског. Подсећајући се богоугодног живота нашег патрона и заштитника Светитеља Арсенија, најпре ми професори, наставници и наши ученици, а потом и сви доброжелатељи, ктитори и приложници овог светог училишта, треба да угледајући се на њега, следимо његов и Савин пут, да непрестано исправљамо себе и свој живот, према речима Светог Апостола Павла, управљамо „горе, ка белегу горњег звања“. Свети Сава је из благословене лозе свога оца Стефана Немање – преподбног Симеона засадио плодан виноград у Цркви Христовој. Његов наследник Светитељ Арсеније наставља три деценије да тај виноград обделава и, као проширен и учвршћен, предаје га својим наследницима. Њихово изабрано стадо, народ српски, осам векова пије без престанка благословено вино из те Немањине чаше и Савиног и Арсенијевог рукосада и, пијући те животворне сокове, непрестано пребива у јединству и са господаром винограда, Самим Господом Исусом Христом и са његовим угодницима преподобним Симеоном, Светитељем Савом I и Светитељем Арсенијем II, архиепископом српским. На то заједничарење подсећа нас овај наш мали 50. јубилеј и, онај прошлогодишњи 750-дишњи, као и онај долазећи 800-годишњи; подсећа нас нс небоземно јединство са нашим патроном Светитељем Арсенијем, другим архиепископом српским. ------------ Беседа Мр Предрага Миодрага, професора Карловачке богословије, одржана на свечаној академији 10. нов./28. окт. 2017. године поводом школске славе Светитеља Арсенија, другог архиепископа српског. Извор: Српска Православна Црква
  9. Мр Предраг Миодраг: Светитељ Арсеније, други Архиепископ српски У седамстотој годишњици од престављења Светитеља Арсенија II, архиепископа српског, 1. јуна 1967. године, Свети архијерејски сабор усваја предлог Светог архијерејског синода и, на основу чл. 69 тач. 5 Устава СПЦ, доноси следећу одлуку: „Досадашњи Одсек богословије Св. Саве у Сремским Карловцима проглашава се самосталном богословијом с тим, да јој патрон буде Св. Арсеније, II архиепископ српски“. Ове године навршава се педесет година од тог значајног датума за нашу школу. Осим тога, налазимо се и између две значајне годишњице и јубилеја: 750-годишњице престављења Светог Арсенија, коју смо обележили прошле године, и јубилеја осамстогодишњице самосталности Српске цркве, који ћемо ускоро обележити и прославити. Све ово даје нам повода да се у најкраћим цртама подсетимо светачког лика и земаљских дела и заслуга нашег небеског покровитеља и заштитника. Сачувани историјски подаци о Светом Арсенију веома су оскудни. У житијама светих он се још назива и Сремац, јер потиче из области Срема. У Охридском прологу и Житијама светих преподобног Аве Јустина врло мало се говори о наследнику првог српског архиепископа Светог Саве. Кратак текст житија прати илустрација фреска Светог Арсенија из манастира Сопоћана, изображена око 1260. године. Зна се да је Арсеније још као младић чуо причу о Светом Сави и отишао у манастир Жичу да се сретне с њим. У служби свецу, на малој вечерњи прва стихира започиње речима: „Из млада возраста Бога в себје носја, оче Арсеније, демонскија полки огњем молитвеним возжегал јеси, блажене“ (Носећи у себи Бога од ране младости, оче Арсеније, демонске си пукове молитвеним огњем попалио, блажени). Служба Светом Арсенију је још у средњем веку, поред службе Светом Сави, досепела у Русију. То говори у прилог његовој слави и величини која је прешла границе средњовековне Србије. Према речима преподобног аве Јустина Ћелијског, само велики монах може да буде и велики јерарх. Овде мерило величине, како вели наш богослов и признати научник академик Димитрије Богдановић у свом дивном творенију „Ликови светитеља“, није обично историјско мерило. Јер, јерарси се не могу мерити према оним површинским заслугама које се признају световним величинама као разлог за поштовање и захвалност. Количинске вредности, у светлу Јеванђеља, уосталом, не мора да буду израз духовног квалитета. Често и нису то. Духовни квалитет, у правој хришћанској личности, испољавање је једног другог света, теоцентричног и небеског – у коме уместо правних прописа влада љубав, уместо грешне себичности – служење, самоодречност, послушност Богу, „праведност и радост и мир у Духу Светом“. Велики првојерарх мора, дакле, да поседује ове квалитете, да буде заиста припадник и представник света који чини духовну суштину Цркве и једино стварно оправдање њеног постојања“ (Д. Богдановић, Ликови светитеља, Београд 1972, 177). Свети Арсеније је све то и био и поседовао, јер је кроз сва послушања која је смерно и без роптања носио у Цркви Спасовој, светој архиепископији жичкој, стекао смирење и, рецимо то језиком преподобног Серафима Саровског, стјажао, тј. задобио у себи Духа Светога. Задобивши благодат Духа Светога, он се онда удостојио да постане „водитељ или учитељ милостиње, и ризница милосрђа коју је свима отворио, учитељ правоверја и божанствени украс архијереја“, како му пева у тропару и служби коју му је саставио Данило Пећки. Говорити о Светитељу Арсенију, дакле, значи говорити и о службама у Цркви, које се поверавају младим иноцима, искушеницима, монасима, јерејима и архијерејима. Од првог његовог послушања да буде келејник првом српском архиепископу, самом Светитељу Сави, о чему имамо сачуваних података, па преко врло одговорне, врло значајне и узвишене службе еклисијарха Спасове Цркве у Жичи, па све до узрастања до прејемника, наследника Савиног на жичком архиепископском престолу, Арсеније исказује смиреност и послушност свом духовном оцу Сави, жичкој братији, својој Цркви и своме роду. Кроз то послушање он добро разуме живот Цркве Христове. Јер, он „живи живот Цркве“, како би рекао наш владика Атанасије, Херцеговачки умировљени. Он живи јеванђелским животом, те му стога Данило и пева у стихири: „Речима твојим са јеванђелских источника, светитељу Арсеније, срца твојих људи си напојио.“ Предавши себе свецело подвигу, „блистајући подвизима и украшен богословљем“, предивни (архи)пастир Арсеније бејаше достојан Христовог стада, „светило Цркве боговидно и душа спаситељ“ (славник на литији). Као такав слуга и пастир добри, и он је могао рећи, заједно са Светим апостолом Павлом: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“. Или, пак, попут светог и праведног Јована Кронштатског, могао је исписати „Мој живот у Христу“. Колико је познато, он није оставио свој лични дневник или летопис. Али, он га је ипак оставио и запечатио својим слаткопјенијем, непрестано „језиком хвалећи, а уснама појање приносећи, проповедањем кличући: Христе, ти јеси светлост неисказана“, како му пева у кондаку његов химнограф Данило Пећки. За све те добродетељи и врлине Господ је удостојио свог угодника светитеља Арсенија да пуне три деценије „право управља речју Његове Истине“ – светом Црквом његовом. Богомудри Арсеније доноси и једну судбоносу одлуку за даљи живот и напредак Српске цркве - измешта седиште из несигурне Жиче у дубину српске земље, у Руговску клисуру, где на жичком властелинству подиже цркву у част Светих апостола, која ће, попут цркве у Жичи, остати у народу позата као Спасова црква. Овај подухват имаће далекосежне последице по целокупни живот и опстанак Српске цркве. Арсенијева задужбина Светих апостола постаће квасац будућег средишта црквеног и духовног живота – потоње Пећке патријаршије. Зато га је Бог још за живота узвисио и прославио на један посебан начин. Подизањем Светих апостола у Пећи, куда преноси седиште архиепископије из Жиче, Светитељ Арсеније II се увршћује у ред највећих српских задужбинара, одмах до архиепископа Саве и својих врлих наследника на пећком трону, архиепископа Никодима (1317–1324) и Данила II (1324–1337), који у Пећи подижу цркву Светог Димитрија и Богородице Одигитрије. Стварањем тог духовног језгра Пећка архиепископија, доцније Патријаршија, постаје духовно средиште средњовековне Србије. У томе лежи друга велика заслуга светог Арсенија. Овде у Пећи стичу се благопријатни услови за развој монаштва, за процват црквене уметности, књижевности и духовности која ће у свом зениту у Србији досегнути висине византијског уметничког, књижевног и духовног канона. Још за живота Свети Арсеније својим савременицима и духовним поданицима постаје „милостињи водитељ и милосрђа ризница“, како каже црквени песник у његовом тропару: „учитељ правоверја и архијереја божаствено украшење“. Он поста „Саве првог пастира блажено учење ... Велико сунце све српске земље... Стуб и утврђење Цркве ... и вернима бедем нерушив.“ Стога не чуди што су савременици светог Арсенија угледали у њему величину и дар Божји, и готово за живота његовог уврстили га у ред светих Божјих угодника. Ово су вероватно свима добро познате историјске чињенице. Међутим, оно што је мање познато јесу извесне појединости из зидног сликарства које, чини се, нису биле предмет дубљих богословских анализа. Наиме, у олтарском живопису Светих Апостола, у представи Службе архијереја коју поједини историчари уметности погрешно називају Поклоњење Агнецу, долази до одређених неуобичајених и радикалних иновација. У апсиди протезиса-проскомидије Светих апостола у Пећи насликани су први српски архиепископи, Светитељ Сава као оснивач и Светитељ Арсеније као његов наследник на архиепископској катедри (Сл. 1 и 2). Остало је непримећено да је Арсеније насликан са леве, тј. са северне, или „старије“ стране, а Сава са десне, тј. јужне стране у односу на Старца дана, представљеног изнад протезиса [В. Ј. Ђурић – В. Кораћ – С. Ћирковић, Пећка патријаршија, Београд 1990, сл. 38, цртеж VI]. Војислав Ј. Ђурић за ову представу каже да је реалистична и симболична [В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 38]. Реализам је сликање Арсенија за живота, око 1260. године, с десне стране Христа – Старца дана, а симболизам учеће у проскомидији и његовог претходника Светог Саве, представљеног с леве, јужне стране у односу на Старца дана. Ово је једна од најранијих иконографских представа српских архијереја ове врсте. Наиме, према Уставу или Типику, старији је онај архијереј који служи, тј. началствује. У централној апсиди Светих апостола Светом Василију Великом који началствује на Литургији, поред Светог Григорија Богослова и Светог Кирила Јерусалимског, саслужује и Свети Сава, први архиепсикоп српски. У Сопоћанима, врхунцу византијске и српске монументалне уметности, у изванредно лепој и успелој и, по много чему несвакидашњој колони, оствареној половином XIII века, у сцени Служба архијереја први пут су насликани српски архијереји: Светитељ Арсеније заједно са својим претходником Савом I и наследником на катедри Савом II (Сл. 2). [Ј. Радовановић, Иконографска истраживања српског сликарства XIII и XIV века, Београд 1988, 38-55]. Сопоћанско сликарство Војислав Ђурић назива „победном песмом после уласка у Цариград“. Рауме се, уласка и повратка царског града у руке Византинаца после пада Латинског царства [В. Ј. Ђурић, Сопоћани, Београд 1963, 24-26]. У северном параклису Радосављеве припрате у Студеници, осликаној тридесетих година истог века, приказан је свети Арсеније како служи Божаску Литургију заједно са светим литургичарима. Слична представа, ванредно ретка за српски средњи век, остварена је и у манастиру Морачи у XIII, а поновљена и у познијем средњовековном добу у XVII веку (Сл. 3 и 4). [С. Петковић, Морача, поновљено издање, Морача 2002, сл. 27 и 31; Б. Тодић, Српски архиепископи на фрескама XVII века у Морачи. Манастир Морача, САНУ, посебна издања, књ. 90, Београд 2006, 111]. И једним и другим и трећим примером, сликањем сpпских архиепископа Саве I, Арсенија и Саве II, напоредо са светим литургичарима Василијем Великим и Јованом Златоустим, настоји се на значају српске средњовековне духовне и културне свести и самосвести, историјске аутохтоности и црквене аутокефалности. Студеница, Пећ и Морача - три су печата на српској историјској осмовековној савинско-арсенијевској мапи трајања. Рекли смо већ да се заслуге Христовог јерарха не могу измерити количинским световним мерама и вредностима, него невидљивим јеванђелским мерилима духовног квалитета. Мерено оним првим мерилом, Арсеније ништа мање није заслужан за напредак Христове Цркве у немањићкој Србији од свог претходника и оснивача Српске аутокефалне цркве Светитеља Саве. Наиме, он је дуже и живео од њега и двоструко дуже времена провео на архиепископском трону од њега. Зато је имао и времена, знања и искуства да се потруди, колико је то било могуће, да испуни завештање Светога Саве упућено његовим наследницима - „да доврше његово започето дело“. Али, мерено оним другим, важнијим мерилом јеван-ђелским, један и други су подједнако угодили Богу и подједнако задужили свој српски народ и Српску цркву. Они су прославили Бога, а Бог који је диван у светима својим, прославио је себе у овим дивним светитељима својим и у роду нашем српском. Упутно је и корисно сетити се ових светих и великих мужева, најпре Светитеља Саве, оснивача и првог српског архиепископа, а затим посебно и његовог наследника Светитеља Арсенија. Особито је то важно данас, у предвечерје јубилеја 800. годишњице проглашења самосталности Српске цркве; затим, 750. годишњице престављења Светитеља Арсенија, коју смо скромно обележили у нашој Цркви прошле године. Тим поводом одржан је пригодан научни скуп у нашем богословском училишту. Посебан повод да се сетимо великог Христовог јерарха Арсенија јесте и 50-годишњи јубилеј од обнове наше Карловачке богословије, која је у свом новом издању и историјском трајању добила и ново име и небесног покровитеља, наследника Светог Саве – Светог Арсенија, другог архиепископа српског. Подсећајући се богоугодног живота нашег патрона и заштитника Светитеља Арсенија, најпре ми професори, наставници и наши ученици, а потом и сви доброжелатељи, ктитори и приложници овог светог училишта, треба да угледајући се на њега, следимо његов и Савин пут, да непрестано исправљамо себе и свој живот, према речима Светог Апостола Павла, управљамо „горе, ка белегу горњег звања“. Свети Сава је из благословене лозе свога оца Стефана Немање – преподбног Симеона засадио плодан виноград у Цркви Христовој. Његов наследник Светитељ Арсеније наставља три деценије да тај виноград обделава и, као проширен и учвршћен, предаје га својим наследницима. Њихово изабрано стадо, народ српски, осам векова пије без престанка благословено вино из те Немањине чаше и Савиног и Арсенијевог рукосада и, пијући те животворне сокове, непрестано пребива у јединству и са господаром винограда, Самим Господом Исусом Христом и са његовим угодницима преподобним Симеоном, Светитељем Савом I и Светитељем Арсенијем II, архиепископом српским. На то заједничарење подсећа нас овај наш мали 50. јубилеј и, онај прошлогодишњи 750-дишњи, као и онај долазећи 800-годишњи; подсећа нас нс небоземно јединство са нашим патроном Светитељем Арсенијем, другим архиепископом српским. ------------ Беседа Мр Предрага Миодрага, професора Карловачке богословије, одржана на свечаној академији 10. нов./28. окт. 2017. године поводом школске славе Светитеља Арсенија, другог архиепископа српског. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. У петак, 17. новембра 2017. године, у деведесетој години живота, уснуо је у Господу протојереј Младомир А. Тодоровић, најстарији живи ректор најстарије Карловачке богословије. На Ђурђиц је окретао славски колач са укућанима и свештеником, сутрадан се причестио и у смирај истога дана полако се угасио као свећа. Име проте Младомира је добро познато у круговима српске црквене просвете. И презиме му је знаменито, јер потиче из Бреснице код Чачка, из породице чувеног проте Алексе Тодоровића, где је и угледао светло дана 27. фебруара 1928. године. Отац његов прота Алекса се одликовао светошћу живота, молитвеношћу и савесношћу у вршењу пастирске службе. Стога и не чуди да је с њим тесно сарађивао ондашњи владика жички, светитељ Николај Српски. Тако је и Младомир, још као седмогодишњи дечак, упознао владику Николаја, слушао његове беседе, проповеди и омилије и, не разумевајући их, дивио им се. У том дечачком добу Владика му је личио на духовног џина који стоји на вискокој гори и са горе гледа отворено небо, слуша од Господа заповести и преноси их нама доле на земљи. Времена су пролазила а Младомир је схватао штошта од онога што је Свети Владика говорио. У дечјим играма опонашао је свештеника и од малена тежио свештеничком чину. Његово школовање отпочело је у Краљеву, настављено у Београду, да би због ратних дешавања било прекинуто. Са обнављањем рада Призренске богословије 1947. године Младомир одлази тамо и уписује се у прву генарацију послератних богослова. По завршетку богословије и војне обавезе завршава и студије на Православном богословском факултету у Београду, после чега 1955. године поново стиже у Призрен, сада као професор Светог писма Старог завета. Са групом професора Призренске богословије шездесетих година прошлог века је „по потреби службе“ прешао у Београд, у Богословију Светог Саве. Одавде је после извесног времена, поново одлуком Светог синода, пребачен за професора у Сремске Карловце, где обновљена Карловачка богословија ради од 1964. године, најпре као одељење Богословије Светог Саве, а од 1967. године као самостална Богословија са именом свог новог заштитника и покровитеља Светог Арсенија, Архиепископа српског. Овде у Сремским Карловцима, негдашњем српском Сиону, професор Младомир ће остати до краја живота, трудећи се, најпре као педагог и професор, а од 1977. године и као ректор Богословије, све до пензионисања 1993. године, да све своје знање и снагу уложи у духовно узрастање младих генерација богослова у покушају да Карловачкој богословији, колико је то било могуће, поврати њену стару славу. Уједно, кроз тежак и мукотрпан педагошки рад, овде је и сам стасавао у оца трију синова- Владислава, Алексе и Немање, које је у свом нешто познијим добу родио са врлом супругом лекарком др Мирјаном, као и у свештенослужитеља и духовног пастира словесног стада које му је Свети Архијересјки Синод поверио. У чин ђакона рукоположио га је тадашњи епископ сремски Макарије у Саборној цркви Светог Николаја, а исти епископ у чин презвитера рукополаже га у Горњој цркви, данашњем манастиру Ваведења Пресвете Богородице. Прота Младомир је као ректор Богословије имао леп и коректан однос према наставном особљу. Умео је да разуме и подржи млађе наставнике. Потписника ових редова, кога је Свети Синод школске 1985/86. године поставио за хонорарног наставника Карловачке богословије, ученицима Богословије представио је следећим речима: „Децо, ви сте срећна генерације, јер сте за професора црквеног појања и основа музике добили најбоље што наша Црква данас има“. Такве речи подршке и охрабрења може да упути само прави педагог и прави човек, какав је био прота Младомир. Прота Младомир је био вишеструко надарен од Господа. Поред педагошког и списатељског дара имао је и дар сликања и иконописања. Понет тим даром неко време је проводио по овачарско-кабларски манастирима, сликајући већи број икона. Тако су настала и његова већа остварења, иконостаси за манастир Ћелије, манастир Ваведење у Овчавру и друге. Дуго времена провео је на писању библијске симфоније коју, нажалост, није успео да доврши. За књигу Студије о Србљаку, у издању Српске књижевне задруге 1970. године, написао је Речник појмова, личности и навода из Светога писма. За српску децу у дијаспори саставио је Божићну читанку, издање библиотеке Свечаник у Минхену. У рукопису је оставио целу библиотеку разних научних радова, претежно из његове уже и омиљене библијске области. Проћи ће још многе генерације да би стасале нове које ће једног дана бити у стању да рашчитају, објасне и објаве то што је прота Младомир саопштио хиљадама рукописних страница. Писао је све сам својеручно у свеске, попут владике Николаја. Вероватно се и у томе угледао на њега. Његова лична библиотека броји преко десет хиљада јединица. Неколико полица издваја се са уредно сложеним протиним рукописним свескама. Прота је и сам био жива, ходећа библиотека. Вазда спреман за гостопримство, за чашицу разговора, врло пријатан и одмерен у разговору. Права старина. Духовни горостас. Изгледом и стасом подсећа на `лава`, на пророке Самсона, Давида и друге којима се зацело и сам дивио. Гласом и мисаоношћу подсећа на аву Јустина, а високо уздигнутим челом, простотом и једноставношћу исказа на владику Николаја. Можда је он у својој личности објединио обојицу. Можда и потписник може дати себи за право да му узврати „мило за драго“, па да каже: прота Младомир је нешто најбоље што је Србија дала Српској Цркви и црквеној просвети“. Предраг Миодраг, професор Карловачке богословије Протосинђел др Клеопа Стефановић о почившем проти Младомиру Тодоровићу: Преузимање Протосинђел др Келопа је истакао да је у свим поменутим местима у којима је живео и служио прота Младомир, од Чачка, Призрена, Београда и Сремских Карловаца, био као вредна пчела која је одлазила на најдивније цветове - одлазио је на та места и сабирао мед којим је осладио све људе са којима се сусретао. Извор: Телевизија Храм
  11. Протопрезвитер Младомир А. Тодоровић, некадашњи ректор Богословије Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима, упокојио се у Господу у петак, 17. новембра 2017. године, у деведесетој години живота. У петак, 17. новембра 2017. године, у деведесетој години живота, уснуо је у Господу протојереј Младомир А. Тодоровић, најстарији живи ректор најстарије Карловачке богословије. На Ђурђиц је окретао славски колач са укућанима и свештеником, сутрадан се причестио и у смирај истога дана полако се угасио као свећа. Име проте Младомира је добро познато у круговима српске црквене просвете. И презиме му је знаменито, јер потиче из Бреснице код Чачка, из породице чувеног проте Алексе Тодоровића, где је и угледао светло дана 27. фебруара 1928. године. Отац његов прота Алекса се одликовао светошћу живота, молитвеношћу и савесношћу у вршењу пастирске службе. Стога и не чуди да је с њим тесно сарађивао ондашњи владика жички, светитељ Николај Српски. Тако је и Младомир, још као седмогодишњи дечак, упознао владику Николаја, слушао његове беседе, проповеди и омилије и, не разумевајући их, дивио им се. У том дечачком добу Владика му је личио на духовног џина који стоји на вискокој гори и са горе гледа отворено небо, слуша од Господа заповести и преноси их нама доле на земљи. Времена су пролазила а Младомир је схватао штошта од онога што је Свети Владика говорио. У дечјим играма опонашао је свештеника и од малена тежио свештеничком чину. Његово школовање отпочело је у Краљеву, настављено у Београду, да би због ратних дешавања било прекинуто. Са обнављањем рада Призренске богословије 1947. године Младомир одлази тамо и уписује се у прву генарацију послератних богослова. По завршетку богословије и војне обавезе завршава и студије на Православном богословском факултету у Београду, после чега 1955. године поново стиже у Призрен, сада као професор Светог писма Старог завета. Са групом професора Призренске богословије шездесетих година прошлог века је „по потреби службе“ прешао у Београд, у Богословију Светог Саве. Одавде је после извесног времена, поново одлуком Светог синода, пребачен за професора у Сремске Карловце, где обновљена Карловачка богословија ради од 1964. године, најпре као одељење Богословије Светог Саве, а од 1967. године као самостална Богословија са именом свог новог заштитника и покровитеља Светог Арсенија, Архиепископа српског. Овде у Сремским Карловцима, негдашњем српском Сиону, професор Младомир ће остати до краја живота, трудећи се, најпре као педагог и професор, а од 1977. године и као ректор Богословије, све до пензионисања 1993. године, да све своје знање и снагу уложи у духовно узрастање младих генерација богослова у покушају да Карловачкој богословији, колико је то било могуће, поврати њену стару славу. Уједно, кроз тежак и мукотрпан педагошки рад, овде је и сам стасавао у оца трију синова- Владислава, Алексе и Немање, које је у свом нешто познијим добу родио са врлом супругом лекарком др Мирјаном, као и у свештенослужитеља и духовног пастира словесног стада које му је Свети Архијересјки Синод поверио. У чин ђакона рукоположио га је тадашњи епископ сремски Макарије у Саборној цркви Светог Николаја, а исти епископ у чин презвитера рукополаже га у Горњој цркви, данашњем манастиру Ваведења Пресвете Богородице. Прота Младомир је као ректор Богословије имао леп и коректан однос према наставном особљу. Умео је да разуме и подржи млађе наставнике. Потписника ових редова, кога је Свети Синод школске 1985/86. године поставио за хонорарног наставника Карловачке богословије, ученицима Богословије представио је следећим речима: „Децо, ви сте срећна генерације, јер сте за професора црквеног појања и основа музике добили најбоље што наша Црква данас има“. Такве речи подршке и охрабрења може да упути само прави педагог и прави човек, какав је био прота Младомир. Прота Младомир је био вишеструко надарен од Господа. Поред педагошког и списатељског дара имао је и дар сликања и иконописања. Понет тим даром неко време је проводио по овачарско-кабларски манастирима, сликајући већи број икона. Тако су настала и његова већа остварења, иконостаси за манастир Ћелије, манастир Ваведење у Овчавру и друге. Дуго времена провео је на писању библијске симфоније коју, нажалост, није успео да доврши. За књигу Студије о Србљаку, у издању Српске књижевне задруге 1970. године, написао је Речник појмова, личности и навода из Светога писма. За српску децу у дијаспори саставио је Божићну читанку, издање библиотеке Свечаник у Минхену. У рукопису је оставио целу библиотеку разних научних радова, претежно из његове уже и омиљене библијске области. Проћи ће још многе генерације да би стасале нове које ће једног дана бити у стању да рашчитају, објасне и објаве то што је прота Младомир саопштио хиљадама рукописних страница. Писао је све сам својеручно у свеске, попут владике Николаја. Вероватно се и у томе угледао на њега. Његова лична библиотека броји преко десет хиљада јединица. Неколико полица издваја се са уредно сложеним протиним рукописним свескама. Прота је и сам био жива, ходећа библиотека. Вазда спреман за гостопримство, за чашицу разговора, врло пријатан и одмерен у разговору. Права старина. Духовни горостас. Изгледом и стасом подсећа на `лава`, на пророке Самсона, Давида и друге којима се зацело и сам дивио. Гласом и мисаоношћу подсећа на аву Јустина, а високо уздигнутим челом, простотом и једноставношћу исказа на владику Николаја. Можда је он у својој личности објединио обојицу. Можда и потписник може дати себи за право да му узврати „мило за драго“, па да каже: прота Младомир је нешто најбоље што је Србија дала Српској Цркви и црквеној просвети“. Предраг Миодраг, професор Карловачке богословије Протосинђел др Клеопа Стефановић о почившем проти Младомиру Тодоровићу: Преузимање Протосинђел др Келопа је истакао да је у свим поменутим местима у којима је живео и служио прота Младомир, од Чачка, Призрена, Београда и Сремских Карловаца, био као вредна пчела која је одлазила на најдивније цветове - одлазио је на та места и сабирао мед којим је осладио све људе са којима се сусретао. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  12. Прослава овог великог светитеља из нашега рода започела је уочи самог празника свечаним бденијем, које су у сремскокарловачкој Саборној цркви слушили Њихова Преосвештенства г. Никанор, Епископ банатски, и г. Василије, Епископ сремски. Саслуживали су архимандрит Арсеније (Матић), протојереји-ставрофори Славко Зорица, инспектор Српских православних богословија, и Јован Петковић, ректор Карловачке богословије, протосинђел др Клеопа (Стефановић), ђакони Адријан Чунчук (Московска патријаршија) и Станко Лакетић. Након бденија, протојереј Јован Милановић у трпезарији Богословије осветио је славску водицу и благословио њоме све присутне. На дан празника, у петак 10. новембра 2017. године, свету архијерејску Литургију служио је Преосвештени Владика сремски г. Василије уз саслужење професора Богословије и гостију у чину. Након Литургије Епископ је освештао славско кољиво и са домаћином, господином Ректором, преломио славски колач. Потом је све присутне поучио говорећи о светитељском лику Арсенија Сремца, другог српског архиепископа. Литургијско славље продужено је за трпезом љубави у Карловачкој богословији. У 18 часова служен је молебни канон Светом Арсенију пред његовим светим моштима, а сат времена касније гости Богословије могли су да присуствују Свечаној академији која се традиционално одржава у Богословији. На академији је, након уводног обраћања и добродошлице оца Ректора, овогодишњу Светоарсенијевску беседу одржао проф. мр Предраг Миодраг. Потом је уследио богат програм којим су ученици Богословије покушали да представе лик и дело патријарха Георгија Бранковића, обележавајући тако 110 година од његовог упокојења. На крају академије, господин Ректор је поделио награде заслужним ученицима. Најбољим учеником Богословије проглашен је Филип Пекић, ученик петог разреда из Борче, а награду Чисто срце добио је ученик петог разреда Владимир Киселички из Чуруга. Сутрадан је у капели Светог Арсенија у Богословији одслужен парастос за покој уснулих оснивача, професора и ученика Карловачке богословије, чиме је овогодишња прослава Светог Арсенија употпуњена и завршена. Извор: Српска Православна Црква
  13. У Сремским Карловцима ове године свечано је, по 50. пут за редом, прослављен Свети Арсеније Сремац као заштитник Богословије и патрон Епархије сремске. Прослава овог великог светитеља из нашега рода започела је уочи самог празника свечаним бденијем, које су у сремскокарловачкој Саборној цркви слушили Њихова Преосвештенства г. Никанор, Епископ банатски, и г. Василије, Епископ сремски. Саслуживали су архимандрит Арсеније (Матић), протојереји-ставрофори Славко Зорица, инспектор Српских православних богословија, и Јован Петковић, ректор Карловачке богословије, протосинђел др Клеопа (Стефановић), ђакони Адријан Чунчук (Московска патријаршија) и Станко Лакетић. Након бденија, протојереј Јован Милановић у трпезарији Богословије осветио је славску водицу и благословио њоме све присутне. На дан празника, у петак 10. новембра 2017. године, свету архијерејску Литургију служио је Преосвештени Владика сремски г. Василије уз саслужење професора Богословије и гостију у чину. Након Литургије Епископ је освештао славско кољиво и са домаћином, господином Ректором, преломио славски колач. Потом је све присутне поучио говорећи о светитељском лику Арсенија Сремца, другог српског архиепископа. Литургијско славље продужено је за трпезом љубави у Карловачкој богословији. У 18 часова служен је молебни канон Светом Арсенију пред његовим светим моштима, а сат времена касније гости Богословије могли су да присуствују Свечаној академији која се традиционално одржава у Богословији. На академији је, након уводног обраћања и добродошлице оца Ректора, овогодишњу Светоарсенијевску беседу одржао проф. мр Предраг Миодраг. Потом је уследио богат програм којим су ученици Богословије покушали да представе лик и дело патријарха Георгија Бранковића, обележавајући тако 110 година од његовог упокојења. На крају академије, господин Ректор је поделио награде заслужним ученицима. Најбољим учеником Богословије проглашен је Филип Пекић, ученик петог разреда из Борче, а награду Чисто срце добио је ученик петог разреда Владимир Киселички из Чуруга. Сутрадан је у капели Светог Арсенија у Богословији одслужен парастос за покој уснулих оснивача, професора и ученика Карловачке богословије, чиме је овогодишња прослава Светог Арсенија употпуњена и завршена. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...